Lav Tolstoj, Ana Karenjina, Treći deo: 16-33

 16.

Po svima sobama letnjikovca išli su vratari baštovani i lakeji i iznosili stvari. Ormari i fioke stajali su otvoreni; dva puta su već trčali u dućan po užeta; na podu su ležale razbacane novine. Dva sanduka, torbe, i uvezani pledovi bili su odneseni dole u predsoblje. Karuce i još dva najmljena kočijaša stajali su pred ulazom u kuću. Zahvaljajući poslu oko pakovanja Ana beše zaboravila svoje unutarnje uzbuđenje; stojeći pred stolom u svom kabinetu, pakovala je svoju putničku torbu, kad joj Anuška obrati pažnju na šum od kola koja se zaustaviše pred kućom. Ana pogleda kroz prozor i spazi kurira Aleksija Aleksandroviča kako zvoni na ulazu.

- Idi vidi šta je - reče, i s mirnom gotovošću na sve, sklopivši ruke na kolenima, sede u naslonjaču. Lakej donese debeo paket adresovan rukom Aleksija Aleksandroviča.

- Kuriru je naređeno da ponese odgovor - reče on.

- Dobro - reče Ana, i čim lakej izađe drhtavim prstima otvori pismo. Svežanj neprevijenih banknota, obavijenih krstopletom od hartije, ispade iz njega. Ona izdvoji pismo i poče ga čitati s kraja. »Ja sam učinio sve što je potrebno za vaš prelazak, ja pridajem osobiti značaj ispunjenju ove molbe«, pročita. Pa letimično pročita do kraja sve, i još jedanput pročita celo pismo s početka. Kad ga je svršila, oseti da joj je hladno, i da se na nju srušila strašna nesreća kakvu nije očekivala.

Jutros se kajala za ono što je kazala mužu, i želela je samo jedno: da te reči budu nekako kao da nisu kazane. I eto, ovo pismo tvrdi da te reči nisu iskazane, i daje joj što je želela. Ali sad joj to pismo dođe strašnije od svega što je mogla zamisliti.

»U pravu! U pravu! - reče ona. - Razume se, on je uvek u pravu, on je hrišćanin, on je velikodušan! Da, podli i gadni čoveče! I to niko osim mene ne razume, i neće razumeti, a ja ne mogu to da rastumačim. Kažu: religiozan, moralan, pošten, pametan čovek; ali ne vide ono što sam ja videla. Ne znaju kako je on osam godina gušio moj život, gušio sve što je bilo u meni živoga, da nijedanput nije pomislio da sam ja živa žena kojoj je potrebna ljubav. Ne znaju kako me je na svakom koraku vređao, i posle toga bio zadovoljan sobom. Zar se nisam starala, starala svim silama da opravdam pred sobom svoj život? Zar se nisam trudila da ga volim, da volim sina kad se već muž nije mogao voleti? Ali, došlo je vreme, ja sam razumela da više ne mogu sebe obmanjivati, da sam živ stvor, da nisam kriva što me je bog takvu sazdao, da mi je potrebno da volim i da živim. I šta sad? Kad bi me ubio, kad bi ubio njega, ja bih pretrpela, ja bih sve oprostila, ali ne, on...

»Kako to da nisam pogodila šta će on učiniti? Učiniće što je svojstveno njegovom niskom karakteru. On će biti u pravu, a mene, propalu, još gore će i još više upropastiti...« »Vi i sami možete zamisliti šta očekuje vas i vašega sina«, seti se one reči iz pisma. »To je pretnja da će mi oduzeti sina, i to je, verovatno, po njihovom glupom zakonu i mogućno. Ali zar ja ne znam zašto on to govori? On ne veruje u moju ljubav prema sinu, ili prezire (kao što se uvek podsmevao) to moje osećanje; zna međutim da ja neću ostaviti sina, da ga ne mogu ostaviti, da bez sina za mene ne može biti života čak ni s onim koga volim; a ako ostavim sina i pobegnem od njega, postupiću kao najbezočnija i najnevaljalija žena, to on zna, i zna da ja nisam u stanju da to učinim.

»Naš život mora teći kao što je i pre tekao«, seti se ona druge rečenice iz pisma. »Taj život bio je mučan i pre, a u poslednje vreme bio je strašan. Šta li će tek sada biti? I on sve to zna, zna da se ja ne mogu kajati što dišem, što volim; zna da osim laži i pretvaranja od svega toga neće biti ništa drugo; ali njemu je potrebno da me i dalje muči. Ja znam njega, znam da on, kao riba u vodi, pliva u laži i uživa u njoj. Ali mu ja neću pružiti to uživanje, prekinuću tu njegovu paučinu laži kojom hoće i mene da obavije; neka bude šta bude. Sve je bolje od laži i pretvaranja.

»Ali kako? Bože moj! Bože moj! Da li je ikad žena bila tako nesrećna kao ja!...«

- Ne, prekinuću, prekinuću! - povika skočivši i zadržavajući suze. I priđe stolu za pisanje da mu napiše drugo pismo. Ali je u dubini duše već osećala da nije u stanju da iziđe iz toga položaja, ma kako da je lažan i nečastan.

Sede za sto za pisanje, i, umesto da piše, sklopi ruke na stolu, spusti na njih glavu i zaplaka jecajući i tresući se celim grudima kao što deca plaču. Plakala je zato što joj je maštanje o objašnjenju i opredeljenju njenog položaja zanavek bilo razrušeno. Unapred je znala da će sve ostati kao što je bilo, i biti čak mnogo gore nego što je bilo. Osećala je da onaj položaj u svetu, koji je zauzimala, i koji joj se jutros činio tako ništavan, da joj je taj položaj. drag, i da ona neće biti u stanju da ga promeni za sraman položaj žene odbegle od muža i sina i sjedinjene s ljubavnikom; da, ma koliko da želi, ona ipak ne može biti jača od same sebe. I tako nikada neće osetiti slobodu ljubavi, nego će zasvagda ostati grešna žena kojoj preti opasnost da svakog trenutka bude izobličena, ostaće žena koja vara svoga muža radi sramne veze sa čovekom tuđim, nezavisnim, s kojim ona ne može živeti jednim životom. Znala je da će sve to tako biti, a u isto vreme je to bilo tako strašno da nije mogla zamisliti čime će se svršiti. I plakala je ne uzdržavajući se, kao što plaču kažnjena deca.

Lakejevi koraci prinudiše je da se pribere, i ona, sakrivši od njega lice, učini kao da piše.

- Kurir moli za odgovor - dostavi lakej.

- Odgovor? Jeste - reče Ana - neka počeka. Ja ću zvoniti.

»Šta bih mogla da mu pišem? mislila je. - Šta mogu rešiti sama? Šta ja znam? Šta hoću? Šta volim?« Opet je osetila da joj se u duši počinje udvajati. I opet se uplaši od toga osećanja, i dočepa se prvog povoda za delatnost koji joj se ukaza, i koji bi je mogao udaljiti od misli o sebi. »Moram se naći s Aleksijem (tako je u mislima nazivala Vronskog), on jedini može mi reći šta treba da radim. Da odem do Betsi, možda ću ga videti«, reče u sebi zaboravivši sasvim da je on juče, kad mu je ona kazala da neće ići kod kneginje Tverske, kazao da onda ni on neće ići. Priđe stolu i odgovori mužu: »Primila sam vaše pismo. A.« - zazvoni, dade pismo lakeju.

- Nećemo putovati - reče Anuški kad ova uđe.

- Nikako nećemo?

- Ne, nemojte raspakivati do sutra; a karuce neka ostanu, otići ću do kneginje.

- Koju haljinu da spremim?

17.

Društvo za partiju kroketa, u koje je kneginja Tverska pozvala i Anu, trebalo je da se sastoji iz dve dame sa njihovim obožavaocima. Te dve dame bile su glavne predstavnice odabranog i novog petrogradskog kruga, koji su zvali, podražavajući nekom drugom podražavanju, les sept marveilles du

monde.[99] Te su dame doduše pripadale višem krugu, ali potpuno neprijateljski raspoloženom prema onome krugu koji je Ana posećivala. Osim toga, stari Stremov, jedan od uticajnih ljudi u Petrogradu, obožavalac Lize Merkalove, bio je u službi neprijatelj Aleksiju Aleksandroviču. Iz svih tih obzira Ana nije htela da ide, i na taj otkaz su se odnosili oni nagoveštaji u pisamcetu kneginje Tverske. Sada pak, nadajući se da će tamo videti Vronskog, Ana zaželi da ode.

Ana stiže kod kneginje Tverske pre ostalih gostiju.

Baš kad je ulazila, ulazio je, sa raščešljanim zaliscima kao kamer - junker, i lakej Vronskog. On zastade kod vrata i skinuvši kapu propusti je. Ana ga poznade, i sad se tek seti da je Vronski juče rekao da neće doći. Sigurno je o tome poslao pisamce.

Skidajući u predsoblju gornju haljinu ona ču kako lakej, izgovarajući čak i »r« kao kamer-junker, reče: »Od grofa kneginji«, i predade pisamce.

Htela je da ga upita gde mu je gospodin. Htela je da se vrati natrag i da mu pošalje pismo: da on dođe k njoj, ili da ona dođe k njemu. Ali ni jedno, ni drugo, ni treće nije se moglo učiniti; već se čulo zvonce koje je objavljivalo njen dolazak, i lakej kneginje Tverske već je stajao poluokrenut kraj otvorenih vrata, očekujući njen prolazak u unutarnje sobe.

- Kneginja je u vrtu, biće odmah izveštena. Ako je po volji, izvolite u vrt? - reče drugi lakej, u drugoj sobi.

Stanje neodlučnosti i nejasnosti bilo je isto kao i kod kuće; još i gore, jer nije bilo mogućno ništa preduzeti. Vronskog nije mogla videti, a trebalo je ostati ovde u tuđem i tako nesaglasnom s njenim raspoloženjem društvu; ali, bila je u haljini koja joj je, ona je to znala, divno stajala; nije bila sama; oko  nje je stajao njoj vičan svečani poredak dokolice, i bilo joj je lakše nego kod kuće; nije morala izmišljati šta da radi, sve se radilo samo po sebi. Kad srete Betsi, koja joj je išla u susret u beloj, izvanredno elegantnoj haljini, Ana se osmehnu, kao i uvek. Kneginja Tverska išla je s Tuškjevičem, i rođakom gospođicom koja je, na veliku sreću roditelja palančana, provodila leto kod znamenite kneginje.

Sigurno je na Ani bilo nečeg osobitog, jer je Betsi odmah to primetila.

- Rđavo sam spavala - odgovori Ana gledajući u lakeja koji im je išao na susret, i, po njenom mišljenju, nosio pismo od Vronskog.

- Kako mi je milo što ste došli - reče Betsi. - Umorila sam se, i baš sam htela da popijem šolju čaja, dok gosti ne dođu. A vi biste mogli otići - okrete se Tuškjeviču - s Mašom da probate crocket-ground[100], tamo je okresano. Nas dve ćemo uz čaj srdačno porazgovarati, we’ll have a cosy chat[101], je li tako? - obrati se ona Ani s osmejkom stežući joj ruku u kojoj je držala suncobran.

- Tim pre što ja ne mogu ostati kod vas dugo, moram otići do stare Vrede. Sto godina joj već obećavam - reče Ana; laž, inače odvratna njenoj prirodi, postala joj je ne samo obična i prirodna u društvu, nego joj je čak pričinjavala zadovoljstvo. Zašto je kazala to što pre jednog trenutka nije ni mislila, nikako ne bi mogla objasniti. Kazala je to jedino iz ovog razloga: kad već Vronski neće doći, onda treba osigurati sebi slobodu i postarati se da ga na neki način vidi. Ali zašto je baš spomenula staru dvorsku damu Vrede, kojoj je trebalo da ode toliko koliko i mnogim drugima, to ne bi mogla objasniti; međutim, kako se docnije pokazalo, izmišljajući najlukavija sredstva za sastanak s Vronskim, nije mogla smisliti ništa bolje od toga.

- Ne, ja vas nipošto neću pustiti - odgovori Betsi pažljivo zagledajući Ani u lice. - To bi me baš i uvredilo, kad vas ne bih volela. Kao da se bojite da vas moje društvo ne sramoti. Molim, donesite nam čaj u mali salon - reče, zažmirivši, kao i uvek kad se obraćala lakeju. Uzev od njega pisamce ona ga pročita. - Aleksije je učinio lažan skok[102] - reče na francuskom: - piše da ne može doći - dodade tako prirodnim, običnim tonom kao da joj nikad nije moglo doći u glavu da Vronski ima za Anu neki drugi značaj osim interesa u kroketu. Ana je znala da Betsi sve zna, ali kad god bi je slušala kako pred njom govori o Vronskom, uvek bi za trenutak verovala da Betsi ne zna ništa.

- A! - ravnodušno reče Ana, kao slabo interesujući se time, i nastavi, smešeći se. - Kako bi moglo vaše društvo nekoga sramotiti?

Ova igra rečima, ovo prikrivanje tajne, imalo je za Anu, kao za sve žene, velike draži. Ne sama potreba da se prikriva, ni cilj radi kojega se prikriva, nego zanosi sam proces prikrivanja.

- Ja ne mogu biti veći katolik od pape - reče ona. - Stremov i Liza Merkalova, to je krem društvenog krema. Zatim, oni su primljeni svuda, a ja - ona naročito naglasi to ja - nikad nisam bila stroga i netrpeljiva. Nego prosto nemam vremena.

- Vi možebiti nećete da se vidite sa Stremovom? Neka on i Aleksije Aleksandrovič lome koplja u komitetu, to se nas ništa ne tiče. A on je najljubazniji čovek od svih koje poznajem, i strastan je igrač kroketa. Videćete već. Bez obzira na njegov smešan položaj, položaj starca zaljubljenog u Lizu, vredno je ipak videti kako se on izvlači iz toga smešnog položaja! Vrlo je prijatan. Safo Štolc ne poznajete? To je nov, sasvim nov ton.

Betsi je tobože govorila to, ali po njenom veselom i pametnom pogledu Ana je osetila da ona donekle razume njen položaj, i da nešto smera. Sedele su u malom kabinetu.

- Ipak, treba da nešto napišem Aleksiju - i Betsi sede za sto, napisa nekoliko redova i metnu pismo u omot. - Pisala sam mu da dođe na ručak. Jedna dama ostaje mi za ručkom bez kavaljera. Vidite, da li je dovoljno ubedljivo? Oprostite, moram vas časkom ostaviti. Molim vas, zatvorite pismo i pošaljite ga - reče ona s vrata - moram ići da nešto naredim.

Ne pitajući se ni za trenutak, Ana sede s Betsinim pismom za sto, i ne čitajući ga dodade pri dnu: »Preko je potrebno da vas vidim. Budite kod parka Vrede. Ja ću biti tamo u 6 sati.« Zapečati pismo, i kad se Betsi vrati dade ga pred njom da ga odnesu.

Doista, za čajem, koji im donesoše na stočiću - poslužavniku u hladoviti salončić, među dvema ženama se zametnu cosy chat[103], kako je i obećala kneginja Tverska, do dolaska gostiju. Pretresale su sve one koje su očekivale, i razgovor se zaustavi na Lizi Merkalovoj.

- Ona je vrlo ljupka i uvek mi je bila simpatična - reče Ana.

- Morate je voleti. Ona prosto sanja o vama. Juče, posle trka, prišla mi je i bila je u očajanju što vas nije zatekla. Kaže da ste vi prava junakinja romana, i kad bi bila muško ona bi počinila hiljadu gluposti zbog vas. Stremov joj govori da ih ona i bez toga čini.

- Ali recite mi, molim vas, ja nikad nisam mogla da razumem - reče Ana posle izvesne počivke, i tonom koji je jasno pokazivao da ne upravlja prazno pitanje, da je ono što pita, za nju značajnije nego što bi trebalo da je - recite mi, molim vas, kakvi su njeni odnosi prema knezu Kalušskom, takozvanom Miški? Ja ih malo viđam. Šta je to?  

Betsi se osmehnu očima i pažljivo pogleda u Anu.

- Nov način - reče ona. - Svi su sad izabrali taj način. Ne obaziru se na mišljenje sveta. Ali ima načina i načina, kako da se to radi.

- Da, ali kakvi su njeni odnosi prema Kalušskom? Betsi se iznenada veselo i neuzdržljivo nasmeja, što je sa njom retko bivalo.

- Vi polazite u oblast koja pripada kneginji Mjahkoj. To je pitanje vraškog deteta - i Betsi očevidno htede, ali se ne mogade uzdržati, i pršte u zarazan smeh kojim se smeju ljudi što o se retko smeju. - Pitajte njih - progovori kroz suze od smeha.

- Da, vi se smejete - reče Ana i takođe se nehotice zarazi smehom - a ja nikad nisam mogla da pojmim. Ne pojmim tu ulogu muža.

- Muž? Muž Lize Merkalove nosi za njom pled i uvek stoji na usluzi. A šta je dalje u samoj stvari, to niko neće da zna. Je l’ te, u otmenom društvu se ne govori, i čak se i ne misli o izvesnim delovima toalete. Tako je i sa tim.

- Hoćete li biti na proslavi Rolandakija? - upita Ana da bi promenila razgovor.

- Mislim da neću - odgovori Betsi, i ne gledajući u svoju prijateljicu poče obazrivo sipati mirisavi čaj u male prozračne šolje.

Pošto dodade šolju Ani, uze cigaretu, metnu je u srebrnu ručicu i zapali je. - Eto vidite, ja sam u srećnom položaju - poče ona bez smeha, uzevši u ruku šolju. Ja razumem i vas Lizu. Liza je jedna od onih bezazlenih priroda koje, kao i deca, ne razumeju šta je dobro a šta rđavo. Bar nije razumevala onda kad je bila vrlo mlada. A sad zna da joj to nerazumevanje lepo stoji. Sada, može biti da naročito neće da razume - govorila je Betsi s finim osmejkom. - Ali tačno je da joj to lepo stoji. Vidite, na jednu istu stvar može se gledati tragično i načiniti od nje pravo stradanje, a može se gledati obično, i čak veselo. Može biti da ste vi skloni da gledate na stvari suviše tragično.

- Kako bih želela da druge poznajem tako kao što sebe poznajem - reče Ana ozbiljno i zamišljeno. - Da li sam gora od drugih, ili bolja? Mislim da sam gora.

- Užasno dete, užasno dete! - ponovi Betsi. - Ali evo ih, dolaze.

18.

Začuše se koraci i muški glas, zatim ženski glas i smeh, i odmah zatim uđoše očekivani gosti. Safo Štolc, i sav sjajan od izobilnog zdravlja, mladić, takozvani Vaska. Videlo se da mu dobro prijaju krvava govedina, pečurke i burgundsko vino. Vaska se pokloni damama i pogleda u njih, ali samo za sekundu. Pa uđe u salon za Safom, i prođe kroz salon za njom, kao da je privezan za nju, ne spuštajući s nje svoje sjajne oči kao da je hteo da je pojede. Safo Štolc bila je plavojka sa crnim očima.

Ona uđe sićušnim, živahnim koracima, na visokim potpeticama plitkih cipela, i snažno, muški steže ruke damama.

Ana još nijedanput nije videla ovu novu znamenitost, i bila je iznenađena i njenom lepotom, i krajnošću do koje je bila dovedena njena toaleta i smelošću njenog ponašanja. Na glavi joj, od njene i tuđe nežno - zlaćane kose beše načinjena frizura visoka kao skele, tako da joj je glava po veličini bila ravna stasito ispupčenoj i spreda vrlo izrezano odevenoj bisti. Koračala je tako brzo, da su joj se pri svakom pokretu unapred ocrtavali ispod haljine oblici kolena i gornjih delova nogu, i da se nehotice nametalo pitanje: gde se, pozadi, u onoj nameštenoj i zanihanoj planini, stvarno svršava njeno istinsko, malo i vitko telo, tako otkriveno ozgo, i tako skriveno ozdo i pozadi.

