Frida Kalo Dijegu Riveri

NE umem da pišem ljubavna pisma, ali želim da ti kažem da je moje srce otvoreno za tebe. Otkad sam se zaljubila sve se promenilo i svuda vidim sreću i lepotu. Ljubav je kao miris, kao reka, kao kiša...( 1946)



Dijego,


Istina je, tako velika, da ne bih želela da pričam, ili spavam, slušam, volim. Istina je da se osećam zarobljeno, bez straha od krvi, van vremena i magije, u tvom strahu i bolu, i sa otkucajima tvog srca. Svo ovo ludilo, ako bih te pitala, znam, u tvom ćutanju bila bi samo konfuzija. Pitala sam te za nasilje, u nekom svom ludilu, a ti, dao si mi milost, svoju svetlost i toplinu. Volela bih da te naslikam, ali ne postoje boje, jer ih ima mnogo u mojoj konfuziji, materijalnom obliku moje velike ljubavi.
Ništa se ne može uporediti sa tvojim rukama, ništa poput zelenog zlata u tvojim očima. Moje telo ispunjeno je tvojim danima i danima, ti si ogledalo noći. Jaka munja, vlaga zemlje. Tvoje rame je moje sklonište...
Moj Dijego, ogledalo moje noći. Tvoje oči su zeleni mačevi u mom telu, talasi između naših ruku.
Ti u prostoru punom zvukova – u mraku i na svetlu. Ti si nazvan auxochrome – onaj koji hvata boju. Ja sam chromophore – onaj koji daje boju.
Ti si kombinacija brojeva. Život. Ti ispunjavaš a ja dobijam. Tvoja reč putuje kroz svemir i stiže do mojih ćelija, koje su moje zvezde, zatim ide do tvojih koja su moje svetlo.
... To nije ljubav, ili nežnost, ili zaljubljenost, to je život sam, moj život, koji sam videla u tvojim rukama, u tvojim ustima i u tvojim grudima. Osećam ukus badema sa tvojih usana u mojim ustima. Naš svet nikada nije bio spoljni. Samo jedna planina može da zna srž druge planine...“

__________________________________________

Ti sve razumeš.
Konačno jedinstvo.
Patiš, uživaš, voliš, besniš,
ljubiš, smeješ se.
Rođeni smo za isto.
Puni želje za otkrićem i ljubavi
prema otkrivenom,
skrivenom i boli što ga uvek gubimo.
Lep si.
Tvoju lepotu ja ti dajem.
Naoružaj se protiv svega što te ne oslobađa. Pobuni se protiv svega što te okiva.
Ti voliš sebe. Voli me kao centar.
Kao sebe.
Čuj me, miluj me onim što tražiš i onim što si našao.
Idem ka tebi i ka sebi.
Kao svaka dobra pesma.

_____________________________

 Dijego,

Volim te više nego sebe, i iako mislim da ti mene ne voliš na isti način, svejedno me voliš. Čak i ako nije tako, ja se uvek nadam da ćeš me voleti, i ja sam zadovoljna sa time. Voli me malo. Ja tebe obožavam.

Diego,

Ništa se ne može porediti sa tvojim rukama, ništa sa zeleno-zlatnom bojom tvojih očiju. Moje telo je ispunjeno tobom danima. Ti si ogledalo noći, nasilna svetlost munja, vlažnost zemlje. Udubljenja tvojih pazuha moja su skloništa. Moji prsti dodiruju tvoju krv. Sva je moja radost osetiti život koji izvire iz tvoje cvetne fontane, koju moja ne prestaje puniti, osetiti sve moje nerve koji su tvoji.

Moj Diego,

Ogledalo noći,

Tvoje oči su zeleni mačevi u mom mesu, talasi među rukama.
Ti si sav u prostoru punom zvuka – u senci si i u noći. Tebi je ime AUXOCHROME – onaj koji zarobljava boju. Meni CHROMOPHORE – ona koja daje boju.
Ti si svaka moguća kombinacija brojeva. Život. Moja želja je da razumem linije koje čine pokret senki. Ti ispunjavaš, ja primam. Tvoja reč proputuje celost svemira i stigne do mojih ćelija koje su moje zvezde, a onda putuje nazad do tvojih ćelija koje su moja svetlost.

Diego,

To je bila ona od mnogih godina zadržanih u našem telu. Okovane reči koje nismo mogli izgovoriti, sem na usnama snova. Sve je bilo okruženo zelenim čudom pejzaža tvog tela. Na tvom obličju latice cveća su odgovarale na moj dodir, žuborenje vodotoka. Sve je bilo poput voća u soku tvojih usana, krvi tvog nara, vidiku mamee i pročišćenog ananasa. Privila sam te na svoje grudi i čudovište tvog oblika mi je ušlo u krv kroz vrhove mojih prstiju. Miris hrastovine, sećanja oraha, zeleni dah jasena.

Vidici i pejzaž= pratila sam ih poljupcem. Zaborav reči će stvoriti precizan jezik za razumevanje bljeska iza tvojih zatvorenih očiju. Ti si ovde nedodirljiv i ti si celi svemir kojem dajem oblik svoje sobe. Tvoje odsustvo rađa drhtanje u otkucajima sata, u treperenju svetla; ti dišeš kroz ogledalo. Od tebe ka mojim rukama, milujem ti celo telo i sa tobom sam jedan minut i sa sobom sam jedan tren. I moja krv je čudo koja teče venama vazduha od mojeg srca ka tvom.

Zeleno čudo pejzaža moga tela postaje tvoja priroda. Ja letim kroz nju da bih milovala obla brda vrhovima prstiju, ruke mi tonu u senovite doline u toj potrebi za posedovanjem i bivam uvijena u zagrljaj nežnih grana zelenih i hladnih. Prožimam pol cele zemlje, njezino srce me boji ugljenom i celo mi je telo dodirnuto svežinom nežnog lišća. Njihova je rosa znoj ikad-nikad ljubavnika.

Nije to ljubav ili nežnost ili privrženost, to je sam život, moj život je ono što sam pronašla u tvojim rukama, tvojim usnama i grudima. U svojim ustima osećam ukus badema sa tvojih usana. Naši svetovi nikada nisu izašli van. Samo jedna planina može znati srž druge planine.

Tvoje prisustvo lebdi trenutak ili dva, kao da obavija moje celo biće u nestrpljivo iščekivanje jutra. Primećujem da sam s tobom. U momentu ispunjenom osećanjima, ruke su mi potopljene u narandže, a telo se oseća obavijeno tvojim rukama.

Dijego, moja ljubavi

Ne zaboravi da kada završiš mural, mi žemo biti zajedno zauvek, jednom za svagda, bez argumenata ili izgovora, samo da volimo jedno drugo. Budi dobar i uradi sve što Emi Lu traži od tebe. Obožavam te, više nego ikada. Tvoja devojčica, Frida



Za mog Diega.

Tihi davaču života svetovima, ono što je najvažnije jeste ne-iluzija. Jutro se lomi – prijateljske crvene, velike plave, ruke pune lišća, bučne ptice, prsti u kosi, gnezda golubova, retko razumevanje ljudske borbe, jednostavnost besmislene pesme, ludi vetar u mom srcu – ne dopusti da se rimuje devojko – slatka čokolada drevnog Meksika, oluje u krvi koja dolazi od usta – grčenja, predskazanje, smeh i igle bisera za neki dar za sedmi juli, tražila sam, dobila sam, pevam, pevala sam, pevaću od sada našu magiju – ljubav.



The Diary of Frida Kahlo: An Intimate Self-Portrait



                                           


SEĆANJE DIJEGA 

- Kroz vrata je ušla devojka od svega 140, možda 150 cm... Bila je obučena kao i svaki drugi srednjoškolac, ali nešto ju je izdavalo iz mase. Imala je neobično dostojanstvo i samopouzdanje, vatru u očima. Bila je detinje lepa, ali su njene grudi već porasle - prva su sećanaj čuvenog Meksikanca na malenu Fridu.

- Sedela je tri sata i u tišini me posmatrala, njene oči su prikovane za svaki moj potez četkicom. Tada je naišla Lupe (njegova tadašnja žena) i u naletu ljubomore vređala je devojku. Ali, ona nije obraćala pažnju na nju. To je iznerviralo Lupe, pa je sa rukama na bokovima ratoborno krenula ka Fridi. Frida ju je samo pogledala kruto i ledeno bez reči. Vidno zapanjena, Lupe mi je posle nekog vreman rekla: "Pogledaj tu devojku, tako je mala i sitna, a ne boji se visoke, jake žene kao što sam ja. Sviđa mi se". Nisam imao pojma da će jednog dana Frida postati moja žena - napisao je ovaj politički aktivista.

Lord Bajron- ljubavna pisma

Karolin Lamb (Caroline Lamb)

Moja najdraža Karolin,

znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze, nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako ti sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam nijedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću – kad te budem napustio, ili radije, kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao – da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je, i biće, najsvetije za tebe, dok me ima.

Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju – ne mogu da se izrazim – ovo nije vreme za reči, ali ću imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji – što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš? Hoće li čak tvoja majka – majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Karolin, to je prošlo obećanje, ali će izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano, sem mom sopstvenom srcu – možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek – čak više nego ikad…


P.S.
Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio sve ovo ovde - sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlućila

Tvoj najodaniji Bajron”

Džordž Gordon Lord Bajron – Kontesi Terezi Gvičoli
Bolonja, 25. avgust 1819.

Tereza, moja najdraža,

Pročitah ovu knjigu u tvome vrtu.

 – Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inače je ne bih pročitao. To je jedna od tvojih najdražih knjiga, a autor je – moja prijateljica. Ti nećeš razumeti ove reči na engleskom, ni drugi ih neće razumeti: to je razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ćeš razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodićeš da je, sedeći sa tvojom knjigom, mogao misliti samo o ljubavi. U toj reči, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajviše na tvom – amore mio – sadržan je moj bivši i moj budući život. Osećam da ovde postojim i da će me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom – ti ćeš odlučiti. Ti si moja sudbina, osamnaestogodišnja žena, već dve godine van manastira: voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo. Ali, kasno je za sve. Volim te, i ti mene voliš, konačno to kažeš i ponašala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osećam prema tebi i mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim. Pomisli ponekad na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali – ali to se nikada neće desiti, dok god ti sama to ne poželiš.

Bajron
Bolonja, 25. avgust 1819.

 „Ljubav je pobedila, nemam snage da napustim zemlju u kojoj ti živiš. Moram da te vidim bar još jednom... Ja sam građanin sveta, za mene su sve zemlje iste. Ti si jedina žena na koju neprekidno mislim. Verovao sam da je za mene najbolji izlaz, da bih sačuvao mir tvoje porodice, da otputujem. Ali, ti si odlučila da se vratim u Ravenu. Učiniću to i sve će da bude kako ti hoćeš. Drugo ništa više nemam da ti kažem”.

