Prebirajući i nehotice u svojoj pameti utiske od razgovora koji su vođeni za vreme, i posle ručka, Aleksije Aleksandrovič vraćao se u svoju usamljenu sobu. Reči Darje Aleksandrovne o praštanju izazvale su u njemu samo ljutnju. Primenjivanje ili neprimenjivanje hrišćanskog pravila na njegov slučaj, bilo je teško pitanje o kojem se nije moglo govoriti olako, i to pitanje je Aleksije Aleksandrovič odavno rešio u negativnom smislu. Od svega rečenog najdublje mu se urezaše u pamet reči glupoga, dobroga Turovcina: postupio kao čovek, pozvao ga na dvoboj i ubio ga. Svi su očevidno imali simpatije za taj postupak, mada iz učtivosti nisu to kazivali.
»Uostalom, ta je stvar svršena, nema se šta više misliti o tome«, reče u sebi Aleksije Aleksandrovič. I misleći samo o predstojećem odlasku i reviziji, on uđe u svoju sobu i upita vratara, koji ga je pratio, gde je njegov lakej; vratar mu reče da je lakej maločas izišao. Aleksije Aleksandrovič naredi da mu se donese čaj, sede za sto, i uzevši Fruma[133] poče razmišljati o maršruti svoga putovanja.
- Dva telegrama - reče lakej ulazeći u sobu. - Oprostite, ekselencijo, tek što sam bio izišao.
Aleksije Aleksandrovič uze telegrame i otvori ih. U prvom telegramu bio je izveštaj o postavljenju Stremova baš na ono mesto koje je želeo za sebe Karenjin. Aleksije Aleksandrovič baci telegram i pocrvenevši ustade i poče hodati po sobi: »Quos vult perdere dementat«,[134] reče on, razumevajući pod quos ona lica koja su potpomagala to postavljenje. Njemu nije bilo toliko krivo što nije dobio to mesto, što su ga očigledno obišli; ali mu je bilo čudnovato i nerazumljivo kako nisu videli da je brbljivko i frazer Stremov manje no iko drugi sposoban za to. Kako ne vide da tim postavljenjem upropašćuju sebe i svoj prestige![135]
»Opet valjda nešto slično«, reče u sebi žučno otvarajući drugi telegram. Telegram je bio od žene. Najpre mu pade u oči njen potpis plavom olovkom, »Ana.« »Umirem, molim, preklinjem, dođite. Umreću lakše s oproštajem«, pročita on. Prezrivo se osmehnu i baci telegram. Da je to bila prevara i lukavstvo, o tome, kako mu se činilo prvoga trenutka, nije moglo biti nikakve sumnje.
»Nema prevare pred kojom bi se ona zaustavila. Ona se mora poroditi. Možda je to porođajna bolest. Ali kakva je tu svrha? Uzakoniti dete, mene osramotiti i omesti razvod - mislio je on. - No kao da je rečeno i »umirem«... - On ponovo pročita telegram, i odjednom ga porazi neposredni smisao onoga što je rečeno. - Ako je to istina? - reče sebi. - Ako je istina da se ona u trenutku patnje blizine smrti iskreno pokajala, a ja, smatrajući to za prevaru, ne odem? Ne samo da bi to bilo surovo, i da bi me svi osudili, nego bi to bilo glupo s moje strane.«
- Petre, ne trebaju kola. Ja idem u Petrograd - reče lakeju.
Aleksije Aleksandrovič rešio je da ide u Petrograd i da se vidi sa ženom. Ako je njena bolest prevara, on će oćutati i otputovati. Ako je zaista na samrti, i želi da ga pred smrću vidi, oprostiće joj ako je zatekne živu, a odaće joj poslednju poštu ako dođe suviše dockan.
Celoga puta nije više mislio o tome šta treba da radi.
Sa osećanjem umora i nečistoće, koji su posledica noći u vagonu, kroz ranu petrogradsku maglu vozio se Aleksije Aleksandrovič po pustom Nevskom prospektu i gledao preda se ne misleći o onome što ga je očekivalo. Nije mogao da misli o tome zato što, zamišljajući ono što će biti, nije mogao da odagna pretpostavku: njena smrt, ako dođe, odjednom će razrešiti svu teškoću njegovog položaja. Hlebari, zatvoreni dućani, noćni kočijaši, pokućari, čistači ulica promicahu pred njegovim očima, i on je sve to posmatrao trudeći se da u sebi uguši misao na ono što ga očekuje, na ono što ne sme želeti, pa ipak želi. Stigne do ulaza. Jedan običan fijaker, i karuce sa zaspalim kočijašem, stajali su tu. Ušavši u trem, Aleksije Aleksandrovič kao da u dalekom kutiću svoga mozga nađe odluku koju usvoji. Tamo je stojalo: »Ako je prevara, mirno prezreti i otputovati; ako je istina, očuvati pristojnost.«
Vratar otvori vrata pre nego je Aleksije Aleksandrovič zazvonio. Vratar Petrov, inače Kapitonič, imao je neobičan izgled: u starom redengotu, bez vratne marame, u papučama.
- Kako je gospođa?
- Juče se srećno porodila.
Aleksije Aleksandrovič zastade i preblede. Sad je jasno razumeo s kakvom je silinom želeo njenu smrt.
kako se oseća?
Kornej, u jutarnjoj kecelji, strča niz stepenice.
- Vrlo rđavo - odgovori on. - Juče je bio konzilijum, a i sad je lekar ovde.
- Uzmi stvari - reče Aleksije Aleksandrovič i osetivši neko olakšanje od izveštaja da ipak ima nade na smrt, uđe u predsoblje.
Na vešalici beše oficirski šinjel. Aleksije Aleksandrovič spazi to i upita: - Ko je ovde?
- Doktor, babica, i grof Vronski.
Aleksije Aleksandrovič pođe u unutarnje odaje. U salonu ne beše nikoga; iz njenog kabineta, na zvuke njegovih koraka, iziđe babica u kapi s ljubičastim trakama.
Ona priđe Aleksiju Aleksandroviču, i uzevši ga za ruku sa prisnošću zbog blizine smrti, povede ga u sobu za spavanje.
- Hvala bogu kad ste došli! Samo o vama, pa o vama - reče ona.
- Dajte brže leda! - ču se iz sobe za spavanje zapovednički glas doktorov.
Aleksije Aleksandrovič uđe u njen kabinet. Kraj njenog stola, na niskoj stolici, sedeo je Vronski, pokrio lice rukama i plakao. Na glas doktorov on skoči, skloni ruke s lica i ugleda Aleksija Aleksandroviča.
Kad ugleda muža, tako se zbuni da opet sede, uvuče glavu u ramena kao da želi nekud da iščezne; pa se prisili, ustade i reče:
- Ona umire. Doktori kažu da nema nade. Ja sam sav u vašoj vlasti, ali dopustite mi da ostanem ovde... uostalom, vaša volja, ja...
Aleksije Aleksandrovič, kad spazi Vronskove suze, oseti plimu onog duševnog rastrojstva koje su kod njega izazivale patnje drugih ljudi, i okrenuvši lice žurno pođe k vratima ne saslušavši njegove reči. Iz sobe za spavanje čuo se Anin glas koji je nešto govorio. Njen glas je bio veseo, živahan, sa izvanredno određenim intonacijama.
Aleksije Aleksandrovič uđe u sobu za spavanje i priđe postelji, Ona je ležala okrenuta licem k njemu. Obrazi joj behu rumeni, oči su sijale, male bele ruke pomaljale su se iz rukava i igrale se, krajem pokrivača previjajući ga. Činilo se da je ne samo zdrava i sveža, već da je i najbolje raspoložena. Govorila je brzo, zvučno, i sa neobično pravilnim i osećajnim intonacijama.
- Zato što Aleksije, ja govorim o Aleksiju Aleksandroviču (takva čudna, strašna sudbina da su obojica Aleksiji, zar nije tako?), Aleksije mi ne bi to odrekao. Ja bih zaboravila, on bi oprostio... Ali zašto ne dolazi? On je dobar, on i sam ne zna kako je dobar. Ah, bože moj, kako je tužno! Dajte mi brže vode! Ah, to će njoj, mojoj devojčici, škoditi! Pa dobro, onda joj dajte dojkinju. O, ja pristajem, to je čak i bolje. On će doći, biće mu teško da je gleda. Odnesite je.
- Ana Arkadijevna, on je došao. Evo ga! - govorila je babica, starajući se da skrene njenu pažnju na Aleksija Aleksandroviča.
