KATEGORIJE

▼

16. 9. 2017.

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( IV,V,VI )




IV 

     Svatovi stigoše zarana u kočijama, u jednoprežnim dvokolicama, u kolima s klupicama na dva kotača, u starim lakim dvokolicama bez krova, u teretnim kolima s kožnim zastorima, a mlađa čeljad iz najbližih sela na taljigama na kojima stajahu jedno do drugoga, držeći se za prečke da ne padnu, jer su jurili kasom i žestoko se tresli. Neki dođoše iz daljine od deset milja, iz Godervillea, Normanvillea i Canyja. Beše pozvana sva rodbina iz obe porodice, pomiriše se s posvađanim prijateljima, pismeno obavestiše znance koje odavno be hu izgubili iz vida.
     Od vremena do vremena za živicom bi se začulo pucketanje biča, malo potom otvorila bi se vrata: ušla bi još jedna kola. Pojurivši do prvih stepenica  vanjskog stubišta, naglo bi se zaustavila i iskrcala putnike, a oni bi izišli trljajući kolena i protežući ruke. Gospođe u šeširima nosile su haljine krojene na gradsku, zlatne lance za sat, pelerine s krajevima ukrštenim u pojasu ili pak malene šarene rupce, na leđima pričvršćene iglom, što im otraga otkrivahu vrat. Dečačiće, odevene slično kao i njihovi tatice, nova odeća kao da sputavaše (mnogi su od njih tog dana pače nazuli prvi par čizama u životu), a kraj njih bi se, ćuteći kao zalivena, našla poneka odrasla devojčica od kojih četrnaest-šesnaest godina, u beloj prvopričesničkoj haljini, produženoj za ovu prigodu, nesumnjivo  rođakinja ili starija sestra, crvena u licu, usplahirena, kose masne od ružine pomade, sva u strahu da ne uprlja rukavice. Kako nije bilo dovoljno stajskih momaka da ispregnu sva kola, gospoda zasukaše rukave i sami se toga prihvatiše. Zavisno o različitom društvenom položaju, imahu na sebi frakove, jahaće kapute, haljetke, podrezane kapute – otmene frakove što u porodici  uživahu najdublje poštovanje, a iz ormara bi se vadili samo o svečanim zgodama; jahaće kapute s drugim skutima što lepršahu na vetru, s valjkastim ovratnikom i džepovima širokim kao vreća; haljetke od gruba sukna uz koje je obično išla kakva kapa s bakrenim obrubom na štitniku; podrezane kapute koji su na leđima imali dva puceta, jedno uz drugo, nalik na dva oka, a skutovi kao da su im tesarskom sekirom od jednog komada isečeni. Neki su k tomu (no, ti su, dakako, morali jesti na samom kraju stola) nosili svečane košulje, to jest košulje s ovratnikom prevrnutim na ramena, leđima nabranim u sitne nabore i našivenim pojasom nisko vezanim oko struka.
       A košulje na prsima izbočile se kao oklopi! Svi se muškarci sveže podšišali, uši im stršile od glave, a svi behu glatko izbrijani. Neki što behu ustali još pre zore pa se nisu videli dobro obrijati, imahu poprečne brazgotine pod nosom ili duž čeljusti oguljena mesta na koži, velika poput talira od tri franka, upaljena od vožnje po oštrom zraku, zbog čega sva ta punašna, bela i radosna lica behu ponešto išarana ružičastim mrljama.
       Opština beše pola milje udaljena od imanja, pa se pešice uputiše onamo, a po završetku se crkvenog obreda isto tako i vratiše. Svadbena povorka, isprva jedinstvena poput kakve šarene trake, vijugala je kroz polja uskom stazom što krivudaše među zelenim žitom, ali se doskora razvuče i raspadne na raznorazne skupine koje zaostajahu da popričaju. Pred povorkom je išao svirač s violinom, na pužu okićenom vrpcama; zatim su doazili mladenci, roditelji, prijatelji, kako bi već tko stigao; a deca su ostajala otraga, zabavljajući se čupkanjem zvončića sa zobenih vlati ili se igrajući između sebe dok ih niko ne bi gledao. Emmi se predugačka haljina malo vukla po tlu; od vremena bi se do vremena
zaustavila da je podigne pa bi tada prstima u rukavicama s nje nežno uklanjala oštru travu i sitne čičkove bodljike, dok je Charles, praznih ruku, čekao dok ona s time ne završi. Čiča Rouault, s novim cilindrom na glavi i u crnom fraku čije mu orukvice pokrivahu šake sve do noktiju, vodio je pod ruku gospođu Bovary. Stari pak gospodin Bovary, koji, prezirući iz dna duše sav ovaj svet, beše jednostavno došao u jahaćem kaputu s jednim redom puceta i vojničkog kroja, kafanskim udvaranjem obasipaše neku mladu plavokosu seljančicu. Ona se klanjala, rumenila, nije znala kako da mu odgovori. Ostali su svatovi razgovarali o poslovima ili su jedni drugima iza leđa zbijali vragolije, unapred se međusobno potičući na veselo raspoloženje, a ako bi kogod bolje osluhnuo, još je uvek čuo cilik violine koja i dalje sviraše u polju. Kad bi svirač opazio da ostali posustaju, i sam bi se zaustavljao da predahne, dugo kolofonijem mazao gudalo da strune još bolje ječe, a potom bi kretao dalje, sad spuštajući, a sad podižući vrat na violini da tako sam sebi određuje takt. Škripa je instrumenta već iz daljine terala ptičice u beg.
      Sto beše prostrt pod kolnicom. A na njemu četiri goveđa bubrežnjaka, šest pilećih paprikaša, pirjana teletina, tri ovčja buta te u sredini krasan pečeni odojak i oko njega četiri svinjske kobasice s kiselicom. U uglovimas stola bile postavljene staklenke s rakijom. Slatka se jabukovača gusto pjenila oko čepova, a sve čaše već unapred behu do ruba napunjene vinom. Na glatkoj su površini žute kreme, poslužene u velikim pliticama, što podrhtavaše i pri najmanjem udaru o stol, bili vitičastim slovima, načinjenim od sitnih ušećerenih badema, ispisani monogrami mladenaca. Za torte i kolačiće od meda i oraha behu doveli slastičara iz Yvetota. Budući da mu to beše prvi posao u ovom kraju, čovek je dao sve od sebe pa na svršetku gozbe sam iznese tortu na sprat koja izazva opštee klicanje.
Osnova joj, kao prvo, beše četvorina od modre lepenke koja prikazivaše hram s tremovima, stubovima i sadrenim kipićima, postavljenim svuda uokolo u udubine ukrašene zlatnim papirnatim zvezdicama; potom se, na drugom spratu, uzdizala kula od savojskog biskvita, okružena sićušnim utvrdama od ušećerena anđelikina korena, badema, grožđica i narančinih krišaka; a na najvišem se sloju koji je predstavljao zelenu livadu s liticama, jezercima od pekmeza i brodićima od lešnjakovih ljusaka maleni Amor ljuljao u čokoladnoj ljuljačci na vrhu čijih su se stubića umesto okruglih završetaka nalazila dva ružina pupoljka.
     Sve do večeri su jeli. Kad bi se kogod previše umorio od sedenja, odlazio se prošetati po dvorištu ili malo u štaglju igrati na čepove, a potom se vraćao k stolu. Pri kraju neki zaspaše i zahrkaše, ali kod kafe sve ponovo živnu: udariše u pesmu, ogledahu se u snazi, uzeše prenositi terete, palcima pokazivahu dvosmislene pokrete, pokušavahu na plećima podići kola, pripovedahu masne šale i redom celivahu sve žene. Uvečer se konji koji se do grla behu najeli zobi nikako nisu dali upregnuti u rukunice: ritali su se, propinjali, kidali hamove, a gospodari ih psovali ili im se smejali. I cele su noći po okolnim cestama i po mesečini pomamne kočije jurile najvećim trkom, odskakujući po jarcima,
poskakujući po metrima šljunka, zapinjući o nasipe, a žene se naginjahu kroz vratašca da dohvate uzde. Oni koji ostadoše u Bertauxu provedoše noć pijući u kuhinji. Deca behu pozaspala pod klupama.
        Nevesta beše zamolila oca da je poštede od uobičajenih šala. Neki rođak, međutim, trgovac svežom morskom ribom, koji im pače, kao venčani dar, beše donio dva lista, baš se hteo dati na to da ustima prska vodu kroz ključanicu, kadli u pravi čas stiže čiča Rouault i u tome ga spreči te mu objasni kako ozbiljan položaj njegova zeta ne dopušta takve nepristojnosti. Rođak svejedno teško popusti pred tim razlozima. Optuži u sebi čiču Rouaulta zbog oholosti i pođe se u kut pridružiti četvorici-petorici drugih uzvanika koji, budući da su ih kod stola u više navrata zaredom dopali lošiji komadi mesa, isto tako držahu da su ih loše ugostili pa sada ogovarahu domaćina i prikrivenim mu rečima priželjkivahu propast.
     Stara gospođa Bovary celoga dana ni bele ne probeli. Nju ne behu pitali za savet ni o snahinoj haljini ni o tome kako da prirede gozbu te se ona rano povuče. Suprug, umesto da pođe za njom, pošalje u Saint-Victor po cigare pa je do zore pušio, svejednako ispijajući grog od trešnjevače, mešavinu nepoznatu ostaloj družini, pa je to za nj bio izvor još većeg ugleda.
       Charles nipošto ne beše šaljive ćudi te se na svadbi posebno i ne istaknu. Mlako je odgovarao na sve dosetke, igre rečima, dvosmislenosti, laske i masne šale kojima ga, kao po dužnosti, obasipahu od časa kada iznesoše supu na sto.
       Sutradan se zato činio drugim čovekom. Pre bi se pomislilo da je on ona devica od sinoć, dok se na nevesti ne primećivaše ništa po čemu bi se ma što moglo naslutiti. Ni najveći vragoljani nisu znali kako bi se prema njoj postavili pa je, kad bi prošla kraj njih, promatrahu s neizmernom pozornošću. No, Charles nije ništa prikrivao. Zvao ju je »ženo moja«, tikao je, svakoga pitao za nju, posvuda je tražio i često je odvodio u dvorište gde bi ga se izdaleka moglo kroz drveće videti gde joj ovija ruku oko pasa i u hodu se napola naginje nad nju, gužvajući joj glavom čipkasti umetak na košuljcu.
       Dva dana po svadbi mladenci otputovaše, jer Charles zbog svojih bolesnika ne mogaše dulje izostati. Čiča Rouault dade ih odvesti u svojoj dvokolici te ih sam isprati do Vassonvillea. Tu poslednji put poljubi kćer, iziđe iz kočije i zaputi se natrag. Prevalivši nekih sto koraka, zastade pa, kada je video kola gde se udaljuju, a kotači im se okreću podižući prašinu, duboko uzdahnu. Seti se potom svoje svadbe, onoga davnog doba i ženine prve trudnoće: i on beše radostan onoga dana kada ju je od oca odveo svojoj kući, posednuvši je na konja iza sebe i kaskajući po snegu, jer beše oko Božića i sva polja be hu bela. Ona se jednom rukom pridržavaše za nj, a o drugoj joj visila košarica; vetar je vitlao duge čipke na njezinoj koškoj kapici pa ga one kadšto doticahu po ustima, a kad bi okrenuo glavu, video bi kraj sebe, na vlastitom ramenu, njezino rumeno lišce što mu se ćutke smeškalo pod zlatnim uresom na kapici. Da zagreje prste, od vremena do vremena zavlačila bi mu ih u njedra. Kako je to sve davno bilo! Sinu bi im sada bilo trideset godina! Još se jednom ogleda, ali ništa ne primeti na cesti. Oseti se tužan kao pusta kuća, a budući da mu se u mozgu omamljenom od silnoga pića nježne uspomene mešahu s crnim mislima, načas ga obuze želja da malo prošeće do crkve. Poboja se, međutim, da ga pogled na crkvu još jače ne rastuži pa se vrati ravno kući.
      Gospodin i gospođa Charles stigoše u Tostes oko šest sati. Susedi se načičkaše po prozorima da vide novu ženu svojega lekara. Pojavi se stara služavka, pozdravi gospođu, ispriča joj se što večera još nije gotova te je
pozove da u međuvremenu obiđe kuću.


V

       Pročelje od opeka beše točno u ravnini s ulicom ili, bolje rečeno, cestom. Iza vrata visila je  kabanica s podignutim ovratnikom, konjska uzda i crna kožna kapa, a u uglu na zemlji ležaše par gamaša još pokrivenih osušenim blatom. Nadesno beše blagovaonica, to jest odaja u kojoj se jelo i boravilo preko dana. Zelenkastožuta zidna tapeta, pri vrhu naglašena vencem bleda cveća, podrhtavala je na loše napetoj podlozi; bele pamučne zavese, obrubljene crvenom vrpcom, u krst se spajahu na prozorima, a na uskoj ploči nad kaminom, između dva posrebrena svećnjaka pod staklenim zvonima jajolika oblika, blistao je sat njihalica ukrašen Hipokratovom glavom. Na drugoj strani hodnika beše
Charlesova ordinacija, malena prostorija, široka otprilike šest koraka, s jednim stolom, tri stolca i uredskim naslonjačem. Svesci Rečnika medicinskih nauka, još nerazrezani, no mekog uveza oštećena u uzastopnim prodajama kroz koje su prošli, gotovo sami ispunjavahu šest polica jelova ormara za knjige. Za pregleda bolesnika kroz zidove prodiraše ovamo miris rastopljena maslaca, a u kuhinji se čuli bolesnici gde kašlju i podrobno pričaju o svojoj bolesti. Zatim je, otvarajući se ravno na dvorište gde se nalazila konjušnica, dolazila velika zapuštena prostorija s krušnom peći, a trenutačno je služila kao drvarnica, podrum i spremište, onako puna starog gvožđa, praznih bačava, polomljena ratarskog
oruđa, uza svu silu drugih prašnjavih predmeta kojima beše nemoguće pogoditi namenu.
       Vrt, duži nego širi, pružaše se između dva zida premazanih lepom i s obe strane prekrivenih marelicama zasađenim u špalir, pružaše se sve do trnove živice što ga je delila od polja. Usred vrta stajaše na zidanu postolju sunčani sat s pločom od škriljevca; četiri lehe, zasađene kržljavim divljim ružama, sa svih strana okruživahu korisniju gredicu zasijanu važnijim biljem. Posve u dnu vrta, pod smrekama, sadreni je sveštenik čitao molitvenik.
       Emma se pope na sprat, u sobe. U prvoj nije bilo nikakva pokućstva, no u drugoj, a to beše bračna soba, u ložnici se s crvenim zavesama nalazila postelja od mahagonija. Kutija od školjaka resila je komodu, a na pisaćem stolu uz prozor u jednoj je vazi stajala kitica narančina cveća, svezana belim satenskim vrpcama. Beše to venčani buket, buket prethodničin! Ona se zagleda u nj. Charles to primeti, dohvati ga i odnese na tavan, dok je Emma, sedeći u naslonjaču (oko nje razmeštahu njezine stvari), pomišljala na svoj venčani buket, spremljen u kutiji od lepenke, te se sanjarski pitala kako bi s njime postupili kada bi se slučajno dogodilo da ona umre.
       Pozabavi se prvih dana smišljanjem preinaka po kući. Sa svećnjaka ukloni staklena zvona, dade nalepiti nove tapete, nanovo obojiti stubište i postaviti klupe u vrtu oko sunčanog sata. Raspita se pače kako bi se mogao načiniti bazen s vodoskokom i ribicama. Najzad joj muž, znajući da se ona voli voziti kočijom, nađe rabljeni boc koji je, kada su mu stavili nova svetla i blatobrane od prošivene kože, gotovo posve nalikovao na tilbury.
       Charles, dakle, beše sretan i bez ikakve brige na ovome svetu. Obedovao je  nasamo sa ženom, uvečer šetnja glavnom cestom, kretnja njezine ruke dok popravlja kosu, pogled na njezin slamnati šešir obešen o prozorsku kvaku i još mnogošta drugo u čemu nikada pre nije ni slutio naslade, sve to sada za nj sačinjavaše neprekidnu sreću. Ujutro u postelji, dok bi ležali jedno pored drugoga na jastuku, gledao je sunčevu svetlost gde joj prosijava kroz svetle maljice na obrazima napola skrivenim pod dvostrukim obrubom noćne kapice. Ovako izbliza, njezine mu oči izgledahu uvećane, pogotovu kada bi, budeći se, više puta za redom zatreptala veđama: crne u seni, a zagasito modre na danjem svetlu, kao da u sebi skrivahu nekoliko slojeva boje koji, u dnu tamniji, postajahu sve svetliji što behu bliže površini cakline. Oko mu se gubilo u tim dubinama te je onde video svoju umanjenu sliku, do ramena, sa svilenim rupcem na glavi i u košulji rastvorenoj oko vrata. Onda bi ustao. Ona bi izašla na prozor da gleda njegov odlazak i ostajala naslonjena na prozorsku dasku, između dva lonca s geranijima i u jutarnjoj haljini što mekano padaše oko nje. Charles bi na ulici prikopčao ostruge na kamenu međašu, a ona je odozgo i dalje razgovarala s njime, ustima svejednako čupkajući krajičak cveta ili lista koji bi potom otpuhnula prema njemu pa bi, lepršajući, lebdeći, praveći u zraku polukrugove kao ptica, pre no što će pasti na zemlju, zapeo na kuštravoj grivi stare bele kobile koja nepomično stajaše pred vratima. Charles bi joj, uzjahavši, rukom poslao poljubac; ona bi odgovorila kimanjem, zatvorila prozor, pa bi on otišao. I onda bi krenuo po glavnoj cesti čija se dugačka prašnjava vrpca protezaše do u beskraj, po izlokanim stazama nad kojima se drveće nadvijalo tvoreći senice, po puteljcima gde mu žito sezaše do koljena, sa suncem na plećima i jutarnjim zrakom u nosnicama, srca puna noćnog blaženstva, smirena duha i zadovoljene puti, prežvakavajući svoju sreću, poput ljudi koji još i posle obeda uživaju u okusu gomoljika koje probavljaju.
        Tȁ, kakva je do sada dobra imao u životu? Zar gimnazijske dane, koje je provodio zatvoren unutar onih visokih zidova, sam među bogatijim i u nastavi sposobnijim drugovima koji su se smejali njegovom naglasku, rugali se njegovom odelu, a kojima su majke u sobu za posete dolazile noseći kolače u mufu? Ili kasnije, kada je studirao medicinu i nikada nije imao dovoljno novaca da povede na ples kakvu malu radnicu koja bi mu postala ljubavnicom? Posle toga, četrnaest je meseci živeo s udovicom kojoj noge u postelji behu hladne kao dva komada leda. No, sada doživotno poseduje tu lepu ženu koju obožava! Svet za njega ne sezaše dalje od svilena ruba njezine podsuknje pa predbacivaše sebi da je ne ljubi. Uhvatila bi ga želja da je ponovo vidi, brzo se vraćao k njoj i penjao se uz stepenice  uzdrhtala srca. Emma bi se baš oblačila u sobi, prišao bi joj prigušenim koracima, poljubio je u leđa, a ona bi vrisnula.
       Nije se mogao suzdržati da neprestano na njoj ne dodiruje češalj, prstenje, rubac; kadšto bi joj na oba obraza utisnuo zvučan poljubac  ili bi joj golu ruku obasuo nizom sitnih poljupčića, od vršaka prstiju do ramena, a ona bi ga odgurnula, napola nasmešeno, napola nestrpljivo, kao što se postupa s detetom koje vam se veša o skute.
       Pre udaje Emma je verovala da u sebi oseća ljubav, no kako sreća koja je trebala iz te ljubavi proisteći nije dolazila, mora da se prevarila, mišljaše. Pa nastojaše doznati što se u životu zapravo podrazumijeva pod rečima sreća, strast i opijenost koje joj se u knjigama behu učinile tako lepe.


VI
   Bila je pročitala Pavla i Virginiju  i sanjarila o bambusovoj kolibici, crncu Domingu, psu Fidèleu, no nadasve o slatkome prijateljstvu kakva dobroga brace koji za tebe bere rumeno voće s velikih stabala, visokih kao gora, ili bosonog trči po pesku donoseći ti ptičje gnezdo.
     Kad joj je bilo trinaest godina, otac je odvede u grad, s namerom da je da u samostan. Odsedoše u gostionici u četvrti Saint-Gervais, gde im večeru iznesoše u oslikanim tanjirima na kojima beše prikazana istorija gospođice de La Vallière. U svim su se natpisima uz te prikaze, tu i tamo izgrebenim noževima, slavile vera, nežnost srca i dvorska raskoš.
       Daleko od toga da se u samostanu dosađuje, u prvi joj mah beše ugodno društvo časnih sestara koje su je, da bi je razonodile, vodile u kapelicu kamo se nekim dugim hodnikom ulazilo iz blagovaonice. Za vreme se odmora veoma malo igrala, dobro je razumevala katekizam i gospodinu je kapelanu na teška pitanja upravo ona odgovarala. Nikada ne izlazeći iz mlačnoga raspoloženja u učionicama i živeći među bledunjavim ženama što nosiše krunice s bakrenim krstićima, ona dopusti da je polagano uspava tajstvena čežnja koja izbija iz mirisa oltara, svežine škropionica i svetlosti voštanica. Umesto da sluša misu, promatrala je u molitveniku nabožne sličice obrubljene azurnom bojom pa su
joj se sviđali bolesna ovčica, presveto srce probodeno oštrim strelicama ili jadni Isus što putem pada na vlastiti krst.  Pokuša za pokoru čitav dan provesti bez jela. Razbijaše glavu smišljajući na što bi se mogla zavetovati.
       Kad bi išla na ispoved, izmislila bi beznačajne grehe, ne bi li što duže onde ostala, klečeći u tami, sklopljenih ruku, lica pripijena uz rešetku, slušajući ispovednikov šapat. Na usporedbe sa zaručnikom, suprugom, nebeskim draganom i večnim brakom što se često ponavljaju u propovijedima u dubini su joj se duše budile neočekivane slasti.
     Uvečer pre molitve čitala su se u učionici nabožna dela. Pod nedeljom je to bio kakav kratki izvadak iz svete istorije ili Propovedi opata Frayssinousa, a nedeljom, kao razbibriga, odlomci iz Duha hrišćanstva. Kako li je u prvih nekoliko navrata pozorno slušala zvonki vapaj romantične sete što se ponavljaše u svakom odjeku zemlje i večnosti! Da joj je detinjstvo proteklo u sobičku pokraj dućana u kakvoj trgovačkoj četvrti, možda bi se tada bila otvorila lirskim čarima prirode koje obično do nas dopiru tek zahvaljujući piscima. No, ona predobro poznavaše selo, znala je što je blejanje stada, što mužnja, a što plugovi. Naviknuta na mirne životne strane, radije se okretala svemu što beše burno.
More je volela tek zbog oluja, a zelenilo samo ako je naretko raslo među ruševinama. Trebalo joj je da iz svega izvuče svojevrsnu osobnu korist pa kao nepotrebno odbacivaše sve što nije služilo neposrednom zadovoljenju njezina srca – beše više sentimentalne negoli umetničke naravi te je tragala za uzbuđenjima, a ne za krajolicima.
       Našla se u samostanu i neka usidelica koja onamo dolažaše na osam dana svakog meseca da krpa rublje. Pod zaštitom nadbiskupije, kao pripadnica stare plemićke porodice  što beše propala za vreme Revolucije, jela je u blagovaonici za stolom časnih sestara pa bi posle jela malo s njima počavrljala pre no što će se vratiti svojemu poslu. Pitomice su često bežale s nastave i odlazile do nje. Znala je napamet brojne ljubavne pesme iz prethodnoga veka  pa bi ih podglas pevušila svejednako provlačeći iglu. Pripovedala je priče, javljala novosti, u gradu obavljala usluge, a starijima krišom posuđivala kakav roman što ga je uvek imala u džepu na pregači, a iz kojih je naša draga gospođica u predahu od posla i sama gutala cela poglavlja. Sve tu beše puno ljubavnih dogodovština, ljubavnika i ljubovca, progonjenih gospi što padaju u nesvest u osamljenim paviljonima, poštanskih kočijaša koji pogibaju kod svake postaje, konja koji na svakoj stranici crkavaju od napora, mrklih šuma, ljubavnih jada, prisega, jecaja, suza i poljubaca, čamaca na mesečini, slavuja u gaju, gospodičića hrabrih kao lav, umiljatih kao janje, a kreposnih da ih nema pod kapom nebeskom, uvek divno odevenih, a suze im liju iz očiju kao voda iz vrča! I tako je, s petnaest godina, Emma punih šest meseci prljala ruke u prašini starih čitaonica. Uz Waltera Scotta, kasnije je zanesoše i istorijske  zgode pa uze sanjariti o škrinjama, stražarnicama i putujućim pevačima. Bila bi volela živeti u kakvu starom zdanju, kao one vlastelinke tanka struka što su, nalaktivši se na kamen i naslonivši bradu o dlan, provodile dane pod trolistom na šiljatim prozorima izglédajući neće li s dalekih polja na vranome konju dojahati vitez s belom perjanicom. U to se vreme klanjala Mariji Stuart i osećala zaneseno strahopoštovanje prema slavnim ili nesretnim ženama. Ivana Orleanska, Heloiza, Agnès Sorel, lepa Ferronière i Clémence Isaure izdvajahu se za nju poput zvezda repatica iz mračnoga beskraja  istorije, u kojemu se još tu i tamo, no utonuli u senu i bez ikakve uzajamne veze, isticahu Luj Sveti i njegov hrast, Bayard na umoru, nekoliko okrutnih dela Luja XI, nešto malo Bartolomejske noći, Bearnčeva perjanica i nezaboravan spomen na oslikane tanjire koji veličahu Luja XIV.
      Na satu muzike  u romancama što ih pevaše, spominjahu se samo anđelčići sa zlatnim krilima, Madone, lagune, gondolijeri – sve mirne kompozicije  koje joj dopuštahu da kroz glupavost stila i hirovitost tonova nazre privlačnu fantazmagoriju sentimentalne stvarnosti. Neke su njezine drugarice u samostan donosile spomenare koje behu dobile kao novogodišnji dar. Valjalo ih je skrivati – beše to pravi podvig, a čitale su ih u spavaonici. Nežno držeći u rukama njihove krasne satenske korice, Emma je upirala očarani pogled u imena nepoznatih ljudi što se ispod svojih upisa najčešće potpisivahu kao grofovi ili vikonti.
        Drhtala je, dahom odižući svileni papir s graviranih crteža, a on se, napola svijen dizao pa opet polako padao na stranicu. Bilo je tu svega i svačega: za ogradom nekog balkona mladić u kratkom ogrtaču u naručju steže devojku u beloj haljini, s torbicom o pojasu. Našlo se i nepoznatih portreta engleskih gospođa s plavim uvojcima koje vas ispod okruglih slamnatih šešira gledaju velikim sjajnim očima. Videle su se tu i gospe zavaljene u kočijama što klize kroz perivoje, a hrt poskakuje pred konjima što ih kasom teraju dva malena kočijaša u belim hlačicama. Druge su pak, sanjareći na počivaljkama uz otpečaćeno pismo, promatrale mesec kroz pritvoren prozor, napola zastrt crnom zavesom.
      Bezazlene deve sa suzom na licu kroz rešetke gotičke krletke ljubile su grlicu ili sa smeškom naginjahu glavu na rame trgajući latice s cveta ivančice dugim i šiljatim prstima, zavinutim na vrhu poput šiljastih cipela. A i vi ste bili onde, sultani s dugim lulama što se pod sjenicama obeznanjujete u naručju bajadera, pa i vi, kauri, turske sablje i kapice grčke, a nadasve vi, bledi pejzađi iz predjela ditirampskih, što nam često u isti mah prikazujete palme i jele, tigrove s desne i lava s leve strane, na obzoru tatarske minarete i rimske razvaline u prednjem delu, a uz njih polegle deve – i sve to uokvireno lepo uređenom prašumom, a dugačka okomita sunčeva zraka podrhtava u vodi po kojoj plove labudovi, tu i tamo se ocrtavajući poput belih ogrebotina na čeličnosivoj pozadini.
       A kroz staklo petrolejske svetiljke, obešene na zidu iznad Emmine glave, padaše svetlo na sve te slike iz otmena sveta što se pred njom nizahu u tišini spavaonice i uz udaljeni štropot kakva okašnjelog fijakera što se još kotrljaše po bulevarima.
       Kada joj umre mati, Emma je prvih dana mnogo plakala. Onda dade načiniti posmrtnu sličicu ukrašenu pokojničinom kosom, a u jednome pismu što ga posla u Bertaux, punome tužnih razmatranja o životu, zatraži da je jednog dana sahrane u isti grob s majkom. Otac pomisli da je bolesna i dođe joj u posetu. Emma beše u sebi zadovoljna što je otprve postigla onaj retki ideal bledih bića do kojega prosečno srce nikada ne stiže. Utonu, dakle, u plutanje po lamartinovskim meandrima, slušaše harfe na jezerima, svaki pev umirućih labudova, svaki list što otpada, čiste device što uzlaze na nebo i glas Večnoga što progovara u dolinama. To joj dojadi, ali to nipošto ne htede sebi priznati, već ustraja – najprije iz navike, a zatim iz taštine, pa se najzad iznenadi osjetivši se smirenom i s jednako toliko malo tuge u srcu kao i bora na čelu.
     Redovnice koje su inače imale dobro mišljenje o njezinim naklonostima opaziše s velikim iznenađenjem kako gospođica Rouault kao da izmiče njihovoj skrbi. Behu je, zapravo, toliko obasule službama Božjim, povlačenjem u osamu, devetnicama i propovedima, toliko joj zdušno preporučile štovanje što ga dugujemo svecima i mučenicima i dale toliko dobrih saveta o čednosti tela i za spas duše da se ponela poput konja kad mu se pritegne uzda: zaustavila se u mestu i odbacila žvale. Njezin se duh, praktičan usred sve zanesenosti, ljubeći crkvu zbog cveća u njoj, muziku  zbog reči u romancama, a književnost zbog strastvenih uzbuđenja, bunio protiv verskih otajstava, baš kao što se ona sama sve više opirala stezi koja beše nešto odbojno njezinoj naravi. Kada je otac odvede iz zavoda, nikome ne beše previše krivo što odlazi. Nadstojnica pače držaše da je u poslednje vreme pokazivala premalo poštovanja prema samostanskoj zajednici.
       Emmi se, kada se vratila kući, isprva svide zapovedati služinčadi, a potom joj selo omrznu te zažali za samostanom. A kada je Charles prvi put došao u Bertaux, smatraše samu sebe duboko razočaranom osobom koja više nema što naučiti i više ne treba ništa osećati.
       No, teskoba zbog novoga položaja ili možda razdraženost prouzročena prisutnošću ovoga muškarca behu dovoljne da je uvere kako se napokon domogla one čudesne strasti koja je do tada poput kakve velike ptice ružičasta perja lebdela u sjaju pesničkih nebesa – pa sada nikako nije mogla zamisliti da je ovaj mir u kojemu živi ona sreća o kojoj je nekoć sanjarila.

у

Нема коментара:

Постави коментар