ilustracija Tullio Pericoli
Tri svedočenja čeških savremenika potvrđuju simpatiju koju je praški pisac imao za češke slobodarske socijaliste te njegovo učestvovanje u nekim od njihovih aktivnosti. Početkom 30. godina XX veka, tokom njegovih istraživanja uoči uređivanja romana Stefan Rott (1931), Max Brod je skupio obaveštenja od jednog od osnivača češkog anarhističkog pokreta, Mihala Kaha. Ona se tiču Kafkinog prisustvovanja sastancima kluba Klub Mladych slobodarske, antimilitarističke i antiklerikalne organizacije, koji su posećivali mnogi češki pisci ( S. Neumann, Mares, Hašek). Skupivši ova obaveštenja – koja su mu bila „potvrđena i s drugih strana„ – Brod piše u svom romanu da je Kafka „često u ‘tišini’ prisustvovao sednicama kružoka“. Mihalu Kahi je bio simpatičan i zvao ga je „Klidas“ što znači „tihi“, ili tačnije prema češkom žargonu „div tišine“, a Max Brod nije nikad posumnjao u istinitost ovog svedočanstva, koje će ponovno navoditi u svojoj biografiji o Kafki.
Drugo je svedočanstvo pisca anarhista Mihala Maresa, koji je upoznao Kafku na ulici (stanovali su blizu jedan od drugoga). Prema Maresu - čiji je spis objavio Klaus Wagenbach 1958, - Kafka je na njegov poziv došao na jedan protest protiv smaknuća Francisca Ferrera, španskog slobodarskog vaspitača, 1909. Tokom godina 1910 – 12, učestvovao je na anarhističkim predavanjima o slobodnoj ljubavi, o Pariškoj Komuni, o miru, protiv smaknuća pariškog militanta Liabeuf, koje su organizovali Klub Mladeži, udruženje „Vilem Körber“ (antiklerikalno i antimili-tarističko) i češki Anarhistički pokret. Takođe je u raznim prilikama platio po pet kruna garancije da se oslobodi njegov prijatelj iz tamnice. Mares uporno tvrdi, na sličan način kao i Kaha, na Kafkinoj ćutljivosti: “Koliko ja znam, Kafka nije pripadao niti jednoj od ovih anarhističkih organizacija, ali je za njih gajio jake simpatije čoveka osetljivog i otvorenog za društvene probleme. Ipak, uprkos zanimanju koje je pokazivao za te sastanke (s obzirom na njegovu ustrajnost), nikad nije učestvovao u diskusijama.“
Ovo će se zanimanje pokazati i u izboru čitanja – Zapisi jednog revolucionara od Kropotkina (dar samoga Maresa), isto tako i dela braće Reclus, Bakunjina i Jeana Gravea – te u njegovim ličnim simpatijama: “Sudbina anarhista Ravahola ili tragedija Emme Goldmann koja je objavila Mother Eart posebno su ga potresli…“. Ovo se svedočanstvo pojavilo u jednim češkom časopisu 1946. u malo drugačijoj verziji, a da nije privuklo pažnju. Ali posle, objava te verzije u dodatku jedne poznate knjige Klausa Wagenbacha o Kafkinoj mladosti (1958) – prvo delo koje je otkrilo poveznice pisca s krugovima praških slobodara – proizvesće niz polemika koje će dovoditi u sumnju njenu verodostojnost.
Treći je dokument Razgovori s Kafkom Gustava Januha, koji se pojavio u prvom izdanju 1951. i u drugom, značajno proširenom, 1968. Ovo svedočanstvo, koje se poziva na razmenu misli s praškim piscem poslednjih godina njegovog života (od 1920), navodi na to da je Kafka sačuvao simpatiju za slobodare. Ne samo da ocenjuje češke anarhiste kao ljude „vrlo ljubazne i vesele“, toliko „ljubazne i prijateljski nastrojene da se smatrao obaveznim verovati u svaku njihovu reč“, nego političke i društvene misli koje iznosi tokom tih razgovora ostaju vrlo obojene slobodarskom misli. Na primer, njegova definicija kapitalizma kao „sistema odnosa zavisnosti“ u kojemu je “sve hijerarhizovano, sve je ulančeno” je tipično anarhistička, zbog njegovog ustrajanja na svojstvu autoritarnosti tog sistema – a ne na izrabljivanju kao što to kaže marksizam. Takođe njegov sumnjičav odnos prema organizovanom radničkom pokretu izgleda da je pod uticajem slobodarskog nepoverenja prema strankama i političkim institucijama: iza radnika koji idu u koloni „već napreduju sekretari, birokrati, profesionalni političari, svi moderni sultani od kojih se neki pripravljaju za dolazak na vlast… Revolucija hlapi, ostaje onda samo talog nove birokratije. Lanci izmučenog čovečanstva su u ministarskoj iskaznici”.
