Lav Tolstoj, Ana Karenjina, Četvrti deo : 1-17

1.

 

Karenjini, muž i žena, živeli su i dalje u jednoj kući, viđali su se svaki dan, ali su bili potpuno tuđi jedno drugome. Aleksije Aleksandrovič postavio je za pravilo da svakog dana viđa ženu, kako posluga ne bi imala prava da čini pretpostavke, ali je izbegavao da ruča kod kuće. Vronski nikako nije dolazio u kuću Aleksija Aleksandroviča, ali se Ana viđala s njim van kuće, i muž je to znao.

Položaj je bio mučan za sve troje, i niko od njih ne bi bio u stanju da proživi ciglo jedan dan u tome položaju, da nije očekivao da će se on izmeniti, i da je ovo samo privremena žalosna teškoća koja će proći. Aleksije Aleksandrovič očekivao je da ta ljubavna strast prođe, kao što i sve drugo prolazi; da će se onda sve zaboraviti, i njegovo ime ostati neosramoćeno. Ana, od koje je zavisio ovaj položaj i za koju je on bio najteži, podnosila ga je zato što je ne samo očekivala, nego i tvrdo bila uverena da će se sve to, i to vrlo brzo, rasplesti i objasniti. Ona nikako nije znala šta je to što će rasplesti položaj, ali je tvrdo verovala da će to nešto doći sad vrlo brzo. Vronski i nehotice joj se potčinjavajući, takođe je očekivao nešto od njega nezavisno, što mora ukloniti sve teškoće.

Usred zime, Vronski je vrlo dosadno proveo jednu nedelju dana. Bio je određen da prati nekog stranog princa koji je doputovao u Petrograd, i da mu pokazuje znamenitosti Petrograda. Vronski, sam po sebi ličan čovek, a vešt ujedno da se drži dostojanstveno - učtivo i da se kako treba ophodi s takvim licima, iz tih razloga je i bio određen da prati princa. Ali dužnost njegova činila mu se vrlo teška. Princ nije želeo da propusti ništa o čemu bi ga mogli upitati kod kuće: je li to i to video u Rusiji? a sam je želeo, ukoliko je mogućno, da okuša ruska zadovoljstva. Vronski je imao da mu bude vođ i u jednom i u drugom. Pre podne su išli da razgledaju znamenitosti; uveče su učestvovali u narodnim zadovoljstvima. Princ je bio, čak i za prinčeve, neobično zdrav; gimnastikom i dobrom negom tela razvio je u sebi takvu snagu da je, bez obzira na suvišna zadovoljstva kojima se odavao, ostajao svež kao veliki, zelen, gladak holandski krastavac. Princ je mnogo putovao, i nalazio da se jedna od glavnih koristi sadašnje lakoće saobraćaja sastoji u pristupačnosti ka narodnim zadovoljstvima. Bio je u Španiji, i tamo priređivao serenade i zbližio se sa Španjolkom koja je svirala na mandolini. U Švajcarskoj je ubio gemzu[120]. U Engleskoj je jahao u crvenom fraku preko plotova, i za opkladu ubio dve stotine fazana. U Turskoj je bio u haremu; u Indiji je putovao na slonu; i sad, u Rusiji, hteo je da oproba sva ruska zadovoljstva.

Vronski, koji je bio uz njega postavljen kao neki glavni ceremonijar, imao je dosta muke oko rasporeda svih ruskih zadovoljstava koja su razna lica predlagala princu. Na programu su bili i trkački konji, i ruske palačinke, i lov na medvede, i trojke, i Cigani, i pijanke sa ruskim razbijanjem posuđa. Princ je sa neobičnom lakoćom usvojio ruski duh, razbijao služavnike sa posuđem, stavljao Ciganku sebi u krilo, i činilo se kao da pita: šta ima još, zar se samo u ovome sastoji ruski duh?

U samoj pak stvari, od svih ruskih zadovoljstava princu su se najviše sviđale francuske glumice, balerine, i šampanj sa belim pečatom. Vronski je navikao na prinčeve, ali - da li zbog toga što se on sam u poslednje vreme promenio, ili od suviše velike blizine s ovim princem - ta nedelja bila mu je vrlo teška. Cele nedelje, bez prestanka, osećao se kao čovek koji se našao sa opasnim ludakom, boji se ludaka, i u isto vreme, zbog blizine s njim, boji se i za svoj um. Vronski je neprestano osećao potrebu da ton stroge službene učtivosti ni za jedan sekund ne popusti kod njega, kako ne bi došlo do toga da bude uvređen. Način na koji se princ ophodio sa licima koja su se, na veliko čuđenje Vronskog, iz petnih žila upinjala da mu pruže ruska zadovoljstva, bio je prezriv. Njegov sud o ruskom ženskinju, koje je želeo da prouči, više je puta primorao Vronskog da pocrvenn od negodovanja. Glavni pak uzrok zbog čega je princ bio osobito težak Vronskom, bio je u tome što je Vronski i nehotice video u njemu samoga sebe. A što je video u tom ogledalu, nije laskalo njegovom častoljublju. To je bio vrlo glup, vrlo samouveren, vrlo zdrav, i vrlo čist čovek, i ništa više. Princ je bio džentlmen - to je istina, Vronski to nije mogao odricati. Bio je odmeren i dostojanstven sa višima, slobodan i jednostavan u ophođenju sa sebi ravnima, i prezrivo dobrodušan sa nižima. Vronski je i sam bio takav, i smatrao to za visoku osobiiu; ali kada je on sad u odnosu prema princu bio niži, prezrivo dobrodušni odnos princa prema njemu jako ga je bunio.

»Ne goveče, već glupa govedina! Da li je mogućno da sam i ja takav?« mislio je Vronski.

Bilo kako mu drago, tek, kad se sedmog dana oprostio s princem pred njegov odlazak u Moskvu, i kad mu je princ zahvalio, bio je srećan što se izbavio i nezgodnog položaja i neprijatnog ogledala. Oprostio se s princem na stanici, pri povratku iz lova na medvede, gde su cele noći bila prikazivana ruska junaštva.

2.

Kad se vratio kući, Vronski je našao u svojoj sobi pisamce od Ane. Ona je pisala: »Ja sam bolesna i nesrećna. Ne mogu izlaziti, ali ne mogu ni da vas ne vidim. Dođite večeras. U sedam časova Aleksije Aleksandrovič ide u savet i ostaće tamo do deset.« Razmislivši malo o čudnovatosti: što ga ona zove k sebi ne mareći za zahtev muža da ga u kući ne prima, on reši da ode.

Vronski je te zime bio proizveden za pukovnika, izišao je iz puka i stanovao sam. Posle ručka, leže na divan; pet minuta prođoše u sećanjima na ružne prizore koje je video poslednjih dana, pomešaše se i vezaše za predstavu o Ani, i o seljaku-zidaru koji je igrao važnu ulogu u lovu na medvede - i Vronski zaspa. A probudi se u mraku dršćući od straha, i brzo zapali sveću. »Šta je to? Šta li sam tako strašno snevao? Da, da. Seljak-zidar, čini mi se; mali i prljav, sa razbarušenom bradom, nagnuo se, nešto radi, i odjednom počinje govoriti francuski nekakve čudnovate reči. Da, više ničega nije bilo u snu - reče on u sebi. - Ali zašto je to bilo tako strašno?« I opet se jasno seti seljaka, i onih neverovatnih francuskih reči koje je govorio seljak - i jeza straha prođe mu po leđima.

»Gluposti!«, pomisli Vronski i pogleda na sat.

Bilo je već osam i po časova. On pozva momka, žurno se obuče i iziđe na stepenice potpuno zaboravivši san. Mučilo ga je samo što je zakasnio. Približujući se domu Karenjinih pogleda na sat i vide da je bilo deset minuta do devet. Visoke uske karuce, u koje behu upregnuta dva zelenka, stajale su kraj ulaza. Poznao je Anine karuce. »Ana dolazi k meni - pomisli Vronski - i bolje bi bilo. Neprijatno mi je da ulazim u ovu kuću. Ali svejedno; ne mogu se kriti«, reče u sebi, i sa onim još u detinjstvu primljenim ponašanjem čoveka koji nema čega da se stidi, Vronski iziđe iz saonica i priđe vratima. Vrata se otvoriše i vratar sa pledom preko ruke viknu kočijaša. Vronski, nenavikao da primećuje pojedinosti, primeti međutim sada začuđeni izraz s kojim je vratar gledao u njega. Na samim vratima Vronski se gotovo sudari sa Aleksijem Aleksandrovičem. Svetlost je pravo osvetljavala beskrvno, oronulo lice pod crnim šeširom, i beo okovratnik koji je bleštao iza dabrove jake na kaputu.

Nepomične tamne oči Karenjinove upiše se u lice Vronskoga. Vronski se pokloni, a Aleksije Aleksandrovič, mičući ustima kao da žvaće, podiže ruku k šeširu i prođe. Vronski je video kako je on, ne osvrćući se, seo u kola, uzeo kroz prozor pled i dogled, i otišao. Vronski uđe u predsoblje. Obrve mu behu natmurene, a oči sijahu pakosnim i oholim osmejkom.

»Ala je ovo položaj! - pomisli on. - Kad bi on hteo da se bori, da štiti svoju čast, ja bih mogao dejstvovati i izraziti svoja osećanja; ali ta slabost, ili podlost... On me stavlja u položaj varalice, dok međutim ja nisam hteo, i neću to da budem.«

Otkako se u parku Vrede objasnio s Anom, misli Vronskoga su se izmenile. I nehotice se pokoravajući slabosti Aninoj, koja mu se sva predavala, i samo od njega očekivala rešenje svoje sudbine, pokoravajući se unapred svemu, davno je prestao da misli da bi se ova ljubavna veza mogla svršiti onako kao što je mislio tada. Njegovi častoljubivi planovi odoše opet u pozadinu, i on, osećajući da je izišao iz kruga delatnosti u kojem je sve bilo određeno, predavao se sav svome osećanju, a to ga je osećanje sve jače i jače vezivalo za nju.

Još u predsoblju je čuo njene korake koji su se udaljavali. Razumede da ga je ona očekivala, prisluškivala, i sad se vraćala u salon.

- Ah! - viknu ona kad ga ugleda, i uz prve zvuke njena glasa pojaviše se i suze - ah, ako ovo i dalje potraje, onda će se i desiti mnogo, mnogo pre!

- Šta, draga moja?

- Šta? Čekam, mučim se, sat, dva... Ne, neću!... Ne mogu se svađati s tobom. Izvesno nisi mogao. Ne, neću!

Ona metnu obe ruke na njegova ramena i dugo ga gledaše dubokim, ushićenim, i u isto vreme ispitujućim pogledom. Proučavala je njegovo lice: šta je bilo otkad ga nije videla. Kao pri svakom sastanku, Ana je sažimala u mislima ujedno idejnu predstavu o njemu (nesravnjeno bolju, stvarno nemoguću) s njim kakav je bio u stvarnosti.

3.

Jesi li ga sreo? - upita, kad sedoše za sto ispod lampe. - To ti je kazna što si odocneo.

- Da, ali kako to? On je trebalo da bude u savetu?

- Bio je i vratio se, pa opet otišao nekuda. Ništa zato. Ne govori o tome. Gde si bio? Sve s princem?

Ana je znala sve pojedinosti njegovog života. On htede reći kako nije spavao celu noć, i zato zaspao, ali gledajući u njeno uzbuđeno i srećno lice beše mu zazorno. I reče da je morao ići da podnese izveštaj o odlasku prinčevu.

- Ali sad se svršilo? On je otputovao?

- Hvala bogu, svršilo se! Ne možeš verovati koliko mi je to bilo dosadno.

- Zašto? Pa to je svakidašnji život sviju vas, mladih ljudi - reče ona nabravši obrve; pa uze ručni rad koji je ležao na stolu, i poče, ne gledajući u Vronskog, da izvlači iz njega kukicu.

- Ja sam već odavno raskinuo sa takvim životom - reče on čudeći se promeni izraza na njenom licu, i starajući se da shvati značenje tog izraza. - I priznajem - reče smešeći se i pokazujući svoje česte bele zube - da sam ove nedelje gledao sebe u ogledalu posmatrajući taj život, i bilo mi je neprijatno.

Ona je držala u rukama rad, ali nije radila, nego je gledala u njega neobičnim, sjajnim, i neprijateljskim pogledom.

- Jutros je Liza svraćala k meni - one se još ne boje da mi dolaze, ne mareći za Lidiju Ivanovnu - umetnu ona - pa mi je pričala o vašem Atinskom večeru. Kakva gadost!

- Tek što sam hteo da kažem da... Ona ga prekide:

- To je bila Therese, koju si znao pre? - Hteo sam da kažem...

Kako ste vi muškarci gadni! Kako ne možete da zamislite da žena ne može to zaboraviti - govorila je žesteći se više i više i otkrivajući time uzrok svoje ljutine. - Osobito žena koja ne može znati tvoj život. Šta ja znam? Šta sam znala? - govorila je - ono što mi ti kažeš. A po čemu znam da li si mi istinu govorio?...

- Ana! Ti me vređaš. Zar mi ne veruješ? Zar ti nisam rekao da u meni nema misli koju ti ne bih poverio?

- Da, da - reče ona trudeći se da odagna ljubomorne misli. - Samo, kad bi ti znao kako je meni teško! Ja ti verujem, verujem... Dakle, šta si hteo da kažeš?

On se nije mogao odjednom setiti šta je hteo da kaže. Nastupi ljubomore koji su se u poslednje vreme sve češće javljali kod nje, užasavali su ga, i ma koliko da se starao da to od nje sakrije, rashlađivali ga prema njoj, bez obzira na to što je znao da je uzrok ljubomori bila ljubav prema njemu. Koliko je puta govorio sebi: da je Anina ljubav njegova sreća; i zbilja, ona ga je volela kako samo može voleti žena za koju je ljubav pretežnija no sva ostala blaga u životu - ali, on je sad mnogo dalje od sreće nego onda kad je pošao za njom iz Moskve. Tada je smatrao sebe nesrećnim, ali sreća je bila u budućnosti; sad je pak osećao da najlepša sreća leži u prošlosti. Ana je sasvim drukčija nego kad ju je video prvi put. I moralno i fizički ona se promenila na gore. Raskrupnjala se, a na licu, kad je govorila o glumici, stajao je pakostan, nakazan izraz. On je gledao u nju kao što čovek gleda u uveo cvetak koji je otkinuo, i u kojem jedva raspoznaje lepotu radi koje ga je otkinuo i upropastio. Uza sve to, osećao je da je onda, kad je njegova ljubav bila jača, mogao, da je to jako zaželeo, iščupati tu ljubav iz svoga srca; a sad, kad mu se, kao u ovom trenutku, činilo da ne oseća ljubav prema njoj, znao je da veza s njom ne može biti raskinuta.

- Pa dela, reci mi šta si hteo da mi kažeš o princu? Oterala sam, oterala đavola - dodade ona. Đavolom su između sebe nazivali ljubomoru. - Da, počeo si da pričaš o princu? Zašto ti je bilo tako teško?

- Ah, neizdržljivo! - reče on starajući se da nađe konac izgubljene misli. - Pri bližem poznanstvu, princ samo gubi. Da ga okarakterišem, rekao bih; to je divno uhranjena životinja kakva na izložbama dobija prve nagrade, i ništa više - govorio je ljutito; a nju to zainteresova.

- Koješta, kako to? - odgovori. - On je mnogo sveta video, obrazovan je?

- To je sasvim drugo obrazovanje - njihovo obrazovanje. On je, očevidno, obrazovan samo za to da bi imao prava da prezire obrazovanje, kao što oni i preziru sve osim životinjskih zadovoljstava.

Pa vi svi volite ta životinjska zadovoljstva - reče ona, i on opet primeti onaj mračni pogled koji ga je izbegavao.

- Što ga ti to braniš? - reče on smešeći se.

- Ja ga ne branim, meni je sasvim svejedno; nego mislim, kad ti sam ne bi voleo ta zadovoljstva, ti bi ih se mogao odreći. Ali tebi čini zadovoljstvo da gledaš Terezu u Evinom kostimu...

- Opet, opet đavo! - reče Vronski i uze je za ruku i ljubljaše tu ruku koju ona beše metnula na sto.

- Da, ali eto ne mogu! Ti ne znaš koliko sam se namučila čekajući te! Ja mislim da nisam ljubomorna. Nisam ljubomorna; ja ti verujem kad si tu, sa mnom; ali kad negde sam provodiš svoj nepojmljivi za mene život...

Ona se odmače od njega, izvadi najzad kukicu iz rada, i brzo, pomoću kažiprsta, počeše se nabacivati jedna za drugom petlje bele vune koja se sijala na svetlosti lampe, i nervozno brzo poče se kretati fina ruka u vezenom rukavu.

- A kako se desilo? Gde si sreo Aleksija Aleksandroviča? - odjednom neprirodno zazvoni njen glas.

- Sudarili smo se na vratima.

- I on ti se ovako poklonio?

Ona izduži lice, zažmuri upola, brzo promeni izraz lica, sklopi ruke, i Vronski odjednom spazi na njenom lepom licu isti izraz kojim ga je pozdravio Aleksije Aleksandrovič. On se osmehnu, a ona se veselo nasmeja onim ljupkim smehom iz grudi koji je bio jedna od njenih glavnih draži.

