19. 2. 2024.

Michael Crichton, Niz vreme ( Uvod, nastavak 1 )


  Ceo roman u nastavcima vidi :


 Robert Doniger je vlasnik korporacije ITC koja je izumela stroj za putovanje kroz vreme. Kad se profesor Johnston nakon eksperimentalnog puta u prošlost ne uspe vratiti, njegov poziv u pomoć, poslan iz prošlosti, kao vremenska kapsula, nateraće Donigera da organizuje spasilačku ekipu. Ubačeni u vrtlog građanskog rata na jugu Francuske, Marek, Chris i Kate suočiće se sa svetom koji su do tada proučavali samo iz knjiga i iskopina. Za 37 sati, koliko traje kvantni efekt, moraće između sukobljenih strana pronaći svoga mentora, istovremeno spašavajući živu glavu od ludih vitezova, lukavih svestenika i običnih drumskih razbojnika, ukratko preživeti dva dana u nemilosrdnom svetu srednjovekovne svakidašnjice.


UVOD

Nauka na kraju veka

Pre stotinu godina, dok se devetnaesti vek približavao kraju, naućnici širom sveta bili su uvereni da su došli do tačne slike fizičkog sveta. Kao što je to fizičar Alastair Rae rekao: "Krajem devetnaestog veka čini se da su osnovni fundamentalni principi koji upravljaju ponašanjem fizičkog sveta bili poznati."1 Zaista, mnogi su naučnici tvrdili da će proučavanje fizike uskoro biti završeno: nikakva velika otkrića nisu bila pred njima, samo detalji i završne dorade.

Ali kasno u zadnjoj deceniji, nekoliko neobičnosti izišlo je na videlo. Rontgen je otkrio zrake koje su prolazile kroz tkivo; kako ih nisu mogli objasniti, nazvali su ih X zrakama. Dva meseca kasnije Henri Becquerel slučajno je otkrio da grumen rude urana emituje nešto što zamagljuje fotografske ploče. A elektron, nosilac elektriciteta, otkriven je 1897.

Ipak, uzevši sve u obzir, fizičari su ostali smireni, očekujući da će te neobičnosti naposletku biti objašnjene postojećom teorijom. Niko nije mogao predvideti da će njihov samodopadni pogled na svet biti iznenada prevrnut naglavce, stvarajući jednu sasvim novu koncepciju univerzuma i posve nove tehnologije koje će na nezamisliv način transformisati svakodnevni život dvadesetog veka.

Da ste fizičaru iz 1899. godine rekli da će u 1999., stotinu godina kasnije, pokretne slike širom sveta biti odašiljane u domove sa satelita na nebu, da će bombe nezamislive snage pretiti živim bićima, da će antibiotici ukinuti zarazne bolesti, ali da će bolesti uzvratiti udarac, da će žene imati pravo glasa i tablete kojima mogu kontrolisati reprodukciju, da će milioni ljudi poletati u vazduh svakog sata u letelicama sposobnima da uzlete i slete bez čovekovog uplitanja, da će se Atlantski okean moći prelaziti brzinom od tri hiljade dvesto km/h, da će čovek otputovati na Mesec i zatim izgubiti interes, da će se pod mikroskopima moći videti pojedinačni atomi, da će ljudi nositi telefone teške samo nekoliko grama i razgovarati svugde u svetu bez žica, ili da će većina tih čuda zavisiti o spravicama veličine poštanske marke, koje koriste novu teoriju nazvanu kvantna mehanika - da ste rekli sve to, taj bi vas fizičar gotovo sigurno proglasio ludim.

Većina ovih izuma nije se mogla predvideti 1899., jer je prevladavajuća naućna teorija tvrdila da su nemogući. A za izume koji nisu bili nemogući, kao na primer, avioni, raspon njihove krajnje upotrebe prelazio bi tadašnje sposobnosti shvatanja. Moglo se zamisliti avion - ali deset hiljada aviona istovremeno u vazduhu bilo bi posve nezamislivo.

Stoga se opravdano može reći da čak ni najinformisaniji naucnici na pragu dvadesetog veka nisu imali pojma o tome šta dolazi.

o o o

Sad, kad se nalazimo u dvadeset prvom veku, situacija je čudnovato slična. Još jedanput, fizičari veruju da je fizički svet objašnjen, da nam ne predstoje daljnje revolucije. Zbog prijašnjih iskustava, oni to svoje mišljenje više ne izražavaju javno, ali ipak razmišljaju upravo tako. Neki promatrači otišli su čak tako daleko da tvrde da je nauka kao disciplina završila svoj posao i da više nije ostalo ništa važno što bi ona trebala otkriti.2

Ali kao što je kasni devetnaesti vek davao naznake o tome šta dolazi, tako je i kasni dvadeseti osigurava uvid u budućnost. Jedan od najznačajnijih pokazatelja je interes za takozvanu kvantnu tehnologiju. Radi se o trudu na mnogim poljima da se stvori nova tehnologija koja se koristi fundamentalnom prirodom subatomske realnosti i obećava da će revolucionisati naše shvatanje mogućeg.

Kvantna tehnologija glatko protureči našem zdravorazumskom poimanju načina na koji svet funkcionise.Takva tehnologija postulira svet u kojem kompjuteri rade a da ih se ne uključi, a stvari se nalaze a da ih se i ne traži. Svet u kojem se neverovatno snažan kompjuter može izgraditi iz jedne jedine molekule; u kojem se informacije trenutačno prenose izmeñu dve tačke, bez žica ili komunikacijskih mreža; udaljeni se objekti proučavaju bez dodira; kompjuteri obavljaju svoje kalkulacije u drugim univerzumima. I te-leportacija, stvar koju znamo iz naucno-fantastičnih filmova, uobičajena je i koristi se na mnogo različitih načina.

U devedesetim godinama dvadesetoga veka istraživanja u okvirima kvantne tehnologije počela su pokazivati rezultate. Godine 1995. kvantne, visokoosigurane poruke poslane su na daljinu od 13 kilometara, najavljujući da će kvantni Internet biti napravljen u ovom veku. U Los Alamosu fizičari su izmerili debljinu ljudske dlake koristeći lasersku zraku koja ni u jednom trenutku zapravo nije obasjala dlaku, već je samo to mogla. Ovaj bizarni, činjenicama suprotni rezultat, inicirao je novo polje detekcije oslobodjene interakcije: ono što je nazvano "nalaženje nečega bez traženja"

A 1998. kvantna teleportacija demonstrirana je u tri laboratorija u svetu - u Innsbrucku, Rimu i Cal Techu 3. Fizičar Jeff Kimble, koji se nalazi na čelu tima iz Cal Techa rekao je da bi se kvantna teleportacija mogla primeniti na čvrste objekte: "Kvantno stanje jednog bića moglo bi se transportovati na drugo biće... Mi mislimo da znamo kako to napraviti." Kimble nije sugerisao da mogu teleportovati ljudsko biće, ali je pretpostavio da bi neko mogao pokušati s bakterijom.

Te kvantne nebičnosti koje se opiru logici i zdravom razumu dobile su malo pažnje u javnosti, no to će se promeniti. Prema nekim procenama, do prve decenije novog vekq većina fizičara u svetu radiće na nekom aspektu kvantne tehnologije.

o o o

Zbog svega toga nije iznenađujuće da se sredinom 90-ih nekoliko korporacija počelo baviti kvantnim istraživanjima. Kompanija Fujitsu Quantum Devices 4
 osnovana je 1991. IBM je oformio kvantni istraživački tim 1993., pod vodstvom Charlesa Bennetta, pionira na tom području. ATT5 i ostale kompanije uskoro su im se pridružile, kao i univerzitet kao što je Cal Tech, i vladina postrojenja poput Los Alamosa. To je također učinila i istraživačka kompanija u Novom Meksiku pod nazivom ITC. Smešten na samo sat vožnje od Los Alamosa, ITC je ostvario značajan napredak već početkom ove decenije . Zaista, sada je jasno da je ITC bio prva kompanija koja je imala praktičnu, upotrebljivu aplikaciju koja je koristila naprednu kvantnu tehnologiju 1998. godine.

U retrospektivi, kombinacija čudnovatih okolnosti - i znatne količine sreće - bilo je to što je ITC-u osiguralo vodstvo u dramatičnoj novoj tehnologiji. Iako je kompanija zauzela stav da su njihova otkrića bila posve dobroćudna, njihova takozvana spasilačka ekspedicija pokazala je opasnosti vrlo jasno. Dvoje je ljudi umrlo, jedna je osoba nestala, a jedna je pretrpela ozbiljne ozlede. Zasigurno, za mlade postdiplomce koji su otišli na tu ekspediciju ova nova kvantna tehnologija, nagovestavajuci dvadeset prvi vek pokazala se svakakvom, samo ne dobroćudnom.

Tipičan primer privatnog rata dogodio se 1357. godine. Sir Oliver od Vannesa, engleski vitez, plemenitaš i čovek od karaktera, zauzeo je gradove Castlegard i La Roque kraj reke Dordogne. Po svim navodima taj "posuđeni plemić" vladao je pravedno i dostojanstveno i bio omiljen u narodu. U travnju, zemlju sir Olivera napale su divlje horde od dve hiljade briganda, odbeglih vitezova pod komandom Arnauta od Cervole, raspopljenog redovnika poznatog kao "Vrhovni sveštenik". Nakon što je spalio Castlegard do temelja, Cervole je sravnio obližnji samostan Sainte-Mere sa zemljom, ubio redovnike i uništio poznati mlin na reci Dordogne. Cervole je zatim progonio sir Olivera do tvrđave-grada La Roquea, gde je usledila strašna bitka. Oliver je branio svoj dvorac vešto i srčano. Savremene teorije pripisuju Oliverove uspehe njegovu vojnom savetniku Edvvardusu od Johnesa. Malo se zna o tom čoveku, oko kojega je narasla mitologija poput one o Merlinu: pričalo se da je mogao nestati u bljesku svetlosti. Hroničar Audreim kaže da Johnes potiče iz Oxforda, no druge teorije tvrde da je bio Milanez. Budući da je putovao s timom mladih pomoćnika, najverovatnije je bio putujući stručnjak koji se iznajmljivao onome ko bi platio za njegove usluge. Bio je podučen upotrebi baruta i artiljerije, tehnologiji novoj za to vreme...

