Lav Tolstoj, Ana Karenjina, Drugi deo: 11-23

11.

Što je cele godine bilo za Vronskog jedina želja u životu, koja je stala na mesto svih ranijih želja; što je za Anu bi nemogućna, užasna ali utoliko većma bajna mašta o sreći – ta želja bila je zadovoljena. Bled, sa dršćućom donjom vilicom stajao je on pred njom i molio je da se umiri, ne znajući ni sam zbog čega i kako.

- Ana! Ana! - govorio je dršćućim glasom. - Ana, za ime božje!...

Ali ukoliko je on glasnije govorio, utoliko je ona niže obarala svoju nekad ponositu, veselu, a sad postiđenu glavu, sva se povijala i padala s divana na kojem je sedela, na pod, pred njegove noge; i pala bi na ćilim da je on nije pridržao.

- Bože moj! Oprosti mi! - jecala je ona pritiskujući njegove ruke sebi na grudi.

Ana se osećala toliko grešna i kriva, da joj je ostajalo samo da se ponižava i moli za oproštenje; a u životu, od sada, osim njega nikoga više nema, tako da je sad baš njega i molila za oproštenje. Gledajući u njega ona je fizički osećala svoje poniženje, i ništa više nije mogla govoriti. On pak, osećao je ono što mora osetiti ubica kad vidi lešinu koju je lišio života. Ta lešina, lišena života, bila je njihova ljubav, prvi period njihove ljubavi. Bilo je nečeg užasnog i odvratnog u uspomenama na ono za šta je plaćeno ovom strašnom cenom stida.

Stid pred svojom duhovnom razgolićenošću gušio je nju, i prelazio i na njega. Ali, bez obzira na sav užas ubičin pred lešinom ubijenog, treba sad seći na komade, i kriti to telo, treba se koristiti onim što je ubica zadobio ubistvom.

I kao što ubica krvnički, tobož sa strašću napada na lešinu, vuče je i seče, tako je on pokrivao poljupcima njeno lice i ramena. Ona ga je držala za ruku i nije se micala. Da, ti poljupci, to je ono što je kupljeno po cenu ovoga stida. Jest, i ova ruka, koja će biti uvek moja - to je ruka moga saučesnika. Ona podiže tu ruku i poljubi je. On kleče i htede da joj zagleda lice, ali ona je krila lice ice ne govoreći ništa. Najzad, kao da se savladala, podiže se i odgurnu Vronskog. Lice joj beše sve isto lepo, ali utoliko više jadno.

- Sve je svršeno - reče ona. - Ja ničega više nemam, osim tebe. Upamti to.

- Ne bih mogao ne pamtiti ono što je moj život. Za trenutak te sreće...

- Kakva sreća! - reče ona s odvratnošću i užasom, i taj užas i nehotice pređe i na njega. - Ako boga znaš, ni reči, ni reči više. Ona brzo ustade i odmače se od njega.

- Ni reči više - ponovi ona, i s čudnovatim za njega izrazom hladnog očajanja na licu, rastade se s njim. Osećala je toga trenutka da ne može rečima iskazati osećanje stida, radosti i straha pred stupanjem u nov život, i nije htela govoriti o tome i činiti bljutavim to osećanje rečima koje nisu tačne. Ali i docnije, i drugog i trećeg dana, ona ne samo da ne nađe reči kojima bi iskazala svoja složena osećanja, nego nije nalazila ni misli kojima bi mogla sama u sebi obuhvatiti ono što joj je bilo u duši.

Govorila je sebi: »Ne, sad ne mogu o tome misliti, docnije ću, kad budem mirnija.« Ali taj mir u mislima nikad nije dolazio; kad god bi zamišljala šta je učinila, i šta će biti s njom, i šta treba da radi, obuzimao ju je strah, i ona je gonila od sebe te misli.

- Docnije, docnije - govorila je - kad budem mirnija. Zato joj se u snu, kad više nije vladala svojim mislima, položaj njen priviđao u svoj ružnoj razgolićenosti svojoj.

Jedan san mučio ju je skoro svake noći. Sanjala je da su obojica njeni muževi, i da je obojica obasipaju nežnostima. Aleksije Aleksandrovič plače, ljubi joj ruke i govori: kako je sad dobro! I Aleksije Vronski je tu, i on je takođe njen muž. A ona, čudeći se zašto joj se to pre činilo nemogućnim, objašnjava im, smejući se, da je sve mnogo prostije, i da su sad obojica srećni i zadovoljni. Taj san ju je davio kao mora, i ona se budila sa užasom.

12.

Još odmah po povratku iz Moskve, kad bi se Ljevin trzao i crveneo sećajući se kako su ga sramno odbili, govorio bi sebi: »Isto sam tako crveneo i trzao se smatrajući da je sve propalo kad sam dobio jedinicu iz fizike, i imao da ostanem na drugom kursu univerziteta; isto sam tako smatrao da sam propao kad sam rđavo svršio sestrin posao koji mi je bio poveren. I, šta je bilo? Sad, kad su prošle tolike godine, ja se sećam toga, i čudim se kako me je to moglo ogorčavati. Isto će tako biti i s ovom nevoljom. Proći će neko vreme, i ja ću i prema tom postati ravnodušan.«

Ali prođoše tri meseca, a on ne postade ravnodušan prema tome, i isto ga je onako bolelo i sad, kad se toga sećao, kao i prvih dana.

Nije se mogao umiriti, jer on, koji je tako dugo sanjao o porodičnom životu, koji je osećao da je za njega sazreo, ipak eto nije oženjen, i dalje je nego ikad od ženidbe. Bolno je osećao on, kao što su osećali i svi koji su oko njega živeli, da nije lako čoveku njegovih godina biti sam.

Sećao se kako je jednom, pred polazak u Moskvu, kazao svome stočaru Nikolaju, naivnom seljaku s kojim je voleo da razgova »Čuješ, Nikolaje! hoću da se ženim«, i kako je Nikolaj to odmah potvrdio, kao stvar u koju se ne može ni sumnjati: »Vreme vam je već odavno, Konstantine Dmitriču.« Ali ženidba je sad njega bila dalje nego ikad. Mesto je bilo zauzeto; i ako bi u mislima, stavio na njeno mesto koju poznatu devojku, osećao je da je to potpuno nemogućno. Osim toga, kad god bi se setio kako je bio odbijen, i kakvu je ulogu pri tom igrao, obuzimao ga stid. Ma koliko govorio sebi da on tu nije nimalo kriv, ta uspomena, naravno s drugim iste vrste sramnim uspomenama, gonila ga je da se trza i crveni. U njegovoj prošlosti, kao u prošlosti svakoga čoveka, bilo je trenutaka kad je rđavo postupao, zbog čega bi trebalo da ga savest grize; ali nijedna uspomena na rđave postupke nije ga toliko mučila kao ove, ta neznatne, ali sramne uspomene.

Te rane nisu nikako zarastale. I, uporedo s onim uspomenama, stajaše sad i ova da su ga odbili, i stavili u nemio položaj u kakvom je morao biti one večeri u očima drugih ljudi. Ipak, vreme i rad činili su svoje. Teške uspomene sve su više bivale zaklanjane nevidljivim za Ljevina ali značajnim događajima seoskog života. Kako koja nedelja, sve se ređe sećao Kiti. Nestrpljivo je očekivao izvešće da se ona već udala, ili da se ovih dana udaje, i nadao se da će ga takvo izvešće, kao vađenje zuba, potpuno izlečiti.

Međutim nastade proleće, divno pravo proleće, bez iščekivanja i varakanja, jedno od onih retkih proleća kojem se raduju i bilje i životinje i ljudi. To divno proleće još više uzbudi Ljevina, i učvrsti ga u nameri da se odrekne svega ranijeg, i da udesi, odlučno i nezavisno, samački svoj život. Mada mnoge od ovih planova s kojima je bio došao na selo, nije mogao izvesti, ipak je najglavniji, čistotu života, održao.

Nije više osećao stid koji ga je obično mučio posle pada, mogao je slobodno ljudima gledati u oči. Još u februaru je dobio pismo od Marije Nikolajevne: da zdravlje njegova brata Nikolaja ide na gore, a on neće da se leči; posle tog pisma Ljevin je išao u Moskvu, i uspeo da brata nagovori da se posavetuje sa doktorom i da ode u stranu banju.

Lepo mu je pošlo za rukom da nagovori brata, i da mu pozajmi novaca za put, a da ga ne naljuti, pa je s te strane bio zadovoljan sobom.

Osim gazdinstva, kojem se s proleća mora pokloniti naročita pažnja, i osim čitanja, Ljevin je te zime počeo pisati i delo o gazdinstvu, čiji se plan sastojao u tome da u gazdinstvu treba uzimati u obzir karakter radnika kao stvarnu činjenicu, isto onako kao podneblje i zemljište; i da prema tome sve zaključke nauke o gazdinstvu treba izvoditi ne samo iz podataka o podneblju i zemljištu, već iz podataka o podneblju, zemljištu i poznatom nepromenljivom karakteru radnika. I tako, bez obzira na usamljenost, ili usled usamljenosti, život mu je bio neobično ispunjen; samo pokatkad je osećao nezadovoljenu želju da saopšti i nekom drugom, osim Agafje Mihailovne, misli koje su mu se vrzmale po glavi; s Agafjom je često razgovarao i o fizici, i o teoriji gazdinstva, a naročito o filozofiji; filozofija je bila omiljen predmet Agafje Mihailovne.

Proleće se dugo nije ispoljilo. Poslednjih nedelja velikog posta bilo je mraza i vedrine. Danju se na suncu sneg otapao, a noću je dolazilo do sedam stepeni ispod nule. Zemlja je bila tako smrznuta da se moglo ići kolima i tamo gde nije bilo puta. Uskrs snežan. Zatim, najedanput, u ponedeljak, dunu jug, naoblači se, i tri dana i tri noći lila je jaka i topla kiša. U čegvrtak prestade vetar i pade gusta siva magla koja kao da je skrivala tajne promene što su u prirodi nastupile. Pod tom maglom potekoše vode, popucaše i krenuše ledene sante, jurnuše mutni, penušavi potoci; a na samu Tominu nedelju uveče magla se diže, crni se oblaci rasturiše u sitne bele oblačiće, razvedri se i nastade pravo proleće. Sutradan granu sunce, brzo istopi tanak led koji se beše uhvatio na vodi, i topao vazduh zatreperi od isparenja koja se podizahu sa probuđene zemlje. Zazeleni stara i poče kao iglice nicati nova trava, napupi kupina i ribizla, na brezi se ukazaše lepljivi mirisni pupoljci, a po šiblju, posutom žutim cvetićima, poče zujati pčela koja izlete iz košnice.

Iznad kadifastog zelenila i još pomalo promrzle ozimice počeše pevati nekud skrivene ševe, zavikaše vivci po ritovima i barama prepunim mutne, još nepročišćene vode, i visoko proleteše ždralovi i divlje guske uz svoje prolećno gakanje. Po pašnjacima poče mukati i rzati olinjala stoka koja još ne beše promenila svu dlaku, rastrčaše se krivonogi jaganjci oko ovaca koje su blejale, i, linjajući se, gubile pramenje vune; pojuriše nestašni seljačići po vlažnim stazama ostavljajući za sobom tragove bosih nogu; začuše se na jezeru veseli glasovi žena koje su belile platno, a po dvorištima udaranje sekira kojima su seljaci opravljali plugove i drljače. Nastade pravo proleće.

13.

Ljevin obu velike čizme, i prvi put obuče kratak sukneni kaput, a ne bundu, i pođe da obilazi domazluk, preskačući potočiće koji su boli oči svojim sjajem na suncu, i gazeći po promrzloj zemlji čas po blatu.

Proleće je doba planova i zamisli. I kad iziđe dvorište, Ljevin, kao drvo u proleće koje ne zna kud će se kako raširiti njegovi izdanci i grane sad još skrivene nabubrelim lisnim pupoljcima, Ljevin takođe nije dobro znao koji plan da sad prihvati u svome omiljenom gazdinstvu, ali osećao da je pun najboljih planova i zamisli. Ode prvo da vidi stoku. Krave su bile puštene pred štalu, i sijaju obnovljenom glatkom dlakom i ugrejane na suncu, mukale su tražeći da ih puste u polje. Pošto je sa uživanjem razgledao do sitnica poznate mu krave, Ljevin naredi da ih isteraju u polje, a u dvorište da puste telad. Pastir veselo otrča da se spremi za polje. Stanarice su prikupljale suknje i trčale tapkajući po blatu bosim, belim nogama koje još ne behu pocrnele od sunca, i s prutom u ruci jurile za teladima koja su pod uticajem proleća mahnito radosno jurila po dvorištu.

Uživajući u ovogodišnjem priplodu, koji je bio vrlo dobar - rana telad bila su velika kao seljačke krave, Pavina kći od tri meseca bila je velika kao godišnjače - Ljevin naredi da im se korito iznese napolje i da im se metne seno iza rešetke. Ali pokazalo se da su jesenas načinjene i zimi neupotrebljavane rešetke izlomljene. Posla po drvodelju koji je, prema naređenju, imao da popravi mlatilicu. Ali, pokaza da drvodelja opravlja drljače, koje je trebalo opraviti još Bele nedelje. To Ljevina veoma naljuti. Ljutilo ga je što se večito ponavlja ta aljkavost u gazdinstvu protiv koje se on bori toliko godina svom snagom. Rešetke, koje preko zime nisu bile potrebne, behu prenete, kao što doznade, u štalu za konje, tamo su se polomile, jer su i bile lako načinjene, za telad. Osim toga, videlo se da drljače i svi zemljoradnički alati nisu opravljeni, iako je Ljevin još zimus naredio da se pregledaju i oprave, i zbog toga naročito pogodio trojicu drvodelja; nego drljače se sad opravljaju, kad već treba ići i vlačiti. Ljevin posla da zovu nadzornika, a odmah pođe i sam da ga traži. Nadzornik, veseo, kao što je bilo i sve toga dana, u kožuhu, opšivenom jagnjećom kožom, vraćao se s gumna lomeći u rukama slamčicu.

- Zašto drvodelja nije u mlatilici?

- Baš sam juče hteo da vas izvestim: treba prvo da oprave drljače. Vreme je da se ore.

- A šta ste zimus radili?

- A zašto vam je, molim, potreban drvodelja?

- Gde su rešetke, one iz dvorišta za telad?

- Naredio sam da ih odnesu na njihovo mesto. Šta da radite s takvim narodom - reče nadzornik mašući rukama.

Ne s takvim narodom, već s takvim nadzornikom - reče Ljevin planuvši. - Zašto vas držim! - viknu on. Ali setivši se da mu to neće pomoći, zastade na polovini reči i samo uzdahnu. - A može li se sejati? - zapita, pošto malo poćuta.

- Moći će se sutra ili prekosutra.

- A detelina?

- Poslao sam Vasilija i Mišku da seju. Ne znam samo da li će moći da prođu, blato je.

- Koliko će lanaca zasejati?

- Šest.

- Zašto ne sve? - viknu Ljevin.

Što će zasejati samo šest, a ne dvadeset lanaca deteline, ljutilo je Ljevina još više. Detelina, i po teoriji i prema njegovom ličnom iskustvu, bila je samo onda dobra kad je sejana što je mogućno ranije, skoro po snegu. A Ljevin ih nikad nije mogao naterati da tako rade.

- Nemamo radnika. Šta da radim s njima, recite? Trojica nisu došla. Eto, i Semjon...

- Neka napuste prevrtanje slame. - Ostavili su.

- Gde su onda radnici?

- Petorica spremaju kompot (što je trebalo da znači kompost, to jest smesu za đubrenje). Četvorica preručuju ovas: može proklijati, Konstantine Dmitriču.

Ljevin je vrlo dobro znao da to »može proklijati«, znači da je engleski ovas, određen za seme, već proklijao - opet nisu radili ono što je on naredio. - Pa ja sam još za vreme posta naredio da se metnu cevi! - viknu on.

- Ne brinite, sve će biti na vreme.

Ljevin ljutito odmahnu rukom, ode do ambara da vidi ovas, i vrati se u konjušnicu. Ovas se još ne beše pokvario. Ali, radnici su ga zbacivali lopatama, iako se prosto mogao sručiti donji ambar. Naredivši to, i uzevši odatle dva radnika da seju detelinu, Ljevin se umiri, prođe ga ljutina na nadzornika. i dan je bio tako lep da se nije mogao ljutiti.

- Ignjate! - viknu on kočijaša koji je zasukanih rukava prao kola kod bunara - osedlaj mi konja...

- Kojeg želite?

- Pa možeš Kolpika.

- Razumem, gospodine.

Dok su sedlali konja, Ljevin opet zovnu nadzornika koji se vrteo, da bi se pomirio s njim, i poče mu govoriti o prolećnim radovima koje je trebalo uraditi, i o planovima za gazdinstvo.

Đubre da se odveze ranije, kako bi sve bilo gotovo do prve kosidbe.

Orati bez prekida, da zemlja bolje omekša. Kosidbu da svrše najmljeni radnici, a ne napoličari. I Nadzornik je pažljivo slušao i očigledno se trudio da odobri domaćinove planove; ali je ipak imao dobro poznati, tužan i neutešan izraz lica koji je Ljevina uvek dražio. Taj kao da je govorio: sve je to lepo, ali kako bog da.

Ljevina ništa nije tako ljutilo kao ovaj ton. Ali takav ton bio je opšta crta sviju nadzornika koji su se kod njega izmenjali. Svi su podjednako gledali na njegove planove, pa zato je i prestao da se ljuti na njih; ali mu je krivo bilo, i osećao pobuđen da se bori protiv te stihijske sile koju nije umeo drukčije da nazove do: »kako bog da«, i koja je stalno izlazila pred njega kao protiv- razlog.

- Ako uspemo, Konstantine Dmitriču - reče nadzornik.

- A zašto da ne uspete?

- Treba naći najmanje još petnaest radnika. Ali, eto, ih. Maločas su dolazili, traže po sedamdeset rubalja za leto.

Ljevin ućuta. Opet se ispreči ispred njega ona sila. Znao da se i pored najboljeg staranja ne može naći više od četrdeset, trideset sedam, trideset osam radnika za sadašnju cenu; četrdeset, da, ali više ne. Ipak, mora se boriti.

- Pošaljite u Suri, u Čefirovku, ako ne dođu. Treba tražiti.

Poslati, poslaću - reče setno Vasilije Fjodorovič. - Ali... i konji su oslabeli.

- Dokupićemo. Znam ja vas - dodade smejući se - vi sve pomanje i pogore; ali ove godine vam ne dam da radite kako hoćete. O svemu ću sam brinuti.

- Vi i inače malo spavate, kako mi se čini. A mi opet volimo kad radimo pred gazdinim očima.

- Dakle, detelinu seju iza Brezovog dola? Idem da vidim - reče on i pojaše malog riđeg Kolpika kojeg mu dovede kočijaš.

- Preko potoka ne možete preći, Konstantine Dmitriču - doviknu kočijaš.

- A ja ću kroz šumu.

I hitrim korakom, dobar, odmoran konj hitro zakorači; frkao je nad barama, zatezao dizgine; Ljevin pođe po kaljavom dvorištu, i iziđe na kapiju u polje.

Ako je Ljevinu u stočnom dvorištu već bilo prijatno, u polju mu je bilo još prijatnije. Ljuljajući se ravnomerno na dobrom konjiću, udišući svež i topao miris snega i vazduh pri prolazu kroz šumu po kaljavim ostacima snega koji se topio, on se radovao svakom svom drvetu, gledao kako na njihovoj kori oživljuje mahovina i kako pupe pupoljci. Kad je izišao iz šume, na ogromnom prostoru, kao kadifeni rasprostrti ćilim, ukaza se pred njim zelenilo, bez jednog praznog mesta, bez jedne barice, osim što se pogdegde u vrtačama videli ostaci neokopnelog snega. Ne naljuti se Ljevin ni kad vide seljačkog konja i ždrebe kako mu gaze zeleni usev (reče samo seljaku, s kojim se srete, da ih otera), ni na podrugljivi i glupi odgovor seljaka Ipata, koga je sreo i upitao: »Je li, Ipate, hoćemo li skoro sejati?« - »Treba prvo da se poore, Konstantine Dmitriču«, odgovori Ipat. Što je dalje jahao, bivalo mu je sve prijatnije; planovi gazdinstva, sve bolji od boljeg, javljali su mu se u pameti: da posadi oko sviju njiva živu ogradu prema južnoj strani, tako da se sneg pod njom ne bi zadržavao; da pregradi šest njiva za đubrenje, i tri rezervne za sejanje trave; da podigne staju za stoku na kraj njive, da iskopa jezerce, i, radi popravke zemlje, da udesi pokretne torove za stoku. I tada, tri stotine lanaca pšenice, sto lanaca krompira, i sto pedeset lanaca deteline, i nijednog neiskorišćenog lanca.

Sa takvim maštanjem, pažljivo terajući konja međom da ne bi gazio useve, on priđe radnicima koji su sejali detelinu. Kola sa semenom nisu stajala na međi, nego na samoj njivi, i pšenica ozimica bila je izrivena točkovima i utabana konjskim kopitama. Oba su radnika sedeli na međi, verovatno pušeći iz zajedničke lule. Zemlja u kolima, sa kojom je bilo izmešano seme, nije bila istrošena, nego smrznuta i ugrudvana. 

Kad ugleda gazdu, Vasilije, radnik, uputi se kolima, a Miška poče da seje. To nije bilo lepo, ali se Ljevin na radnika retko ljutio. Kad Vasilije priđe, Ljevin mu naredi da izvede konja iz njive.

- Ne mari, gospodine, povratiće se - odgovori Vasilije.

- Molim te, ne mudruj - reče Ljevin - nego radi što ti se kaže.

- Razumem - odgovori Vasilije i dohvati konja za glavu. - A što je seme, Konstantine Dmitriču - reče on, ulagujući se - prva vrsta. Samo je teško hodati! Po čitav pud[61] vučeš na obući.

- A zašto niste zemlju prosejali? - reče Ljevin.

- Pa, mi je trošimo - odgovori Vasilije, uzimajući seme i trljajući dlanovima zemlju.

Vasilije nije bio kriv što su mu nasuli neprosejanu zemlju, ali je Ljevinu ipak bilo krivo.

Ljevin je i ovog puta upotrebio sredstvo koje je više puta korisno oprobao kad je hteo da uguši u sebi osećanje ljutine, i da sve što se čini rđavim napravi dobrim. On pogleda kako Miška korača i vuče na nogama ogromnu masu zemlje koja se lepila za obuću, siđe s konja, uze od Vasilija sejalicu i pođe da seje.

- Dokle si došao?

Vasilije mu pokaza nogom belegu, i Ljevin pođe da seje kako je umeo. Teško je bilo ići, kao po blatu, i Ljevin, pošto istera jednu brazdu, sav oznojen vrati natrag sejalicu.

- E, gospodine, pazite da me na leto ne psujete za ovu brazdu - reče Vasilije.

- A zašto? - upita Ljevin veselo, osećajući već dejstvo upotrebljenog sredstva.

- Ništa, videćete na leto. Razlikovaće se. Pogledajte samo gde sam ja sejao prošle godine. Kako je to rasađeno! Konstantine Dmitriču, ja se, čini mi se, kao za rođenog oca staram. Ja i sam ne volim da radim rđavo, a i drugima ne dam. Kad je gazdi dobro, i nama je dobro. Eno, kad pogledam - reče Vasilije pokazujući na njivu - prosto rasteš od miline.

- A lepo proleće, Vasilije!

- E, ovakvo proleće ni starci ne pamte. Eto, bio sam kod skoje kuće, starac tamo posejao nešto pšenice, pa kaže da od raži ne može da se razlikuje.

- A jeste li odavno počeli sejati pšenicu?

Pa vi ste nas naučili preklane; vi ste mi poklonili dve merice, četvrtinu smo prodali, a ono ostalo posejali.

- E, pazi, i dobro troši te grudve - reče Ljevin prilazeći konju - i pazi na Mišku. Ako detelina dobro nikne, dobićeš pedeset kopjejaka od lanca.

- Hvala vam pokorno! Mi smo i onako zadovoljni s vama.

Ljevin pojaha i ode u polje gde je bila prošlogodišnja detelina, i na njivu koja je preorana za jaricu pšenicu.

Detelina je bila veoma napredna, i divno se zelenila strnjikama iznad polomljenih stabljičica prošlogodišnje pšenice. Konj je gazio upadajući do zglobova, ispod svake noge bi žmeknula poluraskravljena zemlja. Po oranju se uopšte nije moglo ići: samo tamo gde je bilo smrznuto zemlja je održavala po raskravljenim brazdama noge su upadale do više zglobova. Oranje je bilo osobito; za dan-dva, moći će da se vlači i seje. Sve je bilo divno, sve je bilo veselo. Ljevin se vrati pre potoka, nadajući se da je voda već opala. I zaista, pređe, poplaši dve divlje plovke. »Sigurno ima i šljuka« pomisli, baš na savijutku koji je vodio kući srete čuvara šume koji potvrdi njegovu pretpostavku o šljukama.

Ljevin pojuri kući kasom, da bi stigao da ruča i pripremi pušku do večeri.

14.

Približavajući se kući u najboljem duševnom raspoloženju, Ljevin ču praporce od strane glavnog ulaza u kuću.

»Da, to je sa železničke stanice - pomisli; - sad dolazi moskovski voz... Ko bi to mogao biti? Da nije slučajno brat Nikolaj? Jer on mi reče: možda ću otići u banju, a možda ću doći k tebi.« U prvom trenutku beše mu teško i neprijatno što će prisustvo brata Nikolaja pokvariti ovo njegovo prolećne srećno raspoloženje. Ali se odmah zastide zbog to osećanja, i odmah u mislima nekako raširi zagrljaj, i radošću i milinom je očekivao i želeo od sveg srca da to bude njegov brat. Obode konja, i kad uđe u drvored od bagrena, spazi trojku koja je dolazila sa železničke stanice, i u njoj gospodina u bundi. To nije bio brat. »Ah, kad bi samo bio kakav prijatan čovek s kojim bi se moglo razgovarati« pomisli Ljevin.

- O! - viknu radosno Ljevin dižući ruke uvis. - Evo željenog gosta! Ah, kako se radujem što si došao! - uzviknu poznavši Stepana Arkadijeviča.

»Od njega ću doznati da li se udala, a ako nije, kad će« pomisli.

I toga divnog prolećnog dana on oseti da ga uspomena nju nimalo više ne tišti.

- Nisi mi se nadao, je li? - reče Stepan Arkadijev izlazeći iz saonica, poprskan blatom po nosu, obrazu obrvama, ali veseo i zdrav.

- Došao sam da te vidim, to je prvo - reče on, pa zagrli i poljubi - da vidim prelet ptica, to je drugo, i prodam zabran u Jergušovu, to je treće.

- Divota! Kako je lepo proleće! Kako si ti to došao saonicama?

- Na kolima je još gore, Konstantine Dmitriču - odgovori poznati mu kočijaš.

- E, baš mi je milo što si došao - reče Ljevin, iskreno se smešeći detinjski radosnim osmejkom.

Ljevin odvede svoga gosta u sobu za putnike, gde behu unete stvari Stepana Arkadijeviča: torba, lovačka puška u futroli, kesica za cigare; i ostavivši ga da se umije i presvuče, ode u kancelariju da naredi za oranje i detelinu. Agafja Mihailovna, koja se uvek brinula za čast ovoga doma, srete ga u predsoblju sa pitanjima odnosno ručka.

Radite kako znate, samo što pre - reče Ljevin i ode k nadzorniku.

Kad se vratio, Stepan Arkadijevič je izlazio iz svoje sobe umiven, očešljan i nasmejan, i oni zajedno odoše na gornji sprat.

- Ne znaš koliko mi je milo što sam se dokoturao do tebe! Sad ću doznati u čemu se sastoje one tajne kojima ti ovde vladaš. Zbilja, ja ti zavidim. Kakva kuća, kako je sve divno!... Svetlo, veselo - govorio je Stepan Arkadijevič zaboravljajući ds nije uvek proleće i da nisu uvek tako vedri dani kao sad. - A tvoja dadilja, prosto divota! Naravno, bolje bi bila lepuškasta sobarica u keceljici; ali prema tvom kaluđerstvu, i strogom stilu, ovo je vrlo dobro.

Stepan Arkadijevič ispriča mnogo zanimljivih novosti, i naročito zanimljivu za Ljevina novost, da se njegov brat, Sergije Ivanovič, sprema ovoga leta k njemu na selo. Nijedne reči ne reče Stepan Arkadijevič o Kiti, ni uopšte o Ščerbackima; samo mu predade pozdrav od svoje žene. Ljevin je bio zahvalan za njegovu delikatnost, i veoma se radovao gostu. Kao i uvek, za vreme usamljenosti, kod njega se nakupila tušta i tma misli i osećanja, o kojima nije mogao govoriti sa svojom okolinom, i sad je obasipao Stepana Arkadijeviča i pesničkom radošću zbog proleća, i neuspesima i planovima u gazdinstvu, i mislima i primedbama o knjigama koje je čitao, a osobito glavnom idejom svoga dela, čiju je osnovu sačinjavala, premda on sam nije to opažao, kritika svih starih dela o gazdinstvu. Uvek prijatan, razumevajući svaki mig, Stepan Arkadijevič, bio je ovoga puta osobito prijatan, i Ljevin uoči kod njega još jednu novu, laskavu po sebe crtu uvaženja i kao neke nežnosti.

Staranje Agafje Mihailovne i kuvara, da ručak bude osobito dobar, imalo je za posledicu prvo to, da su se oba prijatelja, kad su onako gladni prišli zakusci, najeli hleba s maslom, polotka,[62] i marinata od pečuraka, i zatim još to, što Ljevin naredio da se supa donese bez piroščića,[63] kojima je kuvar želeo da naročito zadivi gosta. Ali Stepan Arkadijevič, kada je navikao na drukčije ručkove, nalazio je da je sve izvrsno: i travnjik,[64] i hleb, i maslo, a osobito polotok i pečurke, i čorba s koprivama, i kokoška sa belim sosom, i belo krimsko vino - sve je bilo izvrsno i divno.

- Odlično, odlično - govorio je on paleći debelu cigaretu posle pečenja. - Kao da sam se posle bure i nepogode iskrcao sa parobroda na tihu obalu. Dakle, kažeš da se sam radnički elemenat mora izučavati, i da se njime mora rukovoditi pri izboru načina gazdinstva. Ja sam ti u tome neznalica, ali mi se čini da će teorija i njena primena imat uticaja i na radnika.

- Da, ali čekaj, ja ne govorim o političkoj ekonomiji, ne o nauci o gazdinstvu. Ona mora biti što i prirodne nauke, mora posmatrati stvarne pojave, radnika sa njegovim ekonomskim, etnografskim...

U tom trenutku uđe Agafja Mihailovna, noseći kolače.

- E, Agafja Mihailovna - reče joj Stepan Arkadijevič cmoknuvši jagodice svojih punačkih prstiju - divan vam zeljanik i polotok!... Je li, Kostja, da li je vreme? - dodade on.

Ljevin pogleda kroz prozor na sunce koje je zalazilo za gole vrhove šuma.

- Vreme je, vreme je - reče on. - Kuzmane, spremi laka kola! - i otrča dole.

Stepan Arkadijevač siđe takođe dole, i vrlo pažljivo skide sam s lakovane kutije navlaku od segltuha, i otvoriv je poče sastavljati svoju skupocenu pušku najnovijeg oblika. Nanjušivši da će dobiti dobru napojnicu, Kuzman se nije odmicao od Stepana Arkadijeviča, obu mu i čarape i čizme, što mu Stepan Arkadijevič nije branio.

- Kostja, naredi, molim te, ako bi došao Rjabinjin trgovac - kazao sam mu da danas dođe - da ga prime, pa neka počeka.

- A zar Rjabinjinu prodaješ šumu?

- Jest. Ti ga poznaješ, je li?

- Kako da ne. Imao sam i posla s njim, »pozitivno i konačno«.

Stepan Arkadijevič se nasmeja. »Konačno i pozitivno« bile su omiljene uzrečice trgovca Rjabinjina.

- Jest, on vrlo smešno govori... Razumela je kud namerava gazda! - dodade, i potapše rukom Lasku koja je cičala i uvijala se oko Ljevina, ližući mu čas ruku, čas čizme i pušku.

Kola su već stajala pred ulazom kad iziđoše.

- Ja sam rekao da spreme kola, iako nije daleko; ako hoćeš možemo i pešice?

- Ne, bolje kolima - reče Stepan Arkadijevič prilazeći kolima.

On sede, obavi noge tigrovim pledom i zapali cigaretu. Kako to da ti ne pušiš! Cigara, to je takvo zadovoljstvo, upravo ne zadovoljstvo nego venac i simbol zadovoljstva... To je život! Kako je lepo! Ovako bih želeo da živim!

- Pa ko ti smeta? - reče Ljevin smešeći se.

- Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo. 

Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam, i ne žalim za onim što nemam - reče Ljevin setivši se Kiti.

Stepan Arkadijevič razumede, pogleda ga i ništa ne reče.

Ljevin je bio zahvalan Oblonskom za to što on, sa svojim vazdašnjim taktom, primetivši da se Ljevin boji razgovora o Ščerbackima, nije ništa govorio o njima; ipak, Ljevin je sada već hteo da dozna što ga je tako mučilo, ali nije smeo da počne razgovor.

- A kako tvoje stvari? - reče Ljevin, pomislivši kako nije lepo da misli samo o sebi.

Oči Stepana Arkadijeviča veselo se zasijaše.

- Ti ne priznaješ da se preko somuna suhog hleba može ražiti i pogača, to je po tvom mišljenju greh; a ja opet ne poznajem život bez ljubavi - reče on shvativši na svoj način Ljevinovo pitanje. - Šta ćeš, tako sam stvoren. I zbilja, time tako malo zla činim drugima, a sebi tako mnogo zadovoljstva...

- Da nije opet štogod novo? - upita Ljevin.

- Jeste, bratac! Tebi je svakako poznat tip Osijanovog ženskinja[65]... ženskinja koje sanjaš u snu... Ali takvo ženskinje nalazi se i na javi... i te su žene strašne. Žena, vidiš li, to je predmet koji, ma koliko da ga proučavaš, ostaje uvek potpuno nov.

- Onda je bolje i ne izučavati ga.

- Ne. Neki matematičar rekao je da naslada nije u samoj stini, nego u traženju istine.

Ljevin je slušao ćuteći, i uprkos naporima koje je činio, nije se mogao preneti u dušu svoga prijatelja da bi razumeo njegova osećanja i draži izučavanja takvih žena.

15

Mesto ptičjeg preleta bilo je u blizini, više rečice u jasikovoj šumici.

Kad se približiše šumarku, Ljevin siđe i provede Oblonskog do ugla mahovinaste i glibovite poljanice na kojoj se sneg već beše otopio. A on okrete na drugi kraj, ka dvokrakoj brezi, i naslonivši pušku na račve suve niske grane, skide šftan, opasa se, i učini kao za probu nekoliko slobodnih pokreta rukama.

Stara seda Laska, koja je išla za njima, čučnu pažljivo prema Ljevinu i načulji uši. Sunce je zalazilo za veliku šumu, i pri svetlosti zalazećeg sunca jasno su se ocrtavale razbacane po jasikovoj šumici brezice sa svojim oborenim granama i nabubrelim pupoljcima, gotovim da se rasprsnu.

Iz česte šume, gde je bilo još snega, jedva čujno je tekla voda krivudavim potočićem. Male ptice cvrkutale su i pokatkad preletale s drveta na drvo.

U međuvremenu potpune tišine čulo se šuštanje lanjskog lišća koje se kretalo usled kravljenja zemlje i klijanja trave.

»Gle! Čuje se i vidi kako trava raste!« reče u sebi Ljevin, spazivši kako se pokrenu plesnjive boje mokar jasikov list, pored klice male travke. Ljevin je stajao, slušao i gledao, čas dole na mokru mahovinastu zemlju, čas na Lasku koja je pažljivo osluškivala, čas na more od golih vrhova šume koje se protezalo pred njim, čas na nebo koje je postepeno tamnelo pokrivajući se belim prugama oblačića. Jastreb, lagano mašući krilima, prelete visoko iznad daleke šume; drugi prelete tako isto, u istom pravcu, i nestade ga. Ptice su sve jače i užurbanije cvrkutale u česti. U blizini kreknu sovuljaga. Laska uzdrhta, pođe pažljivo nekoliko koraka, i nakrivivši glavu u stranu poče osluškivati. Iza reke ču se kukavica. Dva tri puta zakuka svojim običnim načinom, a zatim promuče, ubrza, i splete se..

- Gle! i kukavica! - reče Stepan Arkadijev pomaljajući se iza žbuna.

- Jest, čujem! - bez zadovoljstva odgovori Ljevin, narušivši tišinu šume svojim glasom koji i njemu beše neprijatan. - Pazi, sad će!..

Prilika Stepana Arkadijeviča opet zamače za žbun, Ljevin spazi samo jasan plamen palidrvca koji ubrzo zameni crveni žar na cigareti i plavičast dim.

Cak! cak! - ču se kako Stepan Arkadijevič zape pušku.

- A šta to viče? - upita Oblonski skrećući Ljevinu pažnju na otegnuto kmekanje, kao da, šaleći se, tankim glasom rže ždrebe.

- Zar ne znaš? to je zec mužjak. Pst, ne govori! Slušaj, eto leti! - skoro dreknu Ljevin, zapinjući pušku.

U daljini se začu tanak fijuk; a za dve sekunde, po običnom taktu, tako poznatom lovcu, drugi, treći, a za trećim fijukom već se čulo gakanje.

Ljevin baci pogled desno i levo, i pred njim, na mutnoplavom nebu iznad nežnih jasikovih mladara ukaza se ptica. Letela je pravo k njemu; bliski zvuci kričanja koje ličilo na ravnomerno cepanje jake tkanine, razlegoše se kraj samih ušiju; već se video dugačak kljun i vrat ptičji, i, u trenutku kad Ljevin nanišani, iza žbuna gde je stajao Oblonski sinu crvena munja, ptica kao strela poleti dole i opet uzlete gore, u visinu.

Opet senu munja i začu se pucanj; lepršajući krilima kao da se trudi da ostane u vazduhu, ptica stade, postoja jedan trenutak, pa teško šljepnu o vlažnu zemlju.

- Da li je mogućno da sam promašio? - viknu Stepan Arkadijevič koji od dima nije ništa video...

- Eno je! - reče Ljevin, i pokaza na Lasku koja je, čisto osmejkujući se, načuljivši jedno uho i visoko mašući vrhom čupavog repa, laganim korakom, kao da hoće da produži zadovoljstvo, nosila gazdi ubijenu pticu. - Baš mi je milo što nisi promašio! - reče Ljevin, osećajući u isto vreme zavist što njemu nije pošlo za rukom da ubije tu šljuku.

- Promašio sam iz desne cevi - odgovori Stepan Arkadijevič, puneći pušku. - Pssst, leti!

I zaista, začuše se oštri fijuci koji su brzo sledovali jedan za drugim.

Dve šljuke, igrajući se i preletajući se, fijučući a kričeći, naleteše iznad samih glava njihovih. Razlegoše se četiri pucnja, a šljuke, kao lastavice, naglo skrenuše u stranu i izgubiše se.

Prelet je bio divan. Stepan Arkadijevič ubi još dve šljuke, i Ljevin dve, od kojih jednu ne nađe. Poče se hvatati suton. Jasna, srebrna Venera sijala je nisko na zapadu, iza breza, nežnim sjajem, a visoko na istoku prelivao se u crvenom plamenu mračni Arkturus. Nad svojom glavom Ljevin je čas nalazio, čas gubio zvezde Medvedice. Šljuke su prestale da lete; ali Ljevin je odlučio da počeka još dok Venera, koja je gledala na njega ispod brezove grane, ne dođe više grane, i dok ne postanu jasne sve zvezde Medvedice. Venera je već bila prešla granu, kola Medvedice sa svojom rudom sva su se videla na tamnoplavom nebu, a on je još uvek čekao.

- Hoćemo li kući? - reče Stepan Arkadijevič. U šumi je bila tišina i nijedna ptica nije se micala s mesta.

- Da čeknemo još malo - odgovori Ljevin.

- Dobro.

Stajali su sad na petnaest koraka jedan od drugoga.

- Je li, Stivo! - reče Ljevin iznenada. - što mi ništa le pričaš, da li se udala tvoja svastika, a ako nije, kad će?

I Ljevin se osećao tako čvrst i miran da ga nikakav odgovor, mislio je, ne bi mogao uzbuditi. Ali nikako nije očekivao ono što mu je odgovorio Stepan Arkadijevič.

- Niti je mislila, niti misli da se udaje; naprotiv, ona je jako bolesna, i doktori su je poslali u inostranstvo. Čak se boje za njen život.

- Šta kažeš! - viknu Ljevin. - Jako bolesna? Šta joj je? Kako...

Dok su oni razgovarali, Laska, načuljivši uši, pogledala js čas gore u nebo, čas s prekorom u njih.

»Baš su našli da razgovaraju - mislila je. - A šljuka leti... Evo je... tu je. Propustiće je...« mislila je Laska.

U istom trenutku obojica čuše oštar fijuk koji kao da ih ošinu po ušima, obojica odjednom zgrabiše puške, dve munje sinuše i dva se pucnja razlegoše u istom trenutku. Šljuka, koja je visoko letela, očas sklopi krila i pade sa visine u čestu ugibajući tanke izdanke.

- Ovo je divno!... Zajednički! - viknu Ljevin i potrča s Laskom u čestu da potraži šljuku. »Ah, jest, šta ono beše, neprijatno? - sećao se Ljevin. - Jest, Kiti je bolesna... Šta se tu može, vrlo mi je žao«, mislio je.

- A, našla si je! Kako si mi pametna - reče Ljevin uzimajući iz usta Laskinih toplu pticu i mećući je u gotovo punu lovačku torbu.

- Našao sam je, Stivo! doviknu.

16.

Vraćajući se kući, Ljevin je raspitivao o svima pojedinostima Kitine bolesti, i o namerama Ščerbackih, i, mada bi ga bilo sramota da to prizna, prijatno mu beše sve što je saznao. Prijatno i zbog toga što je na taj način još bilo nade, a prijatnije još zato što je sada teško bilo onoj koja je njemu nanela bol. Ali kad Stepan Arkadijevič poče da govori o uzrocima Kitine bolesti, i kad spomenu ime Vronskog, Ljevin ga prekide:

- Ja nemam nikakvog prava da znam porodične pojedinosti, a istinu da kažem, i ne interesuje me.

Stepan Arkadijevič se jedva primetno osmehnu kad spazi trenutnu i tako dobro mu poznatu promenu na licu Ljevinovu, koji odjednom postade isto toliko mračan koliko je vedar!

- Jesi li potpuno zaključio pogodbu s Rjabišinom?, upita Ljevin.

- Jesam. Cena je vrlo dobra, trideset osam hiljada. Osam hiljada odmah a ostalo za šest godina. Dugo sam se s tim baktao. Niko ne daje više.

- To znači da si šumu badava dao - reče Ljevin mračno.

- A zašto badava? - reče s dobrodušnim osmejkom Stepan Arkadijevič, znajući da Ljevinu sad već više ništa neće biti dobro.

- Tako, jer šuma vredi u najmanju ruku pet stotina rubalja po hektaru - odgovori Ljevin.

- Ah, vi, seoske gazde! - reče u šali Stepan Arkadijevič. - Taj vaš prezrivi ton prema nama varošanima!... A kad treba posao da se svrši, mi ga ipak najbolje svršavamo. Veruj mi, ja sam sve sračunao - reče - i šuma je vrlo dobro prodata, tako da se čak pribojavam da kupac ne odustane. To nije šuma za građu - reče Stepan Arkadijevič, želeći da rečju za građu sasvim razbije Ljevinovu sumnju - nego većinom drva za gorivo. I najviše ako odbacuje trideset hvata po hektaru, a on mi plaća po hektaru dve stotane rubalja.

Ljevin se prezrivo osmehnu. »Znam - pomisli on – te manire, ne samo njegove, nego sviju varošana, koji za deset godina svrate dva puta na selo, nauče dve-tri seoske reči, pa ih upotrebljavaju i gde treba i gde ne treba, tvrdo uvereni da sve znaju.

Građa baca trideset hvati. Govori reči, a ništa razume.«

- Ja tebe ne učim onome što pišeš u kancelariji - reče Ljevin - i ako mi što takvo ustreba, ja ću tebe upitati. Ti, međutim, uveren si da razumeš svu ovu bukovu školu. Ona je teška. Jesi li izbrojao drveta?

- Kako da izbrojim drveta? - reče smejući se Stepan Arkadijevič, želeći da kod svoga prijatelja razbije rđavo raspoloženje. - Izbrojati pesak, ili zrake zvezda[66], mada bi dubok um i mogao...

- Da, da, dubok um Rjabinjinov može. Nijedan trgovac neće kupiti šumu dok drveta ne izbroji, osim ako mu je daju badava, kao ti. Ja znam tvoju šumu. Svake godine lovim po njoj; tvoja šuma vredi po pet stotina rubalja u gotovom novcu, a on ti daje po dve stotine, i to na poček. Znači, poklonio si mu trideset hiljada.

- Eh, ne zanosi se - reče tužno Stepan Arkadijevič. Zašto mi onda neko drugi nije davao više?

- Zato što se onaj dogovorio s kupcima; platio im da odustanu od kupovine. Ja sam sa svima tima imao posla, znam ih dobro. To nisu trgovci, nego zelenaši. Oni ne idu tamo gde imaju deset, petnaest procenata, nego čekaju da kupe rublju za dvadeset kopjejaka.

- Ostavimo se toga. Ti si neraspoložen!

- Ni najmanje! - reče zlovoljno Ljevin, kad su već bili blizu kuće.

Kraj ulaza su stajala kola čvrsto stegnuta gvožđem i kožom, sa čvrsto zapregnutim uranjenim konjem. U kolima je sedeo jedar, crven i čvrsto opasan nadzornik, koji je Rjabinjinu zamenjivao kočijaša. Sam pak Rjabinjin bio je u kući, i dočeka prijatelje u predsoblju.

Rjabinjin beše visok, mršav, sredovečan čovek, sa brkovima i obrijanim istaknutim podbratkom, sa izbuljenim mutnim očima. Na sebi je imao dugačak plavi redengot sa dugmetima niže leđa, i visoke, nabrane na zglavkovima i glatke na listovima čizme, povrh kojih je obuo velike kaljače. On izbrisa maramom lice unaokolo, i popravivši redengot, koji je i bez toga stajao vrlo dobro, pozdravi sa osmejkom Ljevina i Stepana Arkadijeviča, pružajući ruku Stepanu Arkadijeviču tako kao da je hteo nešto da uhvati.

- A, došli ste! - reče Stepan Arkadijevič, pružajući mu ruku. - Vrlo dobro!

- Nisam smeo da ne izvršim naredbu, vaša svetlosti, mada je put odveć rđav. Celog puta sam pozitivno pešice išao, ali sam ipak došao na vreme. Moje poštovanje, Konstantine Dmitriču, - okrete se Ljevinu gledajući da dohvati i njegovu ruku. Ali se Ljevin namršti i učini kao da ne vidi njegovu ruku, i uze vaditi šljuke iz torbe.

- Izvoleli ste da se zabavljate lovom? A to, kakva treba da ptica? - dodade Rjabinjin, gledajući prezrivo u šljuke. - Sigurno je ukusna. - I mahnu glavom kao da je hteo reći da ne vredi klati vola zbog litre mesa.

- Hoćeš li u kabinet? - mračno i namršteno reče Ljevin na francuskom Stepanu Arkadijeviču. - Pređite u kabinet i tamo pregovarajte.

- Gde god želite - s prezrivim dostojanstvom reče Rjabinjin, kao da je time hteo dati na znanje da drugi mogu nailaziti na teškoće pri ophođenju s ljudima, ali da za njega nikad i nigde nema teškoća.

Kad uđe u kabinet, Rjabinjin se po navici obazre na sve strane kao da traži ikonu, ali kad je nađe, ne prekrsti se. Razgleda ormare i police s knjigama, i sa istom sumnjom kao i nad šljukama, mahnu glavom kao da opet htede reći: ne vredi klati vola zbog litre mesa.

- Jeste ni doneli novac? - upita Oblonski. - Sedite.

- Za novac ne brinite. Došao sam da se vidimo i pogodimo. - O čemu da se pogodimo? Sedite.

- To mogu - reče Rjabinjin, sedajući i odupirući se laktom o fotelju na jedan po njega vrlo mučan način. - Treba malo da popustite, kneže. Grehota je. A novac je gotov, konačno, do poslednje kopjejke, novac nećete čekati.

Ljevin izlazeći iz kabineta pošto je ostavio pušku u ormar, kad ču ove reči zastade na vratima. - I tako ste mu šumu badava uzeli - reče on. - Dockan je došao k meni, inače bih ja odredio cenu.

Rjabinjin ustade, i ćuteći, s osmejkom, pogleda Ljevina od pete do glave.

- Konstantin Dmitrič velika je tvrdica - reče o smešeći se i obraćajući se Stepanu Arkadijeviču - ništa od njega, konačno, ne možeš ućariti. Kupovao sam od njega pšenicu, dobre sam pare davao.

- Zašto bih vam poklanjao svoje dobro? Nisam ga našao na putu, niti ukrao.

- Ta, molim vas, u današnje vreme pozitivno je nemogućno ukrasti. Konačno, sve je u današnje vreme javno, sve je danas plemenito i daleko od krađe. Mi smo govorili pošteno. Mnogo cenite šumu, nema se računa. Molim vas popustite štogod.

- Jeste li svršili pogodbu, ili ne? Ako ste svršili, nema više cenjkanja, a ako niste svršili - reče Ljevin - onda ja kupujem šumu.

Odjednom, osmejak sa lica kupčeva iščeze. Grabljiv surov izraz rasplinu se po njemu. On raskopča kaput hitri koštunjavim prstima, pokaza se seljačka ruska košulja, prsnik sa metalnim dugmetima i lanac na satu. Brzo izvadi debeli stari novčanik.

- Izvolite, šuma je moja - reče, prekrstivši se brzo pružajući ruku. - Uzmite pare, šuma je moja. Rjabinjin ovako kupuje, ne ciganči se za groš-dva - reče mršteći se i mašući novčanikom.

- Da sam na tvom mestu, ja ne bih tako hitao - reč Ljevin.

- Zaboga - reče začuđeno Oblonski - dao sam reč. Ljevin iziđe iz sobe zalupivši vrata za sobom. Rjabinjin gledajući u vrata, s osmejkom mahnu glavom.

- Sve je to mladost, konačno, jedna detinjarija. Verujte, časti mi, ja to kupujem samo radi slave, da se zna da je Rjabinjin a ne neko drugi kupio šumu od Oblonskog. A bogzna da li ću imati računa. Verujte bogu. Molim vas, da napišemo ugovor...

Kroz jedan sat, trgovac uredno namesti i zakopča redengot sa ugovorom u džepu, sede u svoja čvrsto okovana kola i ode kući.

- Ah, ta gospoda! - reče svom nadzorniku.

- Baš kako kažete! - odgovori nadzornik, dodajući Rjabinjinu dizgine i nameštajući svoju kožnu kecelju. - šta bi s kupovinom, Mihailo Ignjatiču?

- Hajde, hajde...

17.

Stepan Arkadijevič, s nabreklim džepom od serija[67] koje mu za tri meseca unapred dao trgovac, ode na gornji sprat. Stvar sa šumom bila je svršena, novac u džepu, lov uspeo, i Stepan Arkadijevič je bio u najlepšem duševnom raspoloženju, usled čega mu se osobito prohtelo da rastera rđavo raspoloženje koje je Ljevina obuzelo. Hteo je da za večerom završi dan onako prijatno kako ga je i započeo.

Ljevin je zbilja bio neraspoložen, i pored sveg svog staranja da bude ljubazan prema dragom gostu, nije mogao da se savlada. Ono opojno u izveštaju da se Kiti još nije udala, počelo je da dejstvuje u njemu.

Kiti se nije udala, i boluje, boluje od ljubavi prema čoveku koji ju je ostavio. Ta uvreda kao da je sad i na njega padala. Vronski je prezreo nju, a ona je prezrela njega, Ljevina. Prema tome, Vronskije imao pravo da prezire Ljevina, i zato mu je bio neprijatelj. Ali sve to tako nije Ljevin mislio. On je samo nejasno osećao da u tome ima nečeg uvredljivog za njega, i počeo se ljutiti ne na ono što mu je remetilo raspoloženje, nego na sve što je video. Glupa prodaja šume, prevara u koju je uleteo Oblonski i koja se završila u njegovoj kući, prosto ga je dražila.

- No, jesi li svršio? - reče, kad nađe gore Stepana Arkadijeviča. - Hoćeš li da večeraš?

- Hoću, kako da ne. Začudo kakav apetit imam na selu! A što nisi Rjabinjina ponudio da večera?

- A, neka ga đavo nosi!

- Zbilja, kako se ti to ponašaš s njim! - reče Oblonski. - Nisi mu ni ruku pružio. Zašto mu nisi pružio ruku?

- Zato što ja lakeju ne pružam ruku, a lakej je sto puta bolji od njega.

- Ala si ti neki reakcionar! A izjednačenje staleža? - reče Oblonski.

- Kome je prijatno da se izjednačuje, neka mu je nazdravlje, a meni je odvratno.

Ti si, kako vidim, pravi reakcionar.

- Ja doista nikad nisam mislio o tome ko sam. Ja sam Konstantin Ljevin, i ništa više.

- I Konstantin Ljevin koji je vrlo neraspoložen - reče, smešeći se, Stepan Arkadijevič.

- Jest, neraspoložen sam, a znaš zbog čega? Zbog tvoje, izvini, glupe prodaje...

Stepan Arkadijevič se dobrodušno namršti kao čovek koga ni kriva ni dužna vređaju i kvare mu raspoloženje.

- Ah, ostavi to! - reče. - Kad je još bilo da neko nešto proda, a da mu odmah zatim ne kažu »to mnogo više vredi!« Međutim, dok se prodaje, niko ništa ne daje... Ne, ja vidim da si ti prosto uzeo na zub ovog jadnog Rjabinjina.

- Možda je i tako. A znaš li zašto? Ti ćeš opet reći da sam reakcionar, ili još neku strašniju reč; krivo mi je, i vređa me, kad gledam na sve strane osiromašeno plemstvo, kojem i ja pripadam, i, bez obzira na izjednačenje staleža, veoma volim što mu pripadam... a osiroćavanje nije usled raskoši, raskoš ništa ne mari, proživeti gospodski, to je plemićki mosao, to samo plemići i umeju. Sada, seljaci oko nas kupuju zemlju, i meni to nije krivo. Gospodin ništa ne radi, seljak radi, i potiskuje dokonog čoveka. Tako i treba. I ja se od srca radujem za seljaka. Ali me vređa kad vidim da se osiroćavanje plemstva dešava usled nekakve, ne znam kako da kažem, nevinosti. Ovde, zakupac-Poljak kupio, u pola cene, od gospođe koja živi u Nici, divno imanje. Onde, daju trgovcu pod zakup hektar zemlje koja vredi deset rubalja, za rublju. Ti sad, bez ikakva uzroka, poklonio si ovome lupežu trideset hiljada.

- Nego šta? Da brojim svako drvo?

- Da brojiš, nego šta. Eto, ti ih nisi brojao, zato ih je Rjabinjin brojao. Deca Rjabinjinova imaće sredstva za život i obrazovanje, a tvoja možda neće.

- E, oprostićeš, ali ima nešto mizerno u tom prebrojavanju. Mi imamo svoje zanimanje, a oni svoje, i treba i oni da zarade. Uostalom, stvar je svršena, pa kraj. A, evo moje omiljene kajgane. Agafja Mihailovna daće nam, bez sumnje, opet onaj divni zeljanik.

Stepan Arkadijevič sede za sto i poče se šaliti s Agafjom Mihailovnom uveravajući je da odavno nije imao takav ručak i takvu večeru.

- Vi bar hvalite - reče Agafja Mihailovna - Konstantin Dmitrič, što god mu daš, makar i koru hleba, pojede i ode.

Ma koliko se Ljevin trudio da se savlada, ostajao je turoban i ćutljiv.

Osećao je potrebu da Stepanu Arkadijeviču postavi jedno pitanje, ali se nikako nije mogao odlučiti, nije nalazio ni podesnog načina, ni zgodnog vremena da to učini. Stepan Arkadijevič beše već sišao dole u sobu za spavanje, skinuo se, opet se umio, obukao kitnjastu spavaćicu i legao, a Ljevin se sve nešto skanjivao oko njega, govorio o raznim sitnicama nemajući smelosti da upita što je hteo.

- Kako divno prave sapun - reče, razvijajući i zagledajući mirišljavi komad sapuna koji je Agafja Mihailovna spremala za gosta, ali ga Oblonski nije upotrebio - Pogledaj samo, to je pravi umetnički proizvod.

- Da, sve je danas već dovedeno do savršenstva - reče Stepan Arkadijevič zevajući vlažno i blaženo. - Na primer, pozorišta i razni zabavni... a-a-a! - zevao je. - Električi osvetljenje svuda... a-a!

- Da, električno osvetljenje - reče Ljevin. - Da... A gde je Vronski sad? - upita odjednom ostavljajući sapun.

- Vronski? - reče Stepan Arkadijevič zadržavajuć zevanje. - U Petrogradu je. Otišao je ubrzo posle tebe, i otad više nije dolazio u Moskvu. Znaš šta, Kostja, pravo da ti kažem - nastavi, nalaktivši se na sto i naslonivši na ruku svoje lepo rumeno lice, iz kojeg su sijale, kao zvezde, vlažne dobre i sanjive oči. - Sam si kriv. Uplašio si se od suparnika. A ja, kao što sam ti i tada govorio, i sada ne znam sigurno na čijoj je strani bilo više izgleda na uspeh. Zašto nisi jurišao? Ja sam ti tada govorio da... - On zevnu sam vilicama ne otvarajući usta.

»Da li zna, ili ne zna da sam je prosio? - pomisli Ljevin posmatrajući ga. - Jest, ima nešto lukavo, diplomatsko u njegovom licu«, i osećajući da je počeo da crveni, gledao je ćuteći pravo u oči Stepanu Arkadijeviču.

- Ako je tada i moglo biti nečega kod nje, to je bilo sam ushićenje spoljašnjošću - nastavi Oblonski. - Taj, znaš potpuni aristokratizam, i budući položaj u svetu, nije uticao toliko na nju koliko na njenu mater.

Ljevin se namršti. Uvreda zbog otkaza kroz koju je prošao opeče ga po srcu kao sveža rana. Ali, sad je bio kod kuće, a kod kuće i zidovi pomažu.

- Stani, stani - reče prekidajući Oblonskog. - Ti kažeš: aristokratizam. Dopusti mi da te upitam: u čemu se sastoji taj aristokratizam Vronskoga, ili svejedno čiji, aristokratizam zbog kojeg se ja zapostavljam? Ti smatraš Vronskog za aristokratu, a ja ga ne smatram. Čovek, čiji se otac izdigao iz ničega pomoću spletkarenja, čija mati bogzna s kim nije bila u ljubavnim odnosima... Ne, izvini, ja smatram za aristokratu sebe, i ljude meni slične, koji u prošlosti mogu pokazati tri-četiri čestita pokolenja porodica koje su stojale na najvišem stupnju obrazovanja (darovitost i um, to je druga stvar), i koje nikad i ni pred kim nisu podlačile, kojima nikad niko nije bio potreban kao što je živeo moj otac, i moj ded. I znam još mnogo takvih. Tebi se čini nisko: kad ja brojim drveta u šumi; a ti poklanjaš Rjabinjinu trideset hiljada; ali ti ćeš dobiti zakup, i još šta ti ja znam, a ja neću, i zato cenim i čuvam nasleđeno i stečeno... Mi, mi smo aristokrati, a ne oni koji žive od milostinje silnih ovoga sveta, i koje možeš kupiti za dvadeset kopjejaka.

- A kome ti to? Ja se slažem s tobom - govorio je Stepan Arkadijevič iskreno i veselo, mada je osećao da Ljevin pod imenom: onih koji se mogu kupiti za dvadeset kopjejaka, podrazumeva i njega. Ljevinovo živo istupanje iskreno mu se svidelo. - Kome ti to? Iako mnogo što od onog što kažeš o Vronskom, nije istina, neću o tome da govorim. Kažem ti otvoreno: ja bih, da sam na tvom mestu, pošao sa mnom u Moskvu i...

- Ne. Ne znam da li ti je poznato, ili nije, meni je to svejedno, i reći ću ti: ja sam je prosio, i odbili su me, i sad je Katarina Aleksandrovna za mene jedna teška i sramna uspomena.

- Zašto? To je glupo!

- Da ne govorimo više o tome. Oprosti, molim te, ako sam bio grub prema tebi - reče Ljevin. Sad, pošto je izgovorio sve što je hteo, opet postade onaj koji je bio jutros. - Ljutiš li se ma mene, Stivo? Molim te, ne ljuti se - reče, i smeškajući se uze ga za ruku.

- Ne, ne, ni najmanje! Zašto bih se ljutio? Meni je milo što smo se objasnili. Znaš šta, jutarnji prelet vrlo je lep. Da pođemo, šta veliš? I da ne spavam, nego pravo odande na stanicu.

- Divota.

18.

Iako je sav unutrašnji život Vronskog bio ispunjen njegovom strašću, njegov je spoljašnji život neprestano i nezaustavno klizio po ranijim, poznatim putevima svetskih i pukovskih interesa. Pukovski interesi zauzimali su važno mesto u životu Vronskog - i zbog toga što je on voleo puk, i još više zbog toga što su njega u puku voleli. U puku ne samo što su voleli Vronskog, nego su ga i prštovali i ponosili se njim, ponosili su se tim što je taj čovek, ogromno bogat, odličnog obrazovanja, pun sposobnosti, sa otvorenim putevima ka svakom uspehu, častoljublju i sujeti - sve to prenebregavao, i od svih životnih interesa najbliže primao k srcu interea puka i drugarstva. Vronski je bio svestan mišljenja koje su drugovi imali o njemu, i, sem što je taj život voleo, smatrao je za obavezu da i podrži mišljenje koje se o njemu stvorilo.

Razume se samo po sebi da nikome od drugova nije govorio svojoj ljubavi, nije se izrekao ni u najvećim pijankama (uostalom, nikad nije bio tako pijan da bi izgubio vlast na sobom), i umeo je zapušiti usta lakomislenim drugovima koji bi pokušali da naprave kakvu bilo aluziju na njegovu ljubavnu vezu. Ali, pored svega toga, njegova ljubav bila je poznata celoj varoši; svi su manje ili više tačno pogađali njegove odnose prema Karenjinoj; većina mladića zavidela mu je baš na onome što je u njegovo ljubavi bilo najteže - na visokom položaju Karenjina, i usled toga na istaknutosti te ljubavi u svetu.

Većina mladih žena, koje su zavidele Ani, i kojima je već odavno dosadilo što Anu nazivaju pravičnom, radovale su se svojim pretpostavkama o njoj, i čekale su samo da se potvrdi preokret društvenog mnenja, pa da se okome protiv nje svom težinom svoga preziranja. One su već spremale lopte blata kojima će se bacati na nju, kad dođe vreme. Većini stariji ljudi i velikodostojnika nije bio po volji taj društven skandal koji se neizbežno spremao.

Mati Vronskoga, kad doznade o njegovoj ljubavnoj vezi, bila je u prvo vreme zadovoljna; jedno stoga što, po njeni pojmovima, ništa nije tako isticalo sjajnoga mladića ka ljubavni odnosi u višem svetu; a drugo, što je Karenjina, koja joj se tako svidela i koja je tako mnogo pričala o svome sinu, bila ipak onakva kakve su sve lepe i čestite žene, po pojmovima grofice Vronske. Ali u poslednje vreme ona je saznala da je njen sin odbio ponuđeni mu, za karijeru važan položaj, samo zato da bi mogao ostati u puku, i da bi se mogao viđati sa Karenjinom; doznala je da su njegovi pretpostavljeni zbog toga nezadovoljni njim, i zato je promenila mišljenje. Nije joj se sviđalo takođe ni to, po svemu što je čula o toj ljubavi, to, što to nisu bili sjajni i graciozni svetski odnosi kakve bi ona mogla odobriti nego nekakva verterovska, očajnička strast, kako su joj pričali, koja Vronskog može navesti na gluposti. Ona nije videla sina od vremena kad je iznenada otputovao iz Moskve, i sad je preko starijeg sina zahtevala da dođe k njoj.

Stariji brat bio je takođe nezadovoljan mlađim. On nije razbirao kakva je ta ljubav, da li velika ili mala, strasna ili nestrasna, grešna ili nevina; (on sam, iako je imao dece izdržavao je jednu balerinu, i zato je bio snishodljiv u ovo stvari;) ali je znao da se ta ljubav ne sviđa onima kojima Vronski treba da se sviđa, i zato nije odobravao postupak bratovljev.

Osim službenog zanimanja i društvenih obaveza, Vronski je imao još jedno zanimanje - konje, koje je strasno voleo.

Te godine bile su objavljene oficirske trke s preponama Vronski se prijavio za trku, kupio krvnu englesku kobilu, i pored velike svoje ljubavi, bio je strasno zanet predstojećim trkama.

Te dve strasti nisu smetale jedna drugoj. Naprotiv, njemu je bilo potrebno zanimanje koje bi bilo nezavisno od njegove ljubavi, pomoću kojega bi se osvežavao i odmarao od suviše uzbudljivih utisaka.

19.

Na dan trke u Krasnom selu, Vronski je ranije nego obično došao u pukovsku menažu da pojede bifstek. Nije mogao osobito strogo paziti na sebe, jer se težina njegova tela potpuno ravnala utvrđenoj za trku težini od oko sedamdeset kilograma; ali nije trebalo ni da se ugoji, i zato je izbegavao testa i slatkiše. Sedeo je sa raskopčanim mundirom preko belog prsnika, nalakćen obema rukama na sto, i očekujući poručeni bifstek gledao u francuski roman koji je ležao na tanjiru. Gledao je u knjigu samo zato da ne bi morao razgovarati s oficirima koji su ulazili i izlazili, i razmišljao je.

Mislio je o sastanku koji mu je Ana obećala danas, posle trka. Nije je video već tri dana, a usled povratka njenog muža iz inostranstva nije znao da li je sastanak danas mogućan, ili ne, nije znao kako da se izvesti o tome. Poslednji put video se s nom u letnjikovcu svoje kuzine Betsi. U letnjikovac Karenjinih išao je što je moguće ređe. Sad je želeo da ode tamo, i premišljao je: »kako da to učini?«

»Razume se, reći ću da me je Betsi poslala da Anu upitam hoće li doći na trke. Dakle, otići ću«, rešio je u sebi podižući glavu sa knjige. Zamislio je živo radost i sreću što će je videti, i lice mu zasija.

- Pošalji koga mojoj kući, neka javi da odmah upregnu trojku - reče slugi koji mu donese bifstek na srebrnom vrelom tanjiru, i primaknuvši tanjir poče jesti.

U susednoj bilijarskoj sali čulo se kucanje lopti na bilijaru, govor i smeh. Na spoljnjim vratima ukazaše se dva oficira: jedan - mlad, sa slabim, finim licem koji je skoro došao iz Paževskog korpusa u njihov puk; drugi – punačak, stari oficir, sa grivnom na ruci, podbulih, malih očiju.

Vronski pogleda u njih, namršti se, i učinivši kao da ih ne vidi, gledao je iskosa u knjigu, i počeo da jede i da čita u isto vreme.

- A ti se to potkrepljuješ za rad? - reče punački oficir sevši pored njega.

- Kao što vidiš - odgovori Vronski natmureno, brišući usta i ne gledajući u njega.

A ne bojiš se da otežaš? - reče stariji okrećući stolicu mladome oficiru.

- Šta? - reče srdito Vronski sa grimasom odvratnosti i pokazujući svoje lepe zube.

- Ne bojiš se da otežaš?

- Kelner, vino! - reče Vronski i odgovarajući onome, i premestivši knjigu na drugu stranu nastavi čitanje.

Punački oficir uze kartu vina i okrete se mladom oficiru.

- Izaberi sam šta ćeš piti - reče pružajući mu kartu gledajući u njega.

- Pa, gotovo rajnskog - reče mladi oficir, stidljivo pogledajući Vronskog i starajući se da uhvati prstima brčiće koji tek što behu nikli.

Videći da se Vronski ne okreće, mladi oficir ustade.

- Hajdemo u bilijarsku salu - reče on.

Punački oficir poslušno ustade i obojica se uputiše vratima.

U to vreme uđe u sobu visok i stasit konjički kapetan, Jašvin, i prezrivo klimnuvši glavom dvojici oficira priđe Vronskom.

- A! Evo ga! - viknu on udarivši Vronskog jako svojom velikom šakom po epoleti. Vronski se ljutito okrete, ali lice mu u trenutku zasija urođenom mu mirnom i odlučnom ljubaznošću.

- To je pametno, Aljoša - reče kapetan jakim baritonom - Kad svršiš s jelom, popij jednu čašicu.

- Ne jede mi se.

- Uvek nerazdvojni - dodade Jašvin s podsmehom gledajući dvojicu oficira koji u to vreme iziđoše iz sobe. I sede pored Vronskog, savivši pod oštrim uglom svoje prema visini stolice odveć dugačke noge u uskim pantalonama. - Što nisi juče svratio u Krasnjensko pozorište?

Numerova je bila sasvim dobra. Gde si bio?

- Zadržao sam se kod Tverskih - reče Vronski. - A! - odgovori Jašvin.

Jašvin, kockar, pijanica, i ne samo čovek bez ikakvih pravila, nego čovek sa nemoralnim pravilima - taj Jašvin bio je najbolji prijatelj Vronskog u puku. Vronski ga je voleo zbog njegove neobične fizičke snage, koja se najviše ispoljavala tome što je mogao piti kao bačva, ne spavati, i ostati uvek isti; i zbog njegove velike moralne snage koju je pokazivao u odnosima prema starešinama i drugovima, izazivajući strah poštovanje prema sebi čak i pri kartanju, gde je igrao na desetine hiljada, i, uvek, bez obzira na popijeno

vino, tako umešno i kontrolisano, da je smatran za najboljeg igrača u Engleskom klubu.

Vronski ga je voleo i uživao naročito zato što je osećao da Jašvin njega voli, i to ne zbog njegovog imena i bogatstva nego zbog njega samog. I samo Jašvinu jedinom Vronski bi mogao poveriti tajnu svoga srca. On je osećao da samo Jašvin, bez obzira na to što je izgledalo da prezire svako osećanje, samo on, činilo se Vronskom, može razumeti veliku strast koja je sad ispunjavala sav njegov život. Osim toga, on je bio uveren da Jašvin sigurno ne nalazi zadovoljstva u spletkama i skandalima, i da će njegovo osećanje razumeti onako kako treba, to jest, znati i verovati da ljubav ta nije šala i zabava, nego nešto mnogo ozbiljnije i važnije.

Vronski mu nije govorio o svojoj ljubavi, ali je znao da Jašvin sve zna, sve razume kako treba, i bilo mu je prijatno da to vidi po njegovim očima.

- A, da! - reče Jašvin kad ču da je Vronski bio kod Tverskih; i blesnuvši svojim crnim očima dohvati levi brk i stade ga, po svojoj rđavoj navici, gurati u usta.

- A šta si ti juče radio? Dobio na kartama? - upita Vronski.

- Osam hiljada. Ali tri ne važe, mučno da će ih onaj platiti.

- Onda možeš na meni i izgubiti - reče Vronski smejući se. Jašvin je držao veliku opkladu za Vronskog!

- Ni u kom slučaju neću izgubiti. Samo je Mahoćin opasan.

I razgovor pređe na očekivanje današnje trke, o kojoj je Vronski jedino i mogao sada misliti.

- Pođimo, ja sam gotov - reče Vronski, diže se i pođe k vratima.

Jašvin takođe ustade ispravivši svoje ogromne noge i dugačka leđa.

- Za mene je još rano da ručam, a hteo bih da popijem štogod. Sad ću doći. Ej, vina! - viknu svojim čuvenim u komandovanju jakim glasom od kojeg su se prozori tresli. - Ne, ne treba! - viknu odmah zatim. - Ako ćeš kući, i ja ću s tobom.

I ode s Vronskim.

20.

Vronski je stanovao u jednoj velikoj, čistoj, pregrađenoj na dvoje finskoj izbi. Petricki je bio s njim u stanu. Petricki je spavao kad Vronski i Jašvin uđoše u sobu.

- Ustaj, dosta si spavao! - reče Jašvin prešavši s onu stranu pregrade i drmusajući za rame Petrickog koji se beše zario u uzglavlje i sav se oznojio.

Petricki odjednom skoči na kolena i obazre se.

- Dolazio je tvoj brat - reče on Vronskom. - Razbudio me, đavo da ga nosi; kazao je da će opet doći. - I navlačeći pokrivač baci se opet na uzglavlje. - Ta ostavi, Jašvine - govorio je ljuteći se na Jašvina koji je vukao pokrivač s njega.

- Ostavi! - Pa se okrete i otvori oči. - Bolje reci šta bi se moglo popiti, tako su mi gorka usta da...

- Najbolja je rakija - reče Jašvin u basu. - Tereščenko! Daj rakije i krastavaca gospodinu - viknu očevidno zadovoljan svojim glasom.

- Rakije, veliš? - upita Petricki, mršteći se i trljajući oči. - Hoćeš i ti? Ako ćemo zajedno, pristajem! Vronski, hoćeš li i ti? - reče Petricki ustajući i uvijajući je ispod mišica u tigrov pokrivač. On dođe na vrata pregrade, poiže ruku i zapeva na francuskom: »Bio kralj u Tu-u-li.«[68] - Vronski, hoćeš li da piješ?

- Odlazi - reče Vronski oblačeći mundir koji mu lakej pridržavaše.

- Kuda ćeš? - upita ga Jašvin. - Evo došla trojka - dodade, spazivši kola koja su se približavala.

- U konjušnicu, a treba da odem i do Brjanskog zbog konja - reče Vronski.

Vronski je zaista obećao bio Brjanskom, koji je živeo deset kilometara od Peterhofa, da će doći i doneti mu novac za konja i želeo je da ode do Brjanskog. Ali drugovi se odmah dosetili da on neće samo tamo.

Pevajući i dalje, Petricki namignu, i napući usta kao da je hteo reći:

znamo mi toga Brjanskog.

- Pazi da ne odocniš! - samo toliko reče Jašvin, i, da bi promenio razgovor, upita, gledajući kroz prozor u srednjeg konja kojeg on beše prodao Vronskom: kako moj zelenko, služi li dobro?

- Čekaj! - povika Petricki Vronskom koji beše pošao. - Brat ti je ostavio jedno pismo i ceduljicu. Stani, gde li su?

Vronski zastade.

- Pa gde su? To je ono! - reče svečano Petricki metnuvši kažiprst na vrh nosa.

- Govori, ostavi se gluposti! - smešeći se reče Vronski. - Kamin nisam palio. Tu negde mora biti.

- A, ne komedijaj! Gde je pismo?

- Zbilja sam zaboravio. Ili sam možda sanjao? Stani, stani! Što se ljutiš! Da si ti, kao ja juče, pio po četiri boce na čoveka, zaboravio bi i kako ti je ime. Čekaj, sad ću se setiti.

Petricki ode iza pregrade i leže na krevet. - Čekaj! Ja sam ležao ovako, a on je stajao tako. A - a - a - a... Evo ga! - i Petricki izvuče pismo ispod dušeka gde ga je bio sakrio.

Vronski uze pismo i ceduljicu. Tačno ono što je i očekivao - pismo od matere s prekorima što ne dolazi, i cedulja od brata u kojoj javlja da ima nešto s njim da razgovara. Vronski je znao da je oboje jedno isto. »Šta ih se tiče?« pomisli, i zgužvavši pisma ćušnu ih između dugmadi od mundira, u nameri da ih usput pažljivo pročita. U hodniku izbe sretoše ga dva oficira, jedan iz njihovog a drugi iz drugog puka.

Stan Vronskog bio je uvek zborište svih oficira. - Kuda ćeš?

- Moram u Peterhof.

- A konj, je li došao iz Carskog?

- Došao je, ali ga još nisam video.

- Kažu da Mahoćinov Gladijator ramlje.

- Gluposti! Samo, kako li ćete jahati po ovom blatu? - reče drugi.

- Evo mojih spasitelja! - spazivši ovu dvojicu povika Petricki, pred kojima je stajao posilni sa rakijom i kiselim krastavcima na poslužavniku. - Jašvin mi je rekao da pijem, da se osvežim.

- E, baš nam juče dosadiste - reče jedan od ovih što dođoše - celu noć nismo trenuli.

- Ah, a kako smo tek završili! - pričao je Petricki. - Volkov se popeo na krov i govori kako mu je teško i tužno. Ja viknuh: dajte muziku, svirajte žalosni marš! I on ti lepo zaspa na krovu uz zvuke žalosnog marša.

- Pij, pij rakije, to je dobro, a zatim selterske vode i što više limuna - govorio je Jašvin stojeći nad Petrickim kao mati kad nudi detetu lek - a zatim malo šampanja - tako jednu bocu.

- E, to je pametno. Čekaj, Vronski, da popijemo po jednu.

- Ne, zbogom, gospodo, ja danas ne pijem.

- A, zbilja, da ne otežaš? Onda ćemo mi sami. Daj selterske vode i limuna. - Vronski! - povika neko kad je on već bio u hodniku.

- Šta je?

- Trebalo je i kosu da ošišaš, suviše je teška, naročito na ćeli.

Vronski je, zbilja, pre vremena počeo da ćelavi. On se veselo nasmeja pokazujući svoje lepe zube, namače kapu na ćelu, iziđe iz hodnika i sede u kola.

- U konjušnicu! - reče, izvadi pisma da ih pročita, ali se predomisli i ostavi ih za docnije, pošto pregleda konje. - »Posle!...«

21.

Privremena konjušnica, koliba od dasaka, bila je napravljena pored samog hipodroma, i tu je morala juče biti dovedena njegova kobila.

On je još nije video. Poslednjih dana nije sam izjahivao, nego je to poveravao treneru, dakle nikako nije znao u kakvom je stanju njegova kobila. Tek što iziđe iz kola, a njegov konjušar (grum)[69], koga su zvali dečkom, poznavši izdaleka njegova kola, pozva trenera. Suvonjavi Englez u visokim čizmama i kratkom žaketu, sa pramenjem dlaka ostavljenim samo u podbratku, neveštim džokejskim hodom šireći laktove i ljuljajući se, iziđe na susret.

- Kako je Fru-Fru? - upita Vronski na engleskom.

- All right, sir - sve je ispravno, gospodine, - negde iz sredine grla se ču Englezov glas. - Bolje je da ne idete k njoj - dodade on skidajući šešir. - Metnuo sam joj korpu na usta, pa je uzbuđena. Ne idite, bolje je, jer to draži konja.

- Ne, ući ću. Hoću da je vidim.

- Hajdemo - ne otvarajući usta i namršteno reče Englez, i mašući laktovima pođe napred svojim rašrafljenim korakom.

Uđoše u malo dvorište pred barakom. Dežurni, u čistoj bluzi, nagizdan, otresit dečko, sa metlom u ruci, srete ih i pođe za njima. U baraci, bilo je po zasebnim odeljenjima pet nonja; Vronski je znao da tu mora danas biti doveden, i da se već i nalazi tu njegov glavni suparnik, alatasti Gladijator Mahoćinov. Još više nego svoga konja Vronski je želeo da vidi Gladijatora, koga dosad nije video; ali Vronski je znao da po zakonima pristojnosti u konjskom sportu ne samo što se ne može videti, nego je nepristojno i raspitivati o njemu! Dok je išao po hodniku, dečko otvori vrata od drugog odeljenja s leve strane, i Vronski spazi alatastog krupnog konja sa belim nogama. Znao je da je to Gladijator, ali sa osećanjem čoveka koji okreće glavu od tuđeg otvorenog pisma, on se okrenu i priđe odeljenju u kome je bila Fru-Fru.

Onde je konj Mak... Mak... nikad ne mogu da izgovorim to ime - reče Englez, pokazujući preko ramena palcem sa prljavim noktom na odeljenje Gladijatorovo.

- Mahoćinov? Da, to je moj ozbiljan suparnik - reč Vronski.

- Kad biste ga vi jahali - reče Englez -Ja bih se kladio za vas.

- Fru-Fru je nervnija, a onaj je jači - reče Vronski osmejkujući se na pohvalu svome jahanju.

- Kod trke s preponama sva je stvar u jahanju i u pluck - reče Englez.

Pluck-a, to jest, energije i smelosti. Vronski ne samo da je u sebi imao dovoljno, nego je, što je mnogo važnije, bio tvrdo uveren da niko u svetu nema toga pluck-a više nego on.

- A vi jamačno znate da nije bilo potrebno veliko znojenje.

- Nije bilo potrebno - odgovori Englez. - Molim va ne govorite glasno. Konj se uzbuđuje - dodade on klimnuvši glavom prema zatvorenom odeljenju pred kojim su stajali, i gde se čuo, po slami, topot nogu koje se premeštaju.

On otvori vrata i Vronski uđe u slabo osvetljeno odeljenje. U odeljenju, prenoseći se s noge na nogu na svežoj slami, stajala je vrana kobila sa korpom na ustima. Razabravši se u polusvetlosti odeljenja, Vronski baci jedan opšti pogled na sve oblike svoje ljubimice. Fru-Fru je bila srednjega rasta i po oblicima ne besprekorna. Bila je sva uskih kostiju; mada se grudni koš jako isturio napred, ipak su joj grudi bile uske. Sapi, malo opuštene naniže, a na nogama, osobito zadnjim, ukošena kopita. Mišići zadnjih i prednjih nogu nisu bili osobito krupni, ali u pojasu kobila beše neobično široka, što je osobito padalo u oči sad, posle potrebne trenaže i spalog trbuha. Nožne kosti ispod kolena, gledane spreda, videle se ne deblje od prsta, a neobično široke, gledane sa strane. Cela kobila, osim rebara, činila se kao zgnječena s bokova i saterana unutra. Ali je imala jednu osobinu koja, činila da se svi nedostaci zaborave; ta osobina bila je krv, krv koja se ispoljava, kako Englezi kažu. Jako istaknuti ribići, ispod mrežice od žila razapete pod tankom, pokretnom glatkom kao atlas kožom, bili su kao kost čvrsti. Suvonjava glava, sa ispupčenim sjajnim i veselim očima, širila se pri čeljusti u istaknute nozdrve sa pregradnom opnom iznutra napivenom krvlju. U celoj pojavi, a osobito u glavi, video se određen, energičan, i u isto vreme nežan izraz. Bila je to jedna od onih životinja koje, čini ti se, ne govore samo zato što im mehaničko uređenje usta to ne dopušta.

Vronskom se bar učinilo da je razumela sve što je on sad gledajući u nju,

osećao.

Čim Vronski uđe, ona duboko udahnu u sebe vazduh, iskosi svoje ispupčeno oko tako da se beonjača zakrvavi, i sa suprotne strane je gledala na ušavše tresući korpom i elastično stajući s noge na nogu.

- Eto, vidite kako je uzbuđena - reče Englez.

- O, mila moja! O! - govorio je Vronski prilazeći kobili i umiljavajući joj se.

Ali što se on bliže primicao, ona je sve više bila uznemirena. Tek kad je prišao njenoj glavi, odjednom se stiša, a mišići joj zaigraše pod tankom nežnom dlakom. Vronski je pomilova po tvrdom vratu, popravi joj pramen grive koji beše prešao na drugu stranu vrata, i primače svoje lice k njenim raširenim, tankim kao krilo slepog miša nozdrvama. Kobila zvučno udahnu i ispusti vazduh iz napregnutih nozdrva, uzdrhta, priljubi oštro uho i opruži čvrstu crnu usnu ka Vronskom, kao da želi da ga uhvati za rukav. Ali setivši se korpe, otresnu njome, i opet se poče premeštati s noge na nogu.

- Budi mirna, milo moje, budi mirna! - reče on pogladivši je po sapima i radostan što je konja našao u najboljem stanju, iziđe iz odeljenja.

Uzbuđenje konja prešlo je i na Vronskog; osećao je da mu krv juri k srcu, i da isto onako kao konj, hoće da se kreće i da ujeda; osećao je i strah i radost.

- Dakle, uzdam se u vas - reče Englezu - u šest i po da budete na mestu.

- Sve u redu - reče Englez. - A vi, kuda ćete, milorde? - upita iznenada,

upotrebivši naziv my-Lord, koji gotovo nikad nije upotrebljavao.

Vronski začuđeno podiže glavu, i pogleda, kako je samo on umeo da gleda, ne u oči nego u čelo Englezu, čudeći se smelosti njegovog pitanja. Ali razumevši da je Englez, upravljajući takvo pitanje, gledao na njega ne kao na gospodara nego kao na džokeja, odgovori mu:

- Idemo do Brjanskog, kroz jedan sat biću kod kuće.

»Koliko puta mi danas zadaju to pitanje!« reče u sebi i pocrvene, što je kod njega retko bivalo. Englez ga pažljivo pogleda, i kao da je znao kuda Vronski ide, dodade:

- Najglavnije je biti spokojan pred trkom - reče - budite raspoloženi i nizašta se ne uzbuđujte.

- All right - smeškajući se odgovori Vronski, uskoči u kola i naredi: u Peterhof.

Tek što je odmakao nekoliko koraka, kad oblak, koji je još od jutra pretio kišom, naiđe i lijnu pljusak.

»Ne valja - pomisli Vronski dižući krov kola. - I inače je vlažno, a sad će se sasvim raskaljati.« Sedeći sam u zatvorenim kolima izvadi pismo materino i ceduljicu od brata i pročita ih.

Da, sve jedno te jedno. I mati, i brat, i svi nalaze za potrebno da se mešaju u njegove intimne stvari. To mešanje izazva u njemu ljutnju - osećanje koje se u njemu retko javljalo. »Šta se njih tiče? Zašto svaki smatra za svoju dužnost da se brine o meni? I zašto se svi vrzmaju oko mene? Zbog toga što vide da je to nešto što oni ne mogu da shvate. Kad bi ovo bila obična, niska, svetska ljubavna veza, oni bi me ostavili na miru. Ali osećaju da je ovo nešto drugo, da ovo nije igračka, da je meni ta žena draža od života. to je ono što ne razumeju, i zato im je krivo.

Kakva god bude bila naša sudbina, mi smo je stvorili, i mi se ne žalimo na nju - govorio je sjedinjujući u reči mi sebe i Anu. - Da, hoće da nas uče kako da živimo. Nemaju pojma o tom šta je sreća, ne znaju da bez ove ljubavi za nas nema ni sreće, ni nesreće - nema života«, mislio je Vronski.

Ljutio se na sve zbog njihova mešanja baš zato što je osećao da su svi oni u pravu. Osećao je da ljubav koja ga vezuje za Anu nije trenutak zanosa koji će proći, kao što prolaze svetske veze, ne ostavljajući ni kod jednog ni kod drugog nikakvih tragova, osim prijatnih ili neprijatnih uspomena. Osećao je svu mučnost svoga i njenog položaja, svu teškoću skrivanja njihove ljubavi, koja je stajala pred očima sveta, sva laganja pretvaranja; lagati, pretvarati se, prenemagati se, misliti o drugima, dok je strast koja ih vezuje tako jaka, da oboje zaboravljaju na sve sem svoje ljubavi.

Jasno se sećao slučajeva, često ponavljanih, kad je morao da laže i da se pretvara, što je bilo protivno njegovoj prirodi; sećao se, osobito živo, više puta kod nje opaženog osećanja stida zbog potrebe da laže i da se pretvara. I u njemu se probudi čuvstvo, koje je ponekad nailazilo na njega od vremena kad se upoznao sa Anom. To je bilo čuvstvo mrskog gnušanja prema nečemu - da li prema Aleksiju Aleksandroviču, da li prema sebi, ili prema celom svetu - to nije tačno znao. Uvek bi gonio od sebe to čudnovato osećanje. Sad, stresavši s nastavi tok svojih misli.

»Da, ona je pre bila nesrećna, ali ponosita i mirna; sad ne može biti mirna i dostojanstvena, iako to ne pokazuje. Jest, to treba okončati«, reši u sebi.

I prvi put mu dođe u glavu jasna misao o tome da je preko potrebno prekinuti tu laž, i što pre to bolje. »Da ostavim sve i ja i ona, i da se sklonimo negde gde ćemo biti sami svojom ljubavlju«, reče u sebi 

22.

Pljusak nije dugo trajao, i dok se Vronski približavao cilju uz najveći kas srednjaka koji je povlačio i pobočne konje, te su po blatu galopirali, sunce se ponovo ukaza, i ukazaše se krovovi letnjikovca; stare lipe po vrtovima s obe strane glavne ulice, zasijaše mokrim bleskom, sa grana je veselo kapala, a sa krovova tekla voda. Vronski više nije mislio o tome kako će pljusak pokvariti hipodrom, nego se radovao što će zahvaljujući ovoj kiši, Anu sigurno zateći samu kod kuće; zna je da Aleksije Aleksandrovič, koji se skoro vratio iz banje, još nije prešao iz Petrograda na letovanje.

Nadajući se da će je zateći samu, a da bi manje obratio na sebe pažnju, Vronski, kao što je uvek činio, siđe s kola ne prelazeći preko mostića, i uputi se pešice. I ne pođe ka ulazu sa ulice, nego uđe u dvorište.

- Je li doputovao gospodin? - upita baštovana.

- Nije. Gospođa je kod kuće. Izvolite na spoljni ulaz, tamo su momci, oni će vam otvoriti - odgovori baštovan.

- Ne, proći ću kroz vrt.

Uverivši se da je sama, a želeći da je iznenadi, jer joj nije bio obećao da će danas doći, a ona izvesno ne misli da će on pred samu trku to učiniti, uputi se terasi koja je izlazila u vrt; pridržavao je sablju i oprezno koračao po pesku putanje zasađene cvećem. Vronski zaboravi sad sve što je putem mislio o teškoći i težini svoga položaja. Mislio je samo: da će je sad videti, i to ne u mašti nego živu, svu, kakva je u samoj stvari. Već se peo po strmim stepenicama terase, kad se odjednom seti onoga što je uvek zaboravljao, a što je bilo najteže u negovim odnosima prema njoj - seti se njenoga sina, sa njegovim upitnim nemilim pogledom, kako se njemu činilo.

Taj dečko, češće nego iko drugi, bivao je smetnja njihovim odnosima. Ako je on bio prisutan, ni Vronski ni Ana ne samo da nisu smeli govoriti o nečemu što ne bi mogli ponoviti pred svima, nego nisu sebi dopuštali da govore makar u aluzijama o onome što dečko ne bi razumeo. Nisu se o tome dogovarali, ali se to samo po sebi utvrdilo.

Obmanjivanje dečka smatrali bi kao uvredu sebi samima. U njegovu prisustvu, razgovarali su među sobom kao poznanici. Ali, i pored te obazrivosti, Vronski je često video upravljen na sebe pažljiv i pun nedoumice detinji pogled, neobičnu njegovu bojažljivost, nejednakost, čas ljubaznost, čas hladnoću i stidljivost dečka prema njemu. Dete kao da je osećalo da između ovoga čoveka i njegove matere postoji nekakav važan odnos čiji značaj ono ne može da shvati.

Zaista, dečko je osećao da ne može da shvati taj odnos; naprezao se, i nije mogao da protumači sebi kakvo osećanje treba da ima prema tom čoveku. Sa detinjskom osetljivošću da zapaža ispoljavana ljudska osećanja, on je jasno video da otac, guvernanta, dadilja, i svi, ne samo što Vronskog nisu voleli, nego su sa odvratnošću i strahom gledali na njega, mada nisu ništa govorili o njemu; a mati da gleda na njega kao na najboljega prijatelja.

»Šta li to znači? Ko je on? Kako treba njega voleti? Ako to ne razumem, ja sam kriv; ili sam glup, ili rđav dečko«, mislilo je dete, i otuda je dolazio onaj upitni, istražujući, delimice neprijateljski izraz, i bojažljivost, i nejednakost, zbog čega se tako nelagodno osećao Vronski. Prisustvo tog deteta izazivalo je u Vronskom ono neobjašnjeno osećanje mrskog gnušanja koje se u poslednje vreme u njemu počelo javljati. Prisustvo tog deteta izazivalo je u Vronskom i u Ani osećanje, slično osećanju moreplovca koji po kompasu vidi da se pravac, kojim se on brzo kreće, mnogo razilazi sa pravcem kojim treba ići, ali da nije u stanju zaustaviti kretanje, da ga ono u svaki minut udaljava više i više od pravoga pravca, i da je saznanje da odstupa od istinskog pravca isto što i priznanje da ide u propast.

To dete, sa svojim naivnim pogledom na život, bilo je Kompas koji je njima pokazivao stepen njihova odstupanja od onoga što su znali, ali nisu hteli da znaju.

Ovoga puta Serjoža nije bio kod kuće, i Ana je potpuno sama sedela na terasi očekujući povratak sina koji je otišao u šetnju, i koga je kiša uhvatila. Poslala je momka i devojku da traže, i sedela očekujući ih.

Obučena u belu široko krojenu haljinu, sedela je u uglu terase iza cveća, i nije čula Vronskog. Oborivši svoju crno-kudravu glavu, prislonila je čelo uz hladnu kantu za zalivanje što je stajala na ogradi, i obema divnim rukama, sa poznatim mu prstenjem, pridržavala kantu. Lepota cele figure, glave, vrata, ruku, svaki put je, kao neočekivano, poražavala Vronskog. On zastade gledajući je s ushićenjem. A kad htede da kroči još jedan korak da bi joj se približio, ona oseti njegovo primicanje, odmače kantu i okrete k njemu zagrejano lice.

Šta vam je? Vi ste bolesni? - reče on na francuskom, prilazeći joj. Htede da joj pritrči, ali setivši se da tu može biti još nekoga, obazre se prema vratima balkona i pocrvene, kao što je uvek crveneo osećajući da mora da se boji i da se obazire.

- Ne, zdrava sam - reče ustajući i stežući njegovu pruženu ruku. - Nisam očekivala... tebe.

- Bože moj! kako su hladne te ruke! - reče on.

- Ti si me uplašio - reče ona. - Sama sam, čekam Serjožu, otišao je u šetnju i treba ovuda da se vrati.

Ali pored sveg staranja da bude spokojna, usne su joj drhtale.

- Oprostite što sam došao, nisam mogao provesti dan da vas ne vidim - nastavi on na francuskom, kako je uvek govorio kad je izbegavao ono ledeno i nemogućno među njima vi, i opasno ti, na ruskom jeziku.

- Šta da oprostim? Meni je tako milo!

- Ali vi ste ili bolesni ili ozlojeđeni - nastavi on ne puštajući njenu ruku i naginjući se nad njom. - O čemu ste mislili?

- Sve o jednom istom - reče ona s osmejkom. Ana je govorila istinu. Ako bi je u kom bilo trenutku zapitali o čemu misli, ona bi bez pogreške mogla odgovoriti: o jednom istom, o svojoj sreći i o svojoj nesreći. Evo o čemu je mislila baš sad kad ju je iznenadio: mislila je zašto je drugima, na primer Betsi (ona je znala za njenu ljubavnu vezu s Tuškjevičem, koju je Betsi krila od sveta), sve to bilo lako, a njoj tako teško? Ta ju je misao sada, iz nekih razloga, osobito mučila. Ona ga upita o trkama. On joj odgovori, i videći da je uzbuđena, i starajući se da je razonodi, poče joj pričati najprostijim tonom o pripremama za trku.

»Da li da mu kažem ili ne? - mislila je, gledajući u njegove mirne umiljate oči. - On je tako srećan, tako zauzet trkama, da neće razumeti kako treba, neće razumeti sav značaj toga događaja za nas.«

- Ali ne rekoste mi o čemu ste mislili, kad sam ušao - reče on prekinuvši svoje pričanje - molim vas, recite mi!

Ona je ćutala, i pognuvši malo glavu gledala ga je ispod obrva očima koje su sijale iza dugačkih trepavica. Njena ruka, koja se igrala otkinutim listom, drhtala je. On je video sve to, i njegovo lice izrazi opet onu poslušnost i ropsku odanost koja je nju tako pridobijala.

- Ja vidim da se nešto dogodilo. Zar bih ma i za trenutak mogao biti spokojan znajući da ste vi u nevolji, a ja je s vama ne delim? Tako vam boga, recite mi! - ponavljao je molećivim glasom.

Da, neću mu oprostiti ako ne shvati sav značaj ovoga. Bolje i da mu ne govorim, zašto da ga kušam?« mislila je Ana jednako ga gledajući, i osećajući da se njena ruka s listićem sve više i više trese.

- Tako vam boga! - ponovi on dohvativši joj ruku. - Da kažem?

- Da, da, da...

- Ja sam trudna - reče ona tiho i lagano.

Listić u njenoj ruci zadrhta još jače; ona ne skidaše s njega očiju trudeći se da vidi kako će on to primiti. On preblede, htede nešto da kaže, ali zastade, ispusti njenu ruku i obori glavu. »Da, razumeo je sav značaj ovog događaja«, pomisli ona i zahvalno mu steže ruku.

Ali, Ana se prevarila da je on značaj ovog saopštenja razumeo onako kako je to ona, žena, razumevala. Kad ču ovu vest, on sa dvostrukom jačinom oseti nastup onog osećanja mržnje prema nekome; a u isto vreme razumede da je kriza, koju je želeo, sad nastupila; ne može se više kriti od muža, neophodno je na neki način i što pre prekinuti ovaj neprirodan položaj. Osim toga, njeno uzbuđenje fizički pređe na njega. On je pogleda umiljatim, poniznim pogledom, poljubi joj ruku, ustade, i ćuteći prođe nekoliko puta po terasi.

- Jest - reče on odlučno, prilazeći joj. - Ni ja, ni vi nismo gledali na naš odnos kao na igračku, i sad je naša sudbina rešena. Neophodno je okončati - reče on obazirući se - sa ovom laži u kojoj živimo.

- Okončati? Kako da okončamo, Aleksije? - reče tiho.

Ona je sad bila mirna, lice joj je obasjavao nežan osmejak. - Ostaviti muža, i spojiti naš život.

- On je spojen i ovako - jedva čujno odgovori ona.

- Jest, ali sasvim, sasvim.

- Ali kako, Aleksije, nauči me, kako? - reče ona s tužnim podsmehom svome bezizlaznom položaju. - Zar ima izlaza iz ovakvog položaja? Zar ja nisam žena svoga muža?

- Iz svakog položaja ima izlaza. Treba se odlučiti - reče on. - Sve je bolje negoli taj položaj u kojem ti živiš. Ja vidim kako tebe muči sve, i svet, i sin, i muž.

- Ah, muž zaista ne - reče ona s običnim osmejkom. - Ne znam, ali ja ne mislim o njemu, njega nema.

- Ti govoriš neiskreno. Ja znam tebe. Tebe muči i on.

Ta on i ne zna - reče ona, i odjednom joj se lice obli jasnim rumenilom; obrazi, čelo i vrat pocrveneše, i suze stida se pojaviše na očima. - Ali nemojmo govoriti o njemu.

Nastavci : Romani u nastavcima