27. 6. 2022.

Robert Musil

 


    Goebbels ga je mrzeo, bežao iz Berlina '33.

 
  Pre tačno sto godina, Robert Musil pozivao je u berlinskom književnom časopisu "Die Neue Rundschau" da se Austrija priključi Nemačkoj. Time je "jedan od najintelektualnijih književnika u poslednjih sto godina", pisac bez kojeg nemačka književnost ne bi bila zamisliva kakva je danas, postao jedno od prvih velikih imena građanske Austrije koja su istupila s takvom idejom. Napisao je da je "zasebna austrijska kultura ionako samo legenda". 

 Nije to bilo niti izbliza s onih pozicija zbog kojih je 1938. doššlo do "ujedinjenja" Austrije Trećem Rajhu. Upravo suprotno. Čovek koji je tad bio i telesno i duhovno izranjavan paklom Prvog svetskog rata, samo nekoliko meseci ranije zdušno je podržao programe Nemačke revolucije s kraja 1918. redom na liniji ideja Hajnriha Mana, Kurta Volfa i Bruna Tauta o "Političkim većima intelektualnih radnika".
  A tu su se navodili i konfiskacija imovine iznad određenog imovinskog cenzusa, pa društvena preraspodela i konverzija kapitalističkog ekonomskog sastava u radničko upravljanje, veoma mnogo stvari za koje su se tih dana borili ljudi poput Roze Luksemburg i Karla Libknehta.
  Nemačka izmučena svetskim ratom svojih najkrupnijih imperijalnih gospodara bila je željna pravde, hleba i pacifizma, pa ako tog novembra i nije postala Slobodna socijalistička republika, postala je Vajmarska republika, građansko društvo oslobođeno "Kakanijanaca", o kojima je Musil posle pisao u svom velikom romanu, svom životnom delu "Čovek bez osobina".
  Samo, kao što je Vajmarska republika sledeće decenije i po pala kao žrtva ekstremnog nacionalizma izraslog iz izgladnele, traumatizovane i iskompleksirane nacije sve do nivoa otelotvorenja čistog zla, dakle kao što je pala pod plimom nacista, NSDAP-a i Hitlera, tako je i Musil postao progonjen čovek.
  Zato "Čovek bez osobina" i jeste izlazio u delovima, tačnije dva za njegova života, 1930. pa 1933. godine, a treći posthumno kao pokušaj rekonstrukcije konačnog završetka Musilova životnog dela, na kojem je radio poslednjih 21 godinu života.
  - Moderni čovek živi u standardizovanom, krutom, isušenom svetu. Uzroci ovog uništenja su odvajanje jedinke, podela rada, izolacija, razdvajanje - pisao je Musil.
  Pisao je o megalocivilizaciji u kojoj je čovek mrav uništen brzinom mašine, pri čemu nema skoro nikakvu šansu da razvije vlastitu ličnost. Odatle "čovek bez osobina", možemo reći i "čovek bez ličnosti".
  A zašto je književnik kojem su se klanjali i ljudi poput Kundere sa svojim glavnim likom Urlihom u tom velikom romanu, kojem je isključivo posvetio trećinu aktivnog života, išao opisivati da se u javnom istorijskom životu uvek događa samo ono što zapravo i nema pravog razloga, pa čoveku ne preostaje ništa drugo nego s "dopusta" svog uobičajenog života da ide u potragu za drugim životom?
  Da bi se to shvatilo, treba proći kroz celi Musilov život, onaj koji je ostao zabeležen. Činjenica je da je veoma retko koji književnik ili mislilac uopšte u modernoj ljudskoj istoriji prošao obrazovanje i iz prirodnih i iz društvenih nauka, da je izučavao i mašinstvo i prošao kroz vojnu obuku.

 
  Detinjstvo i seldibe

  Od rođenja trebao je da bude pravo dete sveta Austrougarske. Otac mu je bio univerzitetski profesor mašinstva koji je 1898. dogurao do dekana Mašinskog fakulteta na "Deutsche Technische Hochschul Brünn". Majka mu je bila kći Franca Vejvera Bergauera, čoveka koji je za austrijsko carstvo gradio prve železnice. Bile su to vrlo dinamične profesije onog doba i onog sveta, tako da se Musil, od rođenja u okolini Klagenfurta, s njima često selio kroz detinjstvo i mladenaštvo.
  Rođen 1880. godine, bio je jedino živuće dete u porodici. Svoju stariju sestru, umrlu 1876. godine, zbog toga nije upoznao. I već tu počinju da se ocrtavaju elementi onoga što će više decenija kasnije pisati u "Čoveku bez osobina". Celog života osećao je snažnu povezanost sa svojom sestrom. Istoričari koji su analizirali njegov život u tome su pronašli uzroke zbog kojih je Musil u kasnijim godinama u svom dnevniku pisao o povremenoj želji da bude devojčica.
  Neki drugi su, međutim, razloge tih njegovih rodnih identitetskih traženja tumačili kao posledicu, u ono doba bi se to tako reklo, "nerazjašnjenih" druženja njihovog porodičnog prijatelja Hajnriha Rejtera s majkom malog Roberta.
  Verovatnije je, međutim, da je posredi ipak bilo ono prvo, jer je Robert Musil još kao dečak bio snažan, čvrst, dotle siguran u sebe da ga je otac prvo gurao u sportske aktivnosti poput rvanja, a posle je dečak i sam išao na mnoštvo sportskih aktivnosti, od plivanja, preko biciklizma do tenisa.
  Uz to, Robert Musil bio je fantastično radoznao klinac, inteligentan, u stalnoj jurnjavi za znanjem. Imao je 11 godina kad je zbog upale moždane opne izgubio svoju prvu godinu u realnoj gimnaziji. Ali potom je dve godine proveo u vojnoj školi u Ajzenštatu. Pa još tri godine u višoj vojnoj gimnaziji, o čemu je pisao u svom delu "Törleß".
  I umesto da postane klasični carev oficir, imao je 17 godina kad ga je privukla Tehnička vojna akademija u Beču, što je vodilo artiljerijskom oficiru. Ali nije to bilo to. Te 1898. godine, Robert Musil kao da je otkrio sebe. Odustao je od vojske, otac mu se s tim usaglasio i uzeo ga je na studije mašinstva kod sebe u Brünn.
  Istovremeno je "gutao" Ničea, Meterlinka i Ralfa Volda Emersona, jurio je da se prazni kroz sportove, živeo je punim plućima svet iz kojeg je cvetala moderna, vrtoglave godine koje će besramno i brutalno preseći Veliki rat. U to vreme Robert Musil jednako žestoko krenuo je da otkriva i seks. Posle je opisivao da je bila reč o "eksperimentisanju i otkrivanju sebe", što je verovatno tako i bilo, ali izvana to je izgledalo kao njegovo kurvanje po javnim kućama.



 
  Elois Musil: Češki Lorens od Arabije


  Ako je taj mladić takav u to doba povukao nekakvu porodičnu crtu, mogao je to biti jedino njegov 12 godina stariji rođak Elois Musil, čovek koji je u svoje doba bio poznat kao "češki Lorens od Arabije", a zapravo bilo bi pravednije prema njemu reći da je u Prvom svetskom ratu bio suparnik Tomasu Edvardu Lorensu, odnosno Lorensu od Arabije. Elois Musil bio je rođen u Češkoj i ništa nije upućivalo na to u kakvog će pustolova izrasti.
  Nadbiskup Olomouca sigurno nije imao pojma što je posredno prouzrokovao kad je tom devetnaestogodišnjem mladiću 1887. dodelio stipendiju za studije katoličke teologije. Elois Musil pokazao se briljantnim studentom, četiri godine posle postao je i katolički sveštenik, a u naletu na doktorat otkrio je studije orijentalnih jezika i sav se posvetio izučavanju poveznica monoteističkih religija, školovanju na fakultetima u Londonu, Berlinu, Kembridžu, Beču, Bejrutu...
  Ako je neko nekad nalikovao na lik Indijane Džonsa, Elois Musil bio bi među najozbiljnijim kandidatima. Već od kraja 19. veka išao je na mnoga putovanja na Bliski istok, u "svetu zemlju", posebno istražujući Jordan. Njuškao je po antičkoj Petri, otkrivao špilje, građevine i ostatke iz doba dinastije Omejida, odnosno Omedijskoga kalifata. Elois Musil bio je onaj koji je otkrio Kusair Amru, dvorac usred pustinje, star 13 vekova.
  Da se danas može na tren vratiti među žive, Eloisa Musila bilo bi malo sram što je upamćen i kao onaj koji je u pokušaju da odnese, danas će se možda i prestrogo reći - "da ukrade" fresku "Šest kraljeva", jer mu crteži kopije nisu bili dovoljni, fresku gadno oštetio. Indijana Džons, rekli smo? Ipak, on je uveliko doprineo proučavanju Bliskog istoka.
  Carska vlada u toku Prvog svetskog rata poslala ga je na Bliski istok kako bi tamo uništio pokušaje Britanaca, odnosno Ujedinjenoga Kraljevstva, da podstakne arapsku revoluciju u Otomanskom Carstvu. A to je značilo da je on bio na jednoj, a Lorens na drugoj strani. Važio je za "sivu eminenciju" na dvoru Habsburga, putovao je na Bliski istok s bratom kasnije carice Zite, a krajnje zločesto znali su ga zvati i bečkom verzijom Raspućina.
  I Berlin i Beč u njega su polagali veliko poverenje u diplomatskim i obaveštajnim pohodima na Bliski istok u tom ratu. Kad je reč o Robertu Musilu, taj mladić bio je u najmanju ruku fizičkih i intelektualnih kvaliteta za to, čak i za mnogo više. Uza sve one studije, primera radi, naprosto je usput naučio latinski i starogrčki, i to istovremeno dok je radio stvari poput izuma svog instrumenta "krug za boje", proučavao prirodne nauke, pratio otkrića iz psihologije, pratio književnost...
  Osnovne razlike između njega i "češkog Lorensa" bile su, prvo, to što je Robert Musil bio oduševljen kulturnom revolucijom Zapada i kritičan prema carevima, a, drugo, obožavao je žene. Verovatno je u svojim pohodima po javnim kućama pokupio sifilis, od kojeg se u martu 1902. morao lečiti živom. Nije to bilo ništa posebno za to doba.
  Uspeh u ljubavi i stvaralaštvu
  Musil se izlečio. Nekako u to doba upoznao je devet godina stariju Valeri Hilpert, slavnu pijanistkinju, poznatu i kao strasnu planinarku i kao ženu oduševljenu mističnim. Preko ušiju zaljubljeni mladić ju je obletao, citirajući Ničea, posebno "Tako je govorio Zaratustra". I uspeo je.
  Navodno je vest o smrti Ničea doznao u njenom krevetu. Vest ga je tako potresla da je na nekoliko dana odlutao u Alpe, sam samcat, samo s Emersonovim "Zaratustrom" u ruci. Navodno je to bio trenutak transformacije čoveka iz materijalnog, što je takođe uneo u svog "Čoveka bez osobina".
  Za Musila bile su to divne godine - 1906. napisao je ono što je prevedeno kao "Zbunjenosti mladog Torlesa". I svi izdavači redom su ga odbili s tim čudnim rukopisom s kojim ih je obilazio. Ko zna što bi bilo s tim austrijskim književnikom, dramatičarom, esejistom i pripovedačem da se nije setio da traži pomoć od Alfreda Kera, tad već cenjenog pozorišnog kritičara i pisca.
  Ker je bio toliko oduševljen onim što mu je doneo 26-ogodišnji Musil da mu je pomogao od pronalaska izdavača do završne redakture, promocije i distribucije debitantskog romana iz snova, koji je oduševio modernističke krugove. Otvorio mu se svet. Postao je bibliotekar na "Technische Hochschule" u Beču. Godine 1911. venčao se s Martom Markovaldi. Potom je počeo da piše za "Die Neue Rundschau", sarađivao je s Kafkom... Krvavi Prvi svetski rat
  I onda, u septembru 1914. godine, sve je počelo da ide dođavola. Musil je pokleknuo pod ratnim bubnjevima i objavio u listu svoj "Europäertum, Krieg, Deutschtum". Bio je to esej s izrazima poput "rata", "lepote", "hrabrosti vojnika", "bratstva" i sličnog u istom kontekstu. To što je u toku rata, nakon što je oboleo, i posle rata pisao u vojnom časopisu, bilo je pitanje preživljavanja i to ne može da mu se prebaci.
  Ovaj esej iz 1914. bio je, međutim, jedini trenutak u kojem se pokazao kao potpuno nespreman za brutalni pakao, spiralu propasti stare Evrope. Uostalom, miloni su tad u Evropi s oduševljenjem hitali u taj rat kao da idu na izlet. Kao oficir u Dolomitima vrlo brzo je shvatio šta je rat zaista. Pogotovo ovaj. Tačno jednu godinu nakon onog eseja kod Tridenta ga je za milimetar promašio mali čelični šiljati projektil bačen iz aviona. Opisao je to posle u svom "Kosu".
  Na njegovu sreću, u aprilu 1916. tako se teško razboleo da su ga povukli s fronta na lečenje, a onda i kao predavača sa Deutsche Franz-Joseph Technische Hochschule u Brünnu. Da, tako se tad zvalo mesto na kojem je njegov otac držao katedru u srećnijim davnim godinama. Ipak, rat je uspeo da preživi. I to ne kao razočarani i emocionalno povređeni nacionalista, nego kao čovek svestan da je rat najgori način da ginete za bilo šta, posebno za pseudoverske mitove poput nacionalizma.
  Ali, što ostaje od svega, nakon puštanja daha kojim se nastojalo održati na životu – samo neorganska gomila materijala. Petogodišnje ropstvo rata u međuvremenu je razorilo najbolji deo mog života. Novi početak previše se odužio, prilika da se prikupi snaga prekratka. Ustati ili odstati jedini je izbor koji je preostao, kakav god bio - govorio je Musil.
  Izbor je i u njegovom slučaju bio slab. Imetak njegove porodice i njegove supruge Marte proždrali su rat, a potom i postratna inflacija. Vremenom se istopila i postratna naknada koju je primao. Ironično, bilo je to doba u kojem je počeo da dobija književna priznanja, u kojem je pisao i u kojem su ga rado objavljivali.
  S druge strane, bilo je to doba u kojem se mala skupina ekstremističkih uličara po pivnicama počela pretvarati u sve ozbiljniju rulju kadru da radi sranja u gradovima Nemačke. Uz nekoliko smrtnih slučajeva u porodici, pa onda i ne baš bezazlenu operaciju žuči, uz novčane probleme usred svetske ekonomske krize, Robert Musil upao je u stvaralačku krizu.
  Naslov romana "Der Mann ohne Eigenschaften" prvi je put Musil javnosti predstavio 1927. godine, u toku jednog javnog čitanja delova koje je upravo bio napisao. Tek dve godine posle započeo je konačan rukopis prve knjige svog romana i kasnije se pokazalo da je to već bio deo njegovog života u kojem je sve podredio tom delu. Od nečega se moralo i živeti, a on je pisao veliko, opsežno delo, pedantno poput prirodnjačkog naučnika, polirajući više od 1000 stranica teksta do savršenstva.
  Prva knjiga romana objavljena je 22. decembra 1930. godine, što je bilo šteta jer, da ju je objavio samo koju sedmicu ranije, to remek-delo koje je ionako izazvalo oduševljenje, mnogo više vremena provelo bi u dućanima uoči Božića 1930. A takve stvari tih godina mogle su ostaviti velike posledice na ostatak života. Robert Musil i njegova supruga živeli su u neizvesnim uslovima.
  Počeci nacizma i uzburkavanje pred Drugi svetski rat
  Nije mu pomoglo ni to što su ga u januaru 1932. godine, uprkos podršci Tomasa Mana i Alfreda Döblina, većinskom odlukom odbili da prime u Prusku akademiju umetnosti. Navodno su se među obrazloženjima čule i takve izjave da je reč o čoveku "previše inteligentnom za jednog pisca". Svejedno, Robert Musil objavio je e svoju drugu knjigu "Čoveka bez osobina" 15. decembra 1932. godine, ovaj put očito na vreme s obzirom na praznike.
  O kakvom je vremenu reč, svedoči i naslov romana pod kojim je, kao političkim komentarom, ovaj deo izašao: "Put u Hiljadugodišnje Carstvo (Razbojnici)". Još od 1919. Musil se nije previše politički angažovao, ali ovo je bilo sasvim drugo vreme. On i Marta su stanovali u pansionu "Stern" na Kufirstendam u Berlinu, odakle bi i bitno slabije obrazovani i promućurni Nemac shvatio šta se događa.
  U najvećim gradovima NSDAP zapravo nikad nije osvojio apsolutnu većinu. Na izborima u novembru u odnosu na izbore u julu 1932. nacisti su na nivou cele Nemačke zapravo čak izgubili 4 posto - dobili su 37 posto glasova. Prava nacifikacija i histerija nacije počela je tek Hitlerovim osvajanjem vlasti,zabranjivanjem prvo snažnih nemačkih komunista (KPD), pa onda još snažnijih socijaldemokrata (SPD).
  Sve su to Musil i Marta s prozora i na ulicama gledali, konačno i onaj trenutak u kojem su konzervativci i centristi shvatili da su naivno mislili kako mogu kontrolisati naciste i Hitlera i kad je samoproglašeni firer ubio Vajmarsku republiku, pre nego što će početi masovno da ubija Jevreje, Nemce iz opozicije, a onda redom duž Europe.
  Alfred Ker, čovek koji je četvrtinu veka podržavao Musila, a koji je već godinama Jozefa Gebelsa javno prozivao kao glavnog političkog neprijatelja, morao je da bežati iz Berlina 15. februara 1933. Samo nekoliko dana posle, Musilov izdavač postao je meta nacističkih SA-razbijača zbog "čišćenja" nepoželjne literature. A Marta je usto bila Nemica jevrejskog porekla. U maju su i njih dvoje bežali iz Berlina. U Beč, naravno. A tamo...
  Prvo su nacisti u julskom puču 1934. ubili hrišćanskog socijalistu Engelberta Dolfusa, koji je vladao po uzoru na Musolinija, ali se barem protivio "ujedinjenju". Nemačka je bila pokorena, a Austrija se politički lomila. Musil je pisao o kolektivizmu koji je potisnuo sve ostalo, o vremenima u kojima su izgubljeni humanost i ličnost, u kojima se humanost i individualnost može još samo oplakivati.
  - Iz političkih razloga na mnogim mestima su izrazi poput humanosti, internacionalnosti, slobode, objektivnosti i drugih postali omraženi. Smatraju se buržoaskim, liberalnim, preziru se. Ne sve odjednom i naglo, nego malo pomalo - zabeležio je Musil.
  Konačnih dodatnih 20 poglavlja druge knjige svog "Čoveka bez osobina" štampali su u Austriji u martu 1938. godine, upravo u vreme Hitlerovog "pripajanja" Austrije. Musil je preko noći bio zabranjen u vlastitoj domovini prema odluci SS-ova rajhfirera Hajnriha Himlera, iako se preko izdavača "Fišera", koji je preuzeo njegove knjige od uništenog "Rovolta", njegove knjige još moglo naručiti iz inostranstva.
  Marta i Robert morali su da beže u ljeto 1938. godine, prvo u Cirih, a onda u Ženevu, jedini još preostali kutak kontinentalne Evrope u kojem je član antifašističkog Međunarodnoga kongresa pisaca, simpatizer austrijskog SPÖ-a, čovek koji je poslednjih 20 godina tražio način da iskoreni imperijalistički nacionalizam još mogao biti koliko-toliko siguran da njega i njegovu suprugu neće ubiti.
  Umro je od moždanog udara 1942. godine, 15. aprila, dana u kojem je ispisao poslednje reči onoga što će njegova Marta objaviti u Lozani godinu posle, kao 462 stranice trećeg dela "Čoveka bez osobina".
  
 autor : Sergej Županić

Нема коментара:

Постави коментар