- Ja ne mogu nikako da ga razumem – reče Vronski. - Da je, posle tvoga objašnjenja s njim u letnjikovcu, raskinuo s tobom; da je mene pozvao dvoboj - ali ovo ne razumem: kako može da podnosi ovakav položaj? Strada, ipak, to se vidi.

- On? - s osmehom reče ona. - On je potpuno zadovoljan.

- Zašto se svi mučimo, kad bi sve moglo biti tako lepo?

- Samo se on ne muči. Zar ja ne znam njega, onu laž kojom je sav prožet?... Zar je mogućno, ako čovek oseća bar štogod, živeti tako kao što on živi sa mnom? On ništa ne razume, ne oseća. Zar bi mogao čovek, koji koliko bilo oseća, živeti sa svojom grešnom ženom u jednoj kući? Zar bi mogao govoriti s njom? Govoriti joj »ti«.

I ona ga nehotice poče opet podražavati: »Ti, ma chere, ti, Ana!«

- To nije muško, nije čovek - to je lutka. Niko to ne zna, ali ja znam. O, kad bih ja bila na njegovom mestu, ja bih davno ubila, ja bih rastrgla na komade tu ženu, takvu kao što sam ja, a ne bih govorila: ti, ma chere, Ana. To nije čovek, to je ministarska mašina. On ne razume da sam ja tvoja žena, da je on tuđin, da je suvišan... Nećemo, nećemo o tome govoriti!...

- Ti nisi u pravu, i nisi u pravu, draga moja! - reče Vronski starajući se da je umiri. - Ali svejedno, nećemo govoriti o njemu. Pričaj mi, šta si radila? Šta je s tobom? Kakva je ta bolest, i šta je rekao doktor?

Ona je gledala u njega s podrugljivom radošću. Očevidno našla je na mužu još smešnih i nakaznih stvari, i čekala vreme da ih iskaže.

Ali on nastavi.

- Ja se dosećam: to nije bolest, već tvoje stanje. Kad će to biti?

Podrugljivi sjaj ugasi se u njenim očima, i drugi osmejak - znanja nečega njemu nepoznatog, i tihe sete - zameni njen pređašnji izraz.

- Uskoro, uskoro. Ti si govorio da je naš položaj mučan, da ga treba nekako rešiti. Kad bi znao kako je meni on težak! Šta bih dala da mogu slobodno i smelo da volim! Ja se onda ne bih mučila, a ne bih ni tebe mučila ljubomorom... I to će biti uskoro, ali ne onako kako mi mislimo.

I na pomisao o tome kako će to biti, ona se samoj sebi učini tako žalosna da joj suze udariše na oči, te nije mogla da nastavi. Metnu na njegov rukav svoju ruku koja je sijala ispod lampe prstenjem i belinom.

- To neće biti onako kao što mi mislimo. Nisam htela da ti govorim o tome, ali ti si me prinudio. Brzo, brzo će se sve razrešiti, i svi ćemo se umiriti, i nećemo se više mučiti.

- Ja ne razumem - reče on razumevši je.

- Ti si pitao - kada? Skoro. I ja to neću preživeti. Ne prekidaj me! - I poče brzo da govori. - Ja znam, ja to znam sigurno. Ja ću umreti, i veoma mi je milo što ću umreti, da oslobodim i sebe i vas.

Suze joj potekoše iz očiju; on se naže k njenoj ruci i poče je ljubiti starajući se da sakrije svoje uzbuđenje, koje, on je to znao, nije imalo nikakvog osnova, ali koje on nije mogao da savlada.

- Da, tako, i tako je bolje - govorila je ona stežući jako njegovu ruku. - Da, to je jedino što nam je još ostalo.

On se pribra i podiže glavu.

- Koješta! Kakve to besmislice govoriš! - Ne, to je istina.

- Šta, šta je istina?

 ću umreti. Sanjala sam.

- Sanjala? - ponovi Vronski i u trenutku se seti svoga seljaka u snu.

- Da, sanjala sam - reče ona. - Odavno sam sanjala. Sanjala sam kao da sam utrčala u svoju sobu za spavanje, da nešto uzmem odande, da nešto doznam; znaš kako to biva u snu - govorila je ona sa strahom, široko otvarajući oči - kad u uglu sobe stoji neko.

- Ah, kakva besmislica! Kako možeš verovati...

Ali ona ne dade da je prekida. Ono što je govorila bilo je vrlo značajno za nju.

- I taj neko okrete se, i vidim da je to seljak sa razbarušenom bradom, malen i strašan. Ja htedoh da pobegnem, ali on se naže nad torbom i poče tamo nešto rukama preturati...

Ona predstavi kako je on preturao po torbi. Na njenom licu bio je užas. Vronski, sećajući se svoga sna, osećao je kako mu isti užas ispunjava dušu.

- On pretura, i uz to govori francuski, brzo-brzo, i, znaš, kotrlja, glas »r«: Il faut le battre, le fer, le broyer, le petrir[121]... Od straha sam htela da se probudim, i probudila sam se... ali sam se u snu probudila. I počela sam da se pitam: šta to znači? A Kornej mi odgovara: »Na porođaju, na porođaju ćete umreti, na porođaju, matuška«... I ja se probudih...

- Kakva besmislica, kakva besmislica! - govorio je Vronski, ali je osećao da nikakve ubedljivosti u njegovom glasu nije bilo.

- Ah, nećemo govoriti o tome. Zvoni, da naredim da nam donesu čaj. I počekaj malo, ja ću odmah...

Ali se odjednom zaustavi. Izraz njenoga lica u trenutku se izmeni. Strah i uzbuđenje naglo zameni izraz tihe, ozbiljne i blažene pažljivosti. On nije mogao da razume značaj te promene. Ona je osetila u sebi pokret novoga života.

4.

Posle susreta s Vronskim na svojim vratima, Aleksije Aleksandrovič ode, kao što je i nameravao, u italijansku operu. Odsede tamo dva čina, i vide se sa svima s kojima je trebalo da se vidi. Vrativši se kući pažljivo pregleda čiviluk, i videvši da na njemu nema vojnog šinjela, ode, po običaju, u svoju sobu. Ali, nasuprot običaju, ne leže da spava, nego šetaše tamo-amo po kabinetu do tri sata po ponoći. Osećanje gneva prema ženi koja nije htela da ostane u granicama pristojnosti, i da ispuni jednu pogodbu koju joj je on stavio - da ne prima u svojoj kući ljubavnika - nije mu davalo mira... Ona nije ispunila njegov zahtev, on je mora kazniti i privesti u delo svoju pretnju: tražiti razvod i oduzeti joj sina. Znao je sve teškoće koje su bile skopčane sa ovom stvari, ali rekao je da će to učiniti, i sad mora izvršiti svoju pretnju. Grofica Lidija Ivanovna nagoveštavala mu je da bi to bio najbolji izlaz iz njegovog položaja; u poslednje vreme praksa bračnih razvoda dovela je tu stvar do takvog savršenstva, da je Aleksije Aleksandrovič video mogućnost da se savladaju sve formalne teškoće. Osim toga, kako nesreća nikad ne dolazi jedna i sama, predmeti o uredbi stranaca i o navodnjavanju polja zarajske gubernije stvorili su Aleksiju Aleksandroviču takvih neprijatnosti u službi, da se za sve poslednje vreme nalazio u krajnjoj razdražljivosti.

Nije spavao cele noći, i njegov gnev, koji je rastao u nekakvoj ogromnoj progresiji, došao je izjutra do krajnjih granica. Žurno se obuče, i kao da nosi punu čašu gneva pa se boji da je ne prospe i da zajedno s gnevom ne izgubi i energiju potrebnu za objašnjenje sa ženom - uđe u njenu sobu doznade da je ustala.

Ana, koja je mislila da tako dobro poznaje svoga muža, beše poražena njegovim izgledom, kad uđe k njoj. Čelo namršteno, a oči mračno gledaju ispred seoe i izbegavaju njene poglede; usta čvrsto i prezrivo stisnuta. U hodu, u pokretima, u zvuku njegova glasa bilo je odlučnosti i čvrstine, kakve ona nikad nije u njemu videla. On uđe u sobu, i ne pozdravljajući se s njom uputi se pravo k njenom stolu za pisanje, i uzevši ključeve otvori fioku.

- Šta tražite? - viknu ona.

Pisma vašeg ljubavnika - reče on.

- Njih ovde nema - reče ona zatvarajući fioku; ali po samom tom pokretu on razumede da je pogodio, i odgurnuvši grubo njenu ruku brzo ščepa blok u koji je ona ostavljala najvažnije hartije. Ona htede da mu ga istrgne, ali je on odgurnu.

- Sedite! Treba da govorim s vama - reče on metnuvši blok pod mišku i stegnuvši ga laktom tako jako da mu se rame uzdiže.

Ona je sa čuđenjem i bojažljivo ćuteći gledala u njega.

- Rekao sam vam da neću dopustiti da primate ljubavnika u mojoj kući.

- Potrebno je bilo da ga vidim, da...

Ona zastade ne mogavši ništa da izmisli.

- Neću da ulazim u pojedinosti o tome zašto je ženi potrebno da se sastaje sa ljubavnikom.

- Htela sam, samo sam... - planuvši reče ona. Njegova grubost naljuti je i dade joj smelosti. - Zar vi ne osećate kako je vama lako da me vređate? - reče ona.

- Vređati se može pošten čovek i poštena žena, ali reći lopovu da je lopov, samo je la constatation d’un fait.[122]

- Tu novu crtu vaše surovosti dosad nisam poznavala.

- Vi nazivate surovošću: kad muž ostavlja ženi potpunu slobodu dajući joj častan zaklon imena, samo pod uslovom da sačuva pristojnost. Zar je to surovost?

- To je gore od surovosti, to je podlost, ako hoćete da znate! - uzviknu Ana sa mržnjom, ustade i htede da iziđe.

- Ne! - povika on svojim piskavim glasom koji se podiže sad za još jednu notu više, i ščepa je za ruku svojim velikim prstima tako snažno da na njoj ostadoše crveni tragovi od grivne koju je stegao, i silom je posadi na mesto. - Podlost? Ako hoćete da upotrebite tu reč, onda, podlost je - ostaviti muža i sina radi ljubavnika, a jesti hleb muževljev!

Ona pognu glavu. Ne samo da ne reče ono što je juče govorila ljubavniku, da je on njen muž, i da je muž izlišan; nego na to nije ni pomislila. Osećala je svu istinitost njegovih reči, i samo reče tiho:

- Vi ne možete opisati moj položaj gore nego što ga ja sama razumem; ali zašto vi govorite sve to?

 - Zašto govorim to? Zašto? - nastavi on sve jednako gnevno. - Da biste  znali da ću pošto niste ispunili moju volju odnosno održanja pristojnosti, da ću preduzeti mere da se ovaj položaj prekine.

- Skoro će, skoro će se svršiti i bez toga - progovori ona i opet joj suze naiđoše na oči pri misli o skoroj, sada željenoj smrti.

- Svršiće se brže nego što ste vi sa svojim ljubavnikom smislili! Vama je potrebno zadovoljenje životinjske strasti...

- Aleksije Aleksandroviču! Ja ne kažem da je to nevelikodušno, kažem da je neprilično tući onoga koji je već oboren.

- Da, vi samo na sebe mislite! A patnje čoveka koji je bio vaš muž za vas nemaju interesa. Vama je svejedno što je sav njegov život razoren, i koliko je on stla... stla... stladao.

Aleksije Aleksandrovič je govorio tako brzo da se zapleo, i nikako nije mogao da izgovori tu reč. Najzad izgovori stladao. Njoj beše smešno, ali se odmah zastide što joj je moglo išta biti smešno u ovakvom trenutku.

I prvi put ona za trenutak oseti njegov bol, prenese se mišlju u njega, i bi joj žao njega. Ali šta je mogla da kaže ili da učini? Obori glavu i ućuta. On takođe poćuta neko vreme, a zatim poče govoriti hladnijim glasom, naglašavajući proizvoljno izabrane reči koje nisu imale nikakve osobite vrednosti.

- Došao sam da vam kažem... - reče on.

Ona pogleda u njega. »Ne, to se meni učinilo« - pomisli, sećajući se izraza njegova lica kad se zapleo na reči stladao - »ne, zar čovek s onim mutnim očima, s ovim zadovoljnim spokojstvom može nešto osećati?«

- Ja ne mogu ništa izmeniti - prošaputa ona.

- Došao sam da vam kažem da sutra putujem u Moskvu, i da se više neću vratiti u ovu kuću; a vi ćete dobiti izveštaj o mojoj odluci preko advokata, kome ću poveriti parnicu o razvodu. Moj sin preći će mojoj sestri - reče Aleksije Aleksandrovič sećajući se s mukom onoga što je hteo da kaže o sinu.

- Vama je potreban Serjoža da biste mi pričinili bol - progovori ona gledajući ga ispod obrva. - Vi ga ne volite... Ostavite mi Serjožu!

- Jeste, izgubio sam čak i ljubav prema sinu, jer je s njim skopčana moja odvratnost prema vama. Ali ja ću ga ipak uzeti. Zbogom!

I htede da iziđe, ali ga sad ona zadrža.

- Aleksije Aleksandroviču, ostavite mi Serjožu - prošaputa ona još jedanput. - Ja nemam ništa više da kažem. Ostavite mi Serjožu do moga... Ja ću skoro roditi, ostavite mi ga! Aleksije Aleksandrovič planu, istrže svoju ruku iz njene i ćuteći iziđe iz sobe.

5.

Čekaonica znamenitog petrogradskog advokata bila je puna kad je Aleksije Aleksandrovič ušao u nju. Tri dame: starica, mlada žena, i trgovkinja; tri gospodina: jedan - bankar Nemac, sa prstenom na prstu; drugi - bradati trgovac; i treći - srditi činovnik u mundiru sa krstom o vratu; očevidno su odavno čekali. Dva pripravnika pisali su za stolovima škripeći perima. Pribor za pisanje, što je Aleksije Aleksandrovič jako voleo, bio je neobično lep. Aleksije Aleksandrovič nije mogao da to ne primeti. Jedan od pripravnika, ne ustajući, i zažmirivši, obrati se srdito Aleksiju Aleksandroviču.

- Šta želite?

- Imam posla kod advokata.

- Advokat je zauzet - odgovori strogo pripravnik pokazujući perom na one koji su čekali, i nastavi pisanje.

- Može biti da će naći koji slobodan trenutak? - reče Aleksije Aleksandrovič.

- On nema slobodnog vremena, jer je uvek zauzet. Izvolite počekati.

- Onda, molim vas, potrudite se i predajte moju kartu - reče dostojanstveno Aleksije Aleksandrovič videći da je preko potrebno otkriti svoj inkognito.

Pripravnik uze kartu i, očevidno, ne odobravajući njenu sadržinu, ode advokatu.

Aleksije Aleksandrovič je bio u principu naklonjen javnom sudu, ali se sa nekim pojedinostima njegove primene nije potpuno slagao, u smislu poznatih mu viših službenih odnosa, i čak ih je i osuđivao, ukoliko je on mogao osuđivati nešto što je najvišom voljom bilo utvrđeno. Sav njegov život protekao je u administrativnom radu, i stoga, kad god mu se što ne bi sviđalo, to njegovo osećanje bilo je ublaženo priznanjem da su greške u svakom poslu neizbežne, ali da se mogu popraviti. U novim sudskim ustanovama on nije odobravao one pogodbe pod koje je stavljena advokatura. Ali dosada nije imao posla sa advokaturom, te je samo teorijski nije odobravao; sad se pak njegovo neodobravanje pojačalo neprijatnim utiskom koji je dobio u advokatsko čekaonici.

- Odmah će izaći - reče pomoćnik, i zbilja, kroz dva minuta se u vratima ukaza dugačka prilika starog pravnika, koji se savetovao s advokatom i bio i sam advokat.

Advokat je bio mali, snažan, ćelav čovek, sa tamnoriđom bradom, svetlije boje dugačkim obrvama, i nadnesenim čelom. Bio je nagizdan kao mladoženja, od vratne marame i dvostrukog lanca do lakovanih cipela. Lice je bilo pametno, seljačko, a nakit i odelo kicoško i rđavog ukusa.

- Izvolite - reče advokat Aleksiju Aleksandroviču. Natmureno propustivši Karenjina pored sebe, on zatvori vrata. - Ako je po volji? - pokaza na naslonjaču kraj stola za pisanje pretrpanog hartijama, a sam sede na predsedničko mesto, trljajući male ruke sa kratkim prstima, obraslim belim dlakama, i nagnuvši glavu u stranu. Ali tek što se umiri u svome položaju, kad iznad stola prolete moljac. Advokat razdvoji ruke brzinom koja se nije mogla očekivati od njega, uhvati moljca, i opet zauze pređašnji položaj.

- Pre nego što počnem govoriti o mojoj stvari - reče Aleksije Aleksandrovič proprativši začuđeno advokatov pokret - moram napomenuti da stvar o kojoj imam s vama da govorim, mora ostati tajna.

Jedva primetan osmejak razmače riđe nadvešene brkove advokatove.

- Ja ne bih bio advokat kad ne bih mogao sačuvati tajne koje mi se povere. Ali ako želite potvrdu...

Aleksije Aleksandrovič pogleda u njegovo lice i vide da se njegove sive, pametne oči smeju kao da već sve znaju.

- Znate li moje prezime? - nastavi Aleksije Aleksandrovič.

- Znam i vas, i vašu korisnu - on opet uhvati moljca - delatnost, kao i svaki Rus - reče advokat nagnuvši se.