- Ah, kakve gluposti! - nastavi Ana ne videći muža. - Ta dajte mi je, dajte mi moju devojčicu! On još nije došao. Vi zato kažete da mi neće oprostiti, što ga ne poznajete. Niko nije njega poznao. Samo ja, i zato mi je sad teško. Treba videti njegove oči, u Serjože su isto takve, i zato ne mogu da ih vidim. Jesu li dali Serjoži da ruča? Znam ja, svi će zaboraviti. On ne bi zaboravio. Treba Serjožu premestiti u sobu na uglu, i zamoliti Mariette da spava s njim.
Ona se odjednom zgrči, utiša, i sa strahom, kao da očekuje udarac i kao da hoće da se zaštiti, podiže ruke k licu. Ugledala je muža.
- Ne, ne! - progovori ona - ja se ne bojim njega, ja se bojim smrti. Aleksije, priđi bliže. Ja žurim, zato što nemam vremena, ostalo mi je još malo da živim, sad će nastupiti vatra, i onda već ništa više neću razumeti. Sad razumem, sve razumem i sve vidim.
Namršteno lice Aleksija Aleksandroviča dobi patnički izraz; on je uze za ruku i htede nešto da kaže, ali nikako nije mogao to da izgovori; donja mu je usnica drhtala; on se još neprestano borio sa svojim uzbuđenjem i samo pokatkad bi pogledao u nju. I uvek, kad god bi pogledao, video je njene oči koje su gledale u njega sa takvom milinom i ushićenom nežnošću kakvu nikad nije opazio u njima.
- Počekaj, ti ne znaš... Stanite... stanite... - ona prekide, kao da pribira misli. - Da - poče. - Da, da, da. Evo šga sam htela da kažem, Ne čudi se. Ja sam sve ista,.. Ali u meni je i druga, i nje se bojim; ona je zavolela onoga, i ja sam htela da tebe omrznem, a nisam mogla da zaboravim onu koja je pre bila. Ja nisam ta. Sad sam prava ja, ja sva. Ja sad umirem, znam da ću umreti, pitaj njega. I sad osećam, eto, strašne tegove na rukama, na nogama, na prstima. Gle, prsti kako su ogromni! Ali to će se skoro svršiti... Jedno je samo nužno: oprosti mi, oprosti mi sasvim! Ja sam užasna, ali mi je dadilja pričala da je neka sveta mučenica - kako joj beše ime? - bila još gora. Otići ću u Rim, tamo je pustinja, i tada nikome neću smetati, samo ću uzeti Serjožu i devojčicu... Ne, ti ne možeš oprostiti? Ja znam, to se ne može oprostiti! ne, ne, idi, odveć si dobar! - Ona je jednom vrelom rukom držala njegovu ruku, a drugom ga je gurala.
Duševno rastrojstvo Aleksija Aleksandroviča pojačavalo se sve više, i sad je došlo do takvog stepena da se on prestao boriti s njim; odjednom oseti da ono što je smatrao za duševno rastrojsgvo, da je to, naprotiv, blaženo stanje duše koje mu pruža novu sreću za koju on nikad ranije nije znao. Nije on sad mislio o hrišćanskom zakonu kojem je celoga svoga života hteo da sleduje, i koji mu naređuje da prašta i da voli svoje neprijatelje već je samo radosno osećanje praštanja i ljubavi prema neprijateljima ispunilo njegovu dušu. On je klečao; metnuo je glavu na pregib njene ruke koja ga je pekla kroz košulju, i plakao je kao dete. Ona obgrli njegovu već pomalo ćelavu glavu, pomače se k njemu, i sa izazivačkim ponosom podiže oči gore.
- Evo ga, znala sam. Sad zbogom svi, zbogom!... Opet su došli, što ne idu?... Skinite s mene ove bunde!
Doktor joj odmače ruke, namesti je pažljivo na uzglavlje i pokri je do ramena. Ona poslušno leže na leđa i gledaše preda se sjajnim pogledom.
- Upamti jedno, potreban mi je bio samo oproštaj, i ništa više ne tražim... Zašto on ne dođe? - progovori ona gledajući prema vratima, gde je bio Vronski. - Priđi, priđi! Pruži mu ruku.
Vronski priđe do ivice postelje, a kad ugleda Anu opet pokri lice rukama.
- Otkri lice, gledaj u njega! On je svetac - reče ona. - Otkri, otkri lice! - ljutito reče ona. - Aleksije Aleksandroviču, otkri mu lice. Hoću da ga vidim.
Aleksije Aleksandrovič uze ruke Vronskoga i skinu mu ih od lica koje je nosilo na sebi užasan izraz patnje i stida.
- Pruži mu ruku. Oprosti mu.
Aleksije Aleksandrovič pruži Vronskom ruku, i ne zadržavaše suze koje su mu tekle iz očiju.
- Hvala bogu, hvala bogu! - progovori ona - sad je sve gotovo. Samo da malo opružim noge. Eto tako, vrlo dobro. Kako je ovo cveće napravljeno bez ukusa, ne liči nimalo na ljubičicu - govorila je pokazujući na tapete. - Bože moj! Bože moj! Kad će se ovo svršiti? Dajte mi morfijuma. Doktore, dajte morfijum! O, bože moj, bože moj!
I poče da se pretura po postelji.
Doktor i doktori govorili su da je to porođajna groznica, pri kojoj se devedeset i devet od sto slučajeva svršavaju smrću. Celoga je dana bolesnica bila u vatri, buncala u zanosu. U ponoć, Ana je ležala bez svesti i pulsa.
Očekivali su smrt svakog trenutka.
Vronski ode kući, ali izjutra dođe da se izvesti, i Aleksije Aleksandrovič, dočekavši ga u predsoblju, reče mu: »Ostanite, možda će vas tražiti«, i sam ga odvede u ženin kabinet. Ujutru opet poče uzbuđenje, živahnost, brzina misli i govora, i opet se svrši bunilom. Trećeg dana, isto: doktori tad rekoše da ima nade. Toga dana Aleksije Aleksandrovič uđe u kabinet gde je sedeo Vronski, i zatvorivši vrata sede prema njemu.
- Aleksije Aleksandroviču - reče Vronski osećajući da se približuje objašnjenje - ja ne mogu govoriti, ne mogu poimati. Poštedite me! Ma koliko da vam je teško, verujte da je meni gore.
On htede da ustane, ali ga Aleksije Aleksandrovič uze za ruku i reče:
- Ja vas molim da me saslušate, potrebno je. Moram vam objasniti svoje osećanje, ono koje me je rukovodilo, i koje će me rukovoditi, da ne biste bili u zabludi zbog mene. Vi znate da sam se ja rešio na razvod braka, i da sam započeo tu stvar. Neću kriti da sam, počinjući tu stvar, bio neodlučan i da sam se mučio; priznajem da me je želja za osvetom, vama i njoj, gonila na to. Kad sam dobio telegram, pošao sam s istim osećanjem ovamo, i kazaću i više, želeo sam njezinu smrt. Ali... - On poćuta, premišljajući da li da mu poveri svoja osećanja ili ne. - Video sam je i oprostio sam. Sreća od praštanja otkrila mi je šta mi je dužnost. Ja sam potpuno oprostio. Hoću da podmetnem drugi obraz; hoću da dam i košulju kad mi uzimaju kaftan. Moliću boga samo za to da mi ne oduzme sreću od praštanja!
Suze su mu bile u očima; njihov svetao, miran pogled porazi Vronskog.
- Eto, takav je moj položaj. Možete me zgaziti u glib, možete me napraviti rugobom u očima sveta, ja nju neću ostaviti, a vama nikada jedne prekorne reči neću reći - nastavljaše Aleksije Aleksandrovič. - Moja je dužnost jasno obeležena: ja moram biti kraj nje, i biću. Ako ona zaželi da vas vidi, ja ću vas izvestiti; a sad, mislim da je bolje da se udaljite.
On ustade, jecanje mu prekide govor. Vronski takođe ustade, i u pognutom, neispravljenom položaju ga posmatraše ispod obrva. Vronski nije shvatao osećanja Aleksija Aleksandroviča. Ali je osećao da je to nešto više, i čak nepristupačno njemu, sa njegovim pogledima.
18.
Posle razgovora s Aleksijem Aleksandrovičem, Vronski siđe pred kuću Karenjinih i stade; s trudom se sećao gde je, i kuda treba da ide ili da se odveze. Osećao se postiđen, unižen, kriv, i lišen mogućnosti da spere svoje uniženje. Osećao se izbačen iz koloseka po kojem je tako oholo i lako išao dosada. Sve navike, sva pravila njegova života koja se činjahu tako čvrsta, odjednom se pokazaše lažnima i neprimenljivima. Prevareni muž, dosada vrsta žalosnoga stvorenja, vrsta slučajne i donekle komične smetnje njegovoj sreći, sad je odjedanput od nje same bio pozvan, i uzdignut na visinu koja uliva poštovanje i smernost; i taj muž pojavio se na toj visini ne kao prostak, lažan i smešan, već kao dobar, jednostavan i veličanstven. To Vronski nije mogao ne osetiti. Uloge su se odjednom izmenile. Vronski je osećao njegovu visinu i svoje uniženje, njegovu pravednost i svoju nepravdu. Osetio je da je muž u svome jadu bio velikodušan, a on nizak i sićušan u svojoj prevari. Ali svest o svojoj niskosti pred čovekom koga je on nepravedno prezirao, bila je tek mali deo njegova jada. On se osećao neiskazano nesrećan zato što je strast njegova prema Ani, koja se, kako mu se činilo, u poslednje vreme rashlađivala, sada, kad je znao da ju je na svagda izgubio, postala jača nego ikada dotle. On je Anu za vreme njene bolesti prozreo, poznao je njenu dušu, i učinilo mu se da je dosada i nije voleo. A sada, kad ju je poznao i zavoleo kao što treba voleti, on je pred njom bio uništen, i izgubio ju je na svagda ostavivši u njoj samo sramnu uspomenu o sebi. Najužasniji je bio onaj smešan i strašan položaj kad mu je Aleksije Aleksandrovič odvajao ruke od postiđenog lica... Stajao je pred tremom doma Karenjinih kao izgubljen, i nije znao šta da radi.
- Zapovedate li da uzmem kola? - upita vratar.
- Da, kola.
Kad se posle tri neprospavane noći vratio kući, Vronski nesvučen leže ničice na divan, sklopi ruke i podmetnu ih pod glavu. Glava mu je bila teška. Predstave, uspomene i najčudnovatije misli menjale su se sa neobičnom brzinom i jasnošću jedna za drugom: sad je to bio lek koji je on davao bolesnici i prelivao kašiku; sad bele babičine ruke; sad neobičan položaj Aleksija Aleksandroviča na podu kraj postelje.
»Zaspati! Zaboraviti!« - reče u sebi sa mirnom uverenošću zdravog čoveka da će odmah zaspati ako je umoran i hoće da spava. I zbilja, u tom trenutku poče se u njegovoj glavi mutiti, i on poče padati u bezdan zaborava. Talasi mora nesvesnog života već se sastavljahu nad njegovom glavom, kad, odjednom, kao da najjača električna struja projuri kroz njega. On uzdrhta tako da celim telom odskoči na oprugama divana, i oduprevši se rukama uplašeno skoči na kolena. Oči mu behu širom otvorene kao da nije ni spavao. Težina glave i mlitavost udova, koje je maločas osećao, odjednom iščezoše.
»Vi me možete zgaziti u glib«, čuo je reči Aleksija Aleksandroviča i video ga pred sobom; video je i lice Anino sa grozničavim rumenilom i sjajnim očima koje su sa nežnošću i ljubavlju gledale ne u njega, već u Aleksija Aleksandroviča; video je svoju, kako mu se činilo, glupu i smešnu priliku, kad mu je Aleksije Aleksandrovič odmicao ruke od lica. Opet opruži noge, baci se na divan u pređašnji položaj i zatvori oči.
»Zaspati! Zaspati!« - ponovi u sebi. Ali sa zatvorenim očima on još jasnije vide Anino lice onakvo kakvo je bilo one nezaboravljene večeri pre trke.
- Toga nema, i neće više biti; ona želi da to izbriše iz svojih uspomena. A ja bez toga ne mogu živeti. Kako da se pomirimo? Kako da se pomirimo? - reče on glasno i nesvesno poče ponavljati ove reči. Ponavljanje tih reči zadržavalo je nicanje novih slika i uspomena koje su mu se, on je osećao, gomilale po glavi. Ali ponavljanje reči nije moglo zadugo zadržati uobrazilju. Sa izvanrednom brzinom počeše se javljati najlepši trenuci, a ujedno s njima i skorašnje uniženje. »Skini mu ruke« govorio je glas Anin. On uklanja ruke, i oseća posramljen i glup izraz svoga lica.
Ležao je i dalje trudeći se da zaspi, iako je osećao da nije za to bilo ni najmanje izgleda; i neprestano je šapatom ponavljao slučajne reči uz kakvu bilo misao, želeći da time zaustavi nicanje novih slika. Oslušnu - i ču reči koje su ponavljane čudnovatim ludačkim šapatom: »Nisi umeo da ceniš, nisi umeo da se koristiš. Nisi umeo da ceniš, nisi umeo da se koristiš«.
»Šta je ovo? Da ja ne ludim? - reče u sebi. - Možebiti. A od čega se drugog i ludi, zbog čega se i ubijaju?« - odgovori samom sebi, i otvorivši oči sa čuđenjem ugleda pored svoje glave vezeno jastuče koje je radila Varja, žena bratova. On dodirnu kićančicu na jastučetu, i pokuša da se seti kad je Varju poslednji put video. Ali misliti o nečemu stranom bilo je teško. »Ne, treba zaspati!« Pomače jastuče i pritisnu ga glavom, ali je trebalo činiti napore da održi oči zatvorene. Opet skoči i sede. »Za mene je svršeno - reče u sebi. - reba razmisliti šta da radim. Šta je još ostalo?« Njegova misao brzo oblete život van njegove ljubavi prema Ani.
»Častoljublje? Serpuhovski? Svet? Dvor?« Ni na čemu se nije mogao zaustaviti. Sve je to ranije imalo smisla, ali sad je sve to iščezlo. Ustade s divana, skide mundir, popusti kaiš, i obnaživši čupave grudi da slobodnije diše, prođe po sobi. »Ovako se ludi - ponovi on - i ovako se ubijaju... da bi se izbegla sramota« - dodade lagano.
Priđe vratima i zatvori ih; zatim, sa zaustavljenim pogledom i čvrsto stegnutim zubima priđe stolu, uze revolver, pregleda ga, namesti ga sa zrnom pred cev, i zamisli se. Oborene glave i sa izrazom napregnute misli stajao je nepomično oko dva minuta s revolverom u ruci, i razmišljao. »Razume se«. reče u sebi, kao da ga je logičan, dug i jasan tok misdi doveo do nesumnjivog zaključka. U samoj stvari, ovo za njega ubedljivo »razume se« bilo je samo posledica ponavljanja sve istog kruga uspomena i predstava kroz koji je prošao već desetak puta za ovaj sat vremena. Iste uspomene o sreći na svagda izgubljenoj, ista predstava o besmislenosti svega što u životu predstoji, ista svest o svome uniženju. I sve ista uzastopnost ovih predstava i osećanja!
»Razume se«, ponovi on kad mu se misao po treći put uputi istim omađijanim krugom uspomena i misli, i upravivši revolver u levu stranu grudi trgne jako celom rukom kao da ju je odjednom stegao u pesnicu, i povuče obarač. Ne ču pucanj, ali ga snažan udarac u grudi obori. On htede da se zadrži o ivicu stola, ispusti revolver, posrnu i sede na zemlju gledajući začuđeno oko sebe. Nije mogao da pozna svoju sobu gledajući ozdo na izvijene nožice stola, na korpu za hartije i na tigrovu kožu. Brzi koraci sluge, koji je išao po salonu, prinudiše ga da se pribere. Napregnu misao i shvati da je na podu, a kad ugleda krv na tigrovoj koži i na svojoj ruci, razumede da je pucao na sebe.
»Glupo! Promašio sam«, progovori tražeći rukom revolver. Revolver je bio pored njega - on ga je tražio dalje. Tražeći ga on se protegli na drugu stranu, i nemajući snage da održi ravnotežu, pade, umrljan krvlju.
Elegantni sluga sa zaliscima koji se više puta žalio svojim poznanicima na slabost svojih živaca, tako se uplaši kad spazi gospodina gde leži na podu, da ga ostavi onako ogrezla u krvi i odjuri da traži pomoć. Kroz jedan sat dođe Varja, žena bratova, i uz pomoć tri lekara po koje ona posla na sve strane, i koji dođoše istovremeno, namesti ranjenika u postelju i osta kraj njega da ga neguje.
19.
Greška Aleksija Aleksandroviča, koja beše u tome što on, spremajući se za sastanak sa ženom, nije promislio i o slučajnosti: da njeno kajanje bude iskreno, da joj on oprosti, ali ona da ne umre - ova greška je nakon dva meseca posle njegova povratka iz Moskve, stala preda nj u svoj svojoj snazi. Greška koju je učinio proizišla je ne samo otuda, što on nije promislio o naročitoj slučajnosti, nego i otuda što on, do dana sastanka sa ženom koja je umirala, nije poznavao svoje srce. Prvi put u životu, kraj postelje bolesne žene, predao se on onom osećanju nežnog saučešća koje su u njemu izazivale patnje drugih ljudi, i kojega se on ranije stideo kao štetne slabosti; žalost prema njoj, kajanje što je želeo njenu smrt, a što je glavno, radost od praštanja učiniše da on odjednom oseti ne samo stišavanje svojih muka, nego i duševni mir koji ranije nikad nije osećao. Odjednom oseti da ono što je bilo izvor njegove patnje, postaje izvor njegove duhovne radosti; ono što se činilo nerazrešivo dok je osuđivao, prekorevao i mrzeo, postade prosto i jasno sad kad je praštao i voleo.
Oprostio je ženi sažalivši se na njene patnje i kajanje. Oprostio je Vronskom i žalio ga, osobito kad je čuo za njegov očajnički korak. Žalio je i sina, više negoli pre. I koreo je sad sebe što se vrlo malo zanimao njim. A prema novorođenoj maloj devojčici imao je nekakvo osobito osećanje, ne samo žaljenja, nego i nežnosti. U prvi mah se iz običnog osećanja saučešća interesovao slabačkom devojčicom, koja nije bila njegova kći, i koja beše odstranjena za vreme materine bolesti, te bi nasigurno i umrla da se on nije o njoj pobrinuo - i nije primetio kako ju je zavoleo. Po nekoliko puta dnevno ulazio je u dečju sobu i ostajao tamo dugo, tako da se dadilja i dojkinja, koje su ga se u početku bojale, navikoše na njega. Po pola sata bi ćuteći gledao u zaspalo, šafranasto - crveno, maljavo i namršteno lice deteta, i posmatrao pokrete namrštenog čela i punačkih mekih ručica sa savijenim prstićima, koje su zadnjim delom dlanova trljale očice i gornji deo nosa. U takvim trenucima Aleksije Aleksandrovič osećao se potpuno miran i saglasan sa samim sobom, i nije video u svome položaju ništa neobično, ništa takvo što bi bilo potrebno izmeniti.
Ali ukoliko je više vremena prolazilo, utoliko je jasnije uviđao da, ma kako prirodan sad bio za njega taj položaj, neće mu biti dopušteno da ostane u njemu. Osećao je, osim blage duhovne snage koja je rukovodila njegovu dušu, da ima i druga, gruba, isto tako ako ne još i više vlasna snaga koja upravlja njegovim životom, i da mu ta neće dati ono smireno spokojstvo koje je želeo. Osećao je kako ga svi gledaju s upitnim čuđenjem, ne razumeju ga, i nešto očekuju od njega. Osobito je osećao besmislenost i neprirodnost svojih odnosa prema ženi.
Kad prođe ona mekota koju u Ani izazva blizina smrti, Aleksije Aleksandrovič poče zapažati da ga se Ana boji, da joj je on težak, i da ne može da mu gleda u oči. Kao da je htela nešto da mu kaže, pa nije mogla da se reši; i ujedno, predosećajući da se njihovi odnosi ne mogu nastaviti, očekivala nešto od njega.
Krajem februara desi se da se novorođena Anina kći, kojoj takođe dadoše ime Ana, razboli. Aleksije Aleksandrovič bio je izjutra u dečjoj sobi, naredio da se pošalje po lekara, i otišao u ministarstvo. Pošto je posvršavao poslove, vrati se kući oko tri i po sata. Kad uđe u predsoblje, spazi lepoga lakeja u gajtanima i medveđoj pelerini kako drži beli ogrtač od amerikanskog psa.
- Ko je ovde? - upita Aleksije Aleksandrovič.
- Kneginja Jelisaveta Fjodorovna Tverska - s osmejkom, kako se učini Aleksiju Aleksandroviču, odgovori lakej.
Za sve ovo teško vreme, Aleksije Aleksandrovič je opažao da njegovi poznanici, osobito žene iz velikog sveta, uzimaju učešća u životu njegovu i njegove žene. Uočavao je kod svih tih poznanika onu skrivenu radost koju je video i u očima advokata, i sad u očima lakeja. Kao da su svi bili ushićeni; kao da su nekoga ženili ili udavali. Kad bi ga sreli, pitali bi ga o Aninom zdravlju sa jedva skrivenom radošću.
Prisustvo kneginje Tverske, i po uspomenama skopčanim za nju, a i zbog toga što je on uopšte nije voleo, bilo je neprijatno Aleksiju Aleksandroviču, i on ode pravo u dečju sobu. »U prvoj dečjoj sobi, Serjoža, prisloniv grudi stolu i s nogama na stolici, nešto je crtao i veselo uz to govorio. Engleskinja, koja je za vreme Anine bolesi zamenjivala Francuskinju, i koja je sa minjardiz vezom sedela pored dečka, brzo ustade, pokloni se, i povuče Serjožu.
Aleksije Aleksandrovič pomilova sina rukom po glavi, odgovori na pitanje guvernantino o zdravlju ženinom, i upita šta je doktor kazao o baby.[136]
- Doktor je kazao da nema ničega opasnog, i preporučio je kupanje, gospodine.
- Ali njoj je još teško - reče Aleksije Aleksandrovič osluškujući dreku deteta u susedioj sobi.
- Ja mislim da dojkinja ne valja, gospodine - odlučno reče Engleskinja.
- Zbog čega, mislite? - zastajkujući upita on.
- Tako je bilo kod grofice Pol, gospodine. Dete su stalno lečili, a pokazalo se da je dete prosto bilo gladno; dojkinja je bila bez mleka, gospodine.
Aleksije Aleksandrovič se zamisli, i postojavši nekoliko sekunada uđe u drugu sobu. Devojčica je ležala na rukama dojkinje, zabacivala glavicu i grčila se. Niti je htela da uzme meku nabreklu dojku, niti da ućuti uprkos zajedničkom šištanju i dojkinje i dadilje koja se beše nadnela nad detetom.
- Još nije bolje? - reče Aleksije Aleksandrovič.
- Vrlo je uznemirena - odgovori šapatom dadilja.
- Mis Edvard kaže da dojkinja, možebiti nema mleka - reče on.
- I ja tako mislim Aleksije Aleksandroviču.
- Pa što ne kažete?
- Kome da kažem? Ana Arkadijevna je još bolesna - nezadovoljno reče dadilja.
Dadilja je bila stara posluga u kući. I u tim njenim prostim rečima Aleksiju Aleksandroviču se pričini nagoveštaj na njegov položaj.
Dete se deralo još više, zacenjivalo se i krkljalo. Dadilja odmahnu rukom i priđe detetu, uze ga iz ruku dojkinje i poče ga ljuškati hodajući po sobi.
- Treba zamoliti doktora da pregleda dojkinju - reče Aleksije Aleksandrovič.
Zdrava po izgledu i nakinđurena dojkinja uplaši se da je ne otpuste, progovori nešto za sebe, i sakrivajući velike dojke prezrivo se osmehnu na sumnju u njenu mlečnost. U tom osmejku Aleksije Aleksandrovič takođe nađe podsmeh svome položaju.
- Nesrećno dete! - reče dadilja, šišteći detetu i hodajući i dalje.
Aleksije Aleksandrovič sede na stolicu, i sa patničkim, setnim licem gledaše u dadilju koja je hodala tamo-amo.
Kad najzad umireno dete spustiše u duboki krevetac, i kad se dadilja, namestivši jastučić, odmače od njega, Aleksije Aleksandrovič ustade i polako gazeći na prstima priđe detetu. Poćuta jedan minut, i sa sve istim setnim licem gledaše u dete; ali se na njegovu licu odjednom pojavi osmejak, i on, opet lagano, iziđe iz sobe.
U trpezariji zazvoni i naredi služitelju koji odmah uđe da se opet pošalje po doktora. Bilo mu je krivo na ženu što ne brine o ovom divnom detetu, i u tom ljutitom raspoloženju ne htede da ide k njoj; a nije želeo ni da se sretne s kneginjom Betsi; ali kako bi ženi moglo biti čudno zašto on po običaju ne svraća k njoj, prisili sebe i pođe u sobu za spavanje. Prilazeći vratima po mekome ćilimu on nehotice ču razgovor koji nije želeo da čuje.
- Kad ne bi bilo to da on putuje, ja bih razumela vaš otkaz, a i njegov isto tako. Ali vaš muž mora stajati iznad toga - govorila je Betsi.
- Ne zbog muža, nego zbog sebe, neću. Ne govorite mi o tom! - odgovori uzbuđeni glas Anin.
- Da, ali vi ne možete ne želeti da se oprostite sa čovekom koji je pucao na sebe zbog vas...
- Zbog toga baš i neću.
Aleksije Aleksandrovič zastade uplašena lica i s izrazom krivca na licu, i htede neprimetno da se vrati natrag. Ali promislivši, i našavši da bi to bilo nedostojno, on se opet okrete, i nakašljavši se pođe u sobu za spavanje. Glasovi umukoše i on uđe.