Naposletku, Oliver je izgubio svoj neosvojivi dvorac kad je špijun otvorio unutrašnji prolaz i pustio vojnike Vrhovnog svestenika da udjuu. Takve su izdaje bile tipične za složene intrige onoga vremena.
( Iz knjige Stogodišnji rat u Francuskoj, M.D. Backes, 1996. CORAZO ")

___________________

Onaj ko nije šokiran kvantnom teorijom, ne razume je.

NEILS BOHR, 1927.
"Niko ne razume kvantnu teoriju."
RICHARD FEVNMAN, 1967.

Nikako nije smeo krenuti tom prečicom

Dan Baker se trzao dok je njegov novi Mercedes S500 odskakivao po zemljanom putu koji je vodio dublje u rezervat Navaho u severnoj Arizoni. Oko njih je pejzaž postajao sve jednoličniji: udaljene crvene visoravni na istoku, ravna pustinja rasprostirala se na zapad. Prošli su kraj sela pre pola sata - prašnjave kuće, crkva i mala škola nagurane uza stenu - ali otad nisu baš ništa videli, čak ni ogradu. Samo praznu crvenu pustinju. Nisu videli nijedan automobil već jedan sat. Sada je bilo podne, sunce je blještalo u njih. Baker, četrdesetjednogodišnji građevinar iz Phoenka, počeo se osećati nelagodno. Pogotovo zato što je njegova supruga, arhitektica, bila jedna od onih umetničkih tipova koji nisu bili praktični u stvarima kao što su benzin i voda. Spremnik za benzin bio mu je napola prazan, a i auto se počeo pregrevati.
"Liz," rekao je, "jesi li sigurna da je ovo pravi put?" Sedeći pokraj njega, njegova je žena bila nagnuta nad kartom, prateći rutu prstom. "Morao bi biti", rekla je. "Vodič kaže da je šest i pol kilometara nakon skretanja za kanjon Corazon."
"Ali prošli smo kanjon Corazon pre dvadeset minuta. Sigurno smo ga promašili."
"Kako bismo mogli promašiti trgovačku stanicu u pustinji?" rekla je.
"Ne znam." Baker je buljio u put ispred sebe. "Ali ovde nema ničega. Jesi li sigurna da to želiš? Mislim, možemo nabaviti izvrsne prostirače Navaho u Sedoni. U Sedoni se prodaju sve vrste prostirača."
"Sedona", šmrcnula je, "nije autentična."
"Naravno da je autentična, draga. Prostirač je prostirač."
"Tkanje."
"U redu." Uzdahnuo je. "Tkanje."
"I ne, nije isto", rekla je. "Te trgovine u Sedoni drže turističko smeće - od najlona su, a ne od vune. Želim tkanje koje prodaju u rezervatu. I navodno trgovačka stanica ima staro Hosteen Klahovo tkanje iz dvadesetih koje prikazuje peščani crtež 6.1 ja ga želim."
"U redu, Liz." Lično, Baker nije video zašto bi im bio potreban još jedan Navaho prostirač - tkanje - uopšte. Već su ih imali dvadesetak. Imala ih je po celoj kući. I spremljene po ormarima, također.
Nastavili su se voziti u tišini. Put ispred njih bliještao je na vrućini, pa je izgledao kao srebrno jezero. A bilo je i fatamorgana, kuća ili ljudi koji su se pojavljivali na cesti, ali kad bi se približili, nije bilo ničega.
Dan Baker ponovno je uzdahnuo. "Sigurno smo ga prošli."
"Hajde da pokušamo još nekoliko kilometara", rekla je njegova žena.
"Koliko još?"
"Ne znam. Još nekoliko."
"Koliko još, Liz? Odlučimo sad koliko daleko želimo ići s tom stvari."
"Još deset minuta", rekla je.
"U redu," rekao je on, "deset minuta."
Gledao je na kazaljku za benzin kad je njegova žena naglo rukom prekrila usta i rekla: "Dan!" Baker je vratio pogled na cestu taman na vreme da vidi obris u prolazu - čoveka, u smeđem, pokraj ceste - i čuje glasan, mukao udarac uz bok auta.
"O Bože!" rekla je. "Udarili smo ga!" .
"Molim?"
"Udarili smo onog tipa."
"Ne, nismo. Prešli smo preko rupe." 
 
U retrovizoru je Baker mogao videti muškarca koji je još uvek stajao pokraj ceste. Lik u smeđem brzo je nestajao u oblaku prašine iza auta dok su se oni vozili dalje.
"Nismo ga mogli udariti", reče Baker. "Još uvek stoji."
"Dan, udarili smo ga. Videla sam." "Ne slažem se, draga."
Baker je ponovno pogledao u retrovizor. Ali sad više ništa nije video, osim oblaka prašine iza auta.
"Bolje da se vratimo", rekla je. "Zašto?"
Baker je bio prilično siguran da je njegova žena u krivu i da nisu udarili muškarca na cesti. Ali ako ga jesu udarili, i ako je bio čak samo neznatno ozleđen - samo posekotina na glavi, ogrebotina - onda je to značilo veliko odugovlačenje njihovog puta. Neće nikako stići do Phoenbca do mraka. Bilo ko ovde bio je nesumnjivo Navaho, morali bi ga odvesti u bolnicu, ili barem do najbližega većeg grada, što je bio Gallup, a to im je bilo izvan puta-
"Mislila sam da se želiš vratiti", rekla je.
"Želim."
"Pa vratimo se onda."
"Samo ne želim nikakve probleme, Liz."
"Dan, ne mogu verovati šta govoriš."
Uzdahnuo je i smanjio brzinu. "U redu, okrećem. Okrećem."
Okrenuo je, pazeći da ne upadne u crveni pesak uz cestu, i krenuo nazad putem kojim su došli.

o o o 
 
"O, Isuse."
Baker je zaustavio auto i “iskočio u oblak automobilske prašine. Zadahtao je kad je osetio udar vrućine na svom licu i telu. Ovde je sigurno 50 stepeni, pomislio je. Kad se prašina raščistila, video je muškarca kako leži pokraj ceste i pokušava se dići oslanjajući se na lakat. Tip je bio klimav, oko sedamdesete, proćelav i s bradom. Koža mu je bila bleda, nije izgledao kao Navaho. Njegova smeđa odeća bila je krojena kao dugačka halja. Možda je sveštenik, pomislio je Baker.
"Jeste li dobro?" rekao je Baker dok je pomagao čoveku da sedne na zemljanu cestu.
Starac je zakašljao. "Da. Dobro sam."
"Želite li ustati?" rekao je. Laknulo mu je kad je video da nema krvi.
"Za minutu."
Baker je pogledao uokolo. "Gde vam je auto?" rekao je.
Čovek je ponovno zakašljao. Glava mu je mlitavo visila, buljio je u zemljanu cestu.
"Dan, mislim da je ozleđen", reče njegova žena.
"Da", reče Baker. Starije svakako delovao zbunjeno. Baker je ponovno pogledao uokolo: nije bilo ničega do gole pustinje koja se u svim smerovima protezala u blještavu izmaglicu.
Nikakvog auta. Ničega. "Kako je dospeo ovamo?" reče Baker.
"Hajde," reče Liz, "moramo ga odvesti u bolnicu."
Baker je stavio svoje ruke pod čovekov pazuh i pomogao mu da stane na noge. Odeća mu je bila teška, napravljena od materijala sličnog filcu, ali nije se znojio na vrućini. Zapravo, telo mu je bilo hladno, gotovo studeno.
Stari se poprilično oslonio na Bakera dok su prelazili cestu. Liz je otvorila stražnja vrata. Starac je rekao: "Mogu ići. Mogu prići."
"U redu. Dobro." Baker ga je polako spustio na stražnje sedalo.
Čovek je legao na kožu, sklupčavši se u položaj fetusa. Ispod halje je nosio uobičajenu odeću: traperice, kariranu košulju, tenisice Nike. Zatvorio je vrata, a Liz je sela na prednje sediste. Baker je oklevao, zadržavši se vani na vrućini. Kako je bilo moguće da je stari tip bio ovde posve sam? I nosio svu tu odeću a nije se znojio?
Kao da je upravo izašao iz auta.
Pa, možda je vozio. Možda je zaspao. Možda mu je auto skrenuo s ceste i imao nezgodu. Možda je neko još uvek zarobljen u autu.
Čuo je starog kako mrmlja: "Ostavio, nisam smeo. Vrati se, uzmi sve."
Baker je prešao cestu da baci pogled. Prekoračio je preko goleme rupetine i na trenutak pomislio da je pokaže supruzi, a zatim odustao od toga.
Izvan ceste nije video nikakve tragove guma, ali je jasno video starčeve otiske nogu u pesku. Otisci su vodili od ceste prema pustinji. Tridesetak metara dalje, Baker je video obrub arroyoa, klisure usečene u okoliš. Činilo se da otisci dolaze odande.
Stoga je sledio otiske natrag do klisure, stao na rub i pogledao dole. Nije bilo auta. Nije video ništa osim zmije koja je vijugala izmeñu stena odmičući se od njega. Zadrhtao je.
Nešto belo zapelo mu je za oko, nešto što se sjajilo na suncu nekoliko metara dalje niz padinu. Baker se četveronoške spustio kako bi bolje video. Bio je to četverougaonk komadić bele keramike, veličine oko dva i po centimetra. Izgledao je kao električni izolator. Baker ga je pokupio i iznenadio se kad je otkrio da je hladan na dodir. Možda se radilo o jednom od onih novih materijala koji ne apsorbuju toplinu.
Gledajući pažljivo u keramiku, video je slova ITC otisnuta na rubu. A bio je tu i nekakvo dugme smešteno sa strane. Pitao se šta bi se dogodilo da pritisne. Stojeći na vrućini, s golemim kamenjem uokolo, pritisnuo ga je.
Ništa se nije dogodilo.
Opet ga je pritisnuo. Opet ništa.
Baker se uspeo van iz klanca i otišao nazad do auta. Stari je spavao, glasno hrčući. Liz je gledala na kartu.
"Najbliži veći grad je Gallup."
Baker je pokrenuo motor. "Onda, idemo u Gallup."

