Brjusov prvi naučno-fantastični roman Zvezdina gora vodi nas na tajanstveno putovanje u središnju Afriku, u potragu za međuplanetarnom letilicom koja je nekad davno doletela s Marsa na Zemlju donoseći dragoceni život. Svojim spustom lokalno je oblikovala afrički pejzaž. Roman je pisan u formi sećanja, u prvom licu nepouzdanog pripovedača kao antidijagetično linearno pripovedanje. Tole je pustolov na rubu egzistencije koji boravi u Africi koja ga kao Evropljanina i belca odbacuje i koja mu ne pripada. Susret s umirućim starcem menja njegovu budućnost ali ne i stavove i postupke koje je obrazovanjem i načinom života stekao u jednom drugom svetu. Dakle za Tolea, u početku romana bezimenog pripovedača, počinje putovanje života kroz jednu afričku pustinju negostoljubive i letalne geografije kako bi pronašao Zvezdinu goru prema koordinatama koje mu je predao umirući starac. Metaforom pustinje sve počinje i sve završava, jedino se u romanu menja pejzaž s pripadajućim životom kao etapama putovanja kroz sam život.
Nakon nekoliko iscrpljujućih dana putovanja pustinjom, Tole koji jedva uspeva ostati živ, nailazi na neočekivani prizor. Pejzaž iz negostoljubivog kamenog sivila pustinje prelazi u plodnu dolinu koja vrvi životom, a kojom dominira traženi cilj – Zvezdino brdo, odnosno očekivano mesto pada svemirske letilice. Ubrzo biva zarobljen i susreće se s robovlasničkim društvenim uređenjem u kojem i sam postaje robom u zatvorenoj i izolovanoj zajednici nepoznatog mu života. No, evropsko obrazovanje, sposobnost prilagođavanja, poliglotstvo i nešto drugačiji fizički izgled belca u okružju robova Crnaca i vladajućih Leta, opisanih samo kao spodobe nalik ljudskim bićima ogrnutim u sive plašteve, u susretu s vladajućom princezom omogućuje mu privid napretka uz nešto peripetija. Kratka i brza pobeda uskoro će se pretvoriti u lični poraz. Zasićenost lošim životom robova i neodrživo robovlasničko uređenje uskoro će državu u potpunosti uništiti. Zaplet romana doživljava kulminaciju jednostavnim scenarijom borbe za vlašću između vladajućih kasti i nemogućnošću daljnjeg opstanka društvenog sistema. Tole je samo okidač promene i ujedno poveznica s vanjskim svetom. Ljubav Tolea i letske princeze Seate, opisana je samo u naznakama bez suvišnih detalja. Princezina žrtva u čast bogovima s ciljem popravka nenadoknadive štete koja je nanesena pobunom robova, na habitat koji se iz gostoljubivog pretvara u životno neodrživ potop. Jasno to dokazuje čamac za dvoje koji bi jedino preživele junake trebao prevesti u bolju budućnost ako su je u stanju realizovati. Kajanje princeze zbog nepoštivanja tradicije i običaja predaka, zaljubljenosti u pridošlicu i spoznaje da je on obični prevarant, uskoro završava njenim odustajanjem od života zbog izdaje svih svetinja s kojima je stasala. Tole preživljava katastrofu i završava kako je i započeo, kao pustolov bez domovine. Fortuna je vrlo nepredvidiva.
Drugi roman Republika Južnog Krsta je antiutopija opisana preciznošću reporterskog izveštaja s terena koji statistički beleži sve nastale promene i objektivno izveštava. Glavni lik od kojeg sve saznajemo pojavljuje se kao sveznajući pripovedač. On brojčanim podacima i detaljnim opisom zdanja i epidemije „proturečja“ – tarne contradicene“ opisuje uspon i slom veštački stvorene republike. Ostaje otvoreno pitanje nisu li sve „republike“ veštačke tvorevine pod okriljem demokratije?!
Republika Južnog Krsta nastala je na Južnom polu sa svrhom preseljenja prljave industrije iz ostalih delova sveta koje je čovečanstvo nastojalo sačuvati u netaknutom i izvornom obliku za buduće naraštaje. U Republici sastavljenoj od nekoliko gradova od kojih je najveći Zvezdani grad raste prosperitet i buja stanovništvo. Bogatstvo se ogleda u svim porama života. Radi se u jednoj smeni, stanovnici su dobro plaćeni, no stanuju u malim dvosobnim stanovima i svi se odevaju odećom iste boje i kroja koji se decenijama nije menjao. Nakon određenog sata zabranjuje im je izlazak izvan kuća, kontrolišu se mediji i dostupne su samo šture informacije. Trgovina, prostitucija i kocka rastu velikom brzinom. Umirovljenim stanovnicima je zabranjen izlazak iz Republike ukoliko žele sačuvati stečeno bogatstvo koje mogu potrošiti samo u ograničenom području.
Već u početku romana prepoznaje se jedan totalitarni režim koji ograničava ljudske slobode u smislu mišljenja i kretanja. Naravno, takav način života u jednoj prekobrojnoj zemljopisno omeđenoj i uslovljenoj zajednici nije mogao dugo opstati. To je dovelo do dekadencije i psihičkog rastrojstva stanovnika kojemu gotovo niko nije mogao odoleti. Na kraju, zajednica je samu sebe uništila. Najviše je stradao Zvezdani grad, ujedno i najveći od nekoliko gradova Republike. Opisi samouništenja u čitaocu bude gađenje i osudu takvog režima. No, to i nije čudno jer je Brjusov, jedan od najboljih intelektualaca svog doba, živeo u Rusiji koja je za Oktobarske revolucije doživela slom. Stav da je boljševička Rusija neodrživa ilustrovao je stihom iz pesme U gluho ja odrastoh vreme:
Videh gde pada ropstvo, plen.
I, gle, izlaze rojno svetleća
Gorja, Cušima i Mukden.
Godine pete šum daleki
Otkri slobode skriven žar.
I nakon bura ratnih teških
Oktobrom smenjen Februar.
Kraj što daleko negde sija,
Možda mi videt nije dan,
No sretan sam: doživeh i ja
Najsvečaniji sveta dan.
Radnje oba romana se događaju u predelima izuzetne geografske negostoljubivosti, strogo omeđenih granica koje je teško preći i neizmernog bogatstva, kao veštačke tvorevine ljudskog ili inog društva zahvaćenih dekadencijom koja nije održiva. Opisujući društvo, ruski simboličar Valerij Brjusov u potrazi za originalnom formom izraza, uvodeći umetničke promene u tekstu ruši granice kroz moralne i kulturološke kritike društva u vremenu u kojem je živeo.
Pouka pisca – da li ga ima i kako promišljamo svet?! Ako iz ova dva dela iščitamo, onda shvatimo da je poštivanje tradicije i jednostavnog života kroz povratak prirodi jedino za čoveka održiva solucija.
Nakon nekoliko iscrpljujućih dana putovanja pustinjom, Tole koji jedva uspeva ostati živ, nailazi na neočekivani prizor. Pejzaž iz negostoljubivog kamenog sivila pustinje prelazi u plodnu dolinu koja vrvi životom, a kojom dominira traženi cilj – Zvezdino brdo, odnosno očekivano mesto pada svemirske letilice. Ubrzo biva zarobljen i susreće se s robovlasničkim društvenim uređenjem u kojem i sam postaje robom u zatvorenoj i izolovanoj zajednici nepoznatog mu života. No, evropsko obrazovanje, sposobnost prilagođavanja, poliglotstvo i nešto drugačiji fizički izgled belca u okružju robova Crnaca i vladajućih Leta, opisanih samo kao spodobe nalik ljudskim bićima ogrnutim u sive plašteve, u susretu s vladajućom princezom omogućuje mu privid napretka uz nešto peripetija. Kratka i brza pobeda uskoro će se pretvoriti u lični poraz. Zasićenost lošim životom robova i neodrživo robovlasničko uređenje uskoro će državu u potpunosti uništiti. Zaplet romana doživljava kulminaciju jednostavnim scenarijom borbe za vlašću između vladajućih kasti i nemogućnošću daljnjeg opstanka društvenog sistema. Tole je samo okidač promene i ujedno poveznica s vanjskim svetom. Ljubav Tolea i letske princeze Seate, opisana je samo u naznakama bez suvišnih detalja. Princezina žrtva u čast bogovima s ciljem popravka nenadoknadive štete koja je nanesena pobunom robova, na habitat koji se iz gostoljubivog pretvara u životno neodrživ potop. Jasno to dokazuje čamac za dvoje koji bi jedino preživele junake trebao prevesti u bolju budućnost ako su je u stanju realizovati. Kajanje princeze zbog nepoštivanja tradicije i običaja predaka, zaljubljenosti u pridošlicu i spoznaje da je on obični prevarant, uskoro završava njenim odustajanjem od života zbog izdaje svih svetinja s kojima je stasala. Tole preživljava katastrofu i završava kako je i započeo, kao pustolov bez domovine. Fortuna je vrlo nepredvidiva.
Drugi roman Republika Južnog Krsta je antiutopija opisana preciznošću reporterskog izveštaja s terena koji statistički beleži sve nastale promene i objektivno izveštava. Glavni lik od kojeg sve saznajemo pojavljuje se kao sveznajući pripovedač. On brojčanim podacima i detaljnim opisom zdanja i epidemije „proturečja“ – tarne contradicene“ opisuje uspon i slom veštački stvorene republike. Ostaje otvoreno pitanje nisu li sve „republike“ veštačke tvorevine pod okriljem demokratije?!
Republika Južnog Krsta nastala je na Južnom polu sa svrhom preseljenja prljave industrije iz ostalih delova sveta koje je čovečanstvo nastojalo sačuvati u netaknutom i izvornom obliku za buduće naraštaje. U Republici sastavljenoj od nekoliko gradova od kojih je najveći Zvezdani grad raste prosperitet i buja stanovništvo. Bogatstvo se ogleda u svim porama života. Radi se u jednoj smeni, stanovnici su dobro plaćeni, no stanuju u malim dvosobnim stanovima i svi se odevaju odećom iste boje i kroja koji se decenijama nije menjao. Nakon određenog sata zabranjuje im je izlazak izvan kuća, kontrolišu se mediji i dostupne su samo šture informacije. Trgovina, prostitucija i kocka rastu velikom brzinom. Umirovljenim stanovnicima je zabranjen izlazak iz Republike ukoliko žele sačuvati stečeno bogatstvo koje mogu potrošiti samo u ograničenom području.
Već u početku romana prepoznaje se jedan totalitarni režim koji ograničava ljudske slobode u smislu mišljenja i kretanja. Naravno, takav način života u jednoj prekobrojnoj zemljopisno omeđenoj i uslovljenoj zajednici nije mogao dugo opstati. To je dovelo do dekadencije i psihičkog rastrojstva stanovnika kojemu gotovo niko nije mogao odoleti. Na kraju, zajednica je samu sebe uništila. Najviše je stradao Zvezdani grad, ujedno i najveći od nekoliko gradova Republike. Opisi samouništenja u čitaocu bude gađenje i osudu takvog režima. No, to i nije čudno jer je Brjusov, jedan od najboljih intelektualaca svog doba, živeo u Rusiji koja je za Oktobarske revolucije doživela slom. Stav da je boljševička Rusija neodrživa ilustrovao je stihom iz pesme U gluho ja odrastoh vreme:
Videh gde pada ropstvo, plen.
I, gle, izlaze rojno svetleća
Gorja, Cušima i Mukden.
Godine pete šum daleki
Otkri slobode skriven žar.
I nakon bura ratnih teških
Oktobrom smenjen Februar.
Kraj što daleko negde sija,
Možda mi videt nije dan,
No sretan sam: doživeh i ja
Najsvečaniji sveta dan.
Radnje oba romana se događaju u predelima izuzetne geografske negostoljubivosti, strogo omeđenih granica koje je teško preći i neizmernog bogatstva, kao veštačke tvorevine ljudskog ili inog društva zahvaćenih dekadencijom koja nije održiva. Opisujući društvo, ruski simboličar Valerij Brjusov u potrazi za originalnom formom izraza, uvodeći umetničke promene u tekstu ruši granice kroz moralne i kulturološke kritike društva u vremenu u kojem je živeo.
Pouka pisca – da li ga ima i kako promišljamo svet?! Ako iz ova dva dela iščitamo, onda shvatimo da je poštivanje tradicije i jednostavnog života kroz povratak prirodi jedino za čoveka održiva solucija.
Нема коментара:
Постави коментар