DOSIJE: LORD BAJRON (7)

________________________________

Jane Clairmont Lord Byronu 1815.


Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće … Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka… Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.

Bajron, Poezija 

Skice o životu lorda Bajrona  

Beleška o Bajronu 

Pisma Mileni Jesenskoj , Franc Kafka

 

Kad je Franc Kafka umro, u njegovom pisaćem stolu pronađeno je ovo pisamce naslovljeno na njegovog dugogodišnjeg prijatelja Maksa Broda:

Dragi Makse, moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami pošteno spale...

Tvoj Franc Kafka.

 

Kafka je neprestano težio ženidbi i braku. U 'Pismu ocu', pismu koje nikada nije poslao, napisao je:

Oženiti se, osnovati porodicu, uzeti svu decu koja dođu, održati ih u ovom nesigurnom svetu, i čak još malo voditi, najviše je, po mom mišljenju, što uopšte može uspeti nekom čoveku. Što to prividno lako uspeva mnogima nije nikakav protivdokaz, jer, prvo, uspeva to stvarno malobrojnima i, drugo, većinom ti malobrojni ne 'izvode' to, nego se to s njima naprosto događa; to nije, doduše, ono najviše, ali još uvek je vrlo veliko i vrlo časno (pogotovo što se ono 'izvoditi' i 'događati se' ne može se potpuno razdvojiti jedno od drugog). I konačno, ne radi se o tom najvišem, nego samo o nekakvom dalekom, ali pristojnom približavanju; nije ipak potrebno odleteti nekuda ravno do sunca, ali je svejedno potrebno dopuzati do nekog čistog mestanca na zemlji, koje katkada obasjava sunce i gde se čovek može malo ogrejati...

 Kafka je u toku Prvog svetskog rata oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme bila gotovo neizlečiva bolest. Godine 1920. napušta službu i od tada se leči po raznim sanatorijumima, ali bez naročitog uspeha. Tek tada pošlo mu je za rukom da se otrgne uticaju svojih roditelja i da se preseli u Berlin, gde je živeo oko godinu dana s ortodoksnom Židovkom Dorom Dyamant. Pred kraj života bolest zahvata i grlo pa više ne može ni da govori i sporazumeva se s okolinom samo pismenim putem.

Umire u sanatorijumu Kierling kod Beča 3. juna, u četrdesetoj godini života. Sahranjen je na židovskom groblju Strašnice u Pragu

 

 

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:

(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F.

 subota uveče)

Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.

Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.

***

Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."

Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.

***

Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.

* * *

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

 

 

 

______________________________

 

Pisati pisma znači razotkriti se pred avetima, što one lakomo iščekuju – napisao je Franc Kafka u jednom od svojih pisama Mileni.

Aveti su kao istina – neuhvatljive, neobuzdane, lutaju po prostoru i vremenu, zaustave se samo za trenutak na nekoj raskrsnici ili u nečijem snu da izazovu, a onda iščeznu u senke.
 

Sudbina Milene Jesenske, najsnažnije ljubavi u životu Franca Kafke, koju je nazvao svojim morem, probudila je u meni želju, nakon čitanja Pisama Mileni, šezdesetih godina proslog veka, da saznam nesto više o njoj, da eventualno pronađem njena izgubljena pisma.
 

Milena Jesenska je bila novinar, dopisnik praske Tribune i drugih listova iz Beča, u vreme između dva Svetska rata, slobodoumna i samosvesna žena. Ona je prva shvatila veličinu Kafkinog dela koji je rođen u Českoj, a pisao na nemačkom jeziku. Prevodila je njegove pripovetke i uvela ga u svet literature. Kafka joj je bio ne samo neizmerno zahvalan, već i smrtno zaljubljen u nju. Ali, Milena je bila udata, nije joj bila dozvoljena ni prepiska sa Kafkom. Ipak, iz njegovih pisama mogli su se naslutiti njeni odgovori.
 

Počela sam da istražujem život Milene Jesenske. Pisala sam prijateljima u Prag, u nadi da ću saznati još nešto, sem onog što je Kafka napisao u Pismima Mileni. Međutim, te godine su u Pragu bile vreme kada su se sva vrata zatvarala preda mnom, kao da je postojala zavera ćutanja. Arhiv Tribune bio je nedostupan. Čak ni u Muzeju Franca Kafke nisu bili predusretljivi. Moje interesovanje prihvatili su sa podozrenjem. Tako mi nije preostalo ništa drugo već da čitam ono do čega sam mogla da dospem, Dnevnik Franca Kafke, njegov Zamak , nedovršene rukopise i sve ono što je pre toga objavio.
 

Ali, najviše sam saznala o Mileninom načinu mišljenja iz njenih feljtona do kojih sam ipak došla. Milica Vujičić, sa Katedre za istoriju umetnosti Beogradskog univerziteta, donela mi je iz Praga foto-kopije Mileninih feljtona koje je nakon mnogo peripetija pronašla u podrumu gde se čuva Tribuna iz 1920-1930. Feljtone mi je prevela koleginica sa Radija, Milada Pavlović.
 

Nastavila sam istraživanje o Mileninom životu. U knjizi Margarete Buber-Nojman Zatočenice Hitlera i Staljina pročitala sam da je autor ovog dela bila s Milenom Jesenskom do poslednjeg dana njenog života, 17. maja 1944. godine, kada je umrla u svojoj 48. godini. Iz odgovora koje joj je Kafka slao, mogle su se naslutiti i njene reči: Tvoja mudrost i gordost nisu mogle da prihvate privid . Polovičnost je van tvog sistema, a ja sam shvatila da naša sudbina nije naša, već da ona traje u nama, te stoga njome ne možemo upravljati. Ja ću ti ipak ostati večni pratilac i ti ćeš jednom otkriti moju vernost negde na drugoj strani sveta.
 

Milena je, dakle, ispunila svoje obećanje Kafki. Nije ga napustila ni dve decenije nakon njegove smrti, kada je stavila žutu zvezdu na rukav i dobrovoljno se pridružila Jevrejima koji su odvedeni u logor. Pošla je za njim – na drugu stranu sveta – kako piše u jednom tekstu, objavljenom u Tribuni 21. juna 1921. pod pseudonimom A.X. Nessey, kako je često potpisivala svoje tekstove.

 

Margareta Buber-Nojman upoznala je Milenu u logoru Ravensbrik i postala njen poverenik i jedini prijatelj. Ona će kasnije napisati knjigu Milena Kafka's Freundin. Ali, trebalo je da prođe mnogo vremena da njeno delo odjekne u svetu. Naime, prema Margareti Buber-Nojman postojalo je nepoverenje kao i onih dana kada je u Ravensbrik dovedena iz koncentracionog logora u Karagandi /Kazahstan/, gde je bila zatočenik NKVD-a. Sovjetska policija predala ju je 1940. berlinskom Gestapou. Njenim rečima, da su je nakon pet godina prinudnog rada u kazahtanskom logoru, Rusi predali Gestapou, bilo je zaista teško poverovati, i to je prva učinila Milena Jesenska.

Margareta je nije zavolela samo zbog toga, veš i zato što je Milena bila ličnost snažnog duha i svetlog pogleda, kako je predstavila u svojoj knjizi. I u Kafkinim pismima moglo se pročitati - poput mora, svetlost koja zrači cak i kada je više nema, - i onda kada kažu da nije postojala sem kao žena kojoj je čuveni pisac slao ljubavna pisma. Mozaik njihove prepiske ipak se mogao sklopiti. Kafkina ljubav, kao što je ona verovala, nadživela je njihovo bivstvovanje. Moralo je da prođe vreme da bi se to dokazalo – doba iskušenja, proba, inicijacije, smrti…
 

Poslednje dane svog života Kafka je proveo u sanatorijumu Kirling kod Klosternojburga u Donjoj Austriji. Tamo ga je posećivao njegov verni prijatelj Maks Brod. Kraj njega je bila i Dora Dijamant, o kojoj pišu kao o poslednjoj Kafkinoj ljubavi. Ali, u poslednjem pismu koje je on pisao, toliko je bio slab da nije uspevao da završi rečenicu. To je učinila ona, Dora Dijamant. Napisala je zatim adresu Kafkinih roditelja. Da li je Franc svoje poslednje pismo želeo njima da uputi...?
 

Gde su nestala Milenina pisma? Da li ih je tog proleća Franc Kafka uništio ili je to neko drugi učinio?

Pokušala sam da odgonetnem odgovore Milene Jesenske, da odgovorim umesto nje na pisma koja bi bila poput njenih. Naše je doba vreme novih zaborava i vaskrsnuća, drugih verovanja i simbola. Nastojala sam da prizovem te prohujale godine. Kada sam završila Milenina pisma i predala ih izdavaču, jedne noći probudio me je urednik i upitao - da li sam ih odista pronašla?
 

Tog istog proleća, kako mi je pisao Ernst Pavel, autor The Nightmare of Reason iz Grejt Neka kraj Njujorka: U Francuskoj se događaju neverovatne stvari. Francuzi su konačno otkrili Evropu. Izložba o Beču – Apocalypse Joyeuse – u Muzeju Pompidu – nouvel vague.
Vitrine svih knjižara su pune prevoda. Bio sam u Parizu kada je Margaret Buber-Nojman, o kojoj Vi pišete, dobila nagradu za najbolju knjigu prevedenu te godine na francuski jezik – O Mileni Jesenskoj.
Sada u svojoj 86. godini, pozvana je u Pariz i gotovo je neverovatno da je s obzirom na sve ono kroz šta je prošla – fizički i intelektualno u odličnom stanju. Kupio sam i zbirku Mileninih članaka “Vivre”, koje je sakupila Dorothea Rein 1985. I izvinite za unakazivanje srpskog jezika – nous sommes tous des Juifs allemands… Ernst Pavel je dobio nagradu za The Nightmare of reason, najvišu američku nagradu za biografsko delo. Pavel je godine pred Drugi svetski rat proveo u Beogradu i radio u knjižari Gece Kona, što je vrlo zanimljivo, ali trenutno nije predmet našeg interesovanja. Ukoliko se moja osnovna želja zaturila, bila je da zabeležim: gotovo istovremeno pojavu tri knjige o Mileni Jesenskoj, nakon četrdeset godina od dana kada je njeno srce prestalo da kuca.

Da, moj odgovor uredniku je glasio:
 

Sve ličnosti u knjizi istinite su, kao što su autentični geografski pojmovi i vreme u kome se sve ovo zbivalo. Izmišljeni su samo neki događaji. Ali, da su morske struje odredile drugi pravac vetrova nad Evropom, mozda bi se sve događalo kao što je ovde zapisano.
 

Knjigu Milenina pisma Kafki objavila je 1988. godine Književna zajednica Novog Sada. Sada se ova zamišljena pisma objavljuju sa Kafkinim autentičnim pismima Mileni Jesenskoj. Kafkina pisma, koje sam koristila, prevodi su Zdenke Brkić.

Ana Somlo
Avgust 2005

 

Fernardo Pessoa

 

 

 

Nisam ništa.
Nikad neću biti ništa.
Ne mogu želeti da budem ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.“ 


iz poeme Trafika
________________________________________

Dok god osećam povetarac u svojoj kosi
I dok vidim sunce koje sija po lišću
Ja neću tražiti više.
Šta jos sudbina može da mi da
Do života koji se živi u trenutku
Kakvo neznanje?
Mudar je onaj koji ne traži.
Lutalica će naći u svim stvarima
Ponor i sumnju u sebe.

                                      __________________________________________

Alvaro de Kampuš)
Iz knjige "Potpuni stranac"
Fernando Pesoa (1888-1935)


Ova stara teskoba,
Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,
Izlila se iz krčaga,
U suze, u puste maštarije,
U snove nalik na košmare bez strave,
U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se,
Jedva i znam kako treba da se vladam u životu
S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!
Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!
A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,
Ovo otprilike,
Ovo i može i ne mora...,
Ovo.
Zatočenik u ludnici je barem neko.
Ja sma zatočen u ludnici bez ludnice.
Ja sam hladnokrvno lud, Sumanut i oštrouman,
Svemu sam tuđ i jednak svima:
Spavam budan sa snovima koji su ludost
Jer nisu snovi.
Takav sam...
Jadna stara kućo mog izgubljenog detinjstva!
Šta bi rekla kad bi znala kakav sam beskućnik danas!
Šta se to desilo s tvojim mališanom? Poludeo je.
Šta je s onim što je spokojno spavao
Pod tvojim palanačkim krovom?
Poludeo je.
Šta li je s onim što sam bio? Poludeo je.
To sam danas ja.
Kad bih makar mogao da verujem u bilo šta!
Recimo u onaj totem donesen iz Afrike
Koji smo u čuvali u kući.
Bio je grozan, bio je nakaradan,
Al ipak, imao je u sebi nečeg božanskog,
Kao i sve u šta se veruje.
Kad bih barem mogao da verujem u neki totem –
Jupitera, Jehovu, Čovečanstvo –
Svaki bi mi dobro došao,
Jer ništa na svet i ne postoji
Izvan onog što mislim da postoji.
Prsni, srce od bojenog stakla!   

Alvaro de Kampuš

_______________________________________

U kući preko puta mene i mojih snova,
kakva sreća uvek vlada!
Stanuju tamo osobe meni nepoznate, koje sam već video,
Mada ih nisam video nikada.
Srećne su, jer nisu ja.
Deca što se igraju na visokom balkonu,
Žive među saksijama cveća,
Bez sumnje, večno.
Glasovi koji dopiru iz porodičnog gnezda,
Stalno pevuše, bez sumnje.
Da, moraju da pevuše.
Kad je slavlje ovde, na ulici, slavlje je i tamo u kući.
Tako i treba da bude u svetu gde se sve usklađuje –
Čovek sa prirodom, jer i grad u prirodu spada.
Kakva velika sreća ne biti ja!
Ali, zar i drugi ne osećaju tako?
Koji drugi? Nema drugih.
Tuđa osećanja su kuća čiji su prozori zatvoreni,
A ako se i otvore,
To biva samo zato da bi se igrala deca na ograđenoj terasi,
Među saksijama cveća kome nikad ne saznah ime.
Drugi ne osećaju nikad.
Osećamo samo mi,
Da, svi, mi,
Čak i ja, koji ovog časa ne osećam više ništa.
Ništa? Ne znam.
Jedno ništa koje boli.

Alvaro de Kampuš

_____________________________________



Odlaganje



Prekosutra, da samo prekosutra...
Sutra ću početi da mislim na prekosutra.
To je jedina mogućnost: danas nikako ne...
Ne, danas ništa; ne mogu danas.
Zamršena upornost moje objektivne subjektivnosti,
san moga stvarnog života, umetnut,
iznemoglost prerana i beskrajna,
iznemoglost sveta da se uđe u tramvaj.
Ta vrsta duše...
Samo prekosutra...
Danas bih hteo da se pripremim,
hteo bih da se pripremim, kako bih sutra mogao misliti
na idući dan...

On je presudan.
Već imam nacrtan plan; ali ne, danas ne crtam planove,
Sutra je dan planova.
Sutra ću sesti za stol da osvojim svet;
ali svet ću osvojiti tek prekosutra...
Imam želju da zaplačem,
imam želju da zaplačem naglo, iznutra...
Ne, ne pokušavajte saznati ništa više,
to je tajna i neću govoriti.

Samo prekosutra...
Kad sam bio dete, celu sedmicu sam se radovao nedeljnom
cirkusu. Danas me raduje samo nedeljni cirkus od ciel sedmice
mog detinjstva.

Prekosutra bit ću drugi.
Moj život će triumfirati...
Sve moje sposobnosti inteligentna,
odgojena i praktična čoveka
bit će dekretom sabrane,
ali sutrašnjim dekretom.
Danas hoću da spavam,
a sutra ću sve urediti...

Za danas, ima li kakva predstava, koja bi obnovila moje
detinjstvo?
Pa čak da i sutra kupim ulaznicu,
jer tek prekosutra će biti dobra predstava...
Pre ne...
Prekosutra ću se latiti poslova, koje ću sutra proučiti.
Prekosutra ću konačno biti ono, što danas nikako ne mogu biti.
Samo prekosutra.
Pospan sam kao izgubljen pas na hladnoći.
Veoma sam pospan.
Sutra ću ti reći reči, ili prekosutra,
Da, možda jedino prekosutra...

Budućnost...
Da, budućnost...




Odlomci

Iz mog sela vidim sve što se sa zemlje može videti od Vasione...
Zato je moje selo veliko kao bilo koje drugo mesto,
Jer ja sam po meri onoga što vidim
A ne po meri svoje visine...
U gradovima život je manji
Nego ovde u mojoj kući na vrhu ovog brega.
U gradu velike zgrade zagrađuju vidik,
Zaklanjaju obzorje, odvlače naše poglede daleko od svakog neba,
Pretvaraju nas u patuljke jer nam uskraćuju ono što nam naše oči
mogu dati,
I stvaraju od nas siromahe, jer je gledanje naše jedino bogatstvo.

_____________________________________________________
 

Bolja je ptica


Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gdje je više nema,
a to ničemu ne služi.

Sjećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sjećati se znači ne vidjeti.

Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaziti.

________________________________________

 

 

 Ko se nađe u prilici da se pokloni senima najvećeg portugalskog pesnika, čiji se grob od 1985. godine nalazi u manastiru Sveti Žeronim, pored najvećih nacionalnih veličina – Vaska da Game i Luisa de Kamoisa – moći će na nadgrobnoj steli da pročita stihove jedne ode Rikarda Reiša ( Fernanda Pesoa) , koji glase:



Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe
Ništa nije prekomerno, okrnjeno.
Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe
U najmanje što činiš.
Tako u jezeru svakom ceo mesec
Blista, jer živi u visini. 


 ---------------------

Nije samo tuđa mržnja ili zavist
Ono što nas sputava i kinji; ko nas voli
Jednako nas sputava ljubavlju.
Neka mi bogovi dopuste da, očišćen od svih
Osećanja, steknem hladnu slobodu
Pustih planinskih visova.
Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće
Slobodan je; ko nema, i ne priželjkuje,
Čovek ravan je bogovima.

                                                                -------------------------

Ja sam čuvar stada.
Stado su moje misli
A moje su misli svi opažaji.
Mislim očima u ušima
I rukama i nogama
I nosom i ustima.

Misliti jedan cvet znači videti ga i omirisati
A pojesti neki plod znači saznati njegov smisao. 

Zato, kad se po vrelom danu
Rastužim od silnog uživanja,
I izvalim na travu
I slopim užarene oči,
Osećam da mi je celo telo u stvarnosti opruženo,
Istinu znam i srećan sam.

-------------------

 

SVA LJUBAVNA PISMA

Sva su ljubavna pisma
smešna.
Ne bi bila ljubavna pisma da nisu
smešna.
I ja sam svojedobno pisao ljubavna pisma,
kao i druga,
smešna.
Ljubavna pisma, ako ima ljubavi,
moraju biti smešna.
Ali, napokon,
samo su stvorenja što nigda ne pisahu
ljubavna pisma
smešna.
Kamo sreće da opet dođe vreme kad pisah
nesvesno
ljubavna pisma
smešna.
Istina je da mi danas
ostaše samo uspomene
na ljubavna pisma
kako su bila
smešna.
Svaka naglašena reč
(kao i sva naglašena čuvstva)
naravno da je tako

----------------------------

Čuvar stada I

I

Ja nikada nisam čuvao stada,
Ali, kao da jesam,
Moja je duša poput čobanina,
Poznaje vetar i sunce zna
I ide pod ruku s godišnjim dobima
Korača napred i gleda.
Svekoliki mit Prirode bez ljudskog prisustva
Dolazi da sedne kraj mene.
Ali ja sam tužan kao zalazak sunca
U našoj uobrazilji
Kao u dnu ravnice najedanput zahladni
I oseća se da je noć
Kao neki leptir ušla kroz prozor.
Ali moja je tuga spokojna
Zato što je prirodna i pravedna
A to je baš ono što i mora u duši da se nalazi
Kad ona misli da postoji
Dok ruke beru cveće bez razmišljanja.
Kao zvon praporaca
Iza okuke druma
Moje su misli zadovoljne.
Jedino mi je žao što znam da su zadovoljne,
Jer, kada to ne bih znao,
Umesto što su zadovoljne i tužne,
Bile bi vesele i zadovoljne

Čuvar stada II

II
Navikao sam da hodam drumovima.
Gledajući pri tom i levo i desno,
I da se katkad osvrnem unazad…
A ono što vidim svakog časa
To još nikad ranije video nisam,
I savršeno sam toga svestan…
Umem da se prepustim onom suštom ushićenju
Koje bi doživelo dete ako bi, pri rođenju,
Primetilo da se zaista rodilo…
Osećam kako se svakog trenutka rađam
Za večitu novinu Sveta…
Verujem u svet kao u belu radu
Zato što ga vidim. Al ne mislim o njemu
Jer misliti znači ne shvatati…
Svet nije stvoren da bismo mislili o njemu
(Misliti znači imati bolesne oči)
Već da bismo ga gledali i bili s njim saglasni…
Nemam nikakve filozofije: imam čula…
Ako o Prirodi zborim, ne činim to stoga što je poznajem
Nego zato što je volim, a volim je baš zbog toga
Jer onaj ko voli nikad ne zna šta to voli
I ne zna zašto voli, niti zna šta je ljubav…
Voleti, to je večna bezazlenost,
A jedina bezazlenost – da se ne razmišlja…

Alberto Kaeiro (Fernando Pesoa)

Čuvar stada III

III
U predvečerje, naslonjen na prozor,
I znajući, po slutnji samo, da ispred mene polja postoje,
Čitam dok me oči ne zabole
Knjigu Sezarija Verdea.
Kako ga samo žalim! On je bio seljak
Koji je zarobljen u slobodi hodao gradom.
Ali način na koji je gledao u zgrade,
I način na koji je opažao ulice.
I način na koji je poimao stvari,
Svojstven je onome ko gleda drveće,
Onome ko obara oči dok putem ide
I obraća pažnju na cveće u poljima.
Zato je on nosio u sebi onu veliku tugu
Koju nikad nije priznao otvoreno,
Ali je išao gradom kao što se tumara poljima
I tužan kao što je tužno čuvati suvo cveće po knjigama
I držati biljke po ćupovima.
Alberto Kaeiro (Fernando Pesoa)

 

Čuvar stada IV

 

IV

Večeras se sručila oluja
Niz padine neba
Kao kakva silna lavina…
Kao da neko s visokog prozora
Stolnjak istresa,
A mrvice u padu stvaraju izvesnu buku,
Jer padaju sve u isti mah,
Kiša je s neba padala
I puteve zamračila…

Kada su munje vazduh zaparale
I zatresle prostor
Kao neka velika glava što kaže ne,
Ne znam zašto – al svakako ne iz straha –
Počeh da se molim Svetoj Barbari
Kao da sam nečija stara tetka…

Ah! Dok sam se Svetoj Barbari molio
Imao sam utisak da sam još jednostavniji
Nego što sam smatrao…
Osećao sam da sam blizak i prisan

I da sam imao osećanja i zamisli prosto zato da bih ih imao
Kao što cveće ima miris i boju..
Osećao sam se kao neko ko može da veruje u Svetu Barbaru…
Ah! Kad bi se moglo verovati u Svetu Barbaru!

(Onaj ko veruje da postoji Sveta Barbara,
Da li smatra da je ona žena vidljiva
Ili je nekako drugačije zamišlja?)

(Kakva izveštačenost! Šta
o Svetoj Barbari znaju
Cvetovi, drveće, stada?…Jedna grana,
Kad bi umela da misli, nikad ne bi uspela
Da smisli ni anđele ni svece..
Mogla bi da poveruje da je sunce
Bog, a oluja gomila
Razjarenog sveta iznad nas…
Ah, kako su i najprostiji ljudi
Bolesni smeteni i glupi
U poređenju s čistom jednostavnošću
I zdravim postojanjem
Biljaka i drveća!)

A ja, misleći o svemu tome,Ponovo sam narušio svoju sreću..
Postao sam mračan i bolestan i turoban
Kao dan kome još od jutra preti oluja
A ne stiže čak ni kad padne mrak.

 

Alberto Kaeiro (Fernando Pesoa)

 

 

ODA

 

 

Dođi, sedni do mene, Lidija, na obali reke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)

Onda ćemo misliti, velika deca, da ovaj život
prolazi i ne staje, ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vredno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao reka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima reka će jednako teći
i uvek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako reka teče.

Naberimo cvetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne verujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš ako postanem sena, setiti mene posle,

a da te sećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bEjasmo drugo osim deca.

I ako pre mene poneses obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se setim na obali,
tužna poganko s cvećem u krilu.

___________________________________________

LJUBAV JE SVOJEVRSNO DRUŠTVO...

Ljubav je svojevrsno društvo,
Ne znam više hodati sam putovima,
jer više ne mogu ići sam.
Jedna me vidljiva misao tera da hodam brže
a vidim manje i da istodobno žarko žudim sve videti.
Čak i njezina odsutnost biva samnom,
a ljubim je toliko da ne znam kako je žudeti.

Ne vidim li je, zamišljam je, i jak sam poput visokoh stabala,
videći je, tresem se, i ne znam što se dogodi s onim
što ćutim, u njezinoj odsutnosti.
Celim sam svojim bićem neka sila što me napušta,
cela me zbilja gleda kao suncokret s njezinim licem u
središtu.

 _________________________________________________

drugi prevod

Ljubav je društvo.
Ne znam više sam da hodam putevima,
Jer više ne mogu da hodam sam.
Neka nevidljiva misao nagoni me da brže hodam
A vidim manje, a da u isti mah vidim sve.
Čak i njeno odsustvo u korak sa mnom ide.
A ja je toliko volom da ne umem da je želim.
Ako je ne vidim, zamišljam je i tada sam snažan kao visoko drveće.
Ali ako je vidim, uzdrhtim i ne znam šta se zbilo s onim što sam osećao u njenom odsustvu.
Sav sam neka snaga koja me napušta.
Svekolika stvarnost me posmatra poput suncokreta s njenim licem u sredini.

__________________________________________________

Želim cvet što si

Želim cvet što si, ne onaj što daješ.
Jer mi odbijaš ono što ne ištem.
Bit će časa da odbiješ
posle nego budeš dala.
Cvete, budi mi cvet! Ubere li te
kobne sfinge ruka lakoma, večna ćeš
seno, lutati besmislena
tražeć' ono što ne dade.
da otvoren Bog ostane.

 

                          ___________________________________________________

 

NA SVETU...

 

Na svetu, sama sa sobom, ostaviše me
bogovi, koji svime raspolažu.
Ne mogu ništa protiv njih: ono
što mi daju primam bez reči.
Tako se i žito pod vetrom povija,
a kad vetar prođe, ono se podiže.

____________________________________________

Ako se setim onog koji bejah, nekog drugog sebe vidim,
A prošlost je sadašnjost u sećanju.
Onaj koji bejah to je neko koga volim
Ali samo u snu.
A ako mi duh razdire neki žal
To ne žalim ja za sobom niti za prošlošću viđenom,
Već za onim koji obitava
Iza mojih slepih očiju.
Ništa, sem trenutka, ne poznaje me.
I sećanje moje ništa je, a ovaj
Sadašnji i onaj bivši ja
Samo su dva različita sna.

__________________________________

Izvan Neposredne Stvarnosti ničega i nema

Noć je. Noć mrkla. Na nekoj kući, na ogromnoj udaljenosti
Sja svetlost s jednog prozora.
Vidim je i osećam se kao čovek od glave do pete.
Čudno je da me čitav život osobe koja tamo stanuje, a ne znam ni ko je ni šta je,
Privlači jedino zbog te svetlosti viđene iz daljine.
Nema sumnje da je njen život stvaran i da ona ima lice, kretnje,
porodicu i zanimanje.
Ali mene sada zanima jedino svetlost s njenog prozora.
Uprkos činjenici da je svetlost tamo zato što je ta osoba upalila,
Svetlost za mene predstavlja neposrednu stvarnost.
A ja nikad ne prelazim granice neposredne stvarnosti.
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema.
Ako ja, sa mesta gde se nalazim, jedino tu svetlost vidim,
Samo ona i postoji, u odnosu na udaljenost s koje je posmatram.
Čovek i njegova porodica stvarni su s druge strane prozora.
Ja sam s ove strane, na ogromnoj udaljenosti.
Svetlost se ugasila.
Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?

                                            ____________________________________

 

 

Ako, kad mene više ne bude, požele da napišu moju biografiju,
Ništa jednostavnije ne postoji.
Tu samo dva datuma ima – moga rođenja i moje smrti.
Između jednog i drugog svi su dani moji.

Mene je lako definisati. Živeo sam kao očajnik kleti.
Voleo stvari bez i trunke nežnosti.
Nikad nisam imao želja koje ne bih bio kadar da ostvarim, jer nikad
nisam oslepeo.
Čak je i slušanje za mene uvek bilo tek dopuna gledanju.
Spoznao sam da su stvari stvarne i da se sve međusobno razlikuju;
Spoznao sam to očima, nikada mislima.
Spoznati to mislima značilo bi ustanoviti da su sve jednake.
Jednoga dana obuzeo me je san, kao svako dete.
Sklopio sam oči i zaspao.
A osim toga, bio sam jedini pesnik Prirode.
                                  

 

 ____________________________________

POMORSKA ODA (I)

Sam, na pustom gatu, u ovo letnje jutro,
Gledam ka ulazu u luku, gledam ka Beskraju,
Gledam i raduje me što vidim
Jedan mali, crni i jasan parobrod što uplovljava.
Pomalja se u daljini, razgovetan, klasičan na svoj način,
I ostavlja za sobom u vazduhu dalekom prazan pramen svoga dima.
Ulazi i jutro ulazi sa njime, a nad rekom,
Ovde-onde, pomorski život se budi,
Dižu se jedra, pomiču se tegljači,
Promiču male barke iza lađa u luci.
Pirka laki povetarac.
Ali moja je duša uz ono što slabije vidim,
Uz parobrod koji stiže,
Jer uz njega je Daljina, Jutro,
Pomorska suština ovog Časa,
Bolna slast što u meni raste kao mučnina,
Kao prvi znak morske bolesti, ali u duhu.
Gledam parobrod izdaleka, s velikom nezavisnošću duše,
A u meni se, polagano, neko kormilo pokreće.

Parobrodi što izjutra ulaze u luku
Donose pre moje oči
Radosnu i tužnu tajnu dolazaka i odlazaka.
Donose sećanja na daleka pristaništa i druge trenutke
Drugog načina postojanja istog čovečanstva u drugim krajevima.
Svako je pristajanje, svako odvajanje lađe,
(Osećam to u sebi kao vlastitu krv)
Nesvesno simbolično, strahovito
Preteće metafizičkim značenjima
Što remete u meni moje nekadašnje biće.

Ah, ceo je gat jedna čežnja od kamena!
A kad se lađa od obale odvaja
I kad se najednom zapaža da se otvorio prostor
Između ivice gata i broda,
Obuzima me, ne znam zbog čega, neka nova mora,
Jedna magluština tužnih osećanja
Što blešti na suncu mojih zatravljenih teskoba
Kao prvi prozor u koji bije zora,
I obavija me kao uspomena na neku drugu osobu
Koja je na volšeban način bila moja.
___________________________________________

                                                    

                                                         Pročitaj još: 
                                                   *       proza
                                                   *      Ultimatum Evropi