o o o

Opet na glavnoj cesti, išli su brže, krećući se na jug prema Gallupu. Stari je još uvek spavao. Liz ga je pogledala i rekla: "Dan..."
"Sta je?"
"Vidiš mu ruke?"
"Šta s njima?"
"Vrhovi prstiju."
Baker je odvratio pogled s ceste i brzo ga usmerio na zadnje sediste. Vrhovi starčevih prstiju bili su crveni do drugog članka. "Pa? Opeklo gaje sunce."
"Samo na vrhovima? Zašto ne cele ruke?"
Baker je slegnuo ramenima.
"Prsti mu pre nisu bili takvi", rekla je. "Nisu bili crveni kad smo ga pokupili."
"Dušo, verovatno samo nisi to primetila."
"Jesam, primetila sam, jer je imao nalakirane nokte. I pomislila sam kako je zanimljivo da neki stari tip u pustinji ima nalakirane nokte."
"A-ha." Baker je bacio pogled na sat. Pitao se koliko će dugo morati ostati u bolnici u Gallupu. Satima, veroatno.
Uzdahnuo je.
Put se nastavljao ravno ispred njih.
Na pola puta do Gallupa, stari se probudio. Zakašljao je i rekao: "Jesmo došli? Kud smo pošli?"
"Kako se osećate?" reče Liz.
"Osećam? Teturam. Dobro, posve dobro."
"Kako se zovete?" reče Liz.
Čovek je trepnuo prema njoj. "Kvondam sena, zabranjena."
"Ali kako se zovete?
Čovek je rekao: "Ime isto, krivica, čisto."
Baker reče: "Sve rimuje."
Ona je rekla: "Primetila sam, Dan."
"Gledao sam tv emisiju o tome", reče Baker.
"Rimovanje znači da je šizofrenik."
"Rimovanje je zimovanje", stari čovek je rekao. A zatim je počeo glasno pevati, gotovo vičući na melodiju stare pesme Johna Denvera 7
Kvondam sena, zabranjena u mestu koje me zanima stari Black Rocky, seoski put kvondam sena, zabranjena.
"O, čoveče", reče Baker.
"Gospodine," reče Liz ponovno, "možete li mi reći kako se zovete?"
"Niobij može završiti s pobij. Zeznute osobenosti ne dopuštaju ravnopravnosti."
Baker je uzdahnuo. "Dušo, ovaj tip je lud."
"Ludjak bilo kojeg drugog imena bi smrdio poput nogu."
Ali njegova žena nije htela odustati. "Gospodine? Znate li kako se zovete?"
"Zovi Gordona", rekao je čovek, sad vičući. "Zovi Gordona, zovi Stanlevja. Sve je to familija."
"Ali gospodine-"
"Liz," reče Baker, "ostavi ga na miru. Pusti ga da dodje sebi, u redu? Još uvek je duga vožnja pred nama."
Tuleći, starac je pevao: "Prema mestu koje me zanima, stara crna magija, sve je to tragedija, seoska pena, zamagljena." I odmah nastavio istu pesmu ispočetka.
"Koliko smo daleko?" reče Liz.
"Ne pitaj."

000

Nazvao je da dolazi i kad je zaustavio Mercedes ispod crveno-bež obojenog trema hitne službe bolnice McKinley, onde su ih već čekali bolničari s nosilima na tockovima. Starac je ostao miran dok su ga polako spuštali na nosila, ali čim su ga počeli vezivati sigurnosnim remenjem, uznemirio se i zavikao: "Odvežite me, odvežite me!"
"To je zbog vaše sigurnosti, gospodine", reče jedan bolničar.
"To vi kažete, znam da lažete! Sigurnost je utočište hulja!"
Baker je bio impresioniran načinom na koji su bolničari obavljali svoj posao oko tipa, nežno, ali ipak čvrsto vežući ga sigurnosnim remenjem. Bio je jednako impresioniran malenom tamnokosom ženom u belom ogrtaču koja im se pridružila. "Ja sam Beverly Tsosie", rekla je rukujući se s njima. "Ja sam dežurni doktorica." Bila je vrlo mirna, iako je čovek na kolicima nastavio vikati dok su ga odvozili unutra. "Kvondam sena, zabranjena..." Svi u čekaonici su ga gledali. Baker je video dečaka od deset ili jedanaest godina, s rukom u povezu zavezanom oko vrata, koji je sedeo u stolici sa svojom majkom i gledao čoveka sa zanimanjem. Dečak je nešto šapnuo svojoj majci.
Stari je pevao: "U mestu koje me zanima..."
Doktorica Tsosie reče: "Koliko je dugo ovakav?"
"Od početka. Otkad smo ga pokupili."
"Osim kad je spavao", reče Liz.
"Je li bio bez svesti u nekom trenutku?"
"Nije."
"Mučnine, povraćanje?"
"Ne."
"A gde ste ga našli? Iza kanjona Corazon?"
"Oko desetak, petnaestak kilometara iza."
"Prilično je pusto tamo", rekla je. "Poznajete taj kraj?" rekao je Baker.
"Odrasla sam tamo." Malo se osmehnula. "Ja sam Chinle 8
Odvezli su starog koji se još uvek derao, kroz dvokrilna vrata. Doktorica Tsosie je rekla: "Ako pričekate ovde, vratiću se čim saznam nešto. Verovatno će potrajati neko vreme. Možda biste mogli otići na ručak."

000

Beverlv Tsosie bila je stalno zaposlena u Univerzitetskoj bolnici u Al-baquerqueju, ali u poslednje vreme dolazila je u Gallup dva dana u nedelji da bude sa svojom starom bakom, i tim je danima radila jednu smenu u hitnoj službi bolnice McKinlev kako bi zaradila dodatni novac. Svidjala joj se ta bolnica, sa svojim modernim eksterijerom obojenim u žarke crvene i bež pruge. Bolnica se zaista brinula za ljude u tom kraju. A i svidjao joj se Gallup, grad manji od Albaquerqueja, i mesto gde se osećala sigurnije s plemenskim poreklom. Većinom su dani u hitnoj službi bili uglavnom mirni. Zato je dolazak ovog starog čoveka, koji je bio uznemiren i derao se, prouzročio zbrku. Prošla je kroz zastor u ogradjeni odeljak gde su mu bolničari već skinuli smeñe filcane halje i Nike tenisice. Ali starac se još uvek otimao, borio se s njima, pa su ga morali ostaviti zavezanog.
Rezali su mu traperice i kariranu košulju kako bi ih skinuli s njega.
Indijansko pleme. Nancy Hood, starija sestra odelenja , rekla je kako nije važno jer je njegova košulja ionako imala veliku grešku: preko džepa je išla neravna crta gde se uzorak nije poklapao. "Već ju je poderao i ponovno sašio. I to prilično šlampavo, ako mene pitate."
"Ne", rekao je jedan od bolničara, držeći košulju ispred sebe. "Nikad nije ponovno šivana, sve je jedan komad tkanine. Čudno, uzorak se ne poklapa jer je jedna strana veća od druge..."
"Svejedno, neće mu nedostajati", rekla je Nancy Hood, i bacila košulju na pod. Okrenula se prema Tsosievoj.
"Želite li ga pokušati pregledati?"
Čovek je bio previše nemiran. "Ne još. Uvedite mu infuziju u obe ruke. I pretražite mu džepove. Proverite ima li ikakav dokument. Ako nema, uzmite mu otiske prstiju i pošaljite u Washington, možda ga tamo imaju u banci podataka."

Dvadeset minuta kasnije Beverly Tsosie je pregledavala klinca koji je slomio ruku uklizavajući u treću 9. Nosio je naočale, izgledao kao štreber i činilo se daje gotovo ponosan na svoju sportsku ozledu. Nancy Hood im je prišla i rekla: "Pretražili smo nepoznatog." "I?"

"Ništa što bi pomoglo. Nikakvog novčanika, nikakvih kreditnih kartica ni ključeva. Jedina stvar koju je imao kod sebe je ovo." Pružila je Beverly savijen komad papira. Na njemu je bilo nešto što je izgledalo kao kompjuterski ispis sa čudnovato iscrtanim tačkama u mrežolikom uzorku. Na dnu je bilo napisano: "sam.ste.mere."

"Samstemere? Znači li ti to nešto?"
Hoodova je odmahnula glavom. "Ako mene pitate, tip je psihotičan."
Beverly Tsosie reče: "Pa, ne smem mu dati sredstvo za smirenje dok ne znamo šta mu se zbiva u glavi. Bolje da mu slikamo lobanju da isključimo lomove i hematome.

Radiologija se preuredjuje, sećaš se Bev? Za rendgenske snimke trebaće cela večnost. Zašto ga ne pošalješ na MR 10? Skeniraj celo telo i imaćeš sve."
"Naruči ga", reče Tsosiejeva.
Nancy Hood se okrenula kao da će otići. "Oh, i iznenadjenja li, Jimmy iz policije je ovde."

o o o

Dan Baker bio je nemiran. Baš kao sto je i predvideo, morali su provesti sate i sate sedeći u čekaonici bolnice McKinlev. Nakon što su ručali - burrito i crveni umak od čilija - vratili su se upravo na vreme da vide policajca na parkiralištu koji je pregledavao njihov auto prelazeći rukom preko površine vrata. Samo to što ga je video, nateralo je Bakera da se smrzne. Razmišljao je o tome da odšeta do policajca, ali je odustao. Umesto toga vratili su se u čekaonicu. Nazvao je svoju kćer i rekao joj da će zakasniti; u stvari, možda čak neće ni doći u Phoenbc do sutra.

Nastavili su čekali. Napokon, oko četiri sata, kad je Baker krenuo prema prijemnom šalteru da se raspita za starca, žena mu je rekla: "Jeste li vi rodjak?"
"Ne, ali-"
Onda molim vas pričekajte onde. Doktor će uskoro doći."

Vratio se i seo, uzdišući. Opet je ustao, otišao do prozora i pogledao svoj auto. Policajac je otišao, ali sad je ispod brisača bila poruka koja je lepršala na vetru. Baker je odbubnjao prstima po prozorskoj dasci. Ti maleni gradovi, upadneš u nevolju, i svašta se može dogoditi. I što je duže čekao, duže je njegov um vrteo scenarije. Stari je bio u komi; nisu mogli napustiti grad dok se ne probudi. Stari je umro; optuženi su za ubistvo na mah. Nisu bili optuženi, ali morali su se pojaviti na istrazi, za četiri dana.

Kad je neko napokon došao razgovarati s njima, to nije bila malena doktorica, nego policajac. Bio je to mladi policajac u dvadesetima, u pažljivo ispeglanoj uniformi. Imao je dugačku kosu, a na njegovoj je pločici s imenom pisalo: JAMES WAUNEKA. Baker se pitao kakvo je to ime. Hopi 11 ili Navaho, veroatno.

"Gospodin i gospodja Baker?" Wauneka je bio vrlo pristojan, predstavio se. "Upravo sam bio s doktoricom. Završila je pregled, i rezultati MR-a su gotovi. Nema apsolutno nikakvih znakova da je udaren autom. A i ja sam osobno pregledao vaš auto. Nema znakova udarca. Mislim da ste možda prešli preko rupe na cesti i samo pomislili da ste udarili njega. Tamo je cesta prilično loša."
Baker je gledao u svoju ženu, koja je odbila pogledati ga u oči. Liz reče: "Hoće li s njim biti sve u redu?"
"Čini se tako, da."
"Znači, možemo ići, rece Baker.
Dušo," Liz će, "nećeš li mu dati onu stvar koju si pronašao?"
"O da", Baker je izvadio mali keramički četvorougao. "Našao sam ovo blizu mesta gde je on bio."
Policajac je u ruci preokrenuo četvorougao. "ITC", rekao je, čitajući sa žiga sa strane. "Gde ste to tačno našli?"

Tridesetak metara od ceste. Mislio sam da je tip možda bio u autu koji je sleteo s ceste, pa sam proverio. Ali nije bilo nikakvog auta."
"Još nešto?"
"Ne. To je sve."
"Pa, hvala", reče Wauneka, spuštajući komad keramike u svoj džep. A zatim je zastao. "Oh, skoro sam zaboravio." Izvadio je komad papira iz džepa i pažljivo ga odmotao. "Ovo smo našli u njegovoj odeći. Pitao sam se jeste li to ikada videli."

Baker je letimično pogledao papir: hrpa tačaka posloženih u geometrijskim oblicima. "Ne", rekao je. "Nisam to nikad pre video."
"Niste mu vi to dali?"
"Ne."
"Imate li ideju što bi to moglo biti?"
"Ne", reče Baker. "Ni najblažu."
"Pa, ja mislim da ja imam", reče njegova žena.
"Imate?" reče policajac.
"Da", reče ona. "Možete li, uh..." I uzme papir od policajca. Baker je uzdahnuo. Sad je Liz promišljeno škiljila u papir okrećući ga na sve strane, gledajući u tačke naopačke i postrance. Baker je znao zašto. Pokušavala je odvući pažnju s činjenice da je bila u krivu, da auto jest prešao preko rupe na cesti, ipak, i da su potratili celi dan ovde. Pokušavala je opravdati gubitak vremena, nekako mu dati važnost.

"Da," napokon je rekla, "znam šta je to. To je crkva." Baker je pogledao u tačke na papiru. "To je crkva?" "Pa, tlocrt crkve", rekla je. "Vidiš? Ovde je dugačka os krsta, crkvena ladja... Vidiš? Definitivno je crkva, Dan. A ostatak ove slike, četvorougao unutar četvorougla, svi pravolinijski izgleda kao... znaš, ovo bi mogao biti samostan."
Policajac reče: "Samostan?"

Da, mislim da je", reče ona. "A šta je s oznakom na dnu? “sam.ste.mere”. Nije li “sam” kratica za samostan? Kladim se da jest. Kažem vam, mislim da je samostan." Vratila je sliku policajcu.

Baker je napadno pogledao na sat. "Stvarno bismo trebali krenuti."
"Naravno", rekao je Wauneka, shvatajući. Rukovao se s njima. "Hvala vam na pomoći. Oprostite zbog čekanja. Ugodan put." Baker je čvrsto obuhvatio svoju ženu oko struka i poveo je van na popodnevno sunce. Sada je bilo svežije; baloni na toplom vazduhu uzdizali su se na istoku. Gallup je bio balonaški centar. Krenuo je prema autu. Reklamni letak koji je lepršao na vetrobranu oglašavao je rasprodaju nakita od tirkiza u lokalnoj trgovini nakitom. Izvukao ju je ispod brisača, zgužvao i seo za volan. Njegova je žena sedela s rukama prekrstenim na prsima i buljila ispred sebe. Pokrenuo je motor.

Rekla je: "U redu, oprosti." Ton joj je bio mrzovoljan, ali Baker je znao da je to sve što će dobiti.
Nagnuo se i poljubio je u obraz. "Ne", reče on. "Napravila si pravu stvar. Spasili smo starom život."
Njegova žena se nasmešila.
Izašao je s parkirališta i uputio se prema glavnoj cesti.

U bolnici, starac je spavao, s licem delomicno pokrivenim maskom za kisik. Sad je bio miran; dala mu je blagi sedativ pa je bio opušten, a disanje mu je bilo lagano. Beverly Tsosie je stajala na dnu kreveta, raspravljajući o njemu s Joem Nietom, Mescalero Apačem koji je bio sjajan internista i vrlo dobar dijagnostičar. "Belac, oko sedamdeset godina star. Dovezen zbunjen, otupljenih osetila, vrlo, vrlo dezorijentisan. Blago kongestivno zatajenje srca, pomalo povišeni enzimi jetre, drugo ništa."
"I nisu ga udarili autom?"
"Očito ne. Čudno. Kažu da su ga našli kako luta oko kanjona Corazon. Tamo kilometrima nema ničega ni u jednom smeru.
Pa?"
"Ovaj tip nema znakova da je bio izložen suncu, Joe. Nikakva dehidracija, nikakva ketoacidoza. Nije ga čak ni sunce opeklo."
"Misliš da ga je nekk tamo ostavio? Umorivši se od dedice koji otima daljinski?"
"Da. To mislim."
"A šta je s njegovim prstima?"
"Ne znam", rekla je. Ima neku vrstu problema s cirkulacijom. Vrškovi prstiju su mu hladni, poprimaju ljubičastu boju, mogla bi ih čak zahvatiti gangrena. Šta god da je, pogoršalo se otkad je u bolnici."
"Dijabetičar?"
"Ne."
"Ravnaudova bolest 12?"
"Ne."
Nieto je prišao krevetu, pogledao u prste. "Radi se samo o vrškovima prstiju. Oštećenja su distalna." 13
"Dobro", reče ona. "Da nije bio u pustinji, nazvala bih to ozeblinama."
"Jesi li ga testirala na teške metale, Bev? Jer ovo bi mogla biti toksična izloženost teškim metalima. Kadmij, ili arsen. To bi objasnilo vrškove prstiju, a i njegovu demenciju."
"Uzela sam uzorke. Ali teški metali idu u Univerzitetsku bolnicu u Albaquerqueju. Neću imati nalaze još sedamdeset dva sata."
"Ima li ikakve dokumente, istoriju bolesti, bilo šta?"
"Ništa. Prijavili smo ga odeljenju za nestale osobe i poslali njegove otiske prstiju u Washington da ih provere u njihovoj bazi podataka, ali to bi moglo potrajati nedelju dana."
Nieto je kimnuo. "A kad je bio uznemiren i brbljao, šta je govorio?"
"Celo vreme je rimovao, uvek iste stvari isponova. Nešto o Gordonu i Stanlevju. A onda bi rekao: “Kvondam sena zabranjena”."
"Ouondam? Nije li to latinski?" reče Nieto. Slegnula je ramenima. "Davno nisam bila u crkvi." "Mislim da je quondam reč iz latinskog", reče Nieto, A zatim su začuli nekoga kako govori:
"Oprostite?" Bio je to klinac s naočalama u krevetu na suprotnoj strani sobe. Pokraj njega je sedela njegova majka.
"Još uvek čekamo da dodje hirurg, Kevine", Beverlv mu je rekla. "Tad ćemo ti moći namestiti ruku."
"Nije govorio kvondam sena”", reče klinac. "Govorio je “kvantna pena.”"
"Molim?"
"Kvantna pena. Govorio je “kvantna pjena”."
Došli su do njega. Činilo se da se Nieto zabavlja.
"A šta je tačno kvantna pena?" 

Klinac ih je ozbiljno gledao, trepćući iza naočala. "Na vrlo malim, subatomskim dimenzijama, struktura prostor- vremena je nepravilna. Nije glatka, više je mehuričasta i penasta. I zato što je to skroz dole na kvantnom nivou, naziva se kvantna pena."
"Koliko ti imaš godina?" upita Nieto.
"Jedanaest."
Njegova majka reče: "Puno čita. Otac mu je u Los Alamosu."
Nieto je kimnuo. "I u čemu je stvar s tom kvantnom pjenom, Kevine?"
"Ni u čemu nije stvar", reče klinac. "Jednostavno, takav je univerzum na subatomskom nivou."
"Zašto bi ovaj stari govorio o tome?"
"Zato što je on poznati fizičar", reče Wauneka prilazeći im. Letimično je pogledao komad papira koji je držao u ruci. "Upravo je ovo stiglo o doktoru fizike Josephu A. Traubu, starom sedamdeset jednu godinu, fizičaru materije. Specijalizovan za supravodljive metale. Njegovi poslodavci, ITC Istraživanja u Black Rocku, prijavili su da je nestao danas oko podneva."
"Black Rock? To je skroz tamo kraj Sandie." To je mesto nekoliko sati udaljeno, u centralnom Novom Meksiku.
"Kako je dodjavola ovaj tip dospeo u kanjon Corazon u Arizoni?"
"Ne znam", reče Beverlv. "Ali on je-"

Oglasio se alarm.

o o o

Dogodilo se brzinom koja je zapanjila Jimmvja Wauneku. Stari je čovek podigao glavu s kreveta, zabuljio se u njih, divljih očiju, a zatim je povratio krv. Njegova je maska za kisik postala žarkocrvena; krv je šikljala izvan maske, otičući u potocima preko obraza i brade, prskajući po jastuku i zidu. Začulo se krkljanje: gušio se u vlastitoj krvi.
Beverlv je već trčala s druge strane prostorije prema njemu. Wauneka je trčao za njom. "Okreni mu glavu!" govorio je Nieto, dolazeći do kreveta. "Okreni je!" Beverlv je već skinula masku za kisik i pokušavala okrenuti glavu starog čoveka, ali on se otimao, borio se s njom, još uvek krkljajući očiju razrogačenih od panike.

Wauneka se progurao kraj nje, zgrabio starčevu glavu objema rukama i snažno zavrnuo, okrećući mu telo na bok. Čovek je ponovno povratio; krv je zašikljala po monitorima i po Wauneki. "Usisaj!" povikala je Beverly, pokazujući prema cevi na zidu. Wauneka je pokušao držati starog i zgrabiti cev, ali pod je bio sklizak od krvi. Okliznuo se i uhvatio za krevet da se zadrži.

"Idemo, ljudi!" Tsosiejeva je povikala. "Trebam vas! Usisavanje!" Bila je na kolenima, gurajući prste u čovekova usta, povlačeći mu jezik van. Wauneka se pridigao na noge i video Nieta kako mu pruža cev za usisavanje. Zgrabio ju je prstima skliskim od krvi, i video Nieta kako okreće ventil na zidu. Beverlv je uzela neoprensku sondu, počela usisavati kroz starčeva usta i nos. Crvena krv je tekla kroz cevi. Čovek je teško uzdahnuo, zakašljao, ali postajao je sve slabiji.
"Ne svidja mi se ovo," reče Beverly, "bolje da-" Alarmi monitora promenili su zvuk u visok i jednoličan. Srčani zastoj.
"Dodjavola", rekla je. Krvi je bilo posvuda po njezinoj jakni i košulji. "Elektrode! Dodajte mi elektrode!

Nieto je stajao nad krevetom, držeći elektrode u ispruženim rukama. Wauneka se odmakao od kreveta dok se Nancy Hood probijala prema njima; sad su ljudi bili nagomilani posvud oko starca. Wauneka je osetio oštar neugodan miris i shvatio da su se čovekova creva ispraznila. Odjednom mu je postalo jasno da će stari umreti.

"Odmaknite se", rekao je Nieto, spuštajući elektrode prema dole. Telo je poskočilo na stolu. Boce na zidu su se zatresle. Alarmi na monitorima i dalju su pištali.

Beverly reče: "Povuci zastor, Jimmy."

Pogledao je iza sebe i video klinca s naočalama prekoputa kako bulji otvorenih usta. Wauneka je povukao zavesu do kraja.

o o o

Sat kasnije, iscrpljena Beverly Tsosie spustila se za sto u uglu kako bi napisala sažetak slučaja. Moraće biti neuobičajeno detaljan jer je pacijent umro. Dok je prstom prelazila po njegovu kartonu, Jim-my Wauneka je došao sa šoljim kafe za nju. "Hvala", rekla je. "Inače, imaš li broj telefona one kompanije, ITC-a? Moram ih nazvati."

"Ja ću to učiniti umesto tebe", reče Wauneka, nakratko zadržavajući ruku na njenom ramenu. "Imala si težak dan."

Pre no što je mogla bilo što reći, Wauneka je otišao do sledećeg stola, otvorio i prolistao svoj blok, te počeo okretati brojeve. Nasmešio joj se dok je čekao da dobije vezu.

"ITC, Istraživanja."

Predstavio se, a zatim rekao: "Zovem zbog vašeg nestalog sluzbeniks, Josepha Trauba."

"Trenutak, molim, spojiću vas s direktorom kadrovske službe."

Zatim je nekoliko minuta čekao da ga spoje. U pozadini je svirala muzika. Prekrio je slušalicu rukom i, što je ležernije mogao, rekao Beverlv: "Jesi li slobodna večeras, ili ideš videti baku?"

Nastavila je pisati, ne dižući pogled s kartona. "Idem videti baku."

Lagano je slegnuo ramenima. "Mislio sam da je zgodno da pitam", rekao je.

"Ali ona ide rano leći. Oko osam sati."

"A tako?"

Nasmešila se, još uvek gledajući u svoje beleške. "Da."

Wauneka se nacerio. "Pa, dobro."

"Dobro."

Telefon je opet kliknuo i čuo je ženu kako govori: "Pričekajte molim, spojiću vas s našim starijim potpredsednikom, doktorom Gordonom."

"Hvala." Pomislio je, hej, stariji potpredsednik.

Još jedan klik, a zatim grobni glas: "Ovde John Gordon."

"Doktore Gordon, ovde James Wauneka iz policije u Gallupu. Zovem vas iz bolnice McKinlev u Gallupu", rekao je. "Bojim se da imam loše vesti."

Pogled kroz velike prozore ITC-ove sobe za sastanke pokazivao je žuto poslepodnevno sunce kako se reflektuje od pet stakleno-čeličnih zgrada laboratorija istraživačkog centra u Black Rocku. U daljini su se nad udaljenom pustinjom oblikovali poslepodnevni olujni oblaci. Ali u sobi je dvanaest članova ITC-ovog odbora okrenulo ledja prozorima. Pili su kafu za stolom sa strane, razgovarajući medjusobno dok su čekali da sastanak počne. Sastanci odbora uvek su se protezali u noć, jer ih je predsednik ITC-a, Robert Doniger, koji je bio na zlu glasu zbog svoje nesanice, zakazivao u to vreme. To što su članovi odbora, sve izvršni direktori i veliki kapitalisti- preduzetnici ipak dolazili, bilo je priznanje Donigerovoj visokoj inteligenciji.

U tom trenutku Donigera se još uvek čekalo. John Gordon, Donigerov potpredsednik krupne telesne gradje, mislio je da zna zašto. Još uvek razgovarajući preko mobilnog telefona, Gordon se uputio prema vratima. Nekad je Gordon bio menadžer projekata u vazdusnim snagama američke vojske i još uvek je imao vojničko držanje. Njegovo je plavo poslovno odelo bilo sveže ispeglano, a crne cipele izglacane. Držeći svoj mobilni telefon uz uvo, rekao je: "Shvatam, policajce", i kliznuo kroz vrata.

Baš kao što je i mislio, Doniger je bio u hodniku, hodajući s jednog kraja na drugi poput hiperaktivnog deteta, dok je Diane Kramer, ITC-ova glavna advokatica stajala sa strane i slušala ga. Gordon je video kako joj Doniger Ijutito preti prstom po vazduhu. Očito ju je gadno gnjavio.

o o o

Robert Doniger imao je trideset osam godina, bio je sjajan fizičar i milijarder. Usprkos trbušini i sedoj kosi, njegovo je ponašanje ostalo mladenačko - ili nezrelo, zavisno od toga s kim je razgovarao. Svakako, godine ga nisu omekšale. ITC mu je bio treća kompanija koju je izgradio od početka; od druge dve se obogatio, ali stil upravljanja bio mu je oštar i opak kao što je oduvek bio. Gotovo svi u kompaniji su ga se bojali.

U znak poštovanja prema sastanku odbora, Doniger je obukao plavo odelo, odričući se svojih uobičajenih bež hlača i trenerke. No, činilo se da se u odelu oseća nelagodno, poput dečaka koga su roditelji naterali da se pristojno obuce.

"Pa, puno vam hvala, policajce Wauneka", rekao je Gordon u mobitel. "Mi ćemo sve srediti. Da. To ćemo odmah učiniti. Hvala vam još jednom."

Gordon je jednim potezom zaklopio telefon i okrenuo se prema Donigeru.

"Traub je mrtav, i telo mu je identifikovano."

"Gde?"

"U Gallupu. Ovo je bio policajac koji je nazvao iz Hitne pomoci"

"Šta misle, od čega je umro?"

"Ne znaju. Misle da se radi o srčanom zastoju. Ali postojao je problem s njegovim prstima. Problem s cirkulacijom. Obaviće obdukciju. Zakon tako nalaže."

Doniger je prezirno odmahnuo rukom, u znak omalovažavanja. "Jebeš obdukciju. Obdukcija neće ništa pokazati. Traub je imao transkripcijske greške. Nikad to neće shvatiti. Zašto trošiš moje vreme s tim sranjem?"

"Jedan od tvojih nameštenika upravo je umro, Bobe", rekao je Gordon.

"To je istina", rekao je Doniger hladno. "I znaš šta? Mogu se jebati zbog toga. Žao mi je. O strašno, o grozno. Pošalji cveće. Samo reši to, u redu?"

000

U ovakvim trenucima, Gordon bi duboko udahnuo i podsetio se da se Doniger nije razlikovao od većine drugih agresivnih mladih preduzetnika. Podsetio bi se da je iza sarkazma Doniger gotovo uvek bio u pravu. I podsetio bi se da se Doniger, u svakom slučaju, tako ponašao celi svoj život.

Robert Doniger je pokazivao rane znakove genijalnosti, proučavajući inženjerske udžbenike dok je još bio u osnovnoj školi. Kad je napunio devet godina, mogao je popraviti bilo koji električni aparat - radio ili televizor - prčkajući s vakuumskim cevima i žicama dok stvar ne bi proradila. Kad je njegova majka izrazila zabrinutost da bi se mogao ubiti strujom, rekao joj je: "Ne budi idiot." A kad je umrla njegova omiljena baka, Doniger je suvih očiju obavestio svoju majku da mu stara gospodja još uvek duguje dvadeset sedam dolara i da očekuje da mu ih vrati.

Nakon što je u osamnaestoj godini na Univerzitetu Stanford diplomirao fiziku s najboljim ocenama, Doniger se zaposlio u Fermi-labu blizu Chicaga. Dao je otkaz nakon šest meseci, rekavši direktoru da je "fizika subatomskih čestica za drkadžije". Vratio se na Stanford, gde je radio u polju za koje je smatrao da više obećava: supravodljivom magnetizmu.

To je bilo vreme kad su naucnici svih vrsta odlazili sa univerziteta kako bi osnovali kompanije u kojima bi se iskoristila njihova otkrića. Doniger je otišao nakon jedne godine i osnovao Tech-Gate, kompaniju koja je proizvodila komponente za precizno urezivanje na čipove, otkrića do kojeg je Doniger došao gotovo usput. Kad su na Stanfordu prigovorili da je došao do tih otkrića dok je radio u njihovoj laboratoriju, Doniger je rekao: "Ako imate problema s tim, tužite me. U protivnom, začepite."

Donigerov je oštri menadžerski stil postao poznat upravo u TechGateu. Za vreme sastanaka sa naucnicims sedeo bi uuglu opasno nagnut u stolici i ispaljivao pitanja: "A šta je s ovim?", "Zašto ne radite ovo?", "Zašto se ovo dogadja?" Ako bi ga odgovor zadovoljio, rekao bi: "Možda..." To je bila najveća pohvala koju je bilo ko mogao dobiti od Donigera. Ali ako mu se odgovor nije svideo - a obično nije - zarežao bi: "Ima li ičega u toj tvojoj glavi?", "Stremiš li ka tome da budeš idiot?", "Želiš li umreti glup?", "Nisi čak ni maloumnik." Kad je bio zaoista ozlovoljen, bacao bi olovke i beležnice i vrištao: "Kretenčine! Svi ste vi jebene kretenčine!" Nameštenici u TechGateu trpeli su ispade Smrtonosnog Marsa Donigera jer je bio briljantan fizičar, bolji od njih, zato što je znao s kojim se problemima njegova ekipa susreće i zato što je njegova kritika uvek bila na mestu. Koliko god neugodan bio, bolan stil je funkcionisao; TechGate je neverovatno napredovao u dve godine.

Godine 1984. prodao je svoju kompaniju za stotinu miliona dolara. Te iste godine magazin Time svrstao ga je medju pedesetak ljudi ispod dvadeset pete "koji će oblikovati ostatak veka". Medju njima su bili i Bili Gates i Steve Jobs 14.

o o o

"Prokletstvo", rekao je Doniger, okrećući se prema Gordonu. "Moram li sve učiniti sam? Isuse. Gde su našli Trauba?"

"U pustinji. U rezervatu Navaho." "Gde tačno?"

"Znam samo da su ga našli petnaestak kilometara od Cora-zona. Navodno je tamo prilično prazno."

"U redu", rekao je Doniger. "Onda reci Barettu iz osiguranja da odveze Traubov auto do Corazona i ostavi ga u pustinji. Neka probuši gumu i ode."

Diane Kramer pročistila je grlo. Bila je tamnokosa, u ranim tridesetima, odevena u crni kostim. "Nisam sigurna u to, Bobe", rekla je svojim najboljim advokatskim tonom. "Menjaš dokaze-"

"Naravno da menjam dokaze! U tome i jest stvar! Neko će pitati kako je Traub dospeo tamo. Zato ostavite njegov auto da ga nadju."

"Ali ne znamo tačno gde-"

"Nije važno gde tačno. Samo to učinite."

"To znači da će Baretto plus još neko znati za to.

"I, koga briga? Nikoga. Samo to učinite, Diane."

Nastupila je kratka tišina. Kramerova je buljila u pod mršteći se, očito još uvek nezadovoljna.

"Slušaj", rekao je Doniger, okrećući se prema Gordonu.

"Sećaš se kad je Garman trebao dobiti ugovor, a moja kompanija nije? Sećaš se da je to procurilo u novine?"

"Sećam se", reče Gordon.

"Bio si tako zabrinut zbog toga", reče Doniger, blentavo se smijuljeći. Objasnio je Kramerovoj: "Garman je bio debela svinja. Onda je jako smršavio jer ga je žena stavila na dijetu. Mi smo dojavili novinama da Garman ima neoperabilni rak i da će se njegova kompanija povući. On je to porekao, ali niko mu nije verovao zato što je tako izgledao. Mi smo dobili ugovor. Poslao sam veliku košaru s voćem njegovoj ženi." Nasmejao se. "Ali poanta je u tome, da niko nikad nije saznao otkud je došla informacija. Sve je dopušteno, Diane. Posao je posao. Odvezite prokleti auto u pustinju."

Kimnula je, ali je još uvek gledala u pod.

"A onda", rekao je Doniger, "želim saznati kako je dodjavola Traub uopste dospeo u prostoriju za prenos. Jer je već previše puta odlazio i akumulirao je previše transkripcijskih grešaka. Prešao je svoj limit. Nije smeo više putovati. Nije dobio odobrenje za prenos. Imamo veliko osiguranje oko te prostorije. I kako je onda ušao?"

"Mi mislimo da je imao odobrenje od službe održavanja, da radi na strojevima", rekla je Kramerova. "Čekao je do večeri, izmedju smena, i uzeo jedan stroj. Ali sad sve to proveravamo."

"Ne želim da proverite", sarkastično će Doniger. "Želim da sredite, Diane."

"Sredićemo, Bobe." "I bolje vam je, dodjavola", reče Doniger. "Jer se ova kompanija sad suočava s tri značajna problema. I Traub je najmanji od njih. Ostala dva su velika. Ultra, ultravelika."

o o o

Doniger je oduvek imao talent da vidi u budućnost. Još 1984. prodao je TechGate jer je predvideo da će kompjuterski čipovi "doći do svoje granice". U to vreme to se činilo besmislenim. Kompjuterskim čipovima udvostručavala se snaga svakih osamnaest meseci, dok se cena prepolovila. Ali Doniger je shvatio da su ti napretci bili postignuti tako što su se komponente zbijale sve bliže jedna drugoj na čipu. To se nije moglo raditi doveka. Naposletku, strujni krugovi bi bili tako gusto postavljeni da bi se čipovi rastopili od vrućine. To je naznačavalo gornju granicu kompjuterske snage. Doniger je znao da će društvo tražiti još siroviju računarsku snagu, ali nije video način kako da je ostvari. Frustriran, okrenuo se ranijem interesu, supravodljivom magnetizmu. Osnovao je drugu kompaniju, Advanced Magnetics 15, koja je držala nekoliko patenata esencijalnih za nove MR uredjaje koji su započeli revoluciju u medicini. Kompaniji Advanced Magnetics plaćeno je četvrt miliona dolara tantijema za svaki proizvedeni MR uredjaj. Bila je to "keš krava muzara", Doniger je jednom rekao, "i otprilike jednako zanimljivo kao mužnja krava." Kako mu je bilo dosadno i tražio je nove izazove, prodao je kompaniju 1988. Tada je imao dvadeset osam godina, i vredeo je milijardu dolara. Ali s njegove tačke gledišta, tek je trebao ostaviti trag. Sledeće godine, 1989., osnovao je ITC.

o o o

Jedan od Donigerovih heroja bio je fizičar Richard Fevnman. U ranim osamdesetima, Fevnman je pretpostavljao da bi bilo moguće napraviti kompjuter koristeći kvantne karakteristike atoma. Teoretski, takav "kvantni kompjuter" bio bi milijarde i milijarde puta jači nego bilo koji kompjuter ikad napravljen. Ali Fevnmanova ideja podrazumevala je potpuno novu tehnologiju - tehnologiju koju je trebalo izgraditi od nule, tehnologiju koja bi promenila sva pravila. Budući da niko nije mogao naći praktični način da se napravi kvantni kompjuter, Fevnmanovu ideju su uskoro zaboravili. Ali ne i Doniger. Godine 1989. Doniger je započeo izradjivati prvi kvantni kompjuter. Ideja je bila tako radikalna - i tako riskantna - da nikad nije javno objavio svoje namere. Svoju novu kompaniju neutralno je nazvao ITC, što je kratica za International Technology Corporation 16. Glavne kancelarije smestio je u Ženevi, dovodeći fizičare koji su radili u CERN-u 17. Sledećih nekoliko godina od Donigera ili njegove kompanije ništa se nije čulo. Ljudi su pretpostavljali da se povukao, ako su uopste razmišljali o njemu. Bilo je, naposletku, uobičajeno da se istaknuti preduzetnici koji su se bavili visokom tehnologijom maknu iz javnosti nakon što su stekli svoje bogatstvo. Godine 1994. magazin Time je načinio listu od dvadeset petero ljudi ispod četrdesete koji oblikuju svet. Robert Doniger nije bio medju njima. Nikog nije bilo briga; niko se nije sećao.

Te iste godine preselio je ITC natrag u Sjedinjene Američke Države, osnovavši laboratorijska postrojenja u Black Rocku u Novom Meksiku, jedan sat severno od Albaquerquea. Pažljivi posmatrač mogao je primetiti da se opet preselio na lokaciju na kojoj se nalazila skupina raspoloživih fizičara. Ali nije bilo promatrača, pažljivih ili nepažljivih.

I tako niko nije primetio kad je tokom devedesetih ITC počeo rasti. Sagradjeno je još laboratorija na lokaciji u Novom Meksiku; još je fizičara zaposleno. Donigerov odbor direktora porastao je sa šest članova na dvanaest. Svi su bili izvršni direktori kompanija koje su uložile novac u ITC, ili kapitalisti-preduzetnici. Svi su potpisali drakonske ugovore o neodavanju poslovnih tajni u kojima se tražilo da kao garanciju polože značajnu sumu novca na čuvanje, da se podvrgnu testiranju detektorom laži i da odobre ITC-u da im prisluškuje telefone, a da ih se o tome ne obavesti. Povrh toga, Doniger je tražio minimalnu investiciju od 300 miliona dolara. To je bila, objasnio je arogantno, cena mesta u odboru. "Želite li znati šta smeram, želite li biti deo ovoga što ovde radimo, cena je trećina milijarde dolara. Uzmite ili ostavite. Meni je posve svejedno."

Ali naravno da mu nije bilo. ITC je zastrašujuće brzo trošio novac: spiskali su više od tri milijarde u poslednjih devet godina. A Doniger je znao da će mu trebati još.

o o o

"Problem broj jedan", rekao je Doniger. "Naša kapitalizacija. Trebaćemo još jednu milijardu pre no što svane." Kimnuo je prema prostoriji odbora. "Oni je neće osigurati. Moraću ih privoleti da odobre tri nova člana odbora."

Gordon je rekao: "Teško ćeš im to prodati."

"Znam da hoće", reče Doniger. "Oni vide kojom brzinom trošimo novac i žele znati kad će to završiti. Žele videti konkretne rezultate. A to ću im ja danas dati."

"Koje konkretne rezultate?"

"Pobedu", reče Doniger. "Ove će seronje trebati pobedu. Neke uzbudljive vesti o nekom od projekata."

Kramerova je uvukla vazduh. Gordon će: "Bobe, svi projekti su na duge staze."

"Jedan od njih mora biti blizu završetka. Recimo, Dordogne?"

"Nije. Ne savetujem ovakav pristup." "A ja trebam pobedu", reče Doniger. "Profesor Johnston je već tri godine u Francuskoj sa svojim Valeovcima na naš račun. Trebali bismo imati nešto što možemo pokazati za to."

"Ne još, Bobe. Uostalom, nemamo svu zemlju."

"Imamo dovoljno zemlje."

"Bobe..."

"Diane će otići. Ona ih može ljubazno pritisnuti."

"Profesoru Johnstonu se to neće svideti."

"Siguran sam da Diane može izaći na kraj s Johnstonom." Jedan od asistenata otvorio je vrata sobe za sastanke i pogledao u hodnik.

Doniger reče: "Još minutu, prokletstvo!" Ali je istoga trenutka počeo hodati prema vratima. Pogledao je preko ramena prema njima i rekao: "Učinite to!" A zatim je ušao u sobu i zatvorio vrata.

o o o

Gordon je odšetao s Kramerovom do kraja hodnika. Njezine su visoke pete lupkale po podu. Gordon je letimično pogledao prema dole i video da ispod vrlo ispravnog, crnog poslovnog kostima Jill Sander 18, ona nosi crne štikle s remenčićem. Bio je to klasični Kramer izgled: istovremeno zavodnički i nedostižan.

Gordon reče: "Jesi li znala za ovo ranije?"

Kimnula je. "Ali ne dugo. Rekao mi je pre sat vremena."

Gordon ništa nije rekao. Potisnuo je svoju razdraženost. Gordon je sad već dvanaest godina bio s Donigerom, još od dana Advanced Magnesticsa. U ITC-u je vodio važne operacije industrijskog istraživanja na dva kontinenta, na kojima su bili zaposleni deseci fizičara, hemičara i kompjuterskih stručnjaka. Morao se obrazovati u području supravodljivih metala, frakcijske kompresije, kvantnih qubita 19 i visokoprotočne izmene iona. Bio je do grla u teorijskim fizičarima - najgoroj vrsti - ali ipak, došlo je do prekretnica, razvoj je išao predvidjenim tempom, prekoračenja budžeta mogla su se kontrolisati. Ali usprkos njegovom uspehu, Doniger mu se ipak nije baš poveravao.

Kramerova je, ipak, oduvek imala poseban odnos s Donigerom. Počela je kao advokatica u vanjskoj advokatskoj firmi, obavljajući posao za kompaniju. Doniger je mislio da je pametna i otmena, stoga ju je zaposlio. Bila mu je devojka sledećih godinu dana, i iako je to odavno bilo gotovo, još uvek ju je slušao. Tokom godina uspela je sprečiti nekoliko potencijalnih katastrofa.

"Deset smo godina", reče Gordon, "uspevali zadržati ovu tehnologiju tajnom. Kad bolje razmisliš, to je čudo. Traub je prvi incident koji nam je “procurio”. Srećom, završio je u rukama nekog zbrljanog policajca, i neće dospeti dalje. Ali ako Doniger počne pritiskati u Francuskoj, ljudi bi mogli početi povezivati stvari. Već imamo onu novinarku u Francuskoj koja nas progoni. Bob bi mogao sve to razotkriti."

"Znam da je sve to razmotrio. To je drugi veliki problem."

"Obznanjivanje u javnosti?"

"Da. Da se sve sazna.

"Nije zabrinut?"

"Da, zabrinut je. Ali čini se da ima plan kako sve to rešiti."

"Nadam se", reče Gordon. "Jer ne možemo uvek računati na to da ćemo imati zbrljanog policajca da nam prekopava po prljavom rublju."

Policajac James Wauneka došao je u bolnicu McKinlev sledećeg jutra, tražeći Beverlv Tsosie. Mislio je proveriti rezultate obdukcije starog čoveka koji je umro. Ali rekli su mu da je Beverlv otišla na treći sprat, na odeljenje za skeniranje. Stoga je otišao gore.

Našao ju je u maloj bež sobi spojenoj s onom u kojoj je bio beli skener. Razgovarala je s Calvinom Cheejem, tehničarem koji je radio na magnetskoj rezonanci. On je sedeo za kompjuterskom konzolom, izmenjujući crno- bele snimke, jednu za drugom. Snimke su pokazivale pet kružnica u redu. Kako je Chee prolazio kroz snimke, kružnice su postajale sve manje.

"Calvine," rekla je, "to je nemoguće. To mora biti lažno."

"Tražila si me da ti prikazem podatke," rekao je, "a onda mi ne veruješ? Kažem ti, Bev, nije lažno. Pravo je. Evo, pogledaj drugu ruku."

Chee je pritisnuo tipku na tastaturi, i sad se na ekranu pokazao horizontalni oval, s pet bledih kružnica u njegovoj unutrašnjosti."U redu? Ovo je dlan leve ruke, prikazan u preseku." Okrenuo se prema Wauneki. "Otprilike ono što biste videli da stavite ruku na mesarsku dasku i razrežete je po sredini."

"Vrlo zgodno, Calvine."

"Pa, želeo sam da svima bude jasno."

Okrenuo se natrag prema ekranu. "U redu, karakteristična obeležja. Pet pravilnih kružnica predstavljaju pet kostiju dlana. Ove stvari ovde su tetive koje idu prema prstima. Zapamtimo, mišići koji pokreću šaku uglavnom su u podlaktici. Dobro. Ovaj mali kružić je radijalna arterija, koja dovodi krv u šaku kroz ručni zglob. Dobro. Sad idemo prema van od ručnog zgloba, gledajući presek."

Slika se promenila. Oval se suzio i, jedna po jedna, kosti su se razdvojile, poput amebe u diobi. Sad su se videle četiri kružnice. "Dobro. Sad smo iza dlana, i vidimo samo prste. Male arterije unutar svakog prsta koje se dele kako idemo dalje, smanjujući se, ali još uvek ih možete videti. Vidite, ovde i ovde? Dobro. Sad idemo dale prema vrhovima prstiju, kosti postaju veće, ovo je proksimalni prst, članak... i sada... gledajte arterije, vidite kako idu... deo po deo... i sad."

Wauneka se namrštio. "Izgleda kao pogreška. Kao daje nešto preskočilo."

"Nešto jest preskočilo", rekao je Chee. "Arteriole se račvaju. Ne poklapaju se. Pokazaću vam ponovno." Vratio je na prethodni presek, zatim na sledeći. Bilo je očito - činilo se da su kružnice sićušnih arterija poskočile postrance. "Zato je tip imao gangrenu prstiju. Nije imao cirkulacije jer mu se arteriole nisu poklapale. To je nešto poput krivog spajanja, ili nečeg sličnog."

Beverlv je odmahnula glavom. "Calvine."

"Kažem ti. I ne samo to, i na drugim delovima na njegovom telu, takodjer. Poput srca. Tip je umro od masivnog srčanog infarkta. Nikakvo iznenadjenje, jer mu se zidovi srčane kletke takodjer ne poklapaju."

