Roger Zelezny & Robert Sheckl, Trka sa Fasutom, 4. Firenca

                                                      


      Pa, Fauste, šaljemo te u iduću fazu takmičenja. U ovoj odlaziš u grad Firencu, u godinu 1492. Kako ti samo zavidim, dragi momče! Uživo ćeš videti grad koji može tvrditi da je umetnički izumitelj novog sveta. Mnogi se učenjaci prepiru je li renesansa počela u Firenci. Kako ti to zvuči?"

         Mack i Mefistofeles bili su u maloj kancelariji  smeštenoj u Čistilištu. Čistilište je u tom delu bilo ogromno, a kancelarija je bila jedina stvar na vidiku. To je bilo mesto koje je Mefistofeles često koristio za kasno noćno obrađivanje papirologije. Prilično jednostavno; drvena struktura široka oko tri metra (u Čistilištu ste mogli graditi veliko koliko god ste želeli, bez dodatnih troškova, ali Mefistofeles je želeo da zadrži nepretenciozan izgled).

Nekoliko ulja s ladanjskim motivima na zidu. Mala fotelja presvučena zelenim satenom na kojoj je sedeo i običan drveni sto na čijem se rubu gnezdio Mack. Mefistofeles je Macku dao čašu ječmenog vina kako bi došao  sebi nakon susreta sa smrću. Ali on je bio i nestrpljiv za nastavkom takmičenja.

"Onda dobro", rekao je na kraju  Mefistofeles. I tako je, imajući jedva vremena uhvatiti dah, Mack znao da opet mora ići. Na mesto neobičnog imena.

"Šta  je renesansa?" pitao je Mack.

  "Zaboravio sam," zacerekao se Mefistofeles, "termin 'renesansa' ušao je u upotrebu dugo nakon što je renesansa završila. Odnosi se na istorijsko  razdoblje, dragi moj Fauste."

"I šta bih trebao učiniti u vezi te renesanse?" zanimalo je Macka.

"Pa ništa, direktno. Renesansa nije nešto u vezi čega možeš nešto napraviti. Ne, samo sam ćaskao, isticao koliko je to važno razdoblje istorije, i kako tvoji izbori tamo mogu doneti značajne promene."

"Šta trebam napraviti? Postoje li izbori?"

"Da, naravno da izbori postoje", potvrdio je Mefistofeles. "Poslaćemo te u Firencu u vreme Vatrometa taštine."

"Kako?"

"Velikog spaljivanja predmeta taštine, poput ogledala, zabavnih slika, šund literature, vrednih spisa, poslastica i slično. Sve ove i mnoge druge stvari nagomilane su na velikom trgu Piazza della Signorija i zapaljene."

"Zvuči pomalo ekstremno", napomenuo je Mack. "želiš da zaustavim tu lomaču?"

"Ne, nikako", odbio je Mefistofeles.

"Šta onda trebam učiniti?"

"Delo", rekao je Mefistofeles. "Zato smo našeg Fausta stavili u takmičenje. Tako da može izvesti delo koje će se odraziti kao Dobro ili Zlo, te će o njemu prosuditi Ananke."

"ko?"

"Ananke je grčko ime za drevnu praiskonsku silu Nužnosti, onog što mora biti. Svim stvarima Ananke na kraju mora suditi."

"Gde je ta Ananke?"

"Ona je sveprisutna", objasnio je Mefistofeles. "Ali nematerijalna i neuhvatljiva, pošto je Nužnost ta završna sila koja povezuje stvari, ali sama nema supstancu. Ipak, kad dođe vreme Ananke će uzeti telesni oblik i reći nam presudu."

To je za Macka postajalo malo preumno. "Šta bih, tačno, ja trebao učiniti?"

"To ti ne mogu reći", odvratio je Mefistofeles. "Ova je epizoda zamišljena drugačije od ostalih. U ovoj sam moraš pronaći nešto što ćeš učiniti."

"Ali kako ću proceniti šta učiniti?"

Mefistofeles je slegnuo ramenima. "Postoje mnogi načini. Možeš ugledati osobu u opasnosti, i odabrati da joj spasiš život. Onda će presuda zavisiti od toga čiji si život spasio,  šta je osoba učinila sa svojim životom u preostalim godinama."

"Ali kako ću znati?" pitao je Mack

" Moraš proceniti što bolje možeš", odgovorio je Mefistofeles. "U to je vreme u Firenci bio Niccolo Machiavelli. Možeš mu savetovati da ne napiše svoje remek delo, Vladara, koji je prouzrokovao veliku frku u božanskim krugovima."

Mefistofeles je oklevao i gledao nokte, a onda dodao: "Ili mi možeš potražiti Botticellija, ako ne možeš smisliti nešto drugo za raditi."

"To bi bilo dobro?"

Mefistofeles je oklevao. Đavolski će platiti ako neko sazna za to. Ali znao je savršeno mesto na zapadnom zidu svoje palače u Paklu gde će obesiti sliku. Ostali arhdemoni biće bolesni od zavisti kad je ugledaju.

"Oh da," rekao je, "nabavljanje Botticellija uopšte ne bi bilo loše."

"Problem je", upozorio ga je Mack, "što ne bih razlikovao Botticellija od Durera. Slike su za mene nebeske nepoznanice. U stvari znam više o nebeskim nepoznanicama nego o slikama."

"Pa, to nije u redu", zaključio je Mefistofeles. "Siguran sam kako se niko neće buniti ako poboljšam tvoje znanje o umetnosti. Moglo bi ti biti neophodno za izvršenje zadatka."

Mahnuo je rukom. Mackova su kolena na trenutak zadrhtala kad mu je um naglo opterećen znanjem o usporednim umetničkim vrijednostima od helenizma pa do nekoliko vekova iza njegovog vlastitog vremena.

"Da ti nabavim Botticellijevu sliku? Želiš da to učinim?"

"Nije na meni da ti kažem", branio se Mefistofeles. "Samo sam ti dao podlogu tako da ćeš imati osećaj za stvari." Oklevao je, a onda dodao: "Naravno, ako, tokom kom svog boravka u ovom razdoblju, slučajno naiđeš na Botticellija vrlo rado ću ga otkupiti od tebe po vrlo dobroj ceni."

"Ako ne naiđem na sliku", pitao je Mack, "šta još mogu učiniti?"

"Ne mogu ti reći. Dragi moj Fauste, u ovoj igri nema jednostavnih izbora. Nije samo stvar u otkrivanju 'najboljeg' poteza po nekom predodređenom kriteriju. Moral s ovime nema veze. Ovo su obični vijci i matice. Ovo daje tebi, običnom čoveku, priliku za odlučivanje koje je obično rezervisano za duhovna bića. Videćemo koliko je ljudsko biće dobro u tim stvarima."

"A dobro", prihvatio je Mack sumnjičavo. "Ali još uvek nisam siguran da shvatam "

"Moj dragi momče, to ti je poput kviza."

"Molim?"

"Zaboravio sam, oni još nisu izmišljeni. Zamisli čoveka koji stoji pred publikom i za novac odgovara na pitanja, i za svaki tačan mu se plaća. Sada, za deset hiljada  lujdora ... Ti si na Vatrometu taštine u Firenci u 1492. Ispred tebe je velika lomača. Na nju se bacaju svakojake taštine. Među njima je neprocenjivi Botticelli. U tvojoj je moći da ga spasiš. Šta ćeš učiniti?"

"Shvatio sam", kimnuo je Mack. "Ako ti se odgovor sviđa, ja dobijem lovu?"

"To je cela zamisao", rekao je Mefistofeles. "Nastavljamo. Sada mi kažemo tebi, u redu, ista situacija. Sada si u palači Lorenza de Medicija. On je strahoviti i okrutni tiranin, ali je također veliki poštovalac umetnosti. Umire. Drži. Uzmi ovo."
        Dao je Macku malu staklenu ampulu punu zelene tekućine. "Sada u rukama držiš lek koji će mu dati još deset godina života. Hoćeš li mu ga dati ili ne?"

"Auf, otpuhnuo je Mack. "O tome moram razmisliti. Možeš li mi reći više?"

"Oprosti, ovo su jedine malenkosti koje ti mogu dati. Bit stvari je brzina. Testiramo brzinu tvog shvatanja, i gledamo u dubine za koje čak ni ne znaš da ih imaš. Idi tamo, doktore Faust, i obavi posao za ljudski rod! Jesi li spreman?"

"Pretpostavljam", odvratio je Mack. "Oh. Šta je s Margaritom?"

"Ona je već u Firenci. Naći ćeš je na tržnici svile. Rekla je kako želi obaviti kupovinu dok još ima vremena."


2.


     U međuvremenu, u drugom delu svemira, vlažno, turobno veče palo je nad zapadni Centar Pakla. Velike crne ptice žalosno su kreštale dok su letele ko zna gde. Prljave ulice bile su mokre, kante za smeće bile su razbacane, čuli su se zvukovi mučenja iza daskama zagrađenih prozora s obe strane ulice, gde su duhovi upravo pušteni iz Jame živeli u večnom rintanju. Jedino veselo mesto bio je Maladroitov ikor klub, u središtu kvarta. U klubu je sve bilo živo, brzo, glamurozno - dobra strana Pakla.

      U tom Ikor klubu, u privatnom separeu na jednoj strani, sedeo je Azzie Elbub. Te je večeri imao spoj s Ettom Glber, mladom damom koja je u svojoj veštičjoj skupini bila izabrana za Miss Ulizicu godine 1122. i kao nagradu dobila izlazak s frajerskim, mladim, razigranim i prilično zgodnim demonom. Malo se iznenadila kad je dobila Azzieja, jer nije bila spremna za naranđasto-glavog demona lisičjeg lica, ali se brzo prilagodila sposobnošću koja joj je donela pobedu na takmičenju  ulizica. Azzie je plan aktivirao pre nekoliko godina, kao siguran način ostvarivanja spojeva s komadima sa Zemlje.

    To je bio trenutak kojeg je trebalo spremiti u dosije koji sadrži ljigave dobitke. Svetla su bila prigušena. Diskretni reflektor osvetljavao je duboki dekolte Miss Ulizice. Džuboks je svirao "Zemaljskog anđela", zato što su u Paklu uvek pre ili kasnije nabavili sve hitove, iako nikad na vreme. Sve je bilo savršeno. Ali Azzie se nekako nije mogao zabavljati. Zabava je u Paklu religija, ali Azzie je bio u buntovnom raspoloženju. Imao je ozbiljnog posla. Morao je odlučiti kako osigurati najbolju poziciju u takmičenju  između Svetlosti i Tame, a to je uslovljenoda se nešto učini u vezi Fausta.

     Faust je do sada odolevao iskušenjima. Azzie za sada nije imao sreće. Pitao se nudi li prave stvari. Ali nakon što ste ponudili slavu, bogatstvo i Helenu.
         Faust je bio težak tip, u to nije bilo sumnje. Duhovno je bio divljak. Nije se moglo pretpostaviti šta će sledeće učiniti. Istinu govoreći, silama Tame je bolje što ga nemaju u takmičenju. Faust možda nije dobar čovek, ali je daleko od zlog. Dok je Mack, njegova zamena, u celosti jednostavniji, pa se mogu očekivati predvidljiviji, i zbog toga zadovoljavajući rezultati.

    Azzie je još malo promislio o tome. Što je više o tome mislio, Faust mu je bio komplikovaniji. Na kraju je doneo odluku.

      "Slušaj", rekao je Miss Ulizici, "bilo je zabavno, i bilo mi je pravo zadovoljstvo što sam te upoznao. Ali sada moram ići. Ne brini, račun je plaćen."

     Nakon što je to rekao, odmah je krenuo, ušao u mali separe za čaranje kojeg je klub postavio za hirovite članove koji nisu voleli čarati u javnosti. Usmerio se prema Zemljinoj prošlosti, jer se nekako našao previše napred. Čarolija se aktivirala i godine su letele unatrag poput listova na kalendaru u nekom budućem dobu kad će takve stvari postojati. Krećući se brže od brzine sećanja, Azzie je video panoramu vremena kako se uvlači sama u sebe, guta vlastiti rep. Starci su postajali mladići, vulkani su se gasili i tonuli u zemlju, ledenjaci su plutali na severu i lugu, ljudska rasa se smanjivala i nestala. Na kraju  je u potpunosti izašao iz ljudske teritorije i došao u zemlje legendi koje su Homer i ostali stvorili.

     Ispred je bila Leta, a onda se pojavila velika pećina Avernus. Uleteo je u nju i pratio njene zavoje i serpentine dok se spuštala u dubine Pakla i spajala sa Stiksom. Bilo je to kao putovanje kroz creva zmije. Cela je stvar imala bledo i sablasno osvetljenje od fluorescentnih litica, a Azzie je ponekad na tim liticama video ljude kako stoje, junački goli ljudi umotani u plahte poput izbeglica s Doreovog duboreza. Ali sada je bio na mestu na koje se čarolijom doveo, tamo gde je počinjala teritorija Pakla.

     Azzie se okrenuo i preletio preko samog Stiksa, sve dok na kraju nije naišao na Haronov brod, usidren uz blatnu obalu. Faust i Helena su sedeli na krmi, gledali crnu nemirnu vodu i ćaskali.

    Azzie se ustremio dole i glatko aterirao na brod. Brod se pritom jedva zaljuljao, tako je lak korak imao, a Haron je ipak pogledao kako bi video ko se spustio na njegov brod. Azzie nije obraćao pažnju na njega.

"Vozdra!" viknuo je Azzie. "Doktore Faust! Dobar dan vam želim!"

"Pozdrav tebi, nepošteni duše", odzdravio je Faust. "Što te dovodi u ove predele?"

" Pa, mislio sam pogledati kako vam ide." Azzie je seo na sto na sklapanje naslonjen na ogradu. "Kako ide?"

" Dovoljno dobro", rekao je Faust. "S Haronom je dosta teško, ali mislim da sam ga dovoljno uverio tako da će sarađivati sa mnom."

"Uverio Harona? Kako ti je to uspelo?"

"Istaknuo sam činjenicu da mu dajem priliku da bude na samom početku vrlog novog mita."

"Koji je to mit?" pitao je Azzie.

"Ah, pa to je priča o velikom susretu Fausta i Harona; kako je, uz Haronovu saradnju, Faust putovao na dotad neviđena mesta, vodeći sa sobom prelepu Helenu."

"Hah!" oglasila se Helena, koja je sedela u blizini, brčkala noge u vodi i slušala razgovor.

    Azzie ju je ignorisao. Faustu je rekao: "Imam novi predlog za tebe."

     "Već sam ti rekao. Neću te slušati."

"To nije ono što tražim", uveravao ga je Azzie. "Gledaj. Igra za gospodarenje Milenijem traje. Ovaj tip Mack je vodi, igra tvoju ulogu. To nije način na koji bih ja to izveo, ali tako se dogodilo. Već je prošao kroz dve epizode. Je li prošao dobro ili loše, nije važno. Šta je učinjeno, učinjeno je, i ni ti ni ja tu ne možemo ništa učiniti. Pa zato kažem, ostavi se toga. Prestani pokušavati preuzeti Mackovu ulogu. Izađi iz drame. A ja ću se pobrinuti da ti se to isplati, doktore."

"Koji je tvoj predlog?"

"Odabraću razdoblje istorije koje je kao stvoreno za tvoje talente. Bićeš bogat, i svi će znati za tebe."

"To ću biti samo ja?" upitao je Faust. "Ili ću uz sebe imati prikladnu družicu?"

Eto Fausta, opet se cenka! Azzie je obećao: "Sve će ovo biti s Helenom uz tebe, jer ona je dio pogodbe. Johanne, ljudski rod će ti zavideti. I bićeš bogat, doktore, bogatiji no što možeš i sanjati."

"S tvojim talentom za prevare", primetio je Faust, "daćeš mi sve to, ali ćeš me
napraviti slaboumnim ili paralizovanim tako da ne mogu uživati u tome. Znam tvoje fore, demone!"

"Misliš da bih ja učinio nešto tako?" zgražao se Azzie. "Možda jesam zao, ali nisam loš. Ali reći ću ti nešto, kako bih sve poboljšao, ubaciću puni tretman pomlađivanja. Izgledaćeš, osećaćeš se, i bićeš novi čovek, intelektualno i telesno. Pred sobom ćeš imati mnoge, mnoge godine energičnog života. I biće dobar, doktore, oh đavole, biće tako dobar!"

   Azzie se toliko zanio svojom prodajom da je kićenom gestom poljubio ruku, što nije bio njegov tipični stil. Ali Faust nije bio dirnut.

"Ne," odbio je Faust, "žao mi je, shvatam tvoje osećaje. Ali ne mogu to učiniti."

"Ali zašto ne?" zacvilio je Azzie.

"Vidiš, to ne bi bilo faustovski. Znam da moraš misliti o svom takmičenju . Ali ja moram misliti o Faustovoj veličanstvenosti i, ako ostane nešto vremena, o  budućnosti ljudskog roda. Žao mi je, pokvareni demone, ali ne mogu te poslušati."

"Pa, vredelo  je pokušati", rekao je Azzie. "Šta ćeš sada učiniti?"

"Nameravam zauzeti vlastito mesto u takmičenju. Ne znam imam li vremena da stignem u Firencu. Ali nakon toga, sledeći je čin u Londonu. Već sam uverio Harona da me odvede tamo. Za njega će biti ugodna promena da provede dan u plovidbi Temzom."

     Haron je slušao. Sada se okrenuo i, neugodno se smejući rekao: "Da, Fauste, dogovorilismo se, ali samo uz uslov da mi daš Čaroliju putovanja koja će dati pokretnu silu da nas odvede tamo. Brod mrtvih ne kreće se kroz prostor i vreme samo pomoću vesala, znaš."

Faust se okrenuo Azzieju. "Ah, o toj Čaroliji putovanja. Moja je prilično istrošena. Možeš li mi dati punjenje čarolije? Ili još bolje, daj mi lijepo novu Čaroliju putovanja i Haron i ja ćemo krenuti."

"Naravno", rekao je Azzie i izvadio malu čaroliju iz vrećice, neprimetno skinuo etiketu NEISPRAVNO - NIJE ZA UPOTREBU, koju joj je dodelilo Veće za standardizovanje čarolija, i dao je Faustu. "Puno sreće", rekao je i onda nestao.

Bio je vrlo zadovoljan sobom. Nije trebao brinuti zbog Fausta. Tip će se neutralizovati, uz malu pomoć lukavog demona lisičjeg lica koji deli čarolije i krade jaja.

3


    "Šta. si", pitao je Faust Helenu, dok je Haron pripremao brod za novo odredište, "mislila s onim 'hah'?"

     Helena, liepa i nepristupačna, stajala je uz ogradu i gledala kako riba vremena guta anomalije. Crna voda se vrtložila i komešala, refleksije dela ljudi i bogova mutno su se nazirale na njenoj površini. Odgovorila je ne okrenuvši se: "To je izraz prezira, koju osećam prema tvojem seksističkom ponašanju."

"Seksist? Ja? Ali ja sam Faust!"

"Dobro za tebe! Ali šta je sa mnom? U nekim stvarima možda imaš veliki intelekt, ali još uvek smatraš ženu objektom za kog se treba boriti i dobiti je kao trofej u smešnim ratovima koje vi muškarci vodite kako biste dokazali te stvari."

"Ovakvi argumenti ne zvuče kao Helena koju bih očekivao", rekao je Faust.

"Govori poput intelektualke, a ne poput dobrog komada kakvim su te muškarci oduvek smatrali. Istorija ne beleži tvoje poglede na temu muškaraca."

"Zato što je Istorija  seksistička", ustvrdila je Helena. "Pobednici pričaju svoje viđenje stvari. A zašto bi bilo drugačije? Moć čini pravo i mi postajemo ono što kažemo da jesmo. Pričaj o nepravednom pisanju!"

"Zbog čega se pak ti buniš?" pitao je Faust. "Lepa si i čuvena!"

"Ali su me stavili u večnu ulogu statiste. Moji mi se prijatelji smeju. A zašto? Zato što budale poput tebe neprestano sanjare o meni i misle da su frajeri ako me mogu učiniti svojom robinjom."

Faust je rekao: "Ja, učiniti tebe svojom robinjom? Reci ne, liepa Heleno! Pre sam ja rob tvoj, i spreman sam poslušati tvoj najmanji hir."

"Aha? Kako bi onda bilo da me vratiš u Had otkuda me demon oteo?"

"Oh, pa, to ne dolazi u obzir", odbio je Faust. "Daj 'ajde, pokušavam biti galantan. Ti takođe trebaš pokušati."

"Đavola  moram pokušati", durila se Helena. "Možeš imati moje elo, ali me ne poseduješ."

"Hmm", promrmljao je Faust i pohotno je pogledao. "Mudar čovek može tvoje telo smatrati dovoljnom nagradom."

"Takođe nećeš dobiti ni telo", odbrusila je Helena. "Najpre ćeš me morati ubiti."

       Faust je pomislio kako bi do toga i moglo doći. Ali je stisnuo zube. Smešna je stvar bila što uopćšte nije previše želieo ovu ženu. Posedovati je, gospodariti joj, dominirati njome, da, naravno. Ali voditi ljubav s njom? Faust ju je smatrao impresivnom kad je ćutala l, a lajavicom kad je pričala. Divio se činjenici što drevni svet nikad nije komentarisao Helenin konverzacijski stil.

    "Slušaj," započeo je Faust, "budimo razumni. U ovom našem svetu možeš glumiti u samo nekoliko uloga. Ja glumim gospodara, iako te uveravam da mi to u potpunosti ne odgovara. Nisam baš dobar sa ženama iz vladajuće klase. Da ti kažem istinu, volim guščarice. Ali to što imam tebe je velika težnja, iako baš lično  ne padam na to. Zato igram svoju ulogu. A sada, Sudbina, ili Nužnost, ili Šansa, iliko god bio, su te stavili u ulogu najpoželjnije žene. Ti trebaš biti uzor zavodljivosti. Ne činiš si dobro ako želiš biti nešto drugo. Imaš svoju ulogu i ona je dobra. Mnoge bi žene dale sve da se zamene s tobom. A to nije loše, što se tiče uloga. Čak i ako ti se ne sviđa, pokušaj barem ne izneveriti režisera."

       Helena je trenutak razmišljala. Onda je progovorila: "Pa, Fauste, dobro zboriš i pričaš otvoreno. Dopusti da i ja budem jednako otvorena. Jesi li me dostojan? Helenin arhetip je svugde poznat. Ali nikad nisam čula za faustovski arhetip."

     "Pojavio se puno nakon tvog vremena," rekao je Faust, "ali nije nimalo slabiji od tvojeg. U drevnom su svetu ljudi možda želeli biti poput Odiseja ili Ahileja. U danšanje vrieme ljudi teže faustovskom idealu."

"Možeš li mi sažeti taj ideal?" zatražila je Helena.

" Rečima je teško opisati zbiljsku kvalitetu nečijih osobina. Recimo samo da Faust želi više. Ima tu puno više od toga, ali ti daje predodžbu."

" Neka vrsta modernog Prometeja?" pitala je Helena.

"Možda, Helena", nacerio se Faust. "Ali s razlikom. Prometej je završio na kamenu dok mu je lešinar proždirao jetru. A Faust slobodno luta prostorom i vremenom. S malom pomoći njegovih prijatelja, naravno. A to je razlika između starog i novog sveta."

"Vidim da znaš održavati konverzaciju", primetila je Helena. "Ako ništa drugo."

Nasmešila se i Faustovi su receptori uzbuđenja počeli mahnito treperiti sve dok ih njegova snažna volja nije opet smirila.

"Krenimo onda, Fauste", rekla je Helena. "Priznajem, zanimaju me obrisi tog novog mita koji stvaraš. Možeš li mi nagoviestiti šta se sledeće događa?"

"Kao sledeće odlazimo odavde", odvratio je Faust. "Harone! Je li brod spreman?"
"Imaš li onu Čaroliju putovanja?" upitao je Haron.

"Tu je", rekao je Faust i dao mu je. Haron je rukom potražio i pronašao Pokretni utor. Pažljivo je umetnuo čaroliju. Faust je rekao da je aktiviraju reči. Duh je stajao na sredini broda i odvezao užad kad su prvi trzaji kretanja protresli brod. Kretanje je opet došlo. Pojavio se veliki oblak dima, zelene i sive boje, sa žućkastosmeđim pozadinskim osvetljenjem i malim čupavim maglicama na krajnjim granicama. Onda se Čarolija putovanja aktivirala. I iznenada, tek tako, brod je nestao.

    Posmatrač na obali bi ipak, gledajući kako brod mrtvih nestaje, mogao istaknuti da zeleni i sivi oblaci dima nisu uobičajeni nusprodukti čarolije, nego pre znače neispravnu Pogonsku čaroliju. Obično se brodovi tako ne kreću kad imaju magični pogon. Posmatrač je mogao zaključiti kako nešto značajno nije u redu. I da je tako zaključio, ne bi puno pogrešio.


4.


      Mack se našao na putu koji je vodio između redova jablana. Uspeo se uz mali brežuljak i ugledao, u blizini, tornjeve otmenog grada. Vreme je bilo toplo i sunčano. Bilo je još ljudi koji su šetali putem. Nosili su duge čarape, tunike, meke čizme, baš kao u Krakowu, ali s talijanskim štihom. Mack je video da ga je Mefistofeles odenuo na isti način. Prošao je kroz vrata u čudesnu vrevu koja je bila Firenca.

      Na uskim je ulicama bilo puno gužve i galame. Izgledalo je da su svi vani, većina je bila svečano odevena. Na ovaj lepi proletni dan Firenca je bila u svečanom raspoloženju. Šareni stegovi na mnogim balkonima i krovovima vijorili su na povetarcu. Predstavljali su razne gradske komune. Prodavači hrane bili su najbrojniji, prodavali su najnovije jelo, male renesansne pizze. Naoružani konjanici s čeličnim kacigama jahali su ulicama i gurali ljude s puta poput policajaca u svim dobima i erama. Mack je prošao pokraj nagomilanih štandova na kojima se prodavala odeća, posude, začini, mačevi i noževi. Na jednom su se štandu prodavali veliki porculanski poslužavnici, na drugom lubenice, a na trećem kovačke rukotvorine.

      Iako je sve bilo jako zanimljivo, Mack je odlučio kako mu je bolje naći mesto za odsjesti. Najpre je proverio novčanik i otkrio da je pun novca. Mefistofeles u tome nije bio škrt. Svidela mu se gostionica ispred njega zbog dobro ofarbanih sivih zidova i zlatnog natpisa koji ju je proglasio Paradisom. Vlasnik, krupni čovek crvenog lica s prištem na nosu ispočetka je bio sumnjičav, pošto Mack nije poslao glasnika kako bi najavio svoj dolazak. No pretvorio se u oličenje uljudnosti kad mu je Mack dao zlatni florin.

"Naša najbolja soba za vas, dragi moj doktore Faust! Dolazite u povoljno vreme. Ovo je praznik, znate, doba kad mi Firentinci palimo svoje taštine."

"Da, znam", primetio je Mack. "Hoće li se održati daleko odavde?"

"Samo nekoliko ulica dalje na Piazzi Signoriji", rekao je gostioničar. "Imaćete dobar pogled na jedan od najneobičnijih fenomena našeg vremena. Savonarola je obećao kako će ove godine lomača biti uistinu nešto posebno."

"Kakav je čovek taj Savonarola?" upitao je Mack.

"On je najsvetiji redovnik i sveštenik. Živi jednostavno, za razliku od prinčeva Crkve koji vladaju nama. Govori protiv prodavanja i kupovanja crkvenih službi, prepuštanja užicima i ostalih loših navika Crkve. I Francuski savez ga ceni."

Šta je to?"

"To je naš savez s francuskim kraljem, koji nas štiti od papine želje da nam opet nametne Medicije."

"Vi ne volite te Medicije?" pitao je Mack.

"Oh, dosta su dobri", odvratio je gostioničar. "Lorenza zovu Veličanstveni, iz dobrog razloga. Nikad nije bilo većeg pokrovitelja umetnosti. Pod njegovom vlašću Firenca je postala najlepši grad na svetu."

"Ali ga ipak ne volite?" ustrajao je Mack.

Gostioničar je slegnuo ramenima. "Ljudi plaćaju za njegovu veličanstvenost. Uostalom, mi Firentinci smo slobodni ljudi, i nameravamo to i ostati."

     Mack je proverio sobu i zaključio kako odgovara standardima na koje se brzo privikavao. Vreme je da pronađe Margaritu. Vlasnik mu je rekao kako se tržnica svile nalazi na malom trgu na Cesti Fiesole. Macku je sličila orijentalnom bazaru sa zbijenim štandovima, pokojim toaletom i svitom promatrača iz Kitaja s kosom spletenom u rep. Ovde su bile nagomilane obojane svile koje su bile moda u Flandriji i Holandiji; dvaput obojani materijali koji su te godine bili veliki hit u Amsterdamu, grubi svileni estofadoi i sanbenito sportske majice širokog izreza iz Španije. Među štandovima je tu i tamo primetio espresso barove, a pored njih su bile špageterije, koje su već prodavale izmišljotinu koju je Marko Polo doneo iz Kine, gde su je neobjašnjivo zvali rezancima. Mack je pronašao Margaritu kod osnivača sistema butika koji će napraviti veliku promenu u navikama kupaca luksuznih stvari. Gledala se u visokom ogledalu koje je vlasnik, silan čovek sa zečjom usnom, ali, možda u kompenzaciju, dobrim zubima, zakretao tamo-amo.

"Ah, signore," pozdravio je, "došli ste u pravo vrijeme kako biste svoju damu videli u punom sjaju!"

Mack se obzirno nasmešio. To nije bio njegov novac. Mogao si je priuštiti velikodušnost.

"Samo napred, komad", rekao je promuklo.

"Gledaj", pokazala je, "odabrala sam jednu od ovih dražesnih haljina za bal. Ti moraš pogledati trgovinu za muške signorea Enrica, Johanne. Ima prsluke i košulje po posljednjoj modi."

"Košulje?" zapitao je Mack.

Signore Enrico se nasmešio uz izvanredno svetlucanje svojih toplih smeđih očiju. "To je najnovija stvar iz Mađarske", objasnio je. "Ležerni stil. Za večer imamo najbožanskije tajice, koje dolaze s nakurnjakom koji šapće o muškosti umesto da je uzdiže u nebo."

"Obožavam način na koji priča", uzdisala je Margarita.

Mack se osećao prilično smešno pokušavajući se uključiti u ovaj razgovor. Ali utešio se činjenicom što je kupovanje skupocene odeće ženi jedno od uživanja u muškom uspehu. I čim Margarita završi, moći će početi tražiti neke stvari za sebe, možda pita Mefistofelesa za akontaciju nagrade, ako bude trebalo. Naravno, Mefistofeles nije specifikovao kakva će njegova nagrada biti. Mack je znao da je to trebao ranije dogovoriti. Ali čim dođe u prigodu, proveriće. U međuvremenu, malo isprobavanje nagrade bilo je potpuno razumno, jer ako mu se ne svidi ono što treba dobiti, uistinu gubi vreme.

"Izgledaš divno, draga moja", rekao je. "Molim te završi sa svojim poslom tako da ja mogu početi svoj."

"A koji je to posao, ljubavi moja?"

"Moram pronaći Botticellija. Ako nađem kojeg, mogao bih napraviti dobar posao."

Enrico se uključio: "Botticelli? Možda ja mogu pomoći. Znam sve slikare. Bilo bi mi izuzetno zadovoljstvo ponuditi vam svoju pomoć i, naravno, svoju stručnost. Ne", brzo je dodao, "da mislim da će vam trebati. Jer je signore očito znalac."

"Dobra ideja", pristao je Mack. "Idemo odmah videti."

Okrenuo se kako bi pošao. Upravo je tada krupni čovek u neopisivoj odeći banuo unutra.

"Tražim Fausta! Nemačkog lekara! U Paradisu su rekli daje otišao ovamo!"

Ja sam onaj koga tražiš", predstavio se Mack. "U čemu je problem, dobri čoveče?"

"Moj gospodar! Umire! Kad je čuo da je u gradu novi nemački lekar poslao me po njega. Oh, gospodine, ako ga možete izlečiti, sami recite svoju nagradu."

"Imam posla", rekao je Mack, jer nije želeo na ispit stavljati svoje imaginarne lekarske sposobnosti, posebno ne na mestu uzbudljivom poput Firence. "Šta si rekao, kako se tvoj gospodar zove?"

"Moj gospodar je Lorenzo de Medici, Veličanstveni!"

"Stvari se počinju vrlo brzo odvijati", okrenuo se Mack Mirgariti. "Dođi, draga moja, pakuj svoje stvari i čekaj me u hotelu. Idem u misiju milosti."


5.


       Mack je pratio slugu do palače Medicija, koja se nalazila u malom ekskluzivnom kvartu palača u blizini Arna. Bilo je to lepo mesto, s belim mramornim stubovima i tremom u atinskom stilu. Vrata su bila od lakovanog mahagonija i rezbarena u stilu čiji je začetnik Damiato Prokleti. Na vratima su bile sluge, nosili su odela i snežno bele košulje po poslednjoj napolitanskoj modi. Popreko su gledali Macka, jer njegova odeća, ovde u centru, ipak nije izgledala ni upola tako dobro kao u gomili Iluzija zvanoj tržnica. Ali pustili su ga zbog molbe starog sluge.

Sluga je plačući i trljajući ruke vodio Macka tihim hodnicima s uljima na zidovima, sve do velikih vrata od palisandrovine. Pokucavši kako bi se najavio sluga je otvorio vrata i Mackje ugledao sobu koje se ni kralj ne bi posramio.

Na zidovima su se nalazile slike, na stolovima su bile poredane male skulpture. Na podu se nalazio orijentalni sag, a sa stropa je visio kristalni luster koji je davao bogato žuto svetlo. Prozori su bili skriveni teškim zavesama kroz koje se jedva nazirao tračak sunca. Zrak je bio ispunjen mirisom sumpora i bolesti, vina i cmizdrenja, izmeta dolje na podu gde su psi ležali i glodali kosti.

Veliki, visoki, veličanstveno rezbareni i raskošno natkriveni krevet dominirao je prostorijom. Dugačke voštane sveće donesene su i postavljene oko kreveta na noćnim stolićima. Vatra u kaminu veselo je treperila i sjajila crveno.

"ko je tu?" pitao je Lorenzo de Medici.

Na Lorenzu se, dobro ušuškanom u krevetu, videla svaka od njegovih sedamdeset godina, plus još nekoliko. Edem mu je oduzeo vitalnost. Njegove su oči gledale Macka s debelog, sivog lica. Bio je to izraz lica na kojem su se male lukave oči pokušavale dogovoriti sa smrtnošću i još malo ostati na životu, ali otmeno, naravno, pošto je on Lorenzo de Medici otmenost je njegovo srednje ime. Nosio je dugu belu pamučnu spavaćicu obrubljenu jednorozima, i crnu kapu s vrpcom vezanom ispod brade. Njegovo lice, na mestima gde se uopšte nalazila koža koja nije bila napuhnuta od truljenja, bilo je ispijeno i suho. Njegove usne, rumene u danima kad je Medici papa razmišljao o objavi jedinstvenog postojanja Medicija Boga, bile su sasušene od kusanja gorčine sveta tokom brojnih godina. Arterija na njegovom vratu je pulsirala, kao da se pita zašto nije kolabirala poput ostalih. Smežurani prsti njegove leve ruke nekontrolirano su se trzali.

"Ja sam doktor Faust", predstavio se Mack. "U čemu je problem?"

"Ja sam", rekao je Medici glasom koji je, iako je bio samo sena prijašnje grmljavine, bio dovoljan da uznemiri prašinu na vrhu lustera, "najbogatiji čovek na svetu."

Bilo je to vraško otvaranje, ali Mack nije bio spreman za omalovažavanje.

"A ja sam", odvratio je, "najskuplji lekar na svetu. Kakva sreća što smo se sreli!"


"Kako me predlažete izliečiti?" zarežao je Medici tako dominantnim tonom da su čak i crvi koji su mu proždirali telo na trenutak zastali iz poštovanja.

    Mack je znao da je lek jako jednostavan. Samo izvadi ampulu koju mu je Mefistofeles dao i izlije sadržaj u Medicijevo grlo. Ali nije to želeo reći Lorenzu. Ko bi dao bogatstvo za nešto tako jednostavno kao ampula eliksira? Ne, sadržaj ampule možda bude završni korak, ali procedura, kao što su Galen i ostali istaknuli, bila je neizostavni okvir. I procedura mora biti impresivna.

   Najprie trebamo zlatnu posudu", naredio je Mack. "Samo 24-karatno zlato odgovara."

Palo mu je na um da bi zlatnu posudu bilo dobro imati pri ruci u slučaju da nešto pođe po zlu.Smešno, na kakve stvari misliš u frci.

"Pobrinite se za to", naredio je Medici slugama.

Sluge su se rastrčale uokolo. Nastupila je kratka pauza dok su tražili ključ trezora gde su zlatne posude i činije držane. Sluge su donele zlatnu posudu, a i alhemičarsku opremu koju je Mack tražio. To nije bilo teško pronaći jer je Lorenzo bio sakupljač svakojakih stvari, i imao je punu sobu poslednjih modela alhemičarske opreme. Samo njegov alembik od blistavog stakla i polirane bronce bio je prizor za sebe. A njegova je peć mogla činiti takva čudesa kalibracije da je bilo pravo čudo što Medici nije sam sebe izlečio pomoću svog svojeg skupocenog smeća i na temelju nagomilanog znanja. Mack je postavio test cevi i plamenike i spremao se početi kad se na vratima sobe oglasilo odrešito kucanje. Vrata su se s treskom otvorila i unutra je ušao najpoznatiji redovnik sveta, fra Girolamo Savonarola.Visok i mrtvački bled bio je ovaj fratar o kojem je brujala cela Italija. Pogledao je Medicija svojim vatrenim očima i rekao: "Rekli su mi da me zbog nečega trebaš."

"Da, brate", potvrdio je Medici. "Znam da smo imali nesuglasica, ali mislim kako mogu reći da obojica podupiremo jaku Italiju, balansiranu liru i Crkvu bez korupcije. Želim se ispovediti i primiti poslednju pomast."

"Drago mije što to mogu srediti", rekao je Savonarola i izvadio pergament iz plašta, "ako ćeš sve svoje imanje i novac prepisati neprofitabilnoj organizaciji koju sam osnovao, a koja će se pobrinuti da se sve podeli siromašnima."

   Gurnuo je pergament pred Medicijeve reumatične oči živahnošću koja je odudarala od njegovog krhkog i groznicom svladanog tiela; jer redovnik je patio od zubobolje i do sada je nije uspeo oterati molitvom.

Medicijeve reumatične stare oči pregledale su spis, onda su sumnjičavo zaškiljile.

"Opako se pogađaš, brate. Spreman sam dobro darovati Crkvu. Ali imam rodbinu za koju se moram pobrinuti."

"Bog će im dati", rekao je Savonarola.

"Ne mislim te uvrediti, ali ne mislim tako", usprotivio je Medici.

"Mislim da smo spremni s lekom", ubacio se Mack kad je primetio da gubi od pridošlice.

"Potpiši dokument!" viknuo je Savonarola. "Ispovedi se, grešniče!"

"Pričaću s Bogom od srca, Girolamo! Ali to tebi neću reći!"

"Ja sam sveštenik", pobunio se Savonarola.

"Ti si tašt, i ponosan", rekao je Medici. "Dođavola s tobom. Fauste! Lek!"

    Mack je žurno izvadio ampulu i trudio se otvoriti je. Imala je jednu od onih malih žica omotanih oko sebe koje su tako teške za preseći ako nemate klešta. A onda, pre no što je čak i krug standardizovan, teško da je netko imao klešta. Medici i Savonarola su urlali jedan na drugog. Sluge su prekrivale uši. Vani su zvonila crkvena zvona. Mack je napokon skinuo poklopac s ampule. Okrenuo se Mediciju.
Veličanstveni je naglo zaćutao. Nepomično je ležao u krevetu, širom razjapljenih usta. Slepe oči, još uvek reumatične, ali preko kojih se počeo stvarati bijeli sloj, zurile su ni u šta.

         Medici mrtav? "Daj, nemoj mi to raditi", promrmljao je Mack i ugurao ampulu u Medicijeva usta i nagnuo je. Tekućina je u mehurićima izlazila iz Medicijevih usta, nekušana. Veliki je čovek bio konačno i definitivno mrtav.

     Sluge su mrmljale ljutite kletve kad se Mack na kraju odmaknuo od Medicijeva leša, sa Savonarolom koji je stajao iznad njega i još ga uvek kudio vrištavim glasom. Mack je krenuo prema vratima i kroz hodnike do izlaza.

Na trenutak je stajao na ulici i pitao se je li štogod zaboravio. Prokletstvo, zaboravio je zlatnu posudu! Okrenuo se kako bi se vratio. Ali sada je bilo prekasno. Bio je uhvaćen i ponesen nasmajanom, vrištavom, raspjvanom i molećom masom. Bilo je vreme za spaljivanje taština, sve je postalo ludnica.


6.

     Ljudi su trčali, njihovi su koraci odjekivali ulicama. U vazduhu se osećalo praznično raspoloženje. Mnogi su pijanci rano počeli i sada su spavali pred vratima. Deca su bila posvuda, trčkarala su amo-tamo u ekstatičnom oduševljenju. Sve su trgovine bile zatvorene, ispred vrata su imale prikucane daske. Čuo se topot kopita i projahali su kopljanici, sjajni u grimiznim i crnim odorama, a Mack je odskočio u stranu kako ne bi bio pregažen. Učinivši to, naletio je na čvrsto telo čoveka.

"Gledajte kuda idete!"

"Oprostite!" ispričao se Mack. "Vojnici."

"Kakve veze imaju vojnici s time što ste mi vi stali na nogu?"

Čovek na čiju je nogu Mack stao u veži bio je visok i privlačan, s glavom koja je mogla biti model za grčkog Apolona. Bio je otmeno odeven u plašt od tamnog krzna, sa šešira mu je stršilo nojevo pero, dokaz da je ili imao veze u inostranstvu ili poznavao nekoga u Firentinskom zoološkom vrtu. Prodorno je gledao Macka velikim, sjajnim očima.

 
"Oprostite, stranče," obratio mu se čovek, "ali nismo li se mi sreli?"

"Sumnjam", odvratio je Mack. "Nisam odavde."

"Zanimljivo. Ja tražim čoveka koji nije odavde. Moje je ime Pico della Mirandola. Možda ste čuli za mene?"

Mack je uistinu čuo, od Mefistofelesa, za jednog od najvećih alhemičara renesanse. Ali nije, predviđajući nevolju, želeo priznati kako je čuo za njega.

"Mislim da nisam", izjavio je. "Uostalom, slučajnost je što smo se ovako sreli. Nije baš verovatno da sam ja čovek koga tražite."

"Znači, ovo je uobičajeni sled događaja", rekao je Pico. "No kad aktivirate magiju, slučajnosti naglo postaju puno verovatnije. Ovde sam se s nekim trebao naći. Da to niste vi?"

"Kako se zove osoba s kojom se trebate naći?"

"Johann Faust, veliki mag iz Wittenberga."

"Nikad čuo za njega", hitro je kazao Mack, jer mu je odmah bilo jasno da je pravi Faust, ili, kako je Mack običavao misliti o njemu, Drugi Faust, sigurno upotrebio svoje magične moći kako bi kontaktirao ovog tipa. Pico della Mirandola jest ili je bio, čuveni mag zloglasne reputacije. On i Faust su verovatno kontaktirali kroz vekove. Pričalo se da magovi to mogu, budući da čak ni smrt nije zapreka pravoj magiji.

"Sigurni ste da niste Faust?" nastavio je Pico.

"Oh, da, prilično siguran. Pretpostavljam da znam vlastito ime, ha, ha! Ispričavam se, žurim, ne želim propustiti Vatromet taštine." Žurno je otišao. Pico je gledao za njim, a onda ga počeo pratiti.

Mack je žurio i ugledao veliki otvoreni trg. U njegovom se središtu nalazila visoka gomila drvenog nameštaja, slika, kozmetike i različitih ornamenata.

"Šta se događa?" pitao je Mack čoveka pored sebe u gomili.

"Savonarola i njegovi sveštenici spaljuju taštine", rekao mu je čovek.

    Mack se primaknuo bliže. Video je kako je na tu gomilu nehajno bačeno puno lepih stvari. Tamo su bile dečije obrubljene haljinice, čipkasti stolnjaci, kvalitetno iskovani svećnjaci, ulja umetnika nevelike reputacije i puno drugih stvari. Kad je prišao bliže Mack je video, na rubu vatre, veliku sliku u ornamentiranom okviru. Pošto mu je Mefistofeles podario znanje o umetnosti odmah je znao da je to Botticelli, jedna iz srednjeg perioda majstorovog slikanja. Vredila je puno novca, a takođe je bila lepa. Naravno, pomislio je Mack, sigurno neće biti važno ako uzmem jednu sliku iz ove gomile? Pogledao je uokolo, video kako ga niko ne gleda i izvukao sliku pre no što je plamen stigao do nje. Izgledala je kao nova. Stavio ju je sa strane i pogledao ostale. Tamo je bio Giotto, ali na površini su se već počeli stvarati mehurići od topline. Gladno je tražio ostale.

    Ako je spašavanje jednog Botticellija dobro, spašavanje dva treba biti izvrsno. Također i profitabilno! A definitivno nije loše služiti umetnosti! Posebno kad je bačena kako bi bila spaljena! Oni drugi izbori koje mu je Mefistofeles dao jednostavno su zvučali prečudno. Bio je siguran kako niko neće prigovarati čoveku koji spašava veliku umetnost. Onda mu se ruka spustila na rame. Mršav, raskošno odeven muškarac kratke brade strogo ga je gledao.

"Gospodine, šta radite?"

"Ja?" rekao je Mack. "Samo gledam tulum kao i svi ostali."

"Video sam kako ste uzeli sliku s lomače."

"Sliku? Oh, mislite ovo." Mack je pokazao Botticellija i nacerio se. "Sluga ju je greškom doneo. Spustili smo je kako bismo je očistili. To je Botticelli. Botticellija jednostavno ne spaljujete na lomačama, čak ni na lomačama taštine."

"A tko ste vi, gospodine?" pitao je čovek.

"Ja sam samo lokalni bogataš", odgovorio je Mack.

"Čudno kako vas pre nisam video."

"Nisam bio u gradu. ko ste vi?"

"Ja sam ", predstavio se čovek, "Niccolo Machiavelli. Radim za Firentinsku komunu."

"Ovo je slučajnost", rekao je Mack. "Rečeno mije da vam kažem da ne napišete onu knjigu koju planirate, onu koju zovete Vladar."

"Nisam napisao takvu knjigu", primetio je Machiavelli. "Ali to je dobar naslov. Možda baš i probam."

"Radite što želite", odvratio je Mack. "Ali setite se, upozoreni ste."

"A ko me upozorava?" zatražio je Machiavelli.

"Ne mogu otkriti ime", odbio je Mack. "Ali uveravam vas da je đavolski dobar tip."

Machiavelli je zurio u njega, onda se okrenuo i otišao tresući glavom. Mack je podigao sliku, spremajući se otići dok je plen dobar. Ali upravo se tada Pico della Mirandola vratio.

"Proverio sam kod stanovitih paklenskih sila", rekao je. "Šta si učinio s pravim Faustom?"

   Pico je preteći prilazio. Mack se povlačio. Pico je podigao jedno od novih vatrenih oružja koje je ispucavalo kuglu dovoljno veliku da rastrga čoveka. Mack je tražio mesto za skrivanje. Ništa nije bilo na vidiku. Picov se prst stegao na okidaču.

U tom se trenu pojavio Faust. "Nemoj to učiniti, Pico!" viknuo je.

"Čovek se pretvara da e ti!"

"Ali nije nam dopušteno da ga ubijemo. On glumi mene. Ali neophodno je da ostane živ sve dok je u mojoj ulozi."

"Koja je to uloga, Johanne?"

"Sve će biti otkriveno kasnije. Za sada odustani, stari prijatelju."

"Ti si mudar čovek, Fauste!"

"Možda te posetim kasnije, Pico. Imam plan!"

"Računaj na mene!"

Faust je nestao. Onda se pojavio Mefistofeles. "Spreman?" obratio se Macku. "Idemo. Zašto svi bulje?"
Mack je odlučio ne reći mu o Faustu. "Znaš kakvi su ljudi. Buljiće u bilo što." Čvrsto je primio sliku i Mefistofeles je učinio da obojica nestanu.


7.

      Mack i Mefistofeles stigli su u Čistilište i stvorili se ispred ulaza u malu zgradu na brdu u blizini mesta gde će se održati presuđivanje Milenijskog takmičenja.

"Šta je ovo mesto?" pitao je Mack.

"To je Čekaonica Čistilišta. Imam spremište gde možeš odložiti Botticellija. Osim ako mi ga ne želiš odmah prodati? "

"Mislim da ću ga još malo zadržati", rekao je Mack. "Pa, kakav sam bio?"

"Molim?"

U takmicenju....takmičenju , u Firenci."

Mefistofeles nije odgovorio sve dok nisu ušli unutra. Pokazao je sobu u koju je Mack mogao odložiti svoju sliku.

"Nisi ništa postigao pokušavši pomiriti Medicija i Savonarolu. Dobivaš nulu za nesposobnost."

"Ali rekao sam Machiavelliju da ne napiše Vladara. To je dobra stvar, zar ne?"

Mefistofeles je slegnuo ramenima. "Ne znamo. Na Nužnosti je da prosudi o tim stvarima. Dobro i Zlo moraju ostati podložni Onome što Mora Biti. Usput, ko je bio onaj čovek? Izgledalo je kao da te poznaje."

"Koji čovek?"

"Onaj koji je sprečio Pica della Mirandolu da te ubije"

"Neki luđak", odmahnuo je Mack i odlučio ne spomenuti Fausta. "Nemam pojma ko je to bio. Slika je lepa, zar ne?"

Mefistofeles je uzeo sliku i neko je vreme gledao. "Da, vrlo je lepa. Biću sretan ako te rešim njenog tereta."

"Ne još", rekao je Mack. "želim videti tržišnu cenu, takvu nekakvu stvar."

"Dobra ideja", priznao je Mefistofeles. "Tu je čarolija koja će te odneti u London. Ipak, nemoj lenčariti. Trebamo te za sledeći čin."

"Ne brini, neću zakasniti", obećao je Mack.

Mefistofeles je kimnuo i nestao. Mack je pogledao po sobi i pronašao veliku metalnu kutiju s ključem u bravi. Otključao ju je i spremao se spremiti sliku u nju. Kad ju je podigao čuo je grebanje pod nogama. Žurno se maknuo s puta. Pod je pukao, mali pijuk provirio je kroz rupu, onda ga je zamenila lopata. Rupa se brzo povećavala. Uskoro je mali lik izašao iz nje. Bio je to Rognir.

"Bog", pozdravio je Mack, prisetivši se patuljka sa Sabata.

"Lepa slika", rekao je Rognir. "Gde si je nabavio?"

"Ovu sliku? Uzeo sam je na mestu zvanom renesansa, to je negde u Italiji, blizu Firence."

"Oh? Šta si radio tamo?"

"Ja sam u takmičenju ", rekao je Mack. "Ono će odlučiti sudbinu ljudskog roda u idućih tisuću godina."

"Jesu li te zato poslali u renesansu, da uzmeš sliku?"

"Uistinu ne znam zašto su me poslali. Radio sam neke druge stvari. Ali uzeo sam sliku jer je Mefistofeles rekao kako želi jednu, a za nju će mi dobro platiti. Ali još je nisam prodao. Odlučio sam proveriti koja je tržišna cena."

"Želeo je da uzmeš sliku, zar ne?"

"Naravno. Pošto sam ionako bio tamo. Oprosti, moram ići. Čeka me London. Taj je velik."

"Sretno", rekao je Rognir. "Možda se vidimo tamo."

"Biće mi drago", rekao je Mack. Oklevajući je gledao rupu u podu. "Očistićeš to pre no što odeš, zar ne?"

Rognir mu je rekao da ne brine, njegova je slika sigurna. Otišao je razmišljajući kolika je samo naivna budaletina ovaj Mack. Nije čak ni znao da manipulišu njime. Ideja samostalnog odlučivanja sigurno mu nikad nije pala na pamet. Još je uvek pokušavao zadovoljiti druge ljude. Što je najverovatnije to je činio celog života. Pa ipak bilo je u njemu nesto sto je pobuđivalo saosecanje.

                                                       

nastavci: Romani u nastavcima  

Roger Zelezny & Robert Sheckl, Marko Polo. ( 3 deo)

Marko Polo

1

     Kad je Mack otvorio oči otkrio je da se nalazi u gužvi na uglu ulice nečega što je izgledalo poput velikog grada. Mefistofeles i Margarita su stajali svako s jedne njegove strane. Mefistofeles je bio doteran kao i obično. Imao je svežu ružu na reveru svog tamnog sakoa. Njegove crne cipele su blistale od čistoće. A Margarita je bila lepa kao slika. Pronašla je vremena za šminkanje nakon napuštanja Carigrada, i preodevanje u haljinu cvetnog uzorka s dubokim izrezom.
   Mack je pogledao uokolo i odmah uočio kako ovaj grad ima bezbroj velikih i otmenih zgrada posebnog dizajna koji je sigurno kineski. Ovaj je utisak  pojačan njegovim stanovnicima koji su, odeveni u svilu i krzno, s rukama u dugim rukavima, jurcali amo-tamo i vodili vrištave razgovore. Zrak je bio čist i prohladan, mirisao je na ugljen i prah pet začina. Nebo je bilo hladne severno plave boje. Ljudi u krznenim kapama s ravnim narančastim licima prolazili su pored njih. Ovo su, Mack je bio prilično siguran, Mongoli. Bilo ih je mnogo, svi su bili naoružani do zuba. Prolazili su pokraj Macka i ostalih kao da ne postoje.
     "Šta se događa?" upitao je Mack. "Ne sviđamo im se?"
      "Ne mogu nas videti", rekao je Mefistofeles. "Stavio sam nas pod privremenu Čaroliju nevidljivosti. Jeftinije je od unajmljivanja sobe za sastanke."
      "Ako ti tako kažeš", prihvatio je Mack. "A sada, šta ovde trebam napraviti?"
       "Tamo, ispred tebe," pokazao je Mefistofeles, "na kraju ulice, nalazi se velika palata Kublaj-kana. U toj palači živi veliki kan, njegovi plemići, rođaci, konkubine i dupelisci. U toj je palači također Marko Polo."
       "Čuveni venecijanski istraživač?" pitao je Mack.
      "Niko drugi. Njegov ujak i otac inače bi bili s njim, ali otišli su na trgovački put u Trebizond."
      "Gde je Trebizond?" raspitivao se Mack.
       "Nije važno. To ne trebaš znati. Trebaš znati šta ovde moraš učiniti."
         "Da, tako je", rekao je Mack. "Bolje me izvesti."
        "Situacija je sledeća. Marko namerava napustiti Peking i vratiti se u Veneciju. Kublaj-kan se nevoljno složio da ga pusti, jer je Marko jedini koji princezi Ireni, obećanoj jednom od njegovih plemića u Perziji, može osigurati sigurnu pratnju. Ipak, kuju se zavere s ciljem Markove smrti. Neki su mongolski plemići ogorčeni zbog položaja koji mu je Kublaj dao. Postoje ljudi koji ga žele ubiti. Jedan od tvojih izbora je sprečiti da Marko bude ubijen pre nego što napusti Peking."
      "Ehej, čekaj malo", zaustavio ga je Mack. "On je napustio Peking, zar ne?"
         "Da, ali to je bilo u prošlosti. Ovo se događa sada. Tako da se opet mora učiniti ispočetka. I može krenuti drukčijim putem. Jer iako se opet događa, ovo je takođe prvi put."
       "Ali ako krene drukčijim putem," mučilo je Macka, "neće li to vraški zbrkati događaje u našem vremenu?"
        "Ne trebaš se brinuti zbog toga", umirio gaje Mefistofeles. "Misli o tome kao o igri unutar igre. Doveden si ovamo i dan ti je trenutak u vremenu. Imaćeš tri izbora šta učiniti s tim trenutkom. Po tvojim ćemo izborima videti kako ćeš uticati na budućnost, bilo dobro ili zlo."
        "Ne, to uopšte nema smisla", rekao je Mack. "Zašto bih ja morao pomoći Marku? On je već izbegao svakoj zaveri koja je kovana protiv njega."
         "Izgleda da ne razumeš", uzdahnuo je Mefistofeles. "Kad si poslan ovamo, to je kao da se događaj odvija po prvi put. Ni jedan ishod nije predodređen. Kad smo već kod toga, ko zna koliko je puta priča o Marku Polu odigrana? Istorija Zemlje je poput starih moralnih drama koje čovek neprestano gleda, ali ishodi nisu predodređeni. To je poput komedije dell'arte.  Glavni glumci sastaju se svake večeri, situacija počinje, ali ponekad, prilično neočekivano,ishod je drukčiji."
     "I ti novi završeci neće uticati na glavni tok istorije?"
       "Kako možeš znati koji je glavni tok istorije kad si uključen u nju? Ipak, iako je sve to smrtno ozbiljno, sve je to Igra. Barem je za nas to igra. Tebi je bolje da ostaneš ozbiljan, inače ćeš opako platiti."
      "Koji su moji ostali izbori?" pitao je Mack.
        "Tu je pitanje princeze Irene. Ona je iz daleke zemlje i Kublaj-kan ju je obećao gospodaru Perzije. Ipak, ako bi se udala za nekog drugog, to bi također promenilo tok istorije. Možeš se odlučiti to promeniti tako da je udaš za nekog drugog."
        "Šta se dogodilo s onim za koga se udala?" nastavio je Mack.
        "Istorija  nam nije rekla", odgovorio je Mefistofeles.
        "U redu", prihvatio je Mack. Video je kako neće moći izvući ništa više iz ovog kićenog demona. "Koji je treći izbor?"
       "Kublaj-kan poseduje magično žezlo koje donosi sreću mongolskim hordama, a nesreću njegovim neprijateljima, koji uključuje zapadne zemlje kojima se kan opire. Možeš ukrasti to žezlo."
        "To sam probao poslednji put s magičnom ikonom."
         "Ovog je puta u potpunosti drugačije. Zaboravi na poslednji put. A sada, ako si spreman, skinuću plašt nevidljivosti, pa možeš početi."
         "Čekaj malo!" uzviknuo je Mack. "Kako ću objasniti svoje prisustvo ovde?"
Mefistofeles je trenutak razmišljao. "Reci im da si ambasador iz Ofira."
       "A što je Ofir?"
       "Ofir je", rekao je Mefistofeles, "grad spomenut u Starom zavetu iz kojeg je kralj Salomon donosio svoje zlato, srebro, slonovaču, majmune i paune."
       "A gde se taj Ofir nalazi?"
      "Niko ne zna tačno. Spominju se razne lokacije, među njima istočna Afrika, Daleki Istok, Abesinija, Arabija. Možemo biti sigurni kako Marko Polo nije bio tamo, inače bi to spomenuo u dugoj i hvalisavoj listi putovanja koju je ostavio iza sebe. Tako bez problema možeš reći da si ambasador, pošto niko ne može opovrgnuti tvoje reči."
         "Pa, dobro", kazao je Mack. "Znači, ja sam ofirski ambasador. Ili je to ofirijanski?"
          "Kako god želiš", rekao je Mefistofeles, pokazujući znake nestrpljenja. "A sada, ako si spreman?"
           "Čekaj! Još jedna stvar", zadržao ga je Mack. "Šta je sa mojom odećom?"
          "Pogledaj se", odvratio je Mefistofeles.
     Mack se pogledao. Mefistofeles je očito, kad je davao novu odeću Margariti i sebi, pronašao vremena da Macku da crno-bele hlače, vunenu jaknu i malu kapu s perom. Znači taj deo je u redu. Ali Mack je osećao da ima još nešto, neki drugi problem. Mefistofeles je započinjao svoju čaroliju nestajanja. Onda se Mack dosetio.
            "Čekaj! Kako ću razgovarati s ovim ljudima?"
          "Kako to misliš?" upitao je Mefistofeles.
          "Osim ako ne znaju nemački i malo francuskog, zaglavio sam."
         "Oh." Mefistofeles se namrštio. "Ali doktore Fauste, vi ste čuveni učenjak i lingvista."
          "Znaš kako je to", branio se Mack. "Ljudi preteruju u tim stvarima. U svakom slučaju, dugo sam izvan jezika. Trebaju malo vežbe."
          "Ajde dobro", pristao je Mefistofeles. "Daću ti Čaroliju jezika koja će ti omogućiti da razumeš sve što drugi govore. Budi pažljiv s njom. Nije za javnu upotrebu."
          "Magična Čarolija jezika će pomoći", rekao je Mack.
           Mefistofeles je mahnuo rukama. "Učinjeno. Moraš mi je vratiti kad si gotov s njom."
       "Šta je sa mnom?" pitala je Margarita.
         "Ti si s njim samo kao prijateljica", odgovorio je Mefistofeles. "Čarolija jezika ne odnosi se na tebe. Onda, spremni?"
          Mack je progutao knedlu i kimnuo. Mefistofeles je nestao, ovog puta bez bljeska dima i vatre, samo je brzo izbledeo. U istom se trenutku niski, nabijeni čovek duge brade zaletio se u Macka.
         "Ogrungi", ispričao se čovek.
          "Ne, ne, ja sam kriv", odvratio je Mack. Onda se zadivio činjenici što je savršeno razumeo tipa. Čovek je nastavio svojim putem, a Mack se okrenuo prema Margariti.
      "Voleo bih da Mefistofeles nije bio tako odlučan", požalio se Mack. "Uistinu nije baš najbolje postavio stvari. Šta bih prvo trebao napraviti?"
        U tom je trenu visoki, zastrašujući ratnik u krznenoj kapi i lakiranom oklopu, s mačem, kopljem i štitom na leđima, rekao: "Hej, ti?"
        "Ovo mi je poznato", promrmljao je Mack Margariti. Okrenuo se ratniku i rekao: "Da?"
        "Pre te nisam ovde viđao. Ko si ti?"
         "Ja", predstavio se Mack, "sam ambasador iz Ofira. Vodi me do svog kana. I usput, ovo je moja prijateljica, Margarita."
         "Za mnom", pozvao je ratnik.
Hodajući nekoliko koraka iza ratnika, s čijeg su se puta ljudi hitro micali uz mnogo klanjanja, prelazili su preko napučene tržnice koja je ležala na njihovom putu prema Kublajevoj palači. Ovde je bilo bezbroj mirisa, to su većinom bili kineski mirisi, ne evropski, iako je također bilo mirisa curryja iz Indije, i hibiskusa s Južnih mora. Kad su počeli prolaziti između štandova, zrak je postao zasićen mirisom praha pet začina i Ac'centa. Kocke prešane morske trave, koju su ljudi jeli poput kobasica, širile su svoj karakteristični ogavni i kiseli smrad. Mack je mogao osetiti ugodne mirise bambusa i sandalovine, te puno prodornije mirise češnjaka, ugljena, octa od rižinog vina i kineskih semenki. Bilo je i košara svinjetine s roštilja i pladnjeva piletine General Khu. Pekinške patke mogle su se videti posvuda, većina je bila natopljena sveprisutnim pekinškim umakom. Ljudi smeđežutih lica, ravne crne kose, svih veličina i oblika, zurili su u njih i komentirali. Zahvaljujući Čaroliji jezika koju mu je Mefistofeles dao, Mack je mogao da razume sve komentare.
         "Martha, daj pogledaj ono."
        "Što je, Bene?"
         "Meni oni definitivno sliče na strance."
         "Kakva smiješna boja kože!"
         "Koje ružne oči!"
         "A kako je tek odeven! Niko ovde ne nosi baršunaste sakoe."
         "A pogledaj nju na tim visokim petama! Mi ovde više čak ni ne nosimo visoke pete, tako su otrcane, pa možeš zaključiti kakvi su oni."
         "Đavola, ne nosimo ih!"
Glasna, ali vesela, gomila nije mislila na nasilje. Mack, Margarita i ratnik napustili su tržnicu i njene brojne mirise i došli u regiju puno neutralniju što se mirisa tiče, veliku aleju iza koje je ležala otmena palata. Prešli su ulicu i ušli na dugi kameni trg koji je vodio do visokih vrata. Vrata su bila otvorena, ispred njih je stalno kapetan straže u lakiranom oklopu, s mačem i štitom i zaustavio ih. "Ko to ide?"
       "Neznani vojnik," rekao je mongolski ratnik, "dovodim ambasadora iz Ofira i njegovu devojku kako bih ih predstavio Kanu."
      "Odlično si pogodio vreme!" pohvalio gaje stražar. "Kublaj-kan i celi njegov dvor su sada na okupu, završili su s poslom i sada je vreme za večeru, pa se nadaju kako će se dogoditi nešto zabavno. Prođi, neznani vojniče s uvaženim gostima."
       Hodnici kanove palate bili su prebogati za opisivanje. Pa opisivanje neće biti ni pokušano. Hodali su hodnicima, pored svitaka prekrivenih kineskom poezijom koja je veličala promatranje vode. Poslednja vrata pre sobe za audijenciju bila su visoka, ovalnog oblika, bogato ornamentirana i izrađena od bronze. Otvorila su se sama od sebe.
         "Koga da najavim?" pitao je niski, tamni čovek.
        "Ambasadora iz Ofira", rekao je Mack. "I njegovu devojku."
Velika soba za audijenciju bila je osvetljena zubljama, koje su, pošto su to bile nove uvozne francuske baklje, gorele hladnom, bezdušnom intelektualnom svetlošću. Pod tom svetlošću Mack je ispred sebe, na pozornici, ugledao skupinu raskošno odevenih ljudi. U sredini, na manjem, povišenijem podiju, nalazio se čovek srednje visine, srednjih godina i srednjeg temperamenta, srednje boje kože, prosečnog izgleda, male brade, a na glavi je imao turban na čijem je vrhu blistao tako velik dijamant da je Mack i bez programa znao daje taj tip sigurno Kublaj-kan.
      S obe Kanove strane nalazili su se razni ljudi, koji su, pokazalo se, bili uglednici, ujaci i ujne, možda nekoliko braće i sestara, i neka njihova rodbina. U sobi je bilo puno dvorjana. Na malom tronu pored i malo niže od Kublaja sedela je bleda plavokosa žena koja je mogla biti princeza Irene. Na svakom su se koraku nalazili strelci, lukovi su bili do pola napeti, strele spremne, gledali su pokrete gostiju, nisu verovali nikome od njih. Za malim izdvojenim stolom sam je sedeo smežurani starac u halji sa zvezdama. Nije bilo sumnje da je ovo dvorski čarobnjak. Nedaleko od njega nalazio se Evropljanin odeven u uredne hlače i prsluk, na glavi je imao mali filcani šešir sa sokolovim perom. To je bio Marko Polo.
        "Znači, ti si iz Ofira?" upitao je Kublaj-kan. Setivši se šta mu je Mefistofeles rekao, Mack je primetio da Kublaj-kan ima žezlo. Nije izgledalo osobito magično, ali Mefistofeles je verovatno imao tačnu informaciju.
      Kan je rekao: "Ti si prvi Ofirac koji je došao ovamo. Ili vi kažete Ofirijanac?"
       "Kako god Vaša Visost želi", kazao je Mack.
        "Gledaj, Marko!" zazvao je Kublaj. "Zemljak iz Evrope!"
Mladić s kapom sa sokolovim perom je podigao pogled i namrštio se. "Nije niko koga poznam. Kako se zoveš momče, i odakle dolaziš?"
         "Ja sam doktor Johann Faust", predstavio se Mack. "Rođen sam u Wittenbergu u Nemačkoj, ali u poslednje sam vreme ambasador Ofira."
         "Nismo videli takve poput tebe u Evropi", primetio je Marko.
           "Ne. Mi Ofirci smo prilično zadovoljni ostankom kod kuće. Više nismo velika trgovačka nacija poput tvoje Venecije, Marko."
          "Ah. Znači, čuo si za mene?"
           "Naravno. Tvoja se slava proširila čak do Ofira."
            Marko je pokušao zadržati mrki izraz lica, ali bio je polaskan. "Reci mi, koji su vaši glavni proizvodi?" pitao je.
           "Izvozimo mnoge stvari", odgovorio je Mack, "ali naši najvažniji proizvodi su zlato, srebro, slonovača, majmuni i paunovi."
            "Majmuni! To je zanimljivo", rekao je Marko. "Veliki kan je tražio dobar izvor majmuna."
          "Mi imamo najbolje", pohvalio se Mack. "Imamo velike majmune i male majmune, sitne majmunčiće, ogromne gorile, orangutane narančastih krzna i tako dalje. Mislim da možemo ispuniti sve vaše zahteve u vezi majmuna."
           "Odlično, čućemo se još u vezi toga", najavio je Marko. "Veliki Kan bi možda takođe želeo malo paunova, ako su vaše cene konkurentne."
         "Popričajmo," rekao je Mack, "pa ću ti složiti cenu."
U tom je trenutku progovorio dvorski čarobnjak. "Ofir, ha? Grad koji je u blizini Sabe?"
         "Tako je", potvrdio je Mack. "Imate pravog."
          "Još ću to proveriti", obećao je čarobnjak.
          "Siguran sam kako ćete se uveriti da je s našim gradom sve u redu", izjavio je Mack. Nacerio se, ali se niko drugi nije nasmejao na njegovu malu šalu.
      Kublaj-kan je rekao: "Dobro došli na moj dvor, doktore Faust, ambasadoru iz Ofira. Mi ćemo kasnije želeti razgovarati s vama, jer, neka se zna, volimo slušati priče o dalekim zemljama. Naš dragi sin Marko veseli nas mnogim pričama. Ali uvek je dobro dobiti novi pogled na te stvari."
       Na usluzi sam Vašem Veličanstvu", naklonio se Mack i, primetivši kako se Markovo lice iz mrkog promenilo u zlokobno besno, zaključio kako danas ovde nije stekao prijatelje.
       "A šta je sa ženom?" pitao je Kublaj-kan.
        Mack je zašištao na Margaritu. "Tebi govori!"
      "Šta kaže?" šapnula je Margarita. "Ne razumem ni reč!"
          "Ja ću govoriti za tebe", kazao je Mack. Kublaj-kanu je rekao: "Ovo je Margarita, moja prijateljica, ali ne zna ni reč mongolskog."
       "Ni reč? Ali mi bismo rado čuli njenu priču!"
       "Ja ću vam je morati prevoditi," rekao je Mack, "što je šteta, jer je ona sama tako dobro priča."
       "To neće biti potrebno", otklonio je Kublaj. "Na sreću, nedavno smo osnovali centar brzog učenja za podanike i prijatelje koji ne razumeju mongolski. Vi ga govorite savršeno, dragi moj Fauste."
         "Hvala vam", odgovori je Mack, naklonivši se. "Oduvek sam imao smisla za jezike."
         "Ali žena će morati naučiti. Objasni joj da će sada otići na nastavu, a izaći će kad će moći razgovarati s nama."
    Mack se obratio Margariti: "Gledaj, žao mi je zbog ovoga, ali vode te na tečaj jezika."
       "Oh, ne", zgrozila se Margarita. "Ne opet u školu!"
        "Da. Žao mi je. Ne mogu ništa učiniti."
        "Ušas!" rekla je Margarita. "Ovo uopšte nije zabavno!" Ali je dopustila da je dve služavke odvedu.

2.

Mack je bio svestan neobičnosti vanjskih hodnika dok je pratio Wonga, slugu koji je bio zadužen da ga odvede u njegove odaje. Primetio je kako bi plamen Wongove svetiljke iznenada zatreperio kad nije bilo povetarca da ga uznemiri. Dok su prolazili kroz tihe odaje i hodnike, naišli su na jedan ispred kojeg je bila vezana grimizna traka.
      "Šta je tamo dole?" pitao je Mack.
       "To je krilo duhova", objasnio je Wong. "Posvećeno je duhovima mrtvih pesnika. Živima je ulaz zabranjen. Jedino sam kan i sluge Umetnosti mogu ući unutra sa žrtvama."
      "Kakvim žrtvama?"
       "Jarko obojenim kamenčićima, školjkama, mahovinom i drugim stvarima koje udobrovoljavaju duhove mrtvih pripovedača."
       Wong mu je rekao kako je malo monarha gostoljubivo poput Kublaj-kana, a nijedan nije željniji priča stranaca. Kublaj se razlikovao od drugih Mongola po zadovoljstvu s kojim je slušao priče putnika. Ohrabrivao je ljude širom  sveta da dođu njemu, kažu mu otkuda su i kakvi su tamo običaji. Takođe je voleo slušati o njihovim porodicama, što više to bolje. Kublaj je celo krilo svoje palate odvojio za strance. Ovo je krilo bilo neka vrsta prvog luksuznog hotela gde su ljudi bili dobrodošli bez rezervacije i novca. Samo s pričom. U kanovoj je palati bilo i prosjaka i ambasadora. Ali oni nisu bili obični prosjaci. Po kanovoj proceni, prosjak je onaj s nedovoljno priča. Svi prosjaci u kanovoj palači bile su
osobe koje su, iz ovog ili onog razloga, bile ili mogle biti smatrane mrtvima. Što se priča tiče.
        Kan je pomagao ovim nesretnicima iz milosti. Ne samo da je bilo luksuznih soba za putnike, takođe je postojalo posebno krilo za lutajuće duhove pesnika i pripovedača. Jer Kan je verovao kako duše pesnika žive večno, u posebnom božanskom kraljevstvu koje su samo za njih konstruisali bogovi. I ti su duhovi ponekad dolutali na zemlju, jer pesnici dobijaju inspiraciju iz ponovnog preživljavanja prizora svojih nekadašnjih trijumfa i poraza. I u svojim putovanjima po poznatim krajolicima i gradskim ulicama, ti su duhovi ponekad podložni vanjskim uticajima. U takvim slučajevima, verovao je Kan, čovek može izvesti određeni ritual, ponuditi određene poklone, koji će privući takve duhove, i oni će doći u kanovu palatu jer znaju da su dobrodošli. Kad dođu, otkriće sve stvari koje bi duh mogao priželjkivati: komade mekog krzna, sjajne komadiće...
ogledala, delove jantara, antikne srebrne novčiće, neobično obojene kamenčiće. Ovo su neki od predmeta za koje se priča kako vesele duhove mrtvih pjesnika, i Kan ih je puno sakupio. Oni su izloženi u prostoriji koju su duhovi pozvani posjetiti. U ovim je prostorijama neprestano gorio tamjan, sveće su uvek bile upaljene. Ponekad bi duh došao na takvo mesto, uživao u gomili sećanja koja mu je ostavljena, i, kad bi otišao, ostavio bi san u kanovoj glavi kao poklon.
       Zahvaljujući ovome, kan je imao mnoge veličanstvene snove, jer su ga posetili duhovi koji su mu pričali o divljim belim kitovima, o zaverama u rimskom Forumu, o velikim vojskama koje prelaze preko smrznute zemlje. Sanjao je o putovanju kroz mračnu šumu, gde je skrenuo s puta. Sanjao je o izboru između deve i tigra. Tako je kan danju i noću gomilao hrpu priča i snova, sve dok više nije znao koje je koje, a radio je na svom tajnom snu, a to je audijencija za mrtve pesnike nakon što napuste ovaj život.
        Mackova je soba bila luksuz redak na Zapadu. Kan je smislio mnoge lepe stvari. Sluge koji su mu doneli hranu, piće i toplu vodu za kupanje bili su naučeni ponašati se kao da nije tamo, kako njihov pogled ne bi smetao njegovoj unutarnjoj samoći. Mack je ovo smatrao vrlo lepim, ali nije mogao dolično uživati jer se brinuo o svojim izborima. Ovde je bio poslovno. Učiniti nešto za i oko Marka Pola činilo se dobrim početkom. Spasiti život Marku Polu bila bi prilično Dobra Stvar. U svakom slučaju, tu nije video nikakve probleme. Niko se neće naljutiti na tebe ako mu spasiš život. Dok je pronalaženje novog muža za princezu Irene izgledalo pomalo riskantno, a uz to, princezu još uvek nije ni upoznao. Što se tiče uzimanja Kublajevog žezla, Mackovoj pažnji nije promaklo da su mongolski strelci uvek u blizini kana, spremnih lukova, i kad god bi neko samo napravio kretnju u kanovom smeru, strelci bi se namrštili i napola napeli lukove. Bilo je očito da se niko ne približava Kublaj-kanu.      Riskirao bi da ga izbuše strelama ako pokuša.
       A tu je bio i Marko Polo koga je trebalo uzeti u obzir. "Reci mi," upitao je Mack Wonga, "živi li Marko Polo ovde?" "Ima stan u ovom kompleksu", odgovorio je Wong. "Ali također poseduje nekoliko lepih kuća u gradu, i bezbrojne farme, kuće užitka i slično drugde." "Nisam pitao za njegovu imovinsku karticu", rekao je Muk. "Samo sam želeo znati gde ga mogu pronaći."
"Upravo sada nalazi se u Glavnoj dvorani za bankete, nadgleda ukrašavanje za večerašnji veliki banket u kanovu čast." "Budi dobar i odvedi me tamo."


3.

      Glavna dvorana za bankete bila je ispunjena radnicima koji su postavljali papirnate trake, zastavice, šarene tapiserije i druge urese vesele naravi. Strop je bio visok i stajao je na osam stupova. Svaki je stup počivao na kvadratnom kamenom bloku koji je na svojim uglovima ostavljao prostor za dekoraciju. Glavna dekoracija za slavlje bile su odrubljene ljudske glave. Marko je glave naslagao na rubove kamenja, ogromne gomile glava, neke su još uvek krvarile, neke su se već sasušile, neke su bile u stanju mumificiranja, druge u stanju propadanja, raspadanja, ili čak truljenja. U središtu sobe nalazio se bazen krvi koju su dve spodobe u plaštevima s kukuljicama mešale kako se ne bi zgrušala. Marko je stajao u njegovoj blizini, s rukama na bokovima, i nadgledao postavljanje glava.
       Mack je na trenutak zastao kako bi sve upio, a onda prišao Marku. "Lep aranžman glava", komentarisao je.

      "Hvala ti", rekao je Marko. "Ali još uvek nisu dobre." Viknuo je ljudima na ljestvama koji su slagali glave. "Zbijte tu piramidu! Ne želim te glave rasute uokolo. Trebam zgusnuti efekt. Želim ih visoko naslagane! Piramida od glava visoka oko dva metra, to želim na svakom uglu kamenu. Znam da same od sebe neće držati ravnotežu. Moraćete izmisliti neki način kako bi izgledalo da same drže ravnotežu. Nađite neki vezivni materijal, ili upotrebite debeli konac ili žicu, ali pobrinite se da se ne vidi. I izvadite te stare osušene glave iz gomile. Izgledaju kao da su stajale desetljećima. Ovo nije proslava prošlosti. Slavimo Kanova sadašnja i buduća osvajanja, i sve što ovdje želimo su sveže odrubljene glave, po mogućnosti s krvlju koja se još uvek cedi iz njih. Ako krv nije sveža dodajte malo iz bazena."
     Mack i Marko su neko vreme gledali. Radnici su napravili promene. Mack je prokomentirao: "Sada izgleda puno bolje."
"Misliš?"
"Oh, da. Vi Venecijanci imate oko za ovakve stvari."
"Hvala ti. Znači, ti si iz Ofira?"
"Da", priznao je Mack. "Ali nemojmo pričati o meni. Želim ti samo reći kako je lepo što sam te upoznao. Divim ti se, Marko. Čast je upoznati najčuvenijeg pripovedača ove generacije, možda i svih generacija."
"To je lepo od tebe", zahvalio je Marko. "Ali ti si takođe pripovedač, zar ne? Mislim,Ofir, što je to ako ne stvar iz pripovetki?"
"Oh, samo u malom delu. Na kraju, koga briga za Ofir? Nakon što si spomenuo
slonovaču, paune i majmune, više se nema baš puno reći o mestu."
      Marko se stisnutih usana opako nasmešio. "Nadam se. Na kraljevskom dvoru uvek ima mesta samo za jednog pripovedača."
"Hej, ti si stalni pripovedač", rekao je Mack. "U stvari, ti si razlog što sam došao ovamo. Želeo sam tvoj autogram."
"Imaš moju knjigu?"
"To je moja najdraža imovina. Bila, trebao bih reći, jer su mi je lopovski Arapi jedne noći ukrali u Visokoj Tatarskoj."
"To zvuči kao sjajna priča."
"Ma nikako", kazao je Mack, prisetivši se ko ovde treba biti pripovedač. "U stvari to je bila najbanalnija krađa koju možeš zamisliti. Ali to je za mene bila nesreća jer nemam knjigu koju bi mi potpisao. Ali ako se možeš potpisati na komad papira, zalepiću ga kad opet nabavim primerak."
"Možda ja imam primerak", dobacio je Marko nehajno. "Pretpostavljam kako bih ti ga mogao dati za određenu cenu."
"Tvoj jedini primerak? Ne mogu!"
"U stvari, imam ih nekoliko."
"Bila bi mi čast kad bi mi potpisao knjigu. I bila bi mi čast kad bi mi dopustio da te čuvam i štitim od zavera i urota koje se pletu oko tvoje veličanstvene osobe."
"Kako znaš za urote protiv mene?" pitao je Marko. "Tek si stigao."
"Pa normalno je", objasnio je Mack, "da čovek talentovan i čuven poput tebe ima neprijatelje. Želim te štiti od njih."
"Ako uistinu želiš pomoći", odvratio je Marko, "postoji nešto što možeš učiniti za mene."
"Samo reci", prihvatio je Mack.
Marko je započeo: "Pretpostavljam da kao ambasador Ofira govoriš nekoliko jezika."
"To je predslov za ambasadora", rekao je Mack.
"Već znam da govoriš nemački, francuski, mongolski i perzijski."
"Oni su neophodni, naravno."
"A što je s turkestanskim? Farsijskim? Turkomanskim? Što je s oglutskim i mandarinskim?"
"Mogu se snaći s njima", odgovorio je Mack.
"Što je s pushtuanskim?"
"Nisam siguran", kazao je Mack. "Kako zvuči?"
Marko je rekao, držeći usne na poseban način: '"Ovako zvuči rečenica na pushtuanskom.'"
"Da", potvrdio je Mack, "mogu ga razumeti."
"Savršeno", obradovao se Marko. "Princeza Irene govori samo pushtuanski, nikad nije svladala mongolski. Nema s kime razgovarati."
"Osim tebe, sigurno?"
        Jedina rečenica koju sam do sada naučio je: 'Ovako zvuči rečenica na pushtuanskom'. Nemam vremena za učenje, shvaćaš."
"To je loše."
"Želim da učiniš sledeće," rekao je Marko, "idi princezi i razgovaraj s njom. Uživaće što će opet razgovarati na materinjem jeziku. A mislim da će je zanimati i običaji Ofira."
"Time bi joj tratio vreme", rekao je Mack. "Ofir je kao svako drugo mesto. Ali ako misliš da je moje laprdanje može oraspoložiti, možeš se osloniti na mene. Smesta ću otići do nje."
      Mack je otišao, pri tome si je čestitao kako se brzo probija u unutarnje krugove mongolskog dvora
4.

     Bila je sreća što je Mack imao upute o pravom putu, jer je palača Kublaj-kana bila izgrađena poput labirinta. Mack je hodao dugim uglačanim hodnicima za koje se činilo da nestaju u beskonačnost, uz blage uspone sjajne od odbljesaka sunca, niz blistava stubišta. Na ovom su mestu zvukovi bili prigušeni. Tu i tamo je sa stropa visila krletka za ptice. Mačke, psi i oceloti lutali su prolazima. Mack je s vremena na vreme mogao čuti visoki ton gajdi uz pratnju dubokog basa bubnjeva. Dvaput je u hodnicima naletio na trgovce koji su po kanovoj direktivi nudili ražnjiće, meso na štapićima i mongolske tortilje, besplatno, gostima koji su ponekad opako ogladnjeli tražeći hodnik koji je vodio do intendanture.
      U ovom delu unutarnje palate nije bilo prozora, ali putnik je prolazio pokraj diorama s prizorima prirode - breze s vevericama, lene reke s vidrama, džungle s majmunima. S njima, više se nije morao osećati lišenim nekakve veze s prirodnim svetom, makar ona bila samo simbolična i nestvarna. Tu i tamo je načinjen prekid u ravnomernoj regularnosti hodnika, tu se nalazio otvoreni prostor, ponekad sićušan, ne više od komadića zemlje s malim oltarom, a ponekad bi bio veći, pola quaa zemlje, ponekad čak i celi qua.
      I tako je Mack, nakon što je prošao dvorište za dvorištem na kraju hodnika za hodnikom, izašao na veliki popločeni trg, a na ovom je trgu bilo mnoštvo naoružanih ljudi koji su vežbali. Ti su ljudi bili u potpunosti oklopljeni, nosili su mačeve, štitove i koplja. Instruktori s crvenim marama vodili su ih kroz vežbe s oružjem i fizičke vežbe koja je Macku izgledala vrlo zamorno. Prošao je kroz gomilu oznojenih ljudi, jer se njegov put prema princezinoj sobi nastavljao na drugoj strani trga.
     Prošao je kroz šarolik prizor, jer su ovi ljudi nosili odore raznih vojski raznih država i nacija, svi su govorili različitim jezicima. Na tom napučenom trgu sigurno se govorilo dvadesetak jezika, a Mack ih je sve mogao razumeti zahvaljujući daru za jezike kojeg mu je Mefistofelesova čarolija dala. Uglavnom ih je ignorisao, jer stvari koje vojnici pričaju tokom vežbanja nisu zanimljive ni na jednom jeziku. Ali iznenada se usredotočio kad je čuo ime Marka Pola.
      Spomenula su ga dvojica ratnika koji su se zajedno mačevali. Bili su bradati, oklopljeni u kožu s brončanim pločama, kosa im je bila nauljena i uvijena po feničanskoj modi. Jedan od njih je upitao:
 "A sada, što mi to pričaš o tom Marku Polu?"
 Drugi je odgovorio: "Ne bismo trebali pričati o njemu u javnosti."
"Ne brini", rekao je prvi. "Ovde niko osim nas ne govori haifa narečje srednjearamejskog."
To je bio prilično opskuran jezik, ali Mack ga je, zahvaljujući svestranosti Mefistofelesove Čarolije jezika, razumeo savršeno, sve do grlenih zatvornika. Zastao je da poravna čizmu i čuo kako je drugi muškarac rekao: "Govorio sam ti kako će doći vreme da naša zavera sazri. Ti i ja smo izabrani za čuvare, večeras u Dvorani za bankete. Tad ćemo ga srediti."
"Znači, bit će smrt, ha?"
"To je želja Potencijatora od Fenikije prema njegovoj poruci koju mi je ranije dostavio golub pismonoša. Moramo ga sada srediti, pre no što napusti Peking i sredi nove trgovinske sporazume koji neće uključivati naš grad Tir. Dug život Tiru!" rekao je prvi muškarac.
"Tišina, budalo. Samo večeras budi spreman za akciju."
        Dvojica vojnika su se nakon toga obnovljenom žestinom vratili svoj vežbi s mačevima. Mack je završio s popravljanjem čizme. Uspravio se i otišao. Sve je radilo za njega. Otkrio je ovu zaveru protiv Marka, i reći će Venecijancu za nju čim završi razgovor s princezom Irenom.

5.

    Pirinceza Irene bila je u svojim odajama, odevena, i bila je sretna što može primiti ambasadora iz Ofira.
"Morate shvatit," progovorila je na lošem mongolskom dok je preko brojnih tepiha vodila Macka u unutarnje odaje, "volim posete, ali ne pričaš mongolsko baš jako dobro."
"Upravo sam zato došao k vama, princezo", rekao je Mack besprekornim pushtuom."Budući da raspolažem s nešto malo znanja vašeg materinjeg jezika pomislio sam kako biste možda hteli porazgovarati pre no što nam se približi vreme gozbe, ako me shvatate?"
       Princeza je duboko udahnula jer joj je čuti materinji jezik iz usta ovog plavokosog mladića, besprekornog naglaska, sa svim delovima na svom mestu, neispuštenim ni jednim udahom, s punom vrednošću frikativa, bilo čudesnije nego videti ljubice kako cvatu u snegu, njezin dosadašnji vrhunac novih i neobičnih događaja.
"Dragi stari materinji jezik!" ciknula je. "Govorite ga poput nas!"
"U onoj neznatnoj meri koja može Vašu Visost zadovoljiti", odvratio je Mack, koristeći konjuktiv kao da je rođen s njim.
"Kako je lepo što više ne moram govoriti loš mongolski", radovala se princeza, "jer me živcira što se moram prikazivati kao neznalica kad u stvari imam diplomu iz ofirske književnosti kao i one Kuša i Sabe."
"Ja nisam čitao baš puno tih stvari", priznao je Mack. "No znam da su važne."
"Najvažnije je što možete razgovarati sa mnom", rekla je princeza. "A što je još važnije, ja mogu razgovarati s vama. Dođite, sedite, uzmite smokve i čašu vina, pričajte mi o sebi. Šta radite u Pekingu?"
      Mack je seo na niski divan s gomilom jarko obojenih jastuka. Princeza Irene sela je pored njega. Bila je visoka, bleda plavuša, ne baš zanimljivih ramena, očiju neodređene morsko zelene boje. Njezino je ponašanje bilo nesavršeno kontrolisana histerija. Narukvice su zveckale kad bi mahnula rukom. Mack je pojeo datulu iz obližnje posude nadajući se da će se smiriti.
"Doveli su me ovamo iz Zemlje Visokih Zastava, i na kraju odlučili kako se moram udati za nekog šaha u Perziji", pričala je Irene. "Mislite li da je to pošteno? Tata je obećao kako ću se udati za koga god poželim. Onda je sve promenio jer je veliki kan trebao princezu moje loze. Najpre sam se trebala udati za Vigura, ali on je otrovan."
"Među plemstvom," ustvrdio je Mack, "uloga žene za udaju je cementiranje nekog sporazuma. Što je s perzijskim šahom? Meni zvuči kao dobra prilika."
"Videla sam njegov portret", odvratila je Irene. "Debeo je. Star. Ružan. Ima okrutna usta. Izgleda impotentno. Izgleda neinteligentno. Govori samo perzijski."
"Pa, za ovo poslednje ga ne možete kriviti", primetio je Mack.
"Ne želim ga kriviti ni za šta", rekla je Irene drhteći. "Ako me njegov portret odbija, zamislite kako će tek u živo delovati! Nikad mu neću roditi decu. Njegova će loza izumreti."
      Mack je kimnuo, pitajući se hoće li to nekako uticati na buduće generacije. Da, najverojatnije će uticati. Sve utiče. Ali kakav će uticaj imati menjanje uticaja? Nisu mu rekli kako da to reši.
"Probajte jednu zašećerenu smokvu", ponudila je Irene "Kladim se da nisu slatke poput Vas”
"Princezo!" povikaoje Mack, jer ga je, čvrstog svetskog čovjeka kakav je bio, ili barem kakvim se smatrao, otvoreni poziv u princezinom glasu stresao sve do nožnih prstiju u njegovim čizmama od meke kože.
   "Moram biti direktna", rekla je Irene. "Drugu priliku možda neću imati." Približila se i ovila mu ruke oko vrata. "Šta si rekao, zgodni, kako se zoveš?"
"Johann Faust, na raspolaganju sam vam. Ali princezo -"
"Johnny, osvojio si me svojom slatkoečivošću. Nemoj se toliko opirati, pokušavam odvezati ovo." Mislila je na tesni korzet koji joj je stiskao uski struk. Mack je pokušao pobeći od nje, ali je potonuo u meke jastuke divana, a princeza je izgleda bila posvuda po njemu, istovremeno je svlačila korzet, gladila mu kosu, izuvala cipele, otkopčavala njegov prsluk i jela zašećerenu smokvu. Mack se nije bojao agresivnih žena, ali su ga okolnosti, koje su bile opasne, ohladile i prestrašile. Pitao se je li princeza Irene ikad pre napravila ovakvu stvar, i jesu li oni s kojima je to učinila uhvaćeni, i ako jesu, što im se dogodilo. U jednom
deliću sekunde činilo mu se da ga je Marko mogao upozoriti na ovo.
       Ali pre no što je mogao nastaviti razmišljati u tom pravcu, vrata su se iznenada otvorila. Mack je uspeo stati na noge i videti da se u princezinim odajama pojavila mlada žena, iako nije mogao reći kako je došla ovamo. Mlada je žena bila tamnoputa, prelepa, i definitivno nije bila ljudsko biće.
"ko si ti?" rekao je drhtavim glasom Mack. "Ja sam Ylith, radnica Sila Dobra, i ovlašteni promatrač ntakmičenja. A vi, doktore Faust, uopšte ne nameravate nešto dobro."

6.
       Ylith je činila dobra dela u jednoj od zemaljskih alternativnih i vrlo zanimljivih vremenskih dimenzija kad ju je Mihael nazvao hitnom anđeoskom linijom. Ylith je odmah došla. Sviđalo joj se biti anđeo Dobra, iako je još uvek bila šegrt. Glavni problem sa životom u Dobru bio je što nije bilo ničega za raditi. Nagovorila je Hermesa Trismegistusa da je stavi u drugu vremensku dimenziju kako bi vežbala Dobra Dela. To je bio lepo, ali naravno, to nije
bila prava Zemlja pa je bila sretna kad ju je Mihael nazvao.
"Ah, tu si, Ylith", pozdravio je Mihael. "Želeo sam videti kako napreduješ."
"Dobro", rekla je Ylith. "Stvar je samo u tome što bih želela nešto raditi."
"Tako i treba!" pohvalio ju je Mihael. "Ispalo je da imamo posao za tebe. Znaš za veliko takmičenje  između Svetlosti i Tame?"
"Naravno", potvrdila je Ylith. "Niko u duhovnom svetu ne priča o ničem drugom."
"Pa, obema stranama u takmičenju  su dozvoljeni promatrači. To je kako bi se osigurali da niko ne koristi priliku, ili daje upute natjecatelju što treba učiniti. Želim da odeš na Zemlju i proveriš što Mefistofeles i Mack rade."
"Nema frke", odvratila je Ylith.
"Evo, uzmi ovo." Dao joj je amulet.
"Zbog čega, Mihael?!" iznenadila se Ylith.
"To nije poklon", objasnio je Mihael. "To je amulet koji vlasniku daje nevidljivost. Omogućiće ti da uočavaš stvari neuočena."
"Dobro. Vidimo se kasnije!" Nestala je.
      Stigla je Macka baš pred kraj njegovog vremena u Pekingu. Koristeći amulet
nevidljivosti, ugledala je Macka i Irene zajedno na krevetu, i došla do vlastitih zaključaka.

     Princeza Irene, zapanjena iznenadnim pojavljivanjem crnokose veštice pernate frizure u devičanskom, a ipak nekako provokativnom anđeoskom kostimu, rekla je: "Oh, moj Bože! Šta će se dogoditi?"
"Tebi ništa", odgovorila je Ylith. "Ali moram razgovarati s ovim tipom." Pokazala je Macka, koji se pomaknuo u stranu ali baš i nije učinio ono što je želeo, a to je bilo kao lud pobeći od ovog najverovatnije ludog duha.
U svakom slučaju", nastavila je Ylith, "odvesću ga sa sobom, jer ono što mu imam za reći nije za nevine uši." Okrenula se Mačku rekavši: "Dođi sa mnom, mladiću", glasom koji nije trpio prigovore.
       Povela je Macka u predvorje i hodnikom do iduće sobe, koja je bila istovetna Ireninoj, ali prazna, čekala je dolazak još jedne monoglotne princeze iz neke druge sićušne zemlje. Ylith je tamo sela i, sedeći vrlo uspravno, zurila u Macka koji je stajao ispred nje poput smetenog školarca.
   Rekla je: "Doktore Faust, vrlo sam razočarana vama."
"Sa mnom?" čudio se Mack. "Šta sam učinio?"
"Nemojte meni izigravati nevinašce. Bila sam u susednoj sobi i sve sam čula."
"Jeste li, uistinu?" pitao je Mack, zalud se pokušavajući setiti o čemu su on i princeza razgovarali pre no što je Ylith ušla.
"Čula sam kako pokušavate zavesti tu sirotu, nevinu, mladu princezu, iskorištavajući čaroliju jezika koju vam je Mefistofeles dao kako biste mogli bolje raditi zlo."
"Čekajte malo", zatražio je Mack."Krivo ste shvatili. Ja nisam ništa radio!"
"Kako onda objašnjavate hvatanje koje se događalo kad sam ušla u sobu?"
"Ona je pokušavala zavesti mene, a ne ja nju!"
       Ylithine lepe pune usne ljutito su se skupile. Ylith je nekad bila veštica. Ali to je bilo u zlim starim danima kad je služila sile Tame svim žarom naivnih požuda. Njene su se oči otvorile duhovnim izrazima ljubavi kad je upoznala Babriela, plavokosog mladog anđela ledenih očiju u kojeg se zaljubila u danima poslednjeg Milenijskog takmičenja. To je bilo vreme kad je Azzie producirao svoju osavremenjenu priču o Dražesnom Princu. Ylith je do tada bila Azziejeva cura. Ali u potpunosti je zaboravila crvenokosog mladog demona lisičjeg
lica kadje upoznala zlatokosog Babriela. Ljubav je preinačila njezine vrednosti. Gorljivo se okrenula Dobru, ta mlada veštica fenomenalnih nogu i ljupkog tela, pošto je Dobro bilo njegova strana, a ona je ustanovila da je dobro čak i zabavno. Iz ljubavi prema mladom, ali ekstremno poštenom mladom anđelu, promenila je život i položila nove duhovne zavete, prigrlivši Dobro žarom kakav se visoko cenio kod onih koji vole takve stvari. Od bezbrižne i vesele veštice pretvorila se u uštogljenu i bahatu sortu kakva se ovih dana nije mogla prečesto videti ni u Raju; ali naravno, nema većih pobornika Boga od onih koji su jednom pali. Ylith
je praktikovala Dobrotu i Pristojno Ponašanje (dve osobine koje je po navici stapala) kao što je nekad praktikovala Zlo i Nepristojnost, i to s takvom energijom da je ponekad sramotila starije predstavnike Dobra, koji su malo naučili o tome kako stvari uistinu rade tokom dugih godina rada za Svetlost. "Naučiće", govorili su. Ali do sada nije.

     "Okoristili ste se svojim položajem", rekla je Ylith Macku. "Niste poslani kroz prostor i vreme kako biste zavodili device vašim vragomdanim darom jezika. Trebali biste raditi na ozbiljnom takmičenju  koje se bavi važnim stvarima, ne skakutati za svakom suknjom kao uspaljeni tinejdžer. Uložiću žalbu kod Veća Upravitelja zbog vašeg ponašanja. A u međuvremenu ću se pobrinuti da više ne ponovite vaša neodgovorna dela."
"Gospođice, slušajte, krivo ste shvatili", branio se Mack, spremajući se detaljno objasniti šta se dogodilo. Ali Ylith nije bila zainteresovana za slušanje laži prilično zgodnog mladog, plavokosog zavodnika s čarolijom za jezike.
Ylith je rekla: "Staviću te na mesto gde više nećeš moći stvarati probleme sve dok ne dobijem definitivnu presudu u ovom slučaju. To je Zatvor Ogledala za tebe, momče."
      Mack je podigao ruke, prosvedujući. Ali nije bio dovoljno brz. Ništa ne dolazi brže od čarolije srdite veštice. Između dva treptaja oka i svetlosno brzog pokreta dugih, krvavocrvenih noktiju, Ylith je nestala. Ili je tako ispočetka izgledalo. Ali kad je Mack pogledao bolje, video je da je on taj koji je nestao. Ili, ako ne nestao, bio je negde drugde.

    Bio je u maloj sobi s ogledalima. Ogledala su bila na zidovima, podu, stropu. Izgledalo je kao da ima više ogledala nego što bi ih zidovi mogli primiti. Formirala su reflektirajuće tunele i ponore žive, baroknu topografiju ogledala. Vieo se reflektovan  i reflektovan u stotinama ogledala pod stotinama uglova. Okrenuo se i video sam sebe kako se okreće u bezbroj površina. Oprezno je zakoračio napred i video kako njegovi dvojnici čine isto, iako se činilo
da neki idu unatrag. Još jedan korak i sudario se s ogledalom. Odbio se, i njegove mnoge slike su učinile isto, osim nekih koje se ni s čim nisu sudarile. Mack je smatrao neobičnim i pomalo zlokobnim to što neki od njegovih odraza u ogledalu nisu činili isto što su on i ostali činili.
      Jedan od tih pogrešnih likova sedeo je u naslonjaču i čitao knjigu; podigao je pogled i namignuo Macku. Drugi je sedeo na obali reke i izgledao kao da peca. On nije podigao pogled. Bio je jedan koji je sedeo naopako na stolici, ispruživši noge i cereći se Macku u lice. Mack je barem pretpostavio da je to njegovo lice. Odjednom više nije bio siguran kako izgleda njegovo lice.
     Opet je počeo hodati, ispruženih ruku, pokušavajući odrediti gde su staklene površine, i nadao se kako će uspeti pronaći izlaz iz labirinta ogledala. Neki od njegovih odraza činili su isto. Ali barem jedan je sedeo za stolom i jeo pečenje i yorkshirski puding. Drugi od njegovih odraza spavao je na velikom pernatom krevetu, jedan je sedeo na malom brdu i puštao zmaja.
       Kad je zurio u ove likove većina ih je podigla pogled, kimnula mu i nasmešila se, iako neki nisu obraćali pažnju. A onda su se vratili onome što su radili.
  Mack je u neverici gledao. Glas u glavi mu je rekao: "Ja ludim!" Drugi glas je rekao: "Pitam se jesu li ovde ostavili nešto za čitanje." Mack je shvatio kako u vezi toga ne može ništa učiniti, pa je zatvorio oči i pokušao misliti sretne misli.

7.

     Mefistofeles je bljesnuo u postojanje u odajama princeze Irene praćen oblakomkotrljajućeg sumpornog dima koji je dao naslutiti njegovo raspoloženje. Bio je izvučen iz omiljene fotelje ispred ugodne vatre gde je čitao Memoare zlog detinjstva, jednu od najinspirativnijih knjiga na koje je u dužem razdoblju naišao. Upravo je stigao do mesta gde mladi demon, junak-princ priče, otkriva kakva se zadovoljstva mogu dobiti izdajom osoba koje su ti bliske i koje voliš pod moralno dvosmislenim okolnostima.
     Onda je zazvonio telefon i trgnuo ga iz sanjarenja, čuo je poruku jednog od neviđenih svedoka takmičenja, koji je izvestio kako se dogodilo upletanje vrlo ozbiljne vrste; tj.takmičar je nezakonito uklonjen iz drame i proteran u sobu s ogledalima neobuzdanih reflektirajućih površina.
       Mefistofeles je morao odložiti knjigu i žurno doći u Peking, iako je tehnički u tom trenutku bio slobodan. Uistinu mu nije bilo teško, jer oni koji su ozbiljni u vezi zla, moraju biti spremni odjuriti kad god stigne poziv za pokvarenost, i ostaviti pasivnija zadovoljstva kad se pojavi prigoda za učiniti nešto uistinu zlo.

"Ylith," rekao je Mefistofeles, "šta pokušavaš što si zatvorila Fausta?"
"Ispravljam veliku nepravdu", odgovorila je Ylith hrabro, iako je malo sigurnosti izašlo iz nje pod uticajem demonovog oštrog pogleda.
"Šta si učinila s Faustom?"
"Zatvorila sam ga pod moralnim optužbama, eto šta", izjavila je Ylith.
"Ženo, kako se usuđuješ! Nemaš ti u ovo takmičenje! Ti si samo posmatrač."
"Kao posmatrač", odbrusila je Ylith s iznenadnom osornošću, "moram prijaviti ono što sam videla. Ti si očito petljao s Faustom i predlagao mu nedolične radnje, i dozvolio mu da zaluta s uskog puta na koji je postavljen; inače mi objasni kako ima vremena za zavođenje nevinih princeza kad bih trebao uzeti jedan od ponuđenih izbora u zadanoj situaciji?"
"Mene? Mene se usuđuješ optužiti? Ja nemam ništa s tim!" raspaljeno je odgovorio Mefistofeles. "Ako je zaveo devojčuru, sam je za to odgovoran!"
      Oboje su se setili da je princeza Irene tamo. Okrenuli su se i pogledali je, a onda su pogledali jedno drugo. Došli su do neizgovorenog sporazuma. Ylith je podignula obrvu; Mefistofeles je kimnuo. Ylith je izvadila malu Čaroliju sna, laku poput viline pahuljice, koju je prebacila preko princeze. Donosila je san s retrogradnim gubitkom pamćenja poslednjih pola sata. S Irenom uklonjenom s puta, i Mackom u njegovom zatvoru s ogledalima, Ylith se okrenula prema Mefistofelesu, njene tamnoplave oči isijavale su bes.
       Ti si kriv! I nemoj ni pomišljati kako ćeš se meni izvući laskanjem i takozvanim učenim argumentima. Seti se, nekad  sam bila na vašoj strani."
"Ženo, kontroliši se", upozorio je Mefistofeles. "Čarolija jezika koju sam dao Faustu služila je samo da mu omogući snalaženje u ovoj orijentalnoj zbrci jezika. U svakom slučaju, krivo ili pravo, ne može se jednostavno odvesti protagonista iz drame. To je gori zločin od bilo čega što je Faust mogao učiniti."
"Ti si lažac", rekla je Ylith.
Melistofeles je kimnuo. "Da, naravno, ali kakve to veze ima i sa čim?"
"Želim da Fausta zameni moralnije stvorenje!"
"Ženo, pretpostavlja! U Raju ili Paklu nema mesta za dogmatska moralna prosuđivanja.
Smesta pusti Fausta!"
"Ne! Ti mi ne možeš zapovedati!"
Mefistofeles ju je mrko pogledao, a onda je, posegnuvši u malu torbicu koju je nosio ispod plašta, izvadio mali crveni mobitel. Utipkao je broj - 999 -broj Zveri okrenut naopako
– Ša je broj Anđela - i stajao tupkajući nogom.
"Koga si nazvao?" pitala je Ylith.
"Nekoga ko će te malo urazumjeti, nadam se."
Za tren se pojavio oblak svetlog dima i taktovi glazbe harfi. Pojavio se arhanđel Mihael, izgledajući ljutito, mokar i odeven samo u veliki čupavi beli ručnik.
"Šta je tako hitno?" rekao je, ozlojeđen kako samo arhanđel može biti. "Upravo sam se kupao."
"Uvek se kupaš", prokomentisao je Mefistofeles.
"Pa šta? Znaš u o čistoći."
"To je zla novinska patka! Zlo vrlo lako može biti profinjeno poput Dobra. Sama čistoća je neutralna. Ali nemamo vremena za diskusiju."
"Tačno. Zašto si me pozvao ovamo?"
"Ova veštica", Mefistofeles je uperio dugi oštri nokat u Ylilh koja je ponosno stajala, ruku prekrštenih  na nabranoj izbočini svog malog, ali uspravnog poprsja, stisnutih usta, žarom u očima, "ova smešna žena, ovaj tek anđeo na obuci, ovo bivše stvorenje Pakla pretvoreno u stvorenje Raja, smatrala je prikladnim našeg Fausta maknuti s pozornice događanja, i otišla je tako daleko da ga je utamničila, čime je naše Milenijsko takmičenje dovela do opasnog prekida. Zato sam te pozvao ovamo."
      Mihael se okrenuo prema Ylith. Njegovo široko čelo bilo je izborano ljutnjom retko viđenom na arhanđelovom čelu. Lice mu je poprimilo izraz smetene zbunjenosti. "Uklonila Fausta? Može li to biti istina?"
Ylith je, glasom ne tako sigurnim kao pre, ali još uvek prkosnim, odgovorila: "Ša sam trebala učiniti? Njegov Faust je zavodio princezu Irene."
   Mihael je rekao: "A ko je princeza Irene? Ne, nemoj mi reći. Nije važno ko je princeza Irene. Zašto si svime što ti je sveto smatrala prikladnim prekinuti naše Milenijsko takmičenje zbog nekog malog, glupog zavođenja?"
"Navodnog zavođenja", dodao je Mefistofeles.
"Još gore", rekao je Mihael. "Kako si mogla tako drsko zloupotrebiti  našu velikodušnost što te imenovasmo posmatračem, što smo učinili samo kako bismo ušutkali Babriela koji je opčinjen tobom, zbog nečeg tako tričavog i nebitnog poput zavođenja, i  još samo navodnog?"
"Učili su nas da su zavođenja zla", prošaptala je Ylith.
"Nema sumnje da jesu", složio se Mihael. "Ali do sada si trebala naučiti da naša politika nije mešati se čim neko napravi nešto Zlo, kao što se druga strana ne meša čim neko napravi nešto Dobro. Nisi li čitala o Moralnom relativitetu i Stapanju suprotnosti u Praktičnom anđeoskom vodiču za svakodnevne zemaljske stvari?"
"To sam sigurno propustila", rekla je Ylith. "Gledaj, nemoj me ušutkavati, molim te. Samo pokušavam biti dobra i da svi ostali budu dobri."
     Dovitljivost te neće izvući iz ovoga", upozorio je Mihael. "Anđeli bi trebali kalitiDobrotu Inteligencijom. Inače bi Dobro postalo bezosećajna, proždiruća sila, zla zbog prirode svoje totalitarnosti ako ni zbog čeg drugog. A to ne želimo, zar ne?"
"Ne vidim zašto ne", usprotivila se Ylith.
"Otkrićeš. Smesta pusti čoveka i vrati ga na njegovo mesto u ovoj drami. A onda se javi u Centar za ublažavanje gorljivosti radi kazne i ponovne obuke."
"Oh, nemoj biti tako strog prema jadnoj devojci", pobunio se Mefistofeles uvidevši priliku da zaradi bodove za velikodušnost Zla. "Neka nastavi posmatranje. Samo neka se više ne meša."
"Čula si ga?" pitao je Mihael.
"Čujem i slušam. Ali pomisliti da ću ikad čuti arhanđela kako mi govori da poslušam zapovijedi demona iz Pakla!"
"Moraš hael. Čvršće je omotao ručnik oko sebe. "Mogu li se sada vratiti svom kupanju?"
"Uživaj", kazao je Mefistofeles. "Oprosti na smetnji."
Mihael se obratio Ylith: "A što se tebe tiče, budi dobra, ali ne predobra, nemoj dizati valove. To je zapovest."
Nestao je. Ylith je hitro srušila Zatvor ogledala. Mack je trepćući izašao van.
Mefistofeles se nasmejao i nestao.
"Izgleda da sam se vratio", ustvrdio je Mack. "Jesi li razgovarala s princezom?"
"Samo se pazi", odbrusila je Ylith Macku i onda nestala.

8.

     Nakon što je pušten iz Zatvora ogledala, Mack se pozdravio sa zapanjenom princezom Irenom i požurio natrag upozoriti Marka na zaveru. Ali povratak do Markovog stana pokazao se težim od njegovog napuštanja. Mack je naleteo na nepoznate hodnike koji su se spiralno uspinjali i prolaze koji su se spuštali, a nije se mogao setiti da je tuda ranije prošao. U hodnicima je bilo puno ljudi, tako puno da je pomislio kako je nekako izašao iz palate, na natkrivenu tržnicu koja se očito širila kilometrima oko palate. Ali onda je opet čuo zvuk kraljevskih gajdi i bubnjeva, te je znao kako je na pravom putu. Zadihan i bez zraka, napokon
je stigao do Markovog stana i upao bez kucanja.
"Marko! Imam strahovito hitne vesti za tebe!" Ali govorio je praznim zidovima jer Marko više nije bio tamo.
     Mack je shvatio kako je sigurno prošlo nekoliko sati dok je bio u labirintu ogledala. Sada je najverovatnije veče, iako iznutra nikad niste mogli reći, pošto su hodnici imali isto jednolično osvetljenje, danju i noću. Opet je istrčao van i, sretno, bez problema pronašao Dvoranu za bankete. Progurao se pokraj stražara i ušao.
      Proslava se zahuktala. Kublaj i ostali uglednici bili su smešteni na podiju na kojem ih je jutros video. Marko je bio tamo, i princeza Irene, kao i dvorski čarobnjak u svojoj zvezdastoj halji. Mali orkestar naštimavao je instrumente, a na maloj je pozornici mongolski klaun u vrećastim hlačama i obojanog nosa govorio: "Uzmi mog jaka ... molim te, uzmi mog jaka." Ali niko ga nije slušao. Sve su se oči okrenule prema Macku.
      Mack se osećao pomalo neugodno zbog tihe pažnje koja je dočekala njegov dolazak. Nakašljao se, pročistio grlo i započeo: "Marko, drago mi je što sam te na vreme našao. Postoji zavera protiv tebe. Načuo sam je u dvorištu gde su vojnici vežbali. Tu su dva tipa iz Tira, i govorili su -"
       Marko je podigao ruku i zaustavio ga u pola reči. "Govoriš li o onoj dvojici tamo?"
Mack je ugledao dvojicu bradatih vojnika koje je čuo na dvorištu. "To su tipovi",
potvrdio je.
"Vrlo zanimljivo", primetio je Marko. "Oni su ovamo došli pre sat vremena kako bi me upozorili na zaveru koju si ti isplanirao."
"Nije bilo tako", pobunio se Mack.
"Rekli su da si im platio da me ubiju."
Samo se pokušavaju izvući! Marko, govorim ti istinu!"
"Tvoje je ponašanje bilo sumnjivo", odvratio je Marko Okrenuo se kanu. "Mogu li nastaviti kako bih demonstrirao laži ovog tipa?"
"Nastavi, nastavi", odobrio je Kublaj-kan. "Zapadnjačke tehnike suđenja i ispitivanja oduvijek su me fascinirale."
"Pozivam princezu Irene", rekao je Marko.
       Princeza Irene je ustala s malog trona koji je za nju bio postavljen na glavnom podiju. Imala se vremena preodenuti u nebeskoplavi ogrtač obrubljen cvetnim uzorkom, izgledala je kao oličenje nevinosti kad je na lošem mongolskom rekla: "Ovaj dugonogi probisvet došao je u moje odaje, što nije dopušteno nijednom muškarcu. Izneo mi je nemoralne ponude, govoreći na mom materinjem jeziku, ali poznatim narečjem koje koriste samo članovi
porodice, ili nekulturne osobe s ubilačkim namerama. Bojala sam se za svoj život, jer kad ti stranac govori tim narečjem, to znači, ako nisu rodbina, da te planira ubiti. Onesvestila sam se, a kad sam se probudila on je nestao, uplašio se, možda od nekog zvuka iz hodnika - jer on je izgleda kukavičja sorta - i preodenula se u svoj nebeskoplavi ogrtač i dotrčala ovamo."
 "Laži, sve su to laži", rekao je Mack. "Ti si me, Marko, lično poslao da pričam s
princezom!"
"Ja sam te poslao princezi", Marko je prevrnuo očima i bacio pogled na kana, iskazujući glumački dar za nagoveštaje. Okrenuo se prema okupljenim plemićima. "Vi me znate, gospodo. Ovde sam sedamnaest godina. Bih li ja učinio nešto zabranjeno mongolskim zakonom, a da ne spominjemo uobičajenu pristojnost?"
     Jedini zvuk koji se mogao čuti u Kublajevoj Dvorani za bankete bilo je krckanje vratova dok su glave u publici odmahivale, ne, ne. Čak su i odrubljene glave naslagane na piramidama visokima dva metra na kutnom kamenju stupova izgledale kao da odmahuju, ne, ne.
"Ovo je nameštaljka!" gorljivo je izjavio Mack. "Sada mi je jasno da me Marko Polo, iz svojih vlastitih razloga, želi srediti. Najverovatnije ne može podneti rivala na kanovom dvoru. I verovatno se oseća inferiornim pošto je on samo venecijanski trgovac dok sam ja ambasador iz Ofira."
"A što se toga tiče," rekao je Marko, "neka se oglasi dvorski čarobnjak."
       Čarobnjak je ustao i poravnao svoju zvezdastu halju. Podesio je naočale sa žičanim okvirima na nosu, dva puta pročistio grlo, nekoliko puta uzdahnuo i rekao: "Raspitao sam se kod učenih ljudi Pekinga koji su posebno vešti u zemljopisu. Oni se slažu kako mesto kao što je Ofir ne postoji. Dalje su zaključili, da je ako je ikad i postojalo, nestalo davno u prirodnoj kataklizmi. A zaključili su i da ako postoji danas, sigurno ne bi zaposlilo Nemca kao svog ambasadora."
        Mack je mahnuo rukama od frustracije. Ogorčenje mu je besnilo mozgom, ljutito je stezao šake i tapkao nogama, ali nije se mogao dosetiti ničega što bi rekao.
        Kublaj-kan je progovorio: "Ne sviđa mi se ovo što činim, jer je moj dvor poznat po blagosti i visokim standardima, ali ovaj je čovek proglašen krivim od porote njemu jednakih ljudi za prevaru i lažno predstavljanje nepostojeće zemlje, kao i zavodnik plemićkih žena. Zbog toga je presuda ovog suda da se odvede u gradski zatvor gde će pretrpeti mučenja propisana za varalice, a onda će biti ugušen, rasporen, izvadiće mu utrobu, raščetvoriti ga i spaliti."
"To je dobra kazna", priznao je Marko. "Ali to je sudbina običnog čoveka. Ovaj čovek možda ima plemićke krvi. Mogu li predložiti da tipa ubiju ovde i sada? To će zabaviti dvor, a onda možemo nastaviti s proslavom."
"Izvrstan predlog", prihvatio je Kublaj. Podigao je magično žezlo i mahnuo. Iz
pozadine sobe prišao je debeli bradonja. Bio je odeven u kožnu tkanicu i kožni prsluk, a na glavi je nosio golemi turban.
"Kraljevski dželat vam je na usluzi, veliki kane", rekao je.
"Imaš je pri ruci?" pitao je Kublaj.
"Uvek ga držim kod sebe", odgovorio je dželat i odmotao ga s pojasa. "Nikad se ne zna kad će zatrebati."
"Straža", naredio je Kublaj, "držite tog čoveka! Dželatu, izvrši svoju dužnost!"
 
Mack se okrenuo i pokušao pobeći, nadajući se kako će se uspeti sakriti u bezbrojnim hodnicima kanove palače dok ne smisli nešto bolje. Ali Marko je, sa zlobnim smeškom na licu, ispružio nogu, Mack se spotaknuo preko nje i pao koliko je dug i širok. Strelci su ga zgrabili i čvrsto držali. Dželat je prišao, vrteći konopac u ruci poput profesionalca, što je i bio. Mack je povikao: "Vaša Visosti, činite pogrešku!"
"Kad je tako, neka bude tako", rekao je Kublaj. "Pogriešiti sa sigurnošću predstavlja povlasticu moći."

     Dželat se sagnuo i omotao konopac oko Mackovog vrata. Mack je pokušao vikati, ali nije izustio ni zvuka. Imao je trenutak kako bi zaključio da čoveku život uistinu ne proleti pred očima u trenutku smrti kao što se priča. Jedino o čemu je mogao razmišljati dok mu se konopac stezao oko vrata bilo je ležanje na obalama Wesera tokom školskih praznika i tvrdnje prijatelju studentu iz samostana: "Znaš, čovek nikad ne može reći kako će umreti." To je bila istina, jer nikad ne bi mogao ni zamisliti kako će završiti nekoliko stotina godina u
prošlosti, da će ga pogubiti na dvoru Kublaj-kana na nagovor Marka Pola dok je bio uključen u takmičenje između sila Svetlosti i Tame.

     Onda je nastao bljesak svetlosti i oblak dima i Mefistofeles se pojavio.
Mefistofeles je bio ljut, i u takvim je trenucima izvodio ekstremno spektakularna
pojavljivanja, kao i ovog puta, upotrebio je čitav arsenal vatrometa i uzrokovao pojavu raznih vizuaelnih čuda u zraku koja su misteriozno i nula. Otkrio je kako je nekoliko trenutaka potrošenih na pripremanje atmosfere štedelo vreme na duže staze, jer su oni pred kojima se pojavio bili u takvom čudu da nikad nisu ni pomislili proturečiti mu.
"Pustite tog čoveka!" zagrmio je Mefistofeles.
     Dželat je odskočio unatrag kao gromom pogođen. Strelci su od straha pali. Kublaj-kan se povukao unatrag. Marko se zavukao pod stol. Princeza Irene se onesvestila. Mack je zakoračio napred, slobodan čovek.
"Jesi li spreman za odlazak?" pitao je Mefistofeles.
"Spreman, moj gospodaru!" odgovorio je Mack, ustao i otresao prašinu sa sebe. "Samo još jedna stvar za kraj."
      Prišao je Kublaj-kanu. Dok je Kublaj gledao uokolo tražeći pomoć, Mack mu je iz ruku uzeo magično žezlo i zataknuo ga za pojas. "Sad ćeš videti koliko će tvoja vladavina trajati!" viknuo je zlobno. Onda je Mefistofeles mahnuo rukom, i on i Mack su nestali.
        Na kanovom je dvoru vladala tišina. Nakon njihovog odlaska nastupio je kratko razdoblje prilagođavanja tokom kog niko nije ništa činio. Onda je Kublaj upitao: "Marko, o čemu se ovde radilo?"
Marko je rekao: "Mislim da smo prisustvovali autentičnom natprirodnom događaju. Podseća me na nešto što mi se dogodilo kad sam bio u Taškentu. Bilo je proljeće, i cveće u dolini -"
     Upravo su se onda velika brončana vrata kanove Dvorane za bankete opet otvorila. Margarita je ušla. Nosila je novu tesno pripijenu kinesku haljinu od obojene svile s visokim ovratnikom. Također je bila sveže našminkana, okupana, namirisana, s novom frizurom i lakiranim noktima. Na Kublajevom su dvoru znali kako učenje jezika učiniti zanimljivim.
"Bog", pozdravila je. "Upravo stižem s tečaja. Svi poslušajte ovo." I na slabom, ali razumljivom mongolskom, rekla je: "Iz Španije  deva gleda kako seva." Nasmejala se očekujući reči odobrenja.
"Hoćemo li nju pogubiti?" pitao je Marko Kublaja, izvukao se ispod stola i otresao prašinu.
"Pa, mogli bismo", složio se Kublaj, pomisao na okrutnost vratila mu je dostojanstvo.
"Bolje išta nego ništa."
Marko je pozvao: "Straža! Dželat!"
Sablasna šarada je opet počela. Margarita je uhvaćena. Dželat je odlučno prišao, uprkos činjenici što su mu noge podrhtavale. I onda se Mefistofeles opet pojavio.
"Oprosti, u potpunosti sam zaboravio na tebe", ispričao se. Mahnuo je rukama. Margarita je nestala. Onda je Mefistofeles nestao. Kan i njegovi gosti u zapanjenoj su tišini gledali mesta gde su se nalazili. Onda su došli konobari i doneli glavno jelo.

Firenca

,  Trka s Faustom ( 1 deo ) 

 Trka s Faustom ( 2 deo ) 

Roger Zelazny