Ana je sedela na postelji u sivoj domaćoj haljini, sa kratko ošišanom crnom kosom koja je kao gusta četka izbijala na okrugloj glavi. Kad ugleda muža, ona, kao i uvek, izgubi živahnost - obori glavu i nemirno se obazre na Betsi. Betsi, odevena po krajnjoj poslednjoj modi, u šeširu koji je lebdeo negde iznad glave kao šešir na lampi, i u plavičasto - sivoj haljini, sa kosim oštrim prugama na struku s jedne, i na suknji s druge strane, sedela je pored Ane, držala pravo svoj pljosnati visoki struk, i nagnuvši glavu s podrugljivim osmejkom dočeka Aleksija Aleksandroviča.
- A! - reče ona, tobož iznenađena. - Vrlo mi je milo što ste kod kuće. Vi se nigde ne pojavljujete, nisam vas videla još od pre bolesti Anine. Čula sam sve - o vašem staranju. A, vi ste neobičan muž! - reče ona sa značajnim i umiljatim izgledom, kao da ga nagrađuje ordenom velikodušnosti za njegovo ponašanje prema ženi.
Aleksije Aleksandrovič se hladno pokloni, i poljubivši ruku ženinu upita je za zdravlje.
- Čini mi se da je bolje - reče ona izbegavajući njegov pogled.
- Ali kao da imate grozničavu boju lica - reče on naglašavajući reč »grozničavu«.
- Suviše sam razgovarala s njom - reče Betsi - osećam da je to egoistično s moje strane, i zato idem.
Ona ustade, ali Ana, pocrvenevši odjednom, brzo je uhvati za ruku.
- Ne, posedite, molim vas. Treba da vam kažem... ne, vama - obrati se ona Aleksiju Aleksandroviču, i rumenilo joj pokri vrat i čelo. - Ne mogu i neću da išta sakrijem od vas - reče ona.
Aleksije Aleksandrovič puče prstima i obori glavu.
- Betsi mi je govorila da grof Vronski želi da dođe k nama da se oprosti pred svoj polazak za Taškent. - Ona nije gledala u muža, i očevidno je žurila da kaže sve, iako joj je to bilo teško. - Ja sam odgovorila da ga ne mogu primiti.
- Vi ste kazali, draga moja, da će to zavisiti od Aleksija Aleksandroviča - popravi je Betsi.
- Ne, ja ga ne mogu primiti, i to ničemu i ne... - Odjednom zastade i upitno pogleda u muža (on nije gledao u nju). - Jednom rečju, neću...
Aleksije Aleksandrovič se pomače i htede da je uzme za ruku.
Prvim pokretom, ona otrgnu svoju ruku od njegove vlažne ruke sa velikim nabreklim žilama, koja je tražila njenu; ali, očevidno, prisili sebe i steže njegovu ruku.
- Hvala vam mnogo na vašem poverenju, ali... - reče, osećajući zbunjeno i jetko da ono što bi mogao lako i jasno rešiti sam, ne može razmatrati u prisustvu kneginje Tverske, koja mu se činila oličenje one grube sile što ima da rukovodn njegovim životom u očima sveta, i koja mu smeta da se preda osećanju ljubavi i praštanja. On zastade gledajući u kneginju Tversku.
- E, zbogom, lepa moja! - reče Betsi ustajući. Poljubi Anu i iziđe. Aleksije Aleksandrovič pođe da je isprati.
- Aleksije Aleksandroviču! Ja vas poznajem kao istinski velikodušnog čoveka - reče Betsi zaustavivši se u malom salonu i osobito jako mu stegnuvši još jedanput ruku. - Ja sam strano lice, ali ja toliko volim nju i poštujem vas, da dopuštam sebi jedan savet. Primite ga. Aleksije Vronski je oličena čast; i putuje za Taškent.
- Hvala vam, kneginjo, na vašem učešću i savetu. Ali pitanje o tome da li žena može koga primiti ili ne, rešiće ona sama.
Reče to i, po navici, podiže dostojanstveno obrve, ali odmah pomisli: kakve god da su reči, dostojanstva u njegovom položaju ne može biti. Uostalom to je opazio i po uzdržavanom, pakosnom i podrugljivom osmehu kojim ga Betsi pogleda posle njegovih reči.
20.
Aleksije Aleksandrovič pokloni se Betsi u salonu i pođe natrag k ženi. Ona je ležala, ali kad ču njegove korake hitro se podiže, sede u pređašnji položaj i gledaše uplašeno u njega. Video je da je plakala.
- Vrlo sam ti zahvalan na poverenju prema meni - mirno ponovi na ruskom rečenicu koju je u prisustvu Betsi rekao na francuskom, i sede pored nje. Kad je govorio ruski i govorio joj »ti«, to »ti« je neminovno dražilo Anu. - I vrlo sam ti zahvalan na tvojoj odluci. I ja mislim, pošto grof Vronski putuje, da nema nikakve potrebe da dolazi k nama. Uostalom...
- Ja sam već rekla i našto onda ponavljati? - odjednom ga prekide Ana s ljutinom koju nije mogla zadržati. »Nema nikakve potrebe - pomisli ona - da dođe i da se oprosti sa ženom koju voli, radi koje je hteo da pogine, radi koje je upropastio sebe, i koja ne može živeti bez njega. Nema nikakve potrebe!« Ona stisnu usne i obori sjajne oči na njegove ruke s nabreklim žilama koje su lagano gladile jedna drugu.
- Ne govorimo nikad više o tome - dodade, ona mirnije.
- Ja sam ostavio tebi da rešiš to pitanje, i vrlo mi je milo što vidim... - poče Aleksije Aleksandrovič.
- Da se moja želja poklapa sa vašom - brzo dovrši ona, razdražena što on tako polako govori, dok međutim ona unapred zna sve šta će reći.
- Da - potvrdi on - a kneginja Tverska sasvim se neumesno meša u najteže porodične stvari. Osobito ona.
- Ja nimalo ne verujem u ono što se o njoj govori - brzo reče Ana - ja znam da me ona iskreno voli.
Aleksije Aleksandrovič uzdahnu i poćuta. Ona se uzbuđeno igrala kićankama svoje domaće haljine, i pogledala u njega s onim teškim osećanjem fizičke odvratnosti prema njemu za koje je korela sebe, ali koje nije mogla da savlada. I sad je želela samo jedno - da se oslobodi njegovog otužnog prisustva.
Baš sad sam poslao po doktora - reče Aleksije Aleksandrovič. - Ja sam zdrava, šta će mi doktor?
- Ne, nego mala vrišti, i kažu da dojkinja nema dosta mleka.
- Zašto nisi dopustio meni da je dojim, kad sam te molila za to? Svejedno. (Aleksije Aleksandrovič razumeo je šta je značilo to »svejedno«); mala je dete, i dete će umoriti. - Ona zazvoni i naredi da joj donesu dete. - Tražila sam da je dojim, nisu mi dali, a sad me prekorevaju.
- Ja ne prekorevam...
- Da, vi prekorevate! Bože moj! Zašto nisam umrla! - I ona zajeca. - Oprosti mi, ja sam nepravična, uzbuđena - reče pribravši se. - Ali idi...
»Ne, ovo ne može tako ostati«, odlučno reče u sebi Aleksije Aleksandrovič izišavši iz ženine sobe.
Nikada mu još nemogućnost njegovog položaja u očima sveta, i mržnja njegove žene prema njemu, i, uopšte, moć one grube tajanstvene sile koja uprkos njegovom duševnom raspoloženju rukovodi njegovim životom i zahteva izvršenje svoje volje i izmenu njegovih odnosa prema ženi - nikad mu sve to nije bilo tako očigledno kao sada. On je jasno video da ceo svet, i žena njegova traže od njega nešto; ali šta zapravo, to nije mogao da shvati. Osećao je da se zbog toga u duši njegovoj podiže čuvstvo pakosti, koje ruši njegov mir i svu njegovu zaslugu od podviga. Držao je da bi za Anu bolje bilo da prekine odnose sa Vronskim; ali, ako svi nalaze da je to nemogućno, on je gotov da ponovo dopusti te odnose, samo da ne sramoti decu, da ih ne izgubi, i da ne menja svoj položaj. Ma kako rđavo to bilo, bolje je ipak nego raskid, s kojim bi ona došla u bezizlazan i sraman položaj, a on bi se lišio svega što je voleo. Ali, on se osećao nemoćan; unapred je znao da su svi protiv njega, i da mu neće dopustiti da učini ono što mu se sad čini tako prirodno i dobro, nego će ga prinuditi da učini ono što je rđavo, ali što se njima čini da mora da bude.
21.
Još Betsi ne stiže da izađe iz salona, kad je na vratima srete Stepan Arkadijevič; on je dolazio od Jelisejeva, gde tek što behu stigle sveže ostrige.