"Zbog ožiljnog tkiva", rekla je, odmahujući glavom. "Calvine, molim te. Imao je sedamdeset jednu godinu. Što god da nije bilo u redu s njegovim srcem, ono je radilo više od sedamdeset jedne godine. Isto je i s njegovim rukama. Da je arteriolsko račvanje zaista bilo prisutno, njegovi bi prsti otpali već odavno. Ali nisu. Uglavnom, ovo je nova ozleda; pogoršala se dok je bio u bolnici."

"I što ćeš mi reći, da je uredjaj u krivu?"

"Mora biti. Nije li tačno da možeš dobiti krive podatke zbog greške u hardveru? I da ponekad ima bugova u izuzetno naprednom kompjuterskom programu?"

"Proverio sam uredjaj, Bev. U redu je."

Slegnula je ramenima. "Žao mi je, ne verujem. Imaš negdje problem. Slušaj, ako si tako siguran da si u pravu, idi dole na patologiju i licno proveri tipa."

"Pokušao sam", rekao je Chee. "Telo je već pokupljeno."

"Da?" rekao je Wauneka. "Kad?"

"U pet ujutro. Neko iz njegove firme."

"Pa, ta je firms skroz tamo pokraj Sandie", rekao je Wauneka. "Možda još uvek voze telo-"

"Ne." Chee je odmahnuo glavom. "Kremiran je jutros."

"Zaista? Gde?"

"U mrtvačnici Gallupa."

"Ovde su ga kremirali?" rekao je Wauneka.

"Kažem vam," rekao je Chee, "nešto je definitivno čudno s tim tipom."

Beverlv Tsosie je prekrstila ruke na prsima. Gledala je u dvojicu muškaraca. "Nema ničeg čudnog", rekla je. "Njegova je firma to tako učinila jer su to mogli srediti preko telefona, na daljinu. Nazoveš mrtvačnicu, oni dodju ovde i kremiraju ga. Dogadja se stalno, pogotovo kad nema porodicu. A sad, dosta sranja", rekla je" i nazovi majstore da poprave uredjaj. Imaš problem sa svojom magnetskom rezonancom - i to je sve što imaš."

ooo

Jimmy Wauneka je hteo završiti slučaj Traub stoje brže moguće. Ali kad se vratio u odeljenje hitne službe, video je plastičnu vreću napunjenu odećom starog tipa i njegovim livnim stvarima. Nije se moglo ništa napraviti nego ponovno nazvati ITC. Ovoga je puta razgovarao s drugim potpredsednikom, nekom gospodjicom Kramer. Doktor Gordon je bio na sastanku i nije se moglo doći do njega. "Radi se o doktoru Traubu", rekao je. "Oh da." Tužan uzdah. "Jadni doktor Traub. Tako drag čovek." "Njegovo je tijelo danas kremirano, ali su neke njegove stvari još uvek kod nas. Ne znam šta biste želeli da učinimo s njima." "Doktor Traub nema živuće rodbine", rekla je gospodjica Kramer. "Sumnjam da iko ovde želi njegovu odeću ili išta njegovo. O kakvim stvarima govorite?" "Pa, u njegovom je džepu bio dijagram. Izgleda kao crkva, ili možda samostan." "A-ha." "Znate li zašto bi imao dijagram samostana?" "Ne, zaista vam ne bih mogla reći. Govoreći istinu, doktor Traub je poslednjih nekoliko meseci bio pomalo čudan. Bio je prilično deprimiran otkad je njegova žena umrla. Jeste li sigurni da je to samostan?" "Ne, nisam. Ne znam šta je to. Želite li taj dijagram nazad?" "Ako vam nije teško poslati nam ga." "A što je s onom keramikom?" "Keramikom?" "Imao je komadić keramike. Veličine oko dva i po centimetra, i ima oznaku ITC." "Oh, u redu. To nije problem." "Pitao sam se što bi to moglo biti." "Što bi to moglo biti? To je identifikacijska oznaka." "Ne izgleda kao nijedna identifikacijska oznaka koju sam dosad video." "To je nova vrsta. Ovde ih koristimo kako bismo prolazili kroz sigurnosna vrata, i tome slično." "Želite i to natrag?" "Ako vam ne predstavlja velik problem. Evo šta ćemo, daću vam naš broj u FedEx-u 20, pa vi to možete samo strpati u kovertu i dostaviti nam." Jimmy Wauneka je spustio telefonsku slušalicu i pomislio: seratori. 000 Nazvao je oca Grogana, svestenika njegove lokalne katoličke opstine, i rekao mu za dijagram i kraticu pri dnu: sam.ste.mere. "To bi bio samostan Sainte-Mere", odmah je rekao. "Dakle, jest samostan?" "Oh, naravno." "Gde?" "Nemam pojma. To nije špansko ime. “Mere” je na francuskom “majka”. Saint Mother znači Devica Marija. Možda je u Louisiani." "Kako da ga nañem?" "Imam ovdje negdje popis samostana. Dajte mi sat ili dva da ga iskopam." o o o "Žao mi je, Jimmy. Ne vidim ovdje nikakvu tajnu." Carlos Chavez bio je pomoćnik šefa policije u Gallupu upravo pred penzijim, i bio je savetnik Jimmvja Wauneke od početka. Trenutačno je sedeo zavaljen s čizmama na stolu i slušao Wauneku, skeptično ga gledajući. "Pa, evo kako to izgleda", rekao je Wauneka. "Pokupe tog tipa tamo kod kanjona Corazon, poludelog i podivljalog, ali tip nema opeklina, nije dehidriran, nikakvih znakova da je bio u pustinji." "Znači neko ga je ostavio. Njegova ga je porodica izgurala iz auta." "Ne. Nema živuće rodbine." "O.K., onda se sam dovezao tamo." "Niko nije video auto." "ko je niko?" "Ljudi koji su ga pokupili." Chavez je uzdahnuo. "Jesi li ti licno otišao u kanjon Corazon i potražio auto?" Wauneka je oklevao. "Ne." "Poverovao si nekome na reč." "Da. Čini se da jesam." "Čini se? Znači da bi auto još uvek mogao biti tamo." "Možda. Da." "U redu. I šta si sledeće učinio?" "Nazvao sam njegovu firmu, ITC." "I oni su ti rekli?" "Rekli su da je bio deprimiran jer mu je žena umrla." "Naravno." "Ne znam", rekao je Wauneka. "Nazvao sam zgradu u kojoj je Traub živeo. Razgovarao sam s upraviteljem. Žena mu je umrla pre godinu dana." "I ovo se dogodilo blizu godišnjice njezine smrti, tačno? Tada se obično dogadj, Jimmy." "Mislim da bih morao otići i razgovarati s nekim ljudima u ITC istraživanjima." "Zašto? Oni su četiristo četrdeset kilometara daleko od mesta na kojem je ovaj tip nadjen." "Znam, ali-" "Ali šta? Koliko puta neki turista zaluta u rezervatima? Tri, četiri puta godišnje? I u pedeset posto tih slučajeva su mrtvi, tačno? Ili kasnije umru, tačno?" "Tačno..." "I uvek zbog jednog od dva razloga. Ili su New Age ludjaci iz Sedone koji dodju komunicirati s orlovskim bogom i zapnu jer im se auto pokvario. Ili su deprimirani. Jedno ili drugo. A ovaj je tip bio deprimiran." "Tako kažu..." "Jer mu je umrla žena. Hej, ja to verujem." Carlos je uzdahnuo. "Neki tipovi su deprimirani, neki su preveseli." "Ali ima neodgovorenih pitanja", reče Wauneka. "Tu je neka vrsta dijagrama, i keramički čip-" "Jimmy. Uvek ima neodgovorenih pitanja." Chavez je zaškiljio prema njemu. "Šta se dogadja? Pokušavaš li impresionirati onu slatku malu doktoricu?" "Koju malu doktoricu?" "Znaš na koga mislim." "Dodjavola, ne. Ona misli da u svemu ovome nema ničega." "U pravu je. Ostavi se toga." "Ali-" "Jimmy." Carlos Chavez je odmahnuo glavom. "Poslušaj me. Pusti to." "Dobro." "Ozbiljno." "Dobro", rekao je Wauneka. "Dobro, pustit ću.

_______________

1. Alastair I. M. Rae, Kvantna fizika: iluzija ili stvarnost?
2. John Horgan, Kraj nauke
3. Virginia Polytechnic Institute and State University - politehnički institut i državni univerzitet u SAD-u, savezna država Virginia, Blackburg.
4. Fujitsu kvantne naprave.
5.Najpoznatija severnoamerička telekomunikacijska kompanija.
6.Tradicionalni crtež Navaho Indijanaca, slikan različitim bojama u pesku. 7.Radi se o pesmi Countrj Road.
8.Indijansko pleme
9.Misli se na treću bazu u bejzbolu
10. Magnetska rezonanca, dijagnostički aparat.
11. Indijansko pleme
12. Bolest krvnih vena pri kojoj zbog preterane reakcije na hladnoću prsti na rukama i nogama, redje uši i nos, poprimaju bledoplavu, a zatim jarkocrvenu boju; moguća je jaka bol, obamrlost i trnci.
13. Distalno - suprotno proksimalnom, dalje od središta tela. 
14. Suosnivač kompanije Apple computers.
15. Napredna magnetika.
16. Internacionalna tehnološka korporacija
17. Centre Europeen pour Recherche Nudeaire - Evropska organizacija za nuklearna istraživanja.
18.Severnoamerička modna kreatorica.
19.Najmanja informacijska jedinica u kvantnom kompjuteru.
20.Federal Express, kompanija preko koje se šalju paketi.

Iz knjige Stogodišnji rat u Francuskoj, M.D. Backes, 1996. CORAZO

Нема коментара:

Постави коментар