Anton Pavlovič Čehov,ŽENA BEZ PREDRASUDA

ŽENA BEZ PREDRASUDA

Maksim Kuzmič Saljutov je visok, u ramevima razvijen i kršan. Njegova telesna građa može se smelo nazvati atletskom. Izvanredno je snažan. On savija novčiće, čupa s korenjem mlado drveće, zubima podiže tegove i kune se da na zemlji nema čoveka koji bi se usudio da se porve s njim. On je hrabar i smeo. Nije viđeno da se on bilo kada bilo čega bojao. Naprotiv, njega se boje i blede pred njim kad je ljut. Muškarci i žene ciče i crvene kad im on steže ruke: boli ih! Negov divni bariton nemoguće je slušati, jer od njega zagluhnu uši... Silan čovek! Ne znam drugog čoveka sličnog njemu.

I ta čudovišna, neljudska, volujska snaga ni na šta nije ličila, ličila je na crknutog pacova, kad je Maksim Kuzmič izjavljivao ljubav Jeleni Gavrilovnoj! Maksim Kuzmič je bledeo, crveneo, drhtao i nije imao snage ni stolicu da podigne kad je trebalo da preko svojih velikih usana prevali: "Ja vas volim." Snagu kao da je nešto zbrisalo, a njegovo veliko telo pretvorilo se u veliku praznu mešinu.

On je izjavljivao ljubav na klizalištu. Ona je letela kao ptičica po ledu, laka kao perce, a on jureći za njom, drhtao je, gubio dah i šaputao. Sa lica mu se čitala patnja... Vešte, čvrste noge klecale su i zaplitale se kad je trebalo na ledu urezati nekakav komplikovani monogram... Vi mislite da se on plašio odbijanja? Ne, Jelena Gavrilovna ga je volela i žudela za tim da joj on ponudi ruku i srce... Ona, mala, slatka, smeđa, bila je gotova da svakog trenutka sagori od nestrpljenja... Njemu je već trideset godina, nema bogzna kakav položaj, novaca nema baš mnogo, ali zato je tako lep, duhovit, vešt! On odlično igra, odličan je strelac... Niko ne jaše bolje od njega. Jednom, kad su zajedno jahali, preskočio je takav jarak preko koga bi se zamislio da li da skoči svaki engleski jahač!...

Nemoguće je ne voleti takvog čoveka!

I sam je znao da je voljen. Bio je ubeđen u to. Ali ga je mučila jedna misao... Ta misao pritiskala mu je mozak, izazivala u njemu bes, terala ga da plače, nije mu dala ni da pije ni da jede, ni da spava... Trovala mu je život. On se zaklinjao na ljubav a istovremeno mu je ta misao rila po mozgu i udarala u slepoočnice.
- Budite moja žena! - govorio je Jeleni Gavrilovnoj. - Ja vas volim! Ludo, strašno!
A sam je istovremeno mislio: "Imam li ja pravo da budem njen muž! Ne, nemam! Kad bi ona znala kakvog sam porekla, kad bi joj neko ispričao moju prošlost, ona bi me ošamarila! Sramna, nesrećna prošlost! Ona iz poznate porodice, bogata, obrazovana, pljunula bi me kad bi znala kakva sam ja ptičica!"

Kad mu se Jelena Gavrilovna obisnula oko vrata i zaklela mu se da ga voli, on nije bio srećan.

Ta misao sve mu je otrovala... Vraćajući se sa klizališta kući, grizao je usne i mislio: "Ja sam podlac!" Kad bih bio častan čovek, ja bih joj ispričao sve... sve! Bio sam dužan, pre nego što sam joj izjavio ljubav, da joj otkrijem svoju tajnu! Ali ja to nisam učinio i, ja sam, znači, nitkov, podlac!"

Roditelji Jelene Gavrilovne dali su svoj pristanak na njen brak s Maksimom Kuzmičom. Atleta im se sviđao: umeo je da poštuje i kao činovnik mnogo je obećavao. Jelena Gavrilovna osećala se kao da je na sedmom nebu. Bila je srećna. Zato je jadni atleta bio daleko od sreće! Do same svadbe rastrzala ga je ista misao kao i kad je izjavljivao ljubav...

Kinjio ga je i jedan prijatelj, koji je poznavao njegovu prošlost kao svojih pet prstiju... Bio je prinuđen da tome prijatelju daje gotovo celu svoju platu.
- Počasti me ručkom u "Ermitažu"! - govorio je prijatelj. - Inače ću svima ispričati... I još mi daj dvadeset pet rubalja na zajam!

Jadni Maksim Kuzmič oslabio je, propao... Obrazi upali, na pesnicama iskočile žile. Razboleo se od misli. Da nije voljene žene, ubio bi se...
"Ja sam podlac, nitkov!" mislio je. "Morao sam joj sve otkriti pre svadbe! Neka, neka me pljune!"

Ali pre svadbe joj nije ispričao: nedostajalo mu je hrabrosti.
A i pomisao da će posle objašnjenja morati da se rastane s voljenom ženom bila je za njega užasnija od svih drugih misli!...

Došla je svadbena svečanost i mladence su venčali, čestitali im i svi su se divili njihovoj sreći. Siroti Maksim Kuzmič primao je čestitanja, pio, igrao, smejao se, ali je bio strašno nesrećan. "Ja ću sebe, stoku, prisiliti da joj sve objasnim! Mi smo venčani, ali još nije kasno! Možemo se i rastati!"

I on joj je ispričao...

Kad je došao određeni čas i kad su mladence ispratili u spavaću sobu, preovladali su savest i poštenje... Drhteći sav, jedva dišući, ne znajući za sebe, bled, Maksim Kuzmič joj bojažljivo priđe i uzevši je za ruku reče:
- Pre nego što pripadnemo... jedno drugome, ja moram... moram da ti otkrijem...
- Šta ti je, Maks? Ti si bled! Svih ovih dana si bled, ćutljiv... jesi li bolestan?
- Ja... moram da ti sve ispričam, Ljelja... Sednimo... Moram te poraziti, otrovati tvoju sreću... ali šta da se radi? Dužnost, pre svega... Ispričaću ti sve o svojoj prošlosti.
Ljelja razrogači oči i kiselo se osmehnu...
- Hajde, pričaj... Samo brže, molim te. I nemoj tako drhtati.
- Ja sam se ro... rodio u Tam... tam... bovu. Moji roditelji bili su mali ljudi i strašno siromašni... Ispričaću ti kakva sam ptičica. Bićeš užasnuta. Pričekaj!... Videćeš... Bio sam prosjak... Kad sam bio dečak, prodavao sam jabuke... kruške...
- Ti?!
- Užasavaš se? Ali, mila, to još nije tako strašno. O, mene nesrećnika! Proklećete me ako saznate.
- Ama šta?
- Kad sam imao dvadeset godina... bio sam... bio... oprostite mi! Ne terajte me! Bio sam... klovn u cirkusu!
- Ti!? Klovn!

Saljutov, u iščekivanju šamara, pokri rukama svoje bledo lice... Bio je gotov da se onesvesti...

- Ti... klovn? I Ljelja se stropoštala s divana... poskočila... stala trčati...

Šta joj je? Uhvatila se za stomak... Spavaćom sobom odjekivao je, razlegao se smeh, sličan histeričnom...

- Ha-ha-ha... Ti si bio klovn? Ti? Maksim... Mili moj! Izvedi mi nešto! Dokaži da si to bio! Ha-ha-ha! Mili moj!
Ona priskoči Saljutovu i zagrli ga...
- Izvedi nešto! Dragi! Mili!
- Ti se smeješ, nesrećnice? Prezireš me?
- Izvedi nešto! Umeš li da ideš i po konopcu? Hajde!

Obasula je muža poljupcima, priljubila se uz njega, počela da tepa... Nije se primećivalo da se ljuti... On, ništa ne shvatajući, srećan, udovolji ženinoj molbi.

Priđe krevetu, izbroja do tri i zaustavi se s nogama uvis, naslanjajući se čelom na ivicu kreveta...
-Bravo, Maks! Bis! Ha-ha! Mili! Joooš!
Maks se zaljuljao, skočio u istom položaju s kreveta i počeo da hoda na rukama...

Ujutru su Ljeljini roditelji bili zapanjeni.
- Ko to tamo gore lupa? - pitali su oni jedno drugo. - Mladenci još spavaju... Sigurno se posluga ludira... Kako lupaju! Gadovi jedni!

Tatica se popeo gore, ali poslugu tamo nije našao.
Na njegovo veliko čuđenje buka je dolazila iz sobe mladenaca. On je malo postojao pred vratima, slegao ramenima i odškrinuo ih... Kad je zavirio u spavaću sobu, naježio se i zamalo nije umro od čuđenja: nasred spavaće sobe Maksim Kuzmič izvodio je u vazduhu najvratolomniji salto mortale; pored njega stajala je Ljelja i aplaudirala. Oboma su lica sijala od sreće.

George Orwell, Tolstoj i Shakespeare

Tolstoj i Shakespeare

Prošle nedelje istakao sam da umetnost i propaganda nisu nikada potpuno razdvojene i da je to ono što smatramo čistim estetičkim sudovima uvek do određene mere iskrivljeno moralnim, političkim ili religioznim sklonostima. Dodao sam da su u mukotrpnim vremenima, kao što je poslednih deset godina, u kojima nijedna razumna osoba ne može zanemariti što se događa oko nje ili izbeći opredeljivanje, te potisnute skonosti došle bliže do naše svesti. Kritika sve više i više postaje otvoreno borbena, i čak prikazivati se ravnodušnim postaje vrlo teško. Ali se na osnovi toga ne može zaključiti da ne postoji estetsko prosuđivanje, te da je svako umetničko delo jednostavno i isključivo politički pamflet koji se može vrednovati jedino kao takav. Ako tako razmišljamo onda se dovodimo u slepu ulicu u kojoj se izvesne brojne i očite činjenice više ne mogu objasniti. Da bih to pokazao primerom, ispitaću jednu od najvećih moralnih, neestetičkih kritika –– antiestetičkih kritika, moglo bi se reći –– koja je ikada napisana: Tolstojv esej o Shakespeareu.

Pri kraju svog života Tolstoj je napisao snažan napad na Shakespearea, nastojeći dokazati ne samo da Shakespeare nije bio veliki čovek, kako se o njemu govori, već da je bio pisac bez ikakve vrednosti, jedan od najgorih i najpodlijih pisaca koje je svet ugledao. Taj je esej u svoje vreme izazvao veliko ogorčenje, ali sumnjam da je na njega ikad odgovoreno na zadovoljavajući način. Štaviše, pokazaću da se na njega uglavnom nije ni moglo odgovoriti. Deo onoga što Tolstoj tvrdi potpuno je tačno, a ostali delovi su odviše stvar ličnog mišljenja da bi o njima vredilo raspravljati. Ne smatram naravno da u tom eseju nema pojedinosti na koje se ne bi moglo odgovoriti. Tolstoj protureči sam sebi u nekoliko navrata; budući da se bavi stranim jezikom, mnogo toga krivo shvata, a zbog mržnje i ljubomore na Shakespearea nalazi pribežište u krivim tumačenjima, ili barem u svesnom slepilu. Ali to nije predmet našeg razmatranja. U većini onoga što kaže, Tolstoj je na svoj način u pravu, i u svoje vreme to je verovatno poslužilo kao korisna ispravka preteranom divljenju Shakespeareu, koje je tada bio u modi. Odgovor se ne nalazi u bilo čemu što bih ja mogao reći, već u određenim stvarima koje je Tolstoj sam sebe prisilio da iznese.
Tolstojeva glavna tvrdnja da je Shakespeare beznačajan, površan pisac, bez dosledne filozofije, bez misli i ideja kojima bi se bilo vredno baviti, bez zanimanja za religiozne i društvene probleme, bez razumevanja za likove ili uverljivost, a ukoliko se može reći da uopšte ima neko gledište koje se može odrediti, to je ciničan, nemoralan i svetovan nazor na svet. Optužuje ga da na brzinu piše svoje komade ne brinući ni najmanje za verovatnost, da se bavi fantastičnim pričama i nemogućim situacijama, da mu svi likovi govore veštačkim, kićenim jezikom koji se u potpunosti razlikuje od stvarnog života. Takođe ga optužuje da u svoje komade trpa sve i sva –– solilokvije, odlomke balada, rasprave, prostačke viceve i tako dalje –– ne zaustavljajući se da razmisli da li to ima ikakve veze sa sadržajem, te da kao gotovu stvar uzima nemoralnu politiku sile i nepravedne društvene razlike vremena u kojem je živeo. Ukratko, tvrdi da se Shakespeare sam optužuje, jer je nepromišljen i nemaran pisac, čovek sumnjivog morala, i, iznad svega, nije mislilac.

Dobrom delu toga moglo bi se suprotstaviti. Nije istina, u smislu u kojem to implicira Tolstoj, da je Shakespeare nemoralan pisac. Njegov moralni stav može biti različit od Tolstojevog, ali on ga zasigurno ima  i vidljiv je u čitavom njegovom delu. On je mnogo veći moralista nego, na primer, Chauser ili Boccaccio. On također nije ni takva budala kakvom ga Tolstoj pokušava prikazati. Na trenutke, uzgredno, moglo bi se reći, pokazuje pronicljivost koja znatno nadilazi njegovo vreme. U vezi s tim želeo bih upozoriti na kritiku koju je Karl Marx –– on se, za razliku od Tolstoja, divio Shakespeareu –– napisao povodom Timona Atenjanina. Ali da još jednom ponovim, ono što kaže Tolstoj, u potpunosti je istinito. Shakespeare nije mislilac, i kritičari koji tvrde da je on bio jedan od najvećih filozofa koje je svet vidie, govore gluposti. Njegove misli naprosto su bile zbrkane, poput vreće za krpe. On je, kao i većina Engleza, bio sistematičan u postupcima, ali nije imao pogled na svet, odnosno filozofske sposobnosti. Potpuno je tačno da je Shakespeare vrlo malo brinuo za verovatnost i da je svoje likove retko pokušavao načiniti doslednim. Kao što znamo, obično bi ukrao siže od drugih i na brzinu ga pretvorio u dramu, često uvodeći apsurdnosti i nedoslednosti kojih nije bilo u originalu. Tu i tamo, kada bi došao do jednog sižea –– Macbetha, na primer –– njegovi likovi su razložno dosledni, ali u mnogim situacijama prisiljeni su na postupke koji su potpuno neverovatni po svim uobičajenim kriterijumima.
Mnogi njegovi komadi nemaju čak ni onu vrstu uverljivosti koja spada u područje bajki. U svakom slučaju nemamo podataka da ih je on samo uzimao ozbiljno, osim kao sredstvo za život. U sonetima se nikada ne poziva na svoje komade kao deo svog književnog opusa, i samo jednom, na prilično sramežljiv način, spominje da je bio glumac. Što se toga tiče, Tolstoj je u pravu. Tvrdnja da je Shakespeare bio dubok mislilac koji je iznosio doslednu filozofiju u komadima koji su tehnički bili savršeni i prepuni profinjenih psiholoških zapažanja, glupa je.

Šta je Tolstoj postigao? Tako žestokim napadom trebao je potpuno uništiti Shakespearea, i on je očito verovao da je u tome uspeo. Od vremena kada je Tolstojev esej bio napisan, ili barem otkad je počeo biti čitan, Shakespeareov ugled je trebao nestati. Shakespeareovi ljubitelji morali su uvideti da im je idol skinut s pijedestala, da je u stvari bezvredan i morali su odmah prestati u njemu uživati. Ali to se nije dogodilo. Shakespeare je razoren, pa ipak je nekako ostao. Ne samo da zbog napada nije bio zaboravljen, već je sam napad bio gotovo zaboravljen. Iako je Tolstoj u Engleskoj popularan pisac, oba prevoda ovog eseja su izvan štampe, a ja sam morao pretražiti čitav London pre nego što sam jedan pronašao u muzeju.

Ispada, dakle, da iako je Tolstoj mogao objasniti gotovo sve o Shakespeareu, ostaje jedna stvar koju nije mogao objasniti, a to je njegova popularnost. Bio je sam toga svestan, i tome se jako začudio. Ranije sam spomenuo da se odgovor Tolstoju krije u nečemu što je sam sebe primorao da kaže. On se pita kako to da se jednom tako lošem, glupom i nemoralnom piscu, kao što je Shakespeare, posvuda dive, i na kraju, on to može jedino objasniti opštesvetskom zaverom za izopačenje istine. Ili je to neka vrsta kolektivne tlapnje –– on to zove hipnozom –– u koju su uvučeni svi osim Tolstoja. Budući da ta zavera ili zabluda postoji, on se oseća obaveznim da je pripiše mahinacijama nekih nemačkih kritičara s početka devetnaestog veka. Oni su počeli s pokvarenim lažima da je Shakespeare dobar pisac, a niko od onda nije imao hrabrosti da im se suprotstavi. Na teoriju takve vrste ne treba trošiti mnogo vremena. Ona je besmislena. Jer Shakespeareova popularnost je dovoljno stvarna, to je popularnost koja seže do običnih, a ne samo knjiških ljudi. Od svog života pa nadalje Shakespeare je bio najpopularniji pozorišni pisac. On nije popularan samo u zemljama engleskog govornog područja već i u velikom delu Evrope i delovima Azije. Tako reći dok ovo govorim, Sovjetska vlast slavi tri stotine dvadeset i petu godišnjicu njegove smrti, a ne Ceylonu sam jednom video predstavu njegovog dela na jeziku od kojeg ne razumem nijednu reč. Mora se zaključiti da kod Shakespearea postoji nešto dobro, nešto trajno, što milioni običnih ljudi mogu ceniti, iako Tolstoj to nije bio u stanju. Shakespeare može preživjeti činjenicu da je bio smušen mislilac čija su dela puna neverovatnosti. Takvim načinom ne možete mu naškoditi, kao što ne možete uništiti cjet držeći mu moralne pridike.

I to, čini mi se, još jednom govori nešto više o onome o čemu sam govorio prošle nedelje: o granicama umetnosti i propagande. To pokazuje granice svake kritike koja je isključivo kritika sadržaja i tendencije dela. Tolstoj kritikuje Shakespearea ne kao pesnika već kao mislioca i učitelja, i na tom planu on nema poteškoća da ga satre. Pa ipak, sve to što kaže je nebitno: Shakespeare ostaje potpuno netaknut. Ne samo njegov ugled već i uživanje koje nalazimo u njegovu delu ostaju isti kao i pre. Očito, pesnik je više nego učitelj i mislilac, iako treba biti i to. Svako napisano delo nosi svoj propagandni smisao, pa ipak u svakoj knjizi, ili drami, ili pesmi, ili bilo čemu ne zavisi o moralu ili tendenciji –– mesta za nešto što jedino možemo nazvati umetnošću. Unutar određenih granica, loša misao i loš moral mogu biti dobra književnost. Ako tako velik čovek kao Tolstoj nije mogao pokazati suprotno, sumnjam da će to uspeti nekom drugom.

Govor na BBC-ju, 7. maja 1941.
Objavljeno u „Listeneru” 5. juna 1941.

Franc Kafka, pripovetke

Iznenadna šetnja

 

 

Kad čovek uveče kao da se konačno odlučio da ostane kod kuće, kad navuće domaću haljinu i kad posle večere sedne za sto, kraj svetiljke, i uzme da se bavi onim poslom ili onom igrom posle čijeg dovršetka po navici odlazi na spavanje, kad je napolju ružno vreme, usled čega ostajanje kod kuće biva razumljivo samo po sebi, i kad čovek, mada je toliko vremena već proveo pritajen za stolom da bi izlaženje moralo prouzrokovati opste čuđenje, i mada je sad stepenisše već mračno, a kapija zaključana, -kad čovek onda uprkos svemu tome ustane, obuzet iznenadnom nelagodnošću, kad promeni kaput i za tili čas se pojavi obučen za ulicu, i kad izjavi da mora izaći pa to, posle kratkog pozdrava, i učini, s utiskom da je za sobom ostavio više ili manje ljutnje, već prema brzini s kojom zatvara vrata stana, kad se nađe na ulici, s udovima koji izuzetnom pokretljivošću odgovaraju na ovu već neočekivanu slobodu koja im je pala u deo, kad čovek, zahvaljujući ovoj jednoj odluci, oseti da je u njemu sabrana svekolika sposobnost za donošenje odluka, kada, pridajući tome značaj veći od uobičajenog, uvidi da se u njemu nalazi zapravo više snage nego potrebe da lako izazove i podnese čak i najbržu promenu, i kad tako korača niz dugačke ulice-onda je taj čovek za to veće potpuno izašao iz kruga svoje porodice, koja se gubi u nesuštasvenosti, dok se sam čovek, potpuno čvrst, crn od oštre omeđenosti, lupajući se po bokovima, uzdiže put svoga istinskog obličja.

Sve se to još pojačava kad u taj pozni većernji čas čovek poseti nekog prijatelja da bi video kako mu je.

______________________________________

 

 

U kažnjeničkoj koloniji

Vojnik i osuđenik isprva nisu ništa razumeli. U početku nisu ni motrili šta se zbiva. Osuđenik beše jako ohrabren što su mu rupčići bili vraćeni,  ali nije mu bilo suđeno da se duho veseli, jer vojnik mu ih uzme naglim zahvatom koji se nije dao predvideti. Sada je pak, osuđenik pokušao da vojniku izvuče rupce iza pojasa, gde ih je ovaj zadenuo, ali vojnik beše budan. Tako su se, napola u šali svađali. Tek kada je oficir bio potpuno go, svratiše pozornost na ono što se zbivalo. Osobito je osuđenik bio kanda pogođen slutnjom nekog velikog preokreta. To što se njemu dogodilo, događalo se sada oficiru. Možda će se to tako nastaviti sve do konačnog kraja. Sigurno je strani putnik dao takvo naređenje. Beše to, dakle, osveta. A da sam nije do kraja svoje patnje prepatio, ipak je do kraja bio osvećen. Tada mu se širok bezglasan smeh pojavi na licu i više nije iščezao.

 Oficir se, pak okrenuo stroju. Ako je već pre bilo jasno da se dobro razume u taj stroj, sada bi te gotovo zaprepastilo kako je sa njim postupao, a on se njemu pokorava. Samo što se rukom približio “drljači”, ona se već nekoliko puta diže i spusti dok nije došla u pravilni položaj da ga primi; dohvatio je “postelju”  samo s ruba, i već se počela tresti; pusteni čep približavao se njegovim ustima, videlo se kako ga oficir zapravo ne želi imati, ali to oklevanje je trajalo samo trenutak, odmah se oficir pokori te ga uzme u usta. Sve beše spremno, samo je ramenje bilo labavo ovešeno, ali očito ono nije bilo ni potrebno, oficira nije trebalo vezati. Sada osuđenik opazi slobodno ramenje; po njegovu mišljenju, smaknuće nije bilo savršeno, ako se ramenje ne veže, mahne vojniku, i oni dobežaše da privežu oficira. Ovaj je već ispružio jednu nogu da gurne ručicu kojom se imalo pokrenuti “crtalo”, tada vide da su došla ona dvojica; zato povuče nogu i pusti da ga privežu. Sada, dakako nije mogao dosegnuti ručicu; ni vojnik  ni osuđenik neće je naći, a putnik beše čvrsto odlučio da se ne makne. No, to nije bilo ni potrebno; tek što je ramenje bilo pričvršćeno, stroj je već počeo raditi, daska je drhtala, igle su plesale po koži, “drljača”  je lebdela gore- dole. Putnik je već neko vreme zurio onamo pre no što se setio da bi jedan od kotača u “crtalu” mogao škripati; no sve beše tiho, nije se čulo ni najmanje zvrjanje.

 

 

O priči

Putnika za koga ne znamo kuda je krenuo, ni odkuda, zatičemo u ovoj Kafkinoj priči u kažnjeničkoj koloniji. Iz učtivosti odaziva se pozivu komadanta da prisustvuje smaknuću nekog vojnika. Smaknuću prisustvuju oficir koji je fasciniran spravom i  bivšim zapovednikom koji ju je konstruisao,, osuđenik, vojnik stražar… Drugih zainteresovanih za smaknuće  nema.  Osuđenika kao da ne interesuje kazna koja će nad nim biti izvršena, kada oficir sredi izlizan župčanik. Ni samog putnika ne zanima sve to, ali on je pristojan stranac. Šeta za osuđenikom dok oficir obavlja poslednje pripreme. Kada završi pripreme, uljudno, kao da je popravio auto, zamenio pregorelu sijalicu, oficir oduševljeno  priča  o bivšem zapovedniku-konstruktoru sprave za pogubljenje, genijalnoj mašini za ubijanje koja  ko se sastoji iz tri dela: postelje, crtala, drljače. Iako nije uopšte zainteresovan, putnik  sluša  iako je protivnik smrtne kazne oseća se potpuno bespomoćan da bilo šta uradi ,  da razume oficirevo divljenje jedinstvenosti te sada već zapuštene sprave koja je u vreme bivšeg zapovednika neumorno i savršeno funkcionisala. Žali se oficir-egzekutor da sadašnji komadant uopšte nije zainteresovan za očuvanje sprave, da ne daje novac za rezervne delove koje treba s vremena na vreme zameniti. O izumitelju, bivšem zapovedniku, oficir govori sa ushićenjem i čudi se sadašnjem koji nikakvo interesovanje ne pokazuje za pogubljenja, za tu spravu koja je po njemu plod velikog truda i specifična je po toj drljači koja služi za ispisivanje presude osuđeniku na golom telu privezanom za “postelju “ pokrivenu slojem vate. Detaljno oficir objašnjava i funkciju čepa, koji treba da “spreči vikanje i ugrizanje za jezik”.
Naravno, ova neobična, ili tako obična kafkijanska priča u kojoj putnik shvata da bi njegovo protivljenje primeni sprave za ubijanje osuđenika bilo mešanje stranca u život tu, u toj kažnjeničkoj koloniji,po tom neizdrživoj vrelini dana, završava se tako što oficir posle pokušaja da usmrti osuđenika, a osuđenik se ne ponaša po konstrukturovoj zamisli, odvezuje ga, odgurne i sam zauzima njegovo mesto. Osuđenik i stražar mu pripomažu, mada nije bilo neophodno, jer sprava počinje besprekorno da funkcioniše…



 

 

Edgar Alan Po,Maska crvene smrti

Maska crvene smrti


(1842.g)


"Crvena smrt" beše dugo pustošila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako užasna. Krv joj je bila početak i kraj... crvenilo i užas smrti. Prvo se osećahu oštri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no što nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naročito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su žrtve ostajale bez pomoći i saučešća bližnjih; cela bolest, razvijanje i svršetak trajali su pola časa.
Ali princ Prospero je bio srećan, neustrašiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovništvo, izabra on među vitezovima i otmenim ženama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovučenijih svojih tvrđava. Bila je to široka i veličanstvena građevina, prinčeva zamisao neobično otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje useliše, donesoše peći i teške čekiće, pa zališe rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spreče ulazak u zgradu i izlazak iz nje, ako bi se ko spolja iznenadno razboleo, ili ako bi se ko zaželeo nekog od onih što su unutra. U tvrđavi je bilo dovoljno namirnica. Sa takvim merama predostrožnosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam o sebi. Uostalom, bilo je ludo tugovati i misliti o nesreći. Princ je spremio sve što je potrebno za uživanje. Tu je bilo lakrdijaša, improvizatora, igračica, tu je bilo svirača, lepotica i vina. Svega je bilo, a iznad svega bezbednosti od zaraze. Napolju je vladala "Crvena smrt".
Bilo je pri kraju petog ili šestog meseca kako se zatvoriše, dok je kuga u najvećem besu pustošila zemlju, kad princ Prospero pozva svojih hiljadu prijatelja na najveličanstveniji bal pod maskama.
Ta maskarada bila je veličanstven prizor. Ali, da vam opišem prvo prostorije u kojima je bila priređena. Bilo ih je sedam – pravih carskih salona. Samo, dok u mnogim palatama ti saloni čine dugu i pravu aleju, jer im se pokretna vrata mogu na obe strane pomeriti do blizu zidova tako da se jednim pogledom mogu videti skoro sve odaje, ovde je bilo sasvim drukčije, kao što se moglo i očekivati od prinčevog bizarnog ukusa. Sobe su bile nepravilno raspoređene, tako da se jednim pogledom mogla videti samo jedna. Na svakih dvadeset do trideset koraka bio je oštar savijutak, a na svakom savijutku nov efekat. Desno i levo u sredini svakog zida bio je po jedan duguljast i uzan prozoru gotskom stilu, i oni su gledali na zatvoren hodnik koji je spajao savijutke. Na njima behu stakla u boji, koja je bila u skladu sa bojom ukrasa u sobi koju osvetljavahu. Krajnja istočna soba, na primer, beše ukrašena plavim tkaninama, te su i njeni prozori bili jasno plavi. Druga je soba imala purpurno crvene ukrase i tepihe, a takva su bila i stakla na prozorima. Treća beše potpuno zelena, te su takva bila i prozorska okna. Četvrta je bila nameštena i osvetljena narandžasto, peta belo, šesta ljubičasto. Sedma je soba bila sva presvučena crnim somotom koji pokrivaše tavanicu i zidove, a teški mu nabori padahu na pod zastrven tako isto crnom kadifom. Ali u ovoj sobi samo se prozori po boji ne slagahu sa dekoracijama. Prozorska okna bila su kao krv crvena. Ni u jednoj od tih sedam odaja, među tolikim zlatnim ukrasima, koji su bili na sve strane ponameštani ili su o tavanici visili, nije bilo ni lampe ni polileja. U čitavom nizu odaja ne beše svetlosti koja bi dolazila od lampe ili sveće; ali je u hodniku naspram svakog prozora bio po jedan veliki tronožac sa vatrom na mangalu, čiji je odsjaj prodirao kroz obojena stakla i jasno osvetljavao prostorije.
Time je bilo proizvedeno mnogo šarenih i fantastičnih prizora. Ali u zapadnoj ili crnoj sobi utisak vatrene svetlosti koja je na crne zastore prodirala kroz krvavo obojena stakla bio je preterano neprijatan, a lice onoga koji bi ušao u tu sobu izgledalo je užasno, da je malo njih bilo koji bi se usudili da svojom nogom prekorače njen prag.
U ovom je odeljenju, takođe, na zapadnom zidu visio džinovski časovnik od abonosa. Sa potmulim, teškim i monotonim šumom kretala se njegova šetalica tamo i amo; a kad kazaljka koja pokazuje minute završi svoj krug na ploči, i časovnik počne izbijati, iz metalne utrobe razlegne se zvuk jasan, zvonak, dubok i neobično muzikalan, ali sa tako neobičnim tonom i izrazom da su na svako izbijanje časovnika svirači smesta ostavljali svoju svirku i slušali; igrači valcera prestajali su da se okreću, a celim veselim društvom bi zavladalo trenutno neugodno osećanje; dok su odjekivali zvuči časovnika, moglo se i na najlakomislenijem opaziti kako je prebledeo, a stariji i staloženiji bi za to vreme prešli ru-kom preko čela kao da su se udubili u nejasno sanjarenje ili razmišljanje; a kad se odjek potpuno izgubi, celo društvo najedanput prsne u veseo smeh; svirači se zgledaju i osme-huju kao da se i sami čude svome uznemirenju i budalaštini; tiho se jedan drugom zariču da prvo iduće izbijanje časovnika neće izazvati kod njih slično uzbuđenje, ali kad prođe šezdeset minuta (a to je tri hiljade šest stotina sekundi proteklog vremena), časovnik opet izbija, i opet nastaje neraspoloženje, strah i zamišljenost kao i pre.
Ali, uprkos svemu tome, zabava je bila vesela i veličanstvena. Princ je imao naročite sklonosti. Oko mu je bilo oštro za boje i za sve što može izazvati utisak. Nije vodio računa samo o modi. Njegove zamisli bile su smele, a ono što bi smislio blistalo je nekim osobitim, varvarskim sjajem. Mnogi su ga smatrali za luda. Njegovi bliski prijatelji znali su da je pri čistoj svesti. Potrebno je bilo čuti ga i videti i približiti mu se, pa da se čovek u to uveri.
Privremeni ukrasi u sedam odaja za ovu veliku zabavu izrađeni su, većim delom, pod njegovim uputstvima; po njegovom su ukusu bile udešene i maske. A bile su, zaista, veoma neobične. Mnogo je sjaja i bleska tu bilo, krajnosti i fantazije – mnogo onoga što se dotle moglo videti u Ernaniju. Bilo ih je koji su se maskirali u arabesknom stilu sa golim nogama i grudima. Drugi kao da su bili proizvod fantazije umno obolelih. Bilo je tu mnogo lepog, mnogo raspusnog, mnogo čudnovatog, nešto i strahovitog, i nemalo i takvih stvari koje su mogle izazvati osećanje odvratnosti. Kroz svih sedam odaja, tamo i amo, zaista, prolazili su snovi. A ti snovi vrteli su se iz sobe u sobu, prolazeći kroz boje soba i čineći da pomamna svirka orkestra izgleda kao odjek njihovih koraka.
I, u taj čas poče da izbija časovnik od abonosovine u sobi sa crnom kadifom. Tada se za časak sve umiri i ništa se nije čulo sem zvuka časovnika. Ličnosti iz snova stadoše kao ukopane. A kad zamreše i poslednji zvuči časovnika – oni su trajali samo jedan trenutak – lak, poluprigušen smeh ih otprati. A onda opet odjeknu svirka, snovi oživeše i zavrteše se brže no ikad, obojeni kao i prozori kroz koje prodiraše svetlost sa tronožaca. Ali se niko od maskiranih ne usudi da stupi u sobu na zapadnoj strani, sasvim s kraja; noć je bila uveliko odmakla; kroz kao krv crveno staklo prodire sad crvenija svetlost; crnilo tamnih zastora bledi; a onome što svojom nogom gazi crnu prostirku čine se potmuli zvuči časovnika od abonosovine svečaniji no oni što dopiru do ušiju igračima koji se vesele po udaljenijim sobama.
Te druge odaje bejahu prepune, a u njima grozničavo kucaše srce života. Pir je bio na vrhuncu, kad na časovniku poče da izbija ponoć. Tada, kao što rekoh, svirka umuče, igrači stadoše, nastade nelagodni prekid u svemu kao i pre. Ali je zvono na časovniku trebalo da otkuca dvanaest udaraca, pa se kod razboritijih učesnika ovog pira, pošto je vreme izbijanja bilo duže, možda, pojavilo i više misli. I tako se dogodi da mnogi iz gomile, dok još ne izbi na časovniku poslednji udar, imađahu vremena da primete prisustvo jedne maske koja nije svratila dotle na sebe ničiju pažnju. A kad se vest o maski šapatom raznese, nasta u društvu žagor i šaputanje, sa osećanjem negodovanja i iznenađenja, pa najzad, i sa užasom, strahom i odvratnošću.
Nije teško pretpostaviti da to nije bila obična pojava koja je, u tako fantastičnom društvu kako sam ga ja opisao, mogla izazvati takvo uzbuđenje. Istina, te noći je sloboda maski bila skoro neograničena; ali maska o kojoj je reč nadmašila je sve ostale i prekoračila čak i prinčeva slobodna shvatanja o pristojnosti.
I u srcima najlakomislenijih ima žica koje, kad se dodirnu, moraju da izazovu uzbuđenje. Ima stvari sa kojima se ne mogu šaliti čak ni oni koji su toliko pusti da se šegače i sa životom i sa smtću. Zaista, celo društvo kao da je duboko osećalo da u odelu i ponašanju tuđinca nije bilo ni duhovitosti ni skladnosti.
To je bila dugačka i mršava spodoba uvijena od glave do pete u mrtvački pokrovac. Obrazina koja pokrivaše lice tako je jako ličila na ukočeno lice lešine da je i najbrižljivijim ispitivanjem bilo nemoguće otkriti prevaru. Sve bi to mogli podneti, ako ne i odobriti, ludi učesnici ovog pira. Ali je maskirani u svojoj drskosti išao tako daleko da se pojavio kao oličenje "Crvene smrti". Odelo mu je bilo poprskano krvlju... a po njegovom širokom čelu i po celom licu osule se crvene ospe.
Kad princ Prospero ugleda nakazu (koja se, da bi što uspešnije odigrala svoju ulogu, svečanim i laganim hodom kretala kroz gomile igrača), svi primetiše kako zadrhta, bilo od straha bilo od gneva.
– Ko se usudio? – pitao je on promuklim glasom dvorane koji su stajali blizu njega – ko se usudio da nas uznemirava ovim bogohulnim šegačenjem? Uhvatite ga i skinite mu obrazinu da vidimo koga ćemo sutra u rasvit zore obesiti na bedemima.
Princ Prospero stajaše u istočnoj, plavoj sobi dok je govorio ove reči. One odjekivahu snažno i jasno kroz svih sedam odaja, jer princ beše smeo i snažan čovek, a muzici rukom beše dat znak da prestane.
U plavoj sobi stajao je princ sa nekoliko bledih dvorana oko sebe; u početku prinčeva govora neki iz ove grupe krenuše ka nasrtljivoj maski, koja i dotle beše blizu njih, a sad laganim i odmerenim koracima stade da se približava govorniku. Ali, iz nekog nepojmljivog straha koji zbog ludog držanja maskiranog obuze celo društvo, ne nađe se niko ko bi se usudio da pruži ruku da je uhvati, i ona nesmetano dođe skoro na domašaj samog princa. I dok se celo društvo kao po nagonu povuče iz sredine dvorane ka zidovima, maska nastavi svoj put neometano onim istim svečanim i odmerenim korakom, kojim se od početka razlikovala, prođe kroz plavu sobu u crvenu, iz nje ode u zelenu, iz zelene u narandžastu, iz narandžaste u belu, iz bele u ljubičastu, pre no što se iko odlučno krete da je uhvati. Tada princ Prospero, izvan sebe od besa i stida zbog trenutnog straha, projuri kao besan kroz svih sedam odaja, a niko ne smede za njim zbog smrtnog straha koji beše obuzeo celo društvo. On je nosio uzdignut izvučen mač i beše se primakao na dva-tri koraka maski koja je izmicala, kad se ona, došavši do kraja crne sobe, ujedan mah okrete svome goniocu. Ču se očajan uzvik i mač, sinuvši, pade na crn ćilim, a na njega se odmah zatim stropošta mrtav i princ Prospero. Tada, pomamno ohrabrena očajanjem nagrnu gomila gostiju u crnu sobu, i uhvativši masku, čija duguljasta figura stajaše uspravljeno i nepokretno u senci časovnika od abonosovine, prestravi se od neopisivog straha, kad opazi da ni pokrovac ni mrtvačka maska, koju oni tako snažno ščepaše, nisu mogli da se strgnu.
Svi osetiše prisustvo "Crvene smrti". Ona se beše ušunjala unutra, kao kradljivac noću; jedan po jedan padali su učesnici pira u krvlju poprskanim sobama svoga pirovanja i umirali zgrčeni onako kako su pali; a kad i poslednji učesnik pira izdahnu, stade i časovnik od abonosovine; plamenovi na tronošcima se ugasiše; mrak i propast i "Crvena smrt" zavladaše nad svima.


Preveo Momčilo Jojić

Vitold Gombrovič,NAŠA EROTSKA DRAMA

One žele da budu cvetovi

Radi ozdravljenja erotskog života u Južnoj Americi trebalo bi najpre izlečiti erotsku, veoma ograničenu i anahronu, maštu muškarca i žene.Odnosno, glavni razlog našeg rđavog, nesavršenog seksualnog suživota je u tome što se i muškarac u odnosu prema ženi i žena prema muškarcu pretvaraju da su neko drugi nego što stvarno jesu, pretpostavljajući da će nekakvom fiktivnom i izveštačenom ličnošću lakše pridobti ljubav partnera i postići sreću. Taj naivni i uporni karneval se ni za časak ne zaustavlja, već postaje običaj, čak ritual. Izvršimo sada malu analizu „erotskog načina življenja" južnoameričkih žena, trudeći se da otkrijemo neku od pomenutih zabluda. Evo jedne od njenih definicija: ono što najviše parališe južnoameričku ženu i najviše joj škodi jeste činjenica da ne želi da bude žena, već cvetili dete.

Rob vlastite lepote

Upoređujući južnoameričke žene s Evropljankama (s „evropskim" je veoma neprecizna reč, s obzirom da postoji više tipova evropskih žena) brzo dolazimo do prijatnog i za nas pohvalnog zaključka, da u pogledulepote nemamo šta da zavidimo starom kontinentu. Bože, kakve se oči ,kakvi zubi, kakva tela i lica mogu videti u Južnoj Americi! Ogroman jei urođen šarm latinoameričkih žena i kakvo samo nepogrešivo osećanjeza formu i stil imaju; u svakoj situaciji, umeju sjajno da se kreću i smejua da njihove reakcije nikada ne deluju šokantno - čak u očima najzahtevnijih sudija i poznavalaca. Međutim sada, posle ovog poklonjenja, nekase naše dame pripreme da čuju nekoliko, kako mi se čini, strogih, alii ozbiljnih reči kritike. Zbog čega ta fizička lepota ne izaziva utisak koji bi trebalo da izaziva? Drugim rečima, zbog čega južnoamerička lepota ne očarava, ne osvaja muškarce u onoj meri u kojoj to čini evropska? To je zanimljivo pitanje. Očigledno je da lepe oči nisu dovoljne da se nanekog ostavi lep utisak, već da su za to potrebni i izvesni psihički činioci. Jasno je da južnoamerička žena ima ozbiljne probleme sa osvajanjem muškaraca svojom lepotom iz jednostavnog razloga: sama je totalno potčinjena svom spoljašnjem izgledu. Kakva frizura! Kakva otmenost! Kakva elegancija! Koliko napora i žrtvovanja je košta ostvarenje - takoreći savršeno - tog estetskog ideala! Jer, ta žena je do te mere elegantna, privlačna i prefinjena da takoreći nije u stanju da se kreće, iz straha da nenaruši svoj spoljašnji izgled. Na veoma visokim štiklama ne može ni dapotrči ni da skoči; boji se vetra, jer je veoma brižno očešljana. Ne može sebi da dozvoli spontan smeh ni energičniji gestjer, u najboljem slučaju, to neće biti estetski. Takođe sebi ne može da dopusti bilo kakvo osećanje ni brak, ako nisu u potpunosti „estetski", jer su joj uloga i dužnost da neprestano, bez predaha bude - očaravajuća. Južnoamerička žena jerob vlastite lepote i u skladu s tim postaje muškarčev rob.

Sećam se kako sam jednom bio na Monparnasu, u društvu nekolikofrancuskih studenata i nekoliko veoma elegantnih i sjajno očešljanihdevojaka. Iznenada je jedan mladić skočio kao lav i prodrao se: „Kakomožemo da razgovaramo s ovim onduliranim glavama?!" Rasturio im je one frizure koje su nosile s neverovatnim osećanjem odgovornosti.Ne želim nikoga da huškam, ali mi se čini da bi upravo nešto tako trebalo uraditi u Južnoj Americi... i da bi bilo veoma uputno da muškaracda ženi do znanja da mu je savršena lepota mučna i dosadna, umesto dase njom oduševljava. Da je u pitanju samo fizička, ne bi bilo problema! Neuporedivo važnija i za kolektivni život je štetnija „duhovna lepota",„psihička čistota", „estetika duše" koja latinskoameričku ženu primorava da igra ulogu anđela palog s neba. Ideal lepote takvih žena je odviše fiktivan i ograničen. Hoće da budu ideal harmonije, iako u stvarnosti nikom ne polazi za rukom da postigne apsolutnu harmoniju, jer smo svi osuđeni na kupanje u moru suprotnosti i disonantnosti, tako da se taharmonija pretvara u laž. Hoće da budu estetske, međutim i telo kao iduša ima svoje ružne strane, i taj krajnji estetizam se pretvara u laž. Hoće da budu „čiste", mada je jedno uzdizati čistotu do nivoa najvišeg dobrai postavljati ga sebi kao uzvišeni cilj, a drugo - oponašati čistotu u tako dramatično nečistom svetu kao što je naš.

Manje privida, više iskrenosti


Ako je današnja Evropljanka u svojim reakcijama iskrenija, autentičnijai spontanija, to nije njena vlastita zasluga, već proizlazi iz činjenice da je situacija ratova i revolucija primorava na iskrenost. Mirniji, više građanski život na južnoameričkom kontinentu navikao je ljude na preterano negovanje privida, i upravo se žena ističe u slavljenju tog žalosnog kulta. Dok je južnoamerička žena samo objekat pogleda, Evropljanka gleda; dok je prva pasivna, druga je aktivna; dok prva postoji za muškarca, druga ima vlastiti život. Evropljanka nije spolja lepa, ali je zato dramatičnija, a pre svega je - dinamičnija. Zbog toga je muškarac, po svoj prilici, tretira ozbiljnije. Jer, latinskoamerički muškarac ne može ženu tretirati ozbiljno ako oseća da celokupan način života, sve što ona govori ili radi u biti potiče iz jedne jedine potrebe - iz želje da očara muškarca i osvoji ga svojim šarmom. I vidimo kako ta žena koja preterano brine o lepoti, tone u infantilizam, što nije samo štetno već i užasno, beskrajno dosadno. Nema načina da se ozbiljnije govori o erotskom prevaspita-vanju latinoameričke žene a da se ne podvlači fatalni uticaj tog ideala lepote koji je stvoren tokom višegodišnjeg preterano lakog i površnog načina života. Reakcija mora da potekne od muškarca ako želimo d ažene prema nama budu autentičnije. U stvarnosti nam mnoštvo snažnijih činilaca otežava tu poziciju autentičnosti i iskrenosti i umesto da se suprotstavljamo aktuelnom stilu naših žena i dalje im samo podilazimo, potvrđujući ispravnost konvencionalnog ponašanja. Podilazimo im u želji da steknemo njihovu naklonost, kao i zbog toga što smo se naviklina tu vrstu žena i na takvo njihovo ponašanje, da nam se drugačiji, nov pristup čini potpuno nemogućim i fantastičnim. Osim toga, očigledno je da su površne prirode i mentaliteti sasvim zadovoljni time što u ovozemaljskom životu imaju parče neba... makar samo naslikanog. Takvi ljudi ne shvataju da su jeftin moral i jeftina estetika u biti vređanje pravog morala. Čak se čini da su svi, od frizera i pedikirke preko pisca i pesnika(pisci koji pišu „romane za žene") zaverenici koji se trude da preobraze ženu u anđela, cvet, devojku... u sve, osim u ženu.

Novac - izvor sveopšteg materijalizma.

Društvene posledice cele te maskarade su ogromne. Ženi-cvetu su takođe potrebne izveštačena sredina i izveštačena konverzacija, kao i, nakraju krajeva, specijalan tretman - celokupnog sistema neprirodnih olakšica koje štite njenu delikatnost od pritiska stvarnog života. Osnova svih tih otmenih suptilnosti je, naravno, novac koji je zapravo osnovni izvor latinoameričkog materijalizma.

Međutim, ako upoređujemo aristokratski, luksuzan „svetić" Buenos Ajresa s evropskom aristokratijom odmah ćemo opaziti razliku: ako se u salonima Buenos Ajresa čini sve, da bi se nekako izbegla strvarnost, stvaranjem izveštačene atmosfere d-setke, „dobrog vaspitanja", „kulture" i „suptilnosti", onda je evropska aristokratija mnogo lošije vaspitana i, u izvesnom smislu, energičnija. Iako se i tamo ljudi takođe trude koliko mogu da ulepšaju svoj život, znatno svesniji daje to samo ukras. U Evropi postoji određen stid zbog luksuza ,komfora i finoće koji se veoma retko oseća u buenosajreskim salonima.Ta suigeneris prefinjenost viših krugova prestonice u sredini srednje klase prelazi u ukočenu konvencionalnost koja se takođe suprotstavlja stvarnosti. U obema tim sredinama žena-cvet, žena-devojčica postaje rob novca, nedostaje joj duh borbe, romantizma i osećanja dublje poezijeo širim horizontima.


Problem žene-cveta.


Najgore u svemu tome je što u toj situaciji odnosi žene-cveta i muškarca poprimaju, da tako kažem, odviše konkretan i jednostran karakter. Muškarac želi da osvoji ženu, žena želi da osvoji muškarca... i tu je kraj. Sva lepota erotike i ljubavi u svojim najrazličiti]im vidovima - prijateljstva, drugarstva, duhovnog opštenja, sukoba ličnosti - svodi se na nekoliko banalnih komplimenata, na neki bal ili odlazak u bioskop (koji plaća on)i. na kraju krajeva na određenu taktiku obeju strana, od kojih nijedna ni za trenutak ne gubi iz vida neposredan cilj: krasiti ljubavnicu, krasitimuža. Ako žena-cvet i pored svih napora ne uspe da dovede partnera do oltara, to znači katastrofu, jer je na terazije bacila svu svoju nezavisnosti lično dostojanstvo samo da bi krasila muža i čuvala mu kućno ognjište. Naravno, mnogo šta moglo bi se reći i u odbranu latinskoameričkežene; pre svega ne treba gubiti iz vida daje u fizičkom pogledu prefinjenija od svojih sestara drugih rasa koje su rođene u drugačijoj klimi... kao i to da je latinoamerička žena. Bilo bi naivno zahtevati od Latinoameri-kanke da, recimo, postane anglosaksonska žena koja izdaje svoju rasu, kulturu, tradiciju. Imajući u vidu sva ta upozorenja i ispravke, treba pojačavati suprotstavljanje aktuelnom idealu „latinoameričke lepote", jer taj ideal više nikoga ne zadovoljava, tačnije svima donosi štetu. To se jedino može postići ako se problem postavlja na jasan način: svi moramo biti svesni da je taj problem - problem ženske lepote - gorući problem ijedan od najvažnijih u našoj kulturi.U međuvremenu pokušaćemo da proanaliziramo određene mitove i sekundarne komplekse latinoameričke žene.

Latinoamerički muškarac i njegov ideal lepote


Nesumnjivo je da latinoamerički muškarac želi da bude lep ili bar da dobro izgleda - dobro očešljan i dobro obučen. Malo je zemalja u svetu u kojima se kao ovde mogu videti kravate koje toliko odgovaraju košulji i sakou, cipele kupljene takođe brižno ili čarape koje se više slažu s džepnom maramicom. „Omladina nekada nije koristila briljantin." Danas ne samo da ga koristi, već ga često i zloupotrebljava, a pored toga i kreme, masaže, kozmetičke maske - takoreći kao žene. „Institut za lepotu muškaraca" mogao bi da ima velikog uspeha.

Bile bi to ženske crte latinoameričkog muškarca koji brine o lepoti. Njegovo najmuškije svojstvo su brčići. Putnik iz Evrope neprekidno uzvikuje: „Dođavola s ovolikim brkovima!" Međutim... Južnoamerikanac je prepredeniji i u pogledu brkova kalkuliše lukavo; nosi ih, jer zna daih one vole. Zadatak brčića je da ostavljaju utisak na lepši pol, iako je tako keterija veoma slična ženskoj.

Južnoamerikanac nije izgubio svoju „muškost"


U toj situaciji pojavljuju se veoma važna pitanja. Recimo da južnoamerički muškarac nije postao odviše feminiziran? A možda taj privid nije drugorazredno ponašanje koje nema veze s duhovnom, psihičkom stvarnošću? Formulisanje tako ozbiljne optužbe na osnovu tako nebitnih činjenica bilo bi površno. Ako se više udubimo u taj problem videćemo nešto sasvim suprotno: Južnoamerikanac nije izgubio ništa od svoje hrabrosti i smelosti koje je nasledio od španskih predaka; poseduje osećanje časti svojstveno muškarcima i, što je najvažnije, ne nedostaje mu ni određena duhovna strogost koja čini osnovnu razliku između muškei ženske duše. S obzirom na to možda bi najpreciznija tvrdnja bila da Južnoamerikanac, iako u dubini duše ostaje stoprocentni muškarac, ispoljava određenu tendenciju ka feminiziranosti, u načinu življenja, oblačenja, govorenja i da je njegov „društveni način života" ženskiji od njega samog. Čini se daje u toj oblasti žena uspela da mu nametne svoje ukuse, svoje suptilnosti i slabosti - u svim stvarima od kojih se sastoji njegov „način života", tj. ispoljavanje njegove ličnosti. Na primer,Južnoamerikanac ume da bude veoma odvažan u svim vidovima borbe, a postaje apsolutna kukavica kad treba da učini nekakvu neprijatnu opasku svom prijatelju; kada se javi potreba za tim, biće drzak, čak brutalan, u interesima ili u politici a, istovremeno delikatan u razgovoru, dok je u opštenju s drugima blag i pasivan; kravate bira s izvesnom koketerijom i biva preterano osetljiv. U svakoj zemlji lako primećujemo ko dominira u njenoj kulturi - muškarac ili žena. Ima zemalja u kojima zakoni muškaraca prevažu i u oblasti seksualnog morala i u formama seksualnog suživota, gde su i vicevi koje pričaju žene „muški"; bilo kako bilo, Južnu Ameriku je osvojila žena. I to uprkos činjenici što je donekle rob muškarca, što se tako ponizno prilagođava njegovim ukusima i kapricima! Svaka žena ponaosob je isključivo „cvet" i „devojčica", dok su sve zajedno, uprkos prividnoj slabosti i stidljivosti, uspele da osvoje kontinent!


Kada želi da osvoji ženu...


To se zapravo vidi kroz pristup ovdašnjeg muškarca vlastitom idealu lepote. Muškarac ne mora da se ogleda u očima žena da bi proverava osvoju lepotu koja nije isključivo seksualna... Kada muškarac želi da osvojiž enu, pred sobom ima dva puta: može da pridobije njenu naklonost umiljavanjem, prilagođavanjem njenim zahtevima ili suprotno, može da jo jnametne zakon svoje prirode. Danas muškarac istinski zaljubljen u vlastitu mušku lepotu pre je spreman da doživi poraz nego da se odrekne izvesnih svojih prirodnih svojstava. Na primer, muškarac nikada neće praviti ustupke ženskoj sitničavosti, jer ako na taj način i osvoji ženu, istovremeno će izgubiti vlastitu lepotu. Za mnoge Južnoamerikance žene su postale cilj sam po sebi; što se takav muškarac više dopada ženi, to je lepši; što je više žena osvojio, to je više uživao u životu. Ali, ako bi žene iznenada poželele od muškaraca da oboje noseve u zeleno, oni bi ushićeno, smesta obojili noseve u zeleno... Tu samo žena ne živi zbog muškarca, lišavajući se svoje ličnosti, tu često i muškarac ne živi samo zbog sebe, već i zbog žene. Odakle potiče ova psihička slabost muškarca i zbog čega je ružniji pol u Evropi svesniji svoje moći i uspeva da je bolje iskoristi?

Čisto muška poetika

U Južnoj Americi muškarac, a pre svega mladić, oseća se usamljenim uodnosu na ženu. Muška lepota, muški običaji, mitovi i forme suživotamuškaraca formiraju se medu muškarcima. Činioci koji utiču na stvaranje ove specifično muške lepote su drugarstvo, poverenje u prijatelje iz istog kluba, iz udruženja u okviru pojedinih oblasti aktivnosti, grupnih zabava. Mladići u gimnaziji stvaraju vlastitu mitologiju, vlastite običaje, čak jezik, i tako su ponosni na svoj stil da ga nijedan od njih ne bi izdao ni zbog najlepše žene. I u vojsci muškarci stvaraju vlastiti svet, kome ponekad poklanjaju veliku ljubav. Tada žena za njih prestaje da bude jedini izvor ljubavi i lepote; mornar, na primer, svoju lepotu i moć utvrđuje kako zahvaljujući ženskim ustima tako i zahvaljujući svom brodu ,svojim pesmama koje peva i uniformi, zahvaljujući svemu vezanom zaime „mornarice". Ta specifična, muška poezija veoma mu pomaže u opiranju erotskim čarima Evinih kćeri; zahvaljujući njoj može da ih savlada i da im se suprostavi vlastitim čarima .Mladi Južnoamerikanac, uključujući se u velike kolektivne institucije, kao što su vojska ili flota, koje poseduju vlastitu tradiciju i stil, lako podređuje svoju psihu njihovim zahtevima. Mada, u svakodnevnom životu kontakti muškaraca ispadaju dosta bedno i bledo. Zanimljivo je uporediti mladu književnu sredinu ovde i u Evropi. Mladi južnoame-rički umetnici najradije šetaju sami, retko se okupljaju u grupe i neispoljavaju veću „želju za podsticanjem jedni drugih". U evropskim prestonicama mladi imaju svoje barove, kafane ili restorane, u kojima se opijaju žestokim pićima, ali i šalama, verbalnim ludorijama, ideološkim čarkama. Ovi mladići imaju vlastiti stil i jezik, slično kao i gimnazijalci, i pre nego što su se formirali kao pisci, crpu brojne radosti iz lepote koju su stvorili u svom krugu. Muškarac koji je prošao kroz takvu školu opskrbljen je za ceo život kapitalom svetog ludila koje ga štiti od tuge ,cinizma i dosade. Zbog čega nečeg takvog nema u Južnoj Americi? Zbog čega žena ovde guši muškarca do te mere da postaje njen rob?

Nepostojanje „ muškog stila "

To je začarani krug. Južnoamerički mladić malo opšti sa svojim kolegama ili to čini na površan način, jer mu je u psihičkom i u fizičkom smislu najpotrebnija žena. Zauzet kapitalnim problemom, nema želju da se svim srcem angažuje u drugim oblastima života. Sve ostalo je drugorazredno; sve što nije „udvaranje" nekoj gospođici smatra gubljenjem vremena (što je u njegovom uzrastu krajnje prirodno). S druge strane, međusobno opštenje muškaraca ovde je slabije razvijeno nego u Evropi, ne nameće mu se kao nešto očigledno. S obzirom da ne opšti s muškarcima u trenutku kada treba da se suprotstavi ženi, on je u lošijem položaju, nedostaje mu „muški stil", čijem stvaranju muškarci međusobno doprinose. Svojim čarima želi da očara ženu u onoj meri u kojoj želi da poseduje njene čari. Ne uspeva daje osvoji, pre je osvojen. Zbog toga što mu je potrebna, mora da joj se prilagodi. Kad, na primer, evropski mladić kaže svojoj prijateljici odlučno i energično: „Hajdemo u bioskop!", Južnoamerikanac će je upitati: „Ljubavi, šta kažeš, da odemo u bioskop?" Evropljanin će pokušati da osvoji svoju izabranicu isticanjem muške lepote, odlučnosti, energije, snage. Južnoamerikanac će se prepotruditi da ispuni njene želje, da joj se dopadne. Evropljanin se ne boji previše gubitka žene, jer se celokupna poezija života ne svodi na nju; Južnoamerikanac gubeći svoju devojku osuđen je na usamljenost i pred sobom ima samo sedenje u kafani, razmenu viceva s prijateljima koji mu nisu uvek pravi prijatelji. Tako bi to izgledalo... ako bismo uporno pokušavali Južnu Ameriku da naslikamo crnim bojama, dižući u nebesa staru,zreliju Evropu. Međutim, ni za trenutak ne smemo zaboraviti daje sve očemu ovde govorimo nužno pojednostavljeno, nepravedno i preterano,uobičajeno za tu vrstu shematičnih pristupa. Evropa se, međutim, čestopokazuje krajnje neotesanom, površnom, izveštačenom i odbojnom, damlada i sveza Južna Amerika nema na čemu da joj zavidi. Bilo kako bilo,osnovne teze ovih opaski smatramo ispravnim - naime, da Latinoamerikanac brine o svojoj lepoti takoreći kao žena, na feminiziran način; da je nedostatak takozvanog „muškog stila" posledica retkog opštenja s muškarcima; da ne uspeva uvek da ispolji svoju prirodnu muškost u kontaktima sa ženama i da, s obzirom na preteranu osetljivost na lepotu i čari žena, i dalje nije u stanju da shvati vlastite čari.

___________________________________________

Witold Gombrowicz) (1904-1969),

jedan od najorigi-nalnijih poljskih pripovedača, romanopisaca, dramskih pisaca, književnih kritičara i esejista poticao je iz stare aristokratske porodice koja je posedovala ogromna imanja u Litvi i Poljskoj, koja se 1911. preselila u Varšavu. Studije prava, ekonomije i filozofije završio je u Varšavi i Parizu. Kratko je službovao kao pravnik i ekonomista. Rano se proslavio kao pisac, naročito romanom Fer-didurke, polemikama, „ponašanjem" i svojevrsnim imidžom.

Od 1939. do 1963.živeo je u Argentini, kasnije u Berlinu, Parizu i Vansu. Trebalo je da 1969.dobije Nobelovu nagradu, ali je mesec dana pre objavljivanja imena dobitnika umro, pa je nagrada dodeljena Beketu. Veoma mnogo je prevođen i izvođen upozorištu. U svim književnim žanrovima kojima se bavio, koristio je ironiju, humor, parodiju i grotesku. Na veoma originalan način bavio se problemima nezrelosti i forme. Li problemi su i tema njegovog ciklusa tekstova objavljivanih1944-45. u Argentini pod naslovom Naša erotska dram ai pseudonimom Horhe Alehandro. Glavna dela - romani: Ferdidurke, Pornografija, Kosmos, Trans-Atlan-tik, Opsednuti;pripovetke:Bakakaj; Dnevnik,I—III; i drame.

Arthur C. Clarke,Devet milijardi božijih imena

Za sve ono što je učinio, mnogima ne bi bilo dovoljno ni deset života. Oficir RAF-a, jedan od tvoraca radara, pisac prvog rada o principima satelitske komunikacije, autor preko sedamdeset knjiga, najpoznatiji SF pisac, scenarista nominiran za Oscara, počasni rektor dvu univerziteta, nosilac plemičke titule, posednik nekoliko doktorata i dobitnik brojnih globalno uglednih nagrada i priznanja. On je Arthur C. Clarke, onaj koji je mnogo pre milenijske histerije najavio 2001. božijih

...- Ovo je pomalo neuobičajen zahtev - reče dr Wagner nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka.
- Koliko znam to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetski samostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjuterom. Ne želim biti znatiželjan, ali nikad ne bih ni pomislio da bi vašoj, hm, instituciji bio od koristi takav stroj. Da li biste nam ipak rekli što kanite tim strojevima?
- Vrlo rado - odgovori lama, popravi malo svoju svilenu halju i pažljivo odloži priručnik kojim se koristio za tekuću konverzaciju.
- Vaš kompjutor Mark V može obavljati svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojki. No mi smo zainteresirani za slova, a ne za brojke. Zato bismo želeli da izmenite kružni tok tako da stroj otiskuje reči umesto brojki.
- Ne razumem potpuno . ..
- To je projekat na kome smo radili u poslednja tri stoleća. Zapravo i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to vama i vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamerno saslušati moje razlaganje.
- Svakako.
- To je, zapravo, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih božjih imena.
- ? Kako molim?
- Imamo razloga da verujemo - nastavio je lama ne zbunjujući se nimalo - da sva ta imena mogu biti napisana sa samo devet slova abecede koju smo mi izmislili.
- I vi ste na tome radili tri stoleća?
- Tačno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest hiljada godina.
- Oh - dr Wagner se malo zbunio. - Sada mi je već jasnije zašto želite unajmiti jedan od naših najnovijih strojeva. Ali kakva je, zapravo, svrha toga projekta?

Lama kao da je oklevao i dr Wagner je pomislio da ga je možda uvredio. Ako je i bilo tako, to se uopšte nije zapazilo po laminu odgovoru.

- Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg verovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića - Bog, Jehova, Alah i tako dalje samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filozofski problem o kojem ne bih želeo govoriti. No među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva koju bismo mogli nazvati pravim imenima boga. Sistematskim zamenjivanjem slova pokušali smo ih sve evidentirati.
- Razumem. Vi ste počeli s AAAAAAA i radili sve do zzzzzzz...
- Tačno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom, nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće strojeve. Mnogo je zanimljiviji problem bio pronaći odgovarajući kružni tok da bi se uklonile smešne kombinacije. Na primer, ni jedno se slovo ne sme pojavljivati više od tri puta zaredom.
- Tri? Vi svakako mislite dva puta.
- Tri, tri je ono tačno. Mislim da bi predugo trajalo dok bi vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumeli naš jezik.
- Verujem vam na reč - reče dr Vagner. - Nastavite.
- Na svu sreću biće vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjuter tom poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će menjati svako slovo po redu i otisnuti rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest hiljada godina, a stroju samo sto dana.

Dr Wagner je jedva bio svestan šuma što je dopirao s Manhattana duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svetu, u prirodnom svetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore u zabačenim himalajskim predelima ovi su monasi sastavljali popis besmislenih reči. Ima li ljudska glupost granica? No on ne sme dopustiti da se opazi šta je pomislio. Kupac je uvek u pravu. . .

- Bez sumnje - odgovorio je dr Wagner - mi možemo prilagoditi Mark V da otiskuje popis takvog karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutera. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.
- To je naša briga. Sastavni delovi su dovoljno maleni te ih možemo poslati avionom To i jest jedan od razloga šio smo se odlučili baš za vaš kompjuter. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.
- I vi želite angažovati dva naša inženjera?
- Na tri meseca koliko će trajati rad na projektu.
- U redu, daćemo vam naše najbolje ljude.

Dr Wagner je nešto zapisao na komadiću papira.

- Postoje samo jod dve stvari koje bi...

Pre nego što je mogao završiti rečenicu lama je izvadio komad papira

- Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci.
- Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno što se toga tiče. Druga je stvar tako trivijalna da se ne usuđujem ni spomenuti, ali je vrlo čudno kako se ponekad na to zaboravlja. Kakav vam je izvor električne energije?
- Dizelski generator koji daje 50 kilovata 110-voltne struje. Postavljen je pre pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u samostanu umnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.
- Svakako - odgovorio je dr Wagner kao eho - Trebao sam odmah pomisliti na to.

**********

Pogled s pregrade izazivao je vrtoglavicu ali s vremenom se čovek na sve navikne. Nakon tromesečnog boravka Georgea Hanleyja više nije impresionirala dubina od gotovo hiljadu metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vetrom izglačani kamen gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina čijih se imena nije ni potrudio setiti.

Ovo je najluđa stvar koju smo ikada počeli, razmišljao je. "Projekt Šangri La", kako ga je krstio neka mudrac. Već je nedeljama Mark V izbacivao hrpe papira sa črčkarijama Strpljivo i nezaustavljivo, kompjuter je slagao slova sve nova i iznova u sve moguće kombinacije iscrpljujući jednu klasu pre no što bi prešao na novu. Kako se vrpca pojavljivala iz elektromagnetskog pisaćeg stroja, monasi su brižljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jedna nedelja i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je te mutna kalkulacija uverila monahe da uzmu baš devet slova a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Georg nije znao.

Jedna mu je od noćnih mora bila da će se plan promeniti i da će dalaj-lama proglasiti da se projekat produzava do 2060.godine, a to bi im bilo slično.

George je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Chuck se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Chuck je pušio jednu od onih debelih cigara zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti su veseljaci bili spremni prihvatiti gotovo sve manje, a i neke veće životne užitke. Ipak, postojala je jedna stvar koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dole u selo, na primer . ..

- Slušaj me, George - reče Chuck užurbano. - Načuo sam nešto što bi nam moglo natovariti nevolje na glavu.
- Šta se događa? Je li neki zastoj na stroju? To bi bilo najgore što bi nam se moglo desiti.

Tada se zaista ne bi mogli još vratiti a ništa ne bi bilo strasnije. Kako su se sada osećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao mana s neba. Napokon to bi bila bar nekakva veza s kućom.

- Ne, nije reč o tome. - Chuck sedne na ogradu što nije običavao jer se plašio da ne padne u ponor. - Upravo sam saznao o čemu je tu zapravo reč.
- Šta misliš time reći, pa mislio sam da mi to znamo.
- Svakako, mi znamo šta to rade ti monasi. Ali nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...
- Pa reci mi već jednom, ne okolišaj - zagundjao je George nezadovoljno.
- Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako popodne upada u prostoriju kod Marka V da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovaj put je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopšte može biti uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na poslednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorečivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam "Dakako"... i on mi je onda sve ispričao.
- Hajde pričaj i ne gnjavi toliko.
- Dakle, oni veruju kako kada nabroje sva imena gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da A ima devet milijardi, biće postignut Božji cilj. Čovečanstvo će stići do svoga kraja i neće biti više nikakvog smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svet završiti, stići do kraja i prestati postojati. Zvuči pomalo kao nekakvo svetogrđe.
- Pa šta ćemo onda početi, šta da radimo? Da se ubijemo?
- To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam gospod Bog i pomete stvar... i ništa više!
- Oh, razumem. Kada završimo naš posao, biće smak sveta. Sudnji dan.

Chuck se nervozno nasmeja.
- Upravo sam to i rekao dalaj-lami. I znaš šta se dogodilo? Pogledao me je popreko kao da sam najgluplji đak u razredu i rekao "Nema ničeg običnijeg od toga".

George je malo razmišljao.

- To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari -rekao je ozbiljno. - Ali šta misliš da bismo mi morali učiniti?
- Mislim da to nimalo ne menja stvar što se nas tiče. Napokon, mi smo znali da su oni malo luckasti.
- Ali, zar ti ne vidiš šta bi se moglo dogoditi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona poslednja truba ili što oni već očekuju, lako se može desiti da okrive nas. Da je naš stroj kriv što nije dobro obavio posao. Ne volim nimalo takvu situaciju.
- Jasno mi je šta misliš - kazao je George polagano. - Imaš ti i pravo. Ali takve su se stvari događale i pre, znaš i sam. Kad sam bio dete imali smo nekog suludog propovednika koji je govorio da će svet propasti iduće nedelje. Mnogo mu je ljudi poverovala pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije zbilo, nisu bili ozlojeđeni kao što bi čovek očekivao. Oni su samo kazali da je pop malo pogrešio i dalje su mu verovali. Mislim da neki još veruju.
- Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovde je nešto drugo. Mi smo ovde sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i biće mi stvarno žao kad se cela stvar sruči na leđa dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka koje se dosad nije smelo dirnuti, i kad se i tada ništa ne dogodi...
- No ipak bih želeo da sam negde na nekom drugom mestu.
- Ja to želim već nedeljama. No ništa ne možemo učiniti dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion koji će nas odvesti odavde.
- Svakako - reče Chuck zamišljeno - ipak bismo mogli malo sabotirati.
- Djavola bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.
- Ne, onako kako sam ja zamislio. Stroj će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za nedelju dana. Dakle, pokvarićemo nešto da bismo imali što popravljati upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo biti dole na aerodromu u vreme kad budu poslednja imena izlazila iz stroja. Onda nas više neće moći uhvatiti.
- Ne sviđa mi se sve to - reče George. - To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.

*************

- Meni se to ipak ne sviđa – rekao je nekoliko dana kasnije, kada su ih mali poniji nosili niz uski vetroviti puteljak u dolinu. – I, nemoj da pomisliš kako ja bežim jer sam se uplašio. Jednostavno mi je žao tih jadnih momaka tamo gore i ne bih hteo da budem tamo, kada ustanove kako su bili budalasti. Pitam se kako će to preboleti Dalaj-lama?

– Čudno – odvratio je Chuck – ali kada sam se pozdravljao s njim, činilo mi se kako on zna da mi bežimo. I nije ga uopste bilo briga, jer je znao da mašina radi glatko i bez greške i da će posao biti završen na vreme. A posle toga, za Dalaj-lamu nije bilo ničega. Posle toga n i š t a…

George se okrenuo u sedlu i gledao gore uz planinski puteljak. To je bilo poslednje mesto odakle se jasno video lamaistički manastir. Široka spljoštena građevina uzdizala se prislonjena uz planinu, silueta se ocrtavala uz sam vrh i stapala sa planinom, uz odbleske sunca na zalasku. Tu i tamo, svetlucali su otvori na prozorima, kao na nekom prekooceanskom brodu. Električno svetlo, naravno, koje je dobijalo struju iz generatora kao i Mark V. Koliko dugo će ga još trošiti? George se pitao neće li monasi razbiti kompjuter u besu i razočaranju. Ili će mirno sesti i opet početi da izračunavaju.

Znao je tačno što se upravo ovog časa događa tamo gore, u planini. Dalaj-lama i njegovi pomoćnici sede u svojim svečanim svilenim haljinama i pregledaju velike trake papira, šta im donose mlađi monasi s električne mašine, teleprintera, i slažu u velike tomove. Niko ništa ne govori. Jedino se čuje planinski vetar i kuckanje tipki mašine po papiru, jer je Mark V radio sasvim tiho i kao munja obavljao operacije stotine hiljada proračuna u sekundi.

– Evo ga! – viknu Chuck pokazujući dole u dolinu. – Zar nije predivan?

Bez sumnje jeste, pomislio je George. Rasklimani stari „DC 3“ stajao je na kraju piste, kao maleni srebrni leptir. Za dva sata, on će ih poneti u slobodu i u svet zdravog razuma.

Na brzi dolazak noći u visokim planinama Himalaja već su se bili navikli. Na svu sreću, put je sada već bio mnogo bolji, a obojica su imala i ručne svetiljke. Nema više nikakve opasnosti, samo je već postalo malo neudobno na leđima tih ponija, i hladno. Nebo je bilo čisto i prekriveno dragim, poznatim zvezdama.

Dakle, neće biti nikakve prepreke da uzlete.

Počelo je sevati, ali uskoro prestade. Ta ogromna arena, okružena visokim brdima, koja su sablasno bila osvetljena sjajem zvezda, nije pogodovala ovakvom raspoloženju. George pogleda na sat.

– Stići ćemo za jedan sat – doviknuo je preko ramena svom prijatelju Chacku. Onda je dodao zamišljeno. – Zanima me je li kompjuter završio posao? Sada bi bilo vreme.

Kako Chack nije ništa odgovorio, George se malo okrenuo u sedlu. Video je samo bledo lice svog prijatelja, kako zuri prema vrhu planine s koje su se spuštali.

Visoko u brdima, tamo gdje je trebalo da bude lamaistički manastir, dizala se jarka svetla baklji visoko prema nebu.

– Pogledaj – vikao je Chack – njihov svet zaista nestaje, kako su bili i prorekli.

Dok su zapanjeno gledali u vrh planine, nisu ni opazili kako se zvezde polagano gase jedna za drugom…

Jama i klatno, Edgar Allan Poea

Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Jama i klatno, Edgar Allan Poea
• Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
• Henry Vollan Canova Morton, putopisac
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Архива чланака

Архива чланака јул (7) јун (11) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (23) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (28) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.