Roger Zelezny & Robert Sheckl, Trka sa Fasutom, 4. Firenca

                                                      


      Pa, Fauste, šaljemo te u iduću fazu takmičenja. U ovoj odlaziš u grad Firencu, u godinu 1492. Kako ti samo zavidim, dragi momče! Uživo ćeš videti grad koji može tvrditi da je umetnički izumitelj novog sveta. Mnogi se učenjaci prepiru je li renesansa počela u Firenci. Kako ti to zvuči?"

         Mack i Mefistofeles bili su u maloj kancelariji  smeštenoj u Čistilištu. Čistilište je u tom delu bilo ogromno, a kancelarija je bila jedina stvar na vidiku. To je bilo mesto koje je Mefistofeles često koristio za kasno noćno obrađivanje papirologije. Prilično jednostavno; drvena struktura široka oko tri metra (u Čistilištu ste mogli graditi veliko koliko god ste želeli, bez dodatnih troškova, ali Mefistofeles je želeo da zadrži nepretenciozan izgled).

Nekoliko ulja s ladanjskim motivima na zidu. Mala fotelja presvučena zelenim satenom na kojoj je sedeo i običan drveni sto na čijem se rubu gnezdio Mack. Mefistofeles je Macku dao čašu ječmenog vina kako bi došao  sebi nakon susreta sa smrću. Ali on je bio i nestrpljiv za nastavkom takmičenja.

"Onda dobro", rekao je na kraju  Mefistofeles. I tako je, imajući jedva vremena uhvatiti dah, Mack znao da opet mora ići. Na mesto neobičnog imena.

"Šta  je renesansa?" pitao je Mack.

  "Zaboravio sam," zacerekao se Mefistofeles, "termin 'renesansa' ušao je u upotrebu dugo nakon što je renesansa završila. Odnosi se na istorijsko  razdoblje, dragi moj Fauste."

"I šta bih trebao učiniti u vezi te renesanse?" zanimalo je Macka.

"Pa ništa, direktno. Renesansa nije nešto u vezi čega možeš nešto napraviti. Ne, samo sam ćaskao, isticao koliko je to važno razdoblje istorije, i kako tvoji izbori tamo mogu doneti značajne promene."

"Šta trebam napraviti? Postoje li izbori?"

"Da, naravno da izbori postoje", potvrdio je Mefistofeles. "Poslaćemo te u Firencu u vreme Vatrometa taštine."

"Kako?"

"Velikog spaljivanja predmeta taštine, poput ogledala, zabavnih slika, šund literature, vrednih spisa, poslastica i slično. Sve ove i mnoge druge stvari nagomilane su na velikom trgu Piazza della Signorija i zapaljene."

"Zvuči pomalo ekstremno", napomenuo je Mack. "želiš da zaustavim tu lomaču?"

"Ne, nikako", odbio je Mefistofeles.

"Šta onda trebam učiniti?"

"Delo", rekao je Mefistofeles. "Zato smo našeg Fausta stavili u takmičenje. Tako da može izvesti delo koje će se odraziti kao Dobro ili Zlo, te će o njemu prosuditi Ananke."

"ko?"

"Ananke je grčko ime za drevnu praiskonsku silu Nužnosti, onog što mora biti. Svim stvarima Ananke na kraju mora suditi."

"Gde je ta Ananke?"

"Ona je sveprisutna", objasnio je Mefistofeles. "Ali nematerijalna i neuhvatljiva, pošto je Nužnost ta završna sila koja povezuje stvari, ali sama nema supstancu. Ipak, kad dođe vreme Ananke će uzeti telesni oblik i reći nam presudu."

To je za Macka postajalo malo preumno. "Šta bih, tačno, ja trebao učiniti?"

"To ti ne mogu reći", odvratio je Mefistofeles. "Ova je epizoda zamišljena drugačije od ostalih. U ovoj sam moraš pronaći nešto što ćeš učiniti."

"Ali kako ću proceniti šta učiniti?"

Mefistofeles je slegnuo ramenima. "Postoje mnogi načini. Možeš ugledati osobu u opasnosti, i odabrati da joj spasiš život. Onda će presuda zavisiti od toga čiji si život spasio,  šta je osoba učinila sa svojim životom u preostalim godinama."

"Ali kako ću znati?" pitao je Mack

" Moraš proceniti što bolje možeš", odgovorio je Mefistofeles. "U to je vreme u Firenci bio Niccolo Machiavelli. Možeš mu savetovati da ne napiše svoje remek delo, Vladara, koji je prouzrokovao veliku frku u božanskim krugovima."

Mefistofeles je oklevao i gledao nokte, a onda dodao: "Ili mi možeš potražiti Botticellija, ako ne možeš smisliti nešto drugo za raditi."

"To bi bilo dobro?"

Mefistofeles je oklevao. Đavolski će platiti ako neko sazna za to. Ali znao je savršeno mesto na zapadnom zidu svoje palače u Paklu gde će obesiti sliku. Ostali arhdemoni biće bolesni od zavisti kad je ugledaju.

"Oh da," rekao je, "nabavljanje Botticellija uopšte ne bi bilo loše."

"Problem je", upozorio ga je Mack, "što ne bih razlikovao Botticellija od Durera. Slike su za mene nebeske nepoznanice. U stvari znam više o nebeskim nepoznanicama nego o slikama."

"Pa, to nije u redu", zaključio je Mefistofeles. "Siguran sam kako se niko neće buniti ako poboljšam tvoje znanje o umetnosti. Moglo bi ti biti neophodno za izvršenje zadatka."

Mahnuo je rukom. Mackova su kolena na trenutak zadrhtala kad mu je um naglo opterećen znanjem o usporednim umetničkim vrijednostima od helenizma pa do nekoliko vekova iza njegovog vlastitog vremena.

"Da ti nabavim Botticellijevu sliku? Želiš da to učinim?"

"Nije na meni da ti kažem", branio se Mefistofeles. "Samo sam ti dao podlogu tako da ćeš imati osećaj za stvari." Oklevao je, a onda dodao: "Naravno, ako, tokom kom svog boravka u ovom razdoblju, slučajno naiđeš na Botticellija vrlo rado ću ga otkupiti od tebe po vrlo dobroj ceni."

"Ako ne naiđem na sliku", pitao je Mack, "šta još mogu učiniti?"

"Ne mogu ti reći. Dragi moj Fauste, u ovoj igri nema jednostavnih izbora. Nije samo stvar u otkrivanju 'najboljeg' poteza po nekom predodređenom kriteriju. Moral s ovime nema veze. Ovo su obični vijci i matice. Ovo daje tebi, običnom čoveku, priliku za odlučivanje koje je obično rezervisano za duhovna bića. Videćemo koliko je ljudsko biće dobro u tim stvarima."

"A dobro", prihvatio je Mack sumnjičavo. "Ali još uvek nisam siguran da shvatam "

"Moj dragi momče, to ti je poput kviza."

"Molim?"

"Zaboravio sam, oni još nisu izmišljeni. Zamisli čoveka koji stoji pred publikom i za novac odgovara na pitanja, i za svaki tačan mu se plaća. Sada, za deset hiljada  lujdora ... Ti si na Vatrometu taštine u Firenci u 1492. Ispred tebe je velika lomača. Na nju se bacaju svakojake taštine. Među njima je neprocenjivi Botticelli. U tvojoj je moći da ga spasiš. Šta ćeš učiniti?"

"Shvatio sam", kimnuo je Mack. "Ako ti se odgovor sviđa, ja dobijem lovu?"

"To je cela zamisao", rekao je Mefistofeles. "Nastavljamo. Sada mi kažemo tebi, u redu, ista situacija. Sada si u palači Lorenza de Medicija. On je strahoviti i okrutni tiranin, ali je također veliki poštovalac umetnosti. Umire. Drži. Uzmi ovo."
        Dao je Macku malu staklenu ampulu punu zelene tekućine. "Sada u rukama držiš lek koji će mu dati još deset godina života. Hoćeš li mu ga dati ili ne?"

"Auf, otpuhnuo je Mack. "O tome moram razmisliti. Možeš li mi reći više?"

"Oprosti, ovo su jedine malenkosti koje ti mogu dati. Bit stvari je brzina. Testiramo brzinu tvog shvatanja, i gledamo u dubine za koje čak ni ne znaš da ih imaš. Idi tamo, doktore Faust, i obavi posao za ljudski rod! Jesi li spreman?"

"Pretpostavljam", odvratio je Mack. "Oh. Šta je s Margaritom?"

"Ona je već u Firenci. Naći ćeš je na tržnici svile. Rekla je kako želi obaviti kupovinu dok još ima vremena."


2.


     U međuvremenu, u drugom delu svemira, vlažno, turobno veče palo je nad zapadni Centar Pakla. Velike crne ptice žalosno su kreštale dok su letele ko zna gde. Prljave ulice bile su mokre, kante za smeće bile su razbacane, čuli su se zvukovi mučenja iza daskama zagrađenih prozora s obe strane ulice, gde su duhovi upravo pušteni iz Jame živeli u večnom rintanju. Jedino veselo mesto bio je Maladroitov ikor klub, u središtu kvarta. U klubu je sve bilo živo, brzo, glamurozno - dobra strana Pakla.

      U tom Ikor klubu, u privatnom separeu na jednoj strani, sedeo je Azzie Elbub. Te je večeri imao spoj s Ettom Glber, mladom damom koja je u svojoj veštičjoj skupini bila izabrana za Miss Ulizicu godine 1122. i kao nagradu dobila izlazak s frajerskim, mladim, razigranim i prilično zgodnim demonom. Malo se iznenadila kad je dobila Azzieja, jer nije bila spremna za naranđasto-glavog demona lisičjeg lica, ali se brzo prilagodila sposobnošću koja joj je donela pobedu na takmičenju  ulizica. Azzie je plan aktivirao pre nekoliko godina, kao siguran način ostvarivanja spojeva s komadima sa Zemlje.

    To je bio trenutak kojeg je trebalo spremiti u dosije koji sadrži ljigave dobitke. Svetla su bila prigušena. Diskretni reflektor osvetljavao je duboki dekolte Miss Ulizice. Džuboks je svirao "Zemaljskog anđela", zato što su u Paklu uvek pre ili kasnije nabavili sve hitove, iako nikad na vreme. Sve je bilo savršeno. Ali Azzie se nekako nije mogao zabavljati. Zabava je u Paklu religija, ali Azzie je bio u buntovnom raspoloženju. Imao je ozbiljnog posla. Morao je odlučiti kako osigurati najbolju poziciju u takmičenju  između Svetlosti i Tame, a to je uslovljenoda se nešto učini u vezi Fausta.

     Faust je do sada odolevao iskušenjima. Azzie za sada nije imao sreće. Pitao se nudi li prave stvari. Ali nakon što ste ponudili slavu, bogatstvo i Helenu.
         Faust je bio težak tip, u to nije bilo sumnje. Duhovno je bio divljak. Nije se moglo pretpostaviti šta će sledeće učiniti. Istinu govoreći, silama Tame je bolje što ga nemaju u takmičenju. Faust možda nije dobar čovek, ali je daleko od zlog. Dok je Mack, njegova zamena, u celosti jednostavniji, pa se mogu očekivati predvidljiviji, i zbog toga zadovoljavajući rezultati.

    Azzie je još malo promislio o tome. Što je više o tome mislio, Faust mu je bio komplikovaniji. Na kraju je doneo odluku.

      "Slušaj", rekao je Miss Ulizici, "bilo je zabavno, i bilo mi je pravo zadovoljstvo što sam te upoznao. Ali sada moram ići. Ne brini, račun je plaćen."

     Nakon što je to rekao, odmah je krenuo, ušao u mali separe za čaranje kojeg je klub postavio za hirovite članove koji nisu voleli čarati u javnosti. Usmerio se prema Zemljinoj prošlosti, jer se nekako našao previše napred. Čarolija se aktivirala i godine su letele unatrag poput listova na kalendaru u nekom budućem dobu kad će takve stvari postojati. Krećući se brže od brzine sećanja, Azzie je video panoramu vremena kako se uvlači sama u sebe, guta vlastiti rep. Starci su postajali mladići, vulkani su se gasili i tonuli u zemlju, ledenjaci su plutali na severu i lugu, ljudska rasa se smanjivala i nestala. Na kraju  je u potpunosti izašao iz ljudske teritorije i došao u zemlje legendi koje su Homer i ostali stvorili.

     Ispred je bila Leta, a onda se pojavila velika pećina Avernus. Uleteo je u nju i pratio njene zavoje i serpentine dok se spuštala u dubine Pakla i spajala sa Stiksom. Bilo je to kao putovanje kroz creva zmije. Cela je stvar imala bledo i sablasno osvetljenje od fluorescentnih litica, a Azzie je ponekad na tim liticama video ljude kako stoje, junački goli ljudi umotani u plahte poput izbeglica s Doreovog duboreza. Ali sada je bio na mestu na koje se čarolijom doveo, tamo gde je počinjala teritorija Pakla.

     Azzie se okrenuo i preletio preko samog Stiksa, sve dok na kraju nije naišao na Haronov brod, usidren uz blatnu obalu. Faust i Helena su sedeli na krmi, gledali crnu nemirnu vodu i ćaskali.

    Azzie se ustremio dole i glatko aterirao na brod. Brod se pritom jedva zaljuljao, tako je lak korak imao, a Haron je ipak pogledao kako bi video ko se spustio na njegov brod. Azzie nije obraćao pažnju na njega.

"Vozdra!" viknuo je Azzie. "Doktore Faust! Dobar dan vam želim!"

"Pozdrav tebi, nepošteni duše", odzdravio je Faust. "Što te dovodi u ove predele?"

" Pa, mislio sam pogledati kako vam ide." Azzie je seo na sto na sklapanje naslonjen na ogradu. "Kako ide?"

" Dovoljno dobro", rekao je Faust. "S Haronom je dosta teško, ali mislim da sam ga dovoljno uverio tako da će sarađivati sa mnom."

"Uverio Harona? Kako ti je to uspelo?"

"Istaknuo sam činjenicu da mu dajem priliku da bude na samom početku vrlog novog mita."

"Koji je to mit?" pitao je Azzie.

"Ah, pa to je priča o velikom susretu Fausta i Harona; kako je, uz Haronovu saradnju, Faust putovao na dotad neviđena mesta, vodeći sa sobom prelepu Helenu."

"Hah!" oglasila se Helena, koja je sedela u blizini, brčkala noge u vodi i slušala razgovor.

    Azzie ju je ignorisao. Faustu je rekao: "Imam novi predlog za tebe."

     "Već sam ti rekao. Neću te slušati."

"To nije ono što tražim", uveravao ga je Azzie. "Gledaj. Igra za gospodarenje Milenijem traje. Ovaj tip Mack je vodi, igra tvoju ulogu. To nije način na koji bih ja to izveo, ali tako se dogodilo. Već je prošao kroz dve epizode. Je li prošao dobro ili loše, nije važno. Šta je učinjeno, učinjeno je, i ni ti ni ja tu ne možemo ništa učiniti. Pa zato kažem, ostavi se toga. Prestani pokušavati preuzeti Mackovu ulogu. Izađi iz drame. A ja ću se pobrinuti da ti se to isplati, doktore."

"Koji je tvoj predlog?"

"Odabraću razdoblje istorije koje je kao stvoreno za tvoje talente. Bićeš bogat, i svi će znati za tebe."

"To ću biti samo ja?" upitao je Faust. "Ili ću uz sebe imati prikladnu družicu?"

Eto Fausta, opet se cenka! Azzie je obećao: "Sve će ovo biti s Helenom uz tebe, jer ona je dio pogodbe. Johanne, ljudski rod će ti zavideti. I bićeš bogat, doktore, bogatiji no što možeš i sanjati."

"S tvojim talentom za prevare", primetio je Faust, "daćeš mi sve to, ali ćeš me
napraviti slaboumnim ili paralizovanim tako da ne mogu uživati u tome. Znam tvoje fore, demone!"

"Misliš da bih ja učinio nešto tako?" zgražao se Azzie. "Možda jesam zao, ali nisam loš. Ali reći ću ti nešto, kako bih sve poboljšao, ubaciću puni tretman pomlađivanja. Izgledaćeš, osećaćeš se, i bićeš novi čovek, intelektualno i telesno. Pred sobom ćeš imati mnoge, mnoge godine energičnog života. I biće dobar, doktore, oh đavole, biće tako dobar!"

   Azzie se toliko zanio svojom prodajom da je kićenom gestom poljubio ruku, što nije bio njegov tipični stil. Ali Faust nije bio dirnut.

"Ne," odbio je Faust, "žao mi je, shvatam tvoje osećaje. Ali ne mogu to učiniti."

"Ali zašto ne?" zacvilio je Azzie.

"Vidiš, to ne bi bilo faustovski. Znam da moraš misliti o svom takmičenju . Ali ja moram misliti o Faustovoj veličanstvenosti i, ako ostane nešto vremena, o  budućnosti ljudskog roda. Žao mi je, pokvareni demone, ali ne mogu te poslušati."

"Pa, vredelo  je pokušati", rekao je Azzie. "Šta ćeš sada učiniti?"

"Nameravam zauzeti vlastito mesto u takmičenju. Ne znam imam li vremena da stignem u Firencu. Ali nakon toga, sledeći je čin u Londonu. Već sam uverio Harona da me odvede tamo. Za njega će biti ugodna promena da provede dan u plovidbi Temzom."

     Haron je slušao. Sada se okrenuo i, neugodno se smejući rekao: "Da, Fauste, dogovorilismo se, ali samo uz uslov da mi daš Čaroliju putovanja koja će dati pokretnu silu da nas odvede tamo. Brod mrtvih ne kreće se kroz prostor i vreme samo pomoću vesala, znaš."

Faust se okrenuo Azzieju. "Ah, o toj Čaroliji putovanja. Moja je prilično istrošena. Možeš li mi dati punjenje čarolije? Ili još bolje, daj mi lijepo novu Čaroliju putovanja i Haron i ja ćemo krenuti."

"Naravno", rekao je Azzie i izvadio malu čaroliju iz vrećice, neprimetno skinuo etiketu NEISPRAVNO - NIJE ZA UPOTREBU, koju joj je dodelilo Veće za standardizovanje čarolija, i dao je Faustu. "Puno sreće", rekao je i onda nestao.

Bio je vrlo zadovoljan sobom. Nije trebao brinuti zbog Fausta. Tip će se neutralizovati, uz malu pomoć lukavog demona lisičjeg lica koji deli čarolije i krade jaja.

3


    "Šta. si", pitao je Faust Helenu, dok je Haron pripremao brod za novo odredište, "mislila s onim 'hah'?"

     Helena, liepa i nepristupačna, stajala je uz ogradu i gledala kako riba vremena guta anomalije. Crna voda se vrtložila i komešala, refleksije dela ljudi i bogova mutno su se nazirale na njenoj površini. Odgovorila je ne okrenuvši se: "To je izraz prezira, koju osećam prema tvojem seksističkom ponašanju."

"Seksist? Ja? Ali ja sam Faust!"

"Dobro za tebe! Ali šta je sa mnom? U nekim stvarima možda imaš veliki intelekt, ali još uvek smatraš ženu objektom za kog se treba boriti i dobiti je kao trofej u smešnim ratovima koje vi muškarci vodite kako biste dokazali te stvari."

"Ovakvi argumenti ne zvuče kao Helena koju bih očekivao", rekao je Faust.

"Govori poput intelektualke, a ne poput dobrog komada kakvim su te muškarci oduvek smatrali. Istorija ne beleži tvoje poglede na temu muškaraca."

"Zato što je Istorija  seksistička", ustvrdila je Helena. "Pobednici pričaju svoje viđenje stvari. A zašto bi bilo drugačije? Moć čini pravo i mi postajemo ono što kažemo da jesmo. Pričaj o nepravednom pisanju!"

"Zbog čega se pak ti buniš?" pitao je Faust. "Lepa si i čuvena!"

"Ali su me stavili u večnu ulogu statiste. Moji mi se prijatelji smeju. A zašto? Zato što budale poput tebe neprestano sanjare o meni i misle da su frajeri ako me mogu učiniti svojom robinjom."

Faust je rekao: "Ja, učiniti tebe svojom robinjom? Reci ne, liepa Heleno! Pre sam ja rob tvoj, i spreman sam poslušati tvoj najmanji hir."

"Aha? Kako bi onda bilo da me vratiš u Had otkuda me demon oteo?"

"Oh, pa, to ne dolazi u obzir", odbio je Faust. "Daj 'ajde, pokušavam biti galantan. Ti takođe trebaš pokušati."

"Đavola  moram pokušati", durila se Helena. "Možeš imati moje elo, ali me ne poseduješ."

"Hmm", promrmljao je Faust i pohotno je pogledao. "Mudar čovek može tvoje telo smatrati dovoljnom nagradom."

"Takođe nećeš dobiti ni telo", odbrusila je Helena. "Najpre ćeš me morati ubiti."

       Faust je pomislio kako bi do toga i moglo doći. Ali je stisnuo zube. Smešna je stvar bila što uopćšte nije previše želieo ovu ženu. Posedovati je, gospodariti joj, dominirati njome, da, naravno. Ali voditi ljubav s njom? Faust ju je smatrao impresivnom kad je ćutala l, a lajavicom kad je pričala. Divio se činjenici što drevni svet nikad nije komentarisao Helenin konverzacijski stil.

    "Slušaj," započeo je Faust, "budimo razumni. U ovom našem svetu možeš glumiti u samo nekoliko uloga. Ja glumim gospodara, iako te uveravam da mi to u potpunosti ne odgovara. Nisam baš dobar sa ženama iz vladajuće klase. Da ti kažem istinu, volim guščarice. Ali to što imam tebe je velika težnja, iako baš lično  ne padam na to. Zato igram svoju ulogu. A sada, Sudbina, ili Nužnost, ili Šansa, iliko god bio, su te stavili u ulogu najpoželjnije žene. Ti trebaš biti uzor zavodljivosti. Ne činiš si dobro ako želiš biti nešto drugo. Imaš svoju ulogu i ona je dobra. Mnoge bi žene dale sve da se zamene s tobom. A to nije loše, što se tiče uloga. Čak i ako ti se ne sviđa, pokušaj barem ne izneveriti režisera."

       Helena je trenutak razmišljala. Onda je progovorila: "Pa, Fauste, dobro zboriš i pričaš otvoreno. Dopusti da i ja budem jednako otvorena. Jesi li me dostojan? Helenin arhetip je svugde poznat. Ali nikad nisam čula za faustovski arhetip."

     "Pojavio se puno nakon tvog vremena," rekao je Faust, "ali nije nimalo slabiji od tvojeg. U drevnom su svetu ljudi možda želeli biti poput Odiseja ili Ahileja. U danšanje vrieme ljudi teže faustovskom idealu."

"Možeš li mi sažeti taj ideal?" zatražila je Helena.

" Rečima je teško opisati zbiljsku kvalitetu nečijih osobina. Recimo samo da Faust želi više. Ima tu puno više od toga, ali ti daje predodžbu."

" Neka vrsta modernog Prometeja?" pitala je Helena.

"Možda, Helena", nacerio se Faust. "Ali s razlikom. Prometej je završio na kamenu dok mu je lešinar proždirao jetru. A Faust slobodno luta prostorom i vremenom. S malom pomoći njegovih prijatelja, naravno. A to je razlika između starog i novog sveta."

"Vidim da znaš održavati konverzaciju", primetila je Helena. "Ako ništa drugo."

Nasmešila se i Faustovi su receptori uzbuđenja počeli mahnito treperiti sve dok ih njegova snažna volja nije opet smirila.

"Krenimo onda, Fauste", rekla je Helena. "Priznajem, zanimaju me obrisi tog novog mita koji stvaraš. Možeš li mi nagoviestiti šta se sledeće događa?"

"Kao sledeće odlazimo odavde", odvratio je Faust. "Harone! Je li brod spreman?"
"Imaš li onu Čaroliju putovanja?" upitao je Haron.

"Tu je", rekao je Faust i dao mu je. Haron je rukom potražio i pronašao Pokretni utor. Pažljivo je umetnuo čaroliju. Faust je rekao da je aktiviraju reči. Duh je stajao na sredini broda i odvezao užad kad su prvi trzaji kretanja protresli brod. Kretanje je opet došlo. Pojavio se veliki oblak dima, zelene i sive boje, sa žućkastosmeđim pozadinskim osvetljenjem i malim čupavim maglicama na krajnjim granicama. Onda se Čarolija putovanja aktivirala. I iznenada, tek tako, brod je nestao.

    Posmatrač na obali bi ipak, gledajući kako brod mrtvih nestaje, mogao istaknuti da zeleni i sivi oblaci dima nisu uobičajeni nusprodukti čarolije, nego pre znače neispravnu Pogonsku čaroliju. Obično se brodovi tako ne kreću kad imaju magični pogon. Posmatrač je mogao zaključiti kako nešto značajno nije u redu. I da je tako zaključio, ne bi puno pogrešio.


4.


      Mack se našao na putu koji je vodio između redova jablana. Uspeo se uz mali brežuljak i ugledao, u blizini, tornjeve otmenog grada. Vreme je bilo toplo i sunčano. Bilo je još ljudi koji su šetali putem. Nosili su duge čarape, tunike, meke čizme, baš kao u Krakowu, ali s talijanskim štihom. Mack je video da ga je Mefistofeles odenuo na isti način. Prošao je kroz vrata u čudesnu vrevu koja je bila Firenca.

      Na uskim je ulicama bilo puno gužve i galame. Izgledalo je da su svi vani, većina je bila svečano odevena. Na ovaj lepi proletni dan Firenca je bila u svečanom raspoloženju. Šareni stegovi na mnogim balkonima i krovovima vijorili su na povetarcu. Predstavljali su razne gradske komune. Prodavači hrane bili su najbrojniji, prodavali su najnovije jelo, male renesansne pizze. Naoružani konjanici s čeličnim kacigama jahali su ulicama i gurali ljude s puta poput policajaca u svim dobima i erama. Mack je prošao pokraj nagomilanih štandova na kojima se prodavala odeća, posude, začini, mačevi i noževi. Na jednom su se štandu prodavali veliki porculanski poslužavnici, na drugom lubenice, a na trećem kovačke rukotvorine.

      Iako je sve bilo jako zanimljivo, Mack je odlučio kako mu je bolje naći mesto za odsjesti. Najpre je proverio novčanik i otkrio da je pun novca. Mefistofeles u tome nije bio škrt. Svidela mu se gostionica ispred njega zbog dobro ofarbanih sivih zidova i zlatnog natpisa koji ju je proglasio Paradisom. Vlasnik, krupni čovek crvenog lica s prištem na nosu ispočetka je bio sumnjičav, pošto Mack nije poslao glasnika kako bi najavio svoj dolazak. No pretvorio se u oličenje uljudnosti kad mu je Mack dao zlatni florin.

"Naša najbolja soba za vas, dragi moj doktore Faust! Dolazite u povoljno vreme. Ovo je praznik, znate, doba kad mi Firentinci palimo svoje taštine."

"Da, znam", primetio je Mack. "Hoće li se održati daleko odavde?"

"Samo nekoliko ulica dalje na Piazzi Signoriji", rekao je gostioničar. "Imaćete dobar pogled na jedan od najneobičnijih fenomena našeg vremena. Savonarola je obećao kako će ove godine lomača biti uistinu nešto posebno."

"Kakav je čovek taj Savonarola?" upitao je Mack.

"On je najsvetiji redovnik i sveštenik. Živi jednostavno, za razliku od prinčeva Crkve koji vladaju nama. Govori protiv prodavanja i kupovanja crkvenih službi, prepuštanja užicima i ostalih loših navika Crkve. I Francuski savez ga ceni."

Šta je to?"

"To je naš savez s francuskim kraljem, koji nas štiti od papine želje da nam opet nametne Medicije."

"Vi ne volite te Medicije?" pitao je Mack.

"Oh, dosta su dobri", odvratio je gostioničar. "Lorenza zovu Veličanstveni, iz dobrog razloga. Nikad nije bilo većeg pokrovitelja umetnosti. Pod njegovom vlašću Firenca je postala najlepši grad na svetu."

"Ali ga ipak ne volite?" ustrajao je Mack.

Gostioničar je slegnuo ramenima. "Ljudi plaćaju za njegovu veličanstvenost. Uostalom, mi Firentinci smo slobodni ljudi, i nameravamo to i ostati."

     Mack je proverio sobu i zaključio kako odgovara standardima na koje se brzo privikavao. Vreme je da pronađe Margaritu. Vlasnik mu je rekao kako se tržnica svile nalazi na malom trgu na Cesti Fiesole. Macku je sličila orijentalnom bazaru sa zbijenim štandovima, pokojim toaletom i svitom promatrača iz Kitaja s kosom spletenom u rep. Ovde su bile nagomilane obojane svile koje su bile moda u Flandriji i Holandiji; dvaput obojani materijali koji su te godine bili veliki hit u Amsterdamu, grubi svileni estofadoi i sanbenito sportske majice širokog izreza iz Španije. Među štandovima je tu i tamo primetio espresso barove, a pored njih su bile špageterije, koje su već prodavale izmišljotinu koju je Marko Polo doneo iz Kine, gde su je neobjašnjivo zvali rezancima. Mack je pronašao Margaritu kod osnivača sistema butika koji će napraviti veliku promenu u navikama kupaca luksuznih stvari. Gledala se u visokom ogledalu koje je vlasnik, silan čovek sa zečjom usnom, ali, možda u kompenzaciju, dobrim zubima, zakretao tamo-amo.

"Ah, signore," pozdravio je, "došli ste u pravo vrijeme kako biste svoju damu videli u punom sjaju!"

Mack se obzirno nasmešio. To nije bio njegov novac. Mogao si je priuštiti velikodušnost.

"Samo napred, komad", rekao je promuklo.

"Gledaj", pokazala je, "odabrala sam jednu od ovih dražesnih haljina za bal. Ti moraš pogledati trgovinu za muške signorea Enrica, Johanne. Ima prsluke i košulje po posljednjoj modi."

"Košulje?" zapitao je Mack.

Signore Enrico se nasmešio uz izvanredno svetlucanje svojih toplih smeđih očiju. "To je najnovija stvar iz Mađarske", objasnio je. "Ležerni stil. Za večer imamo najbožanskije tajice, koje dolaze s nakurnjakom koji šapće o muškosti umesto da je uzdiže u nebo."

"Obožavam način na koji priča", uzdisala je Margarita.

Mack se osećao prilično smešno pokušavajući se uključiti u ovaj razgovor. Ali utešio se činjenicom što je kupovanje skupocene odeće ženi jedno od uživanja u muškom uspehu. I čim Margarita završi, moći će početi tražiti neke stvari za sebe, možda pita Mefistofelesa za akontaciju nagrade, ako bude trebalo. Naravno, Mefistofeles nije specifikovao kakva će njegova nagrada biti. Mack je znao da je to trebao ranije dogovoriti. Ali čim dođe u prigodu, proveriće. U međuvremenu, malo isprobavanje nagrade bilo je potpuno razumno, jer ako mu se ne svidi ono što treba dobiti, uistinu gubi vreme.

"Izgledaš divno, draga moja", rekao je. "Molim te završi sa svojim poslom tako da ja mogu početi svoj."

"A koji je to posao, ljubavi moja?"

"Moram pronaći Botticellija. Ako nađem kojeg, mogao bih napraviti dobar posao."

Enrico se uključio: "Botticelli? Možda ja mogu pomoći. Znam sve slikare. Bilo bi mi izuzetno zadovoljstvo ponuditi vam svoju pomoć i, naravno, svoju stručnost. Ne", brzo je dodao, "da mislim da će vam trebati. Jer je signore očito znalac."

"Dobra ideja", pristao je Mack. "Idemo odmah videti."

Okrenuo se kako bi pošao. Upravo je tada krupni čovek u neopisivoj odeći banuo unutra.

"Tražim Fausta! Nemačkog lekara! U Paradisu su rekli daje otišao ovamo!"

Ja sam onaj koga tražiš", predstavio se Mack. "U čemu je problem, dobri čoveče?"

"Moj gospodar! Umire! Kad je čuo da je u gradu novi nemački lekar poslao me po njega. Oh, gospodine, ako ga možete izlečiti, sami recite svoju nagradu."

"Imam posla", rekao je Mack, jer nije želeo na ispit stavljati svoje imaginarne lekarske sposobnosti, posebno ne na mestu uzbudljivom poput Firence. "Šta si rekao, kako se tvoj gospodar zove?"

"Moj gospodar je Lorenzo de Medici, Veličanstveni!"

"Stvari se počinju vrlo brzo odvijati", okrenuo se Mack Mirgariti. "Dođi, draga moja, pakuj svoje stvari i čekaj me u hotelu. Idem u misiju milosti."


5.


       Mack je pratio slugu do palače Medicija, koja se nalazila u malom ekskluzivnom kvartu palača u blizini Arna. Bilo je to lepo mesto, s belim mramornim stubovima i tremom u atinskom stilu. Vrata su bila od lakovanog mahagonija i rezbarena u stilu čiji je začetnik Damiato Prokleti. Na vratima su bile sluge, nosili su odela i snežno bele košulje po poslednjoj napolitanskoj modi. Popreko su gledali Macka, jer njegova odeća, ovde u centru, ipak nije izgledala ni upola tako dobro kao u gomili Iluzija zvanoj tržnica. Ali pustili su ga zbog molbe starog sluge.

Sluga je plačući i trljajući ruke vodio Macka tihim hodnicima s uljima na zidovima, sve do velikih vrata od palisandrovine. Pokucavši kako bi se najavio sluga je otvorio vrata i Mackje ugledao sobu koje se ni kralj ne bi posramio.

Na zidovima su se nalazile slike, na stolovima su bile poredane male skulpture. Na podu se nalazio orijentalni sag, a sa stropa je visio kristalni luster koji je davao bogato žuto svetlo. Prozori su bili skriveni teškim zavesama kroz koje se jedva nazirao tračak sunca. Zrak je bio ispunjen mirisom sumpora i bolesti, vina i cmizdrenja, izmeta dolje na podu gde su psi ležali i glodali kosti.

Veliki, visoki, veličanstveno rezbareni i raskošno natkriveni krevet dominirao je prostorijom. Dugačke voštane sveće donesene su i postavljene oko kreveta na noćnim stolićima. Vatra u kaminu veselo je treperila i sjajila crveno.

"ko je tu?" pitao je Lorenzo de Medici.

Na Lorenzu se, dobro ušuškanom u krevetu, videla svaka od njegovih sedamdeset godina, plus još nekoliko. Edem mu je oduzeo vitalnost. Njegove su oči gledale Macka s debelog, sivog lica. Bio je to izraz lica na kojem su se male lukave oči pokušavale dogovoriti sa smrtnošću i još malo ostati na životu, ali otmeno, naravno, pošto je on Lorenzo de Medici otmenost je njegovo srednje ime. Nosio je dugu belu pamučnu spavaćicu obrubljenu jednorozima, i crnu kapu s vrpcom vezanom ispod brade. Njegovo lice, na mestima gde se uopšte nalazila koža koja nije bila napuhnuta od truljenja, bilo je ispijeno i suho. Njegove usne, rumene u danima kad je Medici papa razmišljao o objavi jedinstvenog postojanja Medicija Boga, bile su sasušene od kusanja gorčine sveta tokom brojnih godina. Arterija na njegovom vratu je pulsirala, kao da se pita zašto nije kolabirala poput ostalih. Smežurani prsti njegove leve ruke nekontrolirano su se trzali.

"Ja sam doktor Faust", predstavio se Mack. "U čemu je problem?"

"Ja sam", rekao je Medici glasom koji je, iako je bio samo sena prijašnje grmljavine, bio dovoljan da uznemiri prašinu na vrhu lustera, "najbogatiji čovek na svetu."

Bilo je to vraško otvaranje, ali Mack nije bio spreman za omalovažavanje.

"A ja sam", odvratio je, "najskuplji lekar na svetu. Kakva sreća što smo se sreli!"


"Kako me predlažete izliečiti?" zarežao je Medici tako dominantnim tonom da su čak i crvi koji su mu proždirali telo na trenutak zastali iz poštovanja.

    Mack je znao da je lek jako jednostavan. Samo izvadi ampulu koju mu je Mefistofeles dao i izlije sadržaj u Medicijevo grlo. Ali nije to želeo reći Lorenzu. Ko bi dao bogatstvo za nešto tako jednostavno kao ampula eliksira? Ne, sadržaj ampule možda bude završni korak, ali procedura, kao što su Galen i ostali istaknuli, bila je neizostavni okvir. I procedura mora biti impresivna.

   Najprie trebamo zlatnu posudu", naredio je Mack. "Samo 24-karatno zlato odgovara."

Palo mu je na um da bi zlatnu posudu bilo dobro imati pri ruci u slučaju da nešto pođe po zlu.Smešno, na kakve stvari misliš u frci.

"Pobrinite se za to", naredio je Medici slugama.

Sluge su se rastrčale uokolo. Nastupila je kratka pauza dok su tražili ključ trezora gde su zlatne posude i činije držane. Sluge su donele zlatnu posudu, a i alhemičarsku opremu koju je Mack tražio. To nije bilo teško pronaći jer je Lorenzo bio sakupljač svakojakih stvari, i imao je punu sobu poslednjih modela alhemičarske opreme. Samo njegov alembik od blistavog stakla i polirane bronce bio je prizor za sebe. A njegova je peć mogla činiti takva čudesa kalibracije da je bilo pravo čudo što Medici nije sam sebe izlečio pomoću svog svojeg skupocenog smeća i na temelju nagomilanog znanja. Mack je postavio test cevi i plamenike i spremao se početi kad se na vratima sobe oglasilo odrešito kucanje. Vrata su se s treskom otvorila i unutra je ušao najpoznatiji redovnik sveta, fra Girolamo Savonarola.Visok i mrtvački bled bio je ovaj fratar o kojem je brujala cela Italija. Pogledao je Medicija svojim vatrenim očima i rekao: "Rekli su mi da me zbog nečega trebaš."

"Da, brate", potvrdio je Medici. "Znam da smo imali nesuglasica, ali mislim kako mogu reći da obojica podupiremo jaku Italiju, balansiranu liru i Crkvu bez korupcije. Želim se ispovediti i primiti poslednju pomast."

"Drago mije što to mogu srediti", rekao je Savonarola i izvadio pergament iz plašta, "ako ćeš sve svoje imanje i novac prepisati neprofitabilnoj organizaciji koju sam osnovao, a koja će se pobrinuti da se sve podeli siromašnima."

   Gurnuo je pergament pred Medicijeve reumatične oči živahnošću koja je odudarala od njegovog krhkog i groznicom svladanog tiela; jer redovnik je patio od zubobolje i do sada je nije uspeo oterati molitvom.

Medicijeve reumatične stare oči pregledale su spis, onda su sumnjičavo zaškiljile.

"Opako se pogađaš, brate. Spreman sam dobro darovati Crkvu. Ali imam rodbinu za koju se moram pobrinuti."

"Bog će im dati", rekao je Savonarola.

"Ne mislim te uvrediti, ali ne mislim tako", usprotivio je Medici.

"Mislim da smo spremni s lekom", ubacio se Mack kad je primetio da gubi od pridošlice.

"Potpiši dokument!" viknuo je Savonarola. "Ispovedi se, grešniče!"

"Pričaću s Bogom od srca, Girolamo! Ali to tebi neću reći!"

"Ja sam sveštenik", pobunio se Savonarola.

"Ti si tašt, i ponosan", rekao je Medici. "Dođavola s tobom. Fauste! Lek!"

    Mack je žurno izvadio ampulu i trudio se otvoriti je. Imala je jednu od onih malih žica omotanih oko sebe koje su tako teške za preseći ako nemate klešta. A onda, pre no što je čak i krug standardizovan, teško da je netko imao klešta. Medici i Savonarola su urlali jedan na drugog. Sluge su prekrivale uši. Vani su zvonila crkvena zvona. Mack je napokon skinuo poklopac s ampule. Okrenuo se Mediciju.
Veličanstveni je naglo zaćutao. Nepomično je ležao u krevetu, širom razjapljenih usta. Slepe oči, još uvek reumatične, ali preko kojih se počeo stvarati bijeli sloj, zurile su ni u šta.

         Medici mrtav? "Daj, nemoj mi to raditi", promrmljao je Mack i ugurao ampulu u Medicijeva usta i nagnuo je. Tekućina je u mehurićima izlazila iz Medicijevih usta, nekušana. Veliki je čovek bio konačno i definitivno mrtav.

     Sluge su mrmljale ljutite kletve kad se Mack na kraju odmaknuo od Medicijeva leša, sa Savonarolom koji je stajao iznad njega i još ga uvek kudio vrištavim glasom. Mack je krenuo prema vratima i kroz hodnike do izlaza.

Na trenutak je stajao na ulici i pitao se je li štogod zaboravio. Prokletstvo, zaboravio je zlatnu posudu! Okrenuo se kako bi se vratio. Ali sada je bilo prekasno. Bio je uhvaćen i ponesen nasmajanom, vrištavom, raspjvanom i molećom masom. Bilo je vreme za spaljivanje taština, sve je postalo ludnica.


6.

     Ljudi su trčali, njihovi su koraci odjekivali ulicama. U vazduhu se osećalo praznično raspoloženje. Mnogi su pijanci rano počeli i sada su spavali pred vratima. Deca su bila posvuda, trčkarala su amo-tamo u ekstatičnom oduševljenju. Sve su trgovine bile zatvorene, ispred vrata su imale prikucane daske. Čuo se topot kopita i projahali su kopljanici, sjajni u grimiznim i crnim odorama, a Mack je odskočio u stranu kako ne bi bio pregažen. Učinivši to, naletio je na čvrsto telo čoveka.

"Gledajte kuda idete!"

"Oprostite!" ispričao se Mack. "Vojnici."

"Kakve veze imaju vojnici s time što ste mi vi stali na nogu?"

Čovek na čiju je nogu Mack stao u veži bio je visok i privlačan, s glavom koja je mogla biti model za grčkog Apolona. Bio je otmeno odeven u plašt od tamnog krzna, sa šešira mu je stršilo nojevo pero, dokaz da je ili imao veze u inostranstvu ili poznavao nekoga u Firentinskom zoološkom vrtu. Prodorno je gledao Macka velikim, sjajnim očima.

 
"Oprostite, stranče," obratio mu se čovek, "ali nismo li se mi sreli?"

"Sumnjam", odvratio je Mack. "Nisam odavde."

"Zanimljivo. Ja tražim čoveka koji nije odavde. Moje je ime Pico della Mirandola. Možda ste čuli za mene?"

Mack je uistinu čuo, od Mefistofelesa, za jednog od najvećih alhemičara renesanse. Ali nije, predviđajući nevolju, želeo priznati kako je čuo za njega.

"Mislim da nisam", izjavio je. "Uostalom, slučajnost je što smo se ovako sreli. Nije baš verovatno da sam ja čovek koga tražite."

"Znači, ovo je uobičajeni sled događaja", rekao je Pico. "No kad aktivirate magiju, slučajnosti naglo postaju puno verovatnije. Ovde sam se s nekim trebao naći. Da to niste vi?"

"Kako se zove osoba s kojom se trebate naći?"

"Johann Faust, veliki mag iz Wittenberga."

"Nikad čuo za njega", hitro je kazao Mack, jer mu je odmah bilo jasno da je pravi Faust, ili, kako je Mack običavao misliti o njemu, Drugi Faust, sigurno upotrebio svoje magične moći kako bi kontaktirao ovog tipa. Pico della Mirandola jest ili je bio, čuveni mag zloglasne reputacije. On i Faust su verovatno kontaktirali kroz vekove. Pričalo se da magovi to mogu, budući da čak ni smrt nije zapreka pravoj magiji.

"Sigurni ste da niste Faust?" nastavio je Pico.

"Oh, da, prilično siguran. Pretpostavljam da znam vlastito ime, ha, ha! Ispričavam se, žurim, ne želim propustiti Vatromet taštine." Žurno je otišao. Pico je gledao za njim, a onda ga počeo pratiti.

Mack je žurio i ugledao veliki otvoreni trg. U njegovom se središtu nalazila visoka gomila drvenog nameštaja, slika, kozmetike i različitih ornamenata.

"Šta se događa?" pitao je Mack čoveka pored sebe u gomili.

"Savonarola i njegovi sveštenici spaljuju taštine", rekao mu je čovek.

    Mack se primaknuo bliže. Video je kako je na tu gomilu nehajno bačeno puno lepih stvari. Tamo su bile dečije obrubljene haljinice, čipkasti stolnjaci, kvalitetno iskovani svećnjaci, ulja umetnika nevelike reputacije i puno drugih stvari. Kad je prišao bliže Mack je video, na rubu vatre, veliku sliku u ornamentiranom okviru. Pošto mu je Mefistofeles podario znanje o umetnosti odmah je znao da je to Botticelli, jedna iz srednjeg perioda majstorovog slikanja. Vredila je puno novca, a takođe je bila lepa. Naravno, pomislio je Mack, sigurno neće biti važno ako uzmem jednu sliku iz ove gomile? Pogledao je uokolo, video kako ga niko ne gleda i izvukao sliku pre no što je plamen stigao do nje. Izgledala je kao nova. Stavio ju je sa strane i pogledao ostale. Tamo je bio Giotto, ali na površini su se već počeli stvarati mehurići od topline. Gladno je tražio ostale.

    Ako je spašavanje jednog Botticellija dobro, spašavanje dva treba biti izvrsno. Također i profitabilno! A definitivno nije loše služiti umetnosti! Posebno kad je bačena kako bi bila spaljena! Oni drugi izbori koje mu je Mefistofeles dao jednostavno su zvučali prečudno. Bio je siguran kako niko neće prigovarati čoveku koji spašava veliku umetnost. Onda mu se ruka spustila na rame. Mršav, raskošno odeven muškarac kratke brade strogo ga je gledao.

"Gospodine, šta radite?"

"Ja?" rekao je Mack. "Samo gledam tulum kao i svi ostali."

"Video sam kako ste uzeli sliku s lomače."

"Sliku? Oh, mislite ovo." Mack je pokazao Botticellija i nacerio se. "Sluga ju je greškom doneo. Spustili smo je kako bismo je očistili. To je Botticelli. Botticellija jednostavno ne spaljujete na lomačama, čak ni na lomačama taštine."

"A tko ste vi, gospodine?" pitao je čovek.

"Ja sam samo lokalni bogataš", odgovorio je Mack.

"Čudno kako vas pre nisam video."

"Nisam bio u gradu. ko ste vi?"

"Ja sam ", predstavio se čovek, "Niccolo Machiavelli. Radim za Firentinsku komunu."

"Ovo je slučajnost", rekao je Mack. "Rečeno mije da vam kažem da ne napišete onu knjigu koju planirate, onu koju zovete Vladar."

"Nisam napisao takvu knjigu", primetio je Machiavelli. "Ali to je dobar naslov. Možda baš i probam."

"Radite što želite", odvratio je Mack. "Ali setite se, upozoreni ste."

"A ko me upozorava?" zatražio je Machiavelli.

"Ne mogu otkriti ime", odbio je Mack. "Ali uveravam vas da je đavolski dobar tip."

Machiavelli je zurio u njega, onda se okrenuo i otišao tresući glavom. Mack je podigao sliku, spremajući se otići dok je plen dobar. Ali upravo se tada Pico della Mirandola vratio.

"Proverio sam kod stanovitih paklenskih sila", rekao je. "Šta si učinio s pravim Faustom?"

   Pico je preteći prilazio. Mack se povlačio. Pico je podigao jedno od novih vatrenih oružja koje je ispucavalo kuglu dovoljno veliku da rastrga čoveka. Mack je tražio mesto za skrivanje. Ništa nije bilo na vidiku. Picov se prst stegao na okidaču.

U tom se trenu pojavio Faust. "Nemoj to učiniti, Pico!" viknuo je.

"Čovek se pretvara da e ti!"

"Ali nije nam dopušteno da ga ubijemo. On glumi mene. Ali neophodno je da ostane živ sve dok je u mojoj ulozi."

"Koja je to uloga, Johanne?"

"Sve će biti otkriveno kasnije. Za sada odustani, stari prijatelju."

"Ti si mudar čovek, Fauste!"

"Možda te posetim kasnije, Pico. Imam plan!"

"Računaj na mene!"

Faust je nestao. Onda se pojavio Mefistofeles. "Spreman?" obratio se Macku. "Idemo. Zašto svi bulje?"
Mack je odlučio ne reći mu o Faustu. "Znaš kakvi su ljudi. Buljiće u bilo što." Čvrsto je primio sliku i Mefistofeles je učinio da obojica nestanu.


7.

      Mack i Mefistofeles stigli su u Čistilište i stvorili se ispred ulaza u malu zgradu na brdu u blizini mesta gde će se održati presuđivanje Milenijskog takmičenja.

"Šta je ovo mesto?" pitao je Mack.

"To je Čekaonica Čistilišta. Imam spremište gde možeš odložiti Botticellija. Osim ako mi ga ne želiš odmah prodati? "

"Mislim da ću ga još malo zadržati", rekao je Mack. "Pa, kakav sam bio?"

"Molim?"

U takmicenju....takmičenju , u Firenci."

Mefistofeles nije odgovorio sve dok nisu ušli unutra. Pokazao je sobu u koju je Mack mogao odložiti svoju sliku.

"Nisi ništa postigao pokušavši pomiriti Medicija i Savonarolu. Dobivaš nulu za nesposobnost."

"Ali rekao sam Machiavelliju da ne napiše Vladara. To je dobra stvar, zar ne?"

Mefistofeles je slegnuo ramenima. "Ne znamo. Na Nužnosti je da prosudi o tim stvarima. Dobro i Zlo moraju ostati podložni Onome što Mora Biti. Usput, ko je bio onaj čovek? Izgledalo je kao da te poznaje."

"Koji čovek?"

"Onaj koji je sprečio Pica della Mirandolu da te ubije"

"Neki luđak", odmahnuo je Mack i odlučio ne spomenuti Fausta. "Nemam pojma ko je to bio. Slika je lepa, zar ne?"

Mefistofeles je uzeo sliku i neko je vreme gledao. "Da, vrlo je lepa. Biću sretan ako te rešim njenog tereta."

"Ne još", rekao je Mack. "želim videti tržišnu cenu, takvu nekakvu stvar."

"Dobra ideja", priznao je Mefistofeles. "Tu je čarolija koja će te odneti u London. Ipak, nemoj lenčariti. Trebamo te za sledeći čin."

"Ne brini, neću zakasniti", obećao je Mack.

Mefistofeles je kimnuo i nestao. Mack je pogledao po sobi i pronašao veliku metalnu kutiju s ključem u bravi. Otključao ju je i spremao se spremiti sliku u nju. Kad ju je podigao čuo je grebanje pod nogama. Žurno se maknuo s puta. Pod je pukao, mali pijuk provirio je kroz rupu, onda ga je zamenila lopata. Rupa se brzo povećavala. Uskoro je mali lik izašao iz nje. Bio je to Rognir.

"Bog", pozdravio je Mack, prisetivši se patuljka sa Sabata.

"Lepa slika", rekao je Rognir. "Gde si je nabavio?"

"Ovu sliku? Uzeo sam je na mestu zvanom renesansa, to je negde u Italiji, blizu Firence."

"Oh? Šta si radio tamo?"

"Ja sam u takmičenju ", rekao je Mack. "Ono će odlučiti sudbinu ljudskog roda u idućih tisuću godina."

"Jesu li te zato poslali u renesansu, da uzmeš sliku?"

"Uistinu ne znam zašto su me poslali. Radio sam neke druge stvari. Ali uzeo sam sliku jer je Mefistofeles rekao kako želi jednu, a za nju će mi dobro platiti. Ali još je nisam prodao. Odlučio sam proveriti koja je tržišna cena."

"Želeo je da uzmeš sliku, zar ne?"

"Naravno. Pošto sam ionako bio tamo. Oprosti, moram ići. Čeka me London. Taj je velik."

"Sretno", rekao je Rognir. "Možda se vidimo tamo."

"Biće mi drago", rekao je Mack. Oklevajući je gledao rupu u podu. "Očistićeš to pre no što odeš, zar ne?"

Rognir mu je rekao da ne brine, njegova je slika sigurna. Otišao je razmišljajući kolika je samo naivna budaletina ovaj Mack. Nije čak ni znao da manipulišu njime. Ideja samostalnog odlučivanja sigurno mu nikad nije pala na pamet. Još je uvek pokušavao zadovoljiti druge ljude. Što je najverovatnije to je činio celog života. Pa ipak bilo je u njemu nesto sto je pobuđivalo saosecanje.

                                                       

nastavci: Romani u nastavcima