Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( XIII,XIV,XV )

XIII 

       Čim je stigao kući, Rodolphe odmah sede za pisaći stol, ispod jelenske glave što je na zidu visila kao trofej. No, kada mu se pero nađe među prstima, ništa mu ne pade na um, pa tako, nalaktivši se na stol, uze razmišljati. Činilo mu se da je Emma uzmaknula u daleku prošlost, kao da je odluka koju beše donieo najednom između njih postavila neizmernu udaljenost.
     Da se opet dotakne bar nečega u vezi s njome, potraži u ormaru kraju uzglavlja staru kutiju od remskih keksa u koju je obično spremao raznorazna ženska pisma, a iz nje se podiže miris vlažne prašine i uvelih ruža. Najpre opazi rupčić poprskan izbledjelim kapljicama. Njezin rupčić, upotrebljen jedne prilike kad joj je u šetnji potekla krv iz nosa; bio je na to već i zaboravio. Pokraj rupčića beše minijaturna slika, na svim uglovima okrhnuta, koju mu Emma beše dala; njezina mu se haljina učini napadnom, a pogled ispod oka ostavljaše jadan utisak; potom, dok je promatrao sliku i prizivao uspomenu na njezin predložak, Emmine mu se crte malo-pomalo pomešaše u sećanju, kao da su se živi i naslikani lik, tarući se jedan o drugi, uzajamno izbrisali. Napokon pročita i neka njezina pisma; behu puna objašnjenja u vezi s njihovim putovanjem, kratka, praktična i zahtevna kao poslovni dopisi. Htede opet videti dugačka pisma iz davnih dana; da bi ih izvukao s dna kutije, Rodolphe isprevrta sva ostala, pa uze mehanički prekapati po toj hrpi papira i drugih stvarčica, nailazeći na nabacane stručke cveća, jednu podvezicu, crnu krinku, pribadače i kosu – kosu crnu, plavu, a neke vlasi čak behu zapele za okov kutije pa bi se trgale kad god bi je tko otvorio.
      Lutajući tako među uspomenama, pregledavaše rukopis i stil u tim pismima što se me-đusobno razlikovahu koliko i njihov pravopis. Behu ona nežna ili šaljiva, kaćiperna, setna; u jednima se tražila ljubav, u drugima se tražio novac. Pri nekoj se reči prisećao lica, pojedinih kretnji, zvuka nečijeg glasa, a kadšto se pak nije sećao ničega.
Zapravo, te žene, hrleći mu najednom u misli, smetahu jedna drugoj i uzajamno se umanjivahu, kao da su svedene na istu ljubavnu nit na kojoj sve postajahu jednake. Uzimajući punu šaku ispremešanih pisama, zabavljaše se nekoliko časaka puštajući ih da mu kao slap padaju iz desne u levu ruku. Napokon, zamoren i polusnen, Rodolphe odnese kutiju natrag u ormar govoreći:
– Hrpa gluposti!...
    Čime je sažeo svoje mišljenje, jer mu užici, baš kao đaci po školskom dvorištu, behu toliko izgazili srce da u njemu više ništa zeleno i sveže nije nicalo, a ono što je onuda prolazilo, vetropirastije od dece, nije onde poput njih ostavljalo čak ni urezano ime na zidu.
– Hajde – reče sam sebi – počnimo!
   Pa napisa:
»Budite hrabri, Emma! Budite hrabri! Ne želim u vaš život uneti nesreću...«
Na kraju krajeva, to je i istina – pomisli Rodolphe. – Radim za njezino dobro, časno postupam.

»Jeste li zrelo odvagnuli svoju odluku? Znate li u kakav sam vas ponor hteo povući, ubogi anđele? Ne znate, zar ne? Puni poverenja i ludo, išli ste za mnom, verujući u sreću, u budućnost... Ah, kako li smo nesretni! Kako bezumni!«

Rodolphe zastade ne bi li našao kakav zgodan izgovor.
– A da joj kažem kako sam ostao bez imetka?... Ah, ne! A uostalom, to ne bi ništa pomoglo. Posle bi sve opet počelo od početka. Može li se takve žene uopšte privesti pameti?
Razmisli, a potom dodade:

»Neću vas zaboraviti, budite u to uvereni, i zauvek ću prema vama osećati duboku odanost, no jednoga dana, pre ili posle, ovaj bi se žar (takva je sudba svih ljudskih stvari) nesumnjivo umanjio. Zamor bi nas svladao, a ko zna ne bih morao otrpeti strahovitu bol da budem svedok vašeg grizodušja te da i sam u njemu učestvujem budući da bih mu bio uzrok. I sama pomisao na jade koji vas očekuju za me je muka, Emma! Zaboravite me! Zašto li sam vas morao upoznati? Zašto ste bili tako lepi? Jesam li ja tome kriv? O, Bože moj, ne, ne! Krivite za to tek sudbinu!«
– Ta reč uvek ima efekat – reče on u sebi.
»Ah! Da ste bili jedna od onih žena površna srca kakve se svuda viđaju, zasigurno bih se bio iz sebičnosti mogao odvažiti na takav doživljaj, jer u tome tada ne bi bilo opasnosti za vas. No, onaj slatki zanos iz kojega u isti mah izviru i vaša čar i vaš jad sprečio vas je da shvatite, vi, obožavanja vredna ženo, himbu našega budućeg položaja. Ni ja nisam od početka o tome razmišljao i počivao sam u seni te savršene sreće kao u seni mancinelina drveta, ne predviđajući posledice.«
– Možda će poverovati da odustajem zbog škrtosti... Ah! Svejedno! Baš me briga, ovo treba okončati!
»Svet je okrutan, Emma. Progonio bi nas svakamo, gde god bili. Valjalo bi vam podnositi bezobzirna pitanja, klevete, prezir, pa možda i uvrede. Vas da vređaju! Oh!... A ja bih vas bio najradije uzdigao na presto! Misao na vas nosim kao kakvu amajliju! Kažnjavam, naime, sebe progonstvom za sve zlo koje sam vam naneo. Odlazim. Kamo? Ni sam to ne znam, ludim! Zbogom! Uvek budite dobri! Sačuvajte spomen na nesretnika koji vas je izgubio! Naučite mojemu imenu svoje dete, neka ga spominje u molitvama.«
Dve sveće podrhtavaše. Rodolphe ustade pa pođe zatvoriti prozor, a kada opet sede:
– Čini mi se da je to sve. Ah! Još i ovo, da me opet ne dođe gnjaviti.
»Već ću biti daleko kada budete čitali ove tužne retke, jer sam hteo što pre pobeći kako bih izbegao napasti da vas ponovo vidim. Ne podležimo slabosti! Vratiću se, a možda ćemo jednom vrlo hladno razgovarati o svojoj negdašnjoj ljubavi. Zbogom!«
A nađe se tu i poslednje zbogom, napisano kao dve reči: S Bogom!, što držaše znakom izvrsna ukusa.
– Kako da se sada potpišem? – reče sam sebi. – Vrlo vam odani... Ne. Vaš prijatelj?... Da, to je to.
»Vaš prijatelj.«
Pročita pismo. Učini mu se dobrim.
– Sirota ženica! – pomisli razneživši se. – Verovaće da mi je srce tvrđe od kamena; trebalo bi tu i nekoliko suza, ali ne mogu plakati; nisam za to kriv.
      Onda, ulivši malo vode u čašu, Rodolphe u nju umoči prst pa s visine kapnu krupnu kap koja načini bledu mrlju na crnilu; potom, dok je tražio čime će zapečatiti pismo, slučajno mu pod ruku dođe onaj pečat s natpisom Amor nel cor.
– Nije baš posve prikladno za ovu prigodu... Ah, koješta! Svejedno!
Nakon čega popuši tri lule i pođe u postelju.
      Sutradan, kada ustade (otprilike oko dva poslepodne, jer je spavao do kasno), dade nabrati košaru marelica. Stavi pismo na dno, ispod vinova lišća, te smesta naredi Girardu, momku koji ispomagaše u polju, da sve to brižljivo odnese gospođi Bovary. Tim se sredstvom služio da se s njome dopisuje, šaljući joj, zavisno od godišnjeg doba, voće ili divljač.
– Ako pita za mene – reče – odgovorićeš joj da sam otputovao. Košaricu moraš predati njoj lično, u ruke... Hajde i pazi šta ćeš reći!
      Girard obuče nov radni haljetak, sveza džepni rubac oko marelica pa se, koračajući velikim i teškim koracima u krupnim okovanim cipelama, mirno krenu putem prema Yonvilleu.
       Gospođa Bovary, kada on stiže, slagala je zajedno s Félicité hrpu veša na kuhinjskom stolu.
– Evo – reče momak – ovo vam gazda šalje.
      Nju obuze neka slutnja pa tražeći sitniš u džepu uplašenim pogledom promatraše seljaka koji pak gledaše nju, ne shvatajući da ovakav dar nekoga može toliko uzbuditi. Napokon, on ode. Félicité je i dalje bila tu. Nije mogla više izdržati; otrča u trpezariju kao zato da tamo odnese marelice, iskrenu košaricu, počupa lišće, pronađe pismo, otvori ga pa, kao da joj za petama gori kakav strahovit požar, sva prestravljena, pojuri prema spavaćoj sobi.
       Charles beše onde, ona ga opazi; on joj nešto reče, ona ništa ne ču, te produži uza stepenice, zadihana, izgubljena, omamljena, stalno držeći taj užasni list papira koji joj lupkaše između prstiju poput kakve limene ploče. Na drugom se spratu zaustavi pred tavanskim vratima, a ona behu zatvorena. Onda se htede smiriti; seti se pisma; trebalo ga je pročitati do kraja, to se nije usuđivala. Uostalom, gde? Kako? Neko će je videti.
– Ah, ne! – pomisli. – Ovdje ću biti na miru. Emma gurnu vrata i uđe.
     Krovne ploče od škriljevca isijavahu omarnu vrućinu koja joj je stezala slepoočice i gušila je; odvuče se do zatvorenoga tavanskog prozora i povuče zasun, pa unutra najednom briznu blještava svetlost.
     Pred njom se onkraj krovova u nedogled pružaše otvoreno polje. Dole, ispod nje, seoski trg beše pust, kamen na pločniku svetlucaše, vetrokazi na kućama nepomično stajahu, a na uglu ulice, s nekoga nižeg sprata, najednom se začu nekakvo brujanje popraćeno oštrim struganjem. To je Binet tokario.
     Beše se naslonila na okvir tavanskog prozora pa po drugi put čitaše pismo podrugljivo se smejući od besa. No, što se više na nj usredotočavala, to su joj se misli više mutile. Opet ga je videla, čula, grlila ga objema rukama, a kucaji srca što joj u grudima teško udarahu poput ovna za rušenje zidina, ubrzano se redahu jedan za drugim u nejednakim razmacima. Ogledavaše se na sve strane u želji da se zemlja pod njom prolomi. Zašto da sve to ne okonča? Ko je sprečava? Slobodna je. Pa se nagnu, pogleda pločnik govoreći:
– Hajde! Hajde!
     Sjajna zraka što se penjaše ravno odozdo vukla je u ponor težinu njezina tela. Činilo joj se da se zanjihano tlo na trgu diže uza zidove i da se pod s jednoga kraja naginje poput broda što pleše na valovima. Stajaše na samom rubu prozora, gotovo viseći, okružena širokim prostorom. Nebeska je modrina već preplavljivaše, kroz ošamućenu joj glavu strujaše zrak, trebalo je samo popustiti, prepustiti se padu, a brujanje tokarske klupe ne prestajaše, poput kakva mahnita glasa koji poziva.
– Ženo! Ženo! – povika Charles.
Ona zastade.
– Pa gde si? Dođi!
    Na pomisao da je upravo izmaknula smrti samo što od straha ne pade u nesvest; sklopi oči; potom uzdrhta na dodir nečije ruke na rukavu: beše to Félicité.
– Gospodin vas čeka, gospođo; supa je poslužena.
Trebalo je sići! Trebalo je sesti za stol!
     Pokuša jesti. Zalogaji su je gušili. Raširi ubrus kao da hoće na njemu pregledati zakrpe i zaista htede prionuti na taj posao, na brojanje niti na platnu. Najednom joj opet dođe na pamet pismo. Je li ga izgubila? Gde će ga naći? No, osećaše da joj je um tako umoran te nikako ne uspevaše smisliti kakav izgovor da ustane od stola. Usto je uhvati i bojažljivost: bojala se Charlesa; sve je doznao – to beše sigurno! I doista, on nekako neobično reče ove reči:
– Kako se čini, nećemo tako skoro videti gospodina Rodolphea.
– Ko ti je to rekao? – ona će zadrhtavši.
– Kko mi je rekao? – odvrati on, pomalo iznenađen njezinim odsečnim glasom. – Pa Girard, kad sam ga maločas sreo na ulazu u Francusku kavanu. Otputovao je ili će svaki čas otputovati.
Ona se zagrcnu.
– Šta je u tome čudno? I inače tako odlazi od vremena do vremena da se malo rastrese, a bogami, ja mu to i odobravam. Kad imaš novaca i kad si neženja... Uostalom, taj se naš prijatelj veselo provodi! Pravi bećar! Pričao mi je gospodin Langlois...
Iz pristojnosti zaćuta, zbog služavke koja je upravo ulazila.
     Služavka skupi u košaricu marelice što se behu rasule po polici; Charles, ne opažajući ženino rumenilo, zatraži da mu ih donese, dohvati jednu i zagrize u nju.
– O, izvrsne su! – reče. – Hajde, probaj.
    Pruži joj košaricu, a ona je lagano odgurnu.
– Bar pomiriši! Kakav miris! – on će stavljajući joj u nekoliko navrata košaricu pod nos.
– Gušim se! – uzviknu ona skočivši na noge.
No, zahvaljujući naporu volje, i taj grč popusti.
– Nije to ništa! – reče potom. – Nije to ništa! Živci! Samo sedni i jedi!
     Bojašla se, naime, da je ne počne ispitivati, brinuti se za nju, ne mičući se od nje. Charles, u želji da je posluša, beše opet seo pa sada pljuvaše u ruku koštice od marelica, a potom ih stavljaše na tanjir.
    Najednom, preko trga u brzom kasu projuri plavi tilbury. Emma vrisnu i nauznak se sruši na zemlju kao gromom ošinuta. Zapravo, Rodolphe beše nakon mnogo razmišljanja odlučio krenuti u Rouen. Kako pak od Huchette do Buchyja nema drugoga puta osim kroz Yonville, valjalo mu je proći kroz mesto, a Emma ga beše prepoznala pri svetlosti svetiljaka što parahu sumrak poput munje.
     Na strku koja se čula iz kuće, dohrli apotekar. Sto se beše prevrnuo sa svim tanjirima, umak, meso, noževi, soljenka i boca s uljem ležahu na sve strane po odaji; Charles je dozivao u pomoć, ustrašena Berthe vriskala, a Félicité drhtavim rukama raskopčavala gospođu koja se grčevito trzaše celim telom.
– Jurim u laboratorij – reče apotekar – po malo mirišljavog octa.
A potom će, kada ona, udahnuvši iz bočice, stade otvarati oči:
– Bio sam siguran u to: ovo bi i mrtvaca probudilo.
– Reci nešto! – govoraše Charles. – Reci nešto! Dođi k sebi! To sam ja, tvoj Charles koji te voli! Prepoznaješ li me? Evo, ti i malene! Hajde, poljubi je!
Devojčica pružaše ručice prema majci da joj se obesi oko vrata. No, okrenuvši glavu, Emma reče isprekidanim glasom:
– Ne, ne... nikoga!
I opet se onesvesti. Odnesoše je u postelju.
    Ležaše ondje ispružena, otvorenih usta, spuštenih veđa, mlitavih ruku, nepomična i bela kao voštani kip. Iz očiju joj izbijahu dva potoka suza te se polagano slevahu na jastuk.
   Charles je stajao u dnu ložnice, a apotekar kraj njega zamišljeno ćutao, kako to i dolikuje u ozbiljnim prigodama u životu.
– Smirite se – reče gurkajući ga laktom – verujem da je najgore prošlo.
– Da, sada se samo malo odmara! – odgovori Charles gledajući je kako spava. – Jadnažena!... Jadna žena!... Opet se razbolela!
Onda Homais upita kako je došlo do napadaja. Charles odgovori da ju je to iznenada uhvatilo dok je jela marelice.
– Izvanredno čudno!... – dočeka apotekar. – Ipak, može biti da su ovu sinkopu izazvale marelice! Ima naravi tako osetljivih na pojedine mirise! A bio bi to i zanimljiv predmet proučavanja, kako s patološkoga, tako i s fiziološkoga gledišta. Svećštenici poznaju važnost mirisa pa su u obredima oduvek i koristili miomirise. Time se omamljuje razum i izaziva zanos, što je, uostalom, lako postići kod pripadnica lepšega pola koje su nežnije nego mi. Spominju se slučajevi nesvestice zbog mirisa spaljena roga ili sveže pečenog hleba..
– Pazite da je ne probudite! – tihim glasom reče Bovary.
– I ne pogađaju – nastavi apotekar – takve anomalije samo ljudska bića, nego i životinje. Tako zasigurno znate za afrodizijačko delovanje što ga Nepeta cataria, narodski nazvana mačjom travom, ima na celi mačji rod, a s druge strane, da navedem primer za koji garantujem da je istinit, Bridoux (moj nekadašnji kolega, trenutačno vlasnik apoteke u ulici Malpalu) ima psa koga spopadnu grčevi čim mu pokažete burmuticu. On čak s njim često pred prijateljima pravi pokuse u svojem letnnjikovcu u Bois-Guillaume. Ko bi poverovao da obično sredstvo za kihanje može potaknuti takve poremećaje u organizmu jednoga četveronošca? Izvanredno zanimljivo, zar ne?
– Da – reče Charles ne slušajući ga.
– To nam je dokaz – dočeka Homais smeškajući se s izrazom dobrohotne samodovoljnosti– za nebrojene nepravilnosti u živčanom sistemu. Što se pak tiče gospođe, uvek mi se, priznajem, činila vrlo osetljivom. Zato vam nipošto neću preporučiti, dobri moj prijatelju, nijedan od onih navodnih lekova koji, pod isprikom da uništavaju simptome, zapravo uništavaju zdravlje. Ne, samo bez beskorisnih lekova! Dijeta, to je glavno! Sredstva za umirenje, za olakšavanje, za ublaživanje boli. Osim toga, ne mislite li da bi možda trebalo delovati na maštu?
– U kom pogledu? Kako? – reče Bovary.
– Ah, u tome i jest pitanje. Doista, to je pitanje: That is the question!, kako sam nedavno čitao u novinama.
No, Emma povika budeći se:
– A pismo? A pismo?
     Pomisliše da bunca, a posle ponoći zaista i pade u bunilo: beše nastupila upala mozga Četrdeset i tri dana Charles se ne maknu od nje. Zanemari sve bolesnike; više nije legao u postelju, neprestano joj je opipavao bȉlo, stavljao gorušičine obloge i obloge hladne vode. Slao je Justina po led čak u Neufchâtel; led bi se putem rastopio, pa bi ga opet poslao. Pozva gospodina Caniveta da je pregleda; dade iz Rouena dovesti doktora Larivièrea, svoga bivšeg profesora; beše sav očajan. Najviše ga je plašilo Emmino mrtvilo: nije govorila, ništa nije čula, a činilo se da je ništa ne boli – kao da joj se i telo i duša zajedno odmarahu od svih onih potresa.
     Oko sredine meseca mogla je, poduprta jastucima, već sesti u postelju. Charles zaplaka kada je vide gde jede prvi komad hleba s pekmezom. Vrati joj se snaga; poslepodne bi ustala na nekoliko sati, a jednoga dana, kada se osećala bolje, on je pokuša, držeći je pod ruku, povesti u šetnju vrtom. Pesak na stazama nestajaše pod uvelim lišćem; ona je išla korak po korak, vukući papuče te se, naslanjajući se ramenom na Charlesa, neprestano smešila.
     Pođoše tako do kraja vrta, u blizinu terase. Ona se polagano uspravi, zakloni rukom oči da bolje vidi: pogleda u daljinu, no na obzorju ne beše ničega osim velikih vatri od trave što su se dimile po brežuljcima.
– Umorit ćeš se, mila – reče Bovary.
Pa će gurajući je nježno prema ulazu u senicu:
– Sedni na ovu klupu: biće ti udobno.
– Oh, ne! Ne tu! – ona će slabašnim glasom.
    Spopade je vrtoglavica, pa joj se bolest vrati još iste večeri, istina, s neizvesnijim tokom, ali sa složenijim osobinama. Čas ju je bolelo u srcu, potom u prsima, u glavi, u udovima; nastupi i povraćanje, u čemu se Charlesu učini da opaža prve znakove raka.
     A siroti je čovek povrh toga imao i novčanih briga!

XIV.

       Kao prvo, nije znao kako da gospodinu Homaisu naknadi trošak za sve lekove što ih je kod njega uzimao te se, iako ih, kao lekar, i nije morao platiti, svejedno pomalo crvenio zbog te obaveze. Potom, i troškovi za kuću, otkako je njime gospodarila kuvarica, postajahu sve užasniji: računi su samo pljuštali u kuću, dobavljači rogoborili, a nadasve ga je progonio gospodin Lheureux. Zaista, za najgore Emmine bolesti, ulučivši zgodu da što više uveća račun, taj se bieše požurio da donese ogrtač, putnu torbu, dva kovčega umesto jednoga i još mnoštvo koječega drugog. Uzalud ga je Charles uveravao da mu ništa od toga ne treba, trgovac mu drzovito odgovori da su sve te stavke od njega naručene i da on neće ništa primiti natrag; uostalom, to bi značilo uznemiriti gospođu usred oporavka, neka gospodin o tome razmisli, rečju, odlučan je da ga radije tuži sudu negoli da se odrekne svojih prava i odnese robu. Charles posle toga zapovedi da se sve odnese natrag u dućan; Félicité to zaboravi, on je imao drugih briga, pa više niko na to nije ni mislio; gospodin Lheureux opet dođe istim poslom pa, sad prieteći, sad se jadajući, sve vešto sredi tako da mu Bovary na kraju potpisa menicu plativu za šest meseci.
     No, tek što je tu menicu potpisao, pade mu na um smiona zamisao: da od gospodina Lheureuxa posudi hiljadu franaka. S vidljivom nelagodom, dakle, zapita ima li mogućnosti da ih dobije, dodajući da je to na godinu dana i uz koju god kamatu. Lheureux otrča u dućan, donese talire i sastavi još jednu menicu kojom se Bovary obvezivaše da će na njegov nalog prvoga avgusta iduće godine isplatiti svotu od hiljadu i sedamdeset franaka, što je zajedno s onih već ugovorenih stotinu i osamdeset iznosilo točno hiljadu dvie stotine i pedeset franaka. Tako je, dajući novac u zajam uz šest posto kamata, uvećano za četvrtinu narudžbe i uz zaradu u visini od dobre trećine vrednosti isporučene robe, sve mu je to trebalo u dvanaest meseci doneti stotinu i trideset franaka dobitka, a nadao se da se stvari neće na tome zaustaviti, da menice neće moći biti isplaćene, da će se rok za isplatu morati produžiti te da će mu se njegov jadni novac, udebljavši se kod lekara kao u kakvome prihvatilištu, jednoga dana vratiti znatno bucmastiji i tako krupan te će mu kesa od njega pucati.
     Sve mu je, uostalom, polazilo za rukom. Njemu beše dodeljena opskrba jabukovačom za bolnicu u Neufchâtelu, gospodin Guillaumin obećavaše mu dieonice tresetišta u Grumesnilu, a sanjao je i o tome da uspostavi novu prevozničku uslugu poštanskim kolima između Argueila i Rouena koja će nesumnjivo ubrzo izbaciti iz utrke stara kola Zlatnoga lava te zahvaljujući kojoj će, budući da će voziti brže, biti jeftinija i prevoziti više prtljage, u njegove ruke preći sva trgovina u Yonvilleu.
        Charles se više puta zapita kako će iduće godine vratiti toliki novac, pa je tražio, smišljao razne izlaze, na primer, da se obrati ocu ili da štogod proda. No, njegov bi se otac na to oglušio, a sam nije imao ništa za prodaju. Tada bi otkrio u kakvim se poteškoćama nalazi pa bi iz svesti brzo izbacio tako neugodan predmet razmišljanja. Predbacivao je sebi što zbog toga zaboravlja na Emmu, kao da, budući da sve njegove misli pripadahu toj ženi, to što neprestano ne misli na nju, znači da joj nešto oduzima.
     Zima je bila oštra. Gospođin oporavak dugotrajan. Kada je bilo lepo vreme, dogurali bi je u naslonjač do prozora, i to do onoga koji je gledao na trg, jer vrt sada više nije mogla ni smisliti pa su kapci na toj strani bili stalno zatvoreni. Zatraži da se konj proda; sve što je nekada volela, sada joj beše odbojno. Sve misli kao da joj se ograničavahu na brigu za samu sebe. Ostala bi u postelji pa tu i tamo nešto založila, zvonila služavki da pita šta je s čajem ili da s njome popriča. Za to vreme sneg na krovu tržnica bacaše u sobu beo, nepomičan odsjaj, a posle toga poče padati kiša. A Emma svakodnevno, s nekom zebnjom, iščekivaše neminovno ponavljanje nevažnih događaja koji joj, međutim, nisu baš ništa značili. Najznačajniji je bio svakovečernji dolazak Lastavice. Tada bi gostioničarka vikala, a drugi joj glasovi odgovarali, dok se svetiljka uz čije je svetlo Hippolyte po krovu kočije tražio kovčege doimala poput kakve zvezde u tmini. U podne bi se Charles vratio kući, a zatim opet otišao, potom bi ona pojela supu, a oko pet sati, na izmaku dana, svako bi od dece što se vraćahu iz škole vukući klompe po pločniku redom po šarki na kapcima udarilo ravnalom.
       U taj joj je sat u poset dolazio gospodin Bournisien. Pitao bi je za zdravlje, donosio joj novosti i poticao je na veru u umilnome čavrljanju koje joj ne beše neugodno. Krepio ju je već sam pogled na njegovu reverendu.
     Jednoga dana, kada je na vrhuncu svoje bolesti pomislila da joj se kraj bliži, beše zatražila da se pričesti pa, dok su se u sobi obavljale pripreme za taj sveti čin, dok su komodu zatrpanu raznim sirupima preuređivali u oltar, a Félicité pod posipavala dalijinim cvećem, Emma oseti kako preko nje prelazi nešto snažno što je oslobađa svih boli, svakog opažaja, svakog osećaja. Telo s kojega spade sav teret postade joj lako; za nju počinjaše nov život; učini joj se da će joj se celo biće, uzdižući se k Bogu, rasplinuti u toj ljubavi poput zapaljena tamjana što se razilazi u dim. Poškropiše joj postelju blagoslovljenom vodom, sveštenik iz svetoga kaleža izvadi belu hostiju, a ona, sva klonula od nebeske radosti, otvori usne da primi telo Spasiteljevo koje joj bi pruženo. Zavese se na ložnici meko nadimahu oko nje kao oblaci, a zrake dve sveće što su gorle na komodi pričiniše joj se poput dva blistava svetokruga. Spusti tada ponovo glavu na jastuk verujući da u prostranstvima čuje pev serafinskih harfa i da usred modroga neba na zlatnome prestolu, okružena svecima sa zelenim palmovim grančicama u ruci, u svem njegovu veličanstvu vidi Boga Oca na čiji znak na zemlju sleću anđeli plamenih krila da je na rukama u visine uznesu.
      Ovo joj divotno priviđenje ostade u sećanju kao nešto najlepše o čemu se može sanjati, tako da nastojaše iznova da oćuti iste osete koji, međutim, i dalje trajahu, no manje isključivo, a ipak s jednako dubokom slatkoćom. Duša joj se, iznemogla od oholosti, napokon odmarala u hrišćanskoj poniznosti, a Emma, s nasladom uživajući u vlastitoj slabosti, promatraše u sebi razaranje volje, čime su se širom imala otvoriti vrata prodoru milosti. Uz sreću su, dakle, postojala i veća blaženstva, drugačija ljubav nad svim ostalim ljubavima, neprekidna i beskrajna, koja će večito bivati sve većom! Među tlapnjama o nadi nazre stanje čistoće što lebdi ponad zemlje, stapajući se s nebom, a u kojem se čeznula naći. Htede postati sveticom. Nakupova krunicâ, stade nositi amulete; u sobi je želela, uz uzglavlje svojega ležaja, imati relikvijarij optočen smaragdima da ga svake večeri može ljubiti.
      Sveštenika zadivljavahu te njezine sklonosti, iako je Emmina pobožnost, držaše on, zbog preteranoga žara mogla na kraju preći u krivoverje, šta više u nastranost. No, kako se nije posebno snalazio u takvim pitanjima, čim bi ona prešla određenu meru, napisa pismo gospodinu Boulardu, monsinjorovu bibliotekaru, s molbom da mu pošalje neko poznato delo za osobu lepšega pola, a ujedno punu duha. Bibliotekar, s jednakom ravnodušnošću kao da crncima otprema staklene perlice, zbrda-zdola spakova sve što se tada moglo naći u trgovini pobožnim knjigama. Bijaše tu priručnika sastavljenih u obliku pitanja i odgovora, pamfleta napisanih bahatim tonom na način gospodina de Maistrea te svakojakih romana, ružičastih korica i sladunjava stila, što ih bijahu sklepali trubadurski raspoloženi semeništarci ili učene pokajnice. Našlo se tu knjiga kao Promislite dobro o ovome, Svetski čovek pred nogama Marijinim (napisao gospodin de ***, nosilac brojnih nagrada), Voltaireove zablude – priručnik za mladež, itd.
     Gospođi Bovary um se još ne beše dovoljno razbistrio da bi ozbiljno mogla na bilo što prionuti, a i ovoga se štiva beše odveć žustro latila. Naljuti se na verske propise, nabusitost joj se polemičkih napisa ne svide zbog žučljivosti uperene protiv ljudi koje nije poznavala, a svetovne pripovesti tu i tamo potkrepljene verom učiniše joj se napisane s takvim nepoznavanjem sveta da je i neosjetno udaljiše od istine za koju očekivaše dokaze. Ipak, ustraja, a kada bi joj knjiga iskliznula iz ruku, činilo joj se da je obuzima najnežnija katolička seta koju eterična duša uopšte može i pojmiti.
     U pogledu pak uspomene na Rodolphea, nju bijaše potisnula u dubinu srca pa je onde i ostala, svečanija i nepomičnija od kakve kraljevske mumije u podzemnoj odaji. Iz te se goleme balzamirane ljubavi širila nekakva isparina koja je, prodirući kroza sve, miomirisom nežnosti ispunjala bezgrešno ozračje u kojemu je Emma htela živeti. Kada bi kleknula na gotičko klecalo, upućivala bi Gospodinu iste umilne reči kakve je nekad šaptala ljubavniku u preljubničkim izlivima. Time je kanila dozvati veru, no s neba nije silazila nikakva naslada pa bi ustala, umornih udova, s nejasnim osećajem ogromne obmane. To traganje, mišljaše ona, beše joj samo jedna zasluga više pa se, u ponosu zbog vlastite pobožnosti, uspoređivala s visokim gospama iz drevnih vremena o čijoj je slavi jednoć sanjarila nad slikom gospođice de La Vallière, a koje su se, vukući za sobom s toliko veličanstva vezenu povlaku dugačke haljine, povlačile u samoću da onde pred Hristovim nogama izliju sve suze svojega srca što ga je život ranio.
Tada se Emma predade preterano milosrdnim delima. Šila je odeću za siromahe, slala drva rodiljama, a jednoga dana Charles, vrativši se kući, zateče u kuhinji i trojicu skitnica kako za stolom jedu supu. Kćerkicu koju muž za vreme njezine bolesti beše smestio kod dojilje opet dovede kući. Htede je naučiti čitati; ma koliko Berthe plakala, nju to više nije razdraživalo. Beše to unapred stvorena odluka da se pomiri sa sudbinom, svekolika popustljivost. Govor joj svakom prigodom beše pun uzorna izražavanja. Svomu je detetu govorila:
– Više te ne boli želučić, anđele?
     Starija gospođa Bovary nije nalazila ništa za pokudu, osim možda opsednutosti pletenjem haljinica za siročad, umesto krpanja vlastitih kuhinjskih krpa. No, umorna od domaćih svađa, dobra se žena osećaše ugodno u ovoj mirnoj kući pa čak tu ostade i posle Uskrsa, u želji da izbegne zajedljive poruge staroga Bovaryja koji je svakoga Velikog petka za sebe neizostavno naručivao svinjsku kobasicu.
       Osim svekrvina društva u kojem je, zahvaljujući ispravnim prosudbama i ozbiljnu držanju starije žene, donekle nalazila potporu, Emma je gotovo svakodnevno imala i drugih poseta. Behu tu gospođa Langlois, gospođa Caron, gospođa Dubreuil, gospođa Tuvache te, i to redovito od dva do pet, izvrsna gospođa Homais koja nikada nije htela poverovati ni u kakva ogovaranja što su se širila o njezinoj susedi. U pohode su joj dolazili i mali Homaisovi; dopratio bi ih Justin. Popeo bi se s njima do sobe i ostao stajati kraj vrata, nepomično i ćutke. Često bi se gospođa Bovary, i ne obazirući se na nj, počela doterivati.
    Najpre bi iz kose izvukla češalj, naglim pokretom zatresavši glavom, a za jadnog je momčića, kada je prvi put video svu tu kosu što joj je, odmotavajući se u crnim uvojcima, padala sve do listova, to bilo poput nenadana ulaska u nešto izvanredno i novo, i to ga svojim sjajem preplaši.
       Emma nesumnjivo nije primećivala njegovu nemu gorljivost ni njegovu stidljivost. Ni slutila nije da ljubav, premda iščezla iz njezina života, treperi tu, blizu nje, pod tom košuljom od gruba platna, u tomu mladenačkom srcu otvorenu za očitovanje njezine lepote. Uostalom, u nje se sada sve zaodevaše takvom ravnodušnošću, reči joj behu tako srdačne, a pogledi tako oholi, vladanje tako raznovrsno da se kod nje više sebičnost nije mogla razlučiti od milosrđa ni pokvarenost od kreposti. Jedne se večeri, na primer, razgnevi na služavku koja ju je molila da sme izići i mucala tražeći kakav izgovor, a potom će najednom:
– Voliš ga, znači?
Pa i ne čekajući odgovor od porumenele Félicité, dodade tužno:
– Hajde, požuri! Zabavi se!
      Dade početkom proleća s kraja na kraj prekopati vrt, usprkos Bovaryjevim prigovorima; on, međutim, beše sretan što ona napokon pokazuje volju za nešto. A posvedočavala ju je to jače što se više oporavljala. Najpre nađe načina da iz kuće izbaci kumu Rolet, dojilju koja se za vreme njezina oporavka beše naučila prečesto dolaziti u kuhinju, i to zajedno sa svoja dva dojenčeta i dečačićem kojega je držala na stanu i hrani, a koji je bio proždrljiviji od kakva ljudoždera. Potom se otarasi i porodice Homais, redom otpravi sve ostale posetioce te i u crkvu stade odlaziti s manje revnosti, što je apotekar uvelike odobravao te joj na to prijateljski reče:
– Vi samo što oltare niste počeli lizati!
      Gospodin Bournisien navraćaše, kao i pre, svakoga dana posle veronauka. Najradije ostajaše vani kako bi se nadisao zraka usred šumarka; tako nazivaše senicu. U taj bi se sat i Charles vratio kući. Beše im vruće, doneli bi im slatke jabukovače, pa bi obojica ispila za potpuno gospođino ozdravljenje.
Našao bi se tu i Binet, to jest, nešto malo niže, uza zid terase, u lovu na rakove. Bovary bi ga pozvao da se osveži pićem, a on pak beše majstor u vađenju čepa iz boce.
– Treba – govoraše, ogledajući se zadovoljnim pogledom oko sebe pa sve do krajnjih granica pogleda – bocu držati ovako, okomito na stolu, a kada prerežete uzice, pluteni čep gurati pomalo, polako, polako, kao što se to u restoranima radi s bocama soda-vode.
     No, jabukovača bi im, za vreme te demonstracije, često prsnula ravno u lice, a duhovnik nikada ne bi propustio ovakvu šalu, popraćenu neodređenim smehom:
– Njena kakvoća zbilja upada u oko!
      Inače je bio čestit čovek pa se jednoga dana čak i ne sablazni nad apotekarom koji savetovaše Charlesu da radi razonode odvede gospođu u ruansko kazalište na nastup poznatog tenora Lagardyja. Homais, čudeći se toj ćutnji, zatraži da čuju i njegovo mišljenje, a sveštenik izjavi kako na muziiu gleda kao na manje opasnu za ćudoređe negoli književnost.
    No, apotekar uze književnost u obranu. Pozorište, tvrdio je, služi suzbijanju predrasuda te pod izgovorom zabave poučava vrlini.
– Castigat ridendo mores, gospodine Bournisien! Pogledajte većinu Voltaireovih komedija: vešto su protkane filozofskim razmišljanjima tako da su za narod istinska škola ćudoređa i diplomatičnosti.
– Ja sam – kaza Binet – jednom gledao komad koji se zvao Pariški deran, a u kojoj se ističe lik nekoga starog generala koji je zbilja dobro pogođen! On vam grdi jednog momka iz bolje porodice zbog toga što je zaveo neku radnicu koja na kraju...
– Svakako – nastavljaše Homais – ima loše književnosti, baš kao što ima i lošeg apotekarstva, ali osuđivati ovu najvažniju od svih umetnosti čini mi se kao prava glupost, srednjovekovno poimanje, dostojno onih užasnih vremena kada je jedan Galilej mogao završiti u zatvoru.
– Znam dobro – primeti sveštenik – da postoje dobra dela i dobri pisci; međutim, pa da su posredi i samo one osobe različita spola okupljene u čarobno lepoj odaji, ukrašenoj svetovnim sjajem, a potom i ona poganska prerušavanja, ona naličena lica, ona rasveta, oni ženskasti glasovi – sve to na kraju mora uroditi određenom duhovnom razuzdanošću i navesti vas na nečasne misli, nečista iskušenja. Takvo je bar mišljenje crkvenih otaca. Napokon – doda progovorivši najednom s mističnim prizvukom u glasu, istovremeno valjajući između palca i kažiprsta prstovet burmuta – ako je Crkva osudila pozorištne predstave, mora da to s pravom čini, a nama se valja pokoriti njenim odlukama.
– Zašto se – zapita apotekar – izopštavaju glumci? Nekada su glumci otvoreno učestvovali u verskim obredima. Da, glumilo se, pred samim oltarom prikazivale su se svojevrsne lakrdije zvane misterijima, a u kojima su se zakoni pristojnosti neretko kršili. Duhovnik se zadovolji teškim uzdahom, a apotekar nastavi:
– Baš kao i u Bibliji. Ima tamo... znate... više... sablažnjivih pojedinosti, zbilja... preslobodnih stvarčica!
Pa odgovori na razdraženu kretnju gospodina Bournisiena:
– Ah! Složićete se da to nije knjiga koju biste rado dali u ruke mladoj devojci, a meni ne bi bilo nimalo drago da moja Athalie...
– Ali Bibliju preporučuju protestanti – nestrpljivo uzviknu njegov sugovornik – a ne mi!
– Svejedno – reče Homais – čudim se što se i dan-danas, u ovom prosvećenom veku, još uvek tvrdoglavo prokazuje duševna razonoda koja nikome ne škodi, pomaže ćudoređu,
a ponekad je i za zdravlje korisna, je li tako, doktore?
– Nesumnjivo – nehajno odgovori lekar, bilo zato što je bio istoga mišljenja kao i apotekar pa nije hteo nikoga da uvredi bilo zato što nije imao nikakvo mišljenjae.
Činilo se da je razgovor završen, kadli apotekar prosudi zgodnim zadati i poslednji udarac.
– Znam ja neke sveštenike koji su se preoblačili u građansko odelo da bi mogli gledati plesačice kako dižu noge uvis.
– Ma, nije valjda! – na to će sveštenik.
– Ah! Znam ih ja.
Pa izgovarajući u rečenici svaki slog za sebe, Homais ponovi:
– Znam – ja – njih.
– E, pa, nije im valjalo to što su činili – kaza Bournisien pomirivši se s time da će sve čuti.
– Pobogu, rade oni i gore stvari! – uskliknu apotekar.
– Gospodine!... – dočeka sveštenik tako ga divlje gledajući da se apotekar pokunji.
– Samo hoću reći – odvrati, sada već manje grubim tonom – kako je snošljivost najsigurnije sredstvo da se duše privuku veri.
– Istina! Istina! – popusti dobričina opet se spustivši na stolac.
     No, ostade još samo dve minute. Potom, odmah nakon njegova odlaska, gospodin Homais reče lekaru:
– Eto, to se zove prepirka! Dobro sam ga sredio, videli ste!... Ukratko, poslušajte vi mene, odvedite gospođu u pozorište, pa makar i samo zato da jednom u životu razbesnite nekoga od tih gavrana, bogamu! Kad bi me neko mogao zameniti, i ja bih išao s vama. Nego, morate požuriti! Lagardy će nastupiti samo u jednoj predstavi; ima ponudu iz Engleske uz znatno veću platu. Kažu za njega da je velika zverka! Pliva u novcu! Vodi sa sobom tri ljubavnice i vlastitog kuhvara! Svi ti veliki umetnici sebe nemilice uništavaju; potreban im je raskalašan život koji podjaruje maštu. No, na kraju umru u ubožnici, jer u mladosti nisu imali toliko pameti da nešto zaštede. No, hajde, prijatno ! Sutra se vidimo!
       Ova zamisao o pozorištu brzo se razvi u Bovaryjevoj glavi; odmah je saopšti ženi koja ponajpre odbi izgovarajući se umorom, putnim brigama i troškovima, no Charles začudo ne popusti, toliko smatraše da će takvo opuštanje za nju biti korisno. Nije za to video nikakve prepreke: njegova im majka beše poslala tri stotine franaka na koje više nije ni računao, tekući dugovi nisu bili preterano veliki, a dospeće menica što ih je valjalo isplatiti gospodinu Lheureuxu još tako daleko da na to nije trebalo ni misliti. Uostalom, zamišljajući da se ona usteže iz nekakva obzira, Charles još više navali, tako da ona zbog tolikoga saletanja na kraju pristade. I sutradan se, u osam sati, njih dvoje ukrcaše u Lastavicu.
Apotekar kojega ništa ne zadržavaše u Yonvilleu, no koji se smatraše prisiljenim da se odande ne miče, uzdahnu videvši ih na odlasku.
– Pa, eto, sretan vam put! – reče im – Sretnici jedni!
Potom, obraćajući se Emmi koja je na sebi imala modru svilenu haljinu s četiri ukrasna volana:
– Lepi ste mi kao san! Pobudićete burno odobravanje u Rouenu.
       Poštanska se kočija zaustavljaše pred hotelom Crveni krstna trgu Beauvoisine. Beše to jedno od onih svratišta kakvih ima po svim provincijskim predgrađima, s velikim konjušnicama i malenim spavaonicama, gde se usred dvorišta vide kokoši što kljucaju zrna zobi pod blatnjavim dvokolicama trgovačkih putnika – dobra stara prenoćišta s balkonima od crvotočna drva što u zimskim noćima pucketaju na vetru, neprestano puna svieta, graje i svakojakih jela, gde su crni stolovi lepljivi od prolivene kafe s rakijom, debela okna zapljuvana od muha, vlažni ubrusi umrljani lošim vinom, prenoćišta koja, uvek mirišući na selo, poput seoskih momaka u građanskome odelu, s ulične strane imaju kafanu, a sa strane prema polju, vrt. Charles smesta krenu po ulaznice. Pobrka prednja sedišta s galerijom, parket s ložama, zatraži objašnjenje, ne shvati ih, od blagajnika stiže do direktora, vrati se u gostionicu, pođe opet na blagajnu, te tako nekoliko puta pređe grad uzduž i popreko, od pozorišta pa sve do bulevara.
       Gospođa sebi kupi šešir, rukavice, kiticu cveća. Gospodin se silno bojao da će propustiti početak pa se, ne našavši vremena ni da pojedu supu, pojaviše pred pozorišnim vratima koja se još ne bijahu ni otvorila.

XV.

       Uza zid stajaše gomila sveta, uredno svrstana između balustrada. Na uglovima obližnjih ulica na divovskim je plakatima opetovano pisalo kićenim slovima: »Lucia di Lammermoor... Lagardy... Opera... itd.« Beše lepo vreme; svima beše vruće; znoj je curio kroz nakovrčane uvojke, rupčići izvučeni iz džepa brisali su zažarena čela, a kadšto bi se od mlaka vetra što duvaše s reke meko zanjihao rub platnenih nadstrešnica razapetih pred vratima kafanica. Nešto niže, međutim, ljude osvežavaše strujanje ledenoga zraka što mirisaše po loju, koži i ulju. Beše to isparavanje iz ulice Charrettes, pune velikih crnih skladišta po kojima se kotrljaju bačve. Iz straha da ne ispadne smešna Emma htede pre ulaska malo prošetati po luci, a Bovary iz opreza zadrža ulaznice u ruci, u džepu na hlačama, pritišćući ih uz trbuh. Srce joj jače zakuca još u predvorju. Od taštine se i nehotice nasmeši videći kako gomila grunu desno drugim hodnikom, dok se ona uza stube uspinjala prema ložama na prvom spratu. Bio joj je užitak, kao kakvu detetu, prstom gurnuti široka, tkaninom presvučena vrata; punim plućima udahnu prašnjavi miris hodnika, a kada sede u ložu, zauze nehajno
i uspravno držanje poput kakve vojvotkinje.
       Dvorana se počinjaše puniti, dalekozori se izvlačili iz korica, a pretplatnici se, izdaleka primećujući jedni druge, međusobno pozdravljahu. Ovamo su dolazili da u umetnosti nađu odmor od trgovačkih briga, no nikako ne zaboravljajući poslove, i dalje su razgovarali o pamuku, osamdesetpetpostotnom alkoholu ili indigu. Viđahu se ondje staračke glave, bezizražajne i miroljubive, koje, onako belkaste kose i puti, nalikovahu na srebrne medalje potamnjele od olovne pare. Mladi su se lepotani šepirili u parketu dičeći se ružičastom ili bledozelenom kravatom u izrezu prsluka, a gospođa Bovary odozgo ih zadivljeno promatraše kako se dlanom utegnutim u žutu rukavicu oslanjaju na štapove za šetnju sa zlatnim drškom.
      Međutim se upališe sveće u orkestru; veliki se viseći svećnjak spusti sa stropa, svetlucanjem brušenih kristala oblivši dvoranu nenadanom veselošću; potom jedan za drugim uđoše muzičari pa najpre nastade dugačko i neskladno gunđanje basova, škripa violina, trubljenje pistona, pijuk flauta i frulica. No, uto se na pozornici začuju tri udarca; otpoče grmljavina bubnjeva, limeni instrumenti jeknuše s nekoliko akorda, a kada se podiže zavesa, ukaza se pejsaž. Beše to raskršće u šumi, s izvorom na levoj strani, u seni nekoga hrasta. Seljaci i velmože, sa škotskim plaštevima preko ramena, svi zajedno pevahu neku lovačku pesmu, potom dođe neki zapovednik straže i zazove anđela zla podižući obe ruke k nebu; pojavi se još jedan lik pa njih dvojica odoše, a lovci nastaviše s pesmom.
      Emma se prenese u štivo svoje mladosti, u svet Waltera Scotta. Beše joj kao da kroz maglu čuje zvuk škotskih gajdi gde odjekuje ponad vriština. Uostalom, kako joj sećanje na roman olakšavaše razumevanje libreta, pratila je zaplet rečenicu po rečenicu, dok su se neuhvatljive misli što joj dolažahu na um odmah raspršivale pod naletima muzike. Prepuštaše se uspavanci napeva i osećaše kao da i sama celim bićem treperi, kao da joj gudala violina prelaze po živcima. Ne mogaše se dovoljno nagledati kostima, kulisa, glumaca, naslikanih stabala što podrhtavahu kada bi ko prošao pokraj njih, baršunastih kapa, ogrtača, mačeva, svih tih maštarija što se komešahu u skladu muzike, kao u ozračju nekoga drugog sveta. Uto napred istupi jedna mlada žena bacivši kesu nekome mladom štitonoši. Ostade sama, a onda se začu flauta koja zvučaše kao da izvor žubori ili kao da cvrkuću ptice. Lucia neustrašivo zapeva kavatinu u G-duru; tužila je zbog ljubavi, priželjkivala krila. I Emma bi isto tako rado bila pobegla iz vlastitoga života, i to utekavši u nečijemu zagrljaju. Najednom se na pozornici pojavi Edgardo-Lagardy. Odlikovaše ga ona velebna bledoća što vatrenim južnjacima daje nešto od veličanstvenosti mramornih kipova. Snažni mu stas beše utegnut u prsluk smeđe boje, maleni izrezbareni bodež udaraše ga po levom bedru, čeznutljivo je na sve strane kružio pogledom pokazujući bele zube. Govorilo se da se neka poljska kneginja, slušajući ga jedne večeri kako peva na žalu u Biarritzu gde je radio na krpanju brodova, beše u nj zaljubila. Ostavio ju je radi drugih žena, a ta mu je slavna sentimentalna pustolovina samo povećala umetnički ugled. Taj se snalažljivi lakrdijaš brinuo da se u najave uvek ubaci pokoja pesnički sročena rečenica o privlačnosti njegova lika i osećajnosti njegove duše. Lep glas, nepokolebljivo samopouzdanje, više strasti nego razuma i više zanosa nego lirizma, u tome se na kraju krajeva sastojala vrednost ove divljenja vredne šarlatanske naravi u kojoj se sjedinjavahu osobine brijača i toreadora.
      Već u prvom prizoru izazva oduševljenje. Privijaše Luciju u naručaj, ostavljaše je, vraćaše se k njoj, beše naoko očajan, spopadahu ga napadaji besa, potom elegični hropci beskrajne slatkoće, a note mu se otimahu iz gola grla pune jecaja i poljubacaa. Emma se naginjaše napred da ga vidi, zabadajući nokte u baršun na ogradi lože. Ispunjaše vlastito srce tim melodioznim tužbalicama što se uz pratnju kontrabasa otegnuto izvijahu poput krikova brodolomaca u vrtlogu oluje. U njima ona prepoznavaše svu opijenost i svu zebnju zbog kojih zamalo beše umrla. Primadonin joj se glas pričinjaše tek odjekom vlastite svesti, a obmana što je očaravaše kao nešto iz samoga njezina života. No, nju niko na svetu nije ljubio ovakvom ljubavlju. Rodolphe nije plakao kao Edgardo, one poslednje večeri na mesečini, kada su jedno drugome govorili: »Doviđenja sutra, doviđenja sutra!...«
     Dvoranom se prolamahu povici odobravanja; cela se završna arija morala ponoviti; ljubavnici govorahu o cveću sa svojega groba, o prisegama, o progonstvu, o sudbini,
o nadama, a kada zapevaše poslednje zbogom, Emma ispusti oštar krik koji se stopi s titranjem posljednjih akorda.
– A zašto je – zapita Bovary – taj gospodin stalno progoni?
– Ma, ne progoni je – odgovori ona. – To je njezin dragan.
– Ali on se kune da će se osvetiti njezinoj porodici , a onaj drugi, onaj koji je malopre došao, kaže: »Ljubim Luciju i verujem da i ona ljubi mene.« Uostalom, otišao je ruku pod ruku s njezinim ocem. To je valjda njezin otac, je li tako, onaj ružni čovečuljak s petlovim perom na šeširu?
Uprkos Emminim objašnjenjima, odmah nakon recitativnoga dueta u kojemu Gilbert svojemu gospodaru Ashtonu izlaže opake spletke, Charles, videći lažni zaručnički prsten
koji treba obmanuti Luciju, poverova da je to ljubavni spomen što joj ga šalje Edgardo. Inače je priznavao da ne razume priču – zbog muzike koja toliko smeta rečima.
– Pa što s tim? – reče Emma. – Ćuti!
– Pa znaš da ja – dočeka on naginjući joj se nad rame – volim znati štoa je na stvari.
– Ćuti! Ćuti! – nestrpljivo će ona.
      Lucija stupaše napred, napola se oslanjajući na služavke, s vencem od narančina cveća u kosi i bleđa od vlastite bele svilene haljine. Emma se sanjarski seti dana svojega venčanja i opet vide samu sebe onde, usred žitnih polja, na stazici kojom su išli prema crkvi. Zašto li se i ona nije, kao Lucia, opirala, preklinjala? Bila je, naprotiv, radosna, i ne opažajući ponor u koji srlja... Ah! Da je u onome cvetu lepote, pre ljage koju joj je doneo brak i razočaranja koje je doživela u preljubu, mogla svoj život poveriti nečijemu velikom, pouzdanom srcu, tada bi se vrlina, nežnost, požuda i dužnost bile stopile u jedno i ona se nikada ne bi spustila s vrhunca tolikog blaženstva. No, ta je sreća nesumnjivo bila tek laž, izmišljena zato da oduzme nadi svakoj žudnji. Sada je poznavala niskost strasti što ih umetnost toliko preuveličava. Trudeći se, dakle, da od toga odvrati misli, Emma se trsila da u ovome ponovljenom prikazu vlastitih boli vidi tek utelovljenu maštariju ugodnu oku te se pače s prezrivom samilošću u sebi smješkala, kadli se u dnu pozornice, iza baršunastoga zastora, pojavi čovjek u crnome plaštu.
      Jednim pokretom zbaci s glave veliki španjolski šešir, a instrumenti i pevači istoga časa započeše sekstet. Edgardo, plamteći od besa, jasnim glasom nadvisivaše sve ostale; Ashton mu je u dubokim notama dobacivao ubojite izazove; Lucia prodorno pevala tužaljku; Arturo postrance izvijao srednje tonove, a duboki učiteljev bas brujao poput orgulja, dok se ženski glasovi, ponavljajući njegove reči, u horu predivno nadovezivahu na njih. Svi stajahu u istom redu mašući rukama, a gnev, osveta, ljubomora, strah, samilost i zaprepaštenje u isti im se mah izlevahu iz poluotvorenih usta. Uvređeni ljubavni vitlaše golim mačem, ovratnik od šivane čipke isprekidano mu podrhtavaše, zavisno o spuštanju i podizanju prsa, a on krupnim koracima koračaše levo i desno, zveckajući po daskama pozlaćenim ostrugama na mekim čizmama što su se širile u gležnju. Ljubav mora da mu je nepresušna, mišljaše ona, kada njome u tolikim izlivima obasipa ovu svetinu. Sve njezine nakane da je podceni iščezavahu pred pesničkom lepotom uloge koja je obuzimaše pa, privučena ovome muškarcu zbog osobina lika što ga je glumio, pokuša sebi predočiti njegov život, taj burni, izvanredni, sjajni život kojim je, da je slučaj tako hteo, i ona mogla živeti. Mogli su se upoznati, ljubiti jedno drugo! S njime bi bila proputovala kroz sve evropske kraljevine, od prestolnice do prestolnice, deleći s njime umor i ponos, skupljajući cveće kojim bi ga obasipali, sama mu vezući odeću za nastup, a potom bi svake večeri, u dnu kakve lože, udivljeno primala ushite te duše koja bi pevala tek za nju: s pozornice on bi je, glumeći, svejednako gledao. Na to je prože luda zanesenost: on je gleda, sigurno je gleda! Obuze je želja da mu potrči u naručaj, tražeći utočište u njegovoj snazi, kao u utjelovljenju same ljubavi, pa da mu rekne, da uzvikne:
»Otmi me, odvedi me, idemo odavde! Tebi, tebi poklanjam sav svoj žar i svoje snove!«
Zavesa se spusti.
      Miris se plina mešao s ljudskim dahom; od mahanja lepezama zrak postajaše još zagušljiviji. Emma htede izaći; gomila beše zakrčila hodnike pa ona opet pade na svoje sedalo gušeći se od jakoga lupanja srca. Charles, bojeći se da mu se ne onesvesti, otrča do bifea po čašu bademovice. Jedva se uspe vratiti na svoje mesto, jer bi ga, zbog čaše koju je držao obema rukama, na svakom koraku neko udario u lakat, pa čak tri četvrtine pića izli po ramenima jedne Ruanke u haljini kratkih rukava koja, osetivši kako joj se hladna tekućina sleva po krstima stade cičati kao guja u procepu, kao da je neko kolje. Njezin se muž, vlasnik predionice, rasrdi na nespretnjakovića pa je, dok je ona rupčićem brisala mrlje s krasne haljine od tafta trešnjeve boje, mrgodnim glasom mrmljao nešto o odšteti, o troškovima, o naknadi. Na kraju Charles stiže do vlastite žene i reče joj sav zadihan:
– Bome sam mislio da ću onde i ostati! Koliko ljudi!... koliko sveta!...
Pa dodade:
– Pogodi koga sam gore sreo? Gospodina Léona!
– Léona?
– Baš njega. Sad će doći ovamo da se s tobom pozdravi.
I, baš dok je završavao rečenicu, u ložu uđe nekadašnji pisar iz Yonvillea. Pruži ruku s plemenitaškom neusiljenošću, a gospođa Bovary nehotimično ispruži svoju, nesumnjivo se pokoravajući privlačnoj snazi neke jače volje. Ne beše je osetila još od one proletnje večeri kada je kiša padala po zelenome lišću, a njih se dvoje oprostili stojeći kraj prozora. No, ubrzo, setivši se pristojnosti što se u takvoj prilici očekuje, s naporom se trže iz obamrlosti što je izazvaše uspomene i izmuca nekoliko brzih rečenica.
– Ah! Dobra večer... Kako! Vi ovde?
– Tiho! – viknu glas iz parketa, jer upravo počinjaše treći čin.
– Znači, u Rouenu ste?
– Da.
– A otkada?
– Van! Van s njima!
Glave se okretahu prema njima pa zaćutaše
        No, od toga časa ona više nije slušala; svadbeni hor, prizor između Ashtona i njegova paža, veliki duet u D-duru, sve to za nju prođe u daljini, kao da su instrumenti izgubili zvučnost, a likovi uzmaknuli; sećaše se kartanja kod apotekara i šetnje do dojiljine kuće, čitanja u senici, boravaka nasamo kraj vatre, sve one jadne ljubavi, tako mirne i tako duge, tako tajne, tako nežne, a koju ona, međutim, beše zaboravila. Zašto se sada vraća? Kakav li ga sticaj okolnosti opet dovodi u njezin život? Stajao je iza nje, naslanjajući se ramenom na zid lože, a ona od vremena do vremena osećaše kako je prolazi drhtaj pod mlakim dahom što joj iz njegovih nosnica strujaše na kosu.
– Sviđa li vam se ovo? – zapita on naginjući se tako blizu k njoj da joj vrškom brka dotače obraz.
Ona nehajno odgovori:
– Oh, Bože moj, ne! Ne previše!
On tada iznese predlog da izađu iz pozorišta i pođu nekamo na sladoled.
– Ah, ne još! Ostanimo! – reče Bovary. – Rasplela je kosu: moglo bi postati tragično.
No, prizor ludila Emmu nije nimalo zanimao, a i primadonino joj se glumatanje učini preteranim.
– Previše vrišti – reče ona okrenuvši se k Charlesu koji je pozorno slušao.
– Da... možda... malo – odvrati on kolebajući se između iskrenosti vlastita užitka i poštovanja prema ženinu mišljenju.
Potom Léon kaza uzdišući:
– Baš je vruće...
– Nepodnošljivo, zbilja!
– Ne osećaš se dobro? – upita Bovary?
– Da, zagušljivo mi je, idemo odavde.
        Gospodin Léon pažljivo joj preko ramena prebaci dugački čipkasti šal pa sve troje pođoše u luku i onde sjedoše na otvorenome, pred neku kafanu. Najpre se razgovaralo o njezinoj bolesti, premda bi Emma od vremena do vremena prekinula Charlesa iz straha, govoraše, da dosađuju gospodinu Léonu, a ovaj im pak ispriča kako je u Rouen došao   zato da ovde provede dve godine u kakvu uglednom uredu da bi stekao što više iskustva u poslovima koji se u Normandiji ipak razlikuju od onih koji se obavljaju u Parizu.
       Potom se raspita o Berthi, o porodici Homais, o kumi Lefrançois pa, kako pred njezinim mužem, više nisu imali što reći jedno drugome, razgovor ubrzo zamre.
       Neki ljudi na izlasku iz pozorišta prođoše pločnikom pjevuckajući ili se derući iz sveg grla: O Lucijo, anđele moj lepi! Tada Léon, da pokaže koliki je ljubitelj muzike, stade o tome govoriti. Čuo je on Tamburinija, Rubinija, Persianija, Grisija, a u usporedbi s njima Lagardy, i pored sve svoje razvikanosti, ne vredi ništa.
– Pa ipak – upade Charles koji je pomalo pijuckao šerbet s rumom – kažu da je u poslednjem činu upravo izvrstan. Žao mi je što smo otišli pre završetka, baš mi se bilo počelo sviđati.
– Inače – prihvati pisar – on će uskoro nastupiti u još jednoj predstavi.
No, Charles odgovori da njih dvoje već sutra odlaze.
– Osim – dodade okrenuvši se k ženi – ako ti, maco moja, ne želiš ostati.
Pa, menjajući taktiku u skladu pred tom neočekivanom prilikom koja odgovaraše na njegove nade, mladi čovek udari u hvalu Lagardyju u završnom prizoru. Nešto predivno, uzvišeno! Tada Charles navali:
– Doći ćeš kući u nedelju. Hajde, odluči se! Krivo činiš, ako i najmanje osećaš da bi ti to koristilo.
        Međutim se stolovi uokolo počinjahu prazniti; priđe im poslužitelj i ćutke stade kraj njih; Charles shvati i izvuče novčanik; pisar mu zadrža ruku te ne zaboravi ostaviti još dva srebrna novčića koji zazvečaše na mramornoj ploči.
– Zbilja me srdi – promrmlja Bovary – što vi taj novac...
Sagovornik s omalovažavanjem i srdačnošću odmahnu rukom te će, dohvativši šešir:
– Znači, dogovoreno, sutra u šest?
Charles se još jednom potuži kako sam ne može duže izbivati od kuće, ali da Emmu ništa ne sprečava...
– Zapravo... – zamuca ona s neobičnim osmehom – ni sama ne znam...
– E, pa, razmislićeš, videćemo, jutro je pametnije od večeri...
Potom će Léonu koji beše pošao s njima:
– Sada kad ste opet u našem kraju, doći ćete nam, nadam se, koji put na ručak?
Pisar potvrdi to nipošto neće propustiti, jer ionako mora navratiti u Yonville zbog nekoga pravnog posla. I tako se rastadoše pred prolazom Saint-Herbland baš kada je sa stolne crkve izbijalo jedanaest i pol.


                                                 

•  Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( I,II,III )  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
•  Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )   
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III  )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII ) 
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X ) 

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( VII,VIII,IX )

VII 

     Kadšto je pomišljala da su joj to ipak najlepši dani u životu, štono kažu, medeni mesec. Da se okusi njihova slast, nedvojbeno bi valjalo poći u one zemlje sa zvučnim imenima gde prvi dani nakon venčanja protiču u najugodnijoj dokolici! U poštanskim kočijama, iza plavih svilenih zastora, korakom  se vozite uz strme putove, slušajući pesmu kočijaševu što u planini odjekuje zajedno s kozjim zvončićima i potmulim šumom vodopada.
     Kada sunce zađe, na zaljivskoj obali udišete miris limunova, a potom, uveče, na terasi letnikovca, sami i isprepletenih prstiju, promatrate zvezde i kujete naume. Činilo joj se da pojedina mesta na zemlji rađaju srećom, kao biljkom koja uspeva samo na tome tlu, a svugde se drugde slabo prima. Zašto se ne može nasloniti na balkon kakve švajcarske kućice ili se u svojoj tuzi zatvoriti na nekom škotskom ladanju, uz muža u crnu baršunastom kaputu s dugim skutima, u mekim čizmama, sa šiljatim šeširom i orukvicama!
     Možda bi rado nekome sve to bila i poverila. No, kako da izrazi onu neuhvatljivu nevoljkost kojoj se lik menja poput oblaka, koja se kovitla poput vetra? Nedostajahu joj za to i reči, i prilika, i smelost.
      Da je Charles to, međutim, hteo, da je to slutio, da je njegov pogled ma i jednom krenuo u susret njezinoj misli, činilo joj se da bi joj se tada iz srca otkinulo iznenadno obilje, poput zrele voćke što pada s grane čim je rukom dotakneš. No, što se pojačavala prisnost u njihovu zajedničkom životu, tako se povećavala i unutarnja odvojenost koja ju je udaljavala od njega.
      Charlesov je način razgovora bio običan, nalik na ulični pločnik: tuda su prolazile svačije misli, u svakidašnjem ruhu, ne pobuđujući ni uzbuđenje, ni smeh, ni snove. Nikada ga radoznalost nije navela, govorio je, dok je živeo u Rouenu, da pođe u pozorište i gled pariške glumce. Nije znao ni plivati, ni mačevati, ni pucati iz pištolja, a jednog joj dana nije umeo da objasn neki jahački izraz na koji eše naišla u romanu. Ne mora li se, naprotiv, muškarac u sve razumeti, isticati se u brojnim područjima, upućivati vas u snagu strasti, u istančane životne slasti, u sve tajne? No, ovaj njezin nikoga ni u čemu ne poučava, ništa ne zna, ništa ne priželjkuje. Veruje da je sretan, a ona mu zamera
na tome nepokolebljivom miru, na toj vedroj nezgrapnosti, pa čak i na sreći što mu je sama poklanja.
     Kadšto je i crtala, a Charlesu beše veliko zadovoljstvo stajati kraj nje i gledati je gde se naginje nad crtežom, žmirkajući očima da bolje vidi svoj rad ili palcem u kuglice valjajući mrvice hleba. Za klavirom pak, što su njoj prsti brže leteli, to bi se on jače divio. Sa sigurnošću je udarala po tipkama i bez prekida prelazila cielu klavijaturu s kraja na kraj. Podrhtavajući pod njezinom rukom, stari bi se  instrument na kojemu žice behu razdešene, ako bi prozor bio otvoren, čulo do nakraj sela, a ovršiteljev bi pisar, prolazeći glavnom cestom, gologlav i u papučama, zastao da je čuje, onako s papirom u ruci.
      S druge je pak strane Emma umela voditi kućanstvo. Bolesnicima je slala obračun o posetama, i to u pomno sročenim pismima, tako da ni izdaleka nisu podsjećala na račune. Kada bi nedeljom imali na ručku nekog suseda, uvek je nalazila načina da posluži ukusno složeno jelo, umela je na vinovu lišću sagraditi piramidu od šljiva, slatko bi poslužila već istreseno iz staklenke na tanjur, govorila je pače kako će kupiti činije za ispiranje usta nakon jela. Sve je to silno pridonosilo Bovaryjevu ugledu.
       Charles naposletku poče sam sebe više ceniti što ima takvu ženu. S ponosom u blagovaonici pokazivaše dva njezina crteža načinjena olovkom što ih beše dao staviti u vrlo široke okvire pa ih obesio o zid na dugačkim zelenim vrpcama. Na povratku s mise viđahu ga pred kućom u krasnim vezenim papučama.
        Kući se vraćaše kasno, u deset sati, a kadšto i o ponoći. Zaiskao bi tada nešto za jelo, a kako bi služavka već bila legla, posluživaše ga Emma. Skinuo bi kaput da bi mu za večerom bilo udobnije. Nabrajao bi joj redom ljude koje je sreo, sela u kojima je bio, recepte što ih je napisao te bi, zadovoljan samim sobom, pojeo ostatak kuhane govedine s lukom, slistio sir, pohrskao jabuku, ispraznio vrč, a potom pošao u postelju, legao nauznak i zahrkao. Budući da je odavna bio naviknut nositi noćnu kapicu, rubac mu nije ostajao čvrsto vezan preko ušiju pa mu je kosa ujutro sva razbarušena padala na lice i bila posve bela od pernatih pahuljica iz jastuka kojemu bi se uzice preko noći razvezale. Uvek je nosio čvrste čizme koje su na svodu stopala imale dva široka nabora što se koso pružahu prema gležnjevima, dok je ostatak kože bio potpuno ravan, kao nategnut na drvenoj nozi.
      Govorio je da za selo i ne treba bolje.
      Mati mu odobravaše tu štedljivost; i sada mu je, naime, dolazila u pohode kao i nekoć, kada bi u njezinoj kući došlo do kakve malo žešće oluje, no starija gospođa Bovary kao da baš ne beše naklonjena snahi. Nalazila je njezino držanje previše uznositim za njihove imovinske prilike; drva, šećer i sveće tope se kao u kakvoj bogataškoj kući, a toliki drveni ugljen što izgara u kuhinji dostajao bi i za dvadeset pet jela! Preslagala joj je rublje po ormarima i učila je da pazi na mesara kada joj donosi meso. Emma primaše te pouke, gospođa je Bovary njima obasipaše, a reči draga kćeri i draga majko razmenjivahu se tokom celog dana, popraćene lakim drhtajem usnica, jer obe te slatke reči izgovarahu glasom drhtavim od gneva.
      U doba gospođe Dubuc starica se još uvek osećala u prednosti pred njom, no sada je u Charlesovoj ljubavi prema Emmi videla otpadništvo od svoje ljubavi, posezanje za nečim što njoj pripada pa je sinovljevu sreću promatrala u mučnoj tišini, poput propala čoveka što kroz okna gleda ljude gde sede za stolom u njegovoj negdašnjoj kući. Prizivala je pred njim uspomene na svoju muku i požrtvovnost te je, uspoređujući ih s Emminom nehajnošću, zaključivala kako takvo isključivo obožavanje nije nimalo razborito.
      Charles nije znao što bi joj odgovorio; mater je poštovao, a ženu beskrajno ljubio. Mišljenje je prve smatrao nepogrešivim, a drugu je, međutim, držao besprekornom. Kada bi gospođa Bovary otputovala, bojažljivo bi se odvažio, i to istim rečima, na jednu-dve od najblažih primedbi što ih beše čuo iz majčinih usta. a Emma bi ga, glasno mu i jasno dokazavši da se vara, poslala natrag bolesnicima.
      Htela je, međutim, držeći se načela za koja je verovala da su dobra, u sebi izazvati ljubav. Po mesečini bi mu u vrtu naizust govorila sve strastvene rime koje je znala i uzdišući mu pevala setne adađe, ali se i nakon toga osećala jednako hladnom, a ni Charles se nije zbog toga činio zaljubljenijim ili uzbuđenijim.
      Pošto je tako neko vreme kresala kremen o njegovo srce ne izbivši iz njega ni jednu jedinu iskru, nesposobna, uostalom, razumeti ono što sama ne osećaše, kao ni verovati u sve što se ne pokazivaše u uobičajenim oblicima, s lakoćom se uveri da u Charlesovoj strasti više nema ničega izvanrednog. U njegove se ljubavne izlive uvukla redovitost, grlio ju je u određene sate. Beše to navika kao i svaka druga, baš kao poslastica predviđena da se posluži posle jednoličnosti obeda.
     Neki lovočuvar kojega gospodin beše izlečio od upale pluća, darova joj malenu talijansku hrticu pa ju je gospođa vodila sa sobom u šetnju, jer bi kadšto i izlazila da načas bude sama i da pred očima više nema onaj večiti vrt i prašnjavu cestu.
     Odlazila je do bukvika u Bannevilleu, u blizinu napuštenog paviljona na uglu obzidanog perivoja, na strani okrenutoj prema poljima. Tamo je u jarku među travom bilo visokih trstika s oštrim lišćem.
      Najpre bi se ogledala posvuda uokolo da vidi nije li se štogod promenilo od poslednjeg puta kada je ovde bila. Našla bi na istome mestu crvene pustikare i žute šeboje, koprivino busenje izniklo oko krupna kamenja i mrlje od mahovine duž triju prozora čiji se večno zatvoreni kapci raspadahu od istrulosti na zahrđalim gvozdenim stožerima. Isprva bez cilja, misli joj tumarahu nasumce, baš kao i njezina hrtica koja trčala ukrug po poljima, lajala na žute leptire, hvatala rovke zubima čupkajući makove na rubu žitnog polja. Zatim bi joj se misli malo-pomalo razbistrile pa, sedeći na tratini po kojoj je sitno kopkala vrškom suncobrana, u sebi ponavljaše:

– Bože moj, zašto li sam se udala?

      Pitaše se nije li se nekom drugačijom igrom slučaja moglo slučiti da sretne drugog muškarca te nastojaše zamisliti kakvi su mogli biti ti događaji što se nisu zbili, taj drugačiji život, taj drugi muž kojega nije poznavala. Tȁ nisu svi muževi nalik na njezina. Mogao je biti lep, duhovit, otmen, privlačan, kakvi su nedvojbeno bili muškarci za koje su se udale njezine nekadašnje samostanske družice. Šta li one sada rade? U gradu, usred ulične vreve, pozorišnog žamora i plesnoga sjaja, provode život u kojemu se srce raduje, a osetila razgaljuju. A ona… njoj je život hladan kao tavan čije je okno okrenuto prema severu, a dosada, taj nemi pauk, u mraku plete mrežu po svim kutovima njezina srca. Sećala se dana podele nagrada, kada se uspinjala na podij da primi zaslužene venčiće.
        Ljupko je izgledala onako kose spletene u pletenicu, u beloj haljini i otvorenim crnim suknenim cipelicama pa su je, dok se vraćala na mesto, gospoda saletala da joj čestitaju; dvorište beše puno kočija kroz čija joj vratašca dovikivahu zbogom, a učitelj muzike  pozdravljaše je u prolazu, pod rukom noseći kutiju s violinom. Kako je davno sve to bilo!
Kako davno!
      Pozvala bi Djali, smestila je sebi među koljena, pogladila je po tananoj duguljastoj glavi i rekla:

– Hajde, poljubi gospodaricu, ti koja ne znaš za tugu.

      Potom bi se, promatrajući setan izraz vitke životinje koja je leno zevala, raznežila te bi joj se, uspoređujući je sa sobom, uzela glasno obraćati, kao nekome koga tešimo u njegovoj boli.
      Kadšto bi naišli zapusi vetra, morski povetarci što, prevaljavši se u jednom zamahu preko cele visoravni pokrajine Caux, donosili slanu svežinu sve do ovih dalekih polja. Trstike bi zazviždale povijajući se do zemlje, a lišće bi na bukvama zašumilo u brzom drhtaju, dok im vrhovi, neprestano se njišući, ne prekidahu svečani huk. Emma bi čvršće omotala rubac oko ramena i ustala.
       U drvoredu bi zelena svetlost, odražavajući se od lišća, obasjala glatku mahovinu što joj tiho škripaše pod nogama. Sunce zapadaše, kroz granje se crvenjelo nebo, a jednaka debla drveća zasađena u ravnoj crti doimahu se poput niza smeđih stupova što se ističu na zlatnoj podlozi. Obuzeo bi je strah, pozvala bi Djali, brzo se glavnom cestom vratila u Tostes, klonula u naslonjač i cele večeri ne bi ni progovorila.
       No, potkraj septrembra, u njezinu se životu dogodi nešto izvanredno: dobi poziv za odlazak u Vaubyessard, k markizu d'Andervilliersu.
       Državni sekretar  u doba restauracije, markiz, trudeći se vratiti u politički život, pripremaše daleko unapred kandidaturu za skupštinskog zastupnika. Zimi je delio velike količine drva za potpalu, a u pokrajinskom veću stalno vatreno zahtevao nove ceste za svoj okrug. U vreme velikih vrućina izbi mu u ustima nekakav čir od kojega ga Charles nekim čudom oslobodi u pravi ga čas probivši lancetom. Upravitelj imanja, poslan u Tostes da plati operaciju, uvečer ispriča kako je u lečnikovu malenom vrtu vidio prekrasne trešnje. Kako su pak u Vaubyessardu trešnje slabo rodile, gospodin markiz zamoli Bovaryja za nekoliko sadnica, uze na sebe dužnost da mu lično  zahvali, spazi Emmu, nađe da je lepa stasa i da nipošto ne pozdravlja kao seljanka, tako te su u dvorcu pomislili kako
neće prekoračiti granice pokroviteljskoga ophođenja niti će s druge strane počiniti kakvu nesmotrenost pozovu li taj mladi bračni par.
       Jedne srede, u tri sata, gospodin i gospođa Bovary, popevši se u svoj boc, odvezoše se u Vaubyessard, s velikim putnim kovčegom privezanim otraga na kola i s kutijom za šešire koja bi smeštena pred zaslon za kočijaša. Charles usto među nogama držaše i jednu kutiju od lepenke.
        Stigoše pred mrak, baš kad se u perivoju počinjahu paliti svetiljke da kočijama osvetle  put.

VIII 

        Dvorac, moderno zdanje u talijanskome stilu, s dva isturena krila i tri vanjska stepeništa, pružaše se podno goleme tratine po kojoj je nekoliko krava paslo među razmaknutim skupinama velikih stabala, dok su se nejednaki bokori zelenila iz košara s grmićima –gorskim ružama, pajasminom i bekovinom, nadimali nad vijugavom crtom peščane staze. Ispod mosta proticaše rečica, kroz maglu se razabirahu zgrade sa škopenim krovom, raspršene po livadi koju blagim padinama okruživahu dva pošumljena brežuljka, a otraga, u guštiku, stajahu u dva usporedna reda kolnice i konjušnice, sačuvani ostaci staroga srušenog dvorca.
      Charlesov se boc zaustavi pred srednjim stubištem; pojaviše se sluge; približi se markiz pa, ponudivši joj ruku, uvede lečnikovu ženu u predvorje.
      Predvorje beše popločeno mramornim pločama i veoma visoko pa od odjeka koraka, baš kao i od zvuka glasova, onde odzvanjaše kao u crkvi. Nasuprot ulazu uzdizalo se ravno stepenište, a s leva je galerija, okrenuta prema vrtu, vodila do sobe za biljar iz koje se već s vrata čulo sudaranje kugli od belokosti. Prolazeći njome prema salonu, Emma oko biljara vide ljude ozbiljna lika, brade naslonjene ma visoko vezane kravate, svi uređeni odličjima, a šutke se smeše baratajući biljarskim štapom. Na tamnome drvu zidne oplate veliki su pozlaćeni okviri na donjem rubu nosili imena ispisana crnim slovima. Ona pročita: »Jean-Antoine d'Andervilliers d'Yverbonville, grof od Vaubyssarda i barun od Fresnayea, poginuo u bitki kod Coutrasa 20. listopada 1587.« A na drugom: »JeanAntoine-Henry-Guy d'Andervilliers od Vaubyssarda, francuski admiral i vitez reda sv. Mihajla, ranjen u bitki kod Houge-Saint-Vaasta 29. svibnja 1692., umro u Vaubyssardu 2. januara 1693.« Jedva se razaznavahu imena koja dolažahu potom, jer je svetlo svetiljaka, padajući nisko na zeleno sukno biljarskoga stola, ostavljalo ostatak prostorije u polutami.
         Mrkosmeđom senkom bojeći vodoravna platna, ta se polutama na njima prelamaše u tanane niti, duž napuklina u pokosti, a na svim se tim velikim crnim četvorinama obrubljenim zlatom tu i tamo isticaše pokoji svetliji deo slike – kakvo bledo čelo, dva oka što vas motre, perike što padahu na kakvo napudrano rame u crvenoj odeći ili pak kopču na podvezici iznad kakva punahna nožnog lista.
        Markiz otvori vrata salona; jedna od gospođa ustade (markiza glavom), pođe Emmi u susret i posede je kraj sebe na sofu te uze s njome prijateljski čavrljati, kao da je već odavno poznaje. Beše to žena od kojih četrdeset godina, lepih ramena, kukasta nosa i otegnuta glasa, a te je večeri na kestenjastu kosu stavila jednostavan rubac od šivane čipke koji joj trokutasto padaše niz leđa. Mlada plavokosa devojka sedila kraj nje na stolcu s visokim naslonom, a oko kamina, nekolicina gospode s cvetićem u zapućku fraka razgovaraše s gospođama.
       U sedam sati poslužiše večeru. Muškarci, budući brojniji, posedaše za prvi stol u predvorju, a gospođe za drugi u blagovaonici, zajedno s markizom i njegovom ženom.
      Emma na ulasku oseti kako je obavija topao zrak u kojem se ešahu miomiris cveća i krasnoga stolnog rublja, vonj pečenja i miris gomoljika. Plamen se sveća u svećnjacima izduljen odražavao na srebrnim poklopcima za jelo, brušeni kristal, prekriven mutnom maglicom, odsevaše na sve strane bledim zrakama, duž celoga stola nizahu se kite cveća, a na tanjirima sa širokim obrubom, u svakom otvoru između dvaju nabora na ubrusima složenim u vidu biskupske mitre, nalazilo se po jedno jajoliko pecivo. Crvene jastogove nožice stršale su iz pladnjeva, krupno voće u rupičastim košaricama beše naslagano na mahovini, od pečenih prepelica urešenih vlastitim perjem dizaše se mirisna para, a majordom u svilenim čarapama i kratkim hlačama, s belom kravatom i čipkom na prsima, ozbiljan poput kakva suca, pružajući između ramena gostiju već izrezana jela, jednim bi vam zahvatom kašike izvadio odabrani komad. S velike porculanske peći s bakrenim obrubom ženski kip, umotan sve do vrata, nepomično promatraše dvoranu punu sveta.
      Gospođa Bovary primeti da više gospođa nije stavilo rukavicu u čašu pred sobom. Međutim, na čelu stola, sam među tolikim ženama, pogrbljen nad punim tanjurom i s ubrusom vezanim oko vrata kao da je dete, jeo je starac kojem umak kapaše iz usta. Donje mu veđe behu izvrnute, a malen perčin vezan crnom vrpcom. Bijaše to markizov tast, stari vojvoda de Laverdière, negdašnji ljubimac grofa d'Artoisa u doba velikih lovova u Vaudeuilu, kod markiza de Conflansa, a bio je, govorilo se, ljubavnik kraljice Marije Antoanete, posle gospodina de Coignyja te pre gospodina de Lauzuna. Vodio je buran i razvratan život, pun dvoboja, oklada, ženskih otmica, spiskao je sav imetak i užasnuo celu porodicu . Za stolcem mu stajaše sluga kazujući mu glasno na uho imena jela što ih on mucajući označavaše prstom. Emmine se oči neprestano same od sebe vraćahu na toga starca obešenih usana kao na nešto izvanredno i uzvišeno. Tȁ, živeo je na dvoru i spavao u kraljičinoj postelji!
        Natočiše penušca iz leda. Emmi se sva koža naježi kada u ustima oseti tu hladnoću. Nikada pre ne beše videla mogranja ni jela ananasa. Čak joj se i šećer u prahu učini belji i sitniji no drugdje.

Gospođe se zatim popeše u sobe da se spreme za ples.

       Emma se dotera s pomnom savesnošću kakvu pokazuje glumica kada prvi put nastupa. Kosu počešlja prema vlasuljarovim preporukama i uvuče se u laku vunenu haljinu što raširena ležaše na postelji. Charlesa hlače stezahu u pasu.
– Ovi će mi potpetci na hlačama smetati pri plesu – reče on.
– Pri plesu? – ponovi Emma.
– Da!
– Pa ti nisi pri sebi! Rugaće ti se ljudi, bolje ostani da sediš. Uostalom to lekaru i više dolikuje – dodade ona.
      Charles zaćuta. Koračaše amo-tamo po sobi čekajući da se Emma do kraja odene. Video ju je odostraga, u ogledalu, između dva svećnjaka. Crne joj oči izgledahu još crnje. Kosa joj, blago izbočena oko ušiju, blistaše plavim sjajem, a u punđi joj na gipkoj stabljici drhtaše ruža, s veštačkim rosom na vrhu listova. Haljina što je imaše na sebi beše blede šafranove boje, ukrašena trima ružinim kiticama sa zelenim lišćem.
     Charles priđe htejući  je poljubiti u rame.
– Pusti me! – reče ona. – Gužvaš mi haljinu.
     Začuše se pev violine i zvuci roga. Emma siđe niz stube, svladavajući se da ne potrči. Četvorke behu započele. Svet pristizaše. Nastade guranje. Ona sede na klupicu blizu vrata.
      Kada četvorka završi, sredina dvorane ostade slobodna za skupine gospode koja stojeći razgovarahu i za livrirane sluge koji donošahu velike pladnjeve. Duž celoga reda žena koje su sjedele sa strane mahalo se oslikanim lepezama, kiticama cveća napola zaklanjao smešak na licu, a bočice sa zlatnim čepom premetale se u poluotvorenim rukama na kojima bele rukavice odavahu oblik nokata i stezahu meso oko zapešća. Čipkasti umeci, dijamantni broševi, narukvice s medaljonima, sve je to drhtalo na košuljcima, svetlucalo na grudima, zveckalo na golim rukama. U kosi, spreda glatko začešljanoj i uvijenoj na zatiljku, u vidu vienaca, grozdova ili grančica, behu zataknute potočnice, jasmin, cvetovi mogranja, klasje ili različci. Majke u crvenim turbanima, smrknuta lica, mirno ostajahu na mestu.
        Emmi malo zaigra srce kada stupi u red sa svojim plesačem koji je držaše za vrškove prstiju pa pričeka na potez gudala da započne s plesom. No, uzbuđenja ubrzo nestade i ona, njišući se u ritmu orkestra i lagano izvijena vrata polete napred. Smešak bi joj zatitrao na usnama pri pojedinim nežnim zvucima violine koja bi kadšto svirala sama, kad bi zamuknuli ostali instrumenti. Tada bi se čuo jasan zvek zlatnika što se u susednoj sobi prosipahu po suknu na kartaškim stolovima; potom bi u isti mah sve opet započelo, kornet-a-piston ispustio bi zvonak odjek. Noge opet padahu po taktu, suknje se nadimahu i uzajamno dodirivahu, ruke se hvatahu i ispuštahu; iste oči koje su se pred vama obarale
sada su se opet upirale u vaše.
       Nekolicina muškaraca (njih petnaestak) između dvadeset i pet i četrdeset godina, raspršeni među plesačima ili u razgovoru na ulazima, izdvajahu se iz gomile nekom porodičnom  sličnošću, koliko god se među sobom razlikovali po godinama, odelu ili licu. Njihovi frakovi, boljega kroja od ostalih, kao da behu od mekše tkanine, a kosa, na slepoočicama začešljana u kovrče, namazana finijim pomadama. Put im beše onakva kakvu daje bogatstvo, ona bela put što se još jače ističe okružena bledoćom porculana, satenskim prelevima, odsjajem krasnoga pokućstva, a u dobru se zdravlju održava pomnim izborom izvrsnih jela. S lakoćom okretahu vrat nad nisko vezanim kravatama,
dugi im zalisci padahu na posuvraćene ovratnike; usta brisahu rupčićima na kojima behu izvezeni veliki monogrami i iz kojih se širio ugodan miris. Oni koji počinjahu stariti izgledahu mladenački, a nekakva zrelost izbijaše na licima mlađih. U njihovu se ravnodušnu pogledu naziraše smirenost svakodnevno zadovoljavane strasti, a iz blagoga ophođenja izbijaše ona posebna surovost kroz koju se odaje prevlast olakih stvari u kojima se vežba snaga, a taština zabavlja, kao što je kroćenje plemenitih konja i društvo propalih žena.
        Na tri koraka od Emme neki gospodin u modrom odelu razgovaraše o Italiji s bledom mladom ženom koja je oko vrata nosila bisernu ogrlicu. S pohvalom su govorili o golemim stupovima crkve sv. Petra, Tivoliju, Vezuvu, Castellamareu i Cascinama, đenovskim ružama i Koloseumu po mesečini. Drugim pak uhom osluškivaše Emma razgovor prepun izraza koje nije razumela. Svi se okupljahu oko vrlo mlada čoveka koji je prošle nedelje bio pobedio Miss Arabellu i Romulusa te zaradio dve hiljade zlatnika tako što je preskočio neki jarak. Jedan se tužio da mu se trkaći konji debljaju, a drugi opet na štamparske pogreške kojima je iskrivljeno ime njegova konja.
    Vazduh na plesu beše težak; svetiljke su bledele. Svet stade prelaziti u sobu za biljar. Jedan se sluga pope na stolac i razbi dva okna; na zvuk razbijena stakla, gospođa Bovary okrenu glavu i u vrtu, naslonjena na rešetke, spazi seljačka lica kako gledaju unutra. Tada je obuze uspomena na Bertaux. Ponovo vide majur, muljevitu baru, oca u radnoj odeći pod jabukama, a vide i sebe samu gde, kao negda, prstom skida vrhnje s mleka u zemljanim činijama. No, sred sjaja sadašnjeg časa, njezin prošli život, do tada tako jasno ocrtan, iščezavaše u potpunosti i ona gotovo sumnjaše da je tim životom ikada i živela.
       Bila je tu, a posvuda oko ovoga plesa, zastirući sve ostalo, beše tek tama. Ona pak jede sladoled od maraskina, levom ga rukom drži u školjkastoj činiji od pozlaćena srebra pa, prinoseći kašičicu ustima, napola sklapa oči.
    Gospođa pokraj nje ispusti lepezu. Neki plesač naiđe onuda.
– Biste li bili tako dobri, gospodine – reče mu gospođa – da mi dohvatite lepezu? Baš mi je pala iza kanapea.
       Gospodin se nakloni, a dok je pružao ruku, Emma vide prste mlade gospođe gde mu u šešir spuštaju nešto belo, sveno u trokut. Dohvativši lepezu, gospodin je s poštovanjem pruži gospođi, a ona mu kimnu u znak zahvalnosti pa uze mirisati svoju kiticu cveća.
     Posle večere na kojoj je bilo mnogo španskih i rajnskih vina, supe od rakova i bademovice, pudinga à la Trafalgar i svakojakoga hladnog mesa okružena hladetinom što drhtaše na pladnjevima, kočije počeše jedna za drugom odlaziti. Podigavši krajičak zavese od muslina, videli biste kako svetlo njihovih svetiljaka brzo nestaje u tami. Klupice se raščistiše; beše ostalo tek još nekoliko kartaša; muzičari  su jezikom hladili vrhove prstiju; Charles je napola spavao oslonivši se leđima o vrata.
       U tri sata izjutra započe kotiljon. Emma nije znala plesati valcer. Svi plesahu valcer, pa i sama gospođica d'Andervilliers i markiza; ne beše drugih gostiju do gostiju dvorca, otprilike dvanaestak osoba.
     Jedan od plesača valcera, međutim, kojega kratko nazivahu samo vikontom i kojemu duboko  izrezan prsluk prianjaše uz prsa kao saliven, priđe po drugi put i zamoli gospođu Bovary za ples, uveravajući je da će je voditi i da će ona to sasvim dobro izvesti.
     Počeše polagano, a zatim krenuše brže. Vrteli su se: sve se oko njih vrtelo – svetiljke, pokućstvo, zidne oplate i parket, poput kakva koluta na osovini. Kad bi prošli kraj vrata, Emmina bi haljina rubom okrznula njegove hlače; noge im se isprepletahu; on spuštaše pogled prema njoj, a ona prema njemu dizaše oči; obamrlost je obuzimaše i ona zastade.
       Opet zaplesaše i vikont, bržim je pokretom povukavši za sobom, iščeznu s njome u dnu galerije, gde ona, zadihana, umalo pade i na tren mu nasloni glavu na grudi. Potom je, vrteći se neprestano, no polaganije, odvede na njezino mesto: ona se nasloni na zid i prekri rukom oči.
     Kada ih opet otvori, usred salona su pred jednom gospođom što je sedela na stoličici bez naslona klečala trojica plesača. Ona izabra vikonta i violina se opet oglasi.
      Svi gledahu to dvoje. Odlazili su i vraćali se, ona nepomična tela i spuštene glave, a on uvek u istome stavu, uspravna držanja, svijena lakta i isturene brade. E, da, ova ume plesati valcer! Još dugo nastaviše s plesom i izmoriše sve ostale. Još se nekoliko časaka razgovaralo pa posle konačnog »zbogom«, bolje rečeno, »dobro jutro«, gosti dvorca pođoše na počinak.
     Charles se vukao uz ogradu stubišta; kolena klecahu pod njim. Beše proveo dobrih pe sati stojeći za stolovima i gledajući kako se igra vist, a da od toga ništa nije razumeo. Uzdahnu stoga duboko od zadovoljstva kada je izuo čizme.
      Emma prebaci šal preko ramena, otvori prozor i nasloni se na ...Beše mrkla noć. Padahu retke kapi kiše. Emma udahnu vlažni vetar koji joj je hladio veđe. Plesna joj muzika još uvek brujaše u ušima pa se naprezala da ostane budna ne bi li joj što duže potrajala tlapnja o tome raskošnom životu koji će ubrzo morati da napusti.
      Poče svitati. Ona dugim pogledom promotri prozore dvorca nastojeći pogoditi u kojoj se sobi nalaze ko od onih što ih je sinoć videla. Rado bi bila štogod doznala o njihovu životu, prodrla u nj, s njime se stopila.
      No, drhtaše od hladnoće. Svuče se i pod pokrivačima se stisne uz Charlesa koji već spavaše.
       Za doručkom beše mnogo seta. Obrok potraja deset minuta, ne poslužiše nikakav liker, čemu se lekar začudi. Zatim gospođica d'Andervilliers skupi u košaricu ostatke mlečnog peciva da ih odnese labudovima na jezerce pa svi pođoše u šetnju staklenikom gde neobične dlakave biljke behu poredane jedna iznad druge u obliku piramide ispod obešenih posuda iz kojih, kao iz pretrpanih zmijskih legla, preko rubova padahu dugi isprepleteni zeleni traci. Deo s narančama koji se nalazio na kraju vodio je natkriven sve do gospodarskih zgrada. Da razonodi mladu ženu, markiz je povede do konjušnica. Iznad jasala načinjenih u obliku košarica, na porculanskim pločicama behu crnim slovima ispisana konjska imena. Svaka bi se životinja uznemirila u pregradi kad se prolazilo kraj nje te pritom mljaskala jezikom. U sedlarnici je pod sjao poput parketa u salonu. Hamov za kola behu obešeni u sredini na dva okretna stupa, a žvale, bičevi, stremeni i podbradnjaci poredani duž celoga zida.
       Charles, međutim, pođe zamoliti slugu da mu zapregne boc. Dovezoše ga pred vanjske stepenice i supruzi Bovary, pošto sva prtljaga bi potrpana u kola, uljudno se pozdraviše s markizom i njegovom ženom pa otputovaše u Tostes.
      Emma ćutke promatraše okretanje kotača. Charles, sjedeći na samome rubu klupice, upravljaše kolima raširenih ruku, a konjić trupkajući kasaše u rukunicama koje za nj behu preširoke. Opuštene uzde udarahu ga po sapima vlažeći se onde njegovim znojem, a kutija privezana otraga na bocu u pravilnim je razmacima snažno lupala o zakošak. Behu stigli do tiburvilskih visova, kadli mimo njih najednom smejući se prođe nekolicina jahača, svaki s cigarom u ustima. Emmi se pričini da je prepoznala vikonta; okrenu se i opazi na obzoru tek pokret glava što se spuštahu i dizahu u nejednakom ritmu kasa ili galopa.
     Četvrt milje dalje moradoše se zaustaviti da užetom privežu potrganu uzdu koja beše pukla. No, Charles, bacivši poslednji pogled na hamove, spazi nešto na zemlji, među konjskim nogama pa podiže kutiju za cigare, obrubljenu zelenom svilom i s grbom u sredini, poput grba na vratima kočije.
– Čak su unutra i dve cigare – reče – to će mi biti za večeras posle jela.
– Pa zar ti pušiš? – upita ona.
– Ponekad, kad mi se ukaže prilika.
Stavi kutiju u džep i ošinu kljuse.
       Kada stigoše kući, večera još ne beše spravljena. Gospođa se razljuti. Nastasie joj drsko uzvrati.
– Odlazite odavde! – reče Emma. – Vi se zaboravljate. Otpušteni ste.
      Za večeru su imali supu od luka i komad teletine s kiselicom. Charles, sedeći sučelice Emmi, reče sretno protrljavši ruke:
– Baš je lepo biti opet kod kuće!
       Čulo se gde Nastasie plače. Njemu ta uboga devojka beše draga. Nekoć mu je, u pustoši udovištva, tolike i tolike večeri pravila društvo. Bila mu je prva bolesnica, najstarija poznanica u ovom kraju.
– Zar si je zaista otpustila? – reče on napokon.
– Da. Kk će mi to zabraniti? – odgovori ona.
       Potom se ugrejaše u kuhinji dok im se pripremala soba. Charles zapali cigaru. Pušio je škubeći usne, svaki čas pljuckajući, uzmičući kod svakog dima.
– Naškodiće ti – kaza ona prezirno.
      On odloži cigaru i otrča do crpke da nadušak popije čašu hladne vode. Emma pograbi kutiju za cigare i hitro je baci na dno ormara.
      Sutrašnji dan beše dug. Emma prošeta po malenom vrtu, prolazeći i vraćajući se istim stazama, zaustavljajući se pred lehama, pred špalirom, pred sadrenim župnikom, zaprepašteno promatrajući sve te stare stvari koje tako dobro poznavaše. Kako li joj se ples već čini dalekim! Šta li toliko razdvaja prekjučerašnje jutro od današnje večeri? Put u Vaubyessard bše u njezinu životu načinio pukotinu, poput onih velikih useklina što ih oluja kadšto za jednu jedinu noć izdube u gorju. Ipak se pomiri sa sudbinom: pobožno složi u komodu krasnu odjeću, pa čak i satenske cipelice na kojima potplati behu požuteli od klizavoga parketnog voska. Srce joj beše nalik na njih: pri dodiru s bogatstvom na njemu je ostalo nešto što se izbrisati neće.
         Uspomena na taj ples postade Emmi, dakle, pravo zanimanje. Svaki put kada bi došla sreda, rekla bi sama sebi budeći se: »Ah! Pre nedelju dana... pre dve nedelje.. pre tri nedelje  bila sam onde!« I likovi joj se malo-pomalo pomešaše u sećanju; zaboravi melodiju četvorki; više jasno ne vide livreje i odaje; nekih pojedinosti nestade, ali žaljenje ostade.

IX 

        Često je, kada bi Charles izišao, Emma iz ormara, između složenoga rublja kamo je beše spremila, vadila kutiju za cigare od zelene svile.
      Gledaše je, otvaraše te pače udisaše miris njezine podstave u kojem se mešahu sporiš i duvan. Kome li pripada?... Vikontu. Možda mu je to dar od dragane. Neko je ovo izvezao na okviru od pali sandro- vine, ovu stvarčicu koja se krila od svačijih očiju, kojoj be hu posvećeni mnogi sati i nad kojom su se nadvijali meki uvojci zamišljene vezilje. Dah ljubavi prošao je kroz rupice toga mrežastog platna; svaki je ubod iglom za nj pričvrstio neku nadu ili uspomenu, a sve te svilene isprepletene niti tek su trajan izraz jedne te iste prikrivene strasti. A potom ju je vikont jednoga jutra poneo sa sobom. O čemu su razgovarali dok je kutija još počivala na širokoj ploči nad kaminom, između vaza s cvećem i
pompadurskih ura njihalica? Ona je u Tostesu. On je pak tamo, u Parizu! Kakav li je taj Pariz? Neizmerna li imena! Ponavljaše ga poluglasno u sebi da bi se njime naslađivala; zvonilo joj je u ušima poput velikoga zvona kakve stolne crkve; plamtelo joj pred očima čak i s nalepnica na lončićima za pomadu.
Noću, kada su joj ispod prozora na taljigama prolazili trgovci svežom morskom ribom pevajući Marjolainu, budila se pa je, slušajući tandrkanje okovanih kotača što se na izlasku iz sela brzo upijalo u tlo, u sebi govorila:
– Sutra će oni biti onde!
       I sledila ih je u mislima, uspinjući se uz obronke i niz njih silazeći, prolazeći kroz sela, odmičući glavnom cestom pri jasnoj svetlosti zvezda. Nakon neke neizvesne udaljenosti, uvek bi se našlo neko neodređeno mesto gde bi bio kraj njezinu snu.
          Ona kupi nacrt Pariza pa je vrškom prsta po karti  odlazila u šetnje prestonicom. Hodala je po bulevarima zaustavljajući se na svakom uglu, između crta što označavaju ulice, pred belim četvorinama koje predstavljaju kuće. Naposletku bi umornih očiju, sklopila veđe pa bi videla kako se u tmini na vetru povijaju plinski plamenovi, a stepenice se na kočijama uz silan štropot spuštaju pred pozorišnim  ulazom.
        Pretplati se na Corbeille, ženski list, i na Sylphe des Salons. Gutala je, ne preskačući ništa, sve izveštaje o premijerama, o konjskim trkama i večernjim zabavama, zanimala se za prvi nastup kakve pevačice, za otvaranje kakve modne kuće. Znala je sve o najnovijoj modi, adrese dobrih krojača, kojim se danom odlazi u Bulonjsku šumu, a kojim u Operu. Kod Eugènea Suea prouči opise pokućstva, pročita Balzaca i George Sand tražeći kod njih zamišljeno zadovoljenje za vlastitu žudnju. Čak je i za stol donosila knjigu i okretala listove dok je Charles jeo razgovarajući s njome. Uspomena na vikonta neprestano joj se vraćala pri takvu štivu. Uspostavljaše vezu između njega i izmišljenih likova. No, krug kojemu on be še središte malo-pomalo proširi se oko njega i sjaj što je od njega dopirao, odvajajući se od njegova lika, rasprostre se dalje da osvetli i druge snove.
         Pariz, prostraniji od oceana, svetlucavo blistaše u Emminim očima, sav u rumenu ozračju. Mnogostruki život što se komešaše u toj vrevi beše ipak razdeljen na delove, razvrstan u odvojene slike. Emma ih opažaše tek dve-tri koje skrivahu sve ostale i same po sebi predstavljahu celo čovečanstvo. Veleposlanički svet koračaše po sjajnim parketima, posred salona obloženih ogledalima, oko oblih stolova zastrtih baršunastim stolnjacima sa zlatnim resama. Beše tu i haljina s povlakom, velikih tajni, teskoba prikrivanih pod osmesima. Zatim je dolazilo društvo vojvotkinja: svi onje behu bledi, svi ustajahu u četiri poslepodne, žene – ubogi anđeli! – imale su na rubu podsuknje engleske čipke, a muškarci, nepriznate veličine pod ništavnom vanjštinom, iz puke zabave satirali konje, leto provodili u Badenu te se napokon oko četrdesete ženili bogatim naslednicama. U zatvorenim restoranskim prostorijama, gde se večera posle ponoći, pri svetlu se sveća smejaše šarena gomila ljudi od pera i glumica. Behu oni rastrošni poput kraljeva, puni idealnih ambicija i fantastičnih zanosa. Beše to život iznad svih drugih, između neba i zemlje, u olujama, nešto uzvišeno. Ostali svet za nju beše izgubljen, bez određena mesta i kao da ne postoji. Što su joj stvari, uostalom, bile bliže, to bi se njezina misao od njih više odvraćala. Sve što je neposredno okruživaše, dosadno selo, glupi malograđani, osrednjost života, činilo joj se izuzetkom u svetu, posebnim slučajem u kojemu
se našla uhvaćena, dok se onkraj toga unedogled prostirahu neizmerni predeli blaženstva i strasti. U svojoj je žudnji brkala putene naslade raskoši s radostima srca, otmenost navika s istančanošću čuvstava. Ne treba li i ljubavi, kao i indijskim biljkama, za nju pripravljeno tlo i posebna temperatura? Uzdasi na mesečini, dugački zagrljaji, suze koje teku po rukama što se prepuštaju, sva grozničavost puti i čeznutljivost milovanja nisu, dakle, odvojeni od balkona u velikim dvorcima punim dokolice, bez budoara sa svilenim zastorima i silno debelim sagom, s kamenim vazama punim cveća i posteljom na podiju ni od blistanja dragulja i zlatnih opšava na livreji.       
        Poštanski momak koji je svako jutro dolazio timariti kobilu prolažaše hodnikom u teškim drvenim klompama, radni mu haljetak beše pun rupa, a noge u cokulama bose.
        Eto, takvim joj se konjušarom u kratkim hlačama valja zadovoljiti! Kada bi završio s poslom, toga se dana više nije vraćao; naime, Charles bi na povratku sam odveo konja u štalu, skinuo mu sedlo i stavljao ular, a služavka bi donela naramak slame i bacila je u jasle, kako je znala i umela.
       Umesto Nastasie (koja je naposletku otišla iz Tostesa roneći potoke suza), Emma u službu uze četrnaestogodišnje devojče, siroče ugodna lica. Zabrani joj da nosi pamučne kapice, pouči je da se gostu obraća u trećem licu, da čašu vode donosi na tanjuriću, da pri ulasku kuca na vrata, nauči je peglati, škropiti, pomagati joj pri odevanju, htela ju je odgojiti za sobaricu. Nova služavka slušaše bez pogovora da je ne bi otpustila, a kako gospođa obično ostavljaše ključ u ormaru za posuđe, Félicité svake večeri uzimaše odande nešto šećera koji bi, posle molitve, pojela sama u postelji. Poslepodne bi kadšto pošla prekoputa da pročavrlja s poštanskim kočijašima. Gospođa se zadržavaše gore, u sobi.
      Emma je nosila duboko izrezanu kućnu haljinu ispod koje se, između posuvrataka u obliku     šala, videla nabrana košuljica s tri zlatna puceta. Oko pasa vezivaše uzicu s velikim kićankama, a zagasito crvene papučice resio je čuperak od širokih vrpci što se pružaše sve do svoda stopala. Beše kupila upijač, papir za pisanje, pero s držalom i omotnice za pisma, premda nije imala nikoga kome bi pisala; obrisala bi prašinu s police za knjige, pogledala se u ogledalo, dohvatila knjigu pa, malo prosanjarivši između redaka, pustila da joj padne u krilo. Obuzimaše je želja za putovanjima ili za povratkom u samostan. U isti mah priželjkivaše smrt i život u Parizu.
       Charles pak jahaše prečacima po kiši i snegu. Jeo je omlete po seoskim imanjima, uvlačio ruku u vlažne postelje, osećao na licu mlake mlazove krvi puštene iz žile, slušao samrtne hropce, pregledavao noćne posude, odgrtao mnogo prljava rublja. No, svake bi večeri zatekao rasplamsalu vatru, prostrt sto, meke stolce i ženu u krasnoj odeći, dražesnu i mirisnu te nije znao odakle dopire taj miris ili ne dobiva li ga košulja možda od njezine kože.
     Ona ga očaravaše svom silom ukusnih sitnica; sad bi to bio nov način na koji je svijala podmetače za sveće, volan što bi ga promenila na haljini ili izvanredno ime za neko sasvim obično jelo koje je služavka loše spravila, no koje bi Charles u slast slistio do poslednjeg zalogaja. U Rouenu beše videla gospođe koje su na satnom lancu nosile mnoštvo ukrasnih privezaka, pa ih i sebi ona kupi. Htede na kaminu imati dve velike vaze od plavoga stakla, a posle nekog vremena, i belokosnu kutiju za šivaći pribor, uz naprstak od pozlaćena srebra. Što je Charles manje razumeo te otmene stvarčice, to je jače osećao njihovu zavodljivost. Pridonosile su užitku njegovih osetila i ugodnosti njegova ognjišta. Behu poput zlatnoga praha kojim celom dužinom beše posuta stazica njegova života.
        Beše on dobra zdravlja i dobro je izgledao, a i kao lekar beše izišao na dobar glas. Seljacima beše drag jer se nije oholio. Decu je milovao, u krčmu nikada nije zalazio, a i inače je ćudorednim životom ulevao poverenje. Posebno  je uspešno lečio jake prehlade i prsne bolesti. Silno se bojeći da mu koji bolesnik ne umre, Charles je zapravo uvek propisivao samo napitke za smirenje, a od vremena do vremena i pokoje sredstvo za povraćanje, kupke nogu ili pijavice. Nije se bojao ni hirurških zahvata: naveliko puštaše ljudima krv, baš kao konjima, a za vađenje je zuba imao đavolski čvrstu ruku. Napokon, da bi ostao u toku, pretplati se na Ruche médicale, novi časopis za koji nedavno beše primio prospekt. Posle večere malo je čitao iz njega, ali bi zbog topline u sobi, a ujedno i zbog probave, nakon pet minuta zaspao, pa bi ostao tako, položivši bradu na ruke i kose razbarušene poput grive što padaše do postolja svetiljke. Emma bi ga promotrila sležući ramenima. Zašto za muža nema bar nekoga od onih ljudi punih ćutljivog žara što noću rade nad knjigama te napokon, sa šezdeset godina, kada stigne reumatično doba, na loše sašivenu fraku ponesu značku u obliku krsta? Bila bi volela da ime Bovary koje sada beše i njezino postane slavno, da ga vidi izložena kod svih knjižara, da se često spominje u novinama, da bude poznato u celoj Francuskoj. No, Charles nije nimalo častoljubiv! Jedan ga lekar iz Yvetota s kojim se nedavno savetovao o nekom slučaju gotovo ponizi, i to uz samu bolesnikovu postelju i pred okupljenom rodbinom. Kada joj Charles uvečer ispripovedi taj događaj, Emma žestoko planu na njegova sudruga. Charlesa to razneži. Sa suzom u oku poljubi je u čelo. No, ona beše izvan sebe od stida: dođe joj da ga udari pa ode u hodnik, otvori prozor i udahnu malo svežeg zraka da se umiri.
– Kakav li je to bednik! Kakav bednik! – potiho je govorila grizući usne.
          Osećaše, uostalom, sve veću razdražljivost prema njemu. Postupci mu s godinama postajahu sve prostiji: pri desertu je rezao čepove praznih boca, nakon jela je jezikom čistio zube, jedući supu, srkao je pri svakom gutljaju, a kako se beše počeo debljati, oči, ionako već sitne, kao da mu se zbog nadutih obraza behu pomaknule prema slepoočicama.
       Emma bi mu kadšto uvukla pod prsluk crveni obrub pletene potkošulje, popravila mu kravatu ili odbacila ustranu izbledjele rukavice koje se spremao navući; nije to bilo zbog njega, kako je mislio, već zbog nje same, zbog izliva sebičnosti i živčane razdražljivosti. Ponekad mu je pričala i o stvarima koje je čitala, na primer, o odlomku iz romana, o novom pozorišnom  komadu ili događaju iz otmenih krugova o kojem bi se pisalo u podlistku; naime, i Charles naposletku beše netko, uvo uvek otvoreno, uvek spreman hvalitelj. Tȁ i vlastitoj se hrtici toliko puta poverila! A bila bi se poverila i cepanicama u kaminu i njihalu na satu njihalici.
     U dubini duše, međutim, očekivaše ona neki događaj. Poput mornara u pogibelji, očajnim je pogledom kružila po samoći svojega života, u daljini tražeći kakvo belo jedro u maglama na obzorju. Nije znala kakav će slučaj biti posredi ni koji će ga vetar do nje doneti, a ni na koju će obalu nju baciti, je li to kakva lađica ili brod s tri palube, natovaren patnjama ili do vrha ispunjen blaženstvom. No, svakoga mu se jutra, pri buđenju, nadaše upravo toga dana pa je osluškivala svaki šum, naglo ustajala, čudila se što ga još nema, a potom, pri zalasku sunca, stalno sve žalosnija, priželjkivaše da je već stigao sutrašnji dan.
      Proleće opet granu. Pri prvim vrućinama, kada procvetaše kruške, oseti Emma da je nešto guši.
       Već od početka jula uze na prste brojati koliko joj nedelja ostaje do meseca oktobra,  misleći da će markiz d'Andervilliers možda prirediti još jedan ples u Vaubyessardu. No, celi septembar proteče bez pisama i poseta.
       Posle jada zbog tog razočaranja srce joj opet bude prazno, a onda iznova započe niz jednakih dana.
       Sada će ti dani tako prolaziti jedan za drugim, uvek isti, bezbrojni, ništa joj ne donoseći! U životu je drugih ljudi, koliko god jednoličan bio, bilo bar izgleda za neki događaj. Jedan doživljaj kadšto sa sobom nosi bezbroj preokreta i cela se slika mijenja. No, njoj se ništa ne događaše, valjda je Bog tako hteo! Budućnost beše poput potpuno mračnoga hodnika s čvrsto zatvorenim vratima na drugom kraju.
         Ostavi se i muzike. Zašto bi svirala? Ko će je čuti? Nikada neće moći, u baršunastoj haljini s kratkim rukavima, za Érardovim 20 klavirom na nekom koncertu, udarajući lakim prstima po tipkama od belokosti, osetiti gde oko nje poput lahora struji ushićeni žamor, pa nije ni vredno da se muči s vežbanjem. Spremi u ormar note i vezivo. Čemu sve to? Čemu? I šivanje je razdraživaše.
– Sve sam pročitala – govoraše u sebi.
       Pa bi ostala držeći mašice u vatri dok se ne zažare ili gledajući kako pada kiša.  Kako li je tugovala nedeljom kada je zvonilo na večernjicu! S nekom pomnom tupošću slušaše kako jedan po jedan ječe udari napuklih zvona. Gdekoja bi mačka na krovu, polagano hodajući, zgrbila leđa pod bledim sunčanim zracima. Vetar na glavnoj cesti dizaše oblake prašine. U daljini kadšto zavijaše pas, a zvono u jednakim razmacima nastavljaše svoju jednoličnu zvonjavu što se gubila u polju.
         Svet je, međutim, izlazio iz crkve. Žene u ulaštenim klompama, seljaci u novim košuljama, dečica koja gologlava skakutahu pred njima – sve se vraćalo kući. I sve do noći, petorica-šestorica ljudi, uvek isti, ostajahu igrati na čepove pred glavnim vratima gostionice.
       Zima bi hladna. Okna svakoga jutra behu zastrta injem, a jelkasto svetlo što kroz njih prodiraše kao kroz mlečno staklo, kadšto se celoga dana ne bi promenilo. Već je u četiri poslepodne valjalo zapaliti svetiljku.
       Za onih je dana kada je bilo lepo vreme Emma silazila u vrt. Rosa je na kupusu ostavljala srebrne čipke dugih sjajnih niti što se pružahu od jedne do druge glavice. Ptice se nisu čule, sve kao da je spavalo, špalir pokriven slamom i loza, kao velika bolesna zmija pod zidnom strehom, po kojoj si, približivši se, mogao videti gdj gmižu babure s brojnim nožicama. Među smrekama uz živicu onaj sveštenik s trorogim šeširom i molitvenikom beše ostao bez desne noge pa mu pače i sedra, oljuštivši se od mraza, beše ostavila bele mrlje na licu.
Potom bi se opet popela u sobu, zatvorila vrata, razgrnula žeravicu pa, klonuvši uz toplinu s ognjišta, osećala kako je tišti još jača dosada. Rado bi bila sišla i popričala sa služavkom, no stid je zadržavaše.
        Svakoga bi dana u isti sat školski učitelj u crnoj svilenoj kapici na svojoj kući otvorio kapke, a poljar bi prošao noseći sablju opasanu preko haljetka. Jutrom i večerom poštanski bi konji prešli ulicu, tri po tri, odlazeći da se napoje na bari. Od vremena do vremena ciliknulo bi zvonce na vratima kakve krčme, a kada je bilo vetra, čulo se gde na dvema gvozdenim šipkama škripe bakrene plitice što su služile kao cimer pred brijačnicom. Ukras su brijačnice bili neka stara modna slika prilepljena na jedno okno i voštano žensko poprsje sa žutom kosom. I brijač zdvajaše nad svojim promašenim zvanjem, nad izgubljenom budućnošću pa, sanjareći o brijačnici u kakvu velikom gradu, recimo, u
Rouenu, u luci, blizu pozorišta, ostajaše tako šetkajući po čitav dan od opštine do crkve, smrknut, očekujući mušterije. Kad god bi gospođa Bovary podigla oči, uvek bi ga onde ugledala, kao kakva stražara na straži, s grčkom kapom nakrivljenom na uho i u kaputiću od vunena sukna.
       Poslepodne bi se kadšto iza stakala u blagovaonici pojavila jedna muška glava, glava opaljena od sunca i sa crnim zaliscima, polagano se sešeći širokim blagim osmehom koji otkrivaše bele zube. Tada bi smesta otpočeo valcer, a na verglu se u malenom salonu okretahu plesači ne veći od prsta, žene s ružičastim turbanima, Tirolci u kratkim kaputićima, majmuni u crnim frakovima i gospoda u kratkim hlačicama, okretahu se među naslonjačima, sofama i stolićima, odražavajući se u komadićima ogledala  koje na okupu držaše pozlaćena papirnata vrpca. Čovek je vrteo ručicu pogledavajući desno, levo i prema prozorima. Od vremena do vremena, ispljunuvši prema međašu dug mlaz smeđe pljuvačke, kolenom bi podigao instrument čiji mu je tvrd remen žuljao rame, a muzika se, čas žalobna i otegnuta ili pak radosna i užurbana, izvijaše iz kutije, brujeći kroz zastor od ružičastoga tafta za bakrenom rešetkom urešenom arabeskama. Behu to napevi koji su se svirali drugde, po pozorištima  koji su se pevali po salonima, na koje se uveče plesalo pod rasvetljenim lusterima, svetski odjeci što dopirahu do Emme. Sarabande bez kraja i konca brujahu joj u glavi, a misao joj poskakivaše prateći note, poput kakve bajadere na cvetnome sagu, prelazeći iz sanje u sanju, iz tuge u tugu. Primivši sitniš u kapu, čovek bi preko vergla prebacio stari pokrivač od modre vune, obesio spravu na leđa i udaljio se teškim korakom. Emma bi promatrala njegov odlazak. No, nadasve joj beše svega dosta za vreme jela u maloj blagovaonici u prizemlju, uz peć koja se pušila, uz vrata koja su škripala, uza zidove što su se rosili i vlažan pod; kao da joj sva gorčina života beše poslužena na tanjiru, a uz paru kuhanoga mesa iz dubine duše dizahu joj se valovi mučnine. Charles je sporo jeo; ona bi gricnula nekoliko lešnjaka ili se, naslonivši se na lakat, zabavljala izvlačeći vrhom noža crte po voštanom platnu.
        U kućanstvu se sada puštaše da sve ide kako ide pa se starija gospođa Bovary, došavši u Tostesu provesti jedan deo korizme, silno začudi toj promeni. Emma koja nekoć beše doista tako brižljiva i tankoćutna, sada se po cele dane ne bi preodenula, nosila je sive pamučne čarape, a za rasvetu je palila sveću. Ponavljaše kako im valja štedeti jer nisu bogati, dodajući da je veoma zadovoljna, veoma sretna, da joj se Tostes silno sviđa, i sve neke takve posve nove izjave kojima bi svekrvi zatvorila usta. Uostalom, Emma kao da više nije bila raspoložena slušati njezine savete; čak , jednom kada se gospođa Bovary odvažila reći kako gospodari moraju nadzirati verski život svoje služinčadi, odgovorila joj je uz tako srdit pogled i tako hladan osmeh da se dobra žena više toga nije doticala.
       Emma postajaše izbirljiva, hirovita. Naručivaše za sebe posebna jela, a onda ih ne bi ni okusila, jednoga bi dana pila samo čisto mleko, a sutradan čaj – šoljicu za šoljicom. Često se tvrdoglavo držala kuće, a potom bi je počelo gušiti pa bi pootvarala prozore i odjenula laganu haljinu. Najpre bi na pasja kola izgrdila služavku, a onda je obasipala darovima ili je slala da prošeće do suseda, baš kao što bi kadšto iz torbice sve srebrne kovanice bacila siromasima, premda inače nipošto ne beše meka srca ni bogzna kako sklona sažaljenju nad drugima, kao većina ljudi seljačkoga podrekla kojima u duši uvek ostaje nešto od žuljevitosti očinskih ruku.
       Potkraj februara čiča Rouault, u spomen na svoje izlečenje, zetu lično donese divnu puricu i ostade tri dana u Tostesu. Charles je bio zauzet bolesnicima pa mu je društvo pravila Emma. Pušio je u spavaćoj sobi, pljuckao u kamin, pripovedao o poljodelstvu, teladi, kravama, peradi i opštinskom veću, tako da ona, kad je otišao, zatvori za njim vrata s osećajem zadovoljstva koje i nju samu iznenadi. Uostalom, nije više prikrivala prezir ni prema čemu, ni prema kome, a kadšto bi se upuštala i u iznošenje neobičnih misli, kudeći ono što se obično odobravalo, a odobravajući nastrane ili nećudoredne stvari, na što bi joj muž samo od čuda razrogačio oči.
      Zar će ovaj jad i beda doveka trajati? Zar ih se nikada neće rešiti? Pa nije valjda gora od svih drugih koje sretno žive! Tȁ u Vaubyessardu je videla vojvotkinje u kojih struk beše manje vitak, a ponašanje manje uglađeno nego u nje pa proklinjaše Božju nepravdu, naslanjaše glavu na zid da se isplače. Čeznula je za burnim životom, za krabuljnim plesovima, za obesnim užicima uza svu ushićenu zanesenost koju ona nije poznavala, a koju su ti užici zacelo izazivali.
       Postajaše sve bleđa, a patila je i od lupanja srca. Charles joj propisa  kamforne kupke. Sve što su pokušavali, kao da je još jače razdraživaše. U neke je dane brbljala s grozničavom rečitošću, a posle tih jakih uzbuđenja najednom bi nastupila obamrlost pa bi ostala tako, bez reči, bez pokreta. U život bi se vratila tek kada bi po rukama izlila bočicu kolonjske vode.
      Kako se neprestano tužila na Tostes, Charles pomisli da uzrok njezinoj bolesti leži u uticaju okoline pa, držeći se te misli, uze ozbiljno razmišljati o tome da se nastane negde drugde.
        Nakon toga Emma uze piti ocat da smršavi, poče suho kašljucati i potpuno izgubi apetit. Charlesa je prilično stajalo ostaviti Tostes posle četiri godine što ih je onde proveo, i to u trenutku kada je onde sebi počinjao stvarati položaj. No, što se mora, mora se. Odvede je u Rouen, na pregled svojemu bivšem profesoru. Posredi je živčana bolest: treba joj promena zraka.
       Okrenuvši se na više strana, Charles doznade da u okrugu Neufchâtel postoji trgovište po imenu Yonville-l'Abbaye čiji je lekar, neki poljski izbeglica, baš prošle nedelje nenadano uhvatio maglu. Napisa tada pismo tamošnjem apotekaru da dozna broj stanovnika koliko je udaljen drugi najbliži lekar, koliko je godišnje zasluživao njegov prethodnik, itd., pa, budući da odgovor beše povoljan, odluči da se, ako se Emmino zdravlje ne poboljša, u proleće presele.
       Jednoga dana, dok je imajući odlazak na umu, raspremala jednu ladicu, ubode se nečim u prst. Beše to žica na njezinu venčanom buketu. Narančini pupoljci behu požuteli od prašine, a srebrno obrubljene satenske vrpce iskrzane na rubovima. Emma baci buket u vatru. Buket planu brže od suhe slame. Potom postade nalik na neki crveni grmić u pepelu koji polagano izgaraše. Ona ga gledaše kako gori. Sitne bobice od lepenke pucketale, medena se žica svijala, vrpca nestajala, a skvrčeni cvetovi od papira, poput crnih leptira zalepršavši duž limene ploče, naposletku odleteše kroz dimnjak.
Kada u mesecu martu krenuše iz Tostesa, gospođa Bovary beše trudna.

•  Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( I,II,III )  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III  )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII ) 
• Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X )