Iz Ogledala druge žene , Lis Irigarej

"Dame i Gospodo, ... Problem ženskosti vas zaokuplja jer ste muškarci. Žene koje su među vama, ovo pitanje ne postavljaju jer i sâme predstavljaju enigmu o kojoj mi govorimo¹."
            Radilo bi se, dakle, o tome da vi, muškarci, govorite između sebe, između muškaraca, o ženi koja ne može biti zainteresovana da sluša ili da proizvodi diskurs koji se tiče enigme, logogrifa, koji ona [žena] za vas predstavlja. Tajna koja je žena, sačinjavaće dakle, cilj,
predmet i ulog muškog diskursa, rasprave među muškarcima koji je neće dovoditi u pitanje, niti će se nje ticati. O kojoj ona [žena], u krajnjoj liniji, ništa ne bi morala ni znati.
            "Susrevši ljudsko biće" – kaže on, kažu oni, pre svega – "odmah vidite da li je muškarac ili žena. To je čak prva stvar koja vam pada u oči dok ga gledate i navikli ste da pravite tu razliku s izuzetnom sigurnošću". Kako? To se podrazumeva i ne čini se da među vama treba da prođe kao nešto upadljivo. Dakle, o toj izuzetnoj sigurnosti, koja vas sprečava da se na prvi pogled prevarite o polu osobe s kojom biste se mogli susresti, naprosto se ćuti. Izgleda da je važno da ste vi čvrsto uvereni, bez bilo kakvog mogućeg kolebanja, da ne možete napraviti grešku, da na tom mestu nema moguće dvojbe. Da vas kultura (?) uverava, razuverava – ili vas je uveravala, razuveravala – o jednoj nepogrešivoj diskriminaciji.
            "Ali, za razliku od vas, nauka anatomije je sigurna samo u jednoj tački. Ono što je muško, podučava nas ona, predstavlja muški seksualni element, spermatozoid i njegov sadržaj; žensko je jajna ćelija i organizam koji je pohranjuje. Pojedini organi, koji služe isključivo za seksualne funkcije, oblikuju se u svakom od ova dva pola i verovatno predstavljaju dva različita modaliteta jedinstvene sklonosti". Koje? Trebalo bi stoga zaključiti da, do ovog trenutka, ono što se definiše kao specifično za svaki pol i kao zajednička sklonost za oba pola, pokreće samo jedan reproduktivno-produktivni proces. I da u zavisnosti od načina učešća u toj ekonomiji mi sa sigurnošću određujemo ko je muško i ko je žensko. Takozvana naučna objektivnost se izjašnjava o tome kroz mikroskop, posmatrajući razliku između ćelija zametaka. Osim, ako pored toga ne prepoznaje i (anatomsko-fiziološku) očiglednost učinka parenja. Sve ostalo joj, istinu govoreći, deluje kao isuviše neodređeno da bi se upustila – kao što to vi činite – u opasno donošenje zaključaka, presude o razlici.
            Jer, naravno, "pol jeste uticao na preostale organe, na uklapanja tela i tkiva, samo što su te polne, takozvane sekundarne, osobine nestalne, promenjive". I ako vam se desi da se na njih prebrzo oslonite, ona – nauka – treba da vas o tome upozori. Uostalom, ona vas "na kraju krajeva, obaveštava o jednoj neočekivanoj i posebnoj činjenici koja seje pometnju u vašim – i njenim – osećanjima: određeni delovi muškog polnog organa, iako u zakržljalom stanju, takođe su prisutni kod žene, a suprotno važi i za ženske delove kod muškarca". Nauka, dakle, čini da vi ovu objektivnu činjenicu posmatrate kao "dokaz o dvostrukoj polnosti, o biseksualnosti [Frojdov kurziv], kao da pojedinac nije jasno ni mužjak ni ženka, već istovremeno oboje". Vi ste znači, i muškarac i žena. Muškarac, ili žena? Pa ipak – budite u to sigurni, i neka vas to razuveri – jedna od osobina uvek prevagne u odnosu na drugu. Pri svemu tome "budite uvereni da je srazmera muškosti i ženskosti značajno promenjiva od jednog do drugog pojedinca". Bilo bi uputno, znači, pokazati određeni oprez pre nego što se preuzima odgovornost za pripadnost jednom ili drugom polu. No, budimo ozbiljniji i vratimo se na naučne izvesnosti, "samo jedna vrsta polnog proizvoda – jajnik ili sperma – prisutna je u jednoj osobi". Izuzev, avaj, "u nekoliko izuzetno retkih slučajeva"...

"Izvesno je da je sve to poprilično nezgodno i bićete prinuđeni da zaključite kako se ta muškost i ta ženskost mogu pripisivati nekoj nepoznatoj osobenosti koju anatomija ne uspeva da obuhvati". Znači da se u iščekivanju otkrića jedne nepoznanice, zaustavlja i spopliće objektivnost naučnog diskursa o razlici, ako ništa drugo onoj anatomskoj, među polovima.
            "Da li će, znači, psihologija biti sposobna da razreši taj problem?" Da pripiše neku vrednost toj, tim nepoznanici(ama)? Izgleda da ste se "navikli da biseksualnost prebacujete u psihičku oblast" i da govorite, nadalje, o "ponašanjima" koja mogu biti muževnija ili ženstvenija jedne iste osobe. Ali to čineći, vašim takozvanim psihološkim diskursom vi "ukazuje na vaše poštovanje anatomije i konvencija". Drugim rečima, ta razlika nije psihološka. Uostalom, uopšteno govoreći, pojam muškosti za vas ima konotaciju aktivnosti, a pojam ženskog pasivnosti, i to "ne bez razloga". Jer je "muška polna ćelija aktivna, pokretna, ona prednjači u odnosu na žensku ćeliju, na jajnik koji je nepokretan i pasivan". I ja, Frojd, ja vam kažem da "ponašanje muških i ženskih osoba tokom polnog odnosa predstavlja preslikan odnos kakav imaju elementarni organizmi". Moj način viđenja stvari, tih "stvari", povinovaće se, dakle, propisu koji u mimetičkom poretku stvari vidi psihičko u anatomskom, gde anatomska nauka nameće "psihološka ponašanja" kao istinu svoga modela. Za vreme snošaja, muškarac i žena oponašaju odnos koji postoji između spermatozoida i jajnika: "mužjak juri za ženkom koju obrađuje, hvata je i prodire u nju". Ali, "s psihološke tačke gledišta, vi tako svodite osobenost muškosti na jedini činilac nasilnosti". Dok vam je ženskost, ja, vi, mi... ma o tome nemojmo ni govoriti! Obratno, vi ste, tim izvođenjem ili tvrđenjem, spermatozoid, u njegovoj trci za jajnikom, obogatili "zavišću".
            Ali, vratimo se na to pomalo nepovoljno određenje psihičke osobenosti muškosti. Zoologija vam – sada – ukazuje na izvestan oprez kada bespogovorno pripisujete nasilnost samo mužjaku. Podseća vas, konačno, da "su kod pojedinih životinja ženke snažnije i nasilnije od mužjaka". Setite se, na primer, kakvo je seksualno ponašanje pauka!²      Uostalom, zoologija dovodi u pitanje činjenicu da je "ležanje na jajima i briga o mladuncima" isključivo ženska funkcija. "Kod nekih viših životinjskih vrsta, mužjaci i ženke jednako brinu o mladuncima, a nekada im se i samo mužjak posvećuje". Zar bi, stoga, trebalo zaključiti da oni bolje nego vi, nego mi, razdvajaju pitanje polne razlike u odnosu na pitanje o funkciji roditeljskog staranja? I, naročito da oni upravo uočavaju razliku između ženskog i majčinskog, između ženske polnosti i majčinstva, razliku koju je "kultura" obrisala?
            Ali ovo podsećanje, ili naročito pozivanje na zoološko o ovoj tački, slabo se čuje, ili će samo izazvati novi nesporazum. Jer upravo će majka, onda "kada se radi o seksualnom životu ljudi", poslužiti kao paradigma ženskosti u raspravi koja se tiče odnosa u parovima muško/žensko i aktivno/pasivno. U stvari, nastaviće on, "nije dovoljno samo obeležavati muško ponašanje kao aktivnost i žensko ponašanje kao pasivnost, majka je, na osnovu ovih tački gledišta, aktivna u odnosu prema detetu". Primer dojenja se, istog trena izvučen kao dokaz, odmah dovodi u pitanje jer teško da možemo videti kako se "dojenje" – možda zbog svojih lingivističkih osobina (prelazni glagol, itd.), mada je to problem ako se setimo i glagola "sisati" (gde se majka nalazi u položaju objekta jedne "aktivnosti" dojenčeta, bilo da ono sisa ili da ona pušta da je ono sisa) – naprosto može svoditi na jednu aktivnost. Osim ako bi poistovetili dojenje – na to ćemo se još vratiti – na zgusnuto (?) fabrikovanje jednog proizvoda? Mleko bi bilo jedini proizvod, koji ne bismo mogli osporiti ženi – majci – i koje, štaviše, ona sama ostvaruje.

            Bilo kakvo razmišljanje o zadovoljstvu dojenja ovde se pojavljuje kao isključeno, nepoznato, zabranjeno. Što bi svakako moglo uneti i neke nijanse u takve izjave. Čini se, ipak, da je cela igra u monopolu produktivne "aktivnosti", u raspodeli "falusne" moći. Izvesno je, da je  način na koji se taj monopol najavljuje u vezi s dojenjem, sumnjiv ali možda je još problematičnije poistovećivanje ženskog s majčinskim, i tako još ne završavamo sa odmeravanjem uticaja, sa zastranjivanja i svim onim što takve stvari donose. Frojdov diskurs, naprotiv, tu se ne završava i on nastavlja s tom čudnom ginekologijom, ne ostavljajući nas lišene za poneki tabu: jedna (žena) majka aktivno doji svoje dete. 
            Sve to našu gospodu ostavlja zbunjenu pred kriterijumima polne razlike. Ali tekst ide dalje... Naizgled, bez problema, ni prekida. Pa ipak, desiće se tom prilikom, kao i u mnogim drugim prilikama – naročito kada se radi o ženi – naglo prekidanje niti njegovog zaključivanja, njegove logike. On kreće drugim putem na koji će se nesumnjivo vraćati, kao što će pohoditi i onaj prethodni, učvorujući ih, na neki način, tako da uz sva preplitanja on ipak odoleva njihovom povratku na pravolinijski diskurs i bilo koji oblik uvažavane strogosti po meri isključenja protivrečnosti. Tu govori nesvesno. I kako bi uopšte moglo drugačije biti? Naročito kada on govori o polnoj razlici.
            Tako ćete sada i čuti da "što se više udaljavate iz doslovno seksualne oblasti" – uspostavljive, znači, u regionalnu aktivnost? sektorizovane? specijalizovane? ali u odnosu na koju opštost? u odnosu na koji totalitet? na šta glavno? – sve će vam biti jasnija greška vašeg analoškog zaključivanja" (kojim se on koristio jer mu je bilo neophodno, a i dalje će ga koristiti, iako ga je, uz sve to, potkazivao odgovarajući vas da ga sami ne koristite). "Jer pojedine žene, s kojima se samo pasivno poslušni muškarci mogu slagati (?), dakle, pojedine žene mogu razviti neverovatnu aktivnost u mnogim oblastima". Ovde je veoma važan način s kojim su neki pojmovi modelizovani, radi se naime o tome da se aktivizam tih žena razvio zahvaljujući poslušnoj pokornosti muškarca. Zanimljiv je to izbor jednog primera biseksualnosti. Kako god, suštinska "aktivnost" muškarca događa se prilikom snošaja. Uostalom, sećate se da se tako nešto dešava i kod nekih životinja: "pošto je ženka snažnija i nasilnija od mužjaka, on se pokazuje kao aktivan samo prilikom samog čina seksualnog spajanja". Pa ipak, ako ste i dalje ubeđeni da se pasivnost poklapa sa ženstvenošću i aktivnost s muževnošću, "niste u pravu" i "ta koncepcija je pogrešna i nepotrebna". I šta sad?
            Prihvatimo se opet, ili, najpre, nastavimo sa strpljivim slušanjem. "Možda bismo mogli reći da u psihološkom smislu ženskost obeležava jednu sklonost ka pasivnim ciljevima, što i nije ista stvar kao i kada se govori o pasivnosti. I moguće je da kod žene postoji, na osnovu činjenice o njenoj ulozi u seksualnoj funkciji, upadljivije nastojanje prema pasivnom ponašanju i ciljevima, nastojanje koje se pojačava ili umanjuje u skladu s tim koliko je ova upadljiva osobenost, u svakom slučaju seksualnog života, više ili manje rasprostranjena ili ograničena". Znači, nakon što je razotkrivena nedoslednost suprotstavljanja aktivnog/pasivnom kako bi se objasnila muško/ženska razlika, celu stvar će spasiti napor da se u igru ubaci pojam "pasivnih ciljeva" koga je teško tumačiti. Nije reč o tome da je taj pojam neinteresantan i da ne zaslužuje duže komentare, ali o čemu bi se ovde i moglo raditi ako ne o usložnjavanju ekonomije odnosa aktivnosti/pasivnosti? U svakom od ova dva muško/ženska pola se dopušta funkcionisanje, ali u različitim, i na neki način komplementarnim "vremenima". U raspodeli "uloga" – od žene se ponovo i po svaku cenu zahteva pasivnost za vreme snošaja zarad korisnosti tokom seksualne funkcije – prepoznaje se izvesna aktivna crta, njeno strogo uređeno sledovanje u skladu sa manje-više određenom uzornom osobenošću takozvanog seksualnog života, za koji se ona priprema.
            Reproduktivna funkcija nije imenovana doslovno, ali ono što prethodi ili sledi, kao i pozivanje na druge tekstove³, jasno upućuje da se radi o toj vrsti seksualne funkcije i o njenom uzornom primeru, koji samo nju i obeležava. Ono što bi trebalo zapamtiti jeste da je muškarac taj

 stvaralac, i da se seksualna produkcija-reprodukcija odnosi samo na njegovu "aktivnost", samo na njegov "pro-jekat⁴" dok bi žena bila samo pasivno primajuće spremište njegovog proizvoda, iako je ponekad tražila, izazivala, doslovno i zahtevala – pokrećući svoje nagone u ostvarivanju pasivnih ciljeva – da on u njoj nađe mesto. Da bude matrica – zemlja, fabrika, banka – u koju će biti pohranjeno dragoceno seme kako bi klijalo, razvijalo se, cvetalo, a da žena ne može ni da mu potražuje svojinu, čak ni služnost jer je, eto, "pasivno" bila podređena reprodukciji. Ona sâma, ovlašćena je kao primateljka u (re)produkciji⁵.
            Sasvim razumemo da je teško odlučiti se o raspodeli aktivnosti i pasivnosti u okvirima ekonomije seksualne reprodukcije, ali to ne isključuje i želju za tumačenjem poziva i na upravo drugačiju (ako bismo to mogli tako reći) ekonomiju 1) kako bismo nastojali da uklonimo neodlučnost ili uklonimo neodlučivo koje jedno takvo pitanje dovodi u pitanje 2) kako bismo razrešili to pitanje u generacijskom procesu, pripisivanjem "aktivnosti" muškarcu, drugim rečima da bismo o tome odlučili uz pomoć pojmova aktivno/pasivno.
            Ovo pozivanje na "drugi" poredak, uplešće se, uostalom, na neki nepredvidivi i prilično nejasan način, u ovom trenutku u Frojdovu izjavu. Kao između zagrada i u nekom zanimljivom nalogodavnom obliku: "Pripazimo, ipak, da ne potcenimo uticaj društvene organizacije koja, i ona isto tako, nastoji da ženu dovede u pasivne situacije". Koja je to društvena organizacija, koja ima moć da ženu drži u "pasivnim situacijama", treba se pripaziti? Šta se to pod njom podrazumeva? Kako bi izgledalo nabrajanje nekih konkurentskih činilaca? Zar ne bismo mogli predvideti i takvu situaciju u kojoj jedno određuje "drugo" upravo ga/je legitimišući, doslovno, proizvodeći diskurs, ideologiju, koja ga/je određuje kao takvog/takvu? Radi se o nesumnjivo nezaobilaznom pitanju, ukoliko "društvena organizacija" nije ostavljena u neodređenosti toliko opšteg pozivanja do te mere lišenog bilo kakvog angažmana da time potpuno gubi na delotvornosti. Njegova jedina doslednost, kako se čini, bila bi u gotovo kompulsivnom podsećanju na problem koji se nameće, nastoji, ponovo postavlja, ali čije datosti izgleda kao da izmiču "govorniku" koji prepoznaje da "sve to još uvek ostaje veoma mračno". Možda, toliko zamračeno kao crni kontinent ženskosti?
            "Ne zanemarimo" – nastavlja on, ipak – "naročito trajan odnos koji postoji između ženskosti i nagonskog života. Društvena pravila – koja su to pravila? – i sâma njihova uspostavljanja – šta bi pa to značilo? – prisiljavaju ženu da odbaci – odbaci ili cenzuriše? – svoje nasilne nagone". Na neki način, ne bi trebalo da postoji bilo kakav oblik dozvoljene nasilnosti za žene. Ali, još jednom, mobilizacija toliko heterogenih argumenata "društvenih pravila" i "samo njenog ustanovljavanja", izaziva postavljanje pitanja o nametanju jednih u odnosu na predstavu nekog drugog, o interesu koji jedni imaju da bi bili podržavani, o saučesništvu u procenjivanju jednog "ženskog" ustanovljavanja. Da li bi u tome trebalo videti dokaz da takozvana društvena pravila, kao uostalom i Frojdov tekst koji u njima pronalazi oslonac, procenjuju celokupnu nasilnost u meri u kojoj je ona u igri i u muškoj homoseksualnosti? Konkurencija i rivalitet u trgovini, naročito onoj seksualnoj, mogući su samo između mužjaka. Odakle onda potiču te dvostruke zabrane o ženskoj nasilnosti? I, prema tome, žena, ako ništa drugo kršeći "društvena pravila" i njenu "ustanovljivost", formira snažna mazohistička nastojanja koja uspevaju da erotizuju rušilačka nastojanja usmerena ka "unutra". Jer, trebalo bi joj zaista pripisati neku "ulogu" u funkcionisanju para unutra/spolja koji se tu nekako ponovo podržava i prolazi kroz opoziciju aktivno/pasivno. A što se tiče tog "unutra" – naravno, njenog unutra – žena će biti navedena da bude rušiteljka jer ne postoji bilo šta drugo što bi dopustilo nasilnost niti aktivnost ka nekom drugom unutra ili nekom spolja (mogli bismo prigovoriti ponovo o postojanju "aktivnosti" dojenja no ona je negde preostala neizvesna). Ukoliko i postoji aktivnost ili nasilnost  kod žene, ona se pripisuje "muževnosti" ili je "rušiteljska". Tako je i "mazohizam suštinski ženska stvar, kao što smo to već ranije istakli". I ja (Frojd) to vam ponavljam. "Ali, znači, kada vi sretnete muškarce mazohiste (a ne bi se moglo reći da ih i nema), moraćete da se svedete na to da izjavite kako oni u svom karakteru izražavaju izrazito ženske strane?" To deluje prilično sputavajuće, prekida se razvijanje argumenta, podvlači se crta i zaključuje:
            "Eto, spremni smo da priznamo da nam sâma psihoanaliza ne daje tajni ključ ženskosti". Ko je mogao da razume takav sled događaja izuzev onoga koji u tome oseća višak zadovoljstva? Otuda mu i potiče moć koju ne bismo mogli tako lako izdržati. Jer, u stvari, pošto je biseksualnost prihvatljiva, zašto bi se prebrzo svodilo sve što ona podrazumeva, a naročito muški mazohizam? Misterija – histerija – se ne dotiče možda samo ženskosti, uključujući tu i predavanje o ûlogu, koji ona predstavlja. Zašto joj je, uostalom, potrebno obezbediti tu isključivost? Kao da, kako bi argumentacija bila moguća, "muška seksualnost", barem ona, mora da se nametne kao jasno definisana, odredljiva, doslovno primenjiva.
            Znači, psihologija nam ne pruža ključ tajne ženskosti, mračne komore, sefa, crne zemlje, koji se mogu podvrći njenim istraživanjima. "Nesumnjivo je da će nam svetlost doći odnekud drugde". (Pa i ne možemo tako lako odustati nakon toliko ulaganja o/oko preovladavajuće metaforične tačke te fotologike). Ona će, međutim, izbiti "tek nakon što smo naučili kako se pravi razlika između dva pola živih bića, procesa o kome mi ništa ne znamo". Budite uvereni da će tu još biti puno posla. Ali, poslušajte i to da ste ipak ponovo vraćeni u nauku kako biste saznali "tajnu ženskosti".
            Trebalo bi jedino da ovaj iskaz tumačite tako da označavajući razlikovanje dva pola, vi jasno uočite ono što se dešava i s jednim i s drugim od dva pojma razlike, koji bi među njima on mogao biti, ili konačno, da kao promenjivi faktor zamislite jednu primedbu o seksualnosti – ali koju? – u svom sopstvenom procesu. Drugim rečima, kako bi se desila ili izgovorila svetlost o (takozvanoj) ženskoj seksualnosti, jedna razlika o kojoj nećemo voditi računa – valjda zbog toga što je teško predstavljiva – oduvek je funkcionisala a mi ćemo izdvojiti jedan od njena dva pojma – ali izdvojiti u odnosu na šta? – i to pojam ustanovljen "u osnovi" iz koje će iznići razlikovanje dozvolivši da drugo ugleda dan. Isto sâmo-izgrađujuće ja – više ili manje? – proizvešće drugo čija će funkcija u razlikovanju biti zanemarena, zaboravljena. Ili će naprosto biti prenesena u neku ekstrapolaciju, beskonačno nabrajajući neka od velikih slova: Seksualnosti, Razlike, Falusa, itd. Do današnjeg dana, stoga, ništa nije jasno bilo artikulisano izuzev istorije (o) praks(i)e "muške seksualnosti" u odnosu prema Seksualnosti.
            "Pa ipak je dvojnost polova iznenađujuća osobenost organskog života, osobenost s kojom se on jasno razlikuje u odnosu na neživu prirodu". Ne radi li se ovde o tako srezanoj razlici zarad potreba argumentacije? Pošto se heterogenost tako svodi na seksualnu praksu, zar time nećemo prisustvovati obogaćivanju razlika, nagonskoj potrebi za razlikovanjem, kako bi zadržali zadovoljstvo ili strah pred ravnodušnošću, ako ništa drugo barem u umetnosti ili nauci dijalektike?
            Uz sve to "pojedinci koje odlikuje ženskost, na osnovu same činjenice o postojanju ženskih polnih organa, za nas – za nas muškarce (analitičare) – već predstavljaju prostrano polje proučavanja. Na psihoanalizi (znači) preostaje, ne to da opisuje šta žena jeste – što bi bio neostvarivi zadatak – već da traga za tim kako dete s biseksualnim sklonostima postaje žena". Samo bismo u prolazu mogli potvrditi nemogućnost iscrpnog (samo)predstavljanja onoga što bi žena mogla biti, jednu određenu ekonomiju predstavljanja – nedovoljno uočljivu u okvirima "naučnog diskursa" do kojeg je psihoanalizi stalo – koja funkcioniše tako što nikad ne ukazuje, niti uostalom procenjuje, na doprinos/dug žene. Zahvaljujući tom doprinosu/dugu razvila se  problematika Bića. Izgleda da je, znači, sasvim precizno, mogućnost opisivanja bića žene neostvariva. A što se tiče "traganja za tim kako dete s biseksualnim sklonostima postaje žena", mogli bismo započeti i s čuđenjem, ili sa sumnjom, da je potrebno postajati ženom – što je čak "normalno" – i da je taj "razvoj još bolniji i složeniji" nego što predstavlja postajanje muškarcem. Pitanje koje podjednako spada pod jednu ekonomiju, i ovoga puta, ekonomiju predstavljanja na koju se Frojd poziva ne kritikujući je, nedovoljno je dovodeći u pitanje, u sistematici čije se značenje doteruje na osnovu paradigmi, jedinica vrednosti koje određuju muški subjekti. Žensko se, uz sve to, dešifruje kao zabrana [fr. inter-dit]: u znacima ili između njih, između ostvarenih značenja, između redova... i u svrhu nužnih (re)produkcija jedne monete koja bi trebalo da je falusna, a o kojoj istog trena možemo zaključiti da u nedostatku saradnje jednog(jedne) drugog(druge), ima potrebu za sopstvenim drugim: za nekom vrstom obrnutog alterega, ili negativa – takođe fotografskog, znači "mračnog". Obrnuto, suprotno, samo sebi suprotstavljeno, ono je neophodno u procesu obnavljanja i izdizanja spekula(riza)cije muškog subjekta. Radi se o zahtevanom posredovanju tih negativnih učinaka, nastalih ali i pokrenutih iz cenzure o ženskom čija će ponovna pojava biti prihvaćena, a uostalom, i propisana kao u ovim primerima: biće/postajanje, imati/nemati pol, falusno/nefalusno – penis/klitoris ali isto tako i penis/vagina – više/manje, jasno predstavljivo/mračni kontinent, logos/tišina ili nerazgovetno brbljanje, želja za majkom/želja za bivanjem majkom, itd. Sve su ovo modaliteti tumačenja funkcije žene koji strogo postuliraju traganje za onom igrom u kojoj je žena oduvek bila upisana, a da u njoj nikada nije ni započela da igra. Postavljenja između – najmanje – dvojice, ili dve polovine, muškaraca. Zglob koji se povija prema njihovim razmenama. Zaliha negativiteta koja podnosi progresivnu artikulaciju, delimično izmišljenih, njihovih koraka/negacija [fr. pas] ka ovladavanju moći. Nad saznanjem. U kojoj ona ne bi imala svoj udeo. Van scene, izvan predstavljanja, van igre [fr. hors jeu], izvan ja [fr. hors je]. Zaliha mogućnosti dijalektičkih operacija koje će se tek desiti. Na to ćemo se još vratiti.
            Ali i u vezi s tim "postajanjem ženom" – koje će se dobrim delom sastojati u prepoznavanju i prihvatanju sopstvene falusne atrofije – mogli bismo u prolazu potcrtati da će o njoj jako malo biti reči u razradi analitičke teorije svođenja biseksualnih sklonosti muškarca. Pitanje je nesumnjivo mnogo finije nego kada se radi o nekoj tamo ženskoj seksualnosti. Jer,
koji ćemo to muški "organ", ako ne klitoris, ponuditi poruzi? Isuviše mali penis s kojim svako poređenje vodi do potpunog obezvređivanja, potpune nezainteresovanosti. Naravno, postoje i grudi. Ali, one su svrstane među sekundarne, takozvane sekundarne seksualne osobenosti. Što samo nesumnjivo potvrđuje da se vrlo malo pitamo o mogućim učincima njihove zakržljalosti i u mužjaka. Izvesno je da je to sasvim pogrešno. Setimo se samo zbunjenosti koju su izazvali kriterijumi polne razlike sa uvođenjem pitanja dojenja. Ali, izgleda da je, u svakom slučaju, moguće tumačenje činjenice o nedostatku materice kao najnepodnošljivijeg nedostatka za muškarca i za njegov doprinost oplodnji – u njegovoj funkciji kada se radi o poreklu reprodukcije – manje očigledno, čak bi moglo biti i dovedeno u pitanje. Neodlučnost pred kojom će zastati i "aktivna" uloga muškarca prilikom snošaja je i činjenica da on svojim sopstvenim imenom obeležava proizvod snošaja. Žena, u čiji je doprinos prilikom posla na stvaranju deteta nemoguće posumnjati, postaje anonimna radnica, mašina u službi gospodara-vlasnika koji overava krajnji proizvod. Uostalom, ne čini se preteranim ni razumevanje funkcije žene u materinstvu kao protivrednosti ili potrage za jednakošću dobrog dela, naročito kulturoloških proizvoda. A i želja koju iskazuje muškarac u određivanju onoga što je za njega u "poreklu" – kako bi se u tome (re)produkovao ponovo i uvek (kao) isti – nije nimalo zanemarljivi pokazatelj.
            Za muškarca, znači, ne postoji nikakva zabrana o supstitucijama koje dozvoljavaju  ostvarivanje biseksualnih sklonosti, doduše, pod uslovom da one istorijski budu izvrednovane (što više nije slučaj, setite se, s mazohizmom. Niti, mogli bismo dodati, s pasivnom homoseksualnošću, nesumnjivo izuzetno blisku s predstavom koju zahteva funkcija žene prilikom snošaja). Dakle, pošto suzbijanje željâ, prozvanih falusnim kod žene, ženu drži po strani od mogućeg učešća u razvijanju simboličkog, ona pride izaziva sumnju i ironiju kod psihoanalitičara. Tako na primer:
            "Poslednjih godina, veliki broj naših izuzetnih (?) "koleginica" pokušale su da proučavaju to pitanje (o postajanju ženske seksualnosti), tokom analize, što nam je pomoglo da razjasnimo nekoliko tački". Njihova praksa nam je donela nekoliko ozarujućih trenutaka o određenim tačkama u našoj teoriji. "Zahvaljujući razlici između polova, naše rasprave o ženskosti su već do sada bile prilično pikantne jer su nas ove dame, svaki put kada je izgledalo da će prevagnuti loše mišljenje o njihovom polu, sumnjičile – nas muške analitičare – da smo zbog duboko ukorenjenih predrasuda sprečeni da jasnije i nepristrasno (?!) posmatramo sve ono što se tiče ženskosti. S druge strane, lako bismo mogli izbeći bilo koji oblik neuljudnosti (?) ostajući na terenu biseksualnosti. Dovoljno je da kažemo: "Ma, hajdete molim vas! to vas se uopšte ne tiče. Dobro vam je poznato da ste što se ovoga tiče izuzetak, da ste pre muževnije nego ženstvenije!" S namerom da, znači, izbegnemo bilo kakvu neuljudnost prema našim izuzetnim "koleginicama" koje bi mogle da nam iznesu poneko razjašnjenje o nekim vidovima naše teorije, sasvim je (sasvim će biti) dovoljno da ih smatramo eksplicitno za kolege, sprečavajući time bilo kakvo poređenje koje bi moglo da bude nepovoljno u odnosu na njihov pol. Sic...
            "U našoj studiji o seksualnosti, očekuju nas dve tvrdnje. Na prvom mestu, mi uočavamo da se telesna građa ni ovde neće bez otpora povinovati funkciji". Ovo je pomalo tajanstvena izjava, tim pre što je nešto ranije potvrđeno da je "telesna građa svojstvena ženi", nalagala da žena potpuno odbaci bilo kakvo ispoljavanje nasilnosti, bilo kakvo odbacivanje ohrabrivano "društvenim pravilima" i, naravno, "seksualnom funkcijom" koju prepoznajemo i znamo da ženi pripada. Kako nadalje čuti tu pretpostavku? Na osnovu onoga što sledi? Drugim rečima, da li to, na primer, znači da se pojedine uočene napredne osobine devojčice – savladavanje funkcija vezanih za zadržavanje stolice, izraženija inteligencija, živahnost, okrenutost ka spoljnjem svetu, itd. – ne povinuju bez otpora seksualnoj funkciji koju bi devojčica trebalo da igra? To tumačenje je moguće, iako oklevamo da ga podržimo. Uostalom, te prepoznate prednosti devojčice istog trena se tumače kao "još veća zavisnost", "poslušnost", "želja za nežnošću", ili čak i da je devojčica uravnotežena zbog činjenice da "u isto vreme podnosi snažnu objektalnu investiciju". Ranije ovladavanje kontrolisanjem stolice, proizvodnjom jezika, društvenih razmena – nesumnjivo ste prepoznali da se radi o odnosu prema proizvodnji i kretanju novca – dakle, posmatraće se samo kao plod njene želje da i ona sâma funkcioniše kao "roba". Njene detinjaste nadmoćnosti imaće za cilj da je prikažu kao najzavodljiviju upotrebnu i razmenjivačku vrednost.
            Pa ipak, i čak ukoliko prethodna opažanja koja se tiču prednosti devojčice ne izgledaju kao da se "potvrđuju u skladu s preciznim određenjima", i dalje preovladava mišljenje da ona "ne može, sa intelektualne tačke gledišta, da bude smatrana kao nazadna"! Ali – nastavlja on – "ove razlike nisu najvažnije i mogle bi biti izbrisane pojedinačnim varijetetima i potpuno imamo pravo da zanemarimo ono što se tiče neposrednog cilja ka kome nastavljamo da se krećemo". Zaboravimo, stoga, nezgodno pitanje koje bi otkrilo dopunske preuranjenosti devojčice i problem njihove budućnosti, te kako bismo se pridržavali onog suštinskog, krenimo, da tako kažemo, ka onome glavnom.
            Druga tvrdnja koju bi trebalo da ostvari naša studija o seksualnosti sastoji se u činjenici da "su odlučujući prevrati (njene istorije) pripremljeni ili prevaziđeni neposredno pred pubertet".  To drugo opažanje, kao i potvrda, nije nimalo argumentovanije nego ona prva. Ako ništa drugo ona to nije bila u trenutku dok je iznošena. Možemo, naravno, preostali tekst – uostalom, celokupni Frojdov tekst – razmatrati tako što ćemo dokazivati njegovu doslednost: uloga kastracionog kompleksa tokom "postajanja (određenom) ženom" dešava se mnogo pre puberteta. Možda, ipak, nije beskorisno začuditi se da je partija već odigrana, ili da je, ako ništa drugo, već sređena, da je ona pre nego što se desila (re)produkcija – čije smo implicitno ili eksplicitno prisustvo već primetili u toj teoriji seksualnosti – postala zaista moguća i materijalno ostvariva. Trebalo bi stoga, zaključiti, još jednom, da ta nadmoć svoju racionalnost pronalazi negde drugde i na drugi način. S druge strane, ženska obeležja su kulturološki, sociološki i ekonomski vrednovana kao povezana s materinstvom i odnose se na majčinstvo, na dojenje deteta, na obnovu čoveka. Devojčica pre puberteta, znači, u vidokrugu izvesne preovladavajuće ideologije, nema nikakvu vrednost. Tim više, kako to potvrđuje Frojd, što se radi o insistiranju na kastracionom kompleksu u dobi devojčice kada "vagina, suštinski ženska, još uvek nije otkrivena". Što dakle, znači da je sve bilo odlučeno o dodeljenoj ulozi žene, i naročito o predstavama koje joj se nude, a te uloge su joj pozajmljene i pre nego što je društveno prepoznata specifičnost njenog udela u seksualnoj ekonomiji uopšte i primenjena, pre nego što je ona mogla imati pristup specifičnom, "suštinski ženskom" zadovoljstvu. Razume se da se ona nadalje pojavljuje samo kao "u nedostatku", "lišena za", "zavidna u odnosu na", "ljubomorna na"... Ali, u nedostatku čega, lišena za šta, zavidna i ljubomorna na šta?

*

Pripadnici dva pola izgleda da na isti način prolaze kroz prve stadijume libida... Uprkos bilo kog očekivanja, mala devojčica tokom sadističko-analnog stadijuma ne pokazuje manje nasilnosti nego mali dečak... Agresivni nagoni devojčice nisu ni manje živahni niti brojčano slabiji (od onih malog dečaka)... Već od samog početka falusne faze, sličnosti su daleko primetljivije od razlikovanja... MALA DEVOJČICA JE ZNAČI MALI MUŠKARAC... Devojčica se služi, s istim ciljem (kao i mali dečak), svojim klitorisem koji, daleko manji... jeste jednak penisu... muškarac se više vrednuje (od nje)... dok se ona razvija prolazeći kroz mušku fazu da bi došla do ženske... Tokom te (pre-edipalne, "muške") faze sve što će se kasnije zateći u edipovskoj situaciji već postoji i predstavlja tek sled koji se prebacuje na lik oca (?!)... na naknadno razdvajanje polova... kada devojčica otkrije svoj nedostatak... mala devojčica koja je do tada rasla kao mali dečak... poredi se s dečakom... aktivnost koja više nalikuje muškom... nazadovanje ka starom kompleksu muškosti... preostali pokazatelji prvobitne muškosti... libido podnosi mnogo veću prinudu... priroda manje vodi računa o svojim zahtevima nego u slučaju muškosti... mnogo razvijeniji narcizam... mnogo ljubomorniji... žene su manje društveno zainteresovane nego muškarci, i kod njih sposobnost sublimisanja nagona ostaje mnogo slabija... Što se tiče društvenog interesovanja, inferiornost žene (u odnosu na muškarca)... Poredeći razvoje dečačića i devojčice, smatramo da ova drugopomenuta, kako bi postala normalna (?) žena, mora da prođe kroz mnogo bolniji i mnogo složeniji razvoj i da mora da prevaziđe dve poteškoće koje nemaju svoj ekvivalent kod dečaka⁶...

            Moramo, znači, prvo da priznamo DA JE MALA DEVOJČICA MALI MUŠKARAC... Mali muškarac koji će pretrpeti bolniji i složeniji razvoj u odnosu na malog dečaka kako bi postala normalna žena!... Mali muškarac s manjim penisom. Malog nezadovoljnog muškarca. Malog muškarca čiji će libido podneti veću represiju i čija će sposobnost sublimacije nagona, štaviše, ostati mnogo slabija. Čija će priroda voditi manje računa o svojim zahtevima i neće, pride, imati svoj udeo u kulturi. Mali muškarac koji će biti narcisoidniji zbog osrednjosti svojih genitalnih organa (?). Stidljiviji, jer ga je sramota zbog tog nepovoljnog poređenja. Zavidniji i ljubomorniji jer je manje obdaren. Nezainteresovan za društvene odnose koje između sebe razmenjuju muškarci. Mali muškarac čija će jedina želja biti da bude, ili da ostane, muškarac.

            Tako Frojd, eto, otkriva – u nekoj vrsti još uvek slepog povraćaja onog potisnutog – određene karte koje su, na različite načine maskirane i skrivene pod tepihom ili u podrumu, podrazumevale ulog, vrednosti, hijerarhiju vrednosti, delove, sve delove: želju za istim, za identičnim sebi, za sebe (kao) istog, i sličnijeg, za alter-ego, i sve ono što liči na auto... i homo... da muškarac vlada u ekonomiji predstavljanja. "Polna razlika" podložna problematici istog, još uvek i nadalje, određena je stoga već unutar projekta, projekcije, sfere predstavljanja istog. "Razlikovanje" dva pola polazi od a priori istog: od malog muškarca koji je devojčica, a trebalo bi da postane muškarac čiji bi manje izvesni atributi – na osnovu morfološke paradigme – trebalo da odrede, da obezbede reprodukciju-spekularizaciju istog. Jedan muškarac minus mogućnost da se (pred)stavlja kao muškarac = normalna žena. Iz te želje koja proširuje isto, smrt će biti jedina mogućnost spoljnog, heterogenog, drugačijeg predstavnika: žena će prihvatiti funkciju predstavnika smrti (pola), jalovosti, s kojom će muškarac, onoliko koliko to bude mogao, ovladati, potčiniti je, trijumfovaće nad teskobom (pred smrću) tokom snošaja, podržavajući zadovoljstvo uprkos, ili zahvaljujući stravi od blizine tog odsustva pola, tog ubijanja pola koje izaziva žena; iskustvo snošaja će, tim više, imati na horizontu teleološki ulog jedne neodređene regeneracije, re-produkcije istog koje prkose smrti, u stvaranju sina, istog onog kakav je i otac stvaralac. Koji će biti potvrda za sebe i za druge svog neuništivog karaktera, i jemac sopstvenog identiteta potvrđenog u muškom semenu.

            Još nismo završili s nabrajanjem, niti s tumačenjem lica, oblika, morfologija, koje može imati taj stari san o "istom" izazivajući time i najdalekovidnija proročanstva, pošto njihova metoda nije ispitivala i ulog koji je oduvek u taj san ulagala. Tumači snova, i oni sâmi, nisu imali drugu želju nego da pronađu isto. Posvuda. I izvesno je da je isto opstajalo. Ali zar tumačenje, od sad pa nadalje, i ono samo nije zarobljeno u tom snu o više ili manje odgovarajućem, drugim rečima, gorem ili boljem identitetu, jednakosti, analogiji, homologiji, simetriji, poređenju i podražavanju, itd.? Zar najveštiji tumači, na kraju krajeva, nisu i najdarovitiji, najdomišljatiji, najnadahnutiji snevači pred onim što je trebalo da nastavi da održava, doslovno, da obnavlja tu želju za istim?

            Ali kada ova ista želja, na sâmom mestu odnosa između polova krene da se izjašnjava, da se teoretizuje, da se propisuje, u ime istog o polnoj razlici, izgleda da paroksizam tog dokazivanja, tog izlaganja, najavljuje dovođenje u pitanje svoj postulat. Obavezno u svim ontološkim figurama, a priori se isto može održavati po cenu nekih ekspatrijacija/izgona, ekstrapolacija, eksproprijacija na bilo koji teo-logički način. Izrežirano od strane muškarca, ali tako da se i ne odnosi direktno na njega. Usmereno na neku transcedenciju koja bi trebalo da kapitalizuje kamate te operacije. Muškarac je, međutim, u tom tumačenju onoga što je oduvek skriveno podrazumevalo želju za istim, prisutan kao podloga istog – kao manje-više različit, razlikovani auto-erotizam u vidu auto-logičkih ili homoloških predstava (muškog) "subjekta" – i taj projekat predstavljanja se u svojim obrtima i svojim idealnim opravdavanjima ni ne razlikuje. Tako se upravo i može pojaviti zadovoljstvo u kome muškarac učestvuje. Istovremeno se nameće i pitanje: zašto bi to zadovoljstvo bilo samo njemu namenjeno?

            Stoga Frojd nanosi najmanje dva udarca sceni predstavljanja. Jedan je, na neki način direktan, kada uništava određenu koncepciju sadašnjosti, prisustva, naglašavajući ono do čega dolazi posle svega, do predodređenosti, do automatizma ponavljanja, do nagona za smrću, itd. ili  kada u svojoj praksi označava uticaj nesvesnih mehanizama, na kako ih naziva, diskurse o "subjektu". Drugi je, još sleplji i posredniji, kada on – i sâm zarobljen u određenoj ekonomiji logosa, pogotovo u ekonomiji "želje" čiju vezu s klasičnom filozofijom ne poznaje – određuje polnu razliku u funkciji apriorija istog, pribegavajući, kako bi razvio svoje dokazivanje, uvek istim postupcima: analogiji, poređenju, simetriji, dihotomijskim suprotstavljenostima, itd. Tada on, kao nosilac "ideologije" koju ne dovodi u pitanje, potvrđuje da je takozvano muško uživanje pradigma celokupnog uživanja i da se svaka predstava zadovoljstva samo na njega odnosi, da se u njemu razvija i njemu se podvrgava. Što bi, da bi bilo delotvorno, u najmanju ruku nesumnjivo trebalo da ostane skriveno! Izlažući taj "simptom", tu kriznu tačku metafizike u kojoj se izlaže polno "nerazlikovanje" s kojim se obezbeđuju koherentnost i "zaključivanje", Frojd ga predlaže analizi. Tako se njegov tekst nudi da bude saslušan, pročitan i shvaćen kao nesumnjivo najdoslednija primedba o nikada protumačenom starom snu o auto...

            Znači, za Frojda, izgleda da osobe dva pola prolaze na isti način kroz prve stadijume libida. Nasilnost je, kod devojčice, jednako izražena tokom sadističko-analnog stadijuma (još uvek nezabranjenog njenom "telesnom građom"?). I od samog početka falusne faze mala devojčica postaje mali muškarac. Kako uopšte i može biti drugačije? Pristup falusnom stadijumu označava dostupnost zadovoljstva obezbeđenog falusom koji, uključujući i njegovu nadmoć nad označiteljem, određuje "muški pol". Frojd je, znači, u pravu kada kaže da je tokom falusnog stadijuma devojčica naprosto jedan dečačić. Ali zašto on ovaj "stadijum" opisuje kao nužnu etapu u "postajanju normalnom žene"? Štaviše, ukoliko ovaj stadijum i postoji, zašto on nikad nije govorio, na primer, i o nekom vulvinom stadijumu, nekom vaginalnom ili uterinskom stadijumu, kada je već reč o ženskoj seksualnosti? 

            U falusnom stadijumu, dakle, devojčica traži neki mogući ekvivalent penisa koji bi trebalo da joj "obezbedi sladostrasne nadražaje". Ona ga pronalazi u klitorisu, mnogo manjem penisu nego što je penis malog dečaka. I kod nje će se, svi samozadovoljavajući potezi okretati oko tog organa koji liči na sasvim mali penis. Dok "vaginu, suštinski žensku, ni jedan od dva pola još uvek nisu otkrili"⁷. I nema usni, uostalom, nikakvih usni, ni usmina, koje su pride veoma dostupne, čiju osetljivost devojčica nije mogla a da ne otkrije. Tokom majčine nege, u trenju veša ili gaćica, s rukom koja traga za "malim penisom". Zadovoljstvo zadobijeno dodirom, milovanjem, poluotvorenim usnama, usminama, naprosto ne postoji za Frojda. On o tome ništa ne zna ili naprosto ne želi bilo šta da zna. Ni tokom ovog "stadijuma" a ni kasnije. Isto tako neće nagovestiti ni zadovoljstvo vezano za osetljivost zadnjeg zida vagine, grudi, grlića materice... Zar svim ovim organima, bez sumnje, nedostaju muški parametri?

            On u svakom slučaju smatra da "tokom falusne faze, mi možemo biti sigurni da upravo klitoris čini odlučujuću erogenu zonu" i da, ukoliko "niko"⁸ ne govori o ranim vaginalnim osetljivostima, 1) izgleda da mu je teško da razlikuje analne ili unutrašnje nadražaje – koji izgleda da i nemaju neku vrednost da bismo se za njih i zanimali... 2) one ni u kom slučaju ne bi ni znale da igraju veliku ulogu. Evo ih, dakle, tvrđenja čiji bi nepobitni, odlučujući ton mogao zaista da evocira samoporicanje, vračanje. Zašto Frojd želi da se devojčicino samozadovoljavanje tiče samo klitorisa i to mimo bilo koje verovatnoće? Zašto bi, tokom falusne faze, za nju samo klitoris postojao kao erogeno mesto? Zašto, kada se govori o maloj devojčici, nazivati "falusnim stadijumom" trenutak kada ona otkriva svoje erogene nadražljivosti koje jesu, ili će tek biti, delimične, toliko siromašne? Zašto ženske genitalne organe lišiti za neke njihove delove koji su ništa manje erotizujući? I zadržati samo one koji jesu, ili bi mogli biti, njihovi jemci, njihova opravdanja za muški pol? Ili, da pride, oni odgovaraju predstavi koju bi muškarac mogao da ima o seksualnoj želji?  Tako se eto, tokom falusnog stadijuma, mali dečak samozadovoljava. Znači, isto tako se i mala devojčica "služi s istom namerom" pretpostavljenim ekvivalentom penisa, ona se služi klitorisom. I jedan i drugi, manje ili više uspešno, rade istu stvar. "Ali to stanje nije stalno: u meri u kojoj se formira (?) ženskost, klitoris treba da ustupi ceo ili delimični deo svoje osetljivosti, te time i svoje svoje važnosti, vagini. Upravo se tu stiču dve poteškoće koje je žena prinuđena da prevaziđe tokom svog razvoja, dok muškarac, kao povlašćen, tokom svoje seksualne zrelosti samo treba da nastavi ono što je započeo u doba svog seksualnog procvata". Što znači, ako baš želite, da će mala devojčica upražnjavati onanizam po svojoj meri sve dok i dečaku on ne bude zabranjen, sve dok mu ne zapreti strah od kastracije ukoliko nastavi s tom delatnošću. Znači, tada dolazi do trenutka kada se "oblikuje" ženskost, kada vagina postaje neophodni instrument muškog zadovoljstva. To je jedno moguće tumačenje. Jer, na kraju krajeva, teško je razumeti – izuzev za potrebe argumentacije – zašto devojčicu dok se samozadovoljava interesuje samo klitoris i zašto je toliko očigledno da klitoris treba da ustupi mesto svoje "osetljivosti", drugim rečima mesto svoje "važnosti", vagini. Dva organa se jedan s drugim ne supstituišu, već zajedno s nekim drugim organima i s posebnim osetljivostima, učestvuju u ženskom uživanju⁹. Mogli bismo na osnovu toga zaključiti da "se" mala devojčica neće samozadovoljavati, već da će za samozadovoljavanje koristiti ekvivalent penisa¹⁰, kao što i žena neće imati pristup ženskom zadovoljstvu, različitom zadovoljstvu u funkciji njenih polnih organa, već da će njena vagina preuzeti ulogu koju je svojevremeno imao zabranjen dodir dečakove ruke. Za nju je promena erogene zone određena metamorfozama samozadovoljavanja penisom. Dok s druge strane, muškarac kao povlašćen treba da nastavi i tokom svoje seksualne zrelosti ono što je započeo i u doba svog prvog seksualnog razvoja.

            Druga poteškoća koju bi trebalo da prevlada devojčica u postajanju ženom odnosila bi se na ono što Frojd naziva promenom objekta. "Prvi objekat dečakove ljubavi je njegova majka za koju on ostaje vezan u vreme stvaranja Edipovog kompleksa i, sve u svemu, TOKOM CELOG ŽIVOTA. I devojčici je njen prvi objekat majka ili osobe koje je zamenjuju: dadilja, guvernanta, itd. Prva objektalna ulaganja proističu iz zadovoljavanja suštinskih životnih potreba jer je briga identična za oba pola. Pa ipak, u edipalnoj situaciji, devojčica svoju ljubav prenosi na svog oca i morala bi da, ukoliko se taj razvoj odvija normalno, da sa očinskog objekta pređe na konačni objektalni izbor. Ona je, znači, prinuđena da menja i erogenu zonu i objekat". Dakle, radi se o tome da se mi onda pitamo – uvek među muškarcima – "kako uopšte dolazi do te transformacije, zašto se devojčica, prvobitno vezana za svoju majku, vezuje zatim za svog oca, i drugim rečima, kako ona evoluira iz muževne (virilne) faze ka ženskoj, biološki predodređenoj fazi". 

            Čemu ponovo izricati određenu zbunjenost pred takvim izjavama, uračunavajući tu i ono što je u njima vladajuće, normativno, moralizatorsko (... ona mora, kada se razvoj odvija normalno, tako je prinuđena... ženska faza koja joj je biološki predodređena)? Nabacimo samo nekoliko pitanja, koja je unapred moguće odbaciti, koliko su samo nedosledna i isprazna pred jednim tako neumitnim ishodom. 1) Ako muškarac prebiva vezan za svoj prvi objekat ljubavi, za svoju majku, tokom celog svog života, koja bi onda bila funkcija žene u njegovoj seksualnoj ekonomiji? Da li bi uopšte postojao bilo kakav odnos između polova? Ili, da li bi se želja ikada izdvojila iz čistog i prostog automatizma ponavljanja¹¹? 2) Ukoliko bi žena, pošto bi trebalo da odgovara na mušku želju, morala da igra ulogu, da se identifikuje s njegovom majkom, onda bi on, na neki način bio brat svoje dece jer bi imao istu (vrstu) objekta svoje majčinske ljubavi. Kako bi se, prema tome, postavilo i razrešilo pitanje Edipovog kompleksa, koje za Frojda predstavlja kičmu strukturisanja polne razlike¹²? 3) Zašto rad o postajanju seksualnosti pada na ženu¹³? Koji je, konačno, ulog tog rada: da ona postane kao njena svekrva¹⁴? (Ne smejte se  prerano.) Ko će na kraju tog posla profitirati? 4) Dakle, radiće se o tome da žena odustane od svog prvobitnog objekta ljubavi kako bi se prilagodila objektu ljubavi muškarca. Da joj, kao želja, preostane samo da bude što je više moguće sličnija večnom objektu želje muškarca, pošto je njeno zadovoljstvo vezano za uspeh te operacije. Postojaće, znači, samo jedan tropizam, i samo jedan objekat želje ili zadovoljstva u igri, i neće postojati jedan odnos, jedna igra, između dve želje. Što naravno i objašnjava činjenicu da Frojd uopšte i može da govori o "objektu" želje. 5) Zašto Frojd naziva muževnom fazom, fazu u kojoj mala devojčica voli, želi svoju majku? Zar ona tako ne izigrava specifičnost odnosa ženskog deteta prema svojoj majci, prema majčinstvu, i tome shodno, ili tome nasuprot, zar tako, uostalom, ne skotomizuje verodostojnost postojanja želje među ženama¹⁵? Time svodeći sve posebne modalitete libida na želju muškarca prema ženi-majci, ili muškarca – male devojčice u "muževnoj fazi", devojčurka = malog dečaka, itd. – na falus (koji je ovde predstavljen kroz "falusnu" majku). Muškarca prema muškarcu? Tačnije, svodeći falusa na falus. 6) Tokom razvoja ka "ženskoj fazi", Frojd priziva "biološku sudbinu", izraz kome inače ne pribegava onda kada govori o muškoj seksualnosti i koji, još jednom, prebacuje na majčinsku "sudbinu" žene¹⁶. Dakle, zar i postoji očiglednije odricanje, ili eksplicitnije poništavanje auto-erotskog, homoseksualnog, ili čak i fetišističkog karaktera odnosa muškarca prema ženi, od onoga koji u prvi plan postavlja proizvodnju deteta? Zar pozivanje na biološki naturalizam, fiziološku objektivnost, ovde upravo ne zatvaraju fantazam koji upravlja seksualnom ekonomijom jednog para? I to jedino s ciljem da bi u tome trebalo prepoznati "sudbinsko" svođenje svemogućeg materinstva. Ove dve imaginarne simptomatike se, kao što je dobro poznato, ni u čemu ne isključuju.

            "Kako bi sve ovo izgledalo jednostavno kada bismo samo mogli da priznamo da, počevši od jedne određene dobi, privlačnost prema suprotnom polu počinje da se manifestuje i da nagoni malu devojčicu ka muškarcu i, u skladu sa istim zakonom, malog dečaka ka njegovoj majci!" Kako bi to bilo jednostavno, zaista, kada bi jedan takav zakon mogao da sankcioniše toliko različite odnose kao što su odnos devojčice prema muškarcu, i onaj drugi malog dečaka prema njegovoj majci... Ali, kako bi trebalo formulisati taj zakon? Očigledno je da on ne pripada onome koji određuje "u datoj dobi, privlačnost prema suprotnom polu". Ovakvim rečnikom se to jedino možda može odnositi na devojčicu "koja je postala žena". Koja je morala, kako bi to postigla, da razreši pitanje svog odnosa prema onome prvobitnom – kao i pitanje o svojoj prvobitnoj želji ili o poreklu (svoje) želje – i pride da premesti-prevaziđe svoje auto-erotsko, homoseksualno zadovoljstvo, da "sublimiše" svoje delimične nagone, itd. Muškarac bi, sa svoje strane, ostao polarizovan prema svom poreklu. I to, kako na sceni predstavljanja na kojoj nam je poznato izdvojeno nastojanje tog pitanja o načelu i uvek ponavljanom nastojanju o "razotkrivanju", tako i u svojoj seksualnoj praksi u kojoj je njegova najsnažnija, najčešća želja, da defloriše ženu-svoju majku (veza između ove dve scene je očigledna, ali da bismo je protumačili, zahteva se posezanje za idealom i na to ćemo se još vratiti). Nevinost, koju predstavlja himen, u svojoj figuraciji nemogućeg, u svojoj gotovo nemogućoj ulozi poricanja, bila bi ono što dozvoljava incest (ona nije moja majka zato što... još uvek nije majka)¹⁷.

            Ali, naravno da ovakav pređeni put, koji bi trebalo da važi za oba pola, nije isti, i da se ne može podvrgnuti istom zakonu, kako bi to želeo Frojd. Naročito ne sâmom zakonu, zakonu o istom, koji zahteva da devojčica odustane od svog odnosa prema poreklu, svog fantazma porekla, kako bi se upisala u fantazam početka muškarca, koji, prema tome, postaje "poreklo" njene želje. Drugim rečima, ženin odnos prema poreklu bi trebalo da bude usmeravan samo odnosom koji muškarac ima prema svom poreklu. Ona će biti izgubljenja, smetena, sluđena ukoliko se ne prikloni toj prvoj muškoj želji. Što se doslovno prevodi i u činjenici da ona treba da odustane od  sopstvenih obeležja o poreklu kako bi se upisala u registar muškog srodstva. Napuštajući svoju porodicu, svoju "kuću", svoje ime – koje je naravno očevo – svoje porodično stablo, kako bi se priklonila onome svoga muža. Bez sumnje bi bilo izuzetno zanimljivo upravo s ovim rečima postaviti pitanje o "falusu" i o njegovoj moći: on time ne bi bio samo povlašćeni označitelj penisa niti čak označitelj moći ili uživanja ukoliko ga ne bismo tumačili kao ono što za sebe prisvaja odnos prema poreklu, želju za poreklom i želju kao poreklo. Tropizam, kao i takmičarski duh, ovde se doista odvijaju između muškarca i (njegove) majke. Žena ostaje lišena za jednu takvu ekonomiju.

            Isto tako je svedena i polna razlika. I čak ako Frojd nastavlja, priznajući svoje razočarenje pred činejnicom da deca bespogovorno ne slede put seksualnih sklonosti koje roditelji odobravaju – što ih navodi i da dovode "u sumnju taj, analitički nerazlučiv, tajni oblik o kojem pesnici toliko zbore"! – mogli bismo mu prigovoriti da sklonost dečaka prema svojoj majci i devojčice prema muškarcu, pa čak i prema svom ocu, naprosto ne dovodi do privlačnosti koju jedan pol razvija prema onom koji mu je – kako to on kaže – "suprotan". Jer ako bi ta sklonost – još uvek po Frojdovim rečima – prepustila dečaka njegovim prvotnim ljubavima, ona bi od devojčice zahtevala potpuni obrt. Otuda potiče i to dugo razmatranje u kome Frojd nastoji da pokaže kako, zašto... devojčica, u onome što se tiče njene majke, polazi od ljubavi ka mržnji!

Iz Ogledala druge žene (Luce Irigaray: Speculum de l’autre femme, Collection „Critique“, Les Éditions de Minuit, Paris, 1974)
Prevela s francuskog: Sanja Milutinović Bojanić

______________________________

¹ Cf. S. Freud, "La féminité", u Nouvelles conférences sur la psychanalyse, prev. Anne Berman, Gallimard, Idées, 1936. Izbor ovog teksta – izmišljenog predavanja – opravdava se poznim dobom kada ga je Frojd pisao. On tako sačinjava veliki broj izlaganja razvijanih u različitim drugim spisima koji će, uostalom, isto biti pominjani. Izuzev eksplicitnih naglašavanja, ja ću na ovaj ili onaj način potcrtavati Frojdove iskaze. Tako će se dešavati da donekle promenim ili dopunim prevod u slučaju kada u njemu nedostaju pojedine rečenice ili delovi iskaza. Ali, i najpažljiviji prevod ne bi mogao mnogo da promeni u značenju ovog diskursa o "ženskosti". Srpski prevod je objavljen kao Sigmund Frojd, "Ženskost" Autobiografija/Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, prev. Vladeta Jerotić, Nikola Volf, Novi Sad, Matica srpska, 1981, str. 209-237 (Odabrana dela Sigmunda Frojda knj. 8). Prevod je često neprecizan i nezadovoljavajući. Prva primedba bi se svakako odnosila na nepoštovanju razlike koja postoji u Frojdovom tekstu i moguće je prevesti na srpski, između roda i pola. Prim. Prev.
² Na francuskom je pauk ženskog roda [l'araignée]. Prim. Prev.

Džonsom i Frojdom o seksualnoj budućnosti žene.
⁹ Uloga "kremena koji služi da upali i najtvrđe drvo", koju Frojd određuje kao ulogu klitorisa u zreloj ženskoj seksualnosti, izgleda i dalje kao preslikana predstava koju muškarac ima o ženskoj želji. A ona je nesumnjivo u skladu s njegovom željom? Cf. Trois essais sur la théorie de la sexualité, "Les transformations de la puberté", Gallimard, Idées, 130-133 str.
¹⁰ Frojdova rečenica je krajnje dvosmislena: "... prepoznavanje anatomske razlike između polova udaljava malu devojčicu od muškosti i muškog onanizma..." u La vie sexuelle, "Différence anatomique entre les sexes", 130 str.
¹¹ Da li bi se tako moglo objasniti insistiranje na problematici porekla? Najfiniji "obrt koji život preuzima u svojoj trci protiv smrti" – cf. "Au-delà du principe de plaisir", u Essais de psychanalyse, Petite bibliothéque Payot, 49 str. – bio bi u ponavljanju spone na prvobitnom mestu začeća, postepeno je izdvajajući iz materijalnosti njenog početka. U precrtavanju rođenja kroz beskonačnu ljubav ideala (onoga) Drugog.
¹² Drugim rečima, Edipov kompleks ne bi poslužio da artikuliše razliku između polova već da ustanovi – socio-simbolički – zakon oca. Otac bi tako uvek voleo svoj prvi objekt, ali bi se jezik postavio između njega i tog nemogućeg "objekta" kao izdignut na nivo ideala koji (ponovo) zapečaćuje zakon funkcionisanja logosa kao takvog: što i onemogućuje izvršavanje polnog odnosa.
¹³ Šta pomisliti o višku vrednosti koji uživa falus – taj Falus – koji isto tako proizilazi iz izbrisanosti rada geneze "postajanja ženom"?
¹⁴ Da li bi trebalo podsetiti ovim povodom da je tradicionalno omražena, prezrena, karikaturalna osoba uvek majka žene? Zar upravo ona nije najveća pretnja nostalgiji koju muškarac gaji o svojoj majci?
¹⁵ Problem ženske homoseksualnosti će biti obrađen nešto dalje u tekstu.
¹⁶ Jednako se poziva na "biološku sudbinu" kako bi opravdao jalovljenje žene. "Šta mi tu možemo uraditi?", piše Frojd prenoseći Napoleonove reči...: "Anatomija je sudbina". (Cf. U La vie sexuelle, "La disparition du complexe d'OEdipe", 121 str.)
¹⁷ To bi bila jednodrugo moguće tumačenje "tabua o nevinosti" – cf. u La vie sexuelle – pošto je himen veo koji zaklanja tajnu prisvajanja majke. Znamo da to može da izazove umnožavanje fetiša, koji će se nastaviti u ispitivanju polne potencije/impotencije.
³ "La vie sexuelle", Paris, PUF.
⁴ Irigaraj piše na francuskom "pro-jet", otvarajući mogućnost tumačenja reči projekat i u značenju "mlaza ideja", odnosno, metaforizujućeg "mlaza ... sperme", [fr. jet]. Prim. Prev.
⁵ Stari ulog, o kome bismo tokom celokupne istorije filozofije mogli pronaći mnoge pojave.
⁶ Sve su to izjave koje možemo pronaći u Frojdovom tekstu "O ženskosti".
⁷ "Upečatljivo muška" osobenost seksualnosti malih devojčica i isključiva uloga klitorisa, razvijeni su u Frojdovom tekstu "Tri ogleda o seksualnosti" i naročito u tekstu "Transformacije tokom puberteta". Irigaraj se poziva na Gallimarovo izdanje ove knjige. Prim. Prev.
⁸ Trebalo bi se ovde osvrnuti na polemike koje su vodile Karen Hornaj, Melani Klajn, sa Ernstom 

izvor