Zadržano u njezinom drugom izdanju (1968), iznosi potpunu verziju njegovih beleški, koje su bile izgubljene posle rata i pronađene kasnije. Januh donosi sledeći razgovor s Kafkom: “Jeste li proučili Ravaholov život? Da! I ne samo Ravaholov, nego takođe i život raznih drugih anarhista. Bacio sam se na biografije i uronio u Godwinove, Proudhonove, Stirnerove, Bakunjinove, Kropotikinove, Tuckerove i Tolstojeve ideje; posećivao sam razne skupine, bio prisutan na sastancima, ukratko, u to sam uložio puno vremena i novca. Učestvovao sam 1910. na sastancima koje su držali češki anarhisti u jednoj gostionici koja se zvala „Zum Kanonenkreuz“, u kojoj se sastajao krug anarhista nazvanih Kružok mladih… Na te sastanke puno puta pratio me je Max Brod, no oni mu se u stvari nisu previše sviđali, […] Prema momu mišljenju, radilo se o vrlo ozbiljnoj stvari. Išao sam Ravaholovim tragom. On me odveo zatim do Ericha Mühsama, pa do Arthura Holitschera i do bečkog anarhiste Rudolfa Grosmana. Svi su nastojali ostvariti ljudsku sreću bez Božje milosti. Razumeo sam ih. Ipak, […] nisam mogao dugo nastaviti hodati uz njih”.
Prema vrlo raširenim mišljenjima komentatora, ova druga verzija je manje verovatna od prve, naročito zbog svog tajanstvenog porekla (beleške izgubljene pa pronađene). Potrebno je nadodati, u ovom posebnom slučaju koji nas zanima, jednu očitu grešku: Max Brod, prema njegovom vlastitom priznanju ne samo da nije nikad pratio svog prijatelja na sastanke kluba anarhista, nego nije ništa znao o njegovom učestvovanju u aktivnostima praških slobodaraca. Hipoteza na koju navode ovi dokumenti – Kafkino zanimanje anarhističke ideje - potvrđena je iz nekih napomena u njegovim intimnim spisima.
Na primer, u njegovom dnevniku nalazimo ovakav kategorički imperativ: “Ne zaboravi Kropotkina!“, a u jednom pismu Maxu Brodu 1917. iskazuje svoje oduševljenje za jedan projekat časopisa (List borbe protiv volje moćnika) kojeg je predložio frojdijanski anarhist Otto Gross. Ne treba zaboravti slobodarski duh koji je izgleda nadahnuo neke od njegovih izjava; na primer, malena zajedljiva primedba koju je jednog dana rekao Maxu Brodu, a odnosila se na njegovo radno mesto, Ured za socijalno osiguranje (gde su dolazili radnici žrtve nesreća tražiti svoja prava): “Kako su ponizni ovi ljudi… Dolaze moliti. Umesto da zauzmu zgradu napadom i sve unište, oni dolaze moliti".
Vrlo je verovatno da ova različita tumačenja – naročito dva poslednja - sadržavaju netačnosti i preterivanja. Klaus Wagenbach i sam priznaje (povodom Maresa) da su „neki detalji možda lažni“ ili barem „preterani“. Na isti način, prema Maxu Brodu, Mares, kao i mnogi drugi svedoci koji su poznavali Kafku, „nastoji preterivati“, naročito u pogledu raširenosti njegovih prijateljskih veza s piscem. Glede Januša, ako prva verzija njegovih sećanja daje utisak „autentičnosti i verodostojnosti“, jer ona „donose jasne znakove stila kojim se Kafka izražavao“, druga inačica mu izgleda puno manje dostojna poverenja.
Ali, jedna je stvar utvrditi kontradikcije ili preterivanja u ovim dokumentima, a druga je stvar celokupno ih odbiti, označavajući kao „čistu legendu“ obavesti o vezama između Kafke i čeških anarhista. To je stajalište nekih specijalista, među kojima su Eduard Goldstücker, Hartmut Binder, Ritchie Robertson i Ernest Pawel – prvi od njih je češki komunistički književni kritičar, a ostala trojica su autori Kafkinih biografija kojima se ne može negirati vrednost. Njihovo nastojanje da prikažu anarhističku epizodu u Kafkinom životu zaslužuje da bude raspravljeno do u detalje, u toj meri u kojoj ono ima očite političke implikacije. Prema mišljenju E. Goldstückera – jako poznat zbog svojih nastojanja s ciljem da „rehabilituju“ Kafku u Čehoslovačkoj 60. godina XX. veka – sećanja Maresa, koje je ponovno objavio Wagenbach, „pripadaju kraljevstvu fikcije“. Njegov središnji argument je da nije shvatljivo da bi revolucionari, anarho–komunisti primili na svojim sastancima „jednog čoveka kojeg nisu poznavali“ i koji je, štaviše, uvek ćutiao (prema Kahi i Maresu).