Betsi pohita da je upozna s Anom.

- Zamislite, umalo što nismo pregazili dva vojnika - poče pričati, namigujući, osmejkujući se i odbacujući nazad skut haljine koji beše suviše prebacila na jednu stranu. - Vozila sam se sa Vaskom... Ah, da, vi se ne poznajete. - I rekavši njegovo prezime, ona predstavi mladog gospodina, i pocrvenevši, zvučno se nasmeja svojoj pogrešci, to jest tome što ga je pred nepoznatom damom nazvala Vaskom. Vaska se još jednom pokloni Ani, ali joj ništa ne reče. On se okrete Safi:

- Izgubili ste opkladu. Stigli smo ranije. Izvolite platiti - govorio je osmejkujući se.

Safo se još veselije zasmeja.

Ali ne sad - reče ona.

- Svejedno, dobiću posle.

- Lepo, lepo. Ah, da! - okrete se ona odjednom domaćici - baš sam i ja krasna... Sasvim sam zaboravila... Dovela sam vam gosta. Evo ga!

Neočekivani mladi gost, koga je Safo dovela i koga je zaboravila, bio je međutim tako znatan gost, da su, bez obzira na njegovu mladost, obe dame ustale da ga dočekaju.

To je bio novi obožavalac Safe. On je sad, kao i Vaska, u stopu išao za njom.

Ubrzo dođoše knez Kalušski i Liza Merkalova sa Stremovom. Liza Merkalova bila je mršava crnka, sa istočnjačkim lenim tipom lica, i divnim neizrecivim očima, kako su svi govorili. Karakter njene zagasite haljine (Ana je to odmah zapazila i ocenila) potpuno je odgovarao njenoj lepoti. Ukoliko je Safo bila čvrsta i pritegnuta, utoliko je Liza bila meka i opuštena.

- Ali po Aninom ukusu, Liza je bila mnogo primamljivija. Betsi je govorila Ani kako Liza uzima ton bezazlenog deteta; ali kad ju je Ana videla, osetila je da to nije istina. Ona je zaista bila nesvesna i pokvarena, no uz to ljupka i pokorna žena. Doduše, ton njen je bio isti kao i ton Safe; isto kao i za Safom, za njom su išla kao prišivena, i gutala je očima, dva obožavaoca, jedan mlad a drugi star; ali u njoj je bilo nečega što je stajalo iznad svega što ju je okružavalo - ona je imala sjaj pravog i čistog dijamanta među staklima. Taj sjaj sijao je iz njenih dražesnih, zaista neizrecivih očiju. Umoran i u isto vreme strastan pogled tamnim krugom okruženih očiju poražavao je svojom potpunom iskrenošću. Ko bi god pogledao u te oči, svakome bi se činilo da je Lizu skroz poznao, a kad ju je poznao, nije mogao da je ne zavoli. Čim ugleda Anu, njeno se celo lice odjednom ozari radosnim osmejkom.

- Ah, kako se radujem što vas vidim! - reče Liza prilazeći joj. - Juče, na trci, tek što sam htela da dođem do vas, a vi odoste. Tako sam želela da vas baš juče vidim. Je l’ te da je bilo strašno? - reče gledajući u Anu pogledom koji joj je, činilo se, otkrivao svu dušu.

- Jest, nisam očekivala da to toliko uzbuđuje - reče Ana crveneći.

U to vreme društvo se diže da siđe u vrt.

- Ja neću - reče Liza osmejkujući se i sevši pored Ane. - I vi nećete, je l’ te? Čudna zadovoljstva, igrati kroketa!

- A ja volim - reče Ana.

- Ah, recite mi i kako radite da vam ne bude dosadno? Vas ako čovek samo pogleda, razveseli se. Vi živite, a ja čamim.

Kako to da čamite? Ta vi ste najveselije društvo Petrograda - reče Ana.

- Možebiti da je onima koji ne pripadaju našem društvu, još dosadnije; ali nama, meni zacelo, život nije veseo, već dosadan, strašno dosadan.

Safo zapali cigaretu i ode u vrt s dvojicom mladića. Betsi i Stremov ostaše za čajem.

- Kako dosadno! - reče Betsi. - Safo kaže da su se juče divno proveli kod vas.

- Ah, bilo je očajno dosadno! - reče Liza Merkalova. - Posle trke svi su došli k meni. I sve isti, i sve isti! Sve jedno isto! Celo smo veče proveli sa divana na divan. Šta ima tu veselo? Šta i kako radite vi da vam ne bude dosadno? - opet se ona okrete Ani. - Treba čovek samo da vas pogleda, pa da odmah zaključi: evo žene koja je možebiti srećna, možda nesrećna, ali kojoj nije dosadno. Naučite me kako to radite?

- Ne radim nikako - odgovori Ana crveneći od ovih nametljivih pitanja.

- E, to je najbolji način - umeša se u razgovor Stremov.

Stremov je bio čovek od svojih pedeset godina, polused, još svež, vrlo ružan, ali je imao karakteristično i pametno lice. Liza Merkalova bila je rođaka njegove žene, i on je s njom provodio sve slobodno vreme. Kad se našao pred Anom Karenjinom, on, protivnik Aleksija Aleksandroviča u službi, postarao se kao svetski i pametan čovek da s njom, ženom svoga protivnika, bude što ljubazniji.

- Nikako - prihvati on fino smeškajući se - to je najbolje sredstvo. - Ja sam vam odavno govorio - obrati se on Lizi Merkalovoj - ako hoćete da vam ne bude dosadno, ne treba da mislite da će vam biti dosadno. To je isto kao i ono: ne treba se bojati da nećeš zaspati, ako se bojiš nesanice.

Tačno to vam je kazala Ana Arkadijevna.

- Bilo bi mi vrlo milo da sam to kazala, jer, to je ne samo pametno, nego je i istina - reče Ana osmejkujući se.

- Recite mi, zašto se ne može zaspati, i zašto se ne može učiniti da ne bude dosadno?

- Da se zaspi, treba raditi; a da se može veseliti treba takođe raditi.

- Zašto da radim, kad moj rad nije nikome potreban? A da se naročito pretvaram, ne umem i neću.

- Vi ste baš nepopravivi - reče Stremov ne gledajući u nju, i opet se obrati Ani.

Kako je Anu retko viđao, nije joj mogao kazati ništa osim banalnosti: kad će preći u Petrograd; kako je mnogo voli grofica Lidija Ivanovna; ali to joj je govorio sa izrazom koji je dokazivao da on od svega srca želi da joj bude prijatan, da joj ukaže svoje poštovanje, pa čak i nešto više.

Uđe Tuškjevič, i izjavi da celo društvo očekuje igrače kroketa.

- Nemojte, molim vas, ne idite - molila je Liza Merkalova kad vide da Ana hoće da ide. Stremov joj se približi.

- Suviše je velika suprotnost - reče on - ići iz ovakvog društva starici Vrede. A zatim, njoj ćete poslužiti kao prilika za ogovaranje, a ovde izazivate druga, najbolja i suprotna ogovaranju osećanja - reče joj on.

Ana se za trenutak zamisli i pokoleba. Laskave reči ovog pametnog čoveka, naivna, detinjska naklonost koju je prema njoj izražavala Liza Merkalova i sav taj utvrđeni poredak - sve je to bilo tako lako, a nju tamo očekivalo nešto tako teško, da je za trenutak bila u nedoumici: da li da ostane, i još malo odloži težak trenutak objašnjenja? Ali kad se seti šta je očekuje kod kuće, ako ne čuje i ne dobije nikakvo rešenje; kad joj se makar samo u uspomeni privide slika strašnog položaja kad se obema rukama dohvatila bila za kosu, ona se oprosti i ode. 

19.

  Uprkos svome na izgled lakomislenom svetskom životu, Vronski je bio čovek koji je mrzio nered. Još u ranoj mladosti, dok je bio u korpusu, pretrpeo je poniženje zbog otkaza kada je, zapetljavši se nešto, tražio jednom novaca u zajam, i otada nikad više nije dovodio sebe u takav položaj.

Da bi svoje stvari uvek održavao u redu, on je, prema okolnostima, češće ili ređe, bar pet puta godišnje gledao da se usami i sredi sa jasnoćom sve. Zvao je to: prečistiti račune, faire la lessive.[104]

Probudivši se dockan, sutradan posle trka, Vronski, neobrijan i neokupan, obuče bluzu, razastre po stolu novac, račune i pisma, pristupi poslu. Znajući da je Vronski tada bivao srdit, Petricki, probudivši se i spazivši druga za pisaćim stolom, obuče se polako i iziđe da mu ne smeta.

Svaki čovek, znajući do najmanjih sitnica svu složenost uslova koji ga okružuju, nehotice pretpostavlja da je složenost tih pogodaba, i teškoće njihovih razjašnjenja, samo njegov lični slučaj. Nikako ne pomišlja da su i drugi ljudi okruženi istom složenošđu svojih ličnih pogodaba, kao i on. Tako je bilo i s Vronskim. I on je, s unutrašnjom ohološću, i ne bez osnova, mislio da bi se svaki drugi odavno zapetljao i bio prinuđen da postupi rđavo, kad bi se nalazio pod tako teškim pogodbama. Vronski je osećao da baš sad treba da proveri svoje račune, da raščisti svoj položaj, da se ne bi zapetljao.

Prvo, i čega se Vronski kao najlakšeg prihvatio, bile su novčane stvari. Pošto ispisa svojim sitnim rukopisom na listiću hartije za pisma sve što duguje, on sabra, i nađe da je dužan sedamnaest hiljada i nekoliko stotina, i stotine odbaci radi jasnoće. A pošto sračuna novac i sume s knjižice iz banke, nađe da mu ostaje svega hiljada i osam stotina rubalja; a za neko primanje do Nove godine nije bilo nikakvog izgleda. Pregledavši ponovo spisak dugova, Vronski ga prepisa razdelivši ga na tri klase. U prvu klasu spadali su dugovi koje je trebalo odmah isplatiti, ili u svakom slučaju imati gotovih novaca da bi se mogli na prvi zahtev, bez jednog minuta oklevanja isplatiti. Takvih dugovanja bilo je oko četiri hiljade: hiljadu pet stotina za konja, i dve hiljade pet stotina jamstvo za mladog druga Vjenjevskog, koji je tu sumu u prisustvu Vronskoga izgubio na kartama igrajući sa jednim varalicom u kartanju. Vronski je još tada hteo da da novac (imao ga je pri sebi), ali Vjenjevski i Jašvin navališe da oni plate, a ne Vronski koji nije ni igrao. Sve je to lepo i krasno, ali Vronski je znao da u toj prljavoj stvari, u kojoj je on imao učešća samo utoliko što je rečima jamčio za Vjenjevskog, da svakako treba imati tih dve hiljade pet stotina rubalja, da bi ih bacio kockaru varalici i prestao da ima s njim ma kakav dalji razgovor. Dakle, po tom prvom i najglavnijem odeljku, trebalo je imati četiri hiljade rubalja. U drugoj klasi - osam hiljada - bili su dugovi od manjeg značaja. To su bili poglavito dugovi trkačkoj konjušnici, liferantu ovsa i sena, Englezu, saraču, itd. Po tim dugovanjima trebalo je takođe odmah razdati oko dve hiljade, pa da bude potpuno spokojan. Poslednji odeljak dugovanja - po trgovinama, gostionicama, i krojaču - bio je takav da o njemu nije trebalo ni misliti. Dakle, potrebno je bar šest hiljada rubalja na tekuće troškove, a imao je samo hiljadu osam stotina rubalja. Za čoveka sa prihodom od sto hiljada rubalja, kao što su svi cenili stanje Vronskog, takvi dugovi, čini se, nisu mogli biti teški; ali stvar je u tome da on ni približno nema sgo hiljada rubalja prihoda. Ogromno očevo imanje, koje je samo za sebe donosilo dve stotine hiljada rubalja nije bilo podeljeno među braćom. Kad se stariji brat, koji je imao masu dugova, oženio Varjom Čirkovom, ćerkom dekabrista, koja nije imala nikakvog imanja, Aleksije je ustupio starijem bratu sav dohodak sa očeva imanja, ostavivši sebi samo dvadeset i pet hiljada rubalja godišnje. Aleksije je tada rekao bratu da će mu ova suma biti dovoljna dok se ne oženi, što verovatno neće nikad biti. Brat pak, komandujući jednim od najskupljih pukova, i tek što se bio oženio, nije mogao ne primiti taj poklon. Mati, koja je imala svoje zasebno imanje, davala je Aleksiju, uz onih dvadeset i pet hiljada rubalja, još dvadeset hiljada godišnje, i Aleksije je sve to trošio. U poslednje vreme, posvadivši se sa sinom zbog odlaska iz Moskve i njegovih odnosa prema Ani, mati je prestala da mu šalje novac. Usled toga, Vronski koji je navikao bio da živi sa četrdeset i pet hiljada, a ove godine dobio samo dvadeset i pet hiljada rubalja, našao se u teškom položaju. Da iziđe iz te teškoće, nije mogao tražiti novac od matere. Njeno poslednje pismo, koje je dobio uoči toga dana, osobito ga je razljutilo time što su u njemu bili nagoveštaji: da je ona gotova da mu pomogne radi uspeha u svetu i službi, ali ne radi života koji je skandalizovao celo valjano društvo. Materina želja, da ga kupi, uvredila ga je do dna duše, i učinila da još više ohladni prema njoj. A nije lako mogao poreći onu velikodušnu reč prema bratu, iako je sad osećao, nejasno predviđajući neke slučajnosti svoje veze s Karenjinom, da je ta velikodušna reč kazana bila lakomisleno, i da njemu, i neženjenom, može biti potreban sav prihod od sgo hiljada. Ali poreći se nije moglo. Trebalo je samo setiti se bratove žene, setiti se kako mila i krasna Varja u svakom zgodnom slučaju napominje da se ona seća njegove velikodušnosti i da je ceni, pa da Vronski odmah pojmi svu nemogućnost oduzimanja onoga što je dao. To je tako isto nemogućno kao istući ženu, ukrasti, ili slagati. Bilo je mogućno samo jedno, na šta se Vronski i rešio ne dvoumeći ni trenutka: uzajmiti od kamatnika deset hiljada, u čemu nije bilo teškoća; smanjiti uopšte svoje rashode; i prodati trkačke konje. Čim se na to odlučio, odmah je napisao pisamce Rolandakiju koji je više puta izjavljivao želju da kupi od njega konje. Zatim posla po Engleza, i po kamatnika, i rasporedi po računima novac koji je imao kod sebe. Kad svrši te poslove, napisa hladan i oštar odgovor materi. Zatim, izvadivši iz beležnice tri pisamceta Anina, pročita ih, spali i setivši se svog jučerašnjeg razgovora s njom, zamisli se.

20.

Život Vronskog bio je osobito srećan po tome što je on imao zbornik pravila koja nesumnjivo određuju šta treba a šta ne treba raditi. Zbornik ovih pravila obuhvatao je vrlo mali krug pogodaba, ali zato su pravila bila nesumnjiva, i Vronski, ne izlazeći nikad iz toga kruga, nikad nije ni za trenutak dvoumio nad izvršenjem onoga što treba. Ta su pravila nesumnjivo naređivala: da treba platiti kockaru, a krojaču ne; da ljudi ne treba da lažu, a žene mogu; da nikoga ne treba obmanjivati, ali muža je dopušteno varati; da se uvrede ne mogu praštati, ali da se drugi može vređati, itd. Sva ta pravila mogla su biti bezumna, rđava, ali su bila nesumnjiva, i, držeći ih se, Vronski je osećao da je spokojan i da može ponosno dići glavu. Tek u poslednje vreme, povodom svojih odnosa prema Ani, Vronski je počeo da oseća da zbornik njegovih pravila nije obuhvatio sve pogodbe, i u budućnosti je predviđao sumnje i teškoće iz kojih nije nalazio izlaza.

Njegov sadašnji odnos prema Ani i njenom mužu bio je za njega prost i jasan. Odnos je bio jasno i tačno određen u zborniku pravila kojima se on rukovodio.

Ana je bila čestita žena, koja mu je poklonila svoju ljubav; i on je nju voleo, i prema tome je ona bila za njega žena dostojna istog, pa i većeg poštovanja nego zakonita žena. On bi pre dao da mu se odseče ruka, nego što bi dopustio sebi da je rečju, znakom, ili čim bilo ne samo uvredi, nego da joj ne ukaže ono poštovanje na koje može računati jedna žena.

Odnosi prema društvu bili su takođe jasni. Svi su mogli za ono znati, podozrevati, ali niko ne sme o tome govoriti. U protivnom slučaju, on je bio gotov da prinudi one koji su govorili da ćute, i da poštuju nepostojeću čast žene koju je on voleo.

Odnosi prema mužu bili su najjasniji. Od onoga dana kad je Ana zavolela Vronskog, on je jedino svoje pravo na nju smatrao kao neprikosnoveno. Muž je bio samo suvišno lice koje je smetalo. Nema sumnje, on je bio u žalosnom položaju, ali šta se moglo raditi? Jedino na šta je muž imao pravo, bilo je da  traži zadovoljenje s oružjem u ruci, a na to je Vronski bio gotov od prvog trenutka.

Ali u poslednje vreme pojaviše se novi unutarnji odnosi između njega i nje, koji su plašili Vronskog svojom neodređenošću. Juče mu je saopštila da je trudna. On je osetio da taj izveštaj, i ono što je ona očekivala od njega, zahteva nešto što nije bilo potpuno određeno kodeksom pravila kojima se on rukovodio u životu. I zaista, on je vešću bio veoma iznenađen, i u prvom trenutku kad mu je ona vest saopštila, srce mu je došapnulo zahtev: treba ostaviti muža. On je to Ani i kazao, ali sad, posle razmišljanja, jasno je video da bi bolje bilo kad bi se prošlo bez toga; a u isto vreme, govoreći to u sebi, pitao se da li to nije i rđavo.

»Ako sam rekao da ostavi muža, to znači, da ima da se sjedini sa mnom. Da li sam ja spreman za to? Kako da je odvedem sad, kad nemam novaca? Recimo, to bih još i mogao udesiti... Ali kako da je odvedem kad sam u službi? Ako sam ono rekao, treba da sam gotov i na ovo, to jest, da imam novaca, i da dadem ostavku.«

I on se zamisli. Pitanje o tome da li da podnese ostavku ili ne, odvede ga drugom, tajnom, samo njemu poznatom i gotovo glavnom, premda prikrivenom interesu celog njegovog života.

Častoljublje je bilo davnašnje maštanje njegovog detinjstva i mladićkog doba - maštanje koje Vronski ni pred sobom nije priznavao, ali koje je bilo tako silno, da se ta strast borila sada s njegovom ljubavlju. Njegovi prvi koraci u svetu i u službi bili su uspešni, ali pre dve godine učinio je grubu grešku. Želeći da pokaže svoju nezavisnost, i da se istakne, odrekao se ponuđenog mu položaja nadajući se da će mu taj otkaz podići cenu; pokazalo se da je bio suviše smeo: pređoše preko njega; dakle je hteo ili ne hteo stvorio sebi položaj nezavisna čoveka, i nosio ga je držeći se vrlo otmeno i pametno, tako kao da se ni na koga ne ljuti kao da sebe ne smatra uvređenim, i želi samo ga ostave na miru, jer je zadovoljan. U stvari, on je još od prošle godine, kad je otputovao bio u Moskvu, prestao biti zadovoljan. Osećao je da se onaj nezavisni položaj čoveka koji sve može samo ništa neće, da se počinje gubiti; da mnogi počinju misliti kako on ništa drugo ne može osim da bude običan častan i dobar čovek. Njegova veza sa Karenjinom, koja je napravila toliki šum, privukla na sebe opštu pažnju, pridala je Vronskom nov sjaj, utišala privremeno crva častoljublja koji ga je podgrizao; ali pre nedelju dana taj se crv probudio s novom snagom. Njegov drug iz detinjstva, iz istog kruga, istog društva, drug iz korpusa, Serpuhovski, iz iste klase, s kojim se nadmetao i u učenju i u gimnastici i u šalama i u sanjarijama častoljublja - vratio se ovih dana iz Srednje Azije, pošto je tamo dobio dva čina, i odlikovanje koje se  retko daje mladim generalima.

Čim je stigao u Petrograd, počeše o njemu govoriti kao o novoj zvezdi prve veličine. Vršnjak i drug Vronskog, on je bio general, i očekivao postavljenje koje je moglo imati uticaja na tok državnih poslova; a Vronski, mada nezavisan i sjajan, i voljen od divne žene, bio je samo kapetan, kome su ostavili da bude nezavisan do mile volje. »Razume se, ja ne zavidim, i ne mogu zavideti Serpuhovskom, ali njegova karijera pokazuje mi da treba sačekati trenutak, i karijera čoveka kao što sam ja može biti načinjena vrlo brzo. Pre tri godine, Serpuhovski je bio u istom položaju u kojem i ja. Ako dam ostavku, spalio sam sve svoje brodove. Ostanem li u službi, ništa ne gubim. Ona je sama rekla da neće da menja svoj položaj. A kad imam njenu ljubav, ne mogu zavideti Serpuhovskom.« Upredajući laganim pokretom brkove on ustade od stola i prođe po sobi. Oči su mu sijale osobito jasno, osećao je ono čvrsto, mirno i radosno raspoloženje koje ga je uvek obuzimalo posle razjašnjenja svog položaja. I sada, kao i posle pređašnjih računa, sve je bilo čisto i jasno. On se obrija, okupa u hladnoj vodi, obuče i iziđe.

21.

Došao sam da vidim šta radiš. Tvoje se pranje rublja nešto dugo oteglo - reče Petricki.

- Je li gotovo?

- Gotovo je - odgovori Vronski - osmejkujući se samo očima i upredajući vrhove brkova tako obazrivo kao da bi svaki brzi i smeli pokret mogao narušiti poredak u koji su dovedene njegove stvari.

- Uvek posle toga izgledaš kao da si bio u kupatilu - reče Petricki. - Dolazim od Gricke (tako su zvali komandanta puka), tamo te očekuju.

Vronski ne odgovarajući, gledao je u druga a mislio o drugom.

- Da li to kod njega svira muzika? - reče, osluškujući poznate zvuke trubnih basova koji su do njega dopirali i svirali polke i valcere. - Kakav je to praznik?

- Doputovao je Serpuhovski.

- A - a! - reče Vronski - nisam znao. Osmejak njegovih očiju zablista još jače.

Pošto je rešio u sebi da je srećan u svojoj ljubavi, da joj je žrtvovao svoje častoljublje - uzevši bar tu ulogu na sebe - Vronski više nije mogao osećati ni zavist prema Serpuhovskom, ni gnev prema njemu zato što, kad je došao u puk, nije svratio prvo k njemu. Serpuhovski je bio dobar njegov prijatelj, i on mu se radovao.

- O, veoma se radujem.

Komandant puka Demin stanovao je u velikoj spahijskoj kući. Celo društvo se nalazilo na prostranom donjem balkonu. Prvo što u dvorištu pade u oči Vronskom, behu pevači, u bluzama, koji su stajali pored burenceta s rakijom, i zdrava, vesela prilika komandanta puka, okruženog oficirima; on je stajao na prvom stepeniku balkona, i glasno nadvikujući muziku, koja je svirala Ofenbahov kadril, nešto naređivao i mahao rukama vojnicima koji su stajali malo po strani. Gomilica vojnika, narednik i nekoliko podoficira priđoše balkonu zajedno s Vronskim. Vrativši se stolu, komandant puka ponovo iziđe na stepenice sa čašom u ruci, i napi zdravicu: »Za zdravlje našeg bivšeg druga i hrabrog generala kneza Serpuhovskog. Živeo!«

Za komandantom puka, s čašom u ruci, smešeći se, iziđe i Serpuhovski.

- Ti si svakim danom sve mlađi, Bondarenko - obrati se on rumenom kršnom naredniku koji je bio na vežbi, i stajao pred njim.

Vronski tri godine dana nije video Serpuhovskog. Postao čovek, pustio zaliske, ali bio kao i pre lepog stasa, i zadivljavao ne toliko lepotom, koliko nežnošću i plemenitošću lica i stasa. Jedina promena koju je Vronski na njemu video, bio je tihi i stalni sjaj što se utiskuje na licima ljudi koji imaju uspeha, i koji su uvereni da im taj uspeh svi priznaju. Vronski je poznavao taj sjaj, i odmah ga primeti na Serpuhovskom.

Silazeći niz stepenice, Serpuhovski spazi Vronskog. Radostan osmejak obasja lice Serpuhovskog. On klimnu glavom uvis i podiže čašu pozdravljajući Vronskog, ujedno pokazujući tim pokretom da ne može da ne priđe najpre naredniku koji je, isprsivši se, već nameštao usne za poljubac.

- A, evo ga! - viknu komandant puka. - A Jašin mi reče kao da si u tvom mračnom raspoloženju.

Serpuhovski poljubi vlažne i sveže usne delije narednika, i brišući usta maramom priđe Vronskom.

- Baš mi je milo! - reče stežući mu ruku i vodeći ga u stranu.

- Počastite ga! - viknu Jašvinu komandant puka pokazujući na Vronskog, i siđe dole k vojnicima.

- Što nisi bio juče na trkama? Ja sam mislio da ću te tamo videti - reče Vronski posmatrajući Serpuhovskog.

- Bio sam, ali sam odocneo. Izvini - dodade, i obrati se aćutantu: - molim vas, naredite da od moje strane razdadu po koliko dođe na čoveka.

I žurno izvadi iz novčanika tri banknote po sto rubalja i pocrvene.

- Vronski! hoćeš li da jedeš ili da piješ? - upita Jašvin. - Hej, daj ovamo grofu da jede!

A evo ti ovo da popiješ.

Pijanka kod komandanta puka trajala je dugo.

Pili su vrlo mnogo. Dizali su na rukama i bacali uvis Serpuhovskog. Zatim su dizali komandanta puka. Zatim je pred pevačima igrao sam komandant puka s Petrickim. Zatim je komandant puka, unekoliko malaksao, seo na klupu u dvorištu i počeo dokazivati Jašvinu nadmoćnost Rusije nad Nemačkom, osobito u konjičkom jurišu, i pijanka se za trenutak stišala. Serpuhovski uđe u kuću, u sobu za oblačenje, da opere ruke, i tamo nađe Vronskog koji se polivao vodom. Skinuvši bluzu i podmetnuvši crven i maljav vrat pod mlaz vode, trljao je glavu i vrat rukama. Kad svrši umivanje, Vronski se primače Serpuhovskom. Obojica sedoše tu na divan, i među njima otpoče razgovor vrlo zanimljiv za obojicu.

- Ja sam o tebi uvek bio izveštavan preko žene - reče Serpuhovski. - Milo mi je što si se tako često viđao s njom.

- Ona se druži s Varjom, i to su jedine žene u Petrogradu sa kojima mi je bilo prijatno da se viđam - smešeći se odgovori Vronski. On se osmejkivao, jer je predosećao temu na koju je razgovor skretao, a to mu je bilo prijatno.

- Jedine? - smešeći se ponovi Serpuhovski.

- I ja sam o tebi imao vesti, ali ne samo preko tvoje žene - reče Vronski zabranjujući strogim izrazom lica onu napomenu. - Veoma sam se radovao tvojim uspesima; ali me oni nimalo ne iznenađuju. Ja sam još više očekivao.

Serpuhovski se osmehnu. Očevidno, bilo mu je prijatno takvo mišljenje, i nije nalazio za potrebno da to krije.

- Ja sam, naprotiv - priznajem otvoreno - očekivao manje. Ali mi je ovo ipak milo, vrlo milo. Ja sam častoljubiv, to je moja slabost, i ja je priznajem.

- Možebiti da je ne bi priznao, da nisi imao uspeha - reče Vronski.

- Ne bih rekao - opet smešeći se reče Serpuhovski. - Neću reći da ne bi vredelo živeti bez ovoga, ali bi zacelo bilo dosadno. Razume se, ja se mogu i varati, ali mi se čini da imam izvesne sposobnosti za sferu delatnosti koju sam izabrao, i da će u mojim rukama vlast, ma kakva ona bila, ako je bude, biti bolja nego da je u rukama mnogih koje poznajem - reče Serpuhovski sa ponosnim saznanjem svoga uspeha. - I stoga, ukoliko sam bliže tome, utoliko sam zadovoljniji.

- Možebiti da je to za tebe tako, ali nije za svakog. Ja sam isto tako mislio, pa evo živim, i nalazim da ne vredi živeti samo radi onoga - reče Vronski.

- Ene de! Ene de! - smejući se reče Serpuhovski. - Zato sam i počeo time, što sam čuo o tebi i tvom otkazu... Razume se, ja sam ti odobrio. Ali, sve ima svoj način. Mislim da je sam postupak dobar, ali ga nisi izveo kao što treba.

- Što je bilo, bilo je; ti znaš da se ja nikad ne odričem onoga što sam uradio. I posle svega, meni je vrlo dobro.

- Vrlo dobro - za vreme. Ali se nećeš zadovoljiti time. Tvoj je brat već sasvim drukčiji. To je - ljupko dete, ovakvo kao i ovaj naš domaćin. Vidi ga! - dodade on osluškujući uzvike »živeo!« - on se veseli, ali ti, tebe ne može zadovoljiti to.

- Ja i ne kažem da bi me to zadovoljilo.

- Da, ali nije u tome sve. Takvi ljudi, kao što si ti, potrebni su.

- Kome?

- Kome? Društvu. Rusiji. Rusiji su potrebni ljudi, potrebna je partija, inače sve ide, i otići će do vraga.

- To jest, šta? Partija Berćenjeva protiv ruskih komunista?

- Ne - namršti se Serpuhovski što mu podmeću takvu glupost, i reče: - Tout ca est une blague.[105] Toga je uvek bilo, i biće. Komunista nema. Ali je ljudima koji hoće intrige, potrebno da izmisle neku štetnu i opasnu partiju. To je stara stvar. Ne, potrebna je partija vlasti od ljudi nezavisnih kao što smo ti i ja.

- Kako to? - Vronski nabroja nekoliko ljudi koji su imali vlast u rukama. - Po čemu oni nisu nezavisni ljudi?

- Po tome što nemaju, ili nisu od rođenja imali nezavisan položaj, nisu imali ime, nisu se nalazili u onoj blizini sunca u kojoj smo se mi rodili. Oni se mogu kupiti, ili novcem ili laskanjem. A da bi se održali, moraju izmišljati pravac. I sprovode po kakvu misao, ili pravac u koji sami ne veruju, i koji rađa zlo; a ceo taj pravac jeste samo sredstvo da se ima državni stan i izvesna plata. Cela n’est pas plus fin que ca[106], kad im pogledam u karte. Možda sam ja gori, gluplji od njih iako ne vidim po čemu bih bio gori. Ali ti i ja imamo nasigurno jedno preimućstvo, a to je da nas je teže kupiti. I takvi su ljudi sad potrebniji nego ikad.

Vronski je pažljivo slušao, ali ga nije toliko zanimala sadržina reči, koliko ga je zanimao odnos Serpuhovskog prema službi: on je mislio da se već bori s vlašću, i već ima u tom svetu svoje simpatije i antipatije; dok su za njega, Vronskog, u stvari službe, postojali samo interesi eskadrona. Vronski je takođe razumeo koliko bi Serpuhovski mogao biti jak sa svojim nesumnjivim sposobnostima da razmišlja, da poima stvari, jak svojim umom i rečitošću, što se tako retko sreta u sredini u kojoj on živi. I ma kako da mu to beše zazorno, Vronski mu je zavideo.

- Meni za sve to nedostaje jedna glavna stvar - odgovori on - nedostaje mi želja za vlašću. To je bilo, i prošlo.

- Izvini, ali to nije istina - smešeći se reče Serpuhovski.

- Ne, istina je, istina!... sada - dodade Vronski, da bi bio iskren. - Jest, istina je sada, to je druga stvar; ali to sada neće biti uvek.

Možda - odgovori Vronski.

- Ti kažeš možda - nastavi Serpuhovski kao da pogađa njegovu misao - a ja ti kažem nasigurno. I radi toga sam i hteo da se vidim s tobom. Ti si postupio kako je i trebalo. Ja to razumem, ali ne smeš u tom istrajavati. Ja samo tražim od tebe carte blanche.[107] Ja te ne protežiram... Mada ne vidim razloga zašto da te ne protežiram - ti si toliko puta mene protežirao! Mislim da naše prijateljstvo stoji iznad svega toga. Jest - reče on nežno se smešeći na nj kao žena. - Daj mi carte blanche, izići iz puka, i ja ću te neprimetno uvesti u posao.

- Ali, razumej, meni ništa ne treba - reče Vronski - osim to da sve bude kao što i jeste.

Serpuhovski ustade i stade prema njemu.

- Rekao si: da sve bude kao što jeste. Ja razumem šta to znači. Ali čuj me: mi smo vršnjaci, možebiti da si ti, po broju, poznavao više žena nego ja. - Osmejak i pokreti Serpuhovskog govorili su da Vronski ne treba da se boji, da će se on nežno i pažljivo dotaći bolnog mesta. - Ali ja sam oženjen, i, veruj mi, kad upoznaš svoju ženu (kao što je neko pisao), koju voliš, bolje poznaješ sve žene nego da si ih hiljadama poznavao.

- Odmah ćemo doći! - doviknu Vronski oficiru koji zaviri u sobu i pozva ih da idu komandantu puka.

Vronski je sad hteo da dokraja sasluša Serpuhovskog i da čuje šta će mu reći.

- Evo ti, dakle, moje mišljenje. Žene su glavni kamen spoticanja u delatnosti čoveka. Teško je voleti ženu, i nešto raditi. Za to ima samo jedno sredstvo, da se sa udobnošću i bez smetnje voli, a to je ženidba. Kako, kako da ti kažem šta mislim - govorio je Serpuhovski koji je voleo poređenja - čekaj, čekaj! Da, to je tako kao što se ferdeau[108] može nositi, i ujedno rukama nešto raditi, samo onda kad je ferdeau uvezan na leđima - a to ti je ženidba. Ja sam to osetio kad sam se oženio. Kao da mi se ruke odjednom oslobodiše. Ali ako bez ženidbe vučeš za sobom taj ferdeau, ruke će ti biti tako pune da ništa nećeš moći raditi. Pogledaj Mazankova, Krupova. Oni su upropastili svoje karijere zbog žena.

- Kakvih žena! - reče Vronski sećajući se Francuskinje i glumice s kojima su imali veze ta dva čoveka.

- Utoliko gore ukoliko je položaj žene čvršći u svetu, utoliko gore! To ti je onda: ne da vučeš ferdeau rukama, nego ga otimaš od drugoga.

- Ti nisi nikad voleo - tiho reče Vronski gledajući preda se i misleći na Anu.

 Možebiti. Ali, seti se ovoga što sam ti kazao. I još nešto: žene su više materijalne od muškaraca. Mi činimo iz ljubavi ogromne stvari a one su uvek terre - a - terre.[109]

- Odmah, odmah! - obrati se on lakeju koji uđe. Ali lakej nije došao da ih opet zove, kao što je Serpuhovski mislio. Lakej je doneo Vronskom pisamce.

- Doneo je momak od kneginje Tverske. Vronski otvori pismo i planu u licu.

- Nešto me zabole glava, idem kući - reče Serpuhovskom.

- E, onda zbogom. Daješ li carte blanche?

- Razgovaraćemo docnije, naći ću te u Petrogradu.

 22.

Bilo je već prošlo pet časova, i da bi stigao na vreme, a da se ne vozi na svojim kolima i konjima koje svi poznaju, Vronski sede u najmljene Jašvinove karuce i naredi kočijašu da tera što može brže. Stare karuce sa četiri sedišta behu prostrane. Vronski sede u ugao, ispruži noge na prednje sedište i zamisli se.

Nejasno saznanje o čistini na koju su izvedene njegove stvari; nejasno sećanje na prijateljstvo i laskanje Serpuhovskog koji ga je smatrao za potrebnog čoveka; i, što je glavno, očekivanje sastanka - sve se to sjedinilo u opšti utisak radosnog osećanja života. To osećanje bilo je tako silno da se on nehotice osmejkivao. Spusti noge dole, prebaci jednu preko kolena druge, i uzevši je u ruku opipa čvrst list na nozi koju je juče prignječio pri padu, i zavalivši se nazad uzdahnu nekoliko puta duboko.

»Dobro je, vrlo dobro!« reče sam sebi. On bi i ranije često osetio prijatnost od svoga tela, ali nikad nije voleo sebe i svoje telo tako kao sad. Bilo mu je prijatno da oseća laki bol u snažnoj nozi, prijatno mu je bilo da oseti kako mu se pokreću mišići na grudima pri disanju. Isti vedar i hladan avgustovski dan, koji je tako beznadežno dejstvovao na Anu, činio se njemu uzbuđujuće oživljavajućim, i osvežavao mu od polivanja zagrejano lice i vrat. Miris brilijantina s njegovih brkova činio mu se osobito prijatan na svežem vazduhu. Sve što je video kroz prozor karuca u hladnom čistom vazduhu, na bledoj svetlosti sunčevog zalaska, bilo je isto tako sveže, veselo i snažno kao i on sam; i kućni krovovi koji su blistali u zracima zalazećeg sunca, i jasno ocrtane ograde i uglovi građevina, i prilike mimoprolazećih pešaka i ekipaža, i nepomično zelenilo trave i drveća, i polja sa pravilno prosečenim brazdama krompira, i kose senke koje su padale od kuća i drveća, od žbunja i od samih brazda krompira - sve je bilo lepo kao tek dovršeni i lakom pokriveni ubavi pejzaž.

- Teraj, teraj! - reče promolivši se kroz prozor; izvadi iz džepa banknotu od tri rublje i tutnu je u ruke kočijašu koji se beše okrenuo. Kočijaševa ruka opipa nešto oko fenjera, začu se fijuk biča i karuce brzo pojuriše po ravnom drumu.

»Ništa, ništa mi drugo ne treba osim ove sreće - mislio je Vronski, gledajući u koštanu šišarku zvonceta između prozora, i zamišljajući Anu onakvu kakvu ju je video poslednji put. - Što dalje, sve je više volim. Evo parka kod državnog letnjikovca Vrede. Gde je ona tu? Gde? Kako? Zašto mi je ovde odredila sastanak, i zašto mi je o tome javila u pismu Betsinom?« pomisli on tek sad; ali već nije imao kad misliti. Zaustavi kočijaša pre nego što dođoše do aleje, otvori vratanca, iskoči iz karuca i pođe alejom koja je vodila u kuću. U aleji ne beše nikoga; ali kad se obazre nadesno, ugleda Anu. Njeno lice beše pokriveno velom; on obuhvati radosnim pogledom ono osobito, samo njoj svojstveno kretanje, nagib ramena i držanje glave, i odjednom kao da električna struja projuri kroz njegovo telo. S novom jačinom oseti samoga sebe, od gipkih pokreta nogu do kretanja pluća pri disanju, i nešto ga zagolica na usnama.

Susrevši se s njom ona mu snažno steže ruku.

- Ti se nećeš ljutiti što sam te pozvala? Bilo je potrebno da te vidim. - Ozbiljni i strogi sklop usana, koji on spazi ispod vela, odjednom promeni njegovo duševno raspoloženje.

- Ja, da se ljutim? Ali kako si došla? Kuda?

- Svejedno - reče ona spustivši svoju ruku na njegovu - hajdemo, treba da s tobom razgovaram.

On je razumeo da se nešto dogodilo i da ovaj sastanak neće biti radostan. U njenom prisustvu on nije imao svoje volje: iako nije znao uzrok njenog uzbuđenja, osećao je već da to uzbuđenje nehotice prelazi i na njega.

- Šta je, šta? - pitao je stežući laktom njenu ruku i starajući se da joj na licu pročita misli.

Ona je išla ćutke nekoliko koraka, pribirala snagu, i odjednom stade.

- Nisam ti kazala juče - poče ona brzo i teško dišući - da sam Aleksiju Aleksandroviču, kad smo se vraćali kući, priznala sve... kazala sam mu da ne mogu biti njegova žena, da... sve sam mu kazala.

On ju je slušao nehotice naginjući se celim stasom, kao da je želeo time da ublaži težinu njenog položaja. Ali čim ona to izreče, on se odjednom ispravi, a lice mu dobi ponosit i strog izraz.

- Da, da, to je bolje, hiljadu puta bolje! Ja razumem kako je to teško bilo - reče on. Ana ga nije slušala; ona je čitala njegove misli po izrazu lica. Ona nije mogla znati da se izraz njegova lica odnosio na prvu misao koja mu je došla u glavu - da je dvoboj sad neizbežan. Njoj nikad nije padala na pamet  misao o dvoboju, i stoga je ona taj trenutni izraz strogosti objasnila drukčije.

Kad je dobila pismo od muža, ona je u dubini duše znala da će sve ostati po starom, da ona neće moći zanemariti svoj položaj, napustiti sina, i sjediniti se s ljubavnikom. Jutro, provedeno kod kneginje Tverske, još ju je više utvrdilo u tome. Ali je ovaj sastanak ipak bio za nju neobično značajan. Ona se nadala da će ovaj sastanak izmeniti njihov položaj i da će je spasti. Ako joj on, posle ovog saopštenja, odlučno, strasno i bez dvoumljenja kaže: ostavi sve i beži sa mnom, ona će ostaviti sina i poći s njim. Ali saopštenje nije proizvelo u njemu ono što je ona očekivala: on kao da je nečim bio uvređen.

- Nije mi nimalo bilo teško. To se desilo samo po sebi - reče ona razdražljivo - i evo... - ona izvadi muževljevo pismo iz rukavice.

- Razumem, razumem - prekide je on uzevši pismo, ali ne čitajući ga i starajući se da je umiri; - ja sam samo jedno želeo, za jedno molio - da se raskine ovaj položaj, da bih posvetio svoj život tvojoj sreći.

- Zašto mi to govoriš? - reče ona. - Zar ja mogu sumnjati u to? Kad bih sumnjala...

- Ko to ide? - reče odjednom Vronski pokazujući na dve dame koje su im išle u susret. - Možebiti da nas poznaju! - i on se žurno uputi, odvodeći nju sobom, ka pobočnoj stazi.

- Ah, meni je svejedno! - reče ona. Usne joj zadrhtaše i njemu se učini da ga ona neobično pakosno gleda ispod vela. - Kako rekoh, da, nije u tome stvar, ja ne mogu u to sumnjati; nego, evo šta mi on piše. Pročitaj. - Ona opet zastade.

Opet, kao i prvog trenutka kad mu je saopštila o raskidu s mužem, Vronski, čitajući pismo, nehotice se podade prirodnoj osetljivosti koju u njemu izazva odnos prema uvređenom mužu. Sada, kada je držao u rukama njegovo pismo, i nehotice je zamišljao poziv na dvoboj koji će verovatno danas ili sutra naći na svom stolu, i sam dvoboj, za vreme kojeg će on s ovim istim hladnim i ponositim izrazom koji mu je sad bio na licu, ispaliti revolver u vazduh i stajati na meti uvređenom mužu. I tu mu sad promače kroz glavu ono što mu je Serpuhovski govorio, i što je on sam jutros mislio: da je bolje ne vezivati sebe, ali je znao da njoj tu misao ne može saopštiti.

Pošto pročita pismo, on podiže oči i pogleda je, ali u njegovom pogledu nije bilo čvrstine. Ona odmah razumede da je on sam ranije već mislio o tome. Znala je, dakle: šta bilo da joj kaže, neće joj kazati sve što misli. I pojmila je da je i poslednja njena nada prevarena. To nije očekivala.

- Vidiš kakav je to čovek - reče dršćućim glasom - on..

Oprosti mi, ali ja se radujem tome - prekide je Vronski. - Tako ti boga, pusti me da dovršim - dodade on moleći je pogledom da mu da vremena da objasni svoje reči. - Ja se radujem zato što to ne može, nikako ne može ostati tako kako on pretpostavlja.

- Zašto ne može? - uzdržavajući suze progovori Ana, ne pripisujući očevidno nikakav značaj onome što će on reći. Osećala je da je njena sudbina već rešena.

Vronski je hteo reći da posle neizbežnog dvoboja, po njegovom mišljenju, to ne može tako ostati, ali je kazao nešto drugo.

- Ne može ostati tako. Ja se nadam da ćeš ga ti sad ostaviti. Ja se nadam - on se zbuni i pocrvene - da ćeš mi dopustiti da o svemu promislim i uredim naš život. Sutra... - poče on.

Ona mu ne dade da dovrši.

- A sin? - viknu. - Ti vidiš šta on piše: treba sina da ostavim, a ja ne mogu i neću da ga ostavim.

- Ali, tako ti boga, proceni šta je bolje: ostaviti sina, ili ostati u ovom unižavajućem položaju?

- Za koga unižavajući položaj?

- Za sve, a najviše za tebe.

- Kažeš, unižavajući... to nemoj govoriti. Te reči za mene nemaju smisla - reče dršćućim glasom. Ona nije htela da joj on sad govori neistinu. Njoj je ostajala samo njegova ljubav, i ona je htela da ga voli. - Razumej da se za mene, od onoga dana kad sam te zavolela, sve promenilo. Za mene postoji samo jedno jedino - tvoja ljubav. Ako je ona moja, onda se ja osećam tako visoko, tako čvrsto, da za mene ništa ne može biti ponižavajuće. Ja se ponosim svojim položajem, ponosim se, zato... ponosim se time... ponosim se... - Ne iskaza čime se ponosi. Suze stida i očajanja zagušiše je. Ona zastade i zajeca.

Vronski oseti takođe kao da mu se nešto podiže u grlu, da ga golica u nosu - prvi put u životu oseti da je gotov da zaplače. Ne bi mogao reći šta ga je upravo ganulo; žao mu je bilo nje, i osećao je da joj ne može pomoći; i u isto vreme je znao da je on uzrok njene nesreće, da je učinio nešto što je ružno.

- Zar je razvod nemogućan? - reče lagano. Ona, ne odgovarajući, klimnu glavom. - Zar nije mogućno uzeti sina i ipak ostaviti muža?

- Jeste; ali sve to zavisi od njega. Moram sad kući, i k njemu - reče suvo. Njeno predosećanje da će sve ostati po starom - nije je obmanulo.

U utornik ću biti u Petrogradu, i tada će se sve rešiti.

- Da - reče ona. - Ne govorimo više o tome.

Karuce Anine, koje ona beše odaslala i naredila da dođu kod ograde parka Vrede, priđoše. Ana se oprosti s Vronskim i odveze se kući.

23.

U ponedeljak je bila obična sednica komisije od 2. juna. Aleksije Aleksandrovič uđe u dvoranu za sednice, pozdravi se sa članovima i predsednikom kao obično, i sede na svoje mesto metnuvši ruku na spremljene pred njim hartije. Među tim hartijama ležale su i potrebne mu beleške i podaci, kao i konspekt one izjave koju je nameravao da učini. Uostalom, njemu i nisu bile potrebne beleške i podaci. On se sećao svega, i nije smatrao za potrebno da ponavlja u pameti ono što će kazati. Znao je, kad nastane vreme, i kad vidi pred sobom lice protivnikovo kako se uzaludno pašti da prida sebi ravnodušan izraz, da će reč njegova poteći sama od sebe bolje nego što bi je on sada mogao spremiti. Osećao je da je sadržina njegovog govora tako silna, da će svaka reč imati značaja. Međutim, dok je slušao obični izveštaj, imao je najneviniji i najbezopasniji izgled, Niko ne bi mislio, gledajući u njegove bele ruke, nabreklih žila, koje su dugačkim prstima nežno pipale oba kraja tabaka bele hartije što je ležao pred njim, i gledajući njegovu nagnutu glavu sa izrazom zamorenosti, ne bi mislio da će iz njegovih usta sad poteći reči koje će proizvesti strašnu buru, naterati članove da viču i da upadaju jedan drugom u reč, a predsednika da zahteva održanje reda. Kad se referat svršio, Aleksije Aleksandrovič izjavi tihim i tankim glasom da ima da saopšti neke svoje opaske po predmetu uredbe o strancima. Pažnja se skrenu na njega. Aleksije Aleksandrovič se iskašlja, i, ne gledajući u svoga protivnika, već izabravši, kao što je uvek činio pri držanju svojih govora, prvo lice koje je pred njim sedelo - maloga, mirnog starčića koji nikad nije imao svoje mišljenje u komisiji, poče izlagati svoje opaske. Kad stvar dođe do osnovnog i organskog zakona, protivnik skoči i poče stavljati primedbe. Stremov, takođe član komisije, i tako isto dirnut u živac, poče se pravdati; uopšte, nastade bura u sednici; ali je predlog bio primljen, obrazovane su tri nove komisije, i sutradan se u izvesnom petrogradskom klubu ni o čemu drugom nije govorilo do o ovoj sednici. Uspeh Aleksija Aleksandroviča bio je veći nego što je on sam očekivao.

Sutradan, u utornik ujutru, kad se Aleksije Aleksandrovič probudio, setio  se sa zadovoljstvom jučerašnje pobede; i nije mogao da se ne osmehne, iako je želeo da izgleda ravnodušan, kad mu šef kabineta, želeći da mu polaska, saopšti o glasovima koje je čuo, a koji su se ticali događaja u komisiji.

Radeći sa šefom kabineta Aleksije Aleksandrovič sasvim je zaboravio da je danas utornik, dan koji je odredio za dolazak u grad Ane Arkadijevne, i bio je začuđen i neprijatio pogođen kad je momak ušao i saopštio da je ona stigla.

Ana je doputopala u Petrograd rano ujutru; po nju su, po njenom telegramu, poslali karuce, i prema tome je Aleksije Aleksandrovič mogao znati za njen dolazak. Kad je stigla kući, nije sišao pred nju. Rekoše joj da još nije izišao, i da radi sa šefom kabineta. Ona naredi da kažu mužu da je doputovala, pa uđe u svoj kabinet i poče raspremati stvari očekujući da on dođe. Ali prođe čitav sat, a on ne dođe. Ana iziđe u trpezariju da tobože nešto naredi; govorila je naročito glasno očekujući da on iziđe; ali on ne iziđe; a čula je da je dolazio do njenih vrata kad je ispratio šefa kabineta. Znala je da će on, po običaju, skoro otići na dužnost, pa je htela da se dotle vidi s njim, da bi se njihovi odnosi odredili.

Ana prođe kroz salon i odlučio se uputi k njemu. Kad je ušla u njegov kabinet, on je, u vic-mundiru, očevidno gotov za odlazak, sedeo za malim stolom, nalaktivši se na nj, i setno gledao preda se. Ona ga spazi pre nego on nju, i razumede da je mislio o njoj.

Kad je ugleda, on htede da ustane, ali se predomisli; zatim mu lice planu, što Ana nikad ranije nije videla, pa brzo ustade i pođe joj u susret ne gledajući joj u oči nego u čelo i frizuru. Priđe joj, uze je za ruku i ponudi je da sedne.

- Veoma se radujem što ste došli - reče, sevši pored nje; očevidno želeći da joj nešto kaže, on zamuca. Nekoliko puta je hteo da počne razgovor, pa se zaustavljao. Ona, iako se spremala za ovaj sastanak, i učila sebe da ga prezire i okrivljuje, ona sad nije znala šta da mu kaže, i bilo joj ga je žao. I tako je ćutanje trajalo dosta dugo. - Kako je Serjoža, je li zdrav? - reče on, i ne čekajući odgovor dodade: - Ja danas neću ručati kod kuće, a sad treba da idem.

- Ja sam htela da otputujem u Moskvu - reče ona.

- Ne, vi ste vrlo, vrlo dobro uradili što ste ovamo došli - reče on i opet ućuta.

Videći da on nije u stanju da otpočne razgovor, otpoče ga ona:

- Aleksije Aleksandroviču - reče pogledavši u njega i ne spuštajući očiju pred njegovim pogledom uperenim na njenu kosu - ja sam grešna žena, ja sam rđava žena, ali ja sam ista koja sam bila kad sam vam ono kazala, i došla sam da vam kažem da ne mogu ništa izmeniti.

- Ja vas o tome ne pitam - reče on odjednom odlučno i sa mržnjom joj gledaše pravo u oči - ja sam to i pretpostavio. - Pod uticajem gneva, očevidno, on opet potpuno ovlada svojim sposobnostima. -Ali kao što sam vam onda govorio, i pisao - nastavi oštrim tankim glasom - ja i sad ponavljam da ja ne moram to znati. Ja to ignorišem. Nisu sve žene tako dobre kao vi, te da tako hitno saopštavaju muževima tako prijatne vesti.

- On osobito naglasi reč »prijatne«. - Ja sve ignorišem dotle dok svet ne zna o tome, dok moje ime nije obeščašćeno. I zato vas predupređujem: da naši odnosi moraju biti onakvi kakvi su uvek bili, i da ću samo u slučaju ako vi kompromitujete sebe, preduzeti mere da zaštitim svoju čast.

- Ali naši odnosi ne mogu biti onakvi kao dosad - bojažljivim glasom progovori Ana gledajući plašljivo u njega.

Kad je videla da su opet tu njegovi mirni pokreti, čula prodoran, detinjski i podrugljiv glas, odvratnost prema njemu potisnu i uništi pređašnje žaljenje, i ona se sada samo bojala, ali je po svaku cenu htela da rasvetli svoj položaj.

- Ja ne mogu biti vaša žena, kad... - poče ona.

On se nasmeja pakosnim i hladnim smehom.

- Mora biti da je način života koji ste izabrali imao uticaja na vaše shvatanje. Ja toliko poštujem, ili prezirem, jedno ili drugo... poštujem vašu prošlost, i prezirem sadašnjost... da sam daleko od interpretacije koju vi dajete; mojim rečima. Ana uzdahnu i obori glavu.

- Uostalom ne razumem kako se može sa toliko nezavisnosti koliko je vi imate - nastavi on ljutito - govoriti mužu otvoreno o svojoj nevernosti, i ne nalaziti u tome ničega za osudu, kad čini mi se, nalazite da je za osudu ispunjavanje ženinih obaveza prema mužu?

- Aleksije Aleksandroviču! Šta hoćete od mene?

- Hoću da ne sretam toga čoveka ovde, i da se vi ponašate tako da vas ni svet ni posluga ne mogu okrivljavati... da se ne viđate s njim. Čini mi se da to nije mnogo. A zato ćete uživati sva prava poštene žene iako ne ispunjavate njene dužnosti. Ta je sve što imam da vam kažem. A sad je vreme da idem. Danas, neću ručati kod kuće. - On ustade i uputi se vratima.

Ana takođe ustade. On, poklonivši se ćutke, propusti je napred.

24.

Noć provedena na plastu nije prošla uzalud za Ljevina; gazdinstvo kakvo je on vodio, postade mu nemilo, i izgubi za njega svaki interes.

Bez obzira na odličnu žetvu, nikad nije bilo, ili se bar njemu nikad nije činilo da je bilo toliko nezgoda i toliko neprijateljskih odnosa između njega i seljaka, kao ove godine, a uzrok tih nezgoda i toga neprijateljstva bio mu je sad potpuno jasan. Lepota koju je nalazio u samom radu, zbližavanje usled toga sa seljacima, zavist koju je osetio prema njima, prema njihovom životu, želja da uđe u taj život koja te noći već nije više bila prazno maštanje, nego namera, o čijem je izvršenju on razmišljao - sve je to tako izmenilo njegov pogled na zavedeno gazdinstvo, da nikako više nije mogao da nađe u njemu pređašnje interesovanje, i nije mogao da ne uoči neprijatan svoj odnos prema radnicima, koji je i bio osnov celoj stvari. Čopori naprednih krava, kao što je bila Pava, sve nagnojene i poorane njive, devet ravnih polja sa ogradom od šiblja, dvadeset desetina duboko zaoranog đubreta, sejalice, itd. - sve bi to bilo divno kad bi to radio on sam, ili s drugovima, ljudima koji saosećaju s njim. Međutim, on je sad video njegov pismeni rad o seoskom gazdinstvu, u kojem je glavni elemenat morao biti radnik, mnogo mu je u tome pomogao, on je sad jasno video da gazdinstvo koje vodi nije drugo do jedna surova i uporna borba između njega i radnika, gde na jednoj strani, na njegovoj strani, stoji stalna napregnuta težnja da se sve preradi po najboljem obrascu, a na drugoj pak strani stoji prirodan red stvari. I u toj borbi, video je, da se pri najvećem naporu s njegove strane, a bez ikakvog usiljavanja, štaviše i bez namere s druge strane - postizavalo samo to da gazdinstvo nije napredovalo ni na jednoj od dveju strana, i da su se sasvim uzaludno kvarile divne sprave, divna stoka i zemlja. A što je glavno, ne samo da se potpuno uzaludno trošila energija upotrebljena na taj posao, nego, on nije mogao ne osetiti to sad kad je smisao njegovog gazdinstva postao za njega jasan, da je cilj njegove energije bio vrlo nedostojan. U čemu je bila suština te borbe? On je čuvao svaku svoju paru a nije ni moglo biti drukčije, jer, trebalo bi samo da mu oslabi energija, i on već ne bi imao dovoljno novaca da isplaćuje radnike, a oni su nastojali samo na tom da rade mirno i prijatno to jest, onako kako su navikli. U njegovom je interesu bilo: da svaki radnik uradi što može više, a uz to da pazi na rad, da se stara da ne slomije vetrenjaču, konjske grabulje, mlatilicu, i da razmišlja o onome šta radi; radnik pak hoće da radi što može prijatnije, da se odmara, i što je glavno, da radi bezbrižno, nesvesno, ne razmišljajući. Ovoga leta Ljevin je to video na svakom koraku. Poslao ih je da pokose detelinu za seno, i da pri tom biraju onu lošiju, koja je prorasla travom i pelinom, te ne bi bila dobra za seme - a oni su kosili sve odreda, i najbolju za seme detelinu pravdajući se da je tako naredio nadzornik, i tešeći Ljevina da će seno biti odlično; ali on je znao da je tako rađeno samo zato što je tu detelinu bilo lakše kositi. Poslao ih je sa spravom za rastresanje sena - oni su je slomili pri prvim otkosima, jer je seljaku bilo dosadno da sedi na boku pod krilima koja su iznad njega mahala. Govorili su mu; »Nemajte brige, žene će to sad odmah vilama rastresti.« Plugovi im nisu valjali zato što radnicima nije padalo na pamet da spuste dignuto crtalo; i zato su, okrećući plugove silom, mučili konje i kvarili zemlju; a oni su Ljevina molili da bude bez brige. Konji su zalazili u pšenicu, jer nijedan radnik nije hteo noću da ih čuva; a posle naredbe da se to više ne dešava, radnici su stražarili naizmence; Vanjka, koji je radio ceo dan, zaspao je, i kajao se za svoj greh i govorio: »Vaša volja.« Tri najbolje junice su prehranili, jer su ih, pre nego što su ih napojili, pustili na detelinsku otavu; ali nikako nisu hteli da veruju da su se krave od deteline nadule, nego su pričali, kao za utehu, da je susedu za tri dana manjkalo sto dvanaest grla. Sve se to radilo ne zato što je neko želeo zlo Ljevinu i njegovu gazdinstvu; naprotiv, on je znao da su ga seljaci voleli i smatrali za prostog gospodina (što je označavalo najveću pohvalu); nego se tako radilo samo zato što su seljaci hteli da rade veselo i bezbrižno, pri čemu su njegovi interesi bili za njih ne samo čudni i nepojmljivi nego fatalno protivi njihovim najpravednijim interesima. Ljevin je već odavno nezadovoljan svojim gazdinstvom. Video je da njegov čamac propušta vodu, ali nije nalazio, niti je tražio ono mesto gde voda prolazi, zavaravajući sebe, možebiti naročito. Sad više ne može da se zavarava. Gazdinstvo koje je vodio postalo mu je ne samo nezanimljivo, nego i odvratno, i on se više ne može njime baviti.