- A! kneginjo! Kakav prijatan susret! - poče on. - A ja sam bio kod vas.
- Susret za trenutak, jer ja odlazim - reče Betsi smešeći se i navlačeći rukavicu.
- Počekajte, kneginjo, ne oblačite rukavicu, dajte da vam poljubim ručicu. Nizašta ne zahvaljujem povratku stare mode toliko koliko za ljubljenje ruku. Kad ćemo se videti?
- Niste dostojni - odgovori Betsi smešeći se.
- A ne, dostojan sam, postao sam najozbiljniji čovek. Ne samo da uređujem svoje, nego i tuđe porodične stvari - reče sa značajnim izrazom lica.
- Ah, tome se radujem! - odgovori Betsi, razumevši odmah da govori o Ani. Vratiše se u salon i stadoše u kraj. - On će je sahraniti - reče Betsi značajnim šapatom. - To je nemogućno, nemogućno...
- Vrlo mi je milo što vi tako mislite - reče Stepan Arkadijevič klateći glavom, i sa ozbiljnim i patnički sažaljivim licem: - zato sam i došao u Petrograd.
- Ceo grad govori o tome - reče ona. - To je nemogućan položaj. Ona vene i vene. On ne razume da je Ana jedna od onih žena koje se ne mogu šaliti sa svojim osećanjima. Jedno od dvoga: ili neka je nekuda odvede, neka postupi energično, ili neka joj da razvod. Ovo će Anu prosto ugušiti.
- Da, da... tako je... - uzdišući je govorio Oblonski. - Ja sam zato i došao. To jest, upravo ne zbog toga... Postao sam komornik, pa treba da zahvalim. Ali, glavno je ipak da se uredi ovo.
- E, bog neka vam je u pomoći! - reče Betsi.
Isprativši kneginju Betsi do predsoblja, poljubivši joj još jedanput ruku iznad rukavice, tamo gde bije puls, i nalagavši joj još puno nepristojnih besmislica, tako da ona nije znala da li da se ljuti ili da se smeje - Stepan Arkadijevič pođe k sestri. Zateče je u suzama.
Bez obzira na raspoloženje u kojem se nalazio, i iz kojeg je brizgalo veselje, Stepan Arkadijevič odmah pređe, sasvim prirodno, u sažaljivi, pesničko - uzbuđeni ton koji se slagao sa Aninim raspoloženjem. On je upita za zdravlje i kako je provela jutro.
- Vrlo, vrlo rđavo. I dan, i jutro, i sve prošle i buduće dane - reče ona.
- Čini mi se da se ti predaješ mračnom raspoloženju. Treba se prenuti, treba životu pogledati pravo u oči. Ja znam da je teško, ali...
- Slušala sam da žene vole ljude zbog njihovih poroka - odjednom poče Ana - ali ja njega mrzim zbog njegovih vrlina. Ne mogu da živim s njim. Razumej, njegov izgled fizički utiče na mene, izvan sebe sam. Ne mogu, ne mogu živeti s njim. Šta da radim? Nesrećna sam i bila, i mislila sam da čovek ne može biti nesrećniji; ali strašno stanje koje sad osećam, nisam mogla zamisliti. Veruješ li mi, iako znam da je dobar, izvanredan čovek, i da ja sva ne vredim jedan njegov nokat, da ga ipak mrzim. Mrzim ga zbog njegove velikodušnosti. I meni ništa ne ostaje do...
Ona htede reći smrt, ali Stepan Arkadijevič ne dade joj da dovrši.
- Ti si bolesna i razdražljiva - reče on; - veruj mi, užasno preuveličavaš. Nema u tome ničega tako strašnog.
I Stepan Arkadijevič se osmehnu. Niko na mestu Stepana Arkadijeviča, ako bi imao posla sa takvim očajanjem, ne bi dopustio sebi da se osmehne (osmejak bi se pokazao kao grubost); ali u njegovom osmejku bilo je tako mnogo dobrote, i gotovo ženske nežnosti, da njegov osmejak ne samo da nije vređao, nego je čak ublažavao i umirivao. Njegove tihe umirujuće reči i osmejci imali su ublažavajuće dejstvo, kao zejtin od badema. Ana je to brzo osetila.
- Ne, Stivo - reče ona. - Ja sam propala, propala! Gore nego propala! Još nisam propala, i ne mogu reći da je sve svršeno; naprotiv, osećam da sve nije svršeno. Ali sam kao zategnuta struna koja mora prsnuti. Samo, još nije svršeno... a svršiće se strašno.
- Ništa, ništa, može se struna lagano popustiti. Nema položaja iz kojeg se ne bi mogao naći izlaz.
- Ja sam mislila i mislila. Samo je jedan... On opet razumede, po njenom uplašenom pogledu, da je taj izlaz, po njenom mišljenju, smrt, i ne dade joj da dovrši.
- Nije tačno - reče on - dopusti. Ti ne možeš vpdeti svoj položaj kao ja što ga vidim. Dopusti mi da otvoreno kažem svoje mišljenje. - On se opet obazrivo osmehnu svojim bademskim osmejkom. - Počeću s početka: ti si se udala za čoveka koji je dvadeset godina stariji od tebe; ti si se udala bez ljubavi, ili ne znajući za ljubav. To je, recimo, bila greška.
- Užasna greška! - reče Ana.
- Ali ponavljam: to je svršen fakt. Zatim si, recimo, imala nesreću da zavoliš ne svoga muža, nego drugoga čoveka. To je nesreća, ali to je takođe svršen fakt. I tvoj muž je to priznao, i oprostio. - On se posle svake rečenice zaustavljao i očekivao njene odgovore, ali ona nije ništa odgovarala. - To je tako. Sad je pitanje: možeš li ti nastaviti svoj život s mužem? Želiš li ti to? Želi li on to?
- Ja ništa, ništa ne znam.
- Ali sama si kazala da ne možeš da ga trpiš.
- Ne, nisam kazala. Odričem to. Ja ništa ne znam, i ništa ne razumem.
- Ali dopusti...
- Ti to ne možeš razumeti. Ja osećam da letim strmoglavce u nekakav bezdan, ali ne treba da se spasavam. I ne mogu.
- Ništa, mi ćemo nešto podastreti i prihvatiti te. Ja te razumem; razumem da ne možeš da uzmeš na sebe da kažeš svoju želju, svoje osećanje.
- Ja ništa, ništa ne želim... samo da se sve svrši.
- Pa on to i vidi i zna. I zar misliš da je njemu lakše nego tebi? Ti se mučiš, on se muči, i šta može iz toga da iziđe? Međutnm, razvod dreši sve - sa izvesnim usiljavanjem reče Stepan Arkadnjevič glavnu misao, i značajno pogleda u nju.
Ona ništa ne odgovori, samo odrečno zavrte svojom ošišanom glavom. Ali po izrazu njenog lica koje odjednom sevnu pređašnjom lepotom, on vide da ona to ne želi samo zato što joj se to čini nemogućna sreća.
- Meni vas je užasno žao! Kako bih srećan bio kad bih to mogao srediti - reče Stepan Arkadijevič osmejkujući se već slobodnije. - Ne govori, ne govori ništa! Ako bi mi bog dao da mognem kazati onako kako osećam! Idem k njemu.
Ana pogleda u brata zamišljenim sjajnim očima i ništa ne reče.
22.
Stepan Arkadijevič uđe u kabinet Aleksija Aleksandroviča s onim unekoliko svečannm izrazom lica s kojim je sedao na predsedničko mesto na svojim sednicama. Aleksije Aleksandrovič šetao je po sobi sa zabačenim rukama na leđima, i mislio o istoj stvari o kojoj je Stepan Arkadijevič razgovarao sa njegovom ženom.
- Da ti ne smetam? - reče Stepan Arkadijevič odjednom osetivši u sebi zbunjenost, na koju nije bio navikao. Da bi sakrio ovu zbunjenost, on izvadi tek kupljenu kutiju za cigarete, s novim načinom otvaranja, pomirisa kožu i izvadi cigaretu.
- Ne. Ti kao da nešto želiš? - nerado odgovori Aleksije Aleksandrovič.
- Jest, želeo bih... treba da raz... da, treba da razgovaram s tobom - reče Stepan Arkadijevič s čuđenjem osećajući nepoznatu mu bojažljivost.
Ovo osećanje beše tako iznenadno i neobično da Stepan Arkadijevič ne poverova da je to glas savesti koji mu govori da je ružno ono što namerava da uradi. Stepan Arkadijevič se prisili i savlada bojažljivost koja naiđe na njega.
- Nadam se da veruješ u moju ljubav prema sestri, i u iskrenu odanost i poštovanje prema tebi - reče on crveneći.
Aleksije Aleksandrovič stade i ništa ne odgovori, ali lice njegovo porazi Stepana Arkadijeviča izrazom pokorne žrtve.
- Imao sam nameru, hteo sam da govorim o sestri, i o vašem uzajamnom položaju - reče Stepan Arkadijevič boreći se još jednako sa neobičnom mu stidljivošću.
Aleksije Aleksandrovič tužno se osmehnu, pogleda u šuraka, i ne odgovarajući priđe stolu, uze s njega započeto pismo i dade ga šuraku.
- Ja neprestano mislim o tome. I evo šta sam počeo da pišem, računajući da ću bolje kazati pismeno, i pošto sam video da je moje prisustvo draži - reče on pružajući pismo.
Stepan Arkadijevič uze pismo, sa dvoumicom i čuđenjem pogleda u tamne oči koje se nepomično zaustaviše na njemu, i poče čitati.
»Ja vidim da vam je moje prisusgvo teret. Ma koliko da je meni teško bilo da u to poverujem, vidim da je tako, i da drukčije ne može biti. Ne krivim vas, i bog mi je svedok da sam, videvši vas za vreme vaše bolesti, iz sveg srca rešio bio da zaboravim sve što je bilo među nama, i da otpočnem nov život. Ne kajem se, i nikad se neću pokajati za ono što sam učinio; želeo sam samo jedno - želeo sam vam dobra, dobra vašoj duši, a sad vidim da to nisam postigao. Recite mi sami: šta vam može dati istinsku sreću, i mir vašoj duši. Ja se sav predajem vašoj volji i vašem osećanju pravičnosti.«
Stepan Arkadijevič vrati pismo natrag, ali sa istom sumnjom gledaše u zeta, i ne znaše šta da kaže. To ćutanje beše za obojicu tako nezgodno da se na usnama Stepana Arkadijeviča pojavi i osta bolešljivo drhtanje, dok je, ne spuštajući očiju sa Karenjina, ćutao.
- Eto, šta sam hteo da joj kažem - reče Aleksije Aleksandrovič okrenuvši se u stranu.
- Da, da... - reče Stepan Arkadijevič nemajući snage da odgovori, i suze mu dođoše pod grlo. - Da, da, ja vas razumem - izgovori on najzad.
- Ja želim znati šta ona hoće - reče Aleksije Aleksandrovič.
- Bojim se da ona sama ne razume svoj položaj. Ona nije u stanju da sudi - pribirajući se govoraše Stepan Arkadijevič. - Ona je pod teretom, pod teretom baš tvoje velikodušnosti. Ako pročita ovo pismo, neće biti u stanju ništa da kaže, samo će još niže oboriti glavu.
- Da, ali šta ćemo u takvom slučaju?... Kako da se objasnimo... kako da se dozna šta ona želi?
- Ako mi dopuštaš da kažem svoje mišljenje, ja smatram da do tebe stoji da izneseš otvoreno mere koje nalaziš kao potrebne, pa da se preseče ovaj položaj.
- Prema tome, ti nalaziš da ga treba preseći? - prekide ga Aleksije Aleksandrovič. - Ali kako? - dodade on načinivši pred očima neobičan pokret rukama: - ne vidim nikakav mogućan izlaz.
- Iz svakog položaja ima izlaz - reče, ustade i živnu Stepan Arkadijevič. - Bilo je vreme kad si hteo da raskineš... Ako si sada uveren da ne možete stvoriti uzajamnu sreću...
- Sreća se može različno shvatiti. Ali, recimo da ja na sve pristajem, da ništa ne želim. Kakav je onda izlaz iz našeg položaja?
- Ako hoćeš da znaš moje mišljenje - reče Stepan Arkadijevič s istim blagim, bademsko nežnim osmejkom s kakvim je govorio s Anom.
Dobrodušni osmejak bio je tako ubedljiv da je Aleksije Aleksandrovič, nehotice osećajući svoju slabost i pokoravajući joj se, bio gotov da poveruje u ono što će reći Stepan Arkadijevič. - Ana to nikad neće reći. Ali jedno je mogućno, jedno ona može želeti - nastavi Stepan Arkadijevič - a to je prekid odnosa, i svih sa njima vezanih uspomena. Po mome mišljenju, u našem položaju je preko potrebno objasniti nove uzajamne odnose. A ti se odnosi mogu uspostaviti samo slobodom obeju strana.
- Razvod - s odvratnošću prekide Aleksije Aleksandrovič.
- Da, ja mislim razvod, i samo razvod - crveneći ponovi Stepan Arkadijevič. - To je u svakom pogledu najpametniji izlaz za supruge koji se nalaze u takvim odnosima kao vaši. Šta da se radi kad su supruzi osetili da je njihov zajednički život nemogućan? To se uvek može desiti.
Aleksije Aleksandrovič teško uzdahnu i zatvori oči.
- Tu sad ima jedno da se razmotri: želi li jedno od supruga da stupi u nov brak? Ako ne, onda je sve vrlo prosto - reče Stepan Arkadijevič, oslobođavajući se sve više svoje stidljivosti.
Aleksije Aleksandrovič, namršten od uzbuđenja, govorio je nešto sam za sebe, ali ništa ne odgovori. Sve što se Stepanu Arkadijeviču činilo tako prosto, Aleksije Aleksandrovič je već hiljadu puta obrtao u glavi. I ne samo da mu se to nije činilo vrlo prosto, nego mu se činilo sasvim nemogućno. Razvod, čije je pojedinosti već znao, činio mu se sad nemogućan zato što mu osećanje vlastitog dostojanstva, i poštovanje prema religiji nisu dopuštali da primi na sebe krivicu za fiktivnu preljubu; a još manje da dopusti, da žena, kojoj je oprostio i koju voli, bude izobličena i osramoćena. Razvod se pokaza kao nemogućan još i iz drugih, važnijih uzroka.
Šta će biti sa sinom u slučaju razvoda? Ostaviti ga materi, bilo je nemogućno. Razvedena mati imaće svoju nezakonitu porodicu, u kojoj bi položaj pastorka, i njegovo vaspitanje, na svu priliku bili rđavi. Da ga ostavi kod sebe? Znao je da bi to bila osveta s njegove strane, a što nije hteo. Ali, osim toga, razvod se Aleksiju Aleksandroviču činio kao nešto najnemogućnije zato što pristajući na razvod, samim tim upropašćuje Anu. Njega su u duši takle reči Darje Aleksandrovne u Moskvi, da on, odlučujući se na razvod, misli samo o sebi, a ne misli da će time Anu upropastiti zanavek. I sad, kad je te reči doveo u vezu sa svojim oproštajem, i sa odanošću prema deci, on ih je razumeo na svoj način. Pristati na razvod, dati njoj slobodu, značilo je, po njegovim pojmovima: sebi uskratiti poslednju vezu koja ga drži za život - decu, koju je voleo; a njoj oduzeti poslednji oslonac na putu dobra, dakle vrgnuti je u propast. Ako ona postane razvedena žena, ona će se, on to zna, sjediniti s Vronskim, i ta će veza biti nezakonita i grešna, jer žena, po crkvenom zakonu, ne može stupiti u drugi brak dok joj je muž živ. »Ona će se sjediniti s njim, a kroz godinu - dve, ili će on nju ostaviti, ili će ona stupiti u slične odnose s drugim - mislio je Aleksije Aleksandrovič. - I ja ću, ako dam pristanak na nezakoniti razvod, biti kriv za njenu propast.« Sve je ovo razmatrao već stotinu puta, i uverio se da razvod ne samo da nije prosta stvar, kao što govori njegov šurak, nego je potpuno nemogućna stvar. Ne veruje on nijednoj reči Stepana Arkadijeviča; na svaku njegovu reč ima on hiljade protiv - dokaza; ali ga sluša, jer oseća da se njegovim rečima izražava ona moćna gruba sila koja upravlja njegovim životom, i kojoj se on mora pokoriti.
- Pitanje je samo u tome: kako, pod kakvim uslovima ćeš ti pristati na razvod. Ona ništa neće, i ne sme da te moli, ona sve ostavlja tvojoj velikodušnosti.
»Bože moj! Bože moj! Zašto?« pomisli Aleksije Aleksandrovič, i seti se one pojedinosti razvoda pri kojoj muž uzima krivicu na sebe, i onim istim pokretom kojim se Vronski zaklanjao, zakloni i on lice rukama od stida.
- Ti si uzbuđen, ja to razumem. Ali ako razmisliš...
»I onome koji te udari po desnom obrazu, podmetni i levi; i onome koji ti skine haljinu, daj i košulju«, pomisli Aleksije Aleksandrovič.
- Da, da! - uzviknu piskavim glasom - ja ću uzeti sramotu na sebe, daću i sina, ali... ali zar ne bi bilo bolje da se toga ostavimo? Uostalom, radi šta hoćeš...
I okrenuvši se od šuraka tako da ga ovaj nije mogao videti, sede na stolicu kraj prozora. Bilo mu je žao, bilo ga je stid, ali zajedno s tim jadom i stidom osećao je i radost i milinu pred svojom uzvišenom skrušenošću.
Stepan Arkadijevič je bio ganut. On poćuta.
- Aleksije Aleksandroviču, veruj mi da će ona umeti da ceni tvoju velikodušnost - reče on.
- Očevidno, takva je bila božja volja - dodade, i kad izgovori to, oseti da je to bilo glupo, i jedva se uzdrža da se ne nasmeje svojoj gluposti.
Aleksije Aleksandrovič htede nešto da odgovori, ali ga suze zadržaše.
- To je kobna nesreća, i treba je priznati. Ja priznajem tu nesreću kao svršeni fakt, i staram se da pomognem i tebi i njoj - reče Stepan Arkadijevič.
Kad je Stepan Arkadijevič izišao iz sobe, bio je ganut, ali mu to nije smetalo da bude zadovoljan što je uspešno svršio ovu stvar, uveren da Aleksije Aleksandrovič neće poreći svoje reči. Tome zadovoljstvu pridružilo se još i što mu dođe na pamet misao: kad se ta stvar svrši, on će svojoj ženi i bliskim poznanicima zadavati pitanje: »Kakva je razlika između mene i feldmaršala? Feldmaršal razvodi - i nikome od toga nije bolje; a ja sam razveo - i trojima je bolje... Ili: kakva je sličnost između mene i feldmaršala? Kad... Uostalom, smisliću nešto bolje«, reče u sebi smešeći se.
23.
Rana Vronskoga bila je opasna, iako je mimoišla srce. Nekoliko dana lebdeo je između života i smrti. Kad je prvi put mogao da progovori, u sobi je bila samo Varja, žena bratova.
- Varja - reče on gledajući u nju strogo - ja sam se nehotice ranio. Molim te, ne govori nikad o tome, i tako reci svima. Inače, suviše je glupo.
Ne odgovarajući mu ništa Varja se naže nad njim i s radosnim osmejkom pogleda mu u lice. Oči su mu bile sjajne, ne grozničave; ali im je izraz bio strog.
- E, hvala bogu! - reče ona. - Boli li te što?
- Pomalo ovde. - On pokaza na grudi.
- Daj da te previjem.
On je ćuteći i stegnuvši svoje široke vilice gledao u nju dok ga je previjala. Kad je svršila, reče joj:
- Nisam u bunilu; molim te, učini da se ne govori da sam naročito pucao na sebe.
- Niko to i ne govori. Samo, nadam se da više nećeš nehotice pucati - reče ona s upitnim osmejkom.
- Sigurno neću, a bolje bi bilo...
I on se mračno osmehnu.
Bez obzira na ove reči, i na osmejak, koji tako poplašiše Varju - kad prođe zapaljenje, i kad se Vronski poče oporavljati, on oseti da se potpuno oslobodio jednog dela svoje muke. Ovim postupkom kao da je sprao sa sebe sramotu i uniženje koje je pre osećao. Sad je mogao mirno misliti o Aleksiju Aleksandroviču. Priznavao mu je svu njegovu velikodušnost, i nije se više osećao ponižen. Osim toga, ponovo je ušao u raniji kolosek života. Video je mogućnost da bez stida gleda u oči ljudima, i da može živeti rukovodeći se svojim navikama. Jedno samo nije mogao da iščupa iz srca, iako se neprestano borio s tim osećanjem, a to je bilo žaljenje, do očajanja, što je Anu zanavek izgubio. To se sada, pošto je pred mužem iskupio svoju krivicu, mora odreći nje; i ubuduće nikad više ne stati između nje pokajne i njenog muža - bilo je čvrsto odlučeno u njegovom srcu; ali nije mogao iz svoga srca da iščupa žalost za gubitkom njene ljubavi, nije mogao da izbriše iz uspomena trenutke sreće koje je preživeo s njom, koje je onda tako malo cenio, a koji su ga sad u svoj svojoj lepoti u stopu pratili.
Serpuhovski beše smislio da ga premesti u Taškent, i Vronski, bez najmanjeg kolebanja, pristade na tu ponudu. Ali ukoliko se više primicao dan odlaska, utoliko mu je teža bila žrtva koju je prinosio onome što je smatrao za obavezno.
Rana je zarasla, on je već izlazio, i spremao se za polazak u Taškent.
»Jedanput samo da je vidim, pa posle da se zakopam, da umrem«, mislio je, i praveći oproštajne posete poveri tu misao Betsi. S tom misijom išla je Betsi kod Ane, i donela mu nepovoljan odgovor.
»Tim bolje - pomisli Vronski, dobivši taj izveštaj. - To je bila slabost koja bi upropastila moju poslednju snagu.«
Sutradan ujutru dođe sama Betsi k njemu i saopšti mu da je preko Oblonskog dobila povoljan izveštaj: da Aleksije Aleksandrovič daje razvod, i da prema tome Vronski može videti Anu.
Ne pobrinuvši se čak ni da isprati Betsi, zaboravivši sve svoje odluke, ne pitajući kad se to može, i gde je muž, Vronski se odmah uputi domu Karenjinih. Ustrča uz stepenice ne videći nikoga i ništa, i brzim korakom, uzdržavajući se silom da ne potrči, uđe u njenu sobu. I ništa ne misleći, ne gledajući da li ima koga u sobi ili ne, on je zagrli i obasu joj poljupcima lice, ruke i vrat.
Ana se spremala za ovaj sastanak; mislila šta će mu kazati; ali mu od svega ništa nije stigla da kaže; njegova strast pređe i na nju. Htela je da njega stiša, da stiša i sebe, ali je već bilo dockan. Njegovo osećanje pređe na nju. Usne su joj drhtale tako da dugo nije mogla ništa da kaže.
- Jest, ovladao si nada mnom, i ja sam tvoja - izgovori ona najzad, i pritiskivaše sebi na grudi njegove ruke.
- Tako je moralo biti! - reče on. - I dok smo živi, tako će biti. Ja to sada znam.
- To je istina - govorila je ona sve više bledeći i grleći njegovu glavu. - Ipak, ima nečega užasnog u ovome, posle svega što je bilo.
- Sve će proći, sve će proći, mi ćemo biti tako srećni! Naša ljubav, i kad bi se mogla pojačati, pojačala bi se baš time što u njoj ima nečega užasnog - reče on podižući glavu i pokazujući osmejkom svoje snažne zube.
I ona nije mogla ne odgovoriti osmejkom, ne na reči, već na zaljubljene poglede njegove. Ona uze njegovu ruku i njome se gladila po hladnim obrazima i po ošišanoj kosi.
- Ne mogu da te poznam sa tom kratkom kosom. Tako si se prolešpala. Pravi dečko. Ali bleda si!
- Da, vrlo sam slaba - reče ona smešeći se. I usne joj opet zadrhtaše.
- Otputovaćemo u Italiju, tamo ćeš se oporaviti - reče on.
- Je li mogućno da ja i ti budemo kao muž i žena, sami za sebe, svoja porodica? - reče ona zagledajući izbliza u njegove oči.
- Ja se samo čudim kako je to nekada moglo biti drukčije.
- Stiva kaže da on na sve pristaje; ali ja ne mogu da primim njegovu velikodušnost - reče ona gledajući zamišljeno mimo lice Vronskoga. - Ja neću razvod, meni je sada svejedno. Ne znam samo kako će rešiti sa Serjožom.
Vronski nikako nije mogao da pojmi kako ona može u ovom trenutku sastanka da misli o razvodu i da se seća sina. Zar to nije sada svejedno?
- Ne govori o tome, ne misli - reče joj okrećući njenu ruku u svojoj i starajući se da skrene na sebe njenu pažnju; ali ona nikako nije gledala u njega.
- Ah, zašto nisam umrla, bolje bi bilo! - reče, i suze, bez jecanja, potekoše joj niz oba obraza; ali se trudila da se osmehne, da ga ne bi ogorčila.
Odreći se laskavog i opasnog postavljenja u Taškentu, bilo bi, po pređašnjim pojmovima Vronskog, sramno i nemogućno. Ali sad, ne premišljajući ni jednoga minuta, on ga se odreče; a opazivši kod pretpostavljenih da ne odobravaju njegov postupak, podnese odmah ostavku.
Kroz mesec dana Aleksije Aleksandrovič osta sam sa sinom u svome stanu, a Ana s Vronskim otputova u inostranstvo, ne dobivši razvod, i odlučno se i odrekavši razvoda.
Nastavci : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар