PREDGOVOR
Dočekajmo vreme onakvi kako nas ono traži.”
Šekspir: Simbelin
Nisam svojoj ličnosti nikad pridavao toliku važnost da bih pao u iskušenje da drugima ispričam povest svoga života. Trebalo je da se dogodi mnogo, i beskrajno mnogo više nego što inače jednoj jedinoj generaciji pripadne, zbivanja, katastrofa i iskušenja, pa da se ohrabrim da otpočnem knjigu koja ima za glavnu ličnost — ili bolje rečeno za središte — moje sopstveno ja. Ništa nije dalje od mene nego pomisao da se time stavim u prvi plan, sem u smislu objašnjivača na predavanju sa projekcijama; vreme pruža slike, ja samo dodajem reči, i to što pripovedam, neće ustvari biti u tolikoj meri moja sudbina, već sudbina jedne cele generacije — naše nekadašnje generacije, koja je bila opterećena sudbinom kao malo koja u toku istorije. Svakog od nas, pa i najmanjega, najneznatnijega, uzburkavali su skoro neprekidno u njegovoj najintimnijoj egzistenciji vulkanski potresi našeg evropskog tla; i ja bih, među nebrojenima, sebi mogao da pripišem samo jedno jedino preimućstvo: što sam kao Austrijanac, kao Jevrej, kao književnik, kao humanist i pacifist, uvek stajao baš onde gde su se zemljotresi ispoljavali najljuće. Oni su mi tri puta srušili dom i egzistenciju, odvojivši me od svega nekadašnjeg i prošlog, i bacajući me svojom dramatičnom žestinom u prazninu, u meni već dobro poznato „ne znam kuda ću“. No ja se zbog toga ne žalim; upravo čovek bez zavičaja postaje slobodan u jednom novom smislu, i samo ko nije ni za šta vezan, ne mora se ni obazirati ni na šta. Stoga se nadam da ću moći ispuniti bar jedan od glavnih uslova svakog valjanog prikaza jedne epohe: iskrenost i nepristrasnost.
Jer zacelo sam kao malo ko otkako je sveta i veka otrgnut od svojih korena, pa i od same zemlje koja je te korene hranila. Rođen sam 1881 u jednoj velikoj i moćnoj carevini, u monarhiji Habsburga, ali nju ne vredi tražiti na mapi: zbrisana je bez traga. Odrastao sam u Beču, metropoli koja je stara dve hiljade godina i koja je prevazišla okvire nacionalnoga, a morao sam da je napustim kao zločinac, pre no što je bila degradirana u jednu od nemačkih provincijskih varoši. Moje literarno delo na jeziku na kome sam ga pisao spaljeno je u pepeo baš u zemlji gde su moje knjige stekle prijateljstvo miliona čitalaca. Te tako nikud više ne pripadam, svugde sam stranac, a u najboljem slučaju gost; čak i svoju pravu otadžbinu što ju je moje srce izabralo, Evropu, izgubio sam otkako se ona po drugi put samoubilački sakati u bratoubilačkom ratu. Protiv sopstvene volje postao sam svedok najužasnijeg poraza razuma i najsurovijeg triumfa brutalnosti u granicama hronike vremena, nikad još jedna generacija — ovo ne beležim sa ponosom već posramljen — nije pretrpela toliki moralni pad sa tolike visine duha, kao naša. U jednom malom intervalu otkada mi je brada počela nicati pa do vremena otkako počinje da mi sedi, u toj jednoj polovini stoleća odigralo se više preobražaja i promena nego inače za deset ljudskih generacija, skoro i previše! — tako oseća svaki od nas. Toliko je različito moje danas od svakog moga juče, moji usponi i moji padovi, da mi se ponekad čini da sam živeo ne jednu samo, već više egzistencija, koje su međusobno potpuno različite. Jer dešava mi se često da spomenuvši nemarno „Moj život“, nehotice postavim sebi pitanje: „Koji život?“. Onaj pre svetskoga rata, onaj pre prvoga ili onaj pre drugoga, ili život od danas? Onda opet zateknem sebe gde govorim: „moja kuća“, a nisam odmah svestan na koju sam od nekadašnjih mislio, da li na onu u Batu ili u Salcburgu, ili na roditeljski dom u Beču. Ili, da kažem „kod nas“, pa se moram setiti, prestrašen, kako ljudima moga kraja pripadam isto toliko malo koliko i Englezima ili Amerikancima, jer onamo više nisam organski vezan, a ovde opet nikada nisam potpuno urastao; osećam kako se svet u kome sam odrastao, i ovaj današnji i onaj među obima, sve više razilaze u potpuno različite svetove. Svakom prilikom kada, razgovarajući s mlađim prijateljima, pripovedam epizode iz vremena pre prvoga rata, opažam po njihovim začuđenim pitanjima koliko se od onoga što za mene znači samo po sebi razumljivu realnost za njih već pretvorilo u istoriju ili u nešto što ne mogu sebi da pretstave. I neki skriveni instinkt u meni daje im za pravo: između našega danas, našega juče i prekjuče svi su mostovi srušeni. Ni sam ne mogu drukčije nego da se iščuđavam obilju i raznolikosti onoga što smo sabili u našu — naravno krajnje neprijatnu i ugrožavanu — egzistenciju, a već pogotovo ako je uporedim sa načinom života mojih predaka. Moj otac, moj ded, šta su oni videli? Svak je odživeo svoj život jednoliko. Jedan jedinstven život od početka do kraja, bez uspona, bez padova, bez potresa i opasnosti, život s malim napetostima, neprimetnim prelazima u podjednakom ritmu, udobno i tiho nosio ih je talas vremena od kolevke do groba. Živeli su u istoj zemlji, u jednom istom gradu, a gotovo uvek čak i u istoj kući; događaji u svetu, van njihovoga, dešavahu se ustvari samo u novinama, ne zakucavši na kućna vrata. Neki se rat istina desio negde u njihove dane, no ipak samo ratić kada se uporedi sa današnjim dimenzijama, a odigravao se daleko na granicama, topovi se nisu čuli, i posle pola godine se ugasio, bivao zaboravljen, suva stranica istorije, i opet je počinjao stari, onaj isti život. Mi smo, međutim, sve proživljavali nepovratno, ništa od ranijega nije ostajalo, ništa se nije vraćalo; bilo nam je suđeno da u najvišoj meri proživimo ono što bi inače istorija s vremena na vreme štedljivo raspodeljivala na pojedinu zemlju, na pojedino stoleće. Jedna generacija proživela je možda revoluciju, druga puč, treća rat, četvrta glad, peta slom države, — a poneke blagoslovene zemlje, blagoslovene generacije, čak uopšte ništa od svega toga.
Mi, pak, koji danas imamo šezdeset godina, pa bismo de jure ustvari još imali parče vremena pred sobom, — šta mi nismo videli, šta nismo prepatili, šta nismo preživeli? Prerili smo s kraja na kraj katalog svih katastrofa što se dadu zamisliti (a još uvek nismo došli do poslednje stranice). Ja sam bio sam savremenik obaju najvećih ratova čovečanstva i čak doživeo svaki na drugom jednom frontu, jedan na nemačkom, drugi na protivnemačkom. Upoznao sam uoči rata najviši stepen i formu individualne slobode, a zatim njen najdublji pad za stotina godina, bio sam slavljen i progonjen, slobodan i neslobodan, bogat i siromašan. Svi riđi paripi Apokalipse protutnjali su mojim životom, revolucija i glad, inflacija i teror, epidemije i emigracija; video sam velike masovne ideologije kako se pred mojim očima rađaju i šire, fašizam u Italiji, nacionalsocijalizam u Nemačkoj, boljševizam u Rusiji, a pre svega onu kugu nad kugama, nacionalsocijalizam, koja je zatrovala cvet naše evropske kulture. Morao sam da budem bespomoćni i nemoćni svedok nezamislivoga pada čovečanstva u već davno zaboravljeno varvarstvo sa njegovom svesnom i programatskom dogmom antihumanosti. Bilo nam je suđeno da posle vekova opet vidimo ratove bez objave rata, koncentracione logore, mučenja, masovne pljačke i bombardovanja bespomoćnih gradova, bestijalnosti, dakle, što ih poslednjih pedeset generacija nisu više poznavale, a buduće, nadajmo se, više neće podnositi. Ali ja sam, paradoksalno, u istom tome vremenu kada je naš svet u pogledu morala pao unatrag za hiljadu godina, video gde se isto to čovečanstvo u tehničkom i duhovnom pogledu podiže do neslućenih dela, prestižući jednim zamahom krila sve što beše stvoreno tokom miliona godina: osvajanje etera avionom, prenos ljudskog glasa u istoj sekundi preko zemljinog šara, čime je pobeđen vasionski prostor, razbijanje atoma, pobeđivanje bolesti, gotovo svakodnevno omogućavanje onoga što je juče još bilo nemogućno. Nikada se do naših dana čovečanstvo kao sveukupnost nije svojim držanjem više približilo satani, niti po svojim ostvarenjima bogu,
Smatram za svoju dužnost da posvedočim taj naš napeti, iznenađenjima dramatično bogati život, jer — ponavljam — svak je bio svedok tih strahovitih preokreta, svak je bio prinuđen da im bude svedok. Za našu generaciju nije bilo izmicanja, bežanja u stranu, kao ranijima; mi smo, zahvaljujući našoj novoj organizaciji istodobnosti, bili uvek uključeni u vreme. Ako su bombe razarale kuće u Šangaju, mi smo to u Evropi u svojim sobama znali pre nego što su ranjenike izneli iz njihovih kuća. Šta se odigravalo na hiljade milja preko mora, iskakalo je živo pred nas u slikama. Nije bilo zaštite, nije bilo obezbeđenja protiv stalne obaveštenosti i prinudnog učestvovanja. Nije bilo zemlje u koju bi se dalo pobeći, mira koji bi se mogao kupiti, uvek i na svakom mestu grabila nas je ruka sudbine i potezala nas ponovo u svoju nezasitnu igru.
Stalno smo morali da se potčinjavamo zahtevima države, da se bacamo na žrtvenik najstupidnije politike, da se prilagođujemo najfantastičnijim promenama, uvek smo bili okovani u zajedničku sudbinu, ma koliko se ogorčeno opirali; ona bi nas odvlačila neodoljivom snagom. Ko je god kroz to doba prolazio, ili bolje rečeno lutao i bežao — jer predaha je bilo malo — taj je doživeo više istorije nego ikoji od njegovih predaka. I danas nanovo stojimo na prekretnici, na jednom završetku i jednom novom početku. Stoga, ako sam ovom osvrtu na svoj život privremeno naznačio završetak jednim određenim datumom, ja to uopšte ne činim nenamerno. Jer onaj septembarski dan 1939 povlači definitivnu završnu crtu pod epohu koja je formirala i vaspitala naše šezdesetogodišnjake. Ali ako smo iz njenoga sklopa, koji je u raspadanju, svojim svedočanstvom predali budućim pokolenjima makar samo trunku istine, onda naša delatnost nije bila potpuno uzaludna.
Svestan sam nepovoljnih ali po naše vreme nadasve karakterističnih okolnosti pod kojima pokušavam da uobličim ove svoje uspomene. Pišem ih usred rata, pišem ih u tuđini i bez ikakvog pomagala pamćenju. U svojoj hotelskoj sobi nemam pri ruci ni jedan primerak svojih knjiga, ni jednu zabelešku, ni jedno pismo prijatelja. Niotkud ne mogu da zatražim obaveštenja, jer pošta između zemlje i zemlje presečena je i zakočena cenzurom u celome svetu. Svi živimo izdvojeni kao pre stotina godina, pre nego što beše pronađen parobrod i železnica i avion i pošta. Od čitave prošlosti, dakle, imam uza se samo ono što nosim iza čela. Sve je drugo za mene u ovom času nedostižno ili izgubljeno. Ali naša generacija se dobro naučila veštini da ne tuguje za izgubljenim, a manjak u dokumentovanosti i detaljima možda će čak biti od koristi ovoj mojoj knjizi. Jer ja u našem pamćenju ne gledam element koji jednu stvar samo slučajno zadržava a drugu slučajno gubi, već snagu koja svesno sređuje i mudro isključuje. Sve što čovek zaboravi iz svoga života, to je neki unutrašnji instinkt ustvari već odavno osudio na zaborav. Samo ono što sebe hoće da sačuva ima prava da bude sačuvano za druge. Zborite; dakle, i odabirajte mesto mene, uspomene moje, i dajte makar jedan odblesak moga života, pre nego što potone u tamu!
SVET BEZBEDNOSTI
Still und eng und ruhig auferzogen
Wirft man uns auf einmal in die Welt,
Uns umspülen hunderttausend Wogen,
Alles reizt uns, mancherlei gefällt,
Mancherlei verdriesst uns und von Stund zu Stunden
Schwankt das leichtunruhige Gefühl;
Wir empfinden, und was wir empfunden.
Spült hinweg das bunte Weltgewühl.
Goethe
(Odgajene skučeno i mirno
Na prečac nas u svet bace taj,
O nas more tuče bezobzirno,
Sve nas draži, to godi, to, vaj!
Odbija nas, a što duša snimi
S časa na čas svija se k’o struk;
Srce prima, a što srce primi,
Šaroliki sveta spira huk.)1
Pokušam li da nađem pogodnu formulu za vreme pre prvog svetskog rata, u kome sam odrastao, meni se čini da sam najpregnantniji kada kažem: bilo je to zlatno doba bezbednosti. U našoj gotovo hiljadugodišnjoj austrijskoj monarhiji izgledalo je da je sve zasnovano na temeljima trajnim, a sama država da je najviši garant postojanosti. Prava što ih je ona pružala svojim građanima pismeno je potvrdio parlament, slobodno birani zastupnik naroda, a svaka dužnost beše tačno određena. Naša moneta, austrijska kruna, kolala je u vidu sjajnih zlatnika, jemčeći na taj način za svoju postojanost. Svak je znao koliko poseduje ili koliko mu pripada, šta je dozvoljeno a šta zabranjeno.
Sve je imalo svoju normu, svoju određenu meru i težinu. Ko je posedovao neki imetak, mogao je tačno ustanoviti koliko će on godišnje kamate doneti, a činovnik i oficir pouzdano su nalazili u kalendaru godinu u kojoj će avanzovati, i onu u kojoj će otići u penziju. Svaka porodica imala je svoj određeni budžet, znala je koliko ima da potroši za stan i hranu, za letnje putovanje i reprezentaciju, a osim toga bi jedan mali iznos bezuslovno držala u pripravnosti, za nepredviđene slučajeve, za bolesti i lekare. Ko je imao kuću, taj je u njoj gledao sigurno utočište za svoju decu i unuke, dvor i radnja prelazili su kao nasledstvo sa pokolenja na pokolenje; dok je odojče još ležalo u kolevci, u škrinju ili štednu kasu već su spremali prvi obol za njegov životni put, malu „rezervu" za budućnost. Sve je u toj prostranoj državi stojalo čvrsto i nepomerljivo na svome mestu, na najvišemu pak sedi car; no ukoliko bi on umro, ljudi su znali (ili smatrali) da će doći jedan drugi i da se u dobro proračunatome poretku ništa neće izmeniti. Sve radikalno, sve nasilno izgledaše već nemogućno u jednom dobu razuma.
To osećanje bezbednosti beše najdragocenija svojina miliona, zajednički ideal života. Samo u toj bezbednosti izgledao je život vredan da se živi, i sve širi krugovi tražili su svoj deo toga dragocenoga dobra. Najpre su ovu prednost uživali samo oni koji su nešto posedovali, ali postepeno se do nje probijahu široke mase; vek bezbednosti postao je zlatnim dobom osiguranja. Ljudi su osiguravali kuću protiv požara i provale, zemlju protiv grada i štete od nepogode, telo protiv nesreće i bolesti, kupovali su doživotne rente za starost i devojčicama u kolevku stavljali polisu za budući miraz. Najzad su se čak i radnici organizovali, osvojili normalizovanu platu i bolesničku blagajnu, a služavke su štedele za osiguranje protiv starosti i unapred uplaćivale u pogrebnu kasu za sopstveni sprovod. U sadašnjosti je radosno uživao samo onaj ko je mogao bezbrižno gledati u budućnost.
U tom dirljivom uverenju da je mogućno do poslednje rupice ograditi palisadama svoj život od provale sudbine, ležala je, uprkos svoj solidnosti i smotrenosti shvatanja života, jedna velika i opasna sujeta. U svom liberalističkom idealizmu, devetnaesti vek je bio iskreno ubeđen da se nalazi na pravom i nepogrešivom putu ka „najboljem od svih svetova". Na ranije epohe, sa njihovim ratovima, gladima i revoltima, gledalo se s visine i sa prezrenjem, kao na vreme kada je čovečanstvo još bilo, eto, maloletno i nedovoljno prosvećeno. Sada je, međutim, samo pitanje decenija pa da se konačno nadvladaju i poslednji ostaci zla i nasilja, i ta vera u neprekidni neodoljivi „progres" odista je imala za onaj vremenski period snagu jedne religije; već se u taj „progres“ verovalo više no u Sveto pismo, i njegovo jevanđelje izgledaše da je neoborivo dokazano svakodnevnim novim čudima nauke i tehnike. Odista je krajem toga miroljubivoga veka opšti napredak bio sve vidljiviji, sve brži, sve mnogostrukiji. Noću su se na ulicama namesto tmurnih svetiljaka žarile električne lampe, radnje su svoj zavodljivi novi sjaj prenosile iz glavnih ulica u predgrađa, već je, zahvaljujući telefonu, mogao da govori čovek sa čovekom na daljinu, već je novim brzinama jezdio u kolima bez konja, već se uzvijao u nebesa u ispunjenome Ikarovom snu. Komfor je prodirao iz otmenih kuća u građanske, vodu više nije trebalo donositi sa bunara ili iz hodnika, niti vatru s mukom paliti u ognjištu, higijena se širila, prljavština nestajala. Ljudi postajahu lepši, snažniji, zdraviji otkako im je sport čeličio tela, sve ređe je čovek mogao na ulicama videti bogalje, gušavce, sakate, a sva ta čuda ostvarila je nauka, taj anđeo napretka. I na socijalnom polju išlo se napred; iz godine u godinu pojedinac je dobijao nova prava, pravda se primenjivala blaže i čovečnije, pa se gak činilo da ni onaj najkrupniji problem, siromaštvo širokih masa, nije više nepobediv. Sve širi slojevi dobijali su pravo glasa i time mogućnost da legalno brane svoje interese, sociolozi i profesori utrkivali su se pronalazeći sredstva za zdraviji i čak srećniji život proletarijata — zar je onda čudo što se to stoleće naslađivalo svojim sopstvenim ostvarenjima, smatrajući svaku završenu deceniju samo stupnjem pred jednu još bolju? U ponovna padanja u varvarizam, kao što su ratovi među narodima Evrope, verovalo se već isto toliko malo kao u veštice i duhove; čvrsto su naši očevi bili prožeti poverenjem u snagu trpeljivosti i popustljivosti, koja nepogrešivo povezuje svet. Živeli su u časnom uverenju da će se granice i razmimoilaženja među nacijama i veroispovestima postepeno rastočiti u opštehumano, te će mir i bezbednost, ta najveća blaga, doći u deo čitavoga čovečanstva.
Lako je nama ljudima današnjice, koji smo reč „bezbednost", kao fantoma, izbrisali iz rečnika, da se osmejkujemo optimističkoj zabludi onih idealizmom zaslepljenih generacija, po kojoj tehnički napredak čovečanstva mora neizostavno odmah izazvati brz moralni uspon. Mi koji smo se u novome veku naučili da se više ne iznenadimo nikakvom izbijanju kolektivne bestijalnosti, mi koji od svakog sledećeg dana očekujemo još veće opačine nego od prošloga, znatno smo skeptičniji u pogledu mogućnosti da se čovečanstvo vaspita. Morali smo dati za pravo Frojdu kada je u našoj kulturi, našoj civilizaciji gledao samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da provale destruktivne snage podzemnog sveta, morali smo se postepeno navikavati da živimo bez tla pod nogama, bez prava, bez slobode, bez sigurnosti. U odnosu na našu sopstvenu egzistenciju, mi smo se već odavno odrekli religije otaca, njihove vere u jedan brz i trajan uspon humanosti; nama koji smo surovo poučeni, izgleda banalan onaj brzopleti optimizam, kad imamo pred očima katastrofu koja nas je jednim jedinim udarom bacila za hiljadu godina humanih nastojanja unazad. No ako je i bila zabluda, ipak to beše čarobna i plemenita zabluda kojoj su naši očevi služili, čovečnija i plodonosnija od parola današnjice! I nešto u meni, uprkos svemu saznanju i razočarenju, ne može da se od nje sasvim otkine. Što je čovek u detinjstvu iz strujanja vremena primio u krv, to ostaje neizlučivo. I uprkos svemu onome što svaki dan saspe u moje uši, uprkos poniženjima i kušnjama što smo ih iskusili i ja sam i nebrojeni drugovi po sudbini, ja ne mogu potpuno da se odreknem vere svoje mladosti, da će se opet jednom ići naviše, uprkos svemu i svemu. Čak i iz ponora užasa, po kome danas, s dušama unezverenim i slomljenim, lutamo pipajući napola slepo, ja uvek i opet dižem pogled ka onim starim sazvežđima što sijahu nad mojim detinjstvom, i tešim se nasleđenim pouzdanjem da će jednom ovaj pad izgledati samo kao interval u večitome ritmu napredovanja.
Danas, kada je taj svet bezbednosti davno razmrskan u velikoj buri, mi definitivno znamo da je on bio kula u vazduhu. Ali ipak, moji roditelji stanovahu u njoj kao u kući od kamena. U njihovu toplu, udobnu egzistenciju ni jednog jedinog puta nije provalila oluja ili makar samo promaja; imali su naravno još i jedan poseban vetrobran: bili su imućni ljudi koji su postepeno postali bogati i čak vrlo bogati, a to je u onim vremenima oblagalo prozore i zidove pouzdano poput dušeka. Njihov način života izgleda mi u tolikoj meri tipičan za takozvano „dobro jevrejsko građanstvo“, koje je bečkoj kulturi dalo tako bitne vrednosti i u ime zahvalnosti za to bilo potpuno istrebljeno, da ustvari, saošptavajući o njihovom udobnom i tihom životu, pričam nešto bezlično: u onom veku obezbeđenih vrednosti, u Beču je poput mojih roditelja živelo deset hiljada ili dvadeset hiljada porodica.
Porodica moga oca poticala je iz Moravske. Tamo su po malim provincijskim mestima jevrejske porodice živele u najboljoj slozi sa seljaštvom i malograđanstvom; oni zato uopšte nisu znali za onu potištenost, a s druge strane ni za onu gipko prodornu nestrpljivost galicijskih, istočnih Jevreja. Ojačali i očvrsli od života na selu, koračali su svojim putem sigurno i mirno kao seljaci njihove postojbine preko polja. Rano emancipovani od ortodoksne religioznosti, oni behu strasne pristalice religije toga doba, „progresa", i u političkoj eri liberalizma davahu parlamentu najuglednije pretstavnike. Ako bi se iz svoje postojbine preselili u Beč, prilagođavali bi se višoj kulturnoj sferi sa začuđujućom brzinom, i njihov lični uspon organski bi se povezao sa opštim uzmahom vremena. I u toj formi prelaza naša porodica beše do kraja tipična. Moj deda s očeve strane bavio se prodajom manufakturne robe. Onda je u drugoj polovini veka počela industrijska konjunktura u Austriji. Mehanički razboji i predilice, uvezeni iz Engleske, prouzrokovali su, racionalizacijom, ogromno pojevtinjenje prema ranije primenjivanom ručnom tkanju, a jevrejski trgovci, sa svojom komercijalnom sposobnošću zapažanja, svojim internacionalnim vidicima, behu prvi u Austriji koji su shvatili nužnost i probitačnost prelaska na industrijsku proizvodnju. S najčešće malim kapitalom, osnivali su one na brzinu improvizovane fabrike, koje su najpre imale samo vodeni pogon, a koje su se postepeno proširile u moćnu češku tekstilnu industriju, koja je vladala celom Austrijom i Balkanom. Dok je, dakle, moj deda, kao tipični pretstavnik ranije epohe, služio samo posredničkoj trgovini, otac mi je već odlučno zakoraknuo u novo doba osnovavši u svojoj tridesetoj godini u severnoj Češkoj jednu malu tkačnicu, koju je zatim tokom godina polagano i oprezno izgradio u značajno preduzeće.
Tako oprezan način proširivanja uprkos primamljivo povoljnoj konjunkturi bio je potpuno u duhu vremena. On je, sem toga, još i naročito odgovarao uzdržljivoj i lakomosti potpuno lišenoj prirodi moga oca. On je prihvatio vjeruju svoje epohe: „Safety first”; za njega je bilo bitnije da ima preduzeće sa sopstvenim kapitalom koje je „solidno" — što je takođe jedan od omiljenih izraza onoga vremena — nego da ga izgrađuje u krupnim dimenzijama pomoću bankovnog kredita ili hipoteka. Što mu za celoga života nikada niko nije video ime na kakvoj obveznici ili menici, i što je ono, u njegovoj banci — razume se u najsolidnijoj, u Rotšildovoj banci, u Kreditanštaltu — uvek stajalo pod rubrikom „potražuje", to beše jedini ponos njegovog života. Tuđio se svake zarade sa makar i najbleđom senkom rizika, i kroz sve svoje godine nije nikad imao udela u bilo kakvom tuđem preduzeću. Ako je postepeno ipak postao bogat i sve bogatiji, on to ni u kom slučaju nije imao da zahvali smelim špekulacijama ili dalekovidnim operacijama, nego prilagođavan u opšte prihvaćenom metodu onoga vremena, da se od prihoda troši uvek jedan skroman deo i na taj način kapitalu iz godine u godinu pribije sve znatniji iznos. Kao većina iz njegove generacije, moj bi otac smatrao opasnim raspikućom već i onog ko bezbrižno troši polovinu svojih prihoda, ne misleći — evo opet jednog stalnog izraza iz onoga doba bezbednosti — ne misleći na „budućnost“. Zahvaljujući tome istrajnom ostavljanju dobitaka, u onoj epohi sve većeg prosperiteta, kada, usto, država nije pomišljala da čak i od najznatnijih prihoda zakine na ime poreza više od nekoliko procenata, a kada su, s druge strane, državni i industrijski papiri donosili visoke kamate, sve veće bogaćenje jednog imućnog čoveka pretstavljalo je ustvari samo pasivnu delatnost. I ona se isplaćivala; tada još nisu, kao u vremenima inflacije, pljačkane štediše, plenjeni solidni ljudi, nego su najveće dobiti imali baš oni najstrpljiviji, oni koji ne špekulišu. Blagodareći tome prilagođavanju sveopštem sistemu svoga vremena, moj otac je već u svojoj pedesetoj godini mogao da važi, čak i u internacionalnim razmerama, kao vrlo imućan čovek. Ali način života naše porodice sledio je sve brži uspon imetka tek s velikim ustezanjem. Postepeno smo se odlučivali za male udobnosti, iz manjeg stana preselili smo se u jedan veći, s proleća smo unajmljivali fijaker za posle podne, putovali drugom klasom sa spavaćim kolima, ali moj je otac tek u pedesetoj godini dozvolio sebi luksuz da sa majkom preko zime otputuje na mesec dana u Nicu. Osnovni stav, da se u bogatstvu uživa imajući ga, a ne pokazujući ga, ostao je u svemu potpuno neizmenjen; čak ni kao milionar, moj otac nikada nije pušio havanske cigare, nego — poput cara Franca Jozefa sa njegovom jevtinom „virdžinijom“ — prosti erarski duvan, ako je pak igrao karata, onda je posredi bio uvek samo mali ulog. Nepokolebljvo se pridržavao svoje uzdržljivosti, svoga udobnog ali diskretnog života. Premda je bio nesrazmerno otmeniji i obrazovaniji od većine svojih kolega — vanredno je svirao u klavir, pisao jasno i lepo, govorio francuski i engleski — on se uporno odricao svake časti i svakog počasnog zvanja, i do poslednjeg dana nije težio niti je prihvatio bilo kakvu titulu, bilo kakvu počast, mada su mu to, kao krupnom industrijalcu, često nudili. Više od svakog spoljnog sjaja značio je za njega potajni ponos što nikada nikoga nije ni za šta molio, što nikad nije bio obavezan na „molim“ ili „hvala“. U svačijem pak životu neminovno dođe vreme kada u liku svoga bića ponovo sretne svoga oca. Iz godine u godinu, u meni počinje sve jače da se razvija naklonost ka privatnom i anonimnom u vođenju života, ma koliko ona ustvari protivrečila mome zvanju, koje u izvesnoj meri nužno čini javnim i ime i ličnost. No i ja sam iz istog potajnog ponosa oduvek odbijao svaki oblik spoljne počasti, ni u jednom udruženju nisam prihvatio ni odlikovanje, ni titulu, ni pretsednički položaj, nikada nisam pripadao ni jednoj akademiji, ni jednoj upravi, ni jednom žiriju; čak i sedenje za prazničnom trpezom za mene pretstavlja mučenje, a i od same pomisli da nekoga zamolim, — pa i kada se moja molba tiče nekoga trećeg — meni se osuše usne pre prve reči. Znam koliko su nesavremene takve zapreke u jednom svetu u kome čovek može da ostane slobodan jedino lukavstvom i bežanjem, i u kome, kao što stari Gete mudro kaže, „kada je gužva, ordeni i titule odbiju mnoge bubotke". Ali mene na otstupanje sili moj otac u meni, i njegov potajni ponos, te ja ne smem da mu se odupirem; jer njemu mogu da zahvalim ono što smatram kao valjda jedini svoj pouzdani posed: osećanje unutrašnje slobode.
Moja mati, koja se devojačkim imenom zvala Bretauer, beše drugog, internacionalnog porekla. Rodila se u Ankoni, u južnoj Italiji, pa joj je italijanski bio jezik detinjstva isto koliko i nemački; uvek kada se sa mojom bakom ili svojom sestrom dogovarala o nečem što posluga ne treba da razume, prelazila bi na italijanski. Ja sam još od najranije mladosti uveliko znao za rizoto i za tada još retke artišoke, kao i za druge specijalitete južnjačke kuhinje, i kada god sam kasnije dolazio u Italiju, osećao bih se od prvog časa kod kuće. Ali porodica moje majke nije nipošto bila italijanska, već svesno internacionalna; Bretaueri, koji su prvobitno imali banku, rano su se, iz Hoenemsa, jednog malog mesta na švajcarskoj granici, rasturili po svetu — po primeru velikih jevrejskih bankarskih familija, ali razume se u mnogo sićušnijim dimenzijama. Jedni odoše u Sent Galen, drugi u Beč i Pariz, moj deda u Italiju, jedan ujak u Njujork, i taj međunarodni kontakt davao im je veću uglađenost, šire poglede i izvesnu porodičnu oholost. U toj porodici više nije bilo malih trgovaca, ni posrednika, već samo bankara, direktora, profesora, advokata i lekara, svak je govorio više jezika, i sećam se sa kakvom se prirodnošću prelazilo sa jednog na drugi za stolom kod moje tetke u Parizu. To beše porodica koja je brižljivo „držala do sebe“, i kad bi koja mlada devojka iz siromašni]eg srodstva dozrela za udaju, čitava bi familija zajednički skupila lep miraz, samo da spreči udaju „na niže“. Moga oca su, kao krupnog industrijalca, istina respektovali, ali moja mati, premda vezana sa njim najsrećnijim brakom, nikada ne bi dozVolila da se njegovi rođaci stave sa njenim u isti red. Taj ponos zbog porekla iz „dobre“ porodice bio je neiskorenjiv kod sviju Bretauera, i kada bi kasnijih godina neko od njih hteo da mi pokaže svoju naročitu blagonaklonost, rekao bi snishodljivo: „Ustvari si ti ipak pravi Bretauer", kao da je time hteo da mi iskaže priznanje: „Ti si ipak pao na pravu stranu“.
Ta vrsta plemstva, koju su nekoje jevrejske porodice prisvajale na svoju ruku, čas je zabavljala a čas jedila mene i moga brata još u detinjstvu. Stalno smo imali da slušamo kako su ovo „fini“ ljudi a ono „prosti“, o svakom prijatelju se istraživalo je li iz „dobre“ familije i proveravalo do poslednjeg člana poreklo kako srodništva tako i imetka. To neprestano klasifikovanje, koje je ustvari sačinjavalo glavni predmet svakog porodičnog i društvenog razgovora, izgledaše nam u ono vreme sasvim smešno i snobovsko, jer konačno se kod sviju jevrejskih familija radilo ipak samo o razlici od pedeset ili sto godina, koliko su ranije ili kasnije izašle iz istog jevrejskog geta. Tek mnogo kasnije postalo mi je jasno da taj pojam „dobre“ familije, koji je nama dečacima izgledao kao parodistička farsa jedne veštačke pseudoaristokratije, izražava jednu od najintimnijih i najtajanstvenijih tendenca jevrejskoga bića. Opšte je prihvaćeno da je bogaćenje stvarni i tipični životni cilj čoveka Jevrejina. Ničeg pogrešnijeg od toga. Bogaćenje za njega pretstavlja samo prelazan stupanj, sredstvo za pravi cilj, a ni u kom slučaju unutrašnju svrhu. Stvarna volja Jevrejina, njegov imanentni ideal, jeste uspon u duhovnu sferu, u jedan viši kulturni sloj. Ta nadmoć volje za duhovnim delovanjem iznad čisto materijalnog interesa nalazi svoj plastičan izraz već u istočnom, ortodoksnom jevrejstvu, gde se slabosti a isto tako i prednosti čitave rase ocrtavaju intenzivnije: pobožni čovek, znalac Svetoga pisma ima u opštini hiljadu puta više ugleda nego bogataš; čak i najimućniji će svoju kćer dati radije za duhovnog čoveka koji je siromašan kao slepi miš nego za trgovca. To nadređivanje duhovnih vrednosti provlači se u Jevreja jedinstveno kroz sve staleže; čak i najsiromašniji telalin koji svoj zamotuljak tegli po kiši i vetru, pokušaće da makar jednog sina uz najteže žrtve dade na studije, i cela će porodica smatrati za neku vrstu počasnog zvanja što u svojoj sredini ima nekog ko očigledno pripada duhovnom svetu profesora, naučnika, muzičara, kao da ih on svojim radom sve oplemenjuje. Nešto u Jevrejinu nesvesno teži da se oslobodi svega onog moralno dubioznog, odvratnog, sitničavog i neduhovnog što se lepi uz svaku trgovinu, uza sve samo poslovno, i da se uzdigne u čistiju, nenovčanu sferu duha, kao da — vagnerovski rečeno — sebe i čitavu svoju rasu hoće da oslobodi prokletstva novca. Stoga se u Jevreja težnja za bogatstvom gotovo uvek i iscrpljuje tokom dveju, najviše triju generacija u jednoj porodici, i baš u najmoćnijim dinastijama sinovi odbijaju da preuzmu banke, fabrike, izgrađena i topla preduzeća svojih otaca. Nije slučajno jedan lord Rotšild postao ornitolog, jedan Varburg istoričar umetnosti, jedan Kasirer filozof, jedan Sason pesnik; svi oni povinovali su se istome nesvesnome nagonu za oslobađanjem od onoga što je jevrejstvo pritesnilo, od prostog hladnog zarađivanja, a možda se u tome izražava čak i potajna čežnja da se iz samo jevrejske sfere utone u opštečovečansku. Značenje „dobre“ familije nije, dakle, samo društveno, to jest ono što ta oznaka sama sebi pripisuje; ona znači jedno jevrejstvo koje se prilagođavanjem drugoj kulturi, a po mogućnosti kulturi univerzalnoj, oslobodilo ili počelo oslobađati svih nedostataka i uskosti i sitničavosti koje mu je nametnuo geto. Što je pak to bežanje u duhovnu sferu, usled neproporcionalnog prepunjavanja intelektualnih zvanja, postalo po jevrejstvo isto toliko pogubno kao ranije njegovo ograničavanje na materijalnu oblast, to razume se spada u večite paradokse jevrejske sudbine.
Jedva da je bilo grada u Evropi gde je težnja za kulturom bila tako strasna kao u Beču. Baš zato što Monarhija, što Austrija vekovima nije bila ni politički ambicionirana niti je imala naročitih uspeha u svojim vojnim akcijama, zavičajni ponos bio se najsnažnije upravio želji za umetničkom prevlašću. Od stare habsburške carevine, koja je nekada vladala Evropom, davno su se bile otcepile najdragocenije oblasti, nemačka i italijanska, flandrijska i valonska; neokrnjen u svome starome sjaju beše ostao glavni grad, utočište dvora, čuvar hiljadugodišnje tradicije. Prvo kamenje ovoga grada postavili su Rimljani, kao kastrum, kao isturenu stražu, da bi zaštitili latinsku civilizaciju od varvara, a više od hiljadu godina kasnije o te zidine se razbio juriš Osmanlija na Zapad. Tuda su prolazili Nibelunzi, odatle je preko celog sveta blistalo besmrtno sazvežđe sedmorice: Gluk, Hajdn i Mocart, Betoven, Šubert, Brams i Johan Štraus, tu se slivahu sve struje evropske kulture; na dvoru, u plemstvu i u narodu nemački element vezivao se krvlju sa slovenskim, mađarskim, španskim, italijanskim, francuskim, flamanskim, i istinski genij toga grada muzike sastojao se u harmoničnom razrešavanju tih kontrasta u nešto novo i osobeno, u austrijsko, u bečko. Voljan da sve prihvata, i obdaren naročitim smislom za prijemljivost, taj je grad privlačio najdisparatnije snage, razdrešivao ih, labavio i odobrovoljavao; mek je tu bio život, u toj atmosferi duhovne trpeljivosti, i svaki građanin toga grada nesvesno se vaspitavao u nadnacionalnom, kosmopolitskom duhu, za građanina sveta.
Ta umetnost ujednačavanja, blagih i muzikalnih prelaza, beše jasno vidljiva već i u spoljnom obličju grada. Uzrastao polagano kroz vekove, razvivši se organski iz centralnoga kruga, on je sa svoja dva miliona bio dovoljno naseljen da bi pružao sav luksuz i svu mnogostrukost jednog velegrada, a ipak ne toliko predimenzionalan da bude otcepljen od prirode kao London ili Njujork. Poslednje kuće grada ogledahu se u moćnome toku Dunava, ili gledahu u daleku ravnicu, ili se rasplitahu u vrtove i polja, ili se po blagim brežuljcima uspinjahu na poslednje, zelenim šumama obrasle padina Alpa; jedva se osećalo gde počinje priroda, gde grad, jedno se rasplitalo u drugo bez otpora i protivrečja. Unutra se pak osećalo da je grad rastao kao drvo, rađajući prsten po prsten; a najdublju, najdragoceniju jezgru opasivala je, umesto starih bedema, Ringštrase sa svojim kućama svečana izgleda. Unutra su stare palate dvora i plemstva pričale okamenjenu istoriju; tu kod Lisnovskih svirao je Betoven, tamo kod Esterhazijevih bio je u gostima Hajdn, ovde na starom univerzitetu prvi put je zazvučalo Hajdnovo „Stvaranje“, Hofburg je video generacije careva, Šenbrun Napoleona, u Štefansdomu su klečali udruženi kneževi hrišćanskoga sveta moleći zahvalnicu za spas Evrope od Turaka, univerzitet je među svojim zidovima video nebrojene luče nauke. U međuprostoru svega toga uzdizala se gordo i raskošno nova arhitektura sa blistavim avenijama i svetlucavim trgovinama. Ali staro se ovde sa novim gložilo isto toliko malo kao tucani kamen sa netaknutom prirodom. Čudesno je bilo živeti tu, u tome gradu koji je gostoljubivo prihvatao sve što je strano, a sebe rