18. 6. 2022.

Dan Brown, Da Vinčijev kod, Poglavlje 10.11

  




  Poglavlje 10 


 Sajlas je sedeo za upravljačem crnog Audija koji mu Učitelj beše osigurao, i promatrao veličanstvenu crkvu Sen-Sulpis. Osvetljena sa donje strane reflektorskim snopovima, dva crkvena zvonika izdizala su se nad dugim telom crkve poput neustrašivih stražara. Sa obe strane se po jedan senoviti red glatkog potpornog zida pružao poput rebara neke predivne zveri.
  Nevernici su iskoristili Božju kuću kao skrovište za ključni kamen. Ponovno je bratstvo potvrdilo svoju legendarnu reputaciju obmanjivača i prevaranata. Sajlas nije mogao da dočeka da pronađe ključni kamen i preda ga Učitelju, kako bi mogli da povrate ono što je bratstvo još davno ukralo od vernih.
  Koliko će to moćnim učiniti Opus Dei!
  Parkiravši Audi na napuštenom trgu Sen-Sulpis, Sajlas uzdahnu, podstičući samog sebe da razbistri um zbog predstojećeg zadatka. Široka leđa još uvek su ga bolela od samomučenja koje je ranije tog dana podnio, pa ipak je bol bio beznačajan u usporedbi sa njegovom patnjom pre nego što ga je Opus Dei spasio.
  Ipak, sećanja su mu proganjala dušu.
  Oslobodi se mržnje, Sajlas je naređivao sebi. Oprosti onima koji su se ogriešili o tebe.
  Podižući pogled ka kamenim tornjevima crkve Sen-Sulpis, Sajlas se borio protiv one poznate podmukle struje... one sile koja je njegov um vukla unatrag kroz vreme, ponovno ga vraćajući u zatvor koji je u mladosti bio njegov svet. Sećanja na čistilište došla su kao i uvek, poput bure koja napada njegova čula... zaudaranje kupusa koji truli, zadah smrti, ljudske mokraće i fekalija. Krici beznađa naspram urlajućeg vetra sa Pirineja i tihi jecaji zaboravljenih ljudi.
  Andora, mislio je, osećajući kako mu se mišići zatežu.
  Bilo je sasvim neverovatno, ali upravo u tom ogolelom i zaboravljenom kutku između Španije i Francuske, drhteći u svojoj kamenoj ćeliji, Sajlas je bio spašen.
  Tada to nije shvaćao.
  Svetlost je došla dugo nakon grmljavine.
  Tada se nije zvao Sajlas, mada je zaboravio ime koje su mu roditelji nadenuli. Otišao je od kuće sa sedam godina. Otac pijanica, krupni lučki radnik, gnevan zbog rođenja albino sina, redovno je tukao majku, kriveći je za sramotni izgled dečaka. Kada bi pokušao da je brani, i sam bi dobio gadne batine.
  Jedne večeri izbila je užasna svađa, i majka se više nikada nije podigla. Dečak je stajao iznad njenog beživotnog tela i osećao nepodnošljivo nadiranje krivice jer je dopustio da se to dogodi.
  Ja sam kriv za ovo!
  Kao da je nekakav demon kontrolisao njegovo telo, otišao je do kuhinje i zgrabio mesarski nož. Kao hipnotizovan, kretao se ka spavaćoj sobi gde je otac pijan spavao na krevetu. Bez reci, dečak mu je zabio nož u leđa. Otac je vrisnuo od bola i pokušao da se prevrne, ali sin ponovno zarije nož, ubadajući ga sve dok krkljanje ne utihnu.
  Pobegao je od kuće, ali ulice Marseja bile su jednako neprijateljske. Zbog svoje neobične pojave nije se uklapao među druge mlade begunce od kuće, i bio je primoran da živi sam u podrumu oronule fabrike, hraneći se ukradenim voćem i sirovom ribom sa dokova. Jedino društvo pravili su mu isparani časopisi koje je pronalazio na smetlištu, a koje je sam naučio da čita. S vremenom je ojačao. Kada je napunio dvanaest godina, jedna lutalica – devojka dvaput starija od njega - ismevala ga je na ulicama i pokušala da mu ukrade hranu. Prebio ju je skoro na smrt. Kada su ga vlasti mukom odvojile od nje, dali su mu ultimatum - da napusti Marsej ili da ide u maloletnički zatvor. Dečak se preselio niže niz obalu, u Tulon. Vremenom su se pogledi puni sažaljenja koje su mu ljudi u prolazu upućivali pretvorili u poglede pune straha.
  Dečak je izrastao u snažnog mladića. Mogao je da čuje kako se došaptavaju kada bi prolazili pored njega. Duh, govorili bi, očiju širom raširenih od straha dok su zurili u njegovu belu kožu. Duh sa očima đavola!
  I osećao se kao duh... providan... koji luta od jedne do druge luke.
  Izgledalo je da ljudi gledaju pravo kroz njega.
  Kad mu je bilo osamnaest, u jednom lučkom gradu, dok je pokušavao da ukrade sanduk dimljene šunke sa nekog teretnjaka, uhvatila su ga dva člana posade.
  Dva mornara koja počeše da ga tuku zaudarala su na pivo, baš kao njegov otac. Sećanja na strah i mržnju izronila su na površinu poput čudovišta iz dubina. Jednom mornaru je golim rukama slomio vrat, a drugog je spasio dolazak policije. Dva meseca kasnije, okovan, stigao je u zatvor u Andori. Bel si kao duh, ismevali su ga zatvorenici dok su ga stražari sprovodili, golog i smrznutog. Mira el espectro! Možda će duh proći pravo kroz ove zidove!
  Dvanaest godina su mu telo i duša venuli, sve dok nije postao proziran.
  Ja sam duh.
  Ja nemam težinu.
  Yo soy un espectro... palido coma una fantasma... caminando este mundo a solas.
 
  Jedne noći su duha probudili vrisci drugih zatvorenika. Nije znao kakva nevidljiva sila mrda pod na kojem je spavao, niti koja moćna ruka trese zidove njegove kamene ćelije, ali kad je skočio na noge veliki kamen se obruši upravo na mesto gde je dotle spavao. Podižući pogled da vidi odakle se survao kamen, on ugleda rupu u zidu koji je podrhtavao, a iza nje, prizor koji ne beše video preko deset godina. Mesec.
  Dok se zemlja još uvek tresla, duh se uspentrao kroz uzani tunel, izašao posrćući na čistinu, i survao se niz ogolelu planinsku padinu u šumu. Trčao je čitave noći, uvek nizbrdo, u deliriju od gladi i iscrpljenosti.
  Na ivici svesti, u zoru se našao na železničkim šinama što su presecale put kroz šumu. Sledeći ih, kretao se kao u snu. Ugledavši prazan teretni vagon, uspuzao se u njega tražeći sklonište i odmorište. Kada se probudio, voz se kretao. Koliko dugo? Koliko daleko? Bolje rastao u njegovoj utrobi. Da li umirem? Ponovno je zaspao. Sledeći put su ga probudili vika i udarci. Izbacili su ga iz teretnog vagona. Krvav, lutao je obodom malog sela, uzalud tražeći hranu. Naposletku, tela suviše slabog da bi napravilo ijedan korak više, legao je pored puta i kliznuo u nesvest.
  Svetlo se pojavilo polako, i duh se pitao koliko je dugo mrtav. Jedan dan? Tri dana? Nije bilo važno. Krevet mu je bio mekan poput oblaka, a vazduh oko njega mirisao je slatko od sveca. Isus je bio tamo, gledajući naniže u njega. Ovde sam, rekao je Isus. Ploča je pomaknuta u stranu i ponovno si rođen.
  Spavao je i budio se. Izmaglica mu je zaklanjala misli. Nikada nije verovao u raj, pa ipak gaje Isus pazio. Hrana se pojavljivala kraj njegovog uzglavlja i duh ju je jeo, gotovo sposoban da oseti kako se meso materijalizujena njegovim kostima. Ponovno je spavao. Kada se budio, Isus se još uvek smešio na njega, obraćajući mu se. Spašen si, sine moj. Blagoslovljeni su oni koji idu mojim putem.
  Ponovno je spavao.
  Vrisak bola trgao je duha iz sna. Telo mu je poskočilo iz kreveta, steturalo se niz hodnik ka povicima. Ušao je u kuhinju i video velikog čoveka kako tuče manjeg čoveka. Ne znajući zašto, duh je zgrabio velikog čoveka i zavitlao ga na zid. Ovaj je pobegao, a duh ostao da stoji nad telom mladića u svešteničkoj odori. Svešteniku beše gadno razbijen nos. Podižući ga tako krvavog, duh ga je odneo do kauča.
  "Hvala ti, prijatelju", reče sveštenik na čudnom francuskom. "Crkveni prilozi su lopovima veoma privlačni. U snu govoriš francuski. Govoriš li također i španski?"
  Duh odmahnu glavom.
  "Kako se zoveš?" nastavi on na nepravilnom francuskom.
  Duh se nije mogao setiti imena koje su mu roditelji dali. Sve što je slušao bili su podsmesi zatvorskih stražara.
  Sveštenika se nasmešio. "No hay problema. Ja sam Manuel Aringarosa. Misionar sam iz Madrida. Poslat sam ovde kako bih izgradio crkvu za Obra de Dios."
  "Gde se nalazim?" Glas mu je zvučao šuplje.
  "Ovijedo. Na severu Španije."
  "Kako sam dospeo ovamo?"
  "Neko te je ostavio na mom pragu. Bio si bolestan. Ja sam te nahranio. Ovde si već mnogo dana."
  Duh je proučavao svog mladog staratelja. Prošle su godine od kako mu je neko ukazao bilo kakvu ljubaznost. "Hvala vam, oče."
  Sveštenika dotače raskrvavljenu usnu. "Ne, ja sam zahvalan, prijatelju." Kada se duh ujutro probudio, njegov svet mu je izgledao jasnije. Podigao je pogled ka raspeću na zidu iznad kreveta. Iako mu se više nije obraćao, pružao mu je utehu. Uspravljajući se u krevetu, sa iznenađenjem vide isečak iz novina ostavljen na noćnom stolčiću. Članak je bio na francuskom, star nedelju dana.
  Kada je pročitao priču, ispunio ga je strah. Govorilo se o zemljotresu u planinama koji je uništio zatvor i oslobodio mnoge opasne kriminalce.
  Srce poče luđački da mu udara. Sveštenik zna ko sam! Osetio je nešto što nije već dugo vremena. Sram. Krivicu. Pratio ih je strah da će ga uhvatiti. Skoči iz kreveta. Kuda da pobegnem?
  "Dela apostolska", začu se glas sa vrata.
  Duh se okrenu, preplašen.
  Dok je ulazio u sobu, mladi sveštenik se smešio. Na nosu mu se nalazio čudan zavoj, a u ruci je držao staru Bibliju. "Našao sam ti jednu na francuskom. Obeležio sam ti poglavlje."
  Nesiguran, duh uze Bibliju i pogleda poglavlje koje sveštenik beše obeležio.
  Glava 16.
  Stihovi su govorili o zatvoreniku po imenu Sajlas koji je ležao nag i pretučen u svojoj ćeliji, pevajući u slavu Boga. Kada je došao do stiha 26, ukoči se od šoka. "..
  .A odjedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnički; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi."
  Podiže pogled ka svešteniku. Svećštenik se toplo smešio. "Od sada, prijatelju, ako nemaš drugo ime, zvaću te Sajlas."
  Duh klimnu odsutno. Sajlas. Dobio je telo. Zovem se Sajlas."
  Vreme je za doručak", nastavi sveštenik. "Biće ti potrebna snaga ukoliko ćeš mi pomagati da izgradim ovu crkvu."
 
 
  Šest hiljada metara iznad Mediterana, avion Alitalije na letu broj 1618 poskakivao je od turbulencije, što je putnike teralo na nervozno meškoljenje. Biskup Aringarosa jedva da je to primećivao. Misli su mu bile okrenute ka budućnosti sekte Opus Dei. Nestrpljiv da sazna kako se odvijaju planovi u Parizu, poželeo je da nazove Sajlasa. Ali nije mogao. Učitelj se pobrinuo za to.
  "To je zbog vaše lične sigurnosti", objasnio je Učitelj, govoreći engleski sa francuskim akcentom. "Znam dovoljno o elektronskoj komunikaciji, prisluškivanju i presretanju. Posledice bi mogle biti pogubne po vas." Aringarosa je znao da je u pravu. Učitelj se činio kao izuzetno oprezan čovek.
  Aringarosi nije otkrio svoj identitet, a ipak se pokazao kao čovek koga je vredelo slušati. Naposletku, nekako je dolazio do veoma poverljivih informacija. Imena četiri najviša člana bratstva!Toje jedan od podviga koji je uverio biskupa daje Učitelj zaista sposoban.
  "Biskupe", rekao mu je Učitelj, "sve sam sredio. Da bi moj plan uspio, morate dopustiti Sajlasu da odgovara samo meni tokom nekoliko dana. Vas dvojica nećete razgovarati. Komuniciraću sa njim preko poverljivih kanala."
  "Odnosićete se prema njemu sa poštovanjem?"
  "Čovek od vere zaslužuje najviše poštovanje."
  "Odlično. U tom slučaju, razumem. Sajlas i ja nećemo razgovarati dok se sve ne okonča."
  "To činim kako bih zaštitio vaš identitet, Sajlasov identitet i vlastiti ulog."
  "Vaš ulog?"
  "Biskupe, ukoliko vas vaša žudnja da budete u toku odvede u zatvor, nećete moći da mi platite moju cenu."
  Biskup se nasmeši. "Dobro rečeno. Naše su želje usuglašene. Neka vam je Bog u pomoći."
  Dvadeset miliona eura, mislio je biskup, gledajući sada kroz prozor aviona. Približno isto toliko u američkim dolarima. Sitnica u usporedbi sa nečim toliko moćnim.
  Ponovno je bio siguran da Sajlas i Učitelj neće podbaciti. Novac i vera bili su snažna motivacija.
 
Poglavlje  11

  Une plaisanterie numérique?" Bezu Faš bio je crven od besa, zureći u Sofi Nevo u neverici. Numerička šala? "Vaša profesionalna procena Sonijerove šifre jeste da je to neka vrsta matematičke pošalice?"
  Faš nije shvaćao drskost ove žene. Ne samo da je upala bez dopuštenja, nego je sada još i pokušavala da ga uveri da je Sonijer, u poslednjim trenucima svog života, bio inspiriran da napravi matematički štos?
  "Ova šifra", objasni Sofi na brzom francuskom, "jednostavna je do apsurda. Jacques Sonijer je morao znati da ćemo je odmah prozreti." Ona izvuče komadić papira iz džepa džempera i predade ga Fašu. "Ovo je rešenje."
  Faš pogleda karticu.
  1-1-2-3-5-8-13-21
  "To je to?" prasnu on. "Samo ste poredali brojeve od manjih ka većim!"
  Sofi je imala još i drskosti da mu uputi samozadovoljan osmjeh. "Upravo tako."
  Fašov glas se snizi do grlenog rezanja. "Agente Nevo, nemam predstavu što do đavola ovim nameravate da postignete, ali vam savetujem da to postignete što pre." On baci nestrpljiv pogled na Langdona, koji je stajao u blizini, telefona pritisnutog na uho. Očigledno je još uviek slušao telefonsku poruku iz ambasade Sjedinjenih Država. Na osnovu Langdonovog prebledelog lica, Faš je znao da su vesti loše.
  "Kapetane", reče Sofi, opasno prkosnim tonom, "sled brojeva koji imate u ruci slučajno predstavlja jednu od najpoznatijih matematičkih progresija u istoriji."
  Faš nije ni znao da je postojala neka poznata matematička progresija, ali je bio sasvim siguran da mu se Sofin ležeran ton ne sviđa.
  "Ovo je Fibonacijev niz", objasni ona, pokazujući glavom na komad papira u Fašovoj ruci. "Progresija u kojoj je svaki član jednak zbiru prethodna dva člana."
  Faš je proučavao brojeve. Svaki član je zaista bio zbir prethodna dva, pa ipak nije mogao ni da pretpostavi od kakve je važnosti sve to za Sonijerov slučaj.
  "Matematičar Leonardo Fibonaci došao je do ovog niza brojeva u trinaestom veku. Očigledno ne može biti slučajnost da svi brojevi koje je Sonijer napisao na podu pripadaju Fibonacijevom čuvenom nizu."
  Faš je nekoliko trenutaka zurio u mladu ženu. "Dobro, ukoliko to nije slučajnost, da li biste mi rekli zašlo je Sonijer lo napravio. Šta je želeo da kaže? Što to znači?'
  Ona slegnu ramenima. "Apsolutno ništa. U tome je poenta. To je jednostavna kriptografska šala. Kao da uzimate reči iz čuvene pesme i nasumice ih redate da biste videli da li će iko prepoznati što odabrane reci imaju zajedničko."
  Faš preteći koraknu ka njoj, tako da mu se lice našlo na samo nekoliko centimetara od njenog. "Iskreno se nadam da imate mnogo bolje objašnjenje od tog"
  Sofine nježne crte postadoše zapanjujuće oštre kad se nagnula ka njemu.
  "Kapetane, imajući na umu što riskirate večeras, mislila sam da ćete ceniti saznanje da se Žak Sonijer možda igra sa vama. Očigledno to nije slučaj. Obavestiću direktora Kriptografije da vam više nisu potrebne naše usluge."
  Rekavši to, ona se okrenu na petama i marširajući ode putem kojim je došla.
  Zaprepašten, Faš je promatrao kako nestaje u tami. Je li ona poludela? Sofi Nevo je upravo postavila novu definiciju le suicide professionnel.2
  Faš se okrenu ka Langdonu koji je još telefonirao, zabrinutiji nego maločas. Ambasada Sjedinjenih Država. Bezu Faš je prezirao mnoge stvari... ali malo ih je izazivalo veći gnjev od ambasade Sjedinjenih Država.
  _______________________
  2 Franc. profesionalno samoubistvo (prim. Praetorious).
  __________________________
  Faš i ambasador su ukrštali rogove redovno oko zajedničkih poslova države - njihovo najčešće bojno polje bilo je provođenje zakona prema Amerikancima u poseti. Gotovo svakodnevno je Sudska policija hapsila američke studente na razmeni zbog posedovanja droga, američke poslovne ljude zbog unajmljivanja maloletnih prostitutki, američke turiste zbog krađe ili uništavanja imovine. Po zakonu, Američka ambasada je mogla da interveniše i izruči okrivljene građane Sjedinjenim Državama, gde ne bi dobili više od nekoliko packi.
  I ambasada je bez izuzetka upravo to i radila.
  L'émasculation de la Police Judiciaire, tako je to Faš nazivao. Paris Match je u skorije vreme objavio strip koji je prikazivao Faša kao policijskog psa koji pokušava da ugrize američkog kriminalca, ali ne može da ga dohvati jer je vezan za Američku ambasadu.
  Ne večeras, Faš je rekao sam sebi. Suviše se toga rizikuje
  Kad je Robert Langdon prekinuo vezu, izgledao je bolesno.
  "Da li je sve u redu?" upita Faš.
  Langdon slabašno odmahnu glavom.
  Loše vesti od kuće, oseti Faš, primećujući, dok je uzimao telefon, da se Langdon preznojio.
  "Nesreća", promuca Langdon, gledajući Faša sa čudnim izrazom na licu."Prijatelj..." Oklevao je. "Moraću da otputujem kući odmah ujutro."
  Faš nije sumnjao da je šok na Langdonovom licu iskren, pa ipak je osetio još nešto, kao da udaljeni strah iznenada počinje da svetluca u očima Amerikanca. "Žao mi je što to čujem", reče Faš, pomno promatrajući Langdona. "Želite li da sednete?" Pokaza na jednu od klupa za posetioce galerije.
  Langdon odsutno klimnu glavom i načini nekoliko koraka ka klupi. Zastade, svakog trenutka sve zbunjeniji. "U stvari, mislim da bih da odem do toaleta."
  Faš se u sebi namršti zbog odlaganja. "Toalet. Naravno. Hajde da napravimo pauzu od nekoliko minuta." On pokaza niz dug hodnik u pravcu iz kojeg su došli. "Toaleti su tamo, u pravcu kustosove kancelarije."
  Langdon je oklevao, okrećući se u suprotnom smeru, ka drugom kraju hodnika Velike galerije. "Mislim da se tamo nalazi mnogo bliži toalet."
  Faš uvide da je Langdon u pravu. Bili su na dve trećine puta niz hodnik, i Velika galerija se završavala parom toaleta. "Da pođem sa vama?" Langdon odmahnu glavom, već zalazeći dublje u galeriju. "Nema potrebe. Želeo bih da budem sam nekoliko trenutaka."
  Faša nije oduševljavala pomisao da Langdon sam luta hodnikom, ali ga je tešilo to što je znao da je Velika galerija slepa ulica čiji se jedini izlaz nalazio na drugom kraju – kapija ispod koje su ušli. Iako su francuska protupožarna pravila nalagala nekoliko požarnih stepenica za slučaj opasnosti za ovako velik prostor, te su požarne stepenice bile automatski blokirane kada je Sonijer aktivirao sigurnosni sistem. Istina, taj sistem je sada poništen, što je otključalo požarne stepenice, ali to nije imalo značaja - vanjska vrata bi, ukoliko bi se otvorila, aktivirala protupožarni alarm. Pored toga, vani su čekali agenti Sudske policije. Langdon nije nikuda mogao bez Fašovog dopuštenja.
  "Moram da se vratim do kancelarije gospodina Sonijera za trenutak", reče Faš. "Molim vas da odmah dođete do mene, gospodine Langdon. O mnogo čemu moramo da razgovaramo."
  Langdon mahnu bez reči dok je nestajao u tami.
  Okrećući se, Faš ljutito odmaršira u suprotnom smeru. Kada je došao do kapije, provukao se ispod, izašao iz Velike galerije, odmakao niz hodnik i uleteo u komandni centar u Sonijerovoj uredu.
  "ko je dao odobrenje da se Sofi Nevo pusti u ovu zgradu!" urlao je Faš.
  Kole je odgovorio prvi. "Rekla je stražarima vani da je rešila šifru." Faš se osvrte oko sebe. "Je li otišla?"
  "Nije sa vama?"
  "Otišla je." Faš baci pogled na zamračeni hodnik. Očigledno, Sofi nije bila raspoložena da zastane i popriča sa drugim službenicima dok je napuštala zgradu.
  Za trenutak, Faš pomisli da radiom pozove čuvare na međuspratu i kaže im da zaustave Sofi i dovukli je natrag pre nego što stigne da napusti zgradu. Potom malo bolje razmisli. To je govorio samo njegov ponos... hteo je da njegova bude poslednja. Dovoljno mu je ometanja za noćas.
  Pozabavi se agentom Nevo kasnije, rekao je sam sebi, unapred se radujući što će je otpustiti.
  Potiskujući Sofi s uma, Faš se za trenutak zagleda u minijaturnog viteza na Sonijerovom radnom stolu. Potom se ponovno okrete ka Koleu. "Imate li ga?"
  Kole kratko klimnu i okrenu laptop ka Fašu. Crvena tačka se jasno videla na planu Muzeja, trepćući ravnomerno u prostoriji obeleženoj kao TOILETTES PUBLIQUES.
  "Dobro", reče Faš, paleći cigaretu i odlazeći u hodnik. "Moram da telefoniram. Pazite prokleto dobro da Langdon ne ode dalje od toaleta."
 
                                                                                   

Нема коментара:

Постави коментар