Aleksije Aleksandrovič uzdahnu pribirajući se. Ali kako se već bio odlučio, nastavi svojim piskavim glasom, bez bojazni, ne zapinjući, i naglašavajući neke reči.

- Imam tu nesreću - reče Aleksije Aleksandrovič - da sam postao prevaren muž, i želim zakonitim putem da prekinem odnose sa ženom, to jest, da se razvedem; ali tako da sin ne pripadne materi.

Sive oči advokatove starale su se da se ne smeju, ali su igrale od neuzdržljive radosti, i Aleksije Aleksandrovič vide da to nije bila samo radost čoveka koji dobija unosan posao - tu je bilo trijumfa i ushićenja, i sjaja sličnog onome zlobnom sjaju koji je viđao u očima ženinim.

- Vi želite moju saradnju da biste došli do razvoda?

- Da, tako je, ali vas moram obavestiti da ću se usuditi da zloupotrebim vašu pažnju. Ja sam došao da se prvo posavetujem s vama. Ja želim razvod, ali za mene su važni oblici u kojima je on mogućan. Vrlo je mogućno, ako se oblici ne podudare sa mojim zahtevima, da ću se odreći zakonitog traženja.

- O, to je uvek tako - reče advokat - i sve uvek zavisi od vaše volje.

Advokat spusti pogled na noge Aleksija Aleksandroviča osećajući da izgledom svoje neuzdržljive radosti može uvrediti klijenta. Pogleda moljca koji mu je leteo ispred nosa, i trže ruku, ali ga ne uhvati iz poštovanja prema Aleksiju Aleksandroviču.

- Mada su mi zakonski propisi o ovom predmetu u opštim crtama poznati - nastavi Aleksije Aleksandrovič - ja bih želeo da saznam, uopšte, formalnosti pod kojima se na praksi izvode slične stvari.

- Vi želite - ne dižući očiju odgovaraše advokat, ujedno ulazeći sa izvesnim zadovoljstvom u ton govora svoga klijenta - da vam izložim sve one puteve po kojima je mogućno ostvarenje vaše želje.

Na potvrdni naklon glave Aleksija Aleksandroviča, on nastavi, pokatkad samo uzgred pogledajući u pocrvenelo lice Aleksija Aleksandroviča.

- Razvod, po našim zakonima - reče, sa lakom senkom neodobravanja ruskih zakona - mogućan je, kao što vam je poznato, u sledećim slučajevima[123]... Počekajte! - obrati se pripravniku koji se beše promolio kroz vrata, ali ipak ustade, reče nekoliko reči, i opet sede. - U sledećim slučajevima: telesni nedostaci supruga; zatim petogodišnje odvojeno življenje bez javljanja - reče on, savivši kratak prst obrastao dlakama; zatim brakolomstvo (tu reč izgovori s očiglednim zadovoljstvom). Podrazdeli su sledeći (on je i dalje savijao svoje debele prste, (mada slučaji i podrazdeli nisu mogli ići zajedno): telesni nedostaci muža ili žene; zatim brakolomstvo muža ili žene.

- Pošto svi prsti prođoše, on ih sve opruži i nastavi: - To je teorijsko gledište; ali ja mislim da ste mi vi učinili čast obrativši mi se da saznate praktičnu primenu. I stoga, rukovodeći se antecedentima, ja imam da vam saopštim da se svi slučajevi razvoda svode na sledeće: fizičkih nedostataka nema? kako ja shvatam; a takođe nema ni odvojenog življenja bez javljanja?...

Aleksije Aleksandrovič pognu glavu odobravajući.

- Svode se na sledeće: brakolomstvo jednoga od supruga, i hvatanje na delu prestupne strane po uzajamnom sporazumu; ili, bez takvog sporazuma, nehotično hvatanje na delu. Moram reći da se poslednji slučaj retko sreta u praksi - reče advokat, i letimično pogledavši u Aleksija Aleksandroviča ućuta, kao prodavac pištolja koji je opisao sve osobine ovog ili onog oružja, i očekuje da kupac izvrši izbor. Ali je Aleksije Aleksandrovič ćutao, i zato advokat nastavi: - Najobičnije, prosto i razumno, kako ja držim, jeste brakolomstvo po uzajamnom sporazumu. Ne bih sebi dopustio da se tako izražavam kad bih govorio s nekim ograničenim čovekom - reče advokat - ali, mislim, za vas je to razumljivo.

Aleksije Aleksandrovič bio je međutim tako rastrojen, da nije mogao odmah da shvati vrednost brakolomstva po uzajamnom sporazumu, i izrazi sumnju; advokat mu odmah pomože.

- On i ona ne mogu više da žive zajedno - eto činjenica. I ako se oboje slože u tome, onda pojedinosti i formalnosti postaju sporedne. Ujedno, to je najprostiji i najsigurniji način.

Aleksije Aleksandrovič je sad potpuno razumeo Ali, za njega su važili i religiozni zahtevi, koji ne dopuštaju takve mere.

- To u ovom slučaju ne može doći u obzir - reče on. - U ovom slučaju mogućan je samo jedan način: nehotično hvatanje na delu, potvrđeno pismima, koja ja imam.

Pri pomenu pisama advokat steže usne i proizvede tanak, sažaljiv i prezriv zvuk.

- Vidite li - reče on - takve i tome slične stvari rešava, kao što znate, duhovni sud: a oci protopopi su u tim stvarima veliki ljubitelji najsitnijih pojedinosti - reče on s osmejkom koji je pokazivao saglasnost sa ukusom protopopova. - Pisma, bez sumnje, mogu biti potvrda unekoliko; ali dokazi moraju biti dobiveni neposredno, to jest od svedoka. Uopšte, ako mi učinite čast i udostojite me toga poverenja, ostavite meni izbor mera koje se moraju upotrebiti. Ko hoće rezultat, taj dopušta i sredstva!

- Ako je tako... - odjednom pobledevši poče Aleksije Aleksandrovič, a u to vreme advokat, opet ustavši, opet ode do vrata ka pripravniku koji ga je prekinuo.

- Kažite joj da mi ne radimo sa običnom robom - reče i vrati se Aleksiju Aleksandroviču.

Vrativši se na mesto, on neprimetno uhvati još jednoga moljca. »Lep će biti moj rips do leta!« - pomisli u sebi mršteći se.

- Dakle, vi ste izvoleli kazati... - reče.

Ja ću vam saopštiti svoju odluku pismeno - reče Aleksije Aleksandrovič, ustade, i uhvati se za sto. Postojavši malo, ćutke, dodade: - Iz vaših reči zaključujem da je razvod mogućan. Molio bih vas da mi kažete i vaše uslove.

- Sve je mogućno, ako mi ostavite punu slobodu rada - ne odgovarajući na pitanje reče advokat. - Kad mogu računati da od vas dobijem izveštaj? - upita on, pomičući se k vratima i blešteći očima i lakovanim cipelama.

- Kroz nedelju dana. Svoj pak odgovor: da li primate na sebe ovu stvar, i pod kakvim uslovima, bićete dobri da mi saopštite.

- Vrlo dobro.

Advokat se učtivo pokloni, isprati do vrata svoga klijenta, i ostavši sam predade se uživanju. Tako se raspoložio da je, uprkos svojim pravilima, učinio popust gospođi koja se cenjkala, i prestao da hvata moljce, i rešio da će iduće zime prekriti nameštaj kadifom, kao što je kod Sigonjina.

6.

Aleksije Aleksandrovič izvojevao je sjajnu pobedu u sednici komisije od sedamnaestog avgusta, ali su posledice te pobede uzdrmale njegov položaj. Nova komisija, za ispitivanje života stranaca u svima odnosima, bila je sastavljena, i bila poslata na lice mesta sa neobičnom brzinom i energijom, pothranjivanom od strane Aleksija Aleksandroviča. Posle tri meseca podnesen je izveštaj. Život stranaca bio je ispitan u političkom, administrativnom, ekonomskom, etnografskom i religioznom pogledu. Na sva su pitanja odgovori bili lepo izloženi; odgovori u koje se nije moglo sumnjati, pošto nisu bili proizvod čovečje misli, uvek potčinjene greškama, nego su bili proizvod službene delatnosti. Svi su odgovori bili rezultati zvaničnih podataka, gubernatorskih i arhijerejskih izveštaja, osnovanih na izveštajima sreskih načelnika i namesnika, koji su opet bili osnovani na izveštajima opštinskih vlasti i parohijskih sveštenika, i prema tome svi su ti odgovori bili nesumnjivi. Sva pitanja, kao, na primer, zašto bivaju nerodice, zašto se stanovnici drže svojih verovanja, itd. - pitanja koja se bez pomoći službene mašine ne rešavaju, i ne bi bila rešena vekovima, dobila su jasno, nesumnjivo rešenje. I rešenje je bilo u korist Aleksija Aleksandroviča. Ali, Stremov, koji je na poslednjoj sednici osetno bio dirnut u živac, upotrebio je pri prijemu komisijskog izveštaja taktiku koju Aleksije Aleksandrovič nije očekivao. Stremov, povukavši za sobom neke članove komisije, odjednom pređe na stranu Aleksija Aleksandroviča, i vatreno poče ne samo zastupati privođenje u delo mera koje je predlagao Karenjin, nego uze predlagati i druge, krajnje mere u istom smislu. Te mere, pojačane još i nečim suprotnim od onoga što je bilo osnovna misao Aleksija Aleksandroviča, bile su usvojene, ali tada se ispolji taktika Stremova. Te mere, dovedene do krajnosti, odjednom se pokazaše tako glupima, da se državnici, društveno mnenje, pametne dame, i novine - svi istovremeno okomiše protiv tih mera, izražavajući negodovanje i protiv samih mera i protiv njihovog priznatog pokretača Aleksija Aleksandroviča. Stremov se pak izmače u stranu praveći se da je on samo slepo išao za planom Karenjina, i da se sad i sam čudi, i negoduje protiv onoga što je učinjeno. To je uzdrmalo položaj Aleksija Aleksandroviča. Ali, uprkos oronulom zdravlju, uprkos porodičnim nevoljama, Aleksije Aleksandrovič nije se predavao. U komisiji nastade rascep. Jedni, sa Stremovom na čelu, pravdali su svoju grešku time što su poverovali izveštaju revizione komisije kojom je rukovodio Aleksije Aleksandrovič, i govorili su da je izveštaj te komisije samo jedna besmislica, i samo ispisana hartija. Aleksije Aleksandrovič, sa partijom svojih ljudi, koji su videli opasnost od tako revolucionarnog stava prema zvaničnim hartijama, branio je i dalje podatke koje je izradila reviziona komisija.

Usled toga, u višim krugovima, pa čak i u društvu, sve se zaplelo, i premda je stvar jako interesovala ljude, niko nije mogao da zna da li stranci zbilja teško žive i propadaju, ili pak napreduju. Usled toga, a donekle i usled preziranja koje pade na njega zbog ženinog neverstva, položaj Aleksija Aleksandroviča postade veoma labav. U tom položaju, Aleksije Aleksandrovič donese značajnu odluku. Na iznenađenje cele komisije on izjavi da će tražiti dopuštenje da lično ode na lice mesta i izvidi stvar. I izmolivši to dopuštenje, Aleksije Aleksandrovič krenu na put u daleke gubernije.

Odlazak Aleksija Aleksandroviča izazva veliku galamu, utoliko više što on, pred sam polazak, službeno vrati uz akt i novac koji mu beše izdat na ime dvanaest konja, radi odlaska do mesta opredeljenja.

- Nalazim da je to vrlo plemenito - govorila je o tome Betsi sa kneginjom Mjahkom. - Zašto davati novac za poštanske konje, kad se zna da ima svugde železnica.

Ali se kneginja Mjahkaja nije slagala s tim, i čak ju je mišljenje kneginje Tverske dražilo.

- Lako je vama tako govoriti - reče ona - kad imate miliona, ne znam koliko; ali ja, ja veoma volim kad moj muž ide leti po reviziji. Za njega je vrlo zdravo i prijatno da se prođe, a ja sam već uobičajila da sa onim novcem držim kola i kočijaša.

Na putu za daleke gubernije, Aleksije Aleksandrovič zadržao se tri dana u Moskvi.

Sutradan po svome dolasku, on pođe u posetu general - gubernatoru. Na raskrsnici kod Gazetne ulice, gde se uvek tiskaju ekipaži i kočijaši, Aleksije Aleksandrovič odjednom ču svoje ime, izgovoreno tako grlatim i veselim glasom, da nije mogao da se ne obazre. Na uglu trotoara, u kratkom modernom gornjem kaputu, sa nakrivljenim plitkim modernim šeširom, sijajući osmehom koji je otkrivao bele zube između crvenih usana, veseo, mlad, svetao, stajao je - Stepan Arkadijevič, i odlučno i uporno vikao i tražio da se stane. Jednom se rukom držao za prozor zaustavljenih kola, iz kojih su izvirivale dve dečje glavice i ženska glava u kadifenom šeširu, i smešeći se mahao rukom zetu. Dama se osmejkivala dobrim osmejkom i takođe mahala rukom Aleksiju Aleksandroviču. To je bila Doli s decom.

Aleksije Aleksandrovič nije želeo ni s kim da se viđa u Moskvi, a najmanje s bratom svoje žene. On podiže šešir i htede da prođe, ali Stepan Arkadijevič naredi kočijašu da stane, i pritrča kolima po snegu.

- Kako ti nije grešno da se ne javiš! Jesi li odavno ovde? Juče sam bio kod Disoa, i vidim na tabli »Karenjin«, ali ni nakraj pameti da si to ti! - govorio je Stepan Arkadijevič promaljajući glavu kroz prozor u kola. - Inače bih svratio. Vrlo mi je milo što te vidim! - govorio je udarajući nogu o nogu i otresajući sneg. - Kako ti nije grešno da se ne javiš! - ponovi on.

- Nisam imao vremena, veoma sam zauzet - odgovori suvo Aleksije Aleksandrovič.

- Hajdemo do moje žene, ona jako želi da te vidi.

Aleksije Aleksandrovič razvi pled pod kojim behu njegove prozeble noge, i izišavši iz kola pređe po snegu do Darje Aleksandrovne.

- Šta je to, Aleksije Aleksandroviču, zašto nas tako obilazite? - reče Doli smešeći se.

- Bio sam veoma zauzet. Milo mi je što vas vidim - reče on tonom koji je jasno tovorio da ga sve to ljuti. - Kako ste sa zdravljem?

- A kako je moja mila Ana?

Aleksije Aleksandrovič promrmlja nešto i htede da ide. Ali ga Stepan Arkadijevič zaustavi.

- Znaš li šta sutra da radimo? Doli, pozovi ga na ručak! Pozvaćemo Koznišova i Pescova, da gosta počastimo moskovskom inteligencijom.

- Dakle, molim vas, dođite - reče Doli - čekaćemo vas u pet, šest časova, ako želite. A kako je moja mila Ana? Odavno se...

- Zdrava je - mršteći se promrmlja Aleksije Aleksandrovič. - Milo mi je bilo - i on se uputi svojim kolima.

- Hoćete li doći? - povika Doli.

Aleksije Aleksandrovič progovori nešto što Doli nije mogla razabrati u galami i tresku od kola.

- Ja ću sutra svratiti. - doviknu mu Stepan Arkadijevič.

Aleksije Aleksandrovič sede u kola i zavali se u njima tako da nikoga ne vidi i da njega niko ne vidi.

- Osobenjak! - reče Stepan Arkadijevič ženi, i pogledavši u časovnik napravi pred licem pokret rukom koji je označavao miloštu prema ženi i deci, i mladalački pođe dalje trotoarom.

- Stivo! Stivo! - povika Doli pocrvenevši.

On se okrete.

- Treba da kupim kapute Griši i Tanji. Daj mi novaca!

- Neka, reci da ću ja platiti - i on se izgubi, veselo klimnuvši glavom poznatom prolazniku.

7.

Sutradan je bila nedelja. Stepan Arkadijevič svrati u Veliko pozorište na probu baleta, i dade Maši Čibisovoj, lepuškastoj balerini Koja je ponovo stupila u pozorište po njegovoj protekciji, obećane joj korale, i, iza kulisa, u dnevnoj pozorišnoj tami, poljubi njeno lepuškasto, i zbog dobivenog poklona svetlo lice. Osim što joj je predao korale, došao je i da se sporazume s njom o sastanku posle baleta. Objasnivši joj da je nemogućno da dospe na početak baleta, obeća joj da će doći na poslednji čin, i da će je zatim odvesti na večeru. Iz pozorišta, Stepan Arkadijevič svrati na pijacu, sam izabra ribu i špargle za ručak, i u 12 časova je već bio kod Disoa, gde je imao da se sastane sa trojicom, koji, na njegovu sreću, behu svi u istom hotelu; sa Ljevinom, koji je nedavno doputovao iz inostranstva i tu odseo; sa svojim novim načelnikom, koji tek beše stupio na dužnost i vršio reviziju u Moskvi; i sa zetom, Karenjinom, da ga neizostavno odvede na ručak.

Stepan Arkadijevič voleo je da ruča, a još više voleo da priređuje ručak, mali, ali otmen i po jelu i po piću, i po izboru gostiju. Program današnjeg ručka jako mu se sviđao: sveži grgeči, špargle, i, la piece de resistance,[124] divan iako prost rostbif, i odgovarajuća vina; to je što se tiče jela i pića. Od gostiju, pak, biće Kiti i Ljevin; a da to ne bi padalo u oči, biće još jedna rođaka i mladi Ščerbacki, i, la piece de resistance od gostiju, Koznišov Sergije i Aleksije Aleksandrovič. Sergije Ivanovič - Moskovljanin i filozof; Aleksije Aleksandrovič - Petrograđanin i praktičar; a pozvaće još i poznatog osobenjaka-entuzijastu Pescova: liberal, pričalo, muzikant, istoričar, simpatični pedesetogodišnji mladić koji će biti sos ili garnir uz Koznišova i Karenjina. A on, domaćin, izazivaće ih i tutkati jednog protiv drugog.