Tome se još pridružilo, na trideset kilometara od njega, prisustvo Kiti Ščerbacke, koju je želeo da vidi ali nije mogao. Darja Aleksandrovna Oblonska pozvala ga je, kad je bio kod nje, da opet dođe, i da dođe s tim da ponovo zaprosi njenu sestru, koja ga, kako mu je davala na znanje, sad neće odbiti. Ljevin sam, čim je spazio Kiti Ščerbacku, osetio je da nikada nije prestao da je voli; ali nije mogao da ode do Oblonskih kad zna da je ona tamo. Činjenica, da ju je prosio, i da ga je ona odbila, stvarala je među njima neprelaznu branu. »Ne mogu je prositi da mi bude žena zato što ona ne može biti žena onoga koga je htela - govorio je u sebi. Misao o tome činila ga je hladnim i neprijateljski raspoloženim prema njoj. - Ne bih mogao govoriti s njom bez prekora, gledati u nju bez ozlojeđenosti, i ona bi me samo više omrznula, i tako bi i moralo biti. A zatim, kako bih mogao poći k njima sad, posle onoga što mi je Darja Aleksandrovna kazala? Zar bih mogao ne pokazati da znam ono što mi je kazala? I eto, dolazim da joj velikodušno oprostim, da je pomilujem. Ja pred njom u ulozi čoveka koji joj prašta i koji je udostojava svoje ljubavi!... Zašto mi je Darja Aleksandrovna ono kazala? Mogao sam je slučajno videti, i tada bi se sve uradilo samo po sebi; a sada je nemogućno, nemogućno!«

Darja Aleksandrovna mu je poslala pisamce u kojem ga moli da joj pošalje žensko sedlo za Kiti. »Rekoše mi da vi imate sedlo«, pisala mu je ona! »Nadam se da ćete ga sami doneti«.

To već nije mogao podneti. Kako jedna pametna i delikatna žena može tako ponižavati sestru! On napisa oko deset ceduljica, sve ih pocepa, a sedlo posla bez ikakva odgovora. Napisati da će doći, nije mogao, jer ne može doći; napisati da ne može doći zato što ga nešto ometa, ili što mora da putuje, to je još gore. Posla dakle sedlo bez odgovora, a sutradan, svestan da je učinio nešto sramno, poveri nadzorniku sve gazdinstvo koje mu i tako beše dojadilo, i ode u udaljeni srez k svome prijatelju Svijažskom, u čijoj blizini beše divnih ritova sa barskim šljukama, i koji mu je tu skoro pisao i molio ga da ispuni davnašnju nameru - da ga poseti. Ritovi sa barskim šljukama u surovskom srezu odavno su privlačili Ljevina, ali je zbog domaćih poslova neprestano odlagao to putovanje. Sad pak voleo je da otputuje i iz susedstva sa Ščerbackima, a poglavito da se ukloni od gazdinstva, i da ode baš u lov, koji mu je u svima njegovim jadima služio kao najbolja uteha.

 25.

Za surovski srez nije bilo ni železnice, ni poštanskog puta, te je Ljevin morao ići na svojim kolima.

Na pola puta zastade da nahrani konje kod jednog bogatog seljaka. Ćelavi, sveži starac, široke riđe brade, sede po obrazima, otvori kapiju i prisloni se uz dovratak da propusti trojku. Pokazavši kočijašu mesto pod strehom na velikom, čistom novom dvorištu, ograđenom ogorelim delovima sprava, starac ponudi Ljevina da uđe u sobu. Čisto odevena mlada žena, u kaljačama na bosim nogama, prala je, sagnuta, pod u novom predsoblju. Ona se uplaši od psa koji utrča za Ljevinom, i vrisnu, ali se odmah nasmeja svome strahu videvši da je pas neće dirati. Pokazavši Ljevinu vrata sobe, rukom sa zasukanim rukavom, ona, nagnuvši se, sakri opet svoje lepo lice i nastavi da pere.

- Treba li samovar? - upita ona.

- Da, molim vas.

Soba je bila velika, sa holandskom peći i sa pregradom. Ispod ikona stajao je sto ukrašen šarama, klupa i dve stolice. Kraj ulaza, ormar sa posuđem. Kapci su bili zatvoreni, muva je bilo malo, i tako je sve bilo čisto da se Ljevin poboja da Laska, koja je putem trčala i kupala se po barama, ne isprlja pod, i pokaza joj mesto u uglu kraj vrata. Ljevin se osvrnu po sobi i iziđe napolje. Lepuškasta mlada u kaljačama, ljuljajući prazna vedra na obramici, otrča pred njim na bunar po vodu.

- Brzo, brzo! - veselo doviknu za njom starac i pođe Ljevinu. - A vi ćete, gospodine, sigurno do Nikolaja Ivanoviča Svijažskog? I on svraća kod mene - razgovorno poče stari nalaktivši se na ogradu od stepenica. Usred starčeva pričanja o njegovom poznanstvu sa Svijažskim, vratnice opet škripnuše i u dvorište uđoše radnici s drljačama i ralicama. Konji upregnuti u ralice i drljače, bili su dobro hranjeni i krupni. Radnici su očevidno bili ukućani: dvojica behu mladi, u cicanim košuljama i kačketima; druga dvojica najamnici, u košuljama od kudelje, jedan starac, drugi mladić.  

Odmaknuvši se od stepenica starac priđe konjima i poče ih isprezati.

- Jeste li orali? - upita Ljevin.

- Okopavali smo krompir. I mi imamo malo zemljice. Ti, Fedote, ne puštaj paripa, nego ga veži; opet ćemo prezati.

- Je li, baćuška, da li su doneseni raonici ja sam kazao da se ponesu? - upita zdrav i kršan mladić, visoka rasta, očevidno sin starčev.

- Ene ih u saonicama - odgovori starac motajući u krug skinute dizgine i bacajući ih na zemlju. Pojaviše se odnekud još neke mlade, lepe, sredovečne, i stare ružne žene, sa decom i bez dece.

Samovar zabruja kroz cev; radnici i ukućani, pošto istimariše konje, pođoše da ručaju. Ljevin izvadi iz kola svoju za put pripremljenu hranu i pozva starca da popiju čaj.

- A... mi smo već jednom pili - reče starac, očevidno primajući sa zadovoljstvom tu ponudu, Hajd’ baš društva radi!

Za čajem Ljevin doznade svu istoriju starčeva gazdinstva. Starac je pre deset godina uzeo pod zakup od spahinice sto dvadeset desetina zemlje, a prošle godine kupio je tu zemlju, i uzeo još tri stotine pod zakup od susednog spahije. Mali deo, najlošiju zemlju, davao je u najam, a oko četrdeset desetina obrađivao je sam sa svojom porodicom i dvojicom nadničara. Starac se žalio da poslovi idu rđavo. Ali Ljevin razumede da se on žali samo iz pristojnosti, a da njegovo gazdinstvo cveta i napreduje. Da je zaista rđavo stajalo, ne bi on kupio zemlju po sto pet rubalja, ne bi oženio tri sina i sinovca, i ne bi posle dva požara pravio kuće sve bolje i bolje. Bez obzira na starčevo vajkanje, videlo se da se on s pravom ponosi svojim blagostanjem, svojim sinovima i sinovcem, snahama, konjima, kravama, a osobito time što se celo to gazdinstvo drži. Iz razgovora sa starcem Ljevin oseti da starac nije ni protiv novih običaja. On je sejao mnogo krompira, i njegov krompir, koji je Ljevin usput video, već je bio precvetao i uzrevao, dok je kod Ljevina tek počeo cvetati. Stari je zemlju za krompir poorao pomoću »pluge«, kako je on govorio, uzete na poslugu od spahije. Sejao je i pšenicu. Jedna sitnica o tome kako je, pleveći raž, starac oplevljenom raži hranio konje, osobito iznenadi Ljevina. Koliko je puta on, Ljevin, videći kako propada ta divna stočna pića, hteo da je skuplja, ali se to uvek pokazivalo kao nemogućno. Međutim, kod ovoga seljaka to se radilo, i on nije imao reči da se nahvali tom pićom.

- Šta bi drugo ženskadija radila? Iznesu gomilice na drum, a kola dođu i pokupe.

- A kod nas, spahija, sve ide naopako s radnicima - reče Ljevin pružajući. mu čašu čaja.

- E, hvala - reče starac, uze čašu, ali ne htede šećer, pokazivaše obgriznuto parče šećera koje mu beše ostalo. - Da, kako da se s radnicima vodi gazdinstvo! - reče on. - To je prava propast. Eto uzmite Svijažskog. Znamo kakvu krasnu zemlju ima, ali se baš ne hvali žetvom. Sve je to nemar radnika.

- Pa eto i ti radiš s radnicima?

- Mi to po seljački. Sve sami. Kad radnik ne valja, najurimo ga, možemo i sami.

- Baćuška, Finogen kaže da treba katrana - reče žena u kaljačama.

- Tako ti je to, gospodine! - reče starac ustajući, prekrsti se polako, zahvali Ljevinu i iziđe.

Kad Ljevin uđe u sobu za služinčad da zovne svoga kočijaša, on vide svu mušku čeljad za stolom. Žene su služile stojeći. Mlad, zdrav domaćinov sin, sa punim ustima kaše, pričao je nešto smešno i svi su se kikotali, osobito žena u kaljačama koja je sipala varivo u činiju.

Vrlo je mogućno da je lepuškasto lice žene u kaljačama pomoglo utisku od lepog uređenja koje je na Ljevina proizveo ovaj seljački dom; tek, utisak taj bio je tako jak da ga se Ljevin nikako nije mogao osloboditi. Celim putem od starca do Svijažskog, malo - malo pa se tek seti toga gazdinstva, kao da je nešto u tom utisku zahtevalo njegovu osobitu pažnju.

 26.

Svijažski je bio predvodnik plemstva u svome srezu. On je bio pet godina stariji od Ljevina i odavno oženjen. U njegovoj kući živela je njegova mlada svastika, devojka koja je bila vrlo simpatična Ljevinu. Ljevin je znao da su i Svijažski i njegova žena jako želeli da tu devojku udadu za njega. On je to nesumnjivo znao, kao što to uvek znaju mladići, takozvane mladoženje, mada se nikada i nikome ne bi rešio da to kaže; znao je takođe, bez obzira na to što je hteo da se ženi, bez obzira na to što bi, sudeći po svemu, ova primamljiva devojka bila divna žena, znao je ipak, da bi se njome mogao oženiti baš toliko (čak i kad ne bi bio zaljubljen u Kiti Ščerbacki), koliko bi mogao odleteti na nebo. I to saznanje mu je zagorčavalo zadovoljstvo koje je očekivao od posete Svijažskom.

Kad je dobio pismo od Svijažskog s pozivom u lov, Ljevin odmah pomisli na devojku; ali odluči u sebi da su takvi pogledi Svijažskog na njega prosto njegove ni na čemu neosnovane pretpostavke, i zato reši da putuje. Osim toga, u dubini duše je želeo da se podvrgne probi, da vidi kako bi mu dolikovala ta devojka. Domaći život Svijažskih bio je preko svega prijatan, a sam Svijažski, najbolji predstavnik saradnika u zemstvu, bolji od svih koje je Ljevin znao, i Ljevinu uvek izvanredno zanimljiv.

Svijažski je bio jedan od onih, po Ljevinu vrlo čudnih ljudi, čije rasuđivanje, vrlo dosledno iako ne samostalno, ide svojim putem, samo za sebe; a život, izvanredno određen i čvrst u svome pravcu, ide takođe svojim putem, sam za sebe, sasvim nezavisno, i gotovo uvek nasuprot rasuđivanju. Svijažski beše čovek neobično liberalan. Prezirao je plemstvo, smatrao da većina plemića tajno odobrava ropstvo, i samo zbog plašljivosti svoje ne smeju da se ispolje. Rusiju je smatrao za propalu zemlju, nalik na Tursku; a rusku vladu za toliko rđavu, da nikad nije sebi dopuštao ozbiljno kritikovanje njenog rada - ali, u isto vreme, služio je državu i bio primeran vođ plemstva, i uvek je na putu nosio kačket sa kokardom i crvenim porubom. On je tvrdio da je život čovečji mogućan samo u inostranstvu, kuda je i išao pri prvoj mogućnosti; a u isto vreme vodio je u Rusiji veoma složeno i sve savršenije gazdinstvo, i sa neobičnom pažnjom pratio sve, i znao sve što se radi u Rusiji. Ruskog seljaka je držao za neku sredinu između majmuna i čoveka, prema prelaznom stepenu njegovog razvića; međutim, na izborima za zemstvo najradije je pružao ruku seljacima i saslušavao njihova mišljenja. Nije verovao ni u šta, ni u bapsko ni u popovsko, ali ga je vrlo zabrinulo pitanje o poboljšanju svešteničkog načina života, i o smanjivanju njihovih prihoda, i starao se pri tom osobito da crkva ostane u njegovom selu.

U ženskom pitanju, bio je na strani krajnjih pobornika potpune slobode ženskinja, a osobito njihovog prava na rad; ali je sa ženom živeo tako da su svi sa uživanjem posmatrali njihov složan porodični život bez dece; a udesio je život svoje žene tako da ona ništa nije radila, i nije mogla raditi, osim što je zajedno s mužem brinula kako da se što lepše i veselije provede vreme.

Da Ljevin nije imao osobinu da ljude ocenjuje sa najbolje strane, karakter Svijažskog ne bi za njega predstavljao nikakvo pitanje ni teškoće; on bi u sebi rekao: »budala, ili mizerija«, i sve bi bilo jasno. Ali on nije mogao reći budala, zato što je Svijažski, nesumnjivo, bio ne samo veoma uman nego i vrlo obrazovan čovek, i koji neobično prirodno nosi svoje obrazovanje. Nije bilo predmeta koji on ne bi znao; ali je svoje znanje pokazivao samo onda kad bi na to bio primoran. Još manje bi Ljevin za njega mogao reći da je mizerija; zato što je Svijažski, nesumnjivo, bio pošten, dobar i uman čovek, koji je veselo, živahno i stalno radio svoj posao, bio visoko cenjen od sviju koji su ga okružavali, a već sigurno da nikad nije svesno učinio, niti mogao učiniti, ma šta rđavo.

Ljevin se trudio da ga razume, ali ga nije mogao razumeti, i uvek je kao na živu zagonetku gledao na njegov život.

Oni su vrlo lepo živeli, i stoga je Ljevin dopuštao sebi da ispituje Svijažskog, da ide do same osnovice njegovog pogleda na život; ali uvek uzalud. Svaki put, kad se Ljevin trudio da pronikne dalje od svima otvorenog predsoblja Svijažskova uma, on je opažao da se Svijažski pomalo zbunjuje; jedva primetan strah izražavao se u njegovom pogledu, kao da se boji da će ga Ljevin razumeti - i onda bi davao dobrodušan i veseo otpor.

Sad, posle svega razočaranja u gazdinstvu, Ljevin je sa osobitim zadovoljstvom došao da poseti Svijažskog. Ostavljajući po strani kako na njega prijatno dejstvuje izgled ovih golubova, srećnih, zadovoljnih sobom i svačim, i izgled njihovog lepo uređenog gnezda, Ljevin, osećajući se nezadovoljan svojim životom, želeo je da raščeprka onu tajnu u Svijažskom koja je njemu davala takvu jasnost, određenost i veselost u životu. Osim toga, Ljevin je znao da će kod Svijažskog videti susede spahije, sa kojima je veoma želeo da porazgovara o gazdinstvima, da čuje o žetvi, o nadničarima, itd., što se, Ljevin je to znao, smatralo za nešto vrlo nisko, ali što je za njega sad bilo vrlo važno. »To možda nije važno u zemlji s kreposnim pravom, ili nije važno u Engleskoj. U oba slučaja, uslovi su određeni. Ali kod nas, sada, kad se sve ispreturalo, i tek počelo da se uređuje, pitanje o tome kako će se ti uslovi složiti, jedno je od najvažnijih pitanja u Rusiji«, mislio je Ljevin.

Lov je ispao gore nego što je Ljevin očekivao. Ritovi osušeni, krupnih šljuka uopšte nije bilo. Švrljao je celoga dana i doneo samo tri komada, ali je zato, kao i uvek, doneo iz lova odličan apetit, odlično raspoloženje, i ono nadraženo umno stanje koje je uvek pratilo njegova jaka fizička kretanja. I u lovu, kada, kako se činilo, ni o čemu nije mislio, malo - malo pa bi se tek opet setio starca sa njegovom porodicom; i taj utisak kao da je zahtevao ne samo pažnju prema sebi, nego i odgonetku nečega što je s njim bilo u vezi.

Uveče, za vreme čaja, u prisustvu dvojice spahija koji behu došli zbog nekih starateljskih poslova, poče onaj vrlo zanimljiv razgovor koji je Ljevin očekivao.

Ljevin je sedeo za stolom pored domaćice, i morao je razgovarati i s njom i sa svastikom koja je sedela prema njemu. Domaćica je bila plavojka, okrugla lica i malog rasta, sva sjajna od osmejaka i rupica na obrazima. Ljevin se starao da preko nje dođe do rešenja one za njega važne zagonetke koju je predstavljao njen muž; ali nije imao potpunu slobodu misli, jer mu je bilo mučno, neprijatno. Bilo mu je neprijatno zato što je prema njemu sedela svastika u osobitoj, kako mu se činilo zbog njega obučenoj haljini, sa osobitim, u obliku trapeza izrezanim otvorom na belim grudima; taj četvorougaoni izrez, bez obzira na to što su grudi bile vrlo bele, ili naročito zato što su bile vrlo bele, oduzimao je Ljevinu slobodu misli. On je zamišljao, verovatno pogrešno, da je taj izrez napravljen za njegov račun, i smatrao da nije u pravu da gleda u njega, i trudio se da ga ne gleda; ali je osećao da je kriv već i samim tim što je izrez načinjen. Ljevinu se činilo kao da nekoga obmanjuje da treba da objasni nešto, ali da se to nikako ne može objasniti, i stoga je neprestano crveneo, bio uznemiren i nespretan. Njegova zbunjenost prelazila je i na lepuškastu svastiku. Ali domaćica kao da to nije opažala, pa je sestru naročito uvlačila u razgovor.

- Vi kažete - nastavi domaćica započeti razgovor - da moga muža ne može interesovati ništa što je rusko. Naprotiv; on je doduše veseo i u inostranstvu, ali nikada tako kao ovde. Ovde se on oseća u svojoj atmosferi. On ima mnogo posla, a uz to i dar da se svačim interesuje. Ah, vi niste bili u našoj školi?

- Video sam... To je kućica obrasla bršljanom. 

Da, to je Nastjin posao - reče ona pokazujući na sestru.

- Zar vi sami predajete? - upita Ljevin starajući se da gleda mimo izreza, ali osećajući da će, ma kuda gledao u tom pravcu, ipak videti izrez.

- Jest, ja sam sama predavala, i predajem, ali imamo i odličnu učiteljicu. Uveli smo i gimnastiku.

- Ne, hvala, ne mogu više čaja - reče Ljevin, i osećajući da čini neučtivost, ali nemajući snage da nastavi taj razgovor, zarumeni se i ustade. - Čujem vrlo zanimljiv razgovor - dodade on i priđe drugom kraju stola, gde je sedeo domaćin sa dvojicom spahija. Svijažski, bokom oslonjen, sedeo je za stolom i nalakćenom rukom okretao šolju, a drugom rukom skupljao bradu u šaku, podnosio je pod nos i opet puštao, kao da je miriše. On je sjajnim crnim očima gledao pravo u spahiju sa sedim brkovima koji se žestio, i, očevidno, nalazio zabave u spahijinim rečima. Spahija se žalio na narod. Za Ljevina je bilo jasno da Svijažski zna odgovor na spahijine žalbe, takav, koji bi odjednom uništio sav smisao njegovih reči; ali da po svome položaju domaćina ne može tako odgovoriti, i samo sluša, sa izvesnim zadovoljstvom, komičan govor spahijin.

Spahija sa sedim brkovima bio je očevidno zatucani pobornik ropstva, i strastan poljoprivrednik koji nije izbijao iz sela. Te znake Ljevin je video i u odelu: starinskom, pohabanom redengotu na koji, videlo se, spahija nije navikao; i u njegovim pametnim, natmurenim očima; i u skladnom ruskom govoru, i u dugom navikom prisvojenom zapovedničkom tonu, i u odlučnim pokretima velikih, lepih, preplanulih ruku sa starom burmom na domalom prstu.

 27.

Samo kad mi ne bi bilo žao da ostavim sve što sam uradio... mnogo sam truda uložio... digao bih ruke od svega, prodao bih sve, i otišao bih, kao Nikolaj Ivanovič... da slušam Lepu Jelenu - reče spahija sa prijatnim osmejkom koji obasja njegovo staro pametno lice.

- Ali, eto, ne ostavljate - reče Nikolaj Ivanovič Svijažski - znači da imate računa.

- Jedini račun: što živim u svojoj kući i ne kupujem namirnice. I još to što se neprestano nadaš da će se narod opametiti. A inače, verujete li, ovo pijančenje, ova raspuštenost!... Svi se izdelili, nigde ni konja ni krave. Skapava od gladi, a kad ga uzmeš da ti radi, gleda samo da te ošteti, i još hoće da te tuži.

- Pa i vi ćete se žaliti mirovnom sudiji - reče Svijažski.

- Ja da se tužim? Nizašta na svetu! Nastale bi takve priče oko toga, da bih se sto puta pokajao! Eto, u fabrici, uzeli ljudi kaparu, i otišli! A šta je uradio sudija? Opravdao ih! Sve se još nekako drži zahvaljujući jedino opštinskom sudu i kmetu. Taj ti ga lepo izdeveta, onako po starinski. A kad i toga ne bi bilo, zlo i naopako! Beži na kraj sveta!

Spahija je očevidno dražio Svijažskog, ali ovaj ne samo da se nije srdio, nego se, jasno je bilo zabavljao time.

- Ali eto, vodimo gazdinstvo i bez takvih mera - reče on smešeći se - ja, Ljevin, i on.

I pokaza na drugog spahiju.

- Jest, kod Mihaila Petroviča ide, ali pitajte kako! Zar je to racionalno gazdinstvo? - reče spahija očevidno razmećući se rečju »racionalno«.

- Moje je gazdinstvo prosto - reče Mihailo Petrovič. - Hvala bogu! Sve moje gazdinstvo sastoji se u tome da na jesen bude spreman novac za porez. Dolaze seljaci i mole; baćuška, oče, pomozi! Šta ćeš, svoji su ljudi, komšije seljaci, pa ti je žao. Daš im na prvu trećinu, i samo kažeš: pazite, deco, ja sam vama pomogao, i vi ćete meni pomoći kad zatreba, u sejanju ovsa, u kosidbi, pri žetvi; i ugovoriš po koliko njih da ti dođu iz kuće. Ima i među njima nesavesnih, to je istina.

Znajući odavno za taj patrijarhalni način, Ljevin se zglednu sa Svijažskim i prekide Mihaila Petroviča, obraćajući se opet spahiji sa sedim brkovima.

- Dakle, šta vi mislite? - upita on. - Kako sad treba voditi gazdinstvo?

- Pa tako kao i Mihailo Petrovič: ili dati u napolicu, ili pod zakup seljacima; tako se radi, ali se time satire opšte bogatstvo države. Zemlja koja mi je za vreme seljačkog ropstva i dobrog gazdovanja davala devetostruki prihod, ta zemlja, u napolicu data, daje samo jednu trećinu od toga. Rusiju je upropastila emancipacija!

Svijažski pogleda u Ljevina nasmejanim očima, i čak mu dade jedva primetan podrugljiv znak; ali Ljevin nije nalazio ničega smešnog u spahijinim rečima, on ih je bolje razumevao nego Svijažski. Mnogo šta od onoga što je dalje govorio spahija, dokazujući zašto je emancipacija upropastila Rusiju, učinilo se Ljevinu kao vrlo tačno, i za njega novo i neosporno. Spahija je očevidno kazivao svoju vlastitu misao - što se tako retko dešava - misao do koje nije došao samo iz želje da čim bilo zabavi dokoni um, nego misao koja je izrasla iz pogodaba njegovog života, koju je on odnegovao u svojoj seoskoj usamljenosti, i sa svih strana pretresao.

- Stvar je, kao što vidite, u tome da se svaki progres vrši i pomoću vlasti - govorio je on očevidno želeći da pokaže da ni on nije bez obrazovanja. - Uzmite reforme Petra, Katarine, Aleksandra. Uzmite evropsku istoriju. Sve veći progres u zemljoradnji. Recimo, krompir - i krompir je kod nas uveden silom. Pa i ralicom nisu uvek orali. I nju su uveli, možebiti, za vreme oblasnih kneževa, ali je nasigurno uvedena silom. Sada pak, u naše vreme, mi, spahije, vodimo svoje gazdinstvo sa usavršavanjima; sušnice, vetrenjače, prevoz đubreta, svakojaka oruđa, i sve smo to mi uvodili svojom vlašću; seljaci su se u prvo vreme protivili, a posle su počeli da nas podražavaju. Sad pak, kad je ukinuto ropstvo, oduzeta nam je vlast, te se i naše gazdinstvo, podignuto do visokog stepena, moralo spustiti do divljeg prvobitnog stanja. Tako ja razumem.

- Ali - zašto? Ako je gazdinstvo racionalno, vi ćete ga pomoću najma uspešno voditi - reče Svijažski.

- Vlasti nema! Sa kakvom snagom da ga vodim, pitam vas?

»A, tu smo - radnička snaga, glavni elemenat gazdinstva«, pomisli Ljevin. - Radničkom snagom

.Radnici neće da rade dobro, i dobrim spravama. Naš radnik zna samo jedno - da se napije kao svinja i da, pijan, pokvari sve što mu date. Napojiće umorne konje, iskidaće nove i dobre amove, skinuće šinu sa točka i popiće je, pustiće klin u vršalicu samo da je slomije. Odvratno mu je da gleda sve što nije po njegovom. Zbog toga je i pao nivo gazdinstva. Zemlja je zapuštena, obrasla pelenom ili razdata seljacima, i gde se nekad proizvodio milion, sad se proizvodi stotina hiljada četvrtina;[110] opšte bogatstvo je opalo. Moglo se učiniti što je učinjeno, ali s računom...

I on poče da razvija svoj plan oslobođenja seljaka, pri kojem bi bile otklonjene ove nezgode.

Ljevina to nije zanimalo; ali kad spahija završi, Ljevin se vrati na njegovu prvu postavku, i reče, obraćajući se Svijažskome i starajući se da ga izazove da kaže svoje ozbiljno mišljenje:

- To, da se nivo gazdinstva spušta, i da s našim odnosima prema radnicima nije mogućno probitačno voditi racionalno gazdinstvo, cela je istina - reče on.

- Ja ne mislim tako - ozbiljno odgovori Svijažski - ja vidim samo da mi ne umemo voditi gazdinstvo; i vidim da, naprotiv rečenome, gazdinstvo koje smo vodili za vreme seljačkog ropstva, ne samo da nije bilo visokog ranga, nego je bilo suviše niskog ranga. Mi nemamo ni mašina, ni dobre tegleće stoke, ni dobre uprave, niti umemo da računamo. Zapitajte nekog domaćina, neće znati da vam kaže šta je za njega korisno a šta nije.

- Italijansko knjigovodstvo - reče ironično spahija. - Ma kako da računaš, ako ti je sve pokvareno, koristi nema.

- Kako pokvareno? Slomiće vašu tričavu mlatilicu i vašu rusku mlataču; a moju parnu mlatilicu neće slomiti. Ruskog konjića - kako ono beše? soj što se tegli za rep, mogu vam upropastiti; ali uvedite peršerone, ili bar bićuke,[111] njih neće upropastiti. I tako sve. Mi treba jače da podižemo gazdinstvo.

- Kad bi se imalo s čim, Nikolaju Ivanoviču! Vama je lako, a ja, sina na univerzitetu izdržavaj, drugu decu po gimnazijama školuj - kako onda da kupim peršerone?

- Za to su banke.

- Da i poslednje što imam prodadu na doboš? Hvala lepo!

- Ja se ne slažem s tim da je potrebno, i da se može još podići nivo gazdinstva - reče Ljevin. - Ja se bavim time, i imam sredstava, pa ipak ne mogu ništa da učinim. Ne znam kome su korisne banke. Ja bar, u što god sam trošio iovac u svom gazdinstvu, uvek sam bio na šteti: stoka - šteta, mašina - 

šteta.

- To je cela istina - nasmejavši se od zadovoljstva potvrdi spahija sa sedim brkovima.

- I ne samo ja - nastavi Ljevin - mogu se pozvati na sve privrednike koji vode racionalno gazdinstvo; svi, sa retkim izuzecima, vode poslove sa štetom. Dela, recite mi, je li vaše gazdinstvo unosno? - dodade Ljevin, i odmah opazi u Svijažskovom pogledu onaj trenutni izraz straha koji je uvek opažao kad je hteo da pronikne dalje od predsoblja uma njegova.

Osim toga, ovo Ljevinovo pitanje nije bilo baš dobronamerno. Za vreme čaja domaćica mu je ispričala da su ovoga leta pozvali iz Moskve jednog Nemca, znalca knjigovodstva, koji je za pet stotina rubalja nagrade pregledao »njihovo gazdinstvo, i našao da ono donosi štetu od tri hiljade rubalja i nešto preko toga. Nije se sećala koliko baš preko tri hiljade, ali Nemac je, čini se, izračunao sve do poslednje pare.

Pri pomenu o unosnosti Svijažskova gazdinstva spahija se osmehnu, očevidno znajući kakvu dobit može imati njegov sused i predvodnik plemstva.

- Može biti da nije unosno - odgovori Svijažski. - Ali to onda dokazuje ili da sam ja rđav privrednik, ili da traćim kapital da bih dobio veću rentu.

- Ah, renta! - prestrašeno viknu Ljevin. - Može biti da rente ima u Evropi, gde je zemlja postala bolja usled truda uloženog u nju; ali kod nas zemlja postaje gora ukoliko se više radi, tj. isposti se, i prema tome ne daje rentu.

- Kako da nema rente? To je zakon.

- Mi smo van zakona: renta nama ništa ne objašnjava, naprotiv, zamršuje. Nego, recite mi kako nauka o renti može biti...

- Hoćete li kisela mleka? Maša, pošalji nam kisela mleka ili maline - obrati se domaćin ženi. - Ove godine se maline izvanredno dugo drže.

U prijatnijem duševnom raspoloženju Svijažski ustade, odmače se, očevidno misleći da je razgovor završen baš na onom mestu gde se Ljevinu činilo da je tek otpočinjao.

Ostavši bez sagovornika, Ljevin nastavi razgovor sa spahijom starajući se da mu dokaže kako sve teškoće dolaze otuda što nećemo da znamo osobine i navike naših radnika; ali spahija, kao i svi ljudi koji nezavisno i usamljeno razmišljaju, teško je poimao tuđu misao, i bio osobito pristrastan prema svojoj. On je ostajao pri tome da je ruski seljak svinja i da voli svinjariju, i, da bi mogao biti izveden iz svinjarije, potrebna je vlast, a nje nema; potrebna je batina, a mi smo postali tako liberalni da smo odjednom zamenili

 hiljadugodišnju batinu nekakvim advokatima i zatvorima, gde nevaljale i smrdljive seljake hrane dobrom čorbom i izračunavaju im vazdušnu kubaturu.

- Po čemu vi mislite - govorio je Ljevin i gledao da se vrati na pitanje - da se ne može naći odnos prema radničkoj snazi takav pri kojem bi rad postao produktivan?

- Nikada to kod Rusa neće biti! Nema vlasti! - odgovori spahija.

- A kako se nove pogodbe mogu naći? - reče Svijažski pošto pojede kiselo mleko, zapali cigaru, i priđe opet onima što raspravljahu.

- Svi mogućni odnosi prema radničkoj snazi određeni su i, izučeni - reče on. - Ostatak varvarstva: prvobitna zadruga sa opštim jamstvom, raspada se sama po sebi; ropstvo je ukinuto; ostaje samo slobodan rad, a njegovi su oblici određeni i gotovi, treba ih samo uzimati. Najamnik, nadničar, zakupac - to vam je sve.

- Ali Evropa nije zadovoljna - tim oblicima.

- Nije zadovoljna i traži nove. I naći će ih svakako.

- Pa ja o tome ne govorim - odgovori Ljevin. - Zašto da i mi od svoje strane ne potražimo?

- Zato što bi to bilo isto kao i ponovo izmišljati kako da se izgradi železnica. Ona je gotova, izmišljena.

- A ako za nas ono izmišljeno nije podesno, ako je glupo? - reče Ljevin.

I on opet opazi izraz straha u Svijažskovim očima.

- Da, mi kapama hvatamo, mi smo našli ono što Evropa traži! Sve ja to znam, ali, oprostite, znate li vi šta je sve Evropi urađeno u smislu radničkog pitanja?

- Ne, slabo.

- To pitanje zanima danas najbolje umove u Evropi. Šulce - Deličevskov pravac[112]... Zatim sva ogromna književnost o radničkom pitanju najliberalnijeg Lasalovog pravca[113]... Milhauzensko uređenje[114] - to je već fakt, vi sigurno znate.

- Znam nešto, ali vrlo nejasno.

- Vi samo tako kažete, a sigurno znate isto toliko koliko i ja. Ja, razume se, nisam profesor sociologije, ali me je to zanimalo, i ako sad i vas zanima, pozabavite se tim pitanjem.

   - A do čega su svi oni došli?

Oprostite...

Spahije ustadoše, a Svijažski pođe da isprati goste; i tako opet zaustavi Ljevina u njegovoj nezgodnoj navici da zaviruje u ono što je iza predsoblja Svijažskova uma

28.

Ljevinu je toga večera bilo neizdržljivo dosadno s damama; više no ikada dotle njega je uzbuđivala misao: da nezadovoljstvo gazdinstvom koje je osećao, nije isključivo stvar njegovog položaja, nego je to opšta uslovljenost pod kojom se nalazi rad u Rusiji; i da uređenje takvog odnosa radnika pri kojem bi oni radili kao kod onog seljaka na polovini puta, da to nije prazno maštanje, već zadatak koji se mora rešiti. I njemu se učini da se taj zadatak može rešiti, i da treba pokušati da se to uradi.

Oprostivši se s damama i obećavši da će i sutra još ostati ceo dan, s tim da na konjima odu da vide zanimljivi ambis u državnoj šumi, Ljevin pred spavanje svrati u domaćinov kabinet da uzme knjige o radničkom pitanju koje mu je Svijažski ponudio. Svijažskov kabinet, to je bila ogromna soba, ograđena ormarima sa knjigama, sa dva stola - jednim masivnim za pisanje, koji je stajao nasred sobe, i drugim, okruglim, na kojem su oko lampe bili poređani u obliku zvezde poslednji brojevi novina i časopisa na raznim jezicima. Kraj stola za pisanje stajala je polica sa fiokama, obeleženim zlatnim slovima, u kojima su bili raspoređeni razni spisi.

Svijažski nađe knjige i sede u stolicu za ljuljanje.

- Šta to gledate? - reče on Ljevinu koji je zastao kraj okruglog stola i razgledao časopise. - Ah, da, ima tu vrlo zanimljiv članak - reče Svijažski za časopis koji je Ljevin držao u rukama.

- Izlazi, po tom članku - dodade on sa veselom živahnošću - da glavni krivac za podelu Poljske nikako nije bio Fridrih. Izlazi da...

I on sa svojstvenom mu jasnošću ispriča ukratko nova, vrlo važna i zanimljiva otkrića. Iako je Ljevina sad najviše zanimala misao o gazdinsgvu, on, slušajući domaćina, u mislima zapita sebe: »Šta ima u njemu? I zašto, zašto ga interesuje deoba Poljske?« Kad je Svijažski svršio, Ljevin nehotice upita: - Pa šta je s tim? - Pokazalo se da nije ništa. Prosto je interesantno to što stvar »izlazi«. Ali Svijažski nije to objasnio, i nije našao za potrebno da objasni ni zašto ga to interesuje.

Da, a mene je veoma interesovao srditi spahija - reče Ljevin uzdahnuvši. - To je pametan čovek, i mnogo je istine kazao.

- Ah, ostavite! Okoreli tajni pobornik ropstva, kao što su svi oni! - reče Svijažski.

- A vi njihov predvodnik...

- Samo što ih ja vodim na drugu stranu - smejući se reče Svijažski.

- Evo šta mene veoma zanima - reče Ljevin. - On je u pravu kad kaže da naša stvar, to jest racionalno gazdinstvo, ne ide kako treba; da dobro ide samo zelenaško gazdinstvo, kao kod onog vašeg smirenog gosta, ili gazdinstvo najprostije... Ko je za to kriv?

- Razume se, mi sami. A zatim, nije istina da racionalno gazdinstvo ne napreduje. Kod Vasiljčikova napreduje.

- Fabrika...

- Nikako ne znam šta vas čudi. Narod je na tako niskom stepenu materijalnog i moralnog razvića, da se očevidno mora boriti protiv svega što mu je tuđe. U Evropi se racionalno gazdinstvo razvija zato što je narod obrazovan; znači, dakle, da naš narod treba obrazovati - to je sve.

- A kako da se obrazuje narod?

- Da se narod obrazuje, potrebne su tri stvari: škole, škole i škole.

- Ali vi ste sami rekli da narod stoji na niskom stepenu materijalnog razvića; šta tu mogu pomoći škole?

- Znate, vi me podsećate na anegdotu o savetima bolesniku: »Probajte nešto za otvaranje stolice. Probao sam, pa još gore. Probajte pijavice. Probao sam, pa još gore. E onda ostaje da se molite bogu. Probao sam, pa još gore.« Tako ja i vi. Ja govorim: politička ekonomija, vi govorite - još gore. Ja govorim: socijalizam - još gore. Obrazovanje - još gore.

- Ali u čemu mogu škole pomoći?

- Stvoriće narodu druge potrebe.

- Eto to nikako ne mogu da razumem - odgovori Ljevin vatreno. - Kako će škole pomoći narodu da poboljša svoje materijalno stanje? Vi kažete: škole, obrazovanje, stvoriće mu nove potrebe. Tim gore, jer on neće biti u stanju da ih zadovolji. Na koji će mu način znanje sabiranja, oduzimanja i katihizisa pomoći da poboljša svoje materijalno stanje, ja nikad nisam mogao da razumem. Onomad uveče sreo sam ženu sa odojčetom, pa je upitah kuda će? Ona mi reče: »Išla sam kod babice; dete mi dobija frasove, pa sam išla da ga lečim.« Ja je upitah: »Kako babice leče od toga?« - »Pa, metne detence na kokošije legalo među kokoške i nešto govori.«

- Evo, vi sami sebi odgovarate. Da ne bi nosila dete da ga leče od frasa na kokošinjem legalu, potrebno je... - smešeći se veselo reče Svijažski.

- Ah! - ljutito reče Ljevin. - To mi lečenje liči na lečenje naroda školama. Narod je siromašan i neprosvećen - mi to vidimo isto tako tačno kao što i žena vidi fras, jer se dete dere. Ali kako će toj nevolji - sirotinji i neprosvećenosti - pomoći škole, nepojmljivo je isto tako kao što je nepojmljivo kako protiv frasa pomažu kokoške na legalu. Treba pomoći onamo gde se krije uzrok siromaštva.

- E, tu se bar slažete sa Spenserom[115], koga inače ne volite; on govori takođe da obrazovanje može biti tek posledica većeg blagostanja i udobnosti života; posledica čestih umivanja i pranja, kako on kaže, a nikako ne posledica čitanja i računanja.

- Baš mi je vrlo milo; ili, naprotiv, nije mi milo što sam se složio sa Spenserom; tek, ja to odavno znam. Škole neće pomoći, nego bi pomoglo takvo ekonomsko uređenje pri kojem bi narod bio imućniji, pri kojem bi bilo više slobodna vremena - i tada tek došla bi i škola.

- Pri svem tom, škole su sada u celoj Evropi obavezne.

- A slažete li se i vi u onome sa Spenserom? - upita Ljevin.

U očima Svijažskog sinu izraz straha, i on, osmejkujući se, reče: - Al, ono s frasom izvrsno je! Jeste li vi no čuli vrisku?

Ljevin vide da nikako ne može da nađe vezu između života i misli ovoga čoveka. Očevidno, Svijažskom je bilo svejedno do čega ga dovodi rasuđivanje; njemu je bio potreban samo proces rasuđivanja. I bilo mu je neprijatno kad ga taj proces rasuđivanja dovede u ćorsokak. To nikako nije voleo, izbegavao, skretao razgovor na nešto prijatno - veselo.

Svi utisci toga dana, počev od utiska iz seljakove kuće na polovini puta, koji je služio kao neki osnov svima današnjim utiscima i mislima, jako uzbudiše Ljevina. Prvo, ovaj simpatični Svijažski, koji drži pri sebi misli samo za društvenu upotrebu, a ima svakako nekakve druge, nepoznate Ljevinu osnove života; on, sa gomilom čije je ime legion, kao rukovodilac društvenog mnenja pomoću tuđih misli; pa zatim onaj ozlojeđeni spahija, potpuno pravičan u svojim rasuđivanjima stečenim u životu, ali nepravičan u svojoj ozlojeđenosti prema jednoj celoj klasi, i to najboljoj klasi u Rusiji; pa onda vlastito nezadovoljstvo svojom delatnošću, i nejasna nada da će se naći leka svemu tome - sve se to slivalo u osećanje unutarnjeg uzbuđenja i očekivanje brzog raspleta.

Ostavši sam u određenoj mu sobi, i ležeći na postelji sa oprugama koje su ga ljuljale neočekivano, pri svakom pokretu njegovih ruku i nogu, Ljevin dugo nije mogao da zaspi. Nijedan razgovor sa Svijažskim, mada je ovaj mnogo šta pametno govorio, nije interesovao Ljevina; dok su tvrđenja spahijina zahtevala razmišljanje. Ljevin se nehotice sećao svake njegove reči, i popravljao je sad u mislima ono što mu je u razgovoru odgovarao.

»Jest, trebalo je da sam mu kazao; vi govorite da naše gazdinstvo ne napreduje zato, što seljak mrzi sva usavršavanja; a ta usavršavanja da treba uvoditi pomoću vlasti. Da, kad gazdinstvo ne bi nikako napredovalo bez tih usavršavanja, vi biste bili u pravu; međutim, ono napreduje tamo gde radnik dejstvuje saglasno sa svojim navikama, kao kod onog starca na polovini puta. Vaše i naše opšte nezadovoljstvo gazdinstvom dokazuje - da smo krivi mi, a ne radnici. Mi odavno već teramo stvari po svome, na evropsku, ne razbirajući za osobine radne snage. Pokušajmo da priznamo radnu snagu ne kao idealnu radnu snagu, već kao ruskog seljaka sa njegovim instinktima, i počećemo uređivati gazdinstvo prema tome. Zamislite - trebalo je da sam mu kazao - vi svoje gazdinstvo vodite, recimo, kao onaj starac; pronašli ste način da zainteresujete radnike za uspeh rada, pronašli ste onu sredinu u usavršavanjima koju oni priznaju. Vi biste tada, ne ispošćavajući zemlju, dobili dvostruko, trostruko više nego pređe. Razdelite popola, dajte polovinu radnoj snazi; ono što će vama ostati, biće više, a i radna snaga dobiće više. Da se to učini, treba spustiti nivo gazdinstva, i zainteresovati radnike za uspeh gazdinstva. Kako da se to uradi, to je pitanje pojedinosti; ali je nesumnjivo da je to mogućno.«

Ova misao jako uzbudi Ljevina. Nije spavao pola noći razmišljajući o pojedinostima ostvarenja ove misli. Nije mu bilo u nameri da sutradan otputuje, ali sad je odlučio da se već rano ujutru vrati kući. Osim toga, svastika sa izrezom na haljini izazivala je u njemu osećanje slično stidu i kajanju za učinjeni rđav postupak. Glavno, mora ići, i bez odlaganja: treba predložiti seljacima nov projekat pre nego što se poseju ozima žita, s tim da se seje po novim osnovima. Rešio je Ljevin da preokrene celo svoje gazdinstvo.

 29.

Izvršenje Ljevinova plana imalo je mnogo teškoća; ali on se borio koliko je imao snage, i postigao je, iako ne ono što je želeo, bar to da je mogao, ne zavaravajući se, verovati da ta stvar vredi da se na njoj radi. Jedna od glavnih teškoća bila je u tome što nije bilo mogućno sve zaustaviti, i otpočeti iznova, nego je trebalo premeštati mašinu u samom kretanju.

Kad je onog večera, po povratku kući saopštio nadzorniku svoje planove, nadzornik se sa očitim zadovoljstvom složio s onim delom govora koji je pokazivao da je sve što se dosad radilo bilo glupo i neunosno. Nadzornik reče da on već odavno govori o tome, ali ga niko ne sluša. Što se pak tiče ponude koju mu Ljevin učini - da uzme udela, kao ortak, zajedno s radnicima, u celom preduzeću gazdinstva - nadzornik pokaza samo veliku bojažljivost, i, ne izrazivši nikakvo određeno mišljenje, poče odmah govoriti kako je preko potrebno da se sutra prevuku ostali snopovi raži, i da se ugari, tako da Ljevin oseti da nadzorniku sad nije do onoga.

Govoreći sa seljacima o toj stvari i predlažući im zemlju na obradu pod novim uslovima, Ljevin takođe naiđe na istu glavnu teškoću: zauzeti su tekućim radovima, nemaju kad da porazmisle da li će imati kakve koristi od toga preduzeća.

Bezazleni seljak, Ivan stočar, kao da je potpuno razumeo Ljevinovu ponudu - da sa porodicom uzme učešća u koristima od stoke - i potpuno se slagao s tim predlogom. Ali kad ga je Ljevin počeo uveravati o budućim koristima, na licu Ivanovu izrazi se uznemirenost i sažaljenje što ne može da sasluša sve dokraja: žurno pronađe nekakav posao koji se nije mogao odlagati: da izbaci vilama seno iz štale, da donese vode, da pokupi đubre.

Druga teškoća bila je u nesavladljivom nepoverenju seljaka: da bi spahija ikada mogao imati ma kakvu drugu svrhu osim želje da ih što više odere. Oni su bili tvrdo uvereni da je njegova prava svrha (ma šta im govorio), uvek u onome što on neće pred njima kazati. I oni sami, izjašnjavajući se, govorili su mnogo, ali nikad nisu kazali ono u čemu je prava njihova svrha. Osim toga Ljevin je osećao da je ogorčeni spahija bio u pravu), seljaci su kao prvi i neizmenljivi uslov za ma kakav sporazum stavljali želju da ih ne nagone ni na kakve nove načine gazdinstva i na upotrebu novih oruđa. Oni su priznavali da plug bolje ore, da kultivator radi uspešnije, ali su nalazili stotine razloga zašto ne mogu upotrebljavati ni jedno ni drugo; i mada je on, Ljevin, bio uveren da nivo gazdinstva treba spustiti, ipak mu je bilo žao da se odreče savršenijih oruđa od kojih je korist bila tako očigledna. Ali, bez obzira na sve te teškoće, on je ipak proturio svoje gledište, i s jeseni je posao dobro počeo, ili se bar njemu tako činilo.

U prvo vreme Ljevin je mislio da celo svoje gazdinstvo, kako stoji, preda seljacima, radnicima i nadzornicima, pod novim, drugarskim uslovima; ali se vrlo brzo uverio da je to nemogućno, i rešio se da izdeli gazdinstvo. Stočno dvorište, vrt, voćnjak, livade, njive, podeljeni na nekoliko delova, imali su biti zasebne državice. Bezazleni Ivan stočar, koji je, kako se Ljevinu učinilo, najbolje razumeo stvar, sastavio je družinu poglavito od svoje porodice, i postao učesnik u radu sa stokom. Udaljeno polje, koje već osam godina leži zapušteno, uzeše, uz pripomoć pametnog drvodelje Fjodora Rjezunova, šest seljačkih porodica pod novim pogodbama; seljak Šurajev uze pod istim uslovima sav baštovanluk. Ostalo još ostade po starom, ali ova tri dela bila su početak novog uređenja, i zauzeše svu Ljevinovu pažnju.

Istina, u stočnom dvorištu posao nije išao bolje nego pre; Ivan se jako protivio toplim štalama za krave i proizvodnji butera, tvrdeći da kravama na hladnoći manje treba hrane, i da je kajmak izdašniji; tražio je platu kao i pre, i nikako nije razmišljao o tome da novac što ga dobija, nije plata, nego davanje unapred udela u dobiti.

Istina, družina Fjodora Rjezunova nije poorala njivu plugom, pred sejanje, uzduž i popreko, kao što je bilo ugovoreno, a pravdala se time da je vreme bilo kratko. Istina, seljaci iz ove družine, iako su se bili pogodili da posao rade na novoj osnovici, nazivali su tu zemlju ne zajedničkom nego napoličnom, i ne jedanput su i seljaci te družine i sam Rjezunov govorili Ljevinu: »A kako bi bilo da vam damo novce za zemlju, pa ćete i vi biti mirniji, i mi slobodniji.« Osim toga, seljaci su pod raznim izgovorima neprestano odgađali da na toj zemlji naprave s njima pogođenu štalu za stoku, i pokriven deo guvna, sušnicu, i otezali s tim do same zime.

Istina, Šurajev je hteo da uzeti baštovanluk razdeli seljacima u sitnim tablama. On je, očevidno, sasvim natraške, i, kako se činilo, namerno natraške shvatio uslove pod kojima mu je data zemlja.

Istina, Ljevin je, razgovarajući sa seljacima i objašnjavajući im sve koristi  od preduzeća, osećao da seljaci slušaju samo pevanje njegova glasa, a pouzdano znaju samo to da, govorio što govorio, oni se neće dati prevariti. Naročito je to osećao kad je razgovarao sa najpametnijim od sviju seljaka, Rjezunovom, opažajući pri tom igranje očiju kod Rjezunova koje je jasno pokazivalo i ruganje Ljevinu, i tvrdu uverenost da, ako neko i bude prevaren, to svakako neće biti on, Rjezunov.

Ali, bez obzira na sve to, Ljevin je smatrao da je stvar pošla, i da će on, vodeći računa i ostajući pri svome, dokazati seljacima buduće koristi od takvog uređenja, i da će onda posao već sam po sebi ići.

Ti poslovi, zajedno sa ostalim gazdinstvom koje je ostalo u njegovim rukama, zajedno sa kancelarijskim radom na svome delu, tako su bili zauzeli celo leto Ljevinu, da gotovo nije ni išao u lov. Krajem avgusta doznade da su Oblonski otišli u Moskvu, doznade to od njihovog momka koji je doneo natrag sedlo. Ljevin je osećao: ne odgovorivši na pismo Darje Aleksandrovne, on je tom svojom neučtivošću, koje se nije mogao bez stida sećati, spalio sve svoje brodove, i nikad više neće otići k njima. Isto je tako postupio i sa Svijažskim, otišao iz kuće bez zbogom. Ni k njima neće više ići. Sad mu je to bilo svejedno. Stvar novog uređenja njegova gazdinstva zanimala ga je kako ga nikad ništa u životu nije zanimalo. Pročitao je knjige koje je uzeo od Svijažskog; nabavio ono što nije imao; pročitao i političko - ekonomske i socijalističke knjige o tome predmetu; ali, kao što je i očekivao, nije našao ništa što bi se odnosilo na posao kakav je on preduzeo. U političko - ekonomskim knjigama, na primer kod Mila[116], koga je na prvom mestu i vatreno izučavao nadajući se svakog trenutka da nađe rešenje pitanja koja su ga zanimala, našao je samo iz uređenja evropske privrede izvedene zakone; ali nikako nije mogao da uvidi zašto ti zakoni, koji se ne mogu primeniti na Rusiju, treba da budu opšti. To isto je našao i u socijalističkim knjigama: ili su to bile lepe ali neprimenljive fantazije, kakvima se on zanosio još kao student; ili ispravke i popravke onoga stanja stvari u koje je Evropa dovedena, i sa kojim zemljoradnja u Rusiji nije imala ničega zajedničkog. Politička ekonomija govorila je: zakoni po kojima se razvilo i razvija bogatstvo Evrope, jesu zakoni opšti i nesumnjivi. Socijalističko učenje govorilo je da razviće po tim zakonima vodi propasti. A ni jedno ni drugo nije davalo ne samo odgovora, nego ni najmanjeg nagoveštaja o tome šta da radi on Ljevin, i svi ruski seljaci i zemljoradnici, sa milionima svojih ruku i desetina zemlje, pa da gazdinstva budu što produktivnija za opšte blagostanje.

Kad se već latio toga posla, on je savesno čitao sve što se odnosilo na njegov predmet, i nameravao da na jesen krene u inostranstvo da tamo na  licu mesta prouči stvar, s tim da mu se po tome pitanju ne desi ono što mu se tako često dešavalo po raznim drugim pitanjima. A dešavalo se to: tek što počne razumevati misao svoga sagovornika i izlagati svoju sopstvenu, odjednom mu dobace: »A jeste li čitali Kaufmana, a Džonsa, a Dibua, a Mičelia[117]? Pročitajte ih, oni su razradili to pitanje.«

On je sad jasno video da Kaufman i Mičeli nemaju šta da mu kažu. On je znao šta hoće. Video je da Rusija ima lepu zemlju, dobre radnike, i da u nekim slučajevima, kao kod seljaka na polovini puta, radnici i zemlja proizvode mnogo; u većini pak slučajeva, kad se kapital primenjuje na evropski način, proizvode malo; i video da to dolazi samo otuda što radnici hoće da rade, i rade dobro samo kad rade na svoj način, i da taj otpor radnika nije ništa slučajno, već nešto stalno što ima osnova u duhu naroda. Smatrao je da će se ruski narod, čiji je poziv da naseljava i obrađuje ogromne nezauzete prostore, sve dotle dok sve te zemlje ne budu posednute, da će se svesno držati za to potrebnih načina, i da ti načini nikako nisu tako rđavi kao što se obično misli. I to je hteo da dokaže, teorijski u svojoj knjizi, a praktički na svome gazdinstvu.

30.

Krajem septembra bila je odvučena građa za građenje štale na zemlji koja je bila ustupljena družini; kravlje maslo bilo je prodato i dobit podeljena. Gazdinstvo je na praksi išlo odlično, ili se bar tako činilo Ljevinu. Da bi se cela stvar i teorijski objasnila, i da bi on završio pisanje započetog dela koje je, prema Ljevinovoj zamisli, imalo ne samo da načini prevrat u političkoj ekonomiji, nego da potpuno uništi tu nauku, i udari temelj novoj nauci - o odnosima naroda prema zemlji - potrebno je bilo otići na stranu, proučiti na licu mesta sve što je tamo u tome pravcu bilo urađeno, i ubedljivo dokazati da sve, što je tamo uređeno, nije ono što treba. Ljevin je čekao da proda pšenicu, da uzme novac i krene u inostranstvo. Ali, počeše kiše, i ne dadoše da se priberu zaostala žita i krompir; obustaviše sve radove, pa čak i prodaju pšenice. Po putevima je bilo neprolazno blato i dve vodenice je odnela poplava; vreme sve gore i gore.

Septembra 30. pojavi se izjutra sunce, i Ljevin, nadajući se lepom vremenu, poče odlučno da se sprema za put. Naredi da se izaspe pšenica, posla nadzornika kod kupca da primi novac, a sam pođe da učini poslednje rasporede u gazdinstvu, pred odlazak.

Svršivši sve poslove, sav mokar od kiše koja mu je po kožuhu curila čas za vrat, čas u sare od čizama, ali osećajući dobro i uzbuđeno duševno stanje, Ljevin se uveče vraćao kući. Nepogoda međutim postade uveče još gora: cigančići su tako jako šibali mokrog konja, koji je tresao glavom i ušima, da je morao ići poprečke; Ljevinu je pod bašlikom bilo dobro, i on je veselo pogledao oko sebe; čas na mutne potoke koji su jurili po kolovozima, čas na kaplje koje su visile na svakoj ogoleloj grančici, čas na bele gomilice nerastopljenih cigančića po daskama mosta, čas na sočno i još mesnato lišće parazita koje se u gustim slojevima gomilalo oko ogolelog drveta. Ne mareći za mračnost okolne prirode, on se osećao osobito uzbuđen. Razgovori sa seljacima iz udaljenih sela pokazivali su da se oni počinju navikavati na svoje nove odnose. Starac sluga, kod koga je svraćao da se osuši, očevidno je odobravao Ljevinov plan, i sam je predlagao da stupi s njim u ortakluk za kupovanje stoke.

»Treba samo uporno da idem cilju, i uspeću - mislio je Ljevin - a ima se rašta truditi i raditi. To nije moja lična stvar, nego je tu pitanje opštega dobra. Celo gazdinstvo, a što je glavno položaj celoga naroda moraju se potpuno izmeniti. Umesto sirotinje - opšte bogatstvo, zadovoljstvo; umesto neprijateljstva - sloga i zajednica interesa. Jednom reči, beskrvna revolucija, ali najveća revolucija; s početka u malom krugu našega sreza, zatim u guberniji, Rusiji, celome svetu. Jer, pravična misao ne može ne biti plodonosna. Jest, to je cilj radi koga vredi raditi. A okolnost što sam to ja, Kostja Ljevin, onaj što je došao na bal u crnoj vratnoj marami, koga je odbila Ščerbacka, i koji je sam po sebi žalostan i neznatan - to ništa ne znači. Uveren sam da se Franklin takođe osećao neznatan, i isto tako nije verovao u sebe kad je mislio o sebi. To ništa ne znači. I on je verovatno imao svoju Agafju Mihailovnu, kojoj je poveravao svoje tajne.«

Sa takvim mislima Ljevin je već u sam mrak došao kući.

Nadzornik koji je bio kod trgovca, vratio se i doneo deo novaca za pšenicu. Ugovor je sa starcem slugom načinjen; a usput je nadzornik doznao da su žita svuda ostala na njivama, tako da njegovih sto šezdeset krstina nisu ništa u poređenju sa onim što je bilo kod drugih.

Posle ručka, Ljevin, kao i obično, sede s knjigom u naslonjaču, i čitajući nastavi razmišljanje o svome putu u inostranstvo u vezi sa delom koje piše. Sada je jasno stajao pred njim sav značaj njegovog dela, i u njegovom umu sami se po sebi slagahu čitavi periodi koji izražavahu suštinu njegovih misli. »Ovo treba zapisati - pomisli on. - Ovo treba da bude kratak uvod, koji sam pre smatrao za suvišan.« Ustade i pođe stolu za pisanje; Laska, koja je ležala kraj njegovih nogu, takođe ustade i pogleda u njega kao da ga pita; kuda ćemo? Ali za pisanje nije imao vremena, jer behu došli upravnici da prime naredbe, i Ljevin iziđe pred njih u predsoblje.

Posle naredbe, to jest rasporeda rada za sutrašnji dan, i prijema sviju seljaka koji su imali posla kod njega, Ljevin ode u kabinet i sede za posao. Laska leže pod sto; Agafja Mihailovna sa pletivom na svoje mesto.

Pošto je pisao neko vreme, Ljevin se odjednom sa neobičnom živošću seti Kiti, njenog otkaza, i poslednjeg susreta. Ustade i poče hodati po sobi.

- Dosta je čamovanja - reče mu Agafja Mihailovna. - Zašto sedite kod kuće? Što ne idete u neku zimsku banju, kad ste sve spremili?

- Pa ja i putujem prekosutra, Agafja Mihailovna. Treba delo svoje da dovršim.

 Kakvo delo! Kao da ste malo nagradili seljake! Oni sad govore: vaš će gospodin za to dobiti nagradu od cara. Čudnovato: što se toliko brinete o seljacima?

- Ja se ne brinem o njima, radim za sebe.

Agafja Mihailovna znala je sve pojedinosti Ljevinovih planova u gazdinstvu. Ljevin je često izlagao pred njom svoje misli sa svima tančinama, i često se prepirao s njom ne slažući se s njenim objašnjenjima. Ali sad, ona je sasvim drukčije razumela ono što joj je on rekao.

- Zna se da o svojoj duši treba svako najviše da misli - reče ona s uzdahom. - Eno, šta fali Parfjonu Denisiču što je bio nepismen, umro je tako da mu svako pozavidi - reče za nedavno umrlog slugu. - Pričestili ga lepo i očitali mu ishodnicu.

- Ja ne govorim o tome - reče on. - Ja kažem da radim za svoju korist. Za mene je korisnije ako seljaci bolje rade.

- Možete vi raditi što hoćete, ako je on lenština, on će vodu u rešeto sipati. Ako ima savesti on će raditi, a ako nema, ništa ne pomaže.

- Pa vi mi sami kažete da Ivan sad bolje stoku nadgleda?

- Ja kažem jedno - odgovori Agafja Mihailovna, očevidno ne slučajno, nego sa strogom doslednošću u mislima - vi treba da se ženite, eto to!

Kad Agafja Mihailovna spomenu baš ono o čemu je on maločas mislio, Ljevin se naljuti i uvredi. Namršti se, i, ne odgovarajući joj, sede opet za posao, i ponavljaše u sebi sve što je mislio o značaju toga posla. Pokatkad bi samo u tišini osluškivao zvuke igala Agafje Mihailovne, i sećajući se onoga čega nije hteo da se seća, opet se mrštio.

U devet časova začuše se praporci i potmulo truckanje kola po blatu.

- E, evo vam gostiju, neće vam biti dosadno - reče Agafja Mihailovna ustajući i prilazeći vratima. Ali je Ljevin prestiže. Posao mu nije išao od ruke, i on se radovao gostu kojem bilo.

31.

Strčavši do polovine stepenica Ljevin ču u predsoblju poznati zvuk kašljucanja; no nije ga čuo jasno zbog zvuka svojih koraka, pa je pomislio da se prevario; ali zatim ugleda dugačku, koščatu, poznatu priliku, i pomisli da se sad više ne može varati; pa se još ponada da se vara, i da ovaj dugački čovek, koji skida budnu i iskašljava se, nije njegov brat Nikolaj.

Ljevin je voleo svoga brata, ali biti zajedno s njim, to su za njega bile prave muke. A sada, kad je pod uticajem misli koja mu dođe u glavu, i zbog napomene Agafje Mihailovne, bio nesređen i zbunjen, predstojeći sastanak sa bratom činio mu se osobito težak. Umesto veselog i zdravog tuđinca gosta koji bi ga razonodio u njegovoj duševnoj nesređenosti, morao je da se sastane s bratom koji ga poznaje skroz, koji će izazvati u njemu najintimnije misli, prinuditi ga da se temeljno izjašnjava. A to on nije želeo.

Ljuteći se na samog sebe zbog ovog gadnog osećanja, Ljevin strča u predsoblje. Čim izbliza ugleda brata, osećanje ličnog razočaranja odmah iščeze, i na njegovo mesto dođe sažaljenje. Koliko je god već i pre bio strašan brat Nikolaj zbog svoje mršavosti i bolesti, sad je još više omršao i iznemogao. To beše kostur pokriven kožom.

Nikolaj je stajao u predsoblju, trzao dugačak svoj vrat, i skidajući s njega šal smešio se neobično žalosno. Kad spazi ovaj osmejak, smiren i pokoran, Ljevin oseti da mu se grlo grčevito steže.

- Evo, dođoh k tebi - reče Nikolaj muklim glasom ne dižući ni za trenutak očiju s lica bratova. - Odavno sam hteo, ali sve sam nešto bolestan. Sad sam se dobro popravio - govorio je i gladio bradu velikim, mršavim dlanovima.

- Jest, jest! - odgovori Ljevin. I još ga više obuze strah kad je, ljubeći se, osetio mršavost bratovog tela i izbliza video njegove velike oči koje su čudno sjajile.

Nekoliko nedelja ranije Konstantin Ljevin je pisao bratu da posle prodaje još maloga dela nepodeljene zemlje, brat ima da primi za svoj deo oko dve hiljade rubalja.

Nikolaj reče da je, eto, došao da primi taj novac, a poglavito da se odmori u svome gnezdu, da se dotakne zemlje da bi, kao ono nekadašnji junaci dobio snagu za predstojeći rad. Uza svu uvećanu pogrbljenost, uza svu poražavajuću mršavost onako visokog čoveka, Nikolajevi pokreti, kao i obično, bili su brzi i nagli. Ljevin ga uvede u kabinet.

Brat se presvuče s osobitom pažljivošću, što pređe nije bivalo, začešlja retku kosu pravih vlasi, i osmejkujući se pođe gore.

Bio je u najprijatnijem i najveselijem duševnom raspoloženju, onakav kakvog ga se iz detinjstva sećao Ljevin. Pominjao je čak i Sergija Ivanoviča bez mržnje. Kad vide Agafju Mihailovnu, našali se s njom i poče da je raspituje za stare sluge. Vest o smrti Parfjona Desiniča neprijatno ga dirnu. Na licu mu se izrazi strah; ali se brzo opet povrati.

- Pa, bio je već star - reče Nikolaj i promeni razgovor. - Da, da provedem kod tebe mesec. - dva, a zatim u Moskvu. Mjahkov mi je, znaš, obećao mesto, hoću da stupim u službu. Sad ću urediti svoj život sasvim drukčije - nastavi on. - Znaš li da sam uklonio onu ženu?

- Mariju Nikolajevnu? Kako, zbog čega?

- Ah, to je jedna odvratna žena! Načinila mi je masu neprijatnosti. - Ali ne ispriča kakve su bile te neprijatnosti. Tek ne može reći da je Mariju Nikolajevnu oterao zato što mu je dala slab čaj, a poglavito zato što ga je negovala kao da je bolesnik. - Zatim, hoću sad uopšte da promenim način života. Ja sam, razume se, kao i svi, činio gluposti; imanje - to je poslednja stvar, nije mi ga žao. Samo zdravlje, a zdravlje se, hvala bogu, popravilo.

Ljevin je slušao, i smišljao, ali nije mogao smisliti šta da kaže. Verovatno je Nikolaj to osećao, te poče da raspituje brata o njegovim poslovima; a Ljevinu je dobrodošlo da govori o sebi, jer je tako mogao da govori bez pretvaranja. On ispriča bratu svoje planove i radove.

Brat je slušao, ali se očevidno nije interesovao time.

Ova dva čoveka bila su tako srodna i bliska jedan drugome, da je najmanji pokret, ton glasa, govorio obojici više nego sve što se rečima može iskazati.

I sad su obojica imali istu misao - bolest, i blizina smrti Nikolajeve koja je potiskivala ostalo. Ali ni jedan ni drugi nije smeo govoriti o smrti, i stoga, šta bilo da su govorili nije izražavalo ono što ih zanima, bilo je laž. Nikad se Ljevin nije više radovao što se okončalo veče i što treba ići na spavanje. Nikada, ni s kakvim tuđincem, ni pri kakvoj zvaničnoj poseti, nije bio tako neprirodan i lažan, kao što je bio sada. Svest o toj neprirodnosti, i kajanje zbog nje, činili su ga još neprirodnijim. Plakalo mu se za ljubljenim bratom koji umire, međutim mora da sluša i da podržava razgovor o tome da će živeti.

Kako je u kući bilo vlažno, a samo su jednu sobu ložili, Ljevin je smestio brata da spava u njegovoj sobi za spavanje, iza pregrade.

Brat je legao, i, spavao ne spavao, kao svaki bolesnik, prevrtao se, kašljao, i kad nije mogao da iskašlje, nešto gunđao. Ponekad, kad bi teško disao, govorio je: »Ah, bože moj!« Ponekad, kad ga je ispljuvak gušio, ljutito je izgovarao: »A! do vraga!« Ljevin dugo nije zaspao slušajući ga. Misli su mu bile najrazličnije, ali svršetak svih misli bio je uvek jedan - smrt.

Smrt, neizbežni kraj svega, prvi put stade pred njega sa neodoljivom snagom. I ova smrt, koja je, eto, bila tu, u ljubljenom bratu što u polusnu ječi, i ravnodušno, po navici, doziva čas boga čas đavola, i ta smrt nije bila tako daleka kao što mu se pređe činilo. Ona je bila i u njemu samom - on je to osećao. Ako ne sad, a ono sutra; ako ne sutra, ono kroz trideset godina, ali zar to nije svejedno? A kakva je ta neizbežna smrt, ne samo da nije znao, ne samo da nikad nije ni mislio o njoj, nego nije umeo i nije smeo da misli o tome.

»Ja radim, hoću nešto da uradim, a zaboravio sam da će se sve svršiti, da ima - smrt. Sedeo je u mraku na postelji, zgrčio se, obuhvatio kolena, i uzdržavajući disanje usled napregnutosti misli, razmišljao. Ali, što je više naprezao misao, sve mu je jasnije postajalo da je to nesumnjivo tako: da je on zaista zaboravio, propustio u životu jednu majušnu okolnost, - da dolazi smrt, da će se sve svršiti, da ne vredi ništa ni počinjati, i da se svemu tome nikako ne može pomoći. Jest, to je užasno, ali je tako.

»Ali ja sam još živ! I sada, šta da radim, šta da radim!« govorio je u očajanju. Zapali sveću i obazrivo ustade, pođe ka ogledalu i poče posmatrati u njemu lice i kosu. Da, na slepim očima kosa je počela da sedi. On zinu. Zadnji zubi počeli su da se kvare. On zasuka rukave na snažnim mišicama. Da, snage je mnogo. Ali je i Nikoljenjka, koji eno tamo diše ostacima svojih pluća, imao takođe zdravo telo.

I odjednom se seti kako su kao deca zajedno spavali, i kako su samo čekali da Fjodor Bogdanič zamakne za vrata, pa da se počnu gađati uzglavnicima i kikotati se, neuzdržljivo se kikotati, tako da ni strah od Fjodora Bogdaniča nije mogao zaustaviti prekomerni izliv saznanja o sreći od života. »A sad, tamo upale prazne grudi... a ja, ne znam ni zašto, ni šta će sa mnom biti...«

- Kha! kha! Do vraga! Šta si se ushodao, što ne spavaš? - začu se glas bratov.

- Tako, ne znam ni sam, nesanica.

A ja sam dobro spavao; sad se više ne znojim. Evo vidi, pipni košulju. Je li da nema znoja?

Ljevin opipa košulju, vrati se iza pregrade, ugasi sveću, ali još dugo nije mogao da zaspi. Tek što pitanje: kako da se živi, postade malo jasnije, odjednom iziđe pred njega novo nerazrešivo pitanje - smrt.

»Da, on umire, i umreće na proleće, a kako da mu pomognem? Šta mu mogu kazati? Šta ja znam o tome? Ja sam čak zaboravio da toga ima.

32.

Ljevin je već odavno primetio: kad u opštenju s ljudima postane već dosadno od njihove suvišne popustljivosti i poniznosti, onda će vrlo brzo postati neizdržljivo od njihovog suvišnog iziskivanja i zajedljivosti. Osećao je da će se desiti i s bratom. I zbilja, blagost brata Nikolaja nije trajala dugo. Već sutradan je postao razdražljiv, i naročito je izazivao brata dirajući ga u najosetljivija mesta.

Ljevin je osećao da je kriv, ali nije to mogao da popravi. Osećao je: kad se obojica ne bi pretvarali, već govorili ono što se zove govor od srca, to jest, samo ono što istinski misle i osećaju, onda bi samo gledali jedan drugom u oči, Konstantin bi jednako govorio: »Ti ćeš umreti, ti ćeš umreti!«; a Nikolaj bi samo odgovarao: »Znam da ću umreti, ali se bojim, bojim, bojim!« I dugo ništa ne bi govorili, kad bi govorili od srca. Ali tako se ne može živeti, i zato se Konstantin starao da radi ono što se celog veka starao da radi, i nije umeo, ono što su, po njegovom opažanju, mnogi tako dobro umeli da rade, i bez čega se i ne može živeti: starao se da govori ono što misli; i stalno je osećao da to izlazi lažno, da ga brat hvata u tome i da se zbog toga ljuti.

Trećeg dana Nikolaj izazva brata: da mu Ljevin opet saopšti svoj plan; i ne samo da je počeo plan osuđivati, nego ga je namerno počeo mešati sa komunizmom.

- Ti si uzeo tuđu misao, ali si je unakazio i hoćeš da je primenjuješ onamo gde se ne može primeniti.

- A ja ti kažem da to nema s komunizmom ničeg zajedničkog. Oni odbacuju pravo sopstvenosti, kapital, nasleđivanje; a ja, ne odričući taj glavni stimul (Ljevinu je bilo neprijatno što upotrebljava takve reči, ali otkako se zaneo svojim poslom nehotice je počeo češće i češće da upotrebljava strane reči), hoću samo da regulišem rad.

- Pa u tome i jeste stvar: ti si uzeo tuđu misao, odsekao od nje sve ono što sadrži njenu snagu, i sad uveravaš da je to nešto novo - reče Nikolaj ljutito trzajući vratom u vratnoj marami.

Ali moja misao nema ničega opšteg sa...

- Tamo - pakosno blešteći očima i ironično se osmejkujući govorio je Nikolaj Ljevin - tamo ima izvesne draži, kako da kažem, ima geometrijske tačnosti, nesumnjivosti. Možebiti da je to utopija. Ali ako uzmemo da se od cele prošlosti može načiniti tabula rasa:[118] nema svojine, nema porodice, onda će se i rad urediti. A kod tebe nema ničega...

- Zašto brkaš? Ja nikad nisam bio komunista.

- A ja sam bio, i nalazim da je za to još rano, ali je to pametno i ima budućnosti, kao i hrišćanstvo u prvim vekovima.

- Ja pak mislim da radnu snagu treba ispitivati s prirodnjačke tačke gledišta, to jest, izučiti je, upoznati njene osobine i...

- Ali to je sasvim uzalud. Ta snaga, prema stepenu svoga razvića, sama nalazi izvestan način delatnosti. Svuda je ranije bilo robova, zatim meta-yers;

[119] i kod nas ima napolice, ima zakupa, ima nadničara - šta još tražiš?

Ljevin se odjednom razgnevi na ove reči, jer se u dubini duše bojao da tu ima istine - da je istina da on hoće da balansira između komunizma i određenih oblika - a to jedva da je mogućno.

- Ja tražim načina da radim produktivno, i za sebe i za radnike. Ja hoću da uredim... - odgovori on vatreno.

- Ništa ti nećeš da urediš; ti, kao što si celog veka živeo, hoćeš prosto da budeš originalan, hoćeš da pokažeš da ne eksploatišeš seljake prosto, nego sa idejom.

- Lepo, ti tako misliš, i dosta! - odgovori Ljevin osećajući da mu mišić na levom obrazu neuzdržljivo igra.

- Ti nisi imao, i nemaš uverenja, već samo hoćeš da umiriš svoje častoljublje.

- Lepo, i molim te, ostavi me.

- I ostaviću te! I odavno je to trebalo, idi do đavola! I žalim što sam i došao!

Ma koliko se Ljevin zatim trudio da umiri brata, Nikolaj nije hteo ništa da čuje; govorio je da je mnogo bolje da se raziđu; Konstantin je video da je bratu život postao prosto neizdržljiv.

Nikolaj se već sasvim bio spremio da otputuje kad Konstantin opet dođe k njemu i neprirodno ga zamoli da oprosti ako ga je čime uvredio.

- A, velikodušnost! - reče Nikolaj i osmehnu se. - Ako baš hoćeš da ti imaš pravo, mogu ti učiniti to zadovoljstvo. Ti si u pravu, ali ja ipak odlazim!

Pred sam polazak, Nikolaj se poljubi s bratom i reče, odjednom nekako čudnovato ozbiljno pogledavši u brata:

- Ipak, ne sećaj me se po zlu, Kostja! - i glas mu zadrhta.

To su bile jedine reči koje su izgovorene iskreno. Ljevin je znao da se pod tim rečima podrazumeva: »ti vidiš i znaš da je meni rđavo, i da se, možebiti, više nećemo videti«. Ljevin je video to i suze mu linuše iz očiju. On još jedanput poljubi brata, ali ništa nije mogao, niti je umeo da mu kaže.

Trećeg dana po odlasku bratovu i Ljevin otputova za inostranstvo. Susreo se na železničkoj stanici sa Ščerbackim, bratom od strica Kiti; Ljevin iznenadi Ščerbackog svojim sumornim izgledom.

- Šta ti je? - upita ga ovaj.

- Ništa, onako, malo je radosti na svetu.

- Kako malo? Eto mesto u nekakav Miluz, hajdemo zajedno u Pariz, da vidiš kako je veselo.

- Ne, ja sam svoje svršio. Vreme je da se mre.

- Ene sad! - smejući se reče Ščerbacki.

Ja se tek spremam da počnem.

- Pa i ja sam tako doskora mislio, ali sad znam da ću skoro umreti.

Ljevin je govorio što je istinski mislio u poslednje vreme. U svemu je video samo smrt, ili približavanje k njoj. Ali, započeti posao utoliko ga je više zanimao. Treba ipak nekako živeti dok smrt ne dođe. Tama je pokrila za njega sve; no baš zbog te tame on je osećao da je jedini rukovodni trag u toj tami bilo njegovo delo, i svom se snagom hvatao za nj i držao se njega.

Nastavci : Romani u nastavcima