Dakle, ono što izgleda čudno je da Goldstücker zaboravlja da Kafka nije bio neko „nepoznat“, nego, naprotiv, da su galično poznavala dva glavna organizatora tih sastanaka: Mihal Kaha i Mihal Mares (a isto tako i drugi sudionici, kao Rudolf Illovy, njegov stari prijatelj iz gimnazije). Ipak – na pomalo proturečan način s onim što je rečeno ranije – Goldstücker završava tako da dopušta da je Kafka učestvovao u anrhističkim delovanjima, tvrdeći jednostavno da to učestvovanje nije trajalo nekoliko godina, kao što tvrdi Mares, nego je njegova prisutnost bila ograničena na „nekoliko sastanaka“. Budući da sâm Mares izričito navodi samo pet sastanaka, ne vidi se dobro iz kog razloga Goldstücker kategorički odbija takođe i njegovo svedočenje. Hartmut Binder, autor jedne vrlo detaljne i eruditske Kafkine biografije, je taj koji razvija na vrlo energičan način tezu prema kojoj su veze između Kafke i praških anarhističkih krugova „legenda“ koja pripada „kraljevstvu mašte“. Klausa Wagenbacha su optužili da je koristio izvore „koji su bili u skladu s njegovom ideologijom“ (Kaha, Mares i Januš), ali kojim “manjka verodostojnost ili su još i namerne krivotvorine".
Prvi problem s ovakovom vrstom rasuđivanja je sledeći: zašto se tri svedočenja koja se smatraju „malo verodostojnima“ poklapaju s tvrdnjom o vezama između Kafke i slobodarskih socijalista? Zašto ne pronalazimo „tobožnja“ svedočanstva o čestom učestvovanju Kafke na cionističkim, komunističkim ili socijaldemokratskim sastancima? Teško je razumeti – osim ako ćemo zamisliti jednu anrhističku urotu – zašto bi postojale jedino „krivotvorine“ tačno u tom pravcu. Ali, proučimo izbliže Binderove argumente – žučljiva rasprava protiv Wagenbacha nije pošteđena „ideoloških“ motiva.
Prema njegovom mišljenju, jednostavna činjenica da je Brod saznao za te navodne aktivnosti samo nekoliko godina nakon Kafkine smrti, i to od strane Mihala Kahe, starog člana ovoga anarhističkog pokreta […] svedoči protiv verodostojnosti te informacije. Zato je “gotovo nezamislivo da Brod, koji je u tom razdoblju išao na dva putovanja za praznike s Kafkom i s kojim se svakodnevno susretao […] mogao ne biti upoznat sa zanimanjem svog najboljeg prijatelja za anarhistički pokret”. Dakle, ako je to „ gotovo nezamislivo“ (utvrdimo ipak da izraz „ gotovo“ ostavlja tračak sumnje), kako to da je glavni zainteresovani, to jest sâm Max Brod, smatrao tu informaciju kao potpuno pouzdanu, jer ju je upotrebio takođe i u romanu Stefan Rott kao i u biografiji svoga prijatelja? Ista stvar važi za jedno drugo Binderovo obrazloženje: “slušati u zadimljenoj pivnici političke razgovore jedne skupine koja je delovala izvan zakona… ta je situacija nezamisliva za Kafkinu ličnost“. Pa ipak, ova situacija nije bila nipošto čudna u očima Maxa Broda, koji je ipak poznavao nešto od Kafkine ličnosti. Bilo kako bilo, ništa u Kafkinom delu ne daje nam naslutiti da je on imao tako praznoverno poštovanje legalnosti!
Da bi se jednom zauvek pokušao osloboditi svedočenja Mihala Maresa, Binder se uporno poziva na jedno Kafkino pismo Mileni, u kojemu Maresa opisuje kao „nekog kojega je sreo na ulici“. On razvija sledeće razmišljanje: Kafka izričito podcrtava da je njegov odnos s Maresom samo jedan od onih Gassenbekanntschaft (znanac s ulice). Ovo je najjasniji pokazatelj da Kafka nije nikad učestvovao na nekom anarhističkom sastanku". Najmanje što se može reći je da između premise i zaključka postoji jedan očiti non sequitur! Sve ono što se može izvući iz Kafkinog pisma Mileni je da je Mares u svomu svedočenju iz 1946. verovatno preterao o prijateljskeim vezama između sebe i Kafke, ali nema nikakvog proturečja u njihovim sporednim odnosima i Kafkinom učestvovanjuu na anarhističkim sastancima gde se nalazio, između ostalih, i mladi Mares.
Premda se njihovo poznanstvo ograničavalo na susrete na ulici (Kafkina kuća je bila blizu mesta gde je Mares radio), to ne bi sprečilo Maresa da mu doda letke i pozive za sastanke i manifestacije, da potvrdi njegovu prisutnost u nekim od njegovih aktivnosti i takođe da mu oda poštovanje, kad je prigoda, s jednim primerkom Kropotkinove knjige. Mares poseduje, kao materijalni dokaz svojih veza s Kafkom, jednu poštansku dopisnicu koju mu je poslao pisac s datumom od 9. decembar 1910. On tvrdi – ali tu je tvrdnju nemoguće proveriti – da je primio više pisama od svog prijatelja „koja su nestala za vreme mnogobrojnih pretresa u mojoj kući u tom razdoblju“. Binder daje na znanje postojanje tog dokumenta, ali polazeći od činjenice da je dopisnica bila adresirana na „Josepha Maresa“ (a ne na Mihala) i misli da ima nov dokaz „izmišljanja“ svedočanstva: bilo bi potpuno neverovatno da godinu dana nakon što je upoznao Maresa i učestvovao zajedno s njim na raznim večernjim sijelima Kluba Mladih, Kafka „ne zna njegovo ime“. Dakle, taj argument ne vredi iz jednog jednostavnog razloga: prema nemačkim izdavačima dopisivanja između Kafke i Milene, pravo ime Maresa nije bilo Mihal nego Joseph.
Glede Januša, ako Binder odbacuje kao čistu izmišljotinu verziju iz 1968. njegovih sećanja, izvešće o anarhistima iz 1951. izgleda mu da „može biti utemeljeno na pravom sećanju“. Ali, nastoji ga svesti na nešto beznačajno, pretvarajući ga na pasus spomenut u pismu Mileni: poznanstvo „na ulici“ pesnika Mihala Maresa. Dakle, u razgovoru koji prenosi Januš govori se o „anarhistima“ u množini, „tako ljubaznim i prijaznim“, što pretpostavlja da je Mares daleko od toga da bude tek slobodarski borac kojeg susreće Kafka. Zajedno s diskusijom Hartmuta Bindera u ovom naumu ostaje mučan utisak odlučnog i sistematskog pokušaja – koji od svake travke radi snop – uklanjanja iz Kafkinog lika crne mrlje koja bi bila – sa stanovišta konzervativne politike – njegovo učestvovanje na sastancima koje su organizovali praški slobodari.
Nekoliko godina posle, u svojoj biografiji o Kafki – delu vrednom pažnje - Ernst Pawel brani na očit način iste Binderove teze: radi se o tomu „da se pokopa jedan od velikih mitova“ vezanih uz Kafkinu osobu, to jest „legenda o Kafki kao u krilu češke anarhističke skupine Klub Mladih“. Ovu legendu dugujemo „plodnim sećanjima bivšeg anarhista M. Maresa koji u svojim sećanjima, pomalo fantastičnim a objavljenim 1946, opisuje Kafku kao prijatelja i druga koji je učestvovao na sastancima i u anarhističkim manifestacijama“. „Maresova pripovest, koju je kasnije i Januš iskitio, nalazi se u raznim biografijama o Kafki, koje nam ga prikazuju kao mladog pobunjenika i kao saputnika češkog slobodarskog pokreta. Ova pripovest je, dakle, potpuno smetnula s uma sve što znamo o njegovom životu, o njegovim prijateljima i o njegovom karakteru. Vrlo malo verovatan kao pobunjenik, kako bi on mogao, i čak i hteo, skrivati svoj angažman bliskim prijateljima koje je viđao svaki dan? ".
„Legendu“ je utoliko lakše opovrgnuti ako ne odgovara ni jednom od izvora koji su u pitanju: niti Kaha (Pawel ga ne spominje), niti Mares ili Januš – a još manje Wagenbach – nisu nikada mislili da je Kafka bio „pobunjenik u krilu anarhističke skupine“. Mares izričito ustrajava na činjenici da Kafka nije bio član nikakve organizacije. Osim toga, ne radi se o „zaveri“ nego o učestvovanju na sastancima koji su bili, u najvećem broju slučajeva, otvoreni za javnost. U pogledu „skrivanja od bliskih prijatelja“, to jest Maxa Broda, već smo pokazali uzaludnost tog argumenta. Ernst Pawel nam daje jedan dodatni razlog kao potvrdu svoje teze: „nepojmljivo„ je da je „neko ko je imao gotovo položaj službenika“ izbegao pažnju policijskih doušnika. Dakle, dokumenti praške policije „ne sadrže niti najmanju aluziju na Kafku“. Primedba je zanimljiva, ali odsutstvo jednog imena u arhivama policije nije nikad bio po sebi dovoljan dokaz ne-učestvovanja. Osim toga, malo je verovatno da policija raspolaže imenima svih onih koji su prisustvovali javnim sastancima koje su organizovali razni anarhistički klubovi: ona se zanimala za „agitatore“, za vođe tih društava, radije nego za osobe koje su bile prisutne u tišini…
Ipak, Pawel se razlikuje od Bindera svojom spremnosti da prizna vrednost činjenica koje su sugerisane ovim svedočanstvima u jednoj ublaženoj verziji: “Istina je puno prozaičnija. Kafka je stvarno poznavao Maresa […] i bez sumnje je mogao biti prisutan na javnim sastancima ili na manifestacijama, u ulozi zainteresovanog promatrača. Njegove socijalističke sklonosti su potvrdili Bergmann i Brod […]. U godinama koje su sledile, izgleda da se interesovao za filozofski i nenasilni anarhizam Kropotkina i Alexandra Herzena".
Nismo puno udaljeni od Wagenbachovih zaključaka… Istražimo sada gledište Ritchija Robertsona, autora značajne studije o životu i delu praškog židovskog pisca. Prema njegovom mišljenju, informacije koje su dali Kaha i Mares moraju se „gledati sa skepticizmom“. Njegovi su glavni argumenti u toj stvari preuzeti od Goldstückera i od Bindera: kako se može dogoditi da bi jedna skupina, koja se sastaje tajno, mogla primiti u svoj krug jednog tihog posetioca „koji je, zato jer su malo znali o njemu, mogao biti špijun“? Kako je moguće da Brod nije znao ništa o učestvovanju svog prijatelja tim sastancima? Kakvu važnost možemo dati Maresovom svedočanstvu, smatrajući ga da je bio tek Kafkin Gas-senbekanntschaft? Ukratko, „zbog svih ovih razloga, prisutstvo na anarhističkim sastancima izgleda da je upravo obična legenda”. Beskorisno je vraćati se na te prigovore, za koje sam već pre pokazao da su od male vrednosti. Ono što je potpuno novo i zanimljivo u Robertsonovoj knjizi je pokušaj predlaganja alternativnog tumačenja Kafkinih političkih ideja, koje ne bi bile, po njemu, niti socijalističke, niti anarhističke, nego romantičarske. Onakav antikapitalistički romantizam koji ne bi bio ni na desnoj ni na levoj strani. Dakle, ako je romantičarski antikapitalizam zajednička matica nekom obliku konzervativnih i revolucionarnih misli - i na taj se način izdiže iznad tradicionalne podele na desno i levo - to nipošto ne smeta samim piscima romantizma da se svrstaju jasno na jedan ili drugi kraj takve vizije sveta: reakcionarnom i revolucionarnom romantizmu.
Zapravo, anarhizam, slobodarski socijalizam, anarho-sindikalizam paradigmatski su primer „levog romantičarskog antikapitalizma“. Kao posledicu toga, definisati Kafkinu misao kao romantičarsku - što mi izgleda potpuno prikladno – ne znači u stvari da nije „levičarska“, konkretno sklona romantičarskom socijalizmu sa slobodarskom težnjom. Kao kod svih romantičara, njegova kritika savremene civilizacije je mešavina nostalgije za prošlošću, predstavljene u njegovim očima jidiš kulturom židovskih zajednica Istočne Europe. S značajnom intuicijom, André Breton je pisao: “Iako vremenski usklađena, (Kafkina misao) simbolično okreće unatrag kazaljke sata na praškoj sinagogi". Zanimanje za anarhističku epizodu u Kafkinoj biografiji (1909 – 1912), jest u tomu što nam ona nudi jedan od ključeva koji rasvetljavaju čitanje njegovih dela – posebno dela napisanih nakon 1912. Kažem, jedan od ključeva, jer draž ovih dela dolazi takođe iz njegovog posebno više-značnog karaktera, nesvodljivog na jednoznačno tumačenje. Slobodarsko ćudoređe se izražava u različitim situacijama koje su u srcu njegovih glavnih literarnih tekstova, ali iznad svega u radikalno kritičnom načinu u kojem je opsesivno i zastrašujuće lice neslobode: autoritet. Kao što je dobro rekao André Breton, „nijedno delo se ne bori toliko protiv prihvatanja jednog vrhovnog principa, stranog onome koji misli".
Jedna antiautoritarnost slobodarskog nadahnuća provlači se kroz čitavo Kafkino romaneskno delo u kretanju od „depersonalizacije“ i rastućeg otuđenja: od očevog i ličnog autoriteta prema admistrativnom i anonimnom autoritetu. Još jednom, ne radi se o bilo kakvoj političkoj doktrini, nego o stanju duše i o jednoj kritičkoj senzibilnosti – čije je glavno oružje ironija, humorizam, onaj crni humor koji je, prema Andreu Bretonu „uzvišena pobuna duha“. Ovo stajalište ima intimne i osobne korene u njegovom odnosu s ocem. Despotski autoritet pater familiasa je za pisca sâm arhetip političke tiranije. U svom Pismu ocu iz 1919. godine Kafka se seća: “Poprimili ste u mojim očima zagonetni karakter koji imaju tirani čije se pravo ne temelji na razmišljanju nego na njihovoj osobi”. Suočen s brutalnim ponašanjem, nepravednim i samovoljnim prema zaposlenicima svog oca, osećao se solidaran s žrtvama: “To mi je učinilo dućan nepodnošljivim, previše me je podsećao na vlastitu situaciju u odnosu na tebe… i zato sam neizbežno stajao na stranu osoblja…”.
Glavna svojstva autoritarizma u Kafkinim delima su: 1) samovolja: odluke su nametnute odozgo, bez ikakvog opravdanja – moralnog, razumnog, ljudskog – često postavljajući neumerene i apsurdne zahteve prema žrtvi; 2) nepravda: krivica se smatra – krivo, kao očita, koja se podrazumeva sama od sebe, bez nužnosti dokaza i kazne su potpuno prevelike „krivici“ (nepostojeća ili banalna). U svom prvom važnom delu, Osuda, iz 1912, Kafka postavlja u prizor jedino očinski autoritet; i to je, također, jedno od njegovih retkih dela u kojem se junak (Georg Bendemann) podvrgava potpuno i bez otpora na samovoljnu osudu: naređenje koje je otac dao samovoljno svojem sinu, da se baci u reku! Uspoređujući ovu pripovest s Procesom, Milan Kundera primećuje: “Sličnost između dve optužbe, krivice i egzekucije odaju stalnost koja povezuje bliski porodični „totalitarizam“ s onim velikih Kafkinih vizija". U njegova dva velika romanima Procesu i Zamku radi se ,naprotiv, o „totalitarnoj“ moći, savršeno anonimnoj i nevidljivoj.
Roman Amerika, iz 1913–14, sačinjava u tom smislu nešto između ta dva romana: samovoljne su osobe ponekad očinske figure (otac Karla Rossmanna i stric Jacob), ponekad su visoki rukovodioci Hotela (Šef osoblja i Portir). I ovi poslednji imaju izgled tiranije, kojem se pridružuje birokratska hladnoća s pojedinačnim, kukavnim i okrutnim despotizmom. Simbol ove kažnjavajuće samovolje izvire već iz prve stranice knjige: demistifikacija američke demokratije, predstavljene slavnim kipom Slobode na ulazu u newyoršku luku, gde Kafka zamenjuje u njegovoj ruci baklju sabljom… U jednom svetu bez pravde, gole snage, samovoljna moć neograničeno kraljuje. Simpatije junaka su na strani žrtava tog društva: kao što je vozač automobila u prvom poglavlju primer „patnje siromašnog čoveka podčinjenog moćnima“, ili Terezine majke, gurnute u samoubistvo zbog gladi i siromaštva. Pronalazi prijatelje i saveznike među siromašnima: samu Terezu, studenta, stanovnike narodne četvrti koji ga odbijaju predati policiji – jer, piše Kafka u jednom komentaru koji puno otkriva: “radnici nisu na strani autoriteta".
S gledišta onoga što nas zanima, veliki preokret u Kafkinom delu je pripovest U kažnjeničkoj koloniji, napisana malo posle Amerike. Malo je tekstova u svetskoj književnosti koji prikazuju lice autoriteta tako nepravednim i zločinačkim. Ne radi se o moći pojedinca – Zapovednici (stari i novi) igraju drugorazrednu ulogu u pripovesti – nego o jednom bezličnom mehanizmu. Okvir pripovesti je kolonijalizam… francuski. Službenici i zapovednici kolonije su Francuzi, dok su skromni vojnici, istovarivači u luci, žrtve koje moraju biti osuđene su „domoroci“ koji „ne razumeju ni reči francuskog“. Jednog „domorodačkog“ vojnika su časnici osudili na smrt, a njihova je pravna doktrina sažeta u malo reči, samovolja: “Krivnju nikad ne treba stavljati u sumnju!“ Njegova egzekucija se mora izvesti jednim strojem za mučenje, koji polagano piše na njegovom telu s iglama koje ga probadaju: „Poštuj svoje nadređene“. Središnji lik pripovesti nije putnik koji gleda događaje s nemim neprijateljstvom, niti zatvorenik koji uopšte ne reaguje, niti oficir koji vodi egzekuciju, niti Zapovednik kolonije. To je sâm Stroj. Čitava se pripovest vrti oko tog zlokobnog stroja (Aparat), koji izgleda da je sve više svrha sam sebi, prema rečima oficira koji vrlo detaljno za vreme njegovog delovanja daje objašnjenja putniku. Aparat nije tu da kazni čoveka, nego je upravo čovek taj koji je tu zbog Aparata, da bi ga opskrbio telom na kojem on može pisati svoje estetsko remek–delo, svoj krvavi natpis ukrašen „mnogim izabranim pjesmama i ulepšanjima“. I sâm je čoficir samo sluga Stroja i na kraju se i sâm žrtvuje tom nezasitnom Molohu.
Na kakav konkretan „Stroj moći“, na kakav „Aparat samovolje“, kojemu su žrtvovali živote, je mislio Kafka? Pripovest U kažnjeničkoj koloniji napisana je u oktobru 1914, tri meseca posle izbijanja Prvog svetskog rata…U Procesu i u Zamku ponovno nalazimo samovolju kao hijerarhizovani „aparat“, apstraktan, bezličan: birokrate, koliko je god njihov karakter kukavan i brutalan ili prljav, oni su samo zupčanici tog stroja. Kao što oštroumno primećuje Walter Benjamin, Kafka piše s gledišta „modernog građanina koji zna da je izručen jednom birokratskom nedostupnom aparatu čiji rad kontrolišu instance koje ostaju u seni takođe i svojim izvršnim organima, najviše zbog onih kojima on manipuliše”.
Kafkino delo je u isto vreme duboko ukorenjeno u praško okružje – kako to primećuje André Breton, „ujedinjuje sve lepote, i čarolije Praga – i savšeno univerzalno. Suprotno od onoga što se često misli, njegova dva velika romana nisu kritika stare carske austro-ugarske Države, nego državnog aparata ukoliko je i moderniji: njegov anonimni bezlični karakter što se tiče otuđenog birokratskog aparata, „postvarenog”, autonomnog, preobraženog na kraju u sebe samog. Jedan odomak iz Zamka posebno razjašnjava takvo gledište: on je malo remek-delo crnog humora u kojem gradonačelnik sela opisuje službeni aparat kao jedan samostalan stroj koji izgleda radi „za sebe sama“: “Reklo bi se da administrativni organizam ne podnosi napetost, nervozu koja je trajala godinama zbog iste stvari, možda nedostojne po svojoj prirodi, tako da i ona sama može izreći kaznu bez pomoći funkcionara". Ova duboka intuicija o birokratskom stroju kao slepom zupčaniku u kojem odnosi među pojedincima postaju stvar, nezavisan predmet, je jedan od modernijih, aktuelnijih, lucidnijih vidova Kafkinog dela. Slobodarsko nadahnuće inspisano je u srcu Kafkinih romana, koji govori o Državi – bilo da je u obliku „administracije“ ili „pravde“ – kao o sistemu bezličnog nadzora koji gnječi, guši ili ubija pojedince. Taj je jedan teskoban, mračan, nerazumljiv svet, u kojem kraljuje nesloboda.
Često se Proces prikazivao kao proročansko delo: autor je predvideo svojom vizionarskom maštom pravosuđe totalitarnih država, nacističke ili staljinističke procese. Bertold Brecht, pristaša SSSR-a, osvrnuo se, u jednom razgovoru s Walterom Benjaminom, na Kafku 1934. (pre procesa u Moskvi): “Kafka ima samo jedan problem, a to je organizacija. Ono što ga je zgrabilo je strah pred Državom, mravinjakom, pred načinom na koji se sami ljudi otuđuju kroz oblike njihovog zajedničkog života. I predvideo je razne oblike te otuđenosti, kao na primer metode GPU-a“. Ne dovodeći u sumnju prikladnost ovoga poštivanja pronicljivosti praškoga pisca, treba se ipak podsetiti da Kafka ne opisuje u svojim romanima države „izuzetke“: jedna od najvažnijih misli – čije je srodstvo s anarhizmom očito – koju njegovo delo sugeriše, je otuđena i ugnjetavalačka priroda „normalne“ Države, zakonite i ustavne. Već od prvih redaka Procesa rečeno je jasno: “K. je živeo u jednoj Državi prava (Rechtstaat), svuda je vladao mir, svi su zakoni bili na snazi, ko se dakle usudio napasti ga u njegovoj kući?".
Kao i njegovi praški prijatelji anarhisti, izgleda da je smatrao svaki oblik Države, Državu kao takvu, kao samovoljnu hijerarhiju koja ukida slobodu. Država i njezino pravosuđe su takođe, zbog svoje same prirode, lažni sistemi. Ništa to ne ocrtava bolje od razgovora, u Procesu, između K. i opata povodom tumačenja para-bole o čuvaru zakona. Za opata, „sumnjati u čuvarovo dostojanstvo bilo bi sumnjati u Zakon“ – klasičan argument svih predstavnika reda. K. nadodaje da ako se prihvati to mišljenje „treba verovati sve ono što kaže čuvar“, što mu izgleda nemoguće: “Ne, kaže opat, nismo obavezni verovati da je istina sve što kaže, dovoljno je da se zadrži nužno. Žalosno mišljenje, kaže K., ono će podignuti laž na visinu svetskog pravila“. Kao što vrlo tačno primećuje Hannah Arendt u svom članku o Kafki, razgovor s opatom otkriva „tajnu teologiju i intimno verovanje birokratima kao verovanje u nužnost po sebi, s obzirom na to da su birokrati u poslednjoj analizi službenici nužnosti“.
Napokon, Država i Suci manje upravljaju vršenjem pravde koliko lovom na žrtve. U jednoj slici, koja se može usporediti s onom iz romana Amerika kada menja baklju sa sabljom na Kipu Slobode, u Procesu vidimo sliku slikara Titorellija koja – pretpostavlja se - da predstavlja božicu Pravde, ali kada je delo dobro osvetljeno, božica Pravde se pretvara u božicu Lova. Birokratska i pravosudna hijerarhija čine jednu ogromnu organizaciju koja prema Jozefu K., žrtvi u Procesu,“ ne samo da koristi potkupljive čuvare, inspektore i glupave istražne suce … nego još i drži čitavu sudsku vlast na visokom položaju s njihovom neizbežnom pratnjom sluga, pisara, žandara i drugih pomoćnika, možda čak i krvnike, ne povlačeći se pred rečju“. Drugim rečima: autoritet Države ubija. Joseph K. će se susresti s krvnicima u poslednjem poglavlju knjige, kada ga dva službenika ubijaju „kao psa“. „Pas“ sačinjava za Kafku etičku kategoriju – ako ne i metafizičku: tako je opisan onaj ko se servilno podčinjava autoritetima, bilo koji da su oni. Trgovac Block na kolenima kraj nogu advokata je tipični primer: “Sada nije više bio klijent, bio je advokatov pas. Da mu je ovaj naredio da se uvuče pod krevet puzeći i lajući, kao iz dna neke jazbine, napravio bi to sa zadovoljstvom“. Sram koji mora proživeti Joseph K. (poslednje reči Procesa) je onaj da je umro „kao pas“, podčinjavajući se bez otpora svojim krvnicima. Isti je slučaj s zatvorenikom iz pripoviesti U kažnjeničkoj koloniji koji niti ne pokušava pobeći i ponaša se s „pasjom“ podložnošću (hündisch).
Mladi Karl Rossmann, u romanu Amerika, je primer nekoga ko se pokušava – a da nikad ne uspie – odupreti „autoritetima“. U njegovim očima postaju psi samo oni „koji to hoće biti“. Odbijanje da se podčini i da puzi kao pas pojavljuje se tako kao prvi korak prema hodanju uspravno, prema slobodi. Ali Kafkini romani nemaju „junake“, niti buduće utopije: ono o čemu se radi je da se pokaže s ironijom i lucidnosti licemerno lice naše epohe. Nije slučajno ako je riječ „kafkijanski“ ušla u govorni jezik: ona pokazuje jedan vid društvene stvarnosti koje sociologija ili politička nauka nastoje ignorisati, ali kojeg je Kafkina slobodarska osećajnost zadivljujuće uspela uhvatiti: tlačiteljska i apsurdna priroda birokratske more, neprovidnost, neprobojni i nerazumljivi karakter pravila državne hijerarhije, tako kako su oni bili življeni odozdo i izvana – suprotno društvenoj nauci koja se ograničila uopšteno istraživati birokratski stroj „iznutra“ ili u odnosu s onima „ odozgo“ (Država, autoriteti, institucije): njegov „delotvorni“ ili „nedelotvorni“, „racionalni“ ili „unapred racionalan“ karakter.
Društvena nauka još nije proučila koncept za taj „tlačiteljski efekt“ birokratskog otuđenog sistema, koji sačinjava bez sumnje jedan od najkarakterističnijih fenomena modernog društva, kojeg svakodnevno proživljavaju milioni muškaraca i žena. Čekajući, ova bitna dimenzija društvene stvarnosti nastaviće biti opisivana pozivajući se na Kafkino delo.
___
Michael Löwy je voditelj istraživanja u CNRS (Pariz) i nastavnik na Visokoj školi društvenih nauka. Autor je mnogobrojnih dela prevedenih na više od dvadeset jezika, upravo je objavio studiju o Walteru Benjaminu. Predaje na temu «O konceptu istorije» i trenutno radi na delu Franza Kafke.
Нема коментара:
Постави коментар