Druga rata novca za šumu primljena je bila od kupca, i još nije bila potrošena; Doli je vrlo ljupka i dobra u poslednje vreme; i tako je ideja za ovaj ručak u svakom pogledu veselila Stepana Arkadijeviča. Bio je najbolje raspoložen. Našle se doduše i dve male neprijatne okolnosti; ali su se obe te okolnosti gubile u moru dobrodušne veselosti koja se talasala u duši Stepana Arkadijeviča. Te dve okolnosti bile su: prva, što je juče, kad je sreo Aleksija Aleksandroviča, primetio da je ovaj hladan i strog prema njemu; i dovodeći u vezu izraz lica Aleksija Aleksandroviča, i to što nije došao k njima i nije ništa javio o sebi, sa glasovima koje je slušao o Ani i Vronskom. Stepan Arkadijevič zaključi da između muža i žene nešto nije u redu. To je bila jedna neprijatnost. Druga mala neprijatnost bila je ta, što je novi načelnik, kao i svi novi načelnici, imao reputaciju strašnoga čoveka koji ustaje u šest časova izjutra, radi kao konj, i zahteva takav isti rad od svojih potčinjenih. Osim toga, ovaj novi načelnik imao je još reputaciju medveda u ponašanju, i bio je, kako se govorilo, čovek sasvim suprotnog pravca onome kojem je pripadao pređašnji načelnik, i kojem je dosada pripadao i sam Stepan Arkadijevič. Juče je Stepan Arkadijevič išao na dužnost u mundiru; novi načelnik bio je vrlo ljubazan i upustio se u razgovor sa Oblonskim kao sa poznanikom; stoga je Stepan Arkadijevič smatrao za svoju dužnost da mu učini posetu u redengotu. Misao o tome da ga novi načelnik može ne primiti lepo, bila je druga neprijatna okolnost. Ali, Stepan Arkadijevič je instinktivno osećao da će se sve lepo udesiti. »Svi su ljudi ljudi, svaki je čovek grešan, kao i svi mi: zašto se srditi i svaćati?« - mislio je on ulazeći u hotel.

- Zdravo, Vasilije - reče, prolazeći hodnikom s nakrivljenim šeširom i obraćajući se poznatom lakeju - pustio si zaliske? Ljevin - broj 7, a? Molim te, provedi me. I saznaj da li prima grof Anjičkin (to je bio novi načelnik).

- Razumem - smešeći se odgovori Vasilije. Odavno nam niste dolazili.

- Bio sam juče, samo sa drugog ulaza. Je li ovo broj sedam?

Ljevin je stajao sa tverskim seljakom nasred sobe i aršinom merio svežu medveđu kožu, kad je Stepan Arkadijevič ušao.

- A, to uloviste? - viknu Stepan Arkadijevič - Divna stvar! Medvedica! Dobar dan, Arhipe!

On se rukova sa seljakom, i sede na stolicu ne skidajući kaput i šešir.

- Ta skini kaput, posedećeš malo! - skidajući mu šešir s glave, reče Ljevin.

- Ne, nemam kad, došao sam samo za trenutak - odgovori Stepan Arkadijevič. I samo raskopča kaput, ali ga zatim skide, i ostade čitav sat razgovarajući s Ljevinom o lovu i najprisnijim stvarima. - Dela, pričaj mi šta si radio u inostranstvu? Gde si bio? - reče Stepan Arkadijevič kad seljak iziđe.

- Pa bio sam u Nemačkoj, u Pruskoj, u Francuskoj, u Engleskoj, ali ne u prestonicama, već u fabričkim gradovima, i mnogo sam šta novo video. I milo mi je što sam tamo bio.

- Da, znam kako ti misliš o uređenju radničkog života.

- Nije reč o tom! U Rusiji ne može biti radničkog pitanja. U Rusiji je. pitanje o odnosu radničkog sveta prema zemlji; to pitanje i tamo postoji, ali tamo je ono samo popravka onog što je pokvareno, a kod nas...

Stepan Arkadijevič je pažljivo slušao Ljevina.

- Da, da! - govorio je on. - Vrlo je mogućno da si ti u pravu - reče. - Ali milo mi je što si tako čio: za medvedima juriš, radiš, oduševljavaš se. A Ščerbacki mi je govorio - on te je negde sreo - da si nekako tužan, da neprestano gororiš o smrti.

- Naravno, ja ne prestajem misliti o smrti - reče Ljevin. - Istina je: vreme je da se umire. I sve je besmislica. Pravo da ti kažem, ja svoju misao i svoj rad jako cenim; ali, u suštini, razmisli, ceo naš svet je kao mala plesan izrasla na sićušnoj planeti. A mi mislimo da tu može biti nečega velikog - misli, dela! Sve su to peščana zrnca.

- To ti je, brajko, staro kao svet!

- Staro, da; ali, znaš, kad to jasno shvatiš, sve ti nekako postaje ništavno. Kad znaš da ćeš danas - sutra umreti, i da ništa od tebe neće ostati, onda je nekako sve ništavno. Ja smatram svoju misao za vrlo značajnu, a ona, međutim, čak i kad bi se ostvarila, ništavna je toliko - koliko i proći pored ove medvedice. Da, tako provodimo život, zabavljamo se lovom, radom, koliko samo da ne mislimo o smrti.

Stepan Arkadijevič se smeškao fino i umiljato slušajući Ljevina.

- Pa razume se! Dakle si prešao na moju stranu; sećaš li se kako si me napadao što tražim naslade u životu?

Ne budi tako strog, o, moralisto[125]...

- Jeste, ipak je u životu lepo ono... - Ljevin se zbuni. - Ah, ne znam. Znam

samo da ćemo uskoro pomreti.

- Zašto uskoro?

- I znam da je draži u životu manje kad mislim o smrti, ali se osećamo spokojniji.

- Naprotiv, pri svršetku je sve veselije. Ali vreme je da idem - reče Stepan Arkadijevič ustajući po deseti put.

- Ostani još malo! - govorio je Ljevin zadržavajući ga. - Kad ćemo se videti? Ja sutra putujem.

- Baš sam ti ja neki! - Pa zato sam i došao!... Dođi danas neizostavno kod mene na ručak. Biće tvoj brat, biće moj zet Karenjin.

- Zar je on ovde? - reče Ljevin i htede da pita za Kiti. Čuo je da je početkom zime bila u Petrogradu, kod svoje sestre, žene jednoga diplomate, i ne zna da li se vratila, ili još nije; ali se predomisli: što da pita. »Tu je, nije tu - svejedno.«

- Dakle, doći ćeš?

- Pa razume se.

- Dakle, u pet časova, i u redengotu.

I Stepan Arkadijevič ustade da pođe dole k novome načelniku. Instinkt nije prevario Stepana Arkadijeviča. Novi, strašni načelnik pokazao se veoma druževan čovek, i Stepan Arkadijevič ostade da doručkuje s njim, i toliko se zadrža da tek oko četiri sata stiže da poseti Aleksija Aleksandroviča.

8.

Pošto se vratio sa liturgije, Aleksije Aleksandrovič ostade celo prepodne kod kuće. Toga jutra čekala su ga dva posla: prvo, trebalo je da primi i uputi deputaciju stranaca koja je išla u Petrograd, i koja se sad nalazila u Moskvi; drugo, trebalo je napisati pismo advokatu. Iako obrazovana inicijativom Aleksija Aleksandroviča, ta je deputacija značila mnoge nezgode, pa čak i opasnosti, te je Aleksiju Aleksandroviču bilo vrlo milo što ju je zatekao u Moskvi. Članovi deputacije nisu imali pojma o svojoj ulozi i dužnosti. Oni su bili naivno uvereni da se njihov posao sastoji u tome da izlože svoje potrebe i pravo stanje stvari, da traže pomoć od vlade; a nisu znali da su neke njihove izjave i zahtevi podržavali protivničku partiju, i prema tome kvarili celu stvar. Aleksije Aleksandrovič dugo se baktao s njima; napisao im je program od kojeg se ne smeju udaljavati, i otpustiv ih, napisao je više pisama u Petrograd radi upućivanja deputacije. Glavni pomoćnik u tome poslu trebalo je da bude grofica Lidija Ivanovna. Ona je bila specijalista u poslovima deputacija, i niko kao ona nije umeo da vodi i daje istinski pravac deputacijama. Kad je to svršio, Aleksije Aleksandrovič napisa pismo advokatu. Bez najmanjeg kolebanja, dade mu ovlašćenje da može raditi po svome nahođenju. Uz pismo priloži tri pisamceta od Vronskog Ani, koja je našao u oduzetom bloku.

Od vremena kad je Aleksije Aleksandrovič izašao iz kuće s namerom da se ne vraća svojoj porodici; i od onda kad je bio kod advokata i saopštio, ma i jednom jedinom čoveku, svoju nameru; naročito od trenutka kad je pretvorio ovu stvar života u stvar hartije - on se više i više navikavao na svoju nameru, i video sad jasno mogućnost njenog ostvarenja.

Zatvarao je pismo advokatu kad začu gromke zvuke glasa Stepana Arkadijeviča. Stepan Arkadijevič se prepirao sa slugom Aleksija Aleksandroviča i tražio da ga prijavi.

»Svejedno - pomisli Aleksije Aleksandrovič - tim bolje: bar ću mu kazati kakav je moj položaj i odnos prema njegovoj sestri, i objasniću mu zašto ne mogu ručati kod njega«.

Neka izvoli! - reče glasno, skupljajući hartije i sklanjajući ih u fioku.

- Evo, vidiš li da lažeš, on je kod kuće! - odgovori glas Stepana Arkadijeviča lakeju koji ga nije puštao; skidajući u hodu kaput Oblonski uđe u sobu. - Vrlo mi je milo što sam te zatekao! Dakle, ja se nadam... - poče veselo Stepan Arkadijevič.

- Ne mogu doći - reče hladno Aleksije Aleksandrovič, stojeći i ne nudeći gosta da sedne.

Aleksije Aleksandrovič mislio je da odmah stupi u hladne odnose u kojima je morao biti prema bratu žene s kojom je počinjao brakorazvodnu parnicu; ali on nije računao na ono more dobrodušnosti koje se razlivalo preko obala u duši Stepana Arkadijeviča.

Stepan Arkadijevič široko otvori svoje sjajne, vedre oči.

- Zašto ne možeš? Šta hoćeš da kažeš? - reče u nedoumici na francuskom. - Pa, to je već obećano. I mi svi računamo na tebe.

- Hoću da kažem da ne mogu doći kod vas zato što rođački odnosi koji su bili među nama, moraju prestati.

- Šta? To jest, kako? Zašto? - smešeći se progovori Stepan Arkadijevič.

- Zato što počinjem brakorazvodnu parnicu s vašom sestrom, mojom ženom. Morao sam...

Ali Aleksije Aleksandrovič ne završi svoj govor, kad Stepan Arkadijevič učini nešto što onaj drugi nikako nije očekivao. Stepan Arkadijevič glasno uzdahnu i sede u naslonjaču.

- Aleksije Aleksandroviču, šta to govoriš! - uzviknu Oblonski i na licu mu se ocrta patnja.

- Tako je.

- Oprosti, ali ja ne mogu i ne mogu u to da verujem...

Aleksije Aleksandrovič sede; osećao je da njegove reči nisu imale ono dejstvo koje je on očekivao, i da će sad morati da se objašnjava, i da će, ma kakva bila njegova objašnjenja, njegovi odnosi prema šuraku ostati isti.

- Da, ja sam stavljen u tešku neophodnost da tražim razvod braka - reče on.

- Samo ti jedno mogu reći, Aleksije Aleksandroviču. Tebe poznajem kao odličnog, pravičnog čoveka; poznajem Anu - oprosti, ne mogu promeniti svoje mišljenje o njoj - kao krasnu, odličnu ženu; i zato, oprosti, ne mogu da verujem u to. Tu je neki nesporazum - reče on.

Da, kad bi to bio samo nesporazum.

- Dopusti, ja razumem - prekide ga Stepan Arkadijevič. - Da, dabogme... Ali jedno: ne treba žuriti. Ne treba, ne treba hitati!

- Ja nisam žurio - reče hladno Aleksije Aleksandrovič - u takvim stvarima nema ni s kim savetovanja... Tvrdo sam odlučio.

- To je strašno! - reče Stepan Arkadijevič uzdahnuvši teško. - Ja bih samo jedno učinio, Aleksije Aleksandroviču. Molim te, učini to! - reče on. - Stvar još nije početa, kako sam razumeo. Pre nego što počneš parnicu, sastani se s mojom ženom, razgovaraj s njom! Ona voli Anu kao sestru, voli tebe, i vanredna je žena. Tako ti boga, razgovaraj s njom! Učini mi to, molim te!

Aleksije Aleksandrovič se zamisli, a Stepan Arkadijevič gledaše u njega sa saučešćem i ne prekidaše njegovo ćutanje.

- Hoćeš li otići do nje?

- Ne znam. Zato i nisam bio kod vas. Ja mislim da se naši odnosi moraju izmeniti.

- Zašto? Ja to ne vidim. Dopusti mi da mislim da ti, pored naših rođačkih veza, imaš prema meni, bar delimično, prijateljska osećanja, kakva sam ja uvek gajio prema tebi... i istinsko poštovanje - reče Stepan Arkadijevič stežući mu ruku. - Kad bi i najgore tvoje pretpostavke bile opravdane, ja ne uzimam, i nikad se ne bih rešio da uzmem na sebe da osuđujem jednu ili drugu stranu; i zato ne vidim uzrok koji bi izazvao promenu u našim odnosima. A sada učini to, dođi do moje žene.

- Ali mi različno gledamo na tu stvar - reče hladno Aleksije Aleksandrovič. - Uostalom, nećemo govoriti o tome.

- A zašto ne bi došao danas na ručak? Žena te očekuje. Molim te, doći. I što je glavno, porazgovaraj s njom. Ona je divna žena. Tako ti boga, na kolenima te molim!

- Ako baš tako želite, doći ću - uzdahnuvši reče Aleksije Aleksandrovič.

I želeći da promeni razgovor on upita o onome što je obojicu interesovalo, o novom načelniku Stepana Arkadijeviča, još mladom čoveku, koji je odjednom dobio tako visok položaj.

Aleksije Aleksandrovič nije ni ranije voleo grofa Anjičkina, i uvek se razilazio s njim u mišljenju, a sad se nije mogao uzdržati od pojmljive za svakog činovnika mržnje čoveka koji je pretrpeo poraz u službi, prema čoveku koji je dobio unapređenje.

- Jesi li se i video s njim? - reče Aleksije Aleksandrovič s jetkim osmejkom.

Nego, juče je bio kod nas u kancelariji. Čini mi se da odlično poznaje stvari i da je vrlo vredan.

- A na šta je upravljena njegova delatnost? - reče Aleksije Aleksandrovič. - Da li da stvara nešto, ili da preraćuje ono što je urađeno? Nesreća je naše države - kancelarijska administracija, čiji je on dostojan predstavnik.

- Bogami, ja ne znam šta se u njemu može osuđivati. Njegov pravac ne poznajem, ali znam da je krasan čovek - odgovori Stepan Arkadijevič. - Sad sam baš bio kod njega - divan čovek. Zajedno smo doručkovali, i ja sam ga naučio da pravi ono piće, znaš, ono vino s pomorandžama. To vrlo dobro rashlađuje. I čudnovato, on za to nije znao. Vrlo mu se dopalo. Ne, zbilja, on je divan čovek.

Stepan Arkadijevič pogleda u sat.

- Ah, bože moj, četiri je već prošlo, a ja još moram do Dolgovušina! Dakle, molim te, dođi na ručak. Ne možeš zamisliti koliko bi ožalostio i mene i ženu ako ne bi došao.

Aleksije Aleksandrovič isprati šuraka sasvim drukčije nego što ga je dočekao.

- Obećao sam i doći ću - odgovori setno.

- Veruj da ja to cenim, i nadam se da se ti nećeš pokajati - odgovori smešeći se Stepan Arkadijevič.

I oblačeći u hodu kaput on zakači rukom lakeja po glavi, nasmeja se i iziđe.

- U pet časova, i u redengotu, molim! - viknu još jedanput, vraćajući se ka vratima.

9.

Već je bilo prošlo pet časova, i neki gosti behu već došli, kad stiže i domaćin. On uđe zajedno sa Sergijem Ivanovičem Koznišovom i Pescovom koji se susretoše kod ulaza. To su bili dva glavna predstavnika moskovske inteligencije, kako ih je nazivao Oblonski. Obojica su bili ljudi uvaženi i po karakteru i po umu. Oni su jedan drugog poštovali, ali su se gotovo u svemu dokraja i beznadežno razilazili - ne zato što bi pripadali protivnim pravcima, nego baš zato što su bili iz jednog tabora (neprijatelji su ih mešali kao jedno), ali je u tom taboru svaki od njih imao svoju tananost. A kako nema ničeg nepodatnijeg za sporazum od raznomislenosti u poluapstrakcijama, to oni ne samo da se nisu slagali u mišljenjima, nego su odavno bili navikli da se, bez ljutnje, podsmevaju uzajamnim neizlečivim zabludama.

Ulazili su na vrata razgovarajući o vremenu, kad ih stiže Stepan Arkadijevič. U salonu su već sedeli: knez Aleksandar Dmitrijevič, tast Oblonskoga, mladi Ščerbacki, Turovcin, Kiti i Karenjin.

Stepan Arkadijevič uoči odmah da u salonu bez njega ne ide kako treba. Darja Aleksandrovna, u svojoj svečanoj sivoj svilenoj haljini, očevidno zabrinuta što će deca morati da ručaju sama u svojoj sobi, a i time što muža nema, nije umela bez njega da zgodno izmeša celo to društvo. Svi su sedeli kao popovske kćeri u gostima kako se izražavao stari knez, u nedoumici zašto su došli tu, i cedili su reči kroz zube koliko samo da se ne ćuti. Dobrodušni Turovcin osećao se očevidno u tuđoj sferi, i osmejak njegovih debelih usana, kojim je dočekao Stepana Arkadijeviča, kao da je rečima govorio: »E, brajko, strpao si me među pametne! Da se nešto popije, i da se posedi u Chateau des fleurs[126] - to bi bilo iz moje oblasti.« Stari knez je sedeo ćuteći, i sa strane pogledao svojim sjajnim očicama Karenjina; Stepan Arkadijevič razumede da je on već smislio neku rečcu kojom će okarakterisati ovog državnika na koga, kao na kečigu, pozivaju goste. Kiti je gledala u vrata i pribirala snagu da ne pocrveni kad Konstantin Ljevin uđe. Mladi Ščerbacki, koga nisu upoznali sa Karenjinom, starao se da pokaže kako ga to nimalo ne uznemiruje. Sam pak Karenjin, po petrogradskoj navici, došao je na »ručak s damama« u fraku i beloj vratnoj marami, a Stepan Arkadijevič je video po njegovom licu da je došao samo da iskupi datu reč, i da, prisustvujući u tome društvu, vrši jednu tešku dužnost.

Karenjin je bio glavni uzrok hladnoće na kojoj su se smrzli svi gosti, do dolaska Stepana Arkadijeviča.

Ušavši u salon Stepan Arkadijevič se izvini i objasni da ga je zadržao onaj knez koji je uvek bio kotva spasenja za sva njegova odsustva i zadocnjenja; za jedan minut je sve goste međusobno upoznao, i sastavivši Aleksija Aleksandroviča sa Sergijem Kozmišovom, podmetnu im temu o rusifikaciji Poljske, koju oni zajedno s Pescovom odmah dočepaše. Potapkavši po ramenu Turovcina on mu šapnu nešto smešno, i primače ga ženi i knezu. Zatim reče Kiti da je danas vrlo lepa, i upozna Ščerbackog s Karenjinom. Za jedan minut je tako premesio ovo društveno testo, da se salon čisto preobrazio, i glasovi odasvud živahno zazvučaše. Samo Konstantina Ljevina nema. Ali i to je bilo za dobro, jer, kad Stepan Arkadijevič uđe u trpezariju, spazi na svoje zaprepašćenje da portvajn i heres nisu uzeti od Levea nego od Deprea, i naredivši da se pošalje kočijaš što je mogućno brže k Leveu, uputi se opet u salon.

Ali se u trpezariji srete s Konstantinom Ljevinom.

- Jesam li odocneo?

- Zar bi ti mogao da ne odocniš? - uzevši ga pod ruku reče Stepan Arkadijevič.

- Ima li mnogo sveta? ko je sve tu? - nehotice crveneći upita Ljevin, dok je otresao rukavicom sneg sa kape.

- Sve svoji. Tu je Kiti. Hajdemo da te upoznam s Karenjinom.

I pored svoga slobodnjaštva, Stepan Arkadijevič je znao da poznanstvo s Karenjinom ne može ne polaskati, i zato je častio time svoje najbolje drugove i prijatelje. Ali Konstantin Ljevin u tome trenutku nije bio u stanju da oseti sve zadovoljstvo od toga poznanstva. On nikako nije viđao Kiti posle onog nezaboravljenog večera kada je sreo Vronskog, sem da uzme u obzir onaj trenutak kad ju je spazio na putu, u kolima. U dubini duše on je osećao da će je danas videti ovde. Ali se starao, podržavajući u sebi slobodu misli, da uveri sebe da za to ne zna.

Sada pak, kad je čuo da je ona tu, najedanput oseti takvu radost, i u isto vreme takav strah, da mu disanje zastade, te nije mogao da izgovori što je hteo.

»Kakva li je, kakva li je sad? Da li je onakva kakva je bila pre, ili je onakva kakva je bila u kolima? A ako je istina ono što je govorila Darja Aleksandrovna? A zašto opet da nije istina?« mislio je redom.

- Ah, molim te, upoznaj me s Karenjinom - jedva izgovori, i očajno- odvažnim korakom uđe u salon i ugleda Kiti.

Ona nije bila ni onakva kao pre, ni onakva kao u kolima; bila je sasvim drukčija.

Bila je uplašena, bojažljiva, zastiđena, i usled toga još lepša. Ona ga je ugledala baš u trenutku kad je ulazio u sobu. Očekivala ga je, i obradova se i zbuni od svoje radosti toliko, da je nastao trenutak, baš onaj kad je Ljevin prilazio domaćici i opet pogledao u nju, da se i njoj, i njemu, i Doli, koja je sve videla, učinilo da Kiti neće izdržati i da će zaplakati. Ona pocrvene, poblede, opet pocrvene i obamre, i, jedva primetio dršćući usnama, čekaše Ljevina. On joj priđe, pokloni joj se i ćuteći joj pruži ruku. Da nije bilo lakog drhtanja usana, i vlažnosti u očima koja im je pridavala sjaja, njen osmejak bio bi gotovo spokojan kad je rekla:

- Odavno se nismo videli - i s očajničkom odlučnošću steže svojom hladnom rukom njegovu ruku.

- Vi mene niste videli, ali ja sam vas video - reče Ljevin sijajući osmejkom sreće. - Video sam vas kad ste sa železničke stanice išli u Jergušovo.

- Kad? - upita ona začuđeno.

- Vi ste išli u Jergušovo - odgovori Ljevin osećajući da se guši od sreće koja mu obuze dušu. »I kako sam smeo da spajam misli o nečemu što nije nevino s ovim dirljivim stvorenjem! Da, čini mi se da je istina ono što je govorila Darja Aleksandrovna«, mislio je.

Stepan Arkadijevič uze ga za ruku i privede ga Karenjinu.

- Dopustite da vas upoznam. - On izgovori njihova imena.

- Vrlo mi je prijatno što se opet sretamo - reče hladno Aleksije Aleksandrovič rukujući se s Ljevinom.

- Zar se vi poznajete? - začuđeno upita Stepan Arkadijevič.

- Proveli smo zajedno tri sata u vagonu - smešeći se reče Ljevin - i razišli smo se, kao na balu pod maskama, krajnje zainteresovani, bar ja.

- Tako, tako! Molim, izvolite - reče Stepan Arkadijevič pokazujući u pravcu trpezarije.

Muškarci uđoše u trpezariju i priđoše stolu sa zakuskom, na kojem je stajalo šest vrsta rakije i toliko vrsta sira sa srebrnim lopaticama i bez lopatica, ajvar, haringe, konzerve raznih vrsta, i tanjiri sa komadićima  

francuskog hleba.

Muškarci su stajali oko mirisavih rakija i zakusaka; razgovor o rusifikaciji Poljske između Sergija Ivanoviča Koznišova, Karenjina i Pescova stišavao se u očekivanju ručka.

Sergije Ivanovič, koji je umeo, kao niko, da pri kraju najapstraktnije i najozbiljnije prepirke neočekivano doda malo atičke soli, i time promeni raspoloženje sabesednika, učini to i sad.

Aleksije Aleksandrovič dokazivao je da se rusifikacija Poljske može izvršiti samo putem viših principa, koji se moraju uneti s pomoću ruske administracije.

Pescov je tvrdio da jedan narod asimilira drugi samo onda kad je gušće naseljen.

Koznišov je priznavao i jedno i drugo, ali sa ograničenjima. Kad su izlazili iz salona, Koznišov, da bi završio razgovor, reče smešeći se:

- Prema tome, za rusifikaciju stranaca ima jedno sredstvo - proizvoditi što je mogućno više dece. Eto, ja i moj brat stojimo u tom pogledu Najgore. A vi, oženjena gospodo, osobito vi, Stepane Arkadijeviču, radite sasvim patriotski; koliko ih vi imate? - obrati se on domaćinu smešeći se ljubazno i dodajući mu majušnu čašicu.

Svi se nasmejaše, a osobito veselo Stepan Arkadijevič.

- Jest, to je najbolje sredstvo! - reče on žvaćući sir i nalivajući neku osobitu rakiju u pruženu mu čašicu. Razgovor se zbilja prekide na toj šali.

- Ovaj sir nije rđav. Je li po volji? - govorio je domaćin. - Je li mogućno da opet radiš gnmnastiku? - obrati se on Ljevinu pipajući levom rukom njegovu mišicu. Ljevin se osmehnu, napregnu ruku, i pod prstima Stepana Arkadijeviča, kao lopta, izdiže se čelični brežuljak ispod tankog sukna redengota.

- Ala je to biceps, sila!... pravi Samson!

- Ja mislim da za lov na medvede treba imati veliku snagu - reče Aleksije Aleksandrovič, koji je imao vrlo maglovite pojmove o lovu, mažući sir i probijajući tanku kao paučina sredinu hleba.

Ljevin se osmehnu.

- Nikakvu. Naprotiv, i dete može ubiti medveda - reče on sklanjajući se, i lako se poklonivši pred damama koje su s domaćicom prilazile stolu sa zakuskom.

- A vi ste ubili medveda, pričali su mi - reče Kiti, uzaludno se starajući da nabode ljigavu nepokornu pečurčicu, i tresući čipkama kroz koje se belasala njena ruka. - Zar kod vas ima medveda? - dodade ona, okrenuvši u poluobrtu k njemu svoju dražesnu glavicu, i smešeći se.

Činilo se da ničega neobičnog nije bilo u onome što je ona kazala, ali kakav je neiskazani značaj Ljevin nalazio u svakom zvuku, u svakom pokretu njenih usana, očiju, ruku, dok je ona to govorila! Tu je bila i molba za oproštaj, i poverenje prema njemu, i umiljavanje, nežno, strašljivo, i obećanje, i nada, i ljubav prema njemu u koju on nije mogao da ne veruje, i koja ga je gušila srećom...

- Nema; išli smo u tversku guberniju. Vraćajući se otud sreo sam se u vagonu s vašim bofrerom,[127] ili vašeg bofrera zetom - reče on s osmejkom. - To je bio smešan susret.

I on veselo i zanimljivo ispriča kako je, ne trenuvši cele noći, uleteo u kožuhu u odeljenje Aleksija Aleksandroviča.

- Kondukter, protivno poslovici, htede da me, prema odelu, izvede napolje; ali se ja počeh izražavati visokim stilom, a i... vi takođe - reče, zaboravivši ime i obraćajući se Karenjinu - hteli ste takođe u prvi mah, zbog kožuha, da me isterate, ali se posle zauzeste za mene, na čemu vam veoma zahvaljujem.

- Uopšte, vrlo su neodređena prava putnika na izbor mesta - reče Aleksije Aleksandrovič brišući maramom vrhove prstiju.

- Ja sam video da ste bili u nedoumici zbog mene - dobrodušno smešeći se reče Ljevin - te sam se požurio da otpočnem pametan razgovor, kako bih zagladio svoj kožuh.

Nastavljajući razgovor sa domaćicom i slušajući jednim uhom brata, Sergije Ivanovič se iskosi prema njemu: »Šta li mu je danas? Kao neki pobedilac« pomisli on. Nije znao da Ljevin oseća kako mu rastu krila. Ljevin je znao da ona čuje njegove reči, i da joj je prijatno slušati ga. I samo ga je to jedino zanimalo. Ne samo u onoj sobi, nego u celom svetu, za njega su postojali samo on, koji je zadobio ogroman značaj i vrednost, i ona. On se osećao na visini od koje se dobija vrtoglapica, a tamo negde dole, daleko, bili su oni dobri i krasni Karenjin, Oblonski, i ceo svet.

Sasvim neprimetno, i ne pogledavši u njih, nego tako kao da nije imao drugde da ih smesti, Stepan Arkadijevič posadi Ljevina i Kiti jedno do drugog.

- A ti, sedi makar ovde - reče on Ljevinu.

Ručak je bio dobar kao što je posuđe bilo lepo; a do posuđa je držao Stepan Arkadijsvič. Supa Mari-Luiz ispala je odlično; male pastete, koje su se topile u ustima, bile su besprekorne. Dva lakeja i Matvej, sa belim vratnim maramama, vršili su svoj posao oko jela i pića neprimetno, tiho, polako. Ručak je s materijalne strane ispao za rukom; tako isto bio je uspešan i s nematerijalne strane. Razgovor, čas opšti, čas posebni, nije prestajao, a pri kraju ručka je postao tako živahan da muškarci ustadoše od stola ne prekidajući ga; čak se i Aleksije Aleksandrovič raspoloži.

10.

Pescov je voleo da raspravlja do kraja, i zato se ne zadovolji rečima Sergija Ivanoviča, tim pre što je osetio netačnost svoga mišljenja.

- Ja nisam nikad imao na umu - reče on za vreme supe obraćajući se Aleksiju Aleksandroviču - samu gustinu stanovništva, nego nju u vezi s osnovima, a ne sa principima.

- Meni se čini - lagano i mlitavo reče Aleksije Aleksandrovič - da je to jedno isto. Po mome mišljenju, samo onaj narod može uticati na drugi narod koji ima više razviće, koji...

- Ali u tome i jeste stvar - prekide ga svojim basom Pescov, koji je uvek brzo govorio, i činilo se da svu dušu uliva u ono o čemu govori - u čemu treba tražiti to više razviće? Englezi, Francuzi, Nemci, ko je od njih na višem stupnju razvitka? Ko će koga da nacionalizira? Mi vidimo da se Rajna pofrancuzila; međutim, Nemci ne stoje niže od Francuza! - vikao je on. - Tu ima neki drugi zakon!

- Meni se čini da je uticaj uvek na strani istinskog obrazovanja - reče Aleksije Aleksandrovič podižući ovlaš obrve.

- Ali u čemu imamo da tražimo znake istinskog obrazovanja? - reče Pescov.

- Ja mislim da su ti znaci poznati - reče Aleksije Aleksandrovič.

- Da li su potpuno poznati? - s finim se osmehom umeša Sergije Ivanovič. - Danas se smatra da pravo obrazovanje[128] može biti samo čisto klasično obrazovanje; ali vidimo ogorčene prepirke i s jedne i s druge strane, i ne može se poreći da i protivnički tabor ima jake razloge u svoju korist.

- Vi ste klasičar, Sergije Ivanoviču. Je li po volji crnog? - reče Stepan Arkadijevič.

- Ja ne iskazujem svoje mišljenje ni o jednom ni o drugom obrazovanju - sa osmejkom snishodljivosti, kao prema detetu, reče Sergije Ivanovič i podmetnu svoju čašu - ja samo kažem da obe strane imaju jake razloge - nastavi on obraćajući se Aleksiju Aleksandroviču. - Ja sam klasičar po obrazovanju, ali u ovoj prepirci ja ličpo ne nalazim da je moje mesto pravo. Ne vidim jasne razloge zašto je klasičnim naukama dato preimućstvo nad realnim.

- Prirolne nauke imaju isto toliki pedagoški uticaj u pogledu razvića - prihvati Pescov.

- Uzmite samo astronomiju, uzmite botaniku, zoologiju sa njenim sistemom opštih zakona!

- Ja se ne mogu s tim potpuno složiti - odgovori Aleksije Aleksandrovič. - Meni se čini da nije mogućno ne priznati da već proces izučavanja jezičkih oblika osobito blagotvorno utiče na duhovno razviće. Osim toga, ne može se odricati ni to da je uticaj klasičnih pisaca veoma jak u moralnom pogledu, dok su, po nesreći, sa širenjem prirodnih nauka skopčana i ona štetna i lažna učenja koja predstavljaju ranu našeg vremena.

Sergije Ivanovič htede nešto da kaže, ali ga Pescov prekide svojim jakim basom. On poče vatreno dokazivati netačnost onoga mišljenja. Sergije Ivanovič je mirno očekivao reč, očevidno sa gotovim pobedničkim odgovorom.

- Ali - reče Sergije Ivanovič, smešeći se i obraćajući se Karenjinu - nije mogućno ne složiti se da je teško potpuno izmeriti sve koristi i štete ovih ili onih nauka, i da pitanje o tome koje nauke treba pretpostaviti, ne bi bilo tako brzo i konačno rešeno, kad na strani klasičnog obrazovanja ne bi stajalo preimućstvo koje ste vi sad pomenuli: moralno - disons le mot[129] - anti- nihilistički uticaj.

- Bez sumnje.

- Kad na strani klasičnih nauka ne bi bilo preimućstva u smislu anti- nihilističkog uticaja, mi bismo bolje razmislili, procenili bismo razloge obeju strana - smešeći se govorio je Sergije Ivanovič - i dali bismo maha i jednom i drugom pravcu. Kako sada znamo stvari, u pilulama klasičnog obrazovanja leži lekovita moć antinihilizma, i mi ih slobodno dajemo svojim pacijentima... A šta ćemo ako te lekovite snage nema? - završi on, posipajući razgovor atičkom soli.

Na pilule Sergija Ivanoviča svi se nasmejaše, a osobito veselo i grohotom Turovcin, koji je jedva dočekao, što je jedino i očekivao slušajući ovaj razgovor - smešno.

Stepan Arkadijevič nije se prevario kad je Pescova pozvao. S Pescovom, pametan razgovor nije prestajao ni za trenutak. Tek što je Sergije Ivanovič  

šalom završio razgovor, Pescov odmah pokrenu nov.

- Ne može se primiti čak ni to - reče on - da je vlada imala tu svrhu. Vlada se očevidno rukovodi opštim razmatranjima, ostajući ravnodušna prema uticajima koje mogu imati preduzete mere.

Eto, na primer, pitanje o ženskom obrazovanju moralo bi se smatrati kao štetno, ali vlada otvara ženske kurseve i univerzitete.

I razgovor odmah pređe na novu temu. o ženskom obrazovanju.

Aleksije Aleksandrovič izrazi misao da se obrazovanje ženskinja obično meša sa pitanjem o slobodi ženskinja, i samo se u tom smislu može smatrati kao štetno.

- Ja, naprotiv, smatram da su ta dva pitanja nerazdvojno vezana - reče Pescov - to je onaj lažni krug. Žene su lišene prava zbog nedostatka obrazovanja, a nedostatak obrazovanja dolazi zbog odsustva prava. Ne treba zaboravljati da je porobljavanje žena tako veliko i staro, da mi i ne poimamo pučinu koja njih deli od nas - govorio je on.

- Vi rekoste: prava - reče Sergije Ivanovič, sačekavši da Pescov ućuti - prava da se zauzmu mesta i dužnosti porotnika, odbornika, predsednika, prava činovnika, članova parlamenta...

- Bez sumnje.

- No ako žene, kao redak izuzetak, i mogu zauzeti ta mesta, čini mi se da ste vi nepravilno upotrebili izraz »prava«. Tačnije bi bilo reći: obaveze. Svaki će se složiti s tim da onaj ko vrši kakvu bilo dužnost, porotnika, odbornika, telegrafiste, vrši obavezu. I prema tome tačnije bi bilo izraziti se: da žene traže obaveze, a to je sasvim zakonito. I može se samo podržavati njihova želja da pomognu opštem muškom radu.

- Sasvim tačno - potvrdi Aleksije Aleksandrovič. - Pitanje se, mislim, sastoji samo u tome: da li su one sposobne za te obaveze.

- Verovatno da će biti vrlo sposobne - umetnu Stepan Arkadijevič - kad budu obrazovanije. Mi to vidimo...

- A poslovica? - reče knez, davno osluškujući razgovor i svetleći svojim sićušnim, podrugljivim očima - pred kćerima se sme reći: duga kosa...

- Isto su tako mislili o crncima pre njihovog oslobođenja! - ljutito reče Pescov.

- Ja nalazim samo da je vrlo čudnovato što žene traže nove obaveze - reče Sergije Ivanovič - dok, na nesreću, vidimo da ih muškarci obično izbegavaju.

- Obaveze su skopčane s pravima; vlast, novac, počasti - to je ono što traže  žene - reče Pescov.

- To je isto kad bih ja tražio pravo da budem dojkinja, i ljutio se što ženama plaćaju, a meni ne - reče stari knez.

Turovcin se grohotom nasmeja, a Sergije Ivanovič zažali što nije on to kazao. Čak se i Aleksije Aleksandrovič osmehnu.

- Da, ali muškarac ne može dojiti decu - reče Pescov, - a žena...

- Nije tako! Englez onaj othranio je na brodu svoje dete - reče stari knez dopuštajući sebi slobodu razgovora pred kćerima.

- Koliko je takvih Engleza, toliko će biti i žena činovnika - reče Sergije Ivanovič.

- Lepo, ali šta da radi devojka koja nema porodice? - zauze se Stepan Arkadijevič sećajući se Čibisove koju je sve vreme imao u vidu, i zato odobravao Pescovu i podržavao ga.

- Ako se dobro pretrese istorija te devojke, obično se nalazi da je ta devojka ostavila porodicu, ili svoju, ili sestrinu, gde bi mogla imati svog ženskog posla - neočekivano stupivši u razgovr reče Darja Aleksandrovna, verovatno dosećajući se na koju je devojku mislio Stepan Arkadijevič.

- Ali mi smo za princip, za ideal! - zvučnim basom odgovori Pescov. - Žena hoće da ima pravo da bude nezavisna, obrazovana. Ona je stešnjena, ugnjetena ubeđenjem da je to nemoguće.

- A ja sam stešnjen i ugnjeten time što me ne primaju za dojkinju u materinskom domu - reče opet stari knez, na veliku radost Turovcina koji od smeha ispusti u sos deblji kraj špargle.

11.

Svi su učestvovali u opštem razgovoru osim Kiti i Ljevina. U prvi mah, kad se govorilo o uticaju koji ima jedan narod na drugi, Ljevinu je i nehotice dolazilo u glavu ono što bi on imao da kaže o tome predmetu; ali te misli, koje su ranije bile tako važne za njega, sad su samo svetlucale u njegovoj glavi, i nisu imale za njega ni najmanjeg interesa. Čak mu je bilo čudno zašto se društvo trudi da govori o nečem što nikome nije potrebno. Isto tako, reklo bi se da bi za Kiti trebalo da je zanimljivo ono što su govorili o pravu i obrazovanju ženskinja. Koliko je puta mislila o tome sećajući se svoje prijateljice iz inostranstva, Varenjke, i njene teške zavisnosti; koliko je puta mislila o sebi: šta će s njom biti ako se ne uda; i koliko se puta prepirala o tome sa sestrom! Ali sada je to nimalo nije interesovalo. Među njima je sad išao razgovor udvoje; i to nije bio samo razgovor, nego nekakvo tajanstveno opštenje koje ih je svakog trenutka bliže vezivalo, i proizvodilo u obojima osećanje radosnog straha pred nečim nepoznatim, u što su sad ulazili.

Ljevin, u početku, na pitanje Kiti kako ju je mogao videti prošle godine u karucama, ispričao joj je kako je išao drumom sa livade, i sreo kola, - To je bilo vrlo rano ujutru. Vi ste se sigurno tek bili probudili. Vaša maman spavala je u svom kutu. Jutro je bilo divno. Ja idem i mislim: ko li je to sa četvornom zapregom? Divna četvorka, sa praporcima; vi se tog trenutka pojaviste, i ja videh kroz prozor kako sedite, ovako, i obema rukama držite trake noćne kapice, i nešto ste strašno zamišljeni - govorio je on smešeći se. - Kako bih želeo da znam o čemu ste tada mislili! Da li o nečem značajnom?

»Da nisam bila čupava?« pomisli ona, ali kad vide osmejak pun ushićenja koji u njemu izazva sećanje na te pojedinosti, oseti da je utisak koji je proizvela, bio vrlo lep. Ona pocrvene i radosno se nasmeja.

- Zbilja, ne sećam se.

- Kako se slatko smeje Turovcin! - reče Ljevin, posmatrajući sa uživanjem njegove vlažne oči i telo koje se treslo.

- Poznajete li ga odavno? - upita Kiti.

Ko njega ne poznaje!

- Vidim da mislite da je rđav čovek. - Nije rđav, nego ništavan.

- To nije istina! I gledajte da što pre više ne mislite tako! - reče Kiti. - Ja sam isto tako imala vrlo nisko mišljenje o njemu, ali on je, on je neobično mio i dobar čovek. On ima zlatno srce.

- Kako ste vi to mogli poznati njegovo srce?

- Ja i on smo veliki prijatelji. Ja ga vrlo dobro poznajem. Prošle zime, ubrzo posle onoga... kad ste bili kod nas - reče ona s osmejkom koji je izražavao krivicu i u isto vreme poverenje - sva Dolina deca su se razbolela od šarlaha. On nekako svrati k Doli. I, šta mislite - govorila je ona šapatom - toliko mu je bilo žao nje, da je ostao, i počeo joj pomagati u negovanju dece. Jest, tri nedelje je proživeo kod njih u kući, i kao dadilja išao za decom.

- Ja pričam Konstantinu Dmitriču o Turovcinu, za vreme šarlaha - reče ona nagnuvši se sestri.

- Da, neobičan, divan čovek! - reče Doli smešeći se krotko i pogledavši u Turovcina koji je osećao da se o njemu govori. Ljevin još jedanput pogleda u Turovcina, i začudi se kako nije ranije poznao svu krasotu toga čoveka.

- Oprostite, oprostite, nikad više neću rđavo misliti o ljudima! - veselo reče on, i iskreno kaza ono što je tad osećao.

12.

U pokrenutom razgovoru o ženskim pravima bila su i neka za dame tugaljiva pitanja: o nejednakosti prava u braku. Pescov je za vreme ručka nekoliko puta naletao na ta pitanja, ali su ga Sergije Ivanovič i Stepan Arkadijevič obazrivo ućutkivali.

Kada su ustali od stola, i kad dame iziđoše, Pescov, ne pošavši za njima, obrati se Aleksiju Aleksandroviču i poče kazivati u čemu je glavni uzrok nejednakosti. Nejednakost supruga, po njegovom mišljenju, sastojala se u tome što se neverstvo ženino i neverstvo muževljevo kažnjava nejednako i zakonom i društvenim mišljenjem.

Stepan Arkadijevič brzo priđe Aleksiju Aleksandroviču i ponudi ga cigaretama.

- Hvala, ja ne pušim - odgovori mirno Aleksije Aleksandrovič; a kao navlaš želeći da pokaže da se on ne boji toga razgovora, obrati se s hladnim osmejkom Pescovu.

- Ja mislim da osnovi takvog pogleda na stvar leže u samoj suštini stvari - reče i htede da pređe u salon; ali baš tada, odjednom, neočekivano progovori Turovcin, i obrati se Aleksiju Aleksandroviču.

- A jeste li čuli o Prjačnjikovu? - reče Turovcin, živahan od popivenog šampanja, i odavno željan prilike da prekine mučno za njega ćutanje. - Vasja Prjačnjikov - reče, uz dobri osmejak vlažnih i rumenih usana, i obraćajući se poglavito glavnome gostu, Aleksiju Aleksandroviču - danas su mi pričali, tukao se u dvoboju, u Tveri, sa Kvitskim, i ubio ga.

Kao što već biva: da, kao naročito, pogađamo baš u bolesno mesto, tako je Stepan Arkadnjevič osećao da danas, na nesreću, svakog minuta razgovor nailazi na bolesno mesto Aleksija Aleksandroviča. Htede dakle opet da ukloni zeta, ali Aleksije Aleksandrovič radoznalo upita:

- Zar se tukao Prjačnjikov?

- Zbog žene. Junački! Pozvao onoga na dvoboj, i ubio ga!

A! - ravnodušno reče Aleksije Aleksandrovič, i podigavši obrve pređe u salon.

- Kako mi je milo što ste došli - reče mu Doli s uplašenim osmejkom kad ga nađe u salonu kroz koji se prolazilo - treba da govorim s vama. Da sednemo ovde.

Aleksije Aleksandrovič, sa istim izrazom ravnodušnosti koji mu pridavahu podignute obrve, sede pored Darje Aleksandrovne i pretvorno se osmehnu.

- Tim pre - reče on - što sam baš hteo da vas molim za izvinjenje, i da odmah idem. Sutra treba da otputujem.

Darja Aleksandrovna je bila tvrdo uverena u nevinost Aninu, i osećala je da bledi, i da joj usne igraju od gneva na ovog hladnog, neosetljivog čoveka koji tako mirno smišlja da upropasti njenu nevinu prijateljicu.

- Aleksije Aleksandroviču - reče ona s očajnom odlučnošću i gledaše mu u oči. - Ja sam vas pitala za Anu, a vi mi niste ništa odgovorili. Kako je ona?

- Ona je, čini mi se, zdrava, Darja Aleksandrovna - ne gledajući u nju odgovori Aleksije Aleksandrovič.

- Aleksije Aleksandroviču, oprostite mi, ja nemam prava... ali ja kao sestru volim i poštujem Anu; ja vas molim i preklinjem, recite mi, šta je to među vama? Za šta je okrivljujete?

Aleksije Aleksandrovič se malo namršti, i gotovo zaklopivši oči obori glavu.

- Mislim da vam je muž saopštio uzroke zbog kojih smatram za potrebno da izmenim svoje odnose prema Ani Arkadijevnoj - reče, ne gledajući joj u oči, već neprijatno pogledajući Ščerbackog koji je prolazio kroz salon.

- Ja ne verujem, ne verujem, ne mogu u to da verujem! - stegnuvši pred sobom koščate ruke i s energičnim pokretom reče Doli. Ona brzo ustade i metnu ruku na rukav Aleksija Aleksandroviča. - Nama će smetati ovde. Hajdemo ovamo, molim vas.

Dolino uzbuđenje dejstvovalo je na Aleksija Aleksandroviča.

On ustade i pokorno pođe za njom u dečju učionicu. Sedoše za sto pokriven mušemom koju su deca perorezima isprosecala.

- Ne verujem, ne verujem u to! - progovori Doli starajući se da ulovi njegov pogled koji ju je izbegavao.

- Nemogućno je ne verovati faktima, Darja Aleksandrovna - reče on naglašavajući faktima.

- Ali šta je ona učinila? - progovori Doli.

 Šta je zapravo učinila?

- Prezrela je svoje dužnosti i izneverila svoga muža. Eto šta je učinila - reče on.

- Ne, ne, ne može biti! Ne, tako vam boga, vi ste se prevarili - govorila je Doli dodirujući rukama slepe oči i zatvarajući oči.

Aleksije Aleksandrovič se hladno osmehnu samim usnama, želeći da pokaže i njoj i sebi čvrstinu svoga uverenja; a ova plamena zaštita Ane, iako ga nije pokolebala, pozledila mu je ranu. On progovori sa većom živahnošću:

- Veoma je teško prevariti se kad sama žena objavi stvar mužu. Objavljuje: da su osam godina života i sin, da je sve to pogreška, i da ona hoće da živi iz početka - reče on ljutito i šmrčući kroz nos.

- Ana i porok - ja to ne mogu da sjedinim, ne mogu da verujem tome!

- Darja Aleksandrovna! - reče on, pogledavši sad pravo u dobro i uzbuđeno lice Dolino i osećajući da mu se jezik nehotice dreši. - Ja bih mnogo dao kad bi sumnja još bila mogućna. Dok sam sumnjao, meni je bilo teško, ali ipak lakše nego sad. Dok sam sumnjao, bilo je još nade; ali sad nema nade, a ja ipak sumnjam u sve. Toliko sumnjam u sve, da mrzim sina, i ponekad ne verujem da je to moj sin. Vrlo sam nesrećan.

Nije bilo potrebno da to izrekom kaže. Doli je to videla čim joj je pogledao u lice. Beše joj ga žao, i vera u nevinost prijateljice pokoleba se u njoj.

- Ah, to je užasio, užasno! A da li je istina da ste se rešili na razvod.

- Ja sam se rešio na krajnje mere. Drugo nemam šta da radim.

- Nemate šta da radite, nemate šta da radite... - progovori ona sa suzama u očima. - Ne, nije da nemate šta da radite! - reče ona.

- To i jeste strašno u nevolji ovakve vrste, što se ne može, kao u svakoj drugoj nevolji - nekom gubitku, smrti - nositi krst; već se mora dejstvovati - reče on kao pogađajući njenu misao. - Treba izići iz ponižavajućeg položaja u koji ste postavljeni; ne može se živeti utroje.

- Ja razumem, ja to vrlo dobro razumem - reče Doli i obori glavu. Ona poćuta, misleći o sebi i o svom porodičnom jadu, i odjednom energičnim pokretom diže glavu i moleći sklopi ruke. - Počekajte! Vi ste hrišćanin. Pomislite na nju. Šta će biti s njom ako je vi odbacite.

- Mislio sam o tom, Darja Aleksandrovna, i mnogo sam mislio - govorio je Aleksije Aleksandrovič. Njegovo lice pokriše crvene pege, a mutne oči gledahu pravo u nju. Doli ga je iz sve duše žalila. - I to sam činio pošto mi je ona lično objavila moju sramotu; ostavio sam da sve bude kao što je i bilo.

Pružao sam mogućnost da se Ana popravi, trudio sam se da je spasem. I šta je došlo? Ona nije ispunila moj najlakši zahtev - da sačuva pristojnost - govorio je on ljutito. - Može biti spasen čovek koji neće da propadne; ali ako je nečija priroda tako pokvarena, razvraćena, da joj baš propast izgleda kao spasenje, šta se onda može raditi?

- Sve, samo ne razvod! - odgovori Darja Aleksandrovna.

- Ali šta sve?

- O, to je strašno. Ona neće biti ničija žena ona će propasti!

- Šta ja tu mogu? - podigavši ramena i obrve reče Aleksije Aleksandrovič. Uspomena na poslednji postupak ženin tako ga razdraži, da je opet postao hladan kakav je bio u početku razgovora. - Veoma sam vam zahvalan za vaše saučešće, ali vreme je da idem - reče on ustajući.

- Ne, počekajte! Ne treba da je upropastite. Čekajte da vam kažem nešto o sebi. Ja sam se udala, muž me je varao; iz mržnje, ljubomore, htela sam sve da napustim, htela sam i ja... ali sam došla k sebi, a ko me je spasao? Ana. I eto, živim. Deca rastu, muž se vraća u porodicu, oseća svoju krivicu, postaje čistiji, i ja živim!... Oprostila sam. I vi ste dužni da oprostite!

Aleksije Aleksandrovič ju je slušao, ali njene reči nisu više dejstvovale na njega. U njegovoj duši pojavi se opet sva pakost od onoga dana kad se odlučio na razvod. On se strese, i reče prodirućim gromkim glasom;

- Da oprostim, ne mogu, neću, i smatram za nepravedno. Ja sam za tu ženu učinio sve, a ona je sve zgazila u blato, njoj svojstveno blato. Ja nisam zao čovek, nisam nikad nikoga mrzeo, ali nju mrzim iz dubine duše, i ne mogu joj oprostiti baš zato što je suviše mrzim zbog svega zla koje mi je pričinila - izgovori on sa suzama pakosti u glasu.

- Ljubite i one koji vas mrze... - stidljivo prošaputa Darja Aleksandrovna.

Aleksije Aleksandrovič se prezrivo osmehnu. On to odavno zna, ali to nije moglo biti primenjeno na njegov slučaj.

- Ljubite i one koji vas mrze, da, ali ljubiti one koje vi mrzite, nije mogućno. Oprostite što sam vas uzbudio. Svakome je dosta svoga zla! - i ovladavši opet sobom Aleksije Aleksandrovič mirno se oprosti i ode.

13.

Kad ustadoše od stola, Ljevin htede da pođe za Kiti u salon, ali se bojao da joj to ne bude neprijatno zbog odveć velike očiglednosti njegovog interesovanja njom. Ostade dakle u krugu muškaraca uzimajući učešća u opštem razgovoru; ali, iako ne gledajući u Kiti, osećao je njene pokrete, njene poglede, i ono mesto na kojem je stajala u salonu.

On je odmah, i bez najmanjeg usiljavanja stao ispunjavati obećanje koje joj je dao - da uvek dobro misli o svima ljudima, i da uvek sve voli. Razgovor se poveo o zadruzi, u kojoj je Pescov video nekakvo osobito načelo koje je on nazivao horskim načelom[130]. Ljevin se nije slagao ni s Pescovom, ni s bratom, koji, nekako na svoj način, i priznavao je i nije značaj ruske zadruge. Ljevin je razgovarao s njima jedino zato da bi ih pomirio i da bi ublažio njihove odgovore. Nimalo se nije interesovao ni onim što je sam govorio, još manje onim što su oni govorili; želeo je samo jedno: da njima i svima bude dobro i prijatno. On je sada znao šta je ono jedno što je jedino važno. I to jedino bilo je prvo tamo, u salonu, a zatim se počelo pomicati i zaustavilo se kod vrata. Ljevin je, ne obrnuvši se, osetio na sebe upereni pogled i osmejak, i nije mogao da se ne okrene. Kiti je stajala kod vrata sa Ščerbackim, i gledala u Ljevina.

- Ja sam mislio da vi idete klaviru? - reče on prilazeći joj. - Eto šta meni nedostaje na selu: muzika!

- Ne, pošli smo ovamo s namerom da vas odazovemo, i hvala vam - reče ona nagrađujući ga osmejkom kao poklonom - što ste nam prišli. Kakvo je zadovoljstvo prepirati se? Nikad oni tamo jedan drugog neće ubediti.

- Da, zacelo - reče Ljevin - u većini slučajeva prepireš se vatreno samo zato što nikako ne možeš da shvatiš šta upravo hoće da dokaže protivnik.

Ljevin je često opažao pri prepirkama među najpametnijim ljudima da su posle ogromnih napora, ogromne količine tananosti i reči, oni koji su se prepirali dolazili do saznanja da im je ono oko čega su se nosili s tim da jedno drugom to dokažu - odavno, još u početku prepirke, bilo poznato; ali, vole razmimoilaženja, i zato neće da imenuju to što vole, da im se to ne bi osporilo. On bi često, za vreme prepirke, osetio: shvatiš ono što voli protivnik, i odjednom i sam zavoliš to isto, odmah se složiš, i tada svi dokazi otpadaju kao nepotrebni; a ponekad bi osetio obratno - kažeš ti ono što voliš, i zbog čega izmišljaš dokaze, i ako se desi da si to kazao dobro i iskreno, protivnik se odjednom složi i prestane s prepirkom. To, eto, hteo je da kaže.

Kiti nabra čelo trudeći se da razume. Ali tek što je on počeo da objašnjava, ona je odmah shvatila.

- Razumem: treba saznati oko čega se onaj prepire, šta voli, tada se može...

Potpuno je pogodila i izrazila njegovu rđavo izraženu misao. Ljevin se radosno osmehnu: neobičan mu je bio taj prelaz od zamršene, mnogorečive prepirke s Pescovom i bratom, ka ovom lakonskom i jasnom saopštavanju najsloženijih misli gotovo bez reči.

Ščerbacki se odmače od njih, a Kiti, prišavši rasklopljenome stolu za kartanje, sede, uze u ruku kredu i poče crtati njome ekscentrične krugove po novoj zelenoj čohi.

Oni tamo međutim obnoviše razgovor, vođen za ručkom: o slobodi i zanimanju žena. Ljevin se slagao s mišljenjem Darje Aleksandrovne: da neudata žena može naći sebi ženskog posla u porodici. On je to potvrđivao time što nijedna porodica ne može biti bez pomoćnice, što u svakoj, sirotoj ili bogatoj porodici ima, i mora biti dadilja, ili najmljena, ili u rodu.

- Ne - reče Kiti pocrvenevši, ali utoliko smelije gledajući u njega svojim pravednim očima - devojka može biti i u takvom položaju da samo sa uniženjem može ući u porodicu, a ona... On ju je razumeo od prve reči.

- O, da! - reče - da, da, da, vi ste u pravu, vi ste u pravu.

I razumede sada sve što je, za ručkom, Pescov kazivao o slobodi ženskinja, razumede po tome što je u srcu Kiti video strah devojaštva i strah od poniženja, i zato što ju je voleo, oseti i sam taj strah i poniženje, i odmah odustade od svojih razloga.

Nastupi ćutanje. Ona je jednako crtala kredom po stolu. Oči su joj sijale blagim sjajem. Potčinjavajući se njenom raspoloženju on je osećao u celom svom biću napregnutost sreće koja je postajala sve veća.

- Ah, sav sam sto išarala! - reče, i ostavivši kredu učini pokret kao da hoće da ustane.

»Kako ću ostati sam, bez nje?« s užasom pomisli Ljevin, i uze kredu.

- Čekajte - reče, sedajući za sto. - Odavno sam hteo da vas pitam za jednu stvar. On joj gledaše pravo u umiljate, premda i uplašene oči. 

Molim, pitajte.

- Evo - reče on i napisa početna slova: k, s, m, o, t, n, m, b, j, l, t, z, n, i, t? Ta slova značila su: »kad ste mi odgovorili: to ne može biti, je li to značilo - nikada, ili tada?« Nije bilo nikakve verovatnosti da će ona moći razumeti tu složenu rečenicu; ali on pogleda u nju sa takvim izrazom kao da mu život zavisi od toga da li će ona razumeti te reči.

Ona pogleda u njega ozbiljno, zatim prisloni namršteno čelo na ruku i poče čitati. Pokatkad pogledaše u njega, kao pitajući ga pogledom: »Da li je to što ja mislim, ono?«

- Razumela sam - reče pocrvenevši.

- Koja je ova reč? - upita on pokazujući na »n« koje je označavalo: nikada.

- To znači nikada - reče ona - ali to nije istina!

On brzo izbrisa sve napisano, pruži njoj kredu i ustade. Ona napisa: t, j, n, m,d,o.

Doli se potpuno uteši posle jada koji joj pričini Aleksije Aleksandrovič, kad spazi ove dve prilike: Kiti, s kredom u ruci, plašljivo i srećno osmehnuta gleda gore u Ljevina; - i on, njegova lepa prilika nagla se nad stolom sa vatrenim očima, uperenim čas na sto, čas na nju. Odjednom, on zasija: razumeo je. To je značilo: »tada ja nisam mogla drukčije odgovoriti.«

On pogleda u nju upitno, plašljivo. - Samo tada?

- Da - odgovori njen osmejak.

- A s... sad? - upita on.

- Evo pročitajte. Ja ću napisati ono što bih i želela. Što bih jako želela! - Ona napisa početna slova: »d, b, m, z, i, o, š, j, b«. To je značilo: »Da biste mogli zaboraviti i oprostiti što je bilo.«

On dohvati kredu napregnutim drhtavim prstima i, slomivši je, napisa početna slova sledećeg: »Nemam šta da zaboravim i praštam, ja sam vas bez prestanka voleo.«

Ona pogleda u njega sa uzdržanim osmejkom.

- Razumela sam - reče šapatom.

On opet sede i napisa dugačku rečenicu. Ona sve razumede, i ne pitajući ga da li je tako, uze kredu i odgovori.

Sada Ljevin dugo nije mogao da razume šta je napisala, i često joj je pogledao u oči. Na njega beše naišlo pomračenje od sreće. Nikako nije uspevao da podmetne one reči koje je ona imala na umu; ali u njenim divnim i od sreće blistavim očima video je sve što je trebalo da zna. I napisa tri slova. I ne beše još svršio pisanje, a ona već čitaše za njegovom rukom, i sama dovrši i napisa odgovor: da.

- Igrate secretaire?[131] - reče stari knez prilazeći. - Međutim treba da idemo, ako hoćeš da stigneš u pozorište.

Ljevin ustade i isprati Kiti do vrata.

U njihovom razgovoru bilo je sve rečeno; bilo je rečeno da ga ona voli, i da će kazati ocu i materi da će on sutra ujutru doći.

14.

Kad je Kiti otišla i Ljevin ostao sam, on oseti takvu uznemirenost bez nje, i takvu nestrpljivu želju da što pre, što pre doživi sutrašnje jutro, kad će je opet videti i na svagda se sjediniti s njom, da se uplaši, kao smrti, tih četrnaest časova koje je trebalo da provede bez nje. Imao je potrebu da se sastane i razgovara s kim bilo, da ne bi bio sam, da bi prekratio vreme. Stepan Arkadijevič bio mu je najprijatniji sabesednik, ali on je polazio, kako je govorio, na neko poselo, u samoj stvari na balet. Ljevin je uspeo svega da mu kaže da je srećan, i da ga voli, i da nikad, nikad neće zaboraviti ono što je on, Stiva, za njega učinio. Pogled i osmejak Stepana Arkadijeviča pokazaše Ljevinu da je on kao što treba razumeo to osećanje.

- A sad, je li vreme da se mre? - reče Stepan Arkadijevič umiljato stežući Ljevinu ruku.

- Nnnee! - reče Ljevin.

Darja Aleksandrovna, praštajući se s Ljevinom, takođe mu kao čestita, rekavši: »Kako mi je milo što ste se opet sreli s Kiti, treba ceniti stara prijateljstva.« Ljevinu behu neprijatne ove Doline reči. Ona nije mogla shvatiti kako je sve to visoko i nepristupačno za nju, i stoga bi bolje bilo da nije pomenula ono. Ljevin se oprosti s njima, ali da ne bi ostao sam pripi se uz brata.

- Gde ćeš ti sad?

- Ja, na sednicu.

- Mogu li i ja s tobom?

- Zašto da ne? Hajdemo! - smešeći se reče Sergije Ivanovič. - Šta je tebi danas?

- Meni? Srećan sam! - reče Ljevin, i spusti prozor od karuca u kojima su se vozili. - Neće ti smetati? zagušljivo je... Srećan sam. Zašto se ti nikad nisi ženio?

Sergije Ivanovič se osmehnu. 

Vrlo mi je milo; ona je, učini mi se, krasna de... - poče Sergije Ivanovič.

- Ne govori, ne govori, ne govori! - povika Ljevin uhvativši ga obema rukama za jaku njegove bunde i tutkajući ga u nju. »Ona je krasna devojka« bile su tako obične, niske reči, koje nimalo nisu odgovarale njegovom osećanju.

Sergije Ivanovič se nasmeja veselim smehom, što je kod njega retko bivalo.

- Ipak se valjda sme reći da mi je vrlo milo.

- To se može sutra, sutra, a sada ništa više! Ništa, ništa, ćutanje![132] - reče Ljevin, i tutnuvši ga još jedanput u bundu, reče: - Ja te mnogo volim! Je li, mogu li prisustvovati sednici?

- Razume se da možeš.

- O čemu ćete govoriti danas? - pitaše Ljevin ne prestajući da se osmejkuje.

Dođoše na sednicu. Ljevin je slušao kako sekretar, kidajući dah, čita zapisnik, a očevidno ne zna šta čita; ali je Ljevin video po licu ovog sekretara da je to simpatičan, dobar i krasan čovek. Videlo se to i po tome kako se zbunjivao čitajući zapisnik. Zatim počeše govoriti.

Prepirali su se oko otpisivanja nekakvih suma, i o provođenju nekakvih cevi; Sergije Ivanovič je pecnuo dvojicu članova i nešto pobedonosno i dugo govorio; drugi pak član, zabeleživši ranije nešto na hartijici, zbuni se u prvi mah, ali mu zatim odgovori i vrlo zajedljivo i ljubazno.

A zatim Svijažski (on je bio tu) takođe reče nešto, tako lepo i plemenito.

Ljevin ih je slušao i jasno video da tu nema ni otpisanih suma, ni cevi, da se tu stvarno niko ne srdi, da su svi oni dobri, krasni ljudi, i da sve to tako lepo i ljupko ide među njima. Nikome nisu smetali oni, a i njima svima je bilo prijatno. Značajno je za Ljevina bilo: kako su svi oni danas skroz providni, i on po malim, ranije neprimetnim znacima može da pozna dušu svakoga od njih, i jasno da vidi da su svi dobri. Osobito su njega, Ljevina, danas svi neobično voleli. To se videlo po načinu kako su govorili s njim, kako su umiljato, ljubazno gledali u njega čak i oni nepoznati.

- No, jesi li zadovoljan? - upita ga Sergije Ivanovič.

- Veoma. Nisam ni mislio da je to tako zanimljivo! Divota!

Svijažski priđe Ljevinu i pozva ga k sebi na čaj. Ljevin sad nikako nije mogao da pojmi, i da se seti: šta ga ono ranije u Svijažskom nije zadovoljavalo, i šta je očekivao od njega. Bio je to pametan i neobično dobar

 čovek.

- Vrlo rado - reče Ljevin i upita za ženu i svastiku. - I po čudnovatoj povezanosti misli, pošto se u njegovoj uobrazilji misao o Svijažskovoj svastici vezivala za brak, njemu se učini da nikome ne može bolje ispričati svoju sreću nego ženi i svastici Svijažskog, i vrlo rado pristade da ide k njima.

Svijažski ga je ispitivao, kao i uvek, o poslu na selu, ne pretpostavljajući, naravno, ni sada, nikakvu mogućnost da bi se tu moglo naći nešto što nije već nađeno u Evropi; ali sad to Ljevinu nije bilo nimalo neprijatno. Naprotiv, on je osećao da je Svijažski u pravu, da je sav taj posao ništavan, i zapažao čudnovatu mekotu i nežnost sa kojom je Svijažski izbegavao dokaze da on ima pravo. Svijažskove dame bile su osobito ljubazne. Ljevinu se činilo da one već sve znaju, i da imaju simpatije za njega, samo ne govore o tome, iz delikatnosti. Sedeo je kod njih tri sata, razgovarao o raznim predmetima, ali uvek podrazumevao samo ono što je ispunjavalo njegovu dušu, i nije opažao da je njima strašno dosadno, i da je kod njih odavno vreme da se spava. Svijažski ga isprati do predsoblja zevajući i diveći se čudnovatom stanju u kojem se nalazio njegov prijatelj. Prošao je jedan sat po ponoći. Ljevin se vrati u gostionicu, i uplaši se sad od misli kako će sam, sa svojim nestrpljenjem, provesti ostalih deset časova. Dežurni, budan lakej zapali mu sveće, i htede da iziđe, ali ga Ljevin zaustavi. Ovaj lakej, Jegor, koga Ljevin ranije nije ni primećivao, pokaza se sad kao vrlo pametan, i, što je glavno, dobar čovek.

- Je li, Jegore, teško je kad se ne spava?

- Šta da se radi! Takav nam je posao. Kod gospode je lakše služiti, ali ovde se ima više računa.

Saznao je da Jegor ima porodicu, tri dečaka, i kćer švalju koju je hteo da uda za saračkog kalfu.

Ljevin povodom toga slučaja reče Jegoru svoju misao: da je u braku glavna stvar ljubav. Ako imaš ljubavi, bićeš srećan, jer sreću čovek samo u sebi samom nalazi.

Jegor je pažljivo slušao, i očevidno potpuno razumeo Ljevinovu misao; ali, za potvrdu, on navede za Ljevina neočekivanu primedbu: kad je služio kod dobrih gospodara, uvek je bio zadovoljan svojom gospodom; i sad je potpuno zadovoljan svojim domaćinom, iako je Francuz.

»Neobično dobar čovek!« mislio je Ljevin.

- A kad si se ženio, Jegore, jesi li voleo svoju ženu? - Kako da je nisam voleo - odgovori Jegor.

Ljevin vide da se Jegor takođe našao u stanju ushićenja, i da namerava da kaže sve svoje intimno osećanje.

- Moj život je takođe čudnovat. Još od malena... - poče on zaplamtevši očima, očevidno zarazivši se Ljevinovim ushićenjem, baš kao što se ljudi zaražavaju zevanjem.

U to vreme se začu zvonce; Jegor iziđe a Ljevin ostade sam. Nije mogao da misli o večeri, mada gotovo ništa nije jeo za ručkom; a zahvalio je na ponuđenom čaju i večeri kod Svijažskog. Nije spavao prošle noći, ali nije mogao ni sada ni da misli o snu. U sobi je bilo hladno, ali njega je gušila vrućina. On otvori oba prozorčića i sede na sto prema njima. Iza krova, pokrivenog snegom, video se složeno konstruisan krst sa lancima, na tornju, a iznad njega uzdignuti trougao sazvežća Vozara sa jasnom žutom Kapelom. Gledao je čas u krst čas u zvezde; udisao u sebe svež hladan vazduh koji je ravnomerno prodirao u sobu; i, kao u snu, išao za slikama i uspomenama koje su mu nicale u uobrazilji. Oko četiri sata začu korake po hodniku i proviri kroz vrata. To se iz kluba vraćao poznati mu kockar Mjaskin. Išao je mračan, namršten, i iskašljavao se. »Jadnik, nesrećnik!« pomisli Ljevin i suze mu navreše na oči od ljubavi i žalosti prema ovom čoveku. Htede da razgovara s njim, da ga poteši; ali setivši se da je samo košulja na njemu, predomisli se i opet sede kod prozorčića da se kupa u hladnom vazduhu i da gleda u onaj nemi, ali za njega pun značaja krst neobičnog oblika, i u jasno žutu zvezdu koja se lagano uzdizala. Posle šest sati zalarmaše čistači parketa, zazvoni neko za nešto, i Ljevin oseti da mu je hladno. Zatvori prozorčić, umi se, obuče se i iziđe na ulicu.

15.

Ulice su još bile prazne. Ljevin pođe prema kući Ščerbackih. Glavna vrata behu zatvorena, svi su spavali. On se vrati natrag, uđe u svoju sobu i poruči kafu. Dnevni lakej donese mu kafu; Jegor već ne beše tu. Ljevin htede da stupi u razgovor s ovim, ali u taj mah zazvoniše po lakeja i on ode. Ljevin htede da gutne kafu, a metnu u usta zemičku; njegova usta pak nisu znala šta da rade sa zemičkom. Bilo je skoro deset časova kad je po drugi put došao do ulaza na kući Ščerbackih. U kući tek što behu ustali, kuvar se spremao za pijacu. Trebalo je proživeti bar još dva sata.

Cele te noći i toga jutra Ljevin je živeo sasvim nesvesno, i osećao se kao da je potpuno izuzet iz uslova materijalnog života. Nije jeo ceo dan, nije spavao dve noći, proveo je nekoliko časova neobučen na mrazu, i osećao se ne samo svež i zdrav kao nikad, nego se osećao potpuno nezavisan od tela: kretao se bez naprezanja mišića i osećao da sve može učiniti. Bio je uveren da bi mogao poleteti uvis, ili pomeriti ugao kuće, kad bi to bilo potrebno. Sve preostalo vreme šetao je po ulicama gledajući u časovnik i obazirući se na sve strane.

I što je god video tada, docnije nikad više nije viđao. Osobito su ga ganula: deca koja su išla u školu; plavičasti golubovi što su sletali s krova na trotoar; i zemičke posute brašnom koje je neka nevidljiva ruka isturala. Ove zemičke, golubovi, i dva mališana behu nadzemaljska bića. A sve se to desilo u isto vreme: mališan pritrča golubu i smešeći se pogleda u Ljevina; golub zaleprša krilima i odlete sijajući na suncu u snežnom trunju što je drhtalo u vazduhu; a sa prozorčića zamirisa pečen hleb i pokazaše se zemičke. Sve to skupa bilo je tako neobično lepo da se Ljevin nasmeja i zaplaka od radosti. Pošto načini veliki krug po Novinarskoj ulici i Kislovci, vrati se opet u gostionicu, i metnuvši preda se časovnik sede i čekaše dvanaest časova. U susednoj sobi govorili su nešto o mašinama i prevari, i kašljali jutarnjim kašljem. Oni nisu znali da se strelica približuje dvanaestom satu. Strelica je stigla. Ljevin siđe u trem. Kočijaši, očevidno su sve znali. Sa srećnim licima okružiše Ljevina, i prepirahu se međusobno predlažući svoje usluge. Starajući se da ne uvredi druge kočijaše, i obećavši im da će ga i oni voziti, Ljevin izabra jednog i 

naredi da vozi Ščerbackima. Kočijaš je bio divan, u belom koliru košulje izvučenom ispod kaftana i zategnutom na nalivenom, crvenom i snažnom vratu. Saonice ovog kočijaša behu visoke, spretne, na kakvima se Ljevin docnije nikad više nije vozio; i konj je bio dobar i trudio se da trči, ali se nije micao s mesta. Kočijaš je znao kuću Ščerbackih, i, opisav, rukama kružnu liniju kao s osobitim poštovanjem prema putniku, i rekavši r-r-r, zaustavi saonice kod ulaza. Vratar Ščerbackih izvesno je već sve znao. Videlo se to po osmejku njegovih očiju i po načinu kako je rekao:

- Odavno vas nema, Konstantine Dmitrijeviču.

Ne samo da je vratar sve znao, nego je očevidno likovao i usiljavao se da sakrije svoju radost. Pogledavši u njegove simpatične staračke oči, Ljevin kao da razumede još nešto novo u svojoj sreći.

- Jesu li ustali?

- Izvolite! A možete ostaviti i ovde - reče smešeći se, kad je Ljevin hteo da se vrati da uzme kapu. To je nešto trebalo da znači.

- Kome zapovedate da vas prijavim? - upita lakej.

- Kneginji... knezu... kneginjici... - reče Ljevin.

Prvo lice koje je spazio bila je mademoiselle Linon. Ona je išla kroz salon; i lice i kovrče njene sijale su. Tek što je progovorio s njom, kad se odjednom iza vrata začu šuštanje haljina i mademoiselle Linon iščeze ispred Ljevina, a njega obuze radosni strah zbog blizine sreće. Mademoiselle Linon, ostavivši ga, požuri i pođe ka drugim vratima. Tek što ona iziđe, a brzi, brzi laki koraci zazvučaše po parketu, i njegova sreća, njegov život, on sam, bolje od njega samog, ono što je tražio i tako dugo želeo, brzo, brzo se primicalo njemu. Ona nije išla, nego ju je nevidljiva sila nosila k njemu.

Video je samo njene vedre, pravične oči, uplašene istom radošću ljubavi koja je ispunjavala i njegovo srce. Te oči sijale su bliže i bliže, zaslepljujući ga svojom svetlošću ljubavi. Ona se zaustavi sasvim blizu pred njim dodirnuvši ga. Njene ruke se podigoše i spustiše njemu na ramena.

Ona je učinila sve što je mogla: pritrčala mu je i predala mu se sva i plašeći se i radujući se. On je zagrli i pritisnu svoje usne na njena usta koja su tražila njegov poljubac.

Ni ona nije spavala cele noći, i celo jutro ga je čekala. Mati i otac su bez spora saglasni, i srećni u njenoj sreći. Ona ga je čekala. Ona je htela prva da mu objavi svoju i njegovu sreću. Spremala se da ga sama dočeka, i radovala se toj misli, i plašila se, i stidela se, i sama nije znala šta će uraditi. Čula je njegov glas i korake, i čekala iza vrata dok mademoiselle Linon ne ode.

Mademoiselle Linon je najzad otišla. Ona je tada, ne misleći, ne pitajući se šta i kako, prišla k njemu i učinila ono što je učinila.

- Hajdemo k maman! - reče Kiti uzevši ga za ruku. On dugo nije mogao ništa da kaže, ne toliko zato što se bojao da rečju može pokvariti uzvišenost svoga osećanja, koliko zato što je uvek, kad god je hteo nešto da kaže, osećao da će mu umesto reči izbiti na oči suze sreće. Uze njenu ruku i poljubi je.

- Je li mogućno da je ovo istina? - reče najzad potmulim glasom. - Ja ne mogu da verujem da me ti voliš!

Ona se osmehnu na ovo »ti« i na bojažljivost s kojom je pogledao u nju.

- Da! - značajno i lagano progovori ona. - Ja sam tako srećna!

Kiti uđe u salon ne ispuštajući njegovu ruku. Kneginja učesta disanje i zaplaka kad ih utleda, a zatim se odmah nasmeja, i tako energičnim korakom kakav Ljevin nije očekivao, pritrča k njima, i zagrlivši glavu Ljevinovu poljubi ga i okvasi njegove obraze suzama.

- Dakle, sve je svršeno! Milo mi je. Voli je. Milo mi je... Kiti!

- Brzo ste to udesili! - reče stari knez trudeći se da bude ravnodušan; ali Ljevin je primetio, kad se knez okrenuo k njemu, da su mu oči bile vlažne.

- Ja sam odavno, i uvek to želeo! - reče knez uzevši za ruku Ljevina i privlačeći ga k sebi. - Ja sam još onda kada je ovaj vetropir namislio...

- Tata! - viknu Kiti i zatvori mu usta rukama.

- De, neću, neću! - reče on. - Veoma mi je, veoma... mi... Ah, kako sam glup...

On zagrli Kiti, poljubi je u lice i u ruku, zatim opet u lice, i prekrsti je.

Ljevina obuze novo osećanje ljubavi prema ovom ranije mu tuđem čoveku, starom knezu, gledajući kako Kiti dugo i nežno ljubi njegovu mesnatu ruku.

16.

Kneginja je sedela u naslonjači, ćutala i smešila se; knez sede pored nje. Kiti je stajala kraj očeve naslonjače ne puštajući njegovu ruku. Svi su ćutali.

Kneginja je prva sve izrazila rečima, i prevela sve misli i osećanja u pitanja života. I svima se to podjednako čudno i čak teško učinilo u prvi mah.

- Pa kada? Treba izvršiti blagoslov mladenaca, pa objaviti veridbu. A kada ćemo svadbu? Šta ti misliš, Aleksandre?

- Evo on! - reče knez pokazujući na Ljevina - on je tu glavno lice.

- Kada? - reče Ljevin crveneći. - Sutra. Ako pitate mene, onda danas blagoslov, a sutra svadbu.

- Ostavite, mon cher, gluposti.

- Lepo, onda kroz nedelju dana.

- Kao da je s uma sišao!

- A zašto?

- Ta zaboga! - radosno osmejkujući se ovoj žurbi, reče mati. - A sprema?

»Je li mogućno da će tu biti i sprema, i sve drugo? - pomisli Ljevin sa strahom. - Uostalom, zar može sprema, i blagoslov, i sve to, zar može to promeniti moju sreću? Ništa je ne može promeniti! - On pogleda u Kiti i opazi da nju ta misao o spremi ni najmanje nije uvredila. - znači da je to potrebno«, pomisli on.

- Ja ništa ne znam, ja sam samo kazao svoju želju - progovori on izvinjavajući se.

- Promislićemo. A za sada, blagoslov, i da se objavi. Eto tako.

Kneginja priđe mužu, poljubi ga, i htede da se udalji, ali je on zadrža, zagrli, i nežno, kao zaljubljeni mladić, nekoliko je puta, smešeći se, poljubi. Stari se očevidno zbuniše za časak, ne znajući upravo da li su se to oni opet zaljubili, ili samo njihova kći. Kad knez i kneginja iziđoše, Ljevin priđe svojoj verenici i uze je za ruku. Ovladao je sad sobom, te je mogao govoriti, a imao je  mnogo šta i da kaže. Ali reče nešto sasvim drugo, ne ono što je trebalo.

- Otkud sam mogao znati da će sve ovako ispasti! Nikad se nisam nadao, ali u duši sam uvek verovao - reče on. - Ja verujem da je ovo bilo suđeno.

- A ja? - reče ona. - Čak i onda... - ona zastade, pa opet nastavi odlučno gledajući u njega svojim poštenim očima: - čak i onda kad sam odgurnula od sebe svoju sreću. Ja sam uvek volela samo vas, ali sam bila zanesena. Moram to kazati. Možete li to zaboraviti?

- Možda je i to bilo za neko dobro! Vi morate meni mnogo šta oprostiti. Moram vam to kazati.

To je bilo jedno od onoga što je hteo da joj kaže. Rešio je da joj odmah prvih dana kaže dve stvari: da nije tako čist kao ona, i da ne veruje u boga. To je bilo teško, ali on je smatrao da joj mora kazati i jedno i drugo.

- Ne, ne sad, docnije! - reče on.

- Dobro, docnije, ali na svaki način da kažete. Ja se ne bojim ničega. Ja treba sve da znam. Sad je svršeno.

On dovrši:

- Svršeno da ćete me uzeti onakvog kakav sam... nećete me se odreći? Je l’ te?

- Ne, ne.

Njihov razgovor prekide mademoiselle Linon koja, iako pretvorno, ali nežno smešeći se, dođe da čestita svojoj omiljenoj vaspitanici. Još ona i ne iziđe, dođoše da čestitaju sluge. Zatim dođoše rođaci, i otpoče ona blažena ludija iz koje Ljevin nije izašao do drugog dana po svojoj svadbi. Ljevinu je neprestano bilo nezgodno, dosadno, ali je napregnutost sreće sve više rasla i uvećavala se. On je stalno osećao da se od njega traži mnogo šta što on ne zna, i radio je sve što su mu govorili, i sve mu je to pričinjavalo sreću. On je mislio da njegova veridba neće imati ništa slično sa drugima, da bi obični uslovi veridbe pokvarili njegovu osobitu sreću; ali se svršilo time da je činio sve što i drugi, i njegova se sreća od toga samo povećavala, postajala sve više osobita, takva da se ni s čim ne može i neće moći sravniti.

- Sad ćemo jesti bombona - govorila je m-lle Linon, i Ljevin je išao da kupi bombone.

- Baš mi je milo - reče Svijažski. - Savetujem vam da cveće uzimate kod Fomina.

- A zar to treba? - I išao je u Fominovu radnju.

Brat mu je govorio da uzajmi novaca, jer će biti mnogo rashoda, poklona...

-A  zar su pokloni potrebni? - I otrčao je ka Fuldeu.

I kod poslastičara, i kod Fomina, i kod Fuldea, video je da su ga očekivali, da mu se raduju, i da proslavljaju njegovu sreću kao i svi s kojima je imao posla tih dana. Neobično je bilo što su ga ne samo svi voleli, nego su i svi pređe nesimpatični, hladni i ravnodušni ljudi, oduševljavajući se sad njime, pokoravali mu se u svemu, nežno i delikatno se ophodili prema njegovom osećanju, i delili njegovo uverenje da je on najsrećniji čovek na svetu, jer je njegova verenica bila vrhunac savršenstva. To isto je osećala i Kiti. Kad je grofica Nordston dopustila sebi da nagovesti kako joj je ona želela nešto bolje, Kiti se tako ražestila, i tako pouzdano dokazala da od Ljevina niko na svetu ne može biti bolji, da je grofica Nordston to morala priznati, i u prisustvu Kiti nije više susretala Ljevina bez oduševljenog osmeha.

Objašnjenje, koje je Ljevin obećao verenici, bilo je jedan težak događaj u to vreme. Pošto se posavetovao sa starim knezom, i dobio od njega dopuštenje, on predade Kiti svoj dnevnik u kojem je bilo napisano ono što ga je mučilo. On je taj dnevnik pisao imajući u vidu svoju buduću ženu. Njega su mučile dve stvari: odsustvo nevinosti, i bezverje. Priznanje bezverja prođe neopaženo. Kiti je bila religiozna, nikada nije sumnjala u verske istine, ali Ljevinovo spoljašnje bezverje nimalo je ne dirnu. Ona je kroz ljubav poznala svu njegovu dušu, i u njegovoj duši videla ono što je želela; a što se takvo duševno stanje naziva bezverjem, to joj je bilo svejedno. Drugo priznanje dovelo ju je do gorkog plača.

Ljevin joj nije bez unutrašnje borbe predao svoj dnevnik. On je znao da između njega i nje ne može i ne treba da ima nikakve tajne, i stoga je rešio da tako treba da bude; ali nije davao sebi računa o tome kako to može podejstvovati na nju, nije se unosio u njenu dušu. Tek kad je toga večera, pred odlazak u pozorište, došao k njima, ušao u njenu sobu i video uplakano i nesrećno njeno lice, zbog nepopravimog jada koji je on izazvao, žalosno i ljupko njeno lice, shvatio je pučinu koja razdvaja njegovu sramnu prošlost od njene golubije čistoće, i užasnuo se od onoga što je učinio.

- Uzmite, uzmite ove strašne knjige! - reče ona odbacujući sveske koje su ležale pred njom na stolu. - Zašto ste mi ih dali!... Ne, ipak je tako bolje - dodade sažalivši se nad njegovim licem. - Samo, to je strašno, strašno!

On obori glavu ćuteći. Nije mogao ništa da kaže.

- Vi mi nećete oprostiti? - prošaputa on.

- Ne, ja sam vam oprostila, ali to je užasno! Međutim, sreća je njegova bila tako velika, da je ovo priznanje nije moglo narušiti, samo joj je pridalo nov preliv. Ona mu je oprostila; od toga doba on je još više smatrao sebe nedostojnim nje, moralno se još više sagibao pred njom, i tako još više cenio svoju nezasluženu sreću.

Nastavci : Romani u nastavcima