Poglavlje 20
Izronivši iz sene, Langdon i Sofi nečujno krenuše napuštenim hodnikom Velike galerije ka požarnim stepenicama.
Dok se kretao, Langdon je imao osećaj da sastavlja slagalicu u mraku. Najnoviji aspekt ove misterije duboko ga je uznemirio: Kapetan Sudske policije pokušava da mi namesti ubistvo.
"Mislite li da je možda", prošapta on, "Faš napisao poruku na podu?"
Sofi se nije čak ni okrenula. "Nemoguće."
Langdon nije bio toliko siguran. "Čini se da mu je prilično stalo da ja izgledam kao krivac. Možda je mislio da će, ukoliko napiše moje ime na podu, pojačati optužbu protiv mene?"
"Fibonačijev niz? P.S.? Sva simbolika koja se odnosi na Da Vinčija i boginju? To je sigurno bio moj deda."
Langdon je znao da je ona u pravu. Simbolizam tragova uklapao se previše savršeno - pentagram, Skica po Vitruviju, Da Vinči, boginja, pa čak i Fibonačijevi brojevi. Koherentan set simbola, tako bi ga ikonografi nazvali. Svi elementi neodvojivo povezani.
"I dedov poslepodnevni telefonski poziv", doda Sofi. "Rekao je da mora nešto da mi kaže. Sigurna sam da je poruka u Luvru njegov poslednji pokušaj da mi kaže nešto bitno, nešto za što je mislio da ćete mi vi pomoći da shvatim."
Langdon se namršti. O, rana davi, al' demon zlo čini! Želeo je da shvati ovu poruku, i zbog Sofi i zbog sebe. Stvari su se definitivno pogoršale od kako je prvi put ugledao šifrirani tekst. "Skok" kroz prozor toaleta neće baš umilostiviti Faša. Iz nekog je razloga sumnjao da će kapetan francuske policije imati smisla za humor kada shvati da je proganjao i uhapsio jedan sapun.
"Vrata nisu daleko odavde", reče Sofi.
"Mislite li da postoji mogućnost da se u brojevima vašeg dede nalazi ključ za razumevanje ostatka šifre?" Langdon je jednom radio na seriji Bekonovskih rukopisa koji su sadržali epigrafske šifre u kojima određeni redovi predstavljaju ključ za dešifriovanje drugih redova.
"Razmišljala sam o tim brojevima čitavo večer. Zbir, rezultati deljenja, rezultati množenja. Ništa ne vidim u tome. Matematički, poredani su nasumice. Kriptografska pošalica."
"Ipak, svi su oni deo Fibonačijevog niza. To ne može biti slučajnost."
"I nije slučajnost. To što je upotrebio Fibonačijeve brojeve bio je način da naročito skrene moju pažnju. Kao i to što je napisao poruku na engleskom, i postavio se u onaj položaj, ili što je nacrtao pentagram na sebi. Sve to je napravio da bi privukao moju pažnju."
"Pentagram vama nešto znači?"
"Da. Nisam stigla da vam kažem, ali pentagram je simbol od posebnog značaja za mene i dedu iz vremena mog odrastanja. Iz zabave smo otvarali tarot karte, i moja indikator-karta je uvek bila pentagram. Sigurna sam da je nameštao karte, ali pentagrami su postali naša mala šala."
Langdona prođoše žmarci. Otvarali su tarot? Ova srednjovekovna talijanska igra kartama bila je prepuna skrivenih heretičkih simbola, u tolikoj meri da je Langdon posvetio posebno poglavlje svog novog rukopisa upravo tarotu. Dvadeset i dve karte nosile su imena poput Prvosveštenice, Carice, Zvezde. Tarot je zapravo i nastao kao tajni način prenošenja ideologija koje je Crkva zabranjivala. Danas, mistiku tarota i dalje su prenosile moderne proročice.
Indikator boja u tarotu za žensko božanstvo jesu pentagrami, mislio je Langdon, shvatajući da su, ukoliko je Sonijer nameštao karte iz zabave, pentagrami zapravo bili skrivena šala.
Stigli su do požarnih stepenica i Sofi pažljivo otvori vrata. Alarm se nije oglasio. Samo su izlazna vrata bila povezana sa alarmom. Sofi povede Langdona niz cik-cak stepenice ka donjem nivou, sve više ubrzavajući.
"Kada vam je vaš deda govorio o pentagramu", reče Langdon, žureći za njom, "da li vam je spominjao obožavanje boginje ili neke zamerke upućene Katoličkoj crkvi?"
Sofi odmahnu glavom. "Više me je zanimala matematička strana toga - Božanska proporcija, PHI, Fibonačijevi brojevi, takve stvari."
Langdon je bio iznenađen. "Deda vas je naučio šta je broj PHI?"
"Naravno. Božanska proporcija." Lice joj poprimi blag izraz. "Zapravo, šalio se da sam ja napola božanska... znate, zbog slova u mom imenu."
Langdon razmisli o tome jedan trenutak, a potom shvati.
s-o-PHI-e
Dok su silazili, Langdon se usredotoči na broj PHI. Tragovi koje je Sonijer ostavio bili su dosledniji nego što je isprva mislio.
Da Vinči... Fibonačijevi brojevi... pentagram.
Neverovatno, ali sve te stvari bile su povezane konceptom toliko značajnim za istoriju umetnosti da mu je Langdon uviek posvećivao nekoliko sati predavanja.
PHI.
Iznenada kao da se vratio na Harvard, ispred studenata koji slušaju njegova predavanja iz "Simbolizma u umetnosti", i kao da je ispisivao svoj omiljeni broj na tabli.
1,618
Langdon se okrenu da pogleda more svojih studenata. "Ko može da mi kaže koji je ovo broj?"
Dugonogi student matematike u poslednjem redu podiže ruku. "To je broj PHI." Izgovorio ga je kao faj.
"Dobro je, Stetneru", reče Langdon. "Narode, upoznajte PHI."
"Ne treba ga mešati sa PI", doda Stetner, cereći se. "Kao što mi matematičari volimo da kažemo: PHI je za jedno H bolje od PI." Langdon se nasmeja, ali se činilo da niko drugi nije shvatio šalu.
Stetner se pokunji.
"Ovaj broj PHI", nastavi Langdon, "jedan zarez šest jedan osam veoma je važan broj u umetnosti. Ko može da mi kaže zašto?"
Stetner pokuša da se iskupi. "Zato što je toliko zgodan?"
Svi se nasmijaše.
"Zapravo", reče Langdon, "Stetner je ponovno u pravu. PHI se smatra najlepšim brojem na čitavom svetu."
Smeh naglo prestade, a Stetner je likovao.
Dok je pripremao projektor, Langdon je objasnio da je broj PHI izveden iz Fibonačijevog niza - progresije poznate ne samo po tome što je svaki naredni član niza jednak zbiru prethodna dva, već i po tome što se količnik susednih članova zapanjujuće približava broju 1,618 - PHI!
Usprkos naizgled misterioznom matematičkom poreklu broja PHI, objasnio je Langdon, ono što je zaista zapanjujuće u vezi sa brojem PHI bila je njegova uloga osnovnog elementa kompozicije prirode. Odnosi mera kod biljaka, životinja, pa čak i ljudskih bića sa zapanjujućom preciznošću su se približavali odnosu PHI prema 1.
"To što je PHI svuda prisutan u prirodi", reče Langdon, gaseći svetla, "nipošto nije slučajnost, i stoga su u antičkom svetu smatrali da je broj PHI odredio sam Tvorac univerzuma. Rani naučnici su proglasili jedan-zarez--šest-jedan-osam za Božansku proporciju."
"Čekajte", reče devojka iz prvog reda. "Ja sam student biologije i nikada nisam videla ovu Božansku proporciju u prirodi."
"Ne?" Langdon se naceri. "Jeste li ikada proučavali odnos ženki i mužjaka u pčelinjoj zajednici?"
"Naravno. Uvek ima više ženki nego mužjaka."
"Tačno. A jeste li znali da, ukoliko podelite broj ženki sa brojem mužjaka u bilo kojoj košnici na svetu, uvek dobijate isti broj."
"Stvarno?" "Da. Broj PHI."
Djevojka je gledala u neverici. "NEMOGUĆE!"
"Moguće!" odvrati Langdon, smešeći se dok je prikazivao slajd spiralne školjke. "Prepoznajete li ovo?"
"To je nautilus", reče studentica biologije. "Cefalopodni mekušac koji ubacuje plin u svoju komorastu školjku kako bi se osposobio za plutanje."
"Tačno. A možete li da pogodite koji je odnos svakog spiralnog promera prema sledećem?"
Devojka je izgledala nesigurno dok je promatrala koncentrične lukove spiralnog nautilusa.
Langdon klimnu. "PHI. Božanska proporcija. Jedan-zarez-šest-jedan-osam."
Devojka je izgledala zadivljena.
Langdon pređe na sledeći slajd - krupni plan glavice suncokreta. "Seme suncokreta raste u suprotnim spiralama. Možete li da pogodite međusobni odnos promera rotacije?"
"PHI?" pitali su studenti.
"Tačno." Langdon poče da niže slajdove ubrzano - spiralne latice šišarke, raspored listova na stabljikama biljaka, segmentacija kukaca - u svemu se videla zapanjujuća doslednost Božanske proporcije.
"Ovo je neverovatno!" neko je po vikao.
"Da", reče neko drugi, "ali kakve to veze ima sa umetnošću" "Aha!" reče Langdon. "Drago mi je što ste pitali." On izvuče naredni slajd - bledožuti pergament sa čuvenim muškim aktom Leonarda da Vincija - Skicom po Vitruviju - nazvan po Markusu Vitruvijusu, izuzetnom rimskom arhitekti koji je hvalio Božansku proporciju u svom tekstu De Architectura.
"Niko bolje od Da Vinčija nije razumeo božansku strukturu ljudskog tela. Da Vinči je iskopavao leševe kako bi merio tačan odnos kostiju u ljudskom skeletu. Bio je prvi koji je pokazao da je ljudsko telo bukvalno sastavljeno od građevinskih blokova čiji je proporcionalni odnos uvek jednak broju PHI."
Svi na predavanju ga sumnjičavo pogledaše.
"Ne verujete mi?" izazivao ih je Langdon. "Sledeći put kada se budete tuširali, ponesite metar sa sobom."
Dvojica ragbista se zakikotaše.
"Ne samo vi nesigurni sportisti", Langdon ih bocnu. "Svi vi. Momci i devojke. Probajte. Izmerite rastojanje od vrha glave do poda. Potom taj broj podelite rastojanjem od pupka do poda. Pogodite koji ćete broj dobiti."
"Ne PHI!" jedan od sportaš reče u neverici. "Da, PHI", odgovori Langdon. "Jedan-zarez-šest-jedan-osam. Hoćete još jedan primer? Izmerite rastojanje od ramena do vrhova prstiju na ruci, i potom ga podelite sa rastojanjem od lakta do vrhova prstiju. Ponovno PHI. Još jedan? Rastojanje od kuka do poda podeljeno sa rastojanjem od kolena do poda. Ponovno PHI. Zglobovi prstiju. Prsti na nogama. Spiralna podela. PHI. PHI. PHI. Dragi moji, svako od vas je hodajući primer Božanske proporcije."
Čak i u mraku, Langdon je mogao da vidi da su svi zapanjeni. Iznutra ga ispuni poznata toplina. Evo zbog čega je predavao. "Dragi moji, kao što možete da se uverite, u haosu ovoga sveta postoji neki dubinski red. Kada su u antičkom svetu otkrili PHI, bili su sigurni da su naišli na građevinski blok od kojeg je sačinjen čitav svet, i zbog toga su poštovali Prirodu. A možete i da razumete zašto. Božja ruka je primetna u Prirodi, i čak do danas pošto je poganske religije koje slave Majku Zemlju. Mnogi od nas slave prirodu na isti način na koji su to radili pagani, a da to čak i ne znaju. Prvi maj je savršen primer, proslava proleća... zemlja koja se vraća u život da podari svoje plodove. Misteriozna magija koja se nalazi u korenu Božanske proporcije stara je koliko i samo vreme. Čovek jednostavno postupa po pravilima Prirode, a budući da je umetnost pokušaj čoveka da oponaša lepotu koju je stvorila ruka Tvorca, pretpostavljate da ćemo ovog semestra videti mnogo primera Božanske proporcije u umetnosti."
Tokom narednih pola sata, Langdon im je pokazivao slajdove umetničkih dela Mikelanđela, Albrehta Direra, Da Vinčija i mnogih drugih, pokazujući kod svakog umetnik svesno i dosledno poštovanje Božanske proporcije u nacrtu njihovih kompozicija. Langdon im je otkrio PHI u arhitektonskim dimenzijama grčkog Partenona, piramida u Egiptu, pa čak i zgrade Ujedinjenih nacija u New Yorku. PHI se pojavio i u organizacionoj strukturi Mocartovih sonata, Betovenove Pete simfonije, kao i u delima Bartoka, Debisija i Šuberta. Broj PHI, kako im je Langdon rekao, koristio je čak i Stradivari kako bi izračunao tačno mesto f-rupa pri konstruisanju svojih čuvenih violina.
"U zaključku", rekao je Langdon, prilazeći tabli, "vraćamo se simbolima." Povukao je pet linija koje su se međusobno presecale i tako formirale petokraku zvezdu. "Ovaj simbol je jedan od najmoćnijih prizora koje ćete videti ovog semestra. Formalno poznat kao petokraka zvezda - ili pentagram, kako su ga ljudi u antičko doba zvali - ovaj simbol se smatra i božanskim i magičnim u mnogim kulturama. Može li neko da kaže zašto je to tako?"
Stetner, student matematike, podiže ruku. "Zato što, ako nacrtate pentagram, linije automatski dele jedna drugu na dielove prema principu Božanske proporcije."
Langdon ponosno potvrdi. "Odlično. Da, odnosi delova linija u pentagramu su svi jednaki broju PHI, što ovaj simbol čini vrhunskim simbolom lepote i savršenstva koje se povezuju sa boginjom i svetim ženskim principom."
Devojke su ponosno blistale.
"Jedna napomena, narode. Danas smo se jedva dotakli Da Vinčija, ali ovog semestra ćemo se njime baviti mnogo više. Leonardo je bio osvedočeni posvećenik drevnih poimanja boginje. Sutra ću vam pokazati njegovu fresku Tajna večera, koja je jedan od najupečatljivijih omaža ženskom božanstvu koje ćete ikada videti."
"Šalite se, zar ne?" neko reče. "Mislio sam da se na Tajnoj večeri radi o Isusu!"
Langdon namignu. "Ne možete ni da zamislite na kojim se sve mestima nalaze skriveni simboli."
"Hajde", prošapta Sofi. "Šta nije u redu? Skoro smo stigli. Požurite!"
Langdon podiže pogled, vrativši se iz udaljenih sećanja. Shvati da se ukopao u mestu, na stepenicama, paralisan iznenadnim otkrićem.
O, rana davi, al' demon zlo čini!
Sofi ga je promatrala.
Nemoguće da je toliko jednostavno, mislio je Langdon.
Ali, naravno, znao je da jeste.
Tamo u utrobi Luvra... uz broj PHI i Da Vinčija koji su mu se vrteli po mislima, Robert Langdon je iznenada i sasvim neočekivano dešifrovao Sonijerovu šifru.
"O, rana davi, al' demon zlo čini!" reče on. "To je najjednostavnija vrsta šifre!"
Sofi zastade na stepenicama ispod njega, gledajući u neverici. Šifra? Mislila je o rečima čitave noći i nije videla šifru. Naročito ne jednostavnu šifru.
"Sami ste to rekli!" Langdonov glas podrhtavao je od uzbuđenja. "Fibonačijevi brojevi imaju značenje samo ukoliko se nižu pravim redosledom. Inače su matematička besmislica."
Sofi nije imala pojma o čemu on priča. Fibonačijevi brojevi? Bila je sigurna da oni nisu imali nikakvu drugu svrhu do da uključe Odeljenje kriptografije u noćašnju istragu. Imaju i drugu svrhu? Ona gurnu ruku u džep i izvuče odštampani snimak. Ponovno poče da proučava dedinu poruku.
13-3-2-21-1-1-8-5 O, rana davi, Al' demon zlo čini!
Šta u vezi sa brojevima ?
"Ispremeštan Fibonačijev niz je rešenje", reče Langdon, uzimajući snimak. "Brojevi su nagoveštaj kako treba dešifrovati ostatak poruke. Napisao je takav niz kako bi nam rekao da isti koncept primenimo i na tekst. O, rana davi, ali demon zlo čini? To ništa ne znači. To su jednostavno slova napisana pogrešnim redosledom."
Sofi je bio potreban samo trenutak da shvati na što cilja Langdon. Izgledalo je smešno jednostavno. "Vi mislite da je ova poruka... une anagramme?"5 Zurila je u njega. "Poput slova isečenih iz novina?"
Langdon je video nevericu na njenom licu i sasvim je dobro razumeo. Ljudi nisu znali da su anagrami, pored toga što predstavljaju modernu razbibrigu, imali bogatu istoriju svetog simbolizma.
Mistična učenja Kabale veoma su se mnogo oslanjala na anagrame - premeštajući slova u rečima na hebrejskom dobijali su nova značenja. Francuski kraljevi su, tokom renesanse, bili toliko uvereni da anagrami sadrže magičnu moć da su imenovali kraljevske anagramiste koji su im pomagali da donesu bolje odluke tako što su analizirali reči u važnim dokumentima. Rimljani su o proučavanju anagrama govorili kao o ars magna - "velikoj umetnosti".
Langdon je sada netremice promatrao Sofi. "Ono što je vaš deda htieo da kaže sve vreme nam se nalazilo pred nosom, a ostavio je više nego dovoljno znakova da bismo to videli."
Bez dalje priče, Langdon izvadi olovku iz džepa i presloži slova u svakom redu teksta.
O, rana davi! Al' demon zlo čini! bio je savršen anagram za...
Leonardo da Vinči! Mona Liza!
Poglavlje 21
Mona Liza.
Za trenutak, stojeći na požarnim stepenicama, Sofi je zaboravila da pokušava da pobegne iz Luvra.
Sa šokom koji je usledio kada je shvatila da se radi o anagramu mogla se meriti jedino posramljenost što sama nije dešifrovala poruku. Bila je stručnjak za kompleksnu kriptoanalizu, pa je stoga previdela jednostavne igre rečima. Ipak, trebalo je da shvati. Na kraju, anagrami joj nisu bili strani – naročito na engleskom.
Deda je često koristio anagrame da bi usavršio njen engleski. Jednom prilikom, napisao je englesku reč "planete" i rekao joj da se čak šezdeset i dve druge reči, različite dužine, mogu napraviti od tih istih slova. Sofi je provela tri dana sa rečnikom engleskog dok ih nije sve pronašla.
"Ne mogu ni da zamislim", reče Langdon, zureći u odštampani primerak, "kako je vaš deda smislio tako komplikovan anagram svega nekoliko minuta pre nego što je umro."
Sofija je imala objašnjenje i zbog toga se osećala još gore. Trebalo je da shvatim! Setila se da se njen deda - ljubitelj igara reči i umetnosti – kao mlad zabavljao tako što je smišljao anagrame za poznata umetnička dela. Zbog jednog od svojih anagrama je, čak, dospeo u nevolju kada je Sofi bila mala. U intervjuu za jedan američki časopis, Sonijer je izrazio svoj prezir prema modernističkom kubističkom pokretu zapažajući da se za Pikasovo remek-delo Gospođice iz Avinjona6 na engleskom jeziku mogao napraviti savršen anagram sa značenjem besmislene žvrljotine.7 Ljubiteljima Pikasa to nije bilo zabavno.
"Deda je anagram za Mona Lizu verovatno smislio mnogo ranije", reče Sofi, pogledavši Langdona. A večeras je bio primoran da ga iskoristi kao zamenu za šifru. Dedov glas ju je dozivao sa onog sveta toliko jasno da joj se ledila krv u žilama.
Leonardo da Vinci!
Mona Liza!
Nije znala zašto su se njegove poslednje reči odnosile baš na čuvenu sliku, ali je pretpostavljala da postoji samo jedna mogućnost. Mogućnost koja ju je uznemirila.
To nisu bile njegove poslednje reči...
Da li je trebalo da ode i vidi Mona Lizu? Da li joj je deda tamo ostavio poruku? Ideja se činila savršeno mogućom. Na kraju, poznata slika je visila u Salle des Etats - skrovitoj prostoriji u koju se moglo ući jedino iz Velike galerije. Zapravo, Sofi je tek sada shvatala, vrata koja su vodila u ovu prostoriju nalazila su se svega dvadeset metara od mesta na kom je njen ded pronađen mrtav.
Lako je mogao da ode do Mona Lize pre nego što je umro.
Rastrzana između dve mogućnosti, Sofi baci pogled unatrag, na požarne stepenice. Znala je da bi trebalo da odmah izvede Langdona iz muzeja, pa ipak, instinkt ju je terao da postupi drugačije. Dok se prisećala svojih detinjih poseta krilu Denon, shvatila je da bi, ukoliko je deda želeo da joj saopšti tajnu, nije na zemlji bilo boljeg mjesta za rendezvous od Da Vincieve Mona Lize.
"Samo još malo", šaputao je deda, držeći Sofinu ručicu dok ju je vodio kroz pusti muzej nakon radnog vremena. Sofi je imala svega šest godina. Osećala se malom i beznačajnom dok je gledala ka ogromnim tavanicama i duž poda od kojeg joj se vrtelo u glavi. Prazan muzej ju je plašio, iako nije htela da deda to primeti. Isturi vilicu i pusti njegovu ruku.
"Pravo napred je Salle des Etats", rekao je kada su se približili najpoznatijoj prostoriji u Luvru. Usprkos njegovom očiglednom uzbuđenju, Sofi je želela da se vrati kući. Videla je fotografije Mona Lize u knjigama i uopšte joj se nije svidela. Nije mogla da shvati zašto su svi pravili toliko frku oko te slike.
"C'est ennuyeux", gunđala je Sofi.
"Dosadno", ispravi je on. "Francuski u školi. Engleski kod kuće."
"Le Louvre, c'est pas chez moi!" izazivala ga je.
Umorno se nasmejao. "U pravu si. Ako je već tako, hajde da pričamo na engleskom iz zabave."
Sofi napući usta i nastavi da hoda. Kad uđoše u Salle des Etats, ona pređe pogledom po uskoj prostoriji i zaustavi se na očigledno počasnom mestu - sredini desnog zida, gde je usamljeni portret visio iza zaštitnog zida od pleksiglasa. Deda zastade na pragu i pokaza ka slici.
"Hajde, Sofi. Nema mnogo ljudi koji imaju priliku da je posete sami."
Progutavši nervozu, Sofi polako pođe ka slici. Nakon svega što je čula o Mona Lizi, imala je osećaj kao da prilazi osobi kraljevskog roda. Stigavši pred zaštitni pleksiglas, Sofi zadrža dah i podiže pogled, obuhvaćajući celu sliku.
Nije bila sigurna što je očekivala da oseti. Ni šoka ni zadivljenosti. Nije se osećala kao da se dogodilo čudo. Čuveno lice je izgledalo kao u knjigama. Stajala je bez reči, činilo joj se čitavu večnost, čekajući da se nešto dogodi.
"Dakle, kako ti se čini?" prošapta deda, došavši iza nje. "Divna je, zar ne?"
"Tako je mala."
Sonijer se nasmeši. "Ti si mala, pa ipak si divna."
Ja nisam divna, mislila je. Sofije mrzila svoju riđu kosu i pegice. Pored loga, bila je viša od svih dečaka u razredu. Ponovno pogleda Mona Lizu i odmahnu glavom. "Još je ružnija nego u knjigama. Lice joj je... brumeux."
"Maglovito", poduči je deda.
"Maglovito", ponovi Sofi, znajući da se razgovor neće nastaviti sve dok ne ponovi novu reč.
"To se zove sfumato stil slikanja", objasni deda, "i veoma ga je teško postići. Leonardu Da Vinciu je to bolje polazilo za rukom nego bilo kome drugom."
Sofi se još uvek nije sviđala slika. "Izgleda kao da zna nešto... kao kad deca u školi imaju tajne."
Deda se nasmije. "Delom je baš zbog toga poznata. Ljudi vole da pogađaju zašto se osmehuje."
"Da li ti znaš zašto se osmehuje?"
"Možda." Deda joj namignu. "Jednog ću ti dana ispričati sve o tome."
Sofi lupi nogom o pod. "Rekla sam ti da ne volim tajne!"
"Princezo", nasmešio se, "život je pun tajni. Ne možeš ih sve odjednom otkriti."
"Vraćam se gore", izusti Sofi. Glas joj je odzvanjao na stepenicama.
"Do Mona Lize" ustuknu Langdon. "Sada?"
Sofi razmisli o riziku u koji se upušta. "Ja nisam osumnjičena za ubistvo. Rizikovaću. Moram da shvatim šta je deda pokušavao da mi kaže."
"A šta je sa ambasadom?"
Sofi se osjeti krivom što je Langdona prvo naterala da pobegne a sada ga napuštala, ali nije videla drugu mogućnost. Sofi pokaza niz stepenice, ka vratima. "Prođite kroz ta vrata i pratite svetleće znake koji vode do izlaza. Deda me je dovodio ovde. Znakovi će vas odvesti do sigurnosne rampe. Rampa se okreće samo u jednom smeru i vodi vani." Dade Langdonu ključeve od auta. "Moj auto je crveni smart na parkingu za zaposlene. Pravo ispred ovog zida. Znate li kako da dođete do ambasade?"
Langdon klimnu glavom, gledajući u ključeve u svojoj ruci.
"Čujte", reče Sofi, sada nežnije. "Mislim da mi je deda možda ostavio poruku kod Mona Lize - neki nagoveštaj o tome ko ga je ubio. Ili zašto sam ja u opasnosti." Ili što se dogodilo sa mojom porodicom."Moram da idem i vidim."
"Ali ako je hteo da vam kaže zašto ste u opasnosti, zašto to nije jednostavno napisao na podu, tamo gde je umro. Čemu ova komplikovana igra reči?"
"Šta god da je deda pokušavao da mi kaže, ne verujem da je želeo da to čuje bilo ko drugi. Čak ni policija." Jasno je da je njen deda učinio sve što je bilo u njegovoj moći da poverljivu poruku pošalje direktno njoj. Napisao ju je u šifri, uključio njene tajne inicijale i rekao joj da pronađe Roberta Langdona - što se ispostavilo kao mudro uputstvo. "Koliko god to čudno zvučalo", reče Sofi, "mislim da želi da stignem do Mona Liže pre nekog drugog."
"Idem i ja."
"Ne! Ne znamo koliko će dugo Velika galerija biti prazna. Vi morate da odete odavde."
Izgledalo je da Langdon okleva, kao da njegova profesionalna radoznalost preti da prevagne nad zdravim razumom i odvede ga pravo u Fašove ruke.
"Idite. Odmah." Sofi mu se zahvalno osmehnu. "Vidimo se u ambasadi, gospodine Langdon."
Langdon nije bio zadovoljan. "Videćemo se tamo pod jednim uslovom", odgovori on, odlučnim glasom.
Ona zastane, iznenađena. "Pod kojim?"
"Da prestanete da me zovete gospodin Langdon."
Sofi otkrije slabašan nagoveštaj osmeha na njegovom licu, i oseti kako se i sama osmehuje. "Sretno, Roberte."
Kada je stigao do odmorišta na dnu stepenica, nezamjenljivi miris lanenog ulja i gipsane prašine napade mu nosnice. Ispred njega, na svetlećem znaku SORTIE/EXIT nalazila se strelica koja je pokazivala niz dug hodnik. Langdon zakorači u prolaz. Sa desne strane, zjapio je mračan atelje za restauraciju iz kojeg se promaljala vojska kipova u različitom stadiju popravka. Sa leve trane, Langdon ugleda niz ateljea koji su nalikovali učionicama za studente umetnosti na Harwardu - redovi štafelaja, slika, paleta, alatki za uramljivanje – proizvodna traka umetnosti.
Krenuvši niz hodnik, Langdon se pitao da li će se, svakog trenutka, trgnuti iz sna u svom krevetu u Cambridgeu. Čitavo veče je izgledalo kao bizaran san. Upravo se spremam da uteknem iz Luvra... bjegunac.
Još uvek mu je na pameti bila Sonijerova domišljata anagramska poruka. Pitao se šta li će Sofi pronaći kad stigne do Mona Lize... ako uopšte išta pronađe. Bila je uverena da je njen deda hteo još jednom da je odvede do čuvene slike. Koliko god to imalo smisla, Langdona je progonio jedan paradoks.
P.S. Pronađi Roberta Langdona. Sonijer je napisao Langdonovo ime na podu, nalažući Sofi da ga pronađe. Ali zašto? Samo da bi joj pomogao da reši anagram?
Bilo je teško poverovati u to. Na kraju, Sonijer nije imao razloga da veruje u Langdonovu veštinu sa anagramima. Nikada se čak nismo ni upoznali. Mnogo je važnije, međutim, bilo to što je Sofi jasno rekla kako je ona sama trebalo da reši anagram.
Upravo ona je zapazila Fibonacijeve brojeve i bez sumnje bi, da je imala malo više vremena, dešifrovala poruku bez Langdonove pomoći.
Sofi je trebalo sama da reši taj anagram. Langdon iznenada postade sigurniji u to. Međutim, taj zaključak je dovodio u pitanje logičnost Sonijerovih postupaka.
Zašto ja? pitao se Langdon, idući niz hodnik. Zašto je poslednja Sonijerova želja bila da unuka sa kojom je izgubio kontakt pronađe baš mene? Što je to Sonijer mislio da ja znam?
Iznenada se trgnuvši, Langdon stade u mestu. Širom otvorenih očiju, on posegnu u džep i izvuče kompjuterski snimak. Zurio je u poslednji red poruke. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Usredotočio se na dva slova.
U tom trenutku, Langdon oseti kako mu je Sonijerova zbunjujuća mešavina simbola odjednom postala kristalno jasna. Poput udara groma, čitava karijera izgrađena na simbologiji i istoriji rušila se oko njega. Sve što je Jacques Sonijer napravio te noći odjednom je dobilo potpuni smisao.
Langdonove misli su se nizale munjevitom brzinom dok je pokušavao da sagleda sva značenja događaja.
Okrećući se, zagleda se u pravcu iz kog je došao. Imam li vremena?
Znao je da to nije važno.
Bez oklevanja, Langdon se dade u trk natrag, ka stepenicama
Poglavlje 22
Klečeći u prvom redu, Sajlas se pretvarao da se moli dok je pogledom pretraživao crkvu. Sen-Sulpis je, poput većine crkava, bila sagrađena u obliku ogromnog rimskog krsta. Njen dugi središnji dieo - brod – vodio je direktno do glavnog oltara, gde gaje poprečno presecao kraći deo, zvani transept. Mesto preseka broda i transepta ispod glavne kupole smatralo se srcem crkve... njenom najsvetijom i najtajnovitijom tačkom.
Ne večeras, mislio je Sajlas. Sen-Sulpis svoje tajne krije na drugom mestu.
Okrenuvši glavu na desnu stranu, on pogleda ka južnom transeptu, ka nezaklonjenom prostoru poda gde su se završavale klupe. Ka predmetu koji su njegove žrtve opisale.
Tamo je.
Uzidana u sivom granitnom podu, tanka uglačana bakarna traka svetlucala je u kamenu... zlatna linija popreko na crkvenom podu. Na sebi je nosila graduirane oznake, poput lenjira. Bio je to gnomon, Sajlasu je rečeno, pogansko astronomsko sredstvo nalik sunčanom satu. Turisti, naučnici, istoričari i poagani iz čitavog sveta dolazili su u Sen-Sulpis da se dive ovoj čuvenoj liniji.
Ružina linija.
Polagano, Sajlas je pogledom prelazio po putanji bakarne trake, koja se protezala duž poda sa njegove desne strane ka levoj, kriveći se pred čudnim uglom, potpuno neusklađeno sa simetrijom crkve. Presecajući i sam glavni oltar, linija se Sajlasu činila poput ožiljka na prekrasnom licu. Linija je delila deo za pričešće na dva dela i potom prelazila čitavu širinu, na kraju stigavši do ugla severnog transepta, gde je dospevala u i podnožje strukture koju tu niko nije očekivao.
Kolosalni egipatski obelisk.
Ovde je zlatasta Ružina linija savijala pod uglom od devedeset stepeni i nastavljala pravo uz prednju stranu obeliska, penjući se deset metara do samog završetka piramidalnog vrha, gde se konačno zaustavila.
Ružina linija, mislio je Sajlas. Bratstvo je ključni kamen sakrilo na Ružinoj liniji.
Ranije te večeri, kada je saopćio Učitelju da je ključni kamen u crkvi Sen-Sulpis, Učitelj nije bio uveren. Kada je, međutim, dodao da su sva braća sasvim precizno opisala lokaciju u odnosu na bakarnu traku koja prolazi kroz crkvu, Učitelj je, shvatajući, uzviknuo: "Govoriš o Ružinoj liniji!"
Na brzinu je ispričao Sajlasu o čuvenoj arhitektonskoj neobičnosti Sen-Sulpis – o bakarnoj traci koja ovo sveto mesto deli duž savršene osovine sever-jug. Bila je to neka vrsta drevnog sunčanog sata, ostatak paganskog hrama koji se nekada nalazio na istom mestu. Sunčevi zraci, koji sjaje kroz okulus na južnom zidu, svaki dan se pomeraju dalje niz liniju, pokazujući proticanje vremena od jedne do druge ravnodnevnice.
Linija koja se proteže od severa ka jugu poznata je pod nazivom Ružina Linija. Vekovima se simbol ruže povezivao sa geografskim kartama i upućivanjem duša u pravom smeru. Ruža kompasa - nacrtana na gotovo svakoj karti - pokazivala je sever, istok, jug i zapad. U početku poznata kao Ruža vetrova, označavala je pravac kretanja trideset i dva vetra, koja duvaju iz pravca osam glavnih vetrova, osam poluvetrova i šesnaest četvrtvetrova. Kada se predstave u krugu, ova trideset i dva pravca kompasa savršeno odgovaraju tradicionalnom cvetu od trideset i dve latice. Do danas je ovo osnovno sredstvo navigacije poznato kao Ruža kompasa, čiji je najseverniji pravac još uvek obeležen strelicom... ili, češće, simbolom ljiljana.
Na globusu je Ružina linija – također poznata kao meridijan ili longituda - bila zamišljena linija povučena od Severnog pola ka Južnom polu. Postoji, naravno, neograničen broj Ružinih linija jer se kroz svaku tačku na globusu može povući longituda koja povezuje Severni i Južni pol. Pitanje kojim su se rani moreplovci bavili bilo je koja se od ovih linija može smatrati glavnom Ružinom linijom – nultim meridijanom - linijom od koje će započeti merenje svih ostalih ongituda na zemlji.
Danas ta linija prolazi kroz Grinič u Engleskoj. Ali, nije oduvek bilo tako.
Dugo pre nego što je Grinič određen za glavni meridijan, nulta longituda čitavog sveta prolazila je upravo kroz Pariz, kroz crkvu Sen-Sulpis. Bakarna oznaka u crkvi Sen-Sulpis bila je podsećanje na prvi meridijan sveta i mada je Grinič lišio Pariz te počasti 1888. godine, originalna Ružina linija je ostala.
"I tako dakle, legenda je istinita", rekao je Učitelj Sajlasu. "Pričalo se kamen Priorata leži 'ispod ružinog znaka'."
Sada, još uvek na kolenima, Sajlas je gledao oko sebe i osluškivao da se uveri da je sam. Za trenutak, učinilo mu se da čuje šuštanje na balkonu. Okrenu se i podiže pogled na nekoliko sekundi. Ništa.
Sam sam.
Uspraviviši se, okrete se prema oltaru i nakloni se tri puta. Potom nalevo i pođe duž bakarne linije ka severu i obelisku.
U tom trenutku, na Međunarodnom aerodromu Leonardo da Vinci u Rimu, udar točkova koji dodirnuše pistu prenuo je biskupa Aringarosu iz dremeža. Odlutao sam, pomislio je, zadivljen što je bio dovoljno opušten da zaspi.
"Benvenuto a Roma", začulo se preko razglasa.
Protegnuvši se u sedištu, Aringarosa ispravi svoju crnu mantiju i dozvoli sebi redak osmeh. Na ovo putovanje je rado pošao. Suviše dugo sam se povlačio. Večeras, međutim, pravila su se promenila. Koliko pre pet meseci, Aringarosa je strepeo za budućnost Vere. Sada, kao Božjom voljom, rešenje se samo nametnulo.
Božansko uplitanje.
Ako se večeras u Parizu sve bude odvijalo po planu, tu će se uskoro nalaziti nešto što će ga učiniti najmoćnijim čovekom u hrišćanskom svetu.
Poglavlje 23
Sofi je bez daha stigla pred velika drvena vrata Salle des Etats - kojoj se nalazila Mona Liza. Pre nego što je ušla, nevoljko je pogledala hodnik, dvadesetak metara dalje, ka mestu na kojem je još uvek bilo telo njenog dede osvetljeno reflektorskim snopom.
Žaljenje koje je obuze bilo je snažno i iznenadno - duboka tuga pomešana sa krivicom. Pokušavao je da dopre do nje toliko puta tokom proteklih deset godina, a Sofi je ipak ostala neumoljiva. Njegova neotvorena pisma i pakete pohranjivala je u poslednjoj ladici. Lagao me je! Čuvao odvratne tajne! Šta sam mogla da uradim? I tako ga je izbrisala iz svog života. U potpunosti.
Sada, deda je bio mrtav i obraćao joj se sa druge strane groba.
Mona Liza.
Posegnula je za ogromnim drvenim vratima i gurnula ih. Ulaz je zjapio. Za trenutak je zastala na pragu, prelazeći pogledom po velikoj pravougaonoj prostoriji pred sobom. I ona je bila okupana prigušenim crvenim svetlom. Salle des Etats je jedan od retkih culs-de-sac ovog muzeja – slepa ulica i jedina prostorija na sredini Velike galerije. Zidom naspram vrata koja su predstavljala jedini ulaz u prostorijudominirala je Botičelijeva slika visoka 4,5 metra. Ispod nje, na podu, ogroman osmougaoni divan služio je kao neka vrsta dobrodošlog odmorišta hiljadama turista koji su ovde mogli da predahnu dok se dive najdragocenijoj imovini Luvra.
Čak i pre nego što je ušla, Sofi je znala da joj nešto nedostaje. Crno svetlo.Pogledala je niz hodnik, ka dedu koji je osvetljen ležao u daljini, okružen elektronskom opremom. Ako je nešto napisao u ovoj prostoriji, gotovo sigurno je to učinio vodenim markerom.
Duboko uzdahnuvši, Sofi požuri niz hodnik do dobro osvetljenog mesta zločina. Nije bila u stanju da pogleda dedu. Umesto toga, usredotočila se na alatke koje je koristila ekipa kriminalističke tehnike. Pronašavši malu ultraljubičastu lampu veličine penkala, gurnu je u džepi požuri natrag uz hodnik,ka otvorenim vratima Salle des Etats.
Zaokrenula je za ugao i prekoračila prag. Na ulazu ju je, međutim očekao neočekivani zvuk trčećih koraka koji su joj se približavali iz unutrašnjosti prostorije. Neko je ovde! Avetinjska figura iznenada izroni iz crvenkaste izmaglice. Sofi odskoči unatrag.
"Tu si!" Langdonov promukli šapat presekao je zrak kad je njegova silueta doklizila do nje i zaustavila se.
Njeno olakšanje bilo je samo trenutno. "Roberte, rekla sam ti da odeš odavde! Ako Faš..."
"Gde si bila?"
"Morala sam da nabavim ultraljubičasto svetlo, prošapta ona. "Ako mi je deda ostavio poruku..."
"Sofi, slušaj me."Langdon dođe do daha, a njegove plave oči su je promatrale. "Slova P.S. Da li ti ona još nešto znače? Bilo šta?"
Uplašivši se da bi njihovi glasovi mogli odzvanjati niz hodnik, Sofi ga povuče u salu i tiho zatvori ogromna dupla vrata, zaključavajući ih iznutra."Rekla sam ti, ti inicijali znače Princeza Sofi."
"Znam, ali jesili ih ikada videla negde drugo.Da li je tvoj deda koristio P.S. na neki drugi način? Kao monogram, ili možda na papiru ili nekom ličnom predmetu?"
Pitanje ju je zaprepastilo. Kako bi Robert mogao da zna za to? Sofija je videla inicijale P.S. jednom prilikom, ranije, u nekoj vrsti monograma. Bilo je to dan pre njenog devetog rođendana. Krišom je pročešljavala kuću, tražeći skrivene rođendanske poklone. Ni tada nije podnosila da se tajne kriju od nje. Šta mi je deda kupio ove godine? Prekopavala je po komodama i ladicama. Lutku koju sam htela? Gde bi je mogao sakriti?
Ne pronašavši ništa u čitavoj kući, Sofija je skupila svu svoju hrabrost i ušuljala se u dedinu spavaću sobu.Ta soba je za nju bila zabranjeno područje – ali deda je dremao u prizemlju.
Samo ću da provirim na brzinu!
Prešla je na prstima preko škriputavog drvenog poda do ormara i na police, tražeći iza dedove odeće. Ništa. Potom pogleda ispod kreveta. Opet ništa. Otišavši do njegovog radnog stola, počela je da otvara ladice jednu za drugom i da pažljivo pretura po njima. Mora da je ovde nalazi nešto za mene! Kada je stigla do poslednje ladice, od lutke još uvek ni traga. Obeshrabrena, otvori poslednju ladicu i skloni u stranu nekakvu crnu odeću u kojoj nikada nije videla deda. Baš se spremala da zatvori ladicu, kada joj pogled naiđe na bljesak zlata u dubini ladice. Izgledalo je kao lanac džepnog sata, ali ona je znala da deda ne nosi takav sat. Srce poče ubrzano da joj tuče kada shvati šta to mora biti.
Ogrlica.
Sofi pažljivo izvuče lanac iz ladice.Na svoje iznenađenje otkrila je da kraju nalazio sjajan zlatni ključ.Težak i svetlucav. Začarana, ona ga podiže. Nije bio nalik nijednom ključu koji je do tada videla. Većina ključeva bila je ravna, sa oštrim zupcima, ali ovaj je imao trouglasti stupac sa malim zarezima svuda po njemu. Velika zlatna glava bila je u obliku krsta, ali ne običnog krsta. Ovaj je krst imao jednake krake i ličio na znak sabiranja u matematici. U središtu krsta nalazio se ugraviran neobičan simbol - dva slova isprepletena sa nekakvim cvetnim uzorkom.
"P.S.", prošapta ona, mršteći se dok je čitala slova. Šta li je ovo?
"Sofi?" obratio joj se dedasa vrata. Oa se okrete, ispuštajući ključ koji pade na pod uz glasan zveket. Plašila se da pogleda u dedovo lice. a... tražila sam svoj rođendanski poklon", rekla je,pognute glave, znajući da je izneverila njegovo poverenje.
Dedaje bez reči stajao na vratima. Čitavu večnost, činilo joj se. Na kraju dug i težak uzdah. "Podigni ključ, Sofi."
Sofi ga podiže.
Deda je ušao sobu. Sofi moraš poštovati privatnost drugih ljudi." kleknuo je i uzeo ključ. Ovaj ključ je veoma poseban.Da si ga izgubila...." djedin glas je činio da se osjeća još gore.
"Oprosti, deko. Stvarno oprosti.". Zastala je. "Mislila sam da je to ogrlica za moj rođendan."
Nekoliko sekundi ju je promatrao. "Reći ću ti ovo još jednom, Sofi, jer je važno. Moraš da naučiš da poštuješ tuđu privatnost."
"Da, deko."
"Razgovaraćemo o ovome neki drugi put. Sada treba opleviti vrt." Sofi požuri napolje, da obaviš svoj zadatak.
Idućeg jutra, Sofi nije dobila rođendanski poklon od dede. Nije ga ni očekivala - ne nakon onoga što je napravila. Čitavog dana joj nije čak ni čestitao rođendan. Te večeri je tužna otišla na spavanje. Međutim, kada se spremala da legne, na jastuku je otkrila karticu. Na njoj je bila ispisana jednostavna zagonetka. Čak i pre no što ju je rešila, Sofi se smeškala. Znam šta je ovo! Deda je to izveo i na jutro poslednjeg Božića.
Lov na blago!
Sa žudnjom je čitala zagonetku sve dok je nije rešila. Rešenje ju je usmerilo na drugi deo kuće, gde je pronašla još jednu karticu i još jednu zagonetku. I nju je rešila. Otrčala je ka sledećoj kartici. Sumanuto trčeći, jurcala je tamo-ovamo po kući, od traga do traga, sve dok na kraju nije pronašla trag koji ju je poslao natrag u njenu sobu. Sofi je jurnula uz stepenice, utrčala u sobu i zastala kao ukopana. Nasred sobe stajao je sjajni crveni bicikl sa mašnom vezanom za korman. Sofi ciknu od sreće.
"Znam da si tražila lutku", reče deda, smešeći se u uglu sobe. "Mislio sam da će ti se ovo možda više svideti."
Sledećeg dana deda ju je naučio da vozi bicikl, trčeći pored nje po stazi. Kada je krenula po gustom travnjaku i izgubila ravnotežu, oboje su se skotrljali na travu, prevrćući se i smejući se.
"Deko", reče Sofi, grleći ga. "Stvarno mi je žao zbog ključa."
"Znam, dušo. Oprošteno ti je. Ne mogu dugo da se ljutim na tebe. Dede i unuke uvek opraštaju jedni drugima."
Sofi je znala da ne bi trebalo da pita, ali nije mogla da odoli."Šta taj ključ otvara? Nikada nisam videla takav ključ. Jako je lep."
Deda je dugo ćutao i Sofi je videla da nije siguran kako da joj odgovori. Grand-père nikada ne laže. "On otvara kutiju", na kraju reče. "U kojoj čuvam mnoge tajne."
Sofi napući usta. "Mrzim tajne!
"Znam, ali ovo su važne tajne. I jednog dana ćeš naučiti da ih ceniš koliko i ja."
"Na ključu sam videla slova i cvet."
"Da, to je moj omiljeni cvet. Zove se fleur-de-lis. Imamo ih u bašti. To su oni beli. Na engleskom se to cveće zove ljiljan."
"Znam! To je i moje omiljeno cveće!"
"U tom slučaju, dogovorićemo se nešto." Obrve mu se podigoše kao i uvek kada se spremao da joj uputi izazov. "Ako budeš čuvala tajnu o mom ključu i nikada više ne budeš pričala o njemu, meni ili bilo kome drugom, jednog dana ću ti ga dati."
Sofi nije mogla da poveruje sopstvenim ušima. "Hoćeš?"
"Obećavam. Kada dođe vreme, ključ će biti tvoj. Tvoje ime je na njemu."
Sofi se namršti."Nije.Na njemu piše P.S.Moje ime nije P.S.!"
Deda snizi glas i pogleda okolo, kao da se uverava da ih niko ne sluša.
"U redu, Sofi, ako baš moraš da znaš, P.S. je šifra. To su tvoji tajni inicijali."
Oči joj se širom otvoriše. "Ja imam tajne inicijale?"
"Naravno. Unuke uvek imaju tajne inicijale koje znaju jedino njihove dede."
"P.S.?"
On je zagolica."Princesse Sophie."
Ona se zakikota."Ja nisam princeza!"
On joj namignu."Za mene jesi."
Od toga dana, nikada više nisu razgovarali o ključu. I postala je njegova Princeza Sofi.
U Salle des Etats Sofi je bez reči stajala dok su je probadale žaoke sećanja.
"Inicijali", prošaputa Langdon, čudno je gledajući. "Jesi li ih videla ranije.
Sofi oseti da joj dedin glas šapuće kroz hodnike muzeja. Nikada ne pričaj o ovom ključu, Sofi. Ni meni niti bilo kome drugom. Znala je da ga je izneverila kada se radilo o opraštanju, i pitala se da li može ponovo da izigra njegovo poverenje. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Njen deda je želeo da joj Langdon pomogne. Sofi klimnu. "Da, jednom sam videla inicijale P.S. Kada sam bila veoma mala."
"Gde?"
Sofi je oklevala. "Na nečemu što mu je bilo izuzetno važno."
Langdon nije spuštao pogled. "Sofi, ovo je od ključne važnosti. Možeš li mi reći da li su inicijali stajali zajedno sa simbolom? Fleur-de-lis?"
Sofi ustuknu od šoka."Ali..kako je moguće da ti to znaš!"
Langdon uzdahnu i snizi glas. "Prilično sam siguran da je tvoj deda bio član jednog tajnog društva. Veoma starog tajnog bratstva."
Sofi oseti kako joj se želudac steže u čvor I ona je bila sigurna u to. Deset godina je pokušavala da zaboravi neprijatan događaj koji joj je potvrdio tu užasnu činjenicu. Bila je svedok nečega nezamislivog. Neoprostivog.
"Ljiljan", reče Langdon, "u kombinaciji sa inicijalima P.S.- to je zvanični znak bratstva. Njihov grb. Njihov logo."
"Kako ti to znaš?" Sofi se iskreno nadala da joj neće reći daje i sam član.
"Pisao sam o ovom bratstvu", rekao je, dok mu je glas podrhtavao od uzbuđenja. "Istraživanje simbola tajnih društava moja je specijalnost. Nazivaju se Prieuré de Sion- Sionski priorat. Baza im je ovde u Francuskoj a moćne članove privlače iz čitave Evrope. Zapravo, oni su jedno od najstarijih tajnih društava na svetu."
Sofi nikada ne beše čula za njih.
Langdon je sada pričao brzo i nezaustavljivo. "Članstvo Priorata uključivalo je neke od najobrazovanijih ljudi u istoriji, poput Botičelija, ser Isaka Njutna, Viktora Igoa." On zastade, dok mu je glas bio pun akademskog poleta. "I, Leonarda da Vinčija."
Sofi je zurila."Da Vinči je bio član tajnog društva?"
"Kao Veliki majstor, Da Vinči je upravljao Prioratom od 1510. do 1519. godine - što bi moglo objasniti strast koju je tvoj deda gajio prema njegovim delima. Njih dvojica su povezani istorijskom, bratskom vezom. U sve se to uklapa i njihova fasciniranost ikonologijom boginje, paganizmom, ženskim božanstvima i prezirom prema Crkvi. Priorat ima istorijski potkrepljenu tradiciju poštovanja ženskog božanstva."
"Hoćeš da kažeš da su od onih koji neguju jedan od paganskih kultova boginje?"
"Pre će biti jedini paganski kult boginje. Ali,ono što je najvažnije jeste da su poznati kao čuvari drevne tajne.Tajne koja ih je učinila nezamislivo moćnima."
Uprkos potpunoj ubeđenosti koju je videla u Langdonovim očima, Sofin želudac je reagovao. Tajni paganski kult? Na čijem je čelu nekada bio Leonardo da Vinči? Sve je zvučalo krajnje apsurdno. Ipak, iako je odbacivala tu ideju, misli su joj se vraćale deset godina unatrag - na ono veče kada je greškom iznenadila dedu i videla nešto što nije mogla da prihvati. Da li bi to moglo da objasni... "
Identiteti živih članova Priorata čuvaju se kao izuzetno velikatajna, nastavi Langdon, "ali inicijali P.S. i ljiljan koje si videla kao dete predstavljaju dokaz. To se može odnositi jedino na Priorat."
Sofi je sada shvatala da Langdon zna daleko više o njenom dedi nego što je ranije mislila. Ovaj Amerikanac je očito mogao svašta da joj ispriča, ali ovo nije bilo pogodno mesto. "Ne smem da dozvolim da te uhvate, Roberte. O svačemu treba da razgovaramo. Moraš da ideš!"
Za Langdona je njen glas predstavljao samo nejasni žamor. Nije nameravao da ide bilo kuda. Trenutno je bio zarobljen na drugom mestu. Mestu na kojem drevne tajne isplivavaju na površinu. Mestu na kojem zaboravljene priče izranjaju iz senki.
Polako, kao da se kreće pod vodom, Langdon okrete glavu i pogleda kroz crvenkastu izmaglicu ka Mona Lizi.
Fleur-de-lis... Lizin cvet... Mona Liza.
Sve je bilo povezano u tihu simfoniju koja je odjekivala najvećim tajnama Sionskog priorata i Leonarda da Vinčija.
Nekoliko kilometara odatle, na obali reke iza Invalidskog doma, zbunjeni vozač kamiona sa duplom prikolicom stajao je pred uperenim oružjem i posmatrao kako kapetan Sudske policije ispušta grlene zvuke gneva bacajući jedan sapun u pravcu nabujale Sene.
Нема коментара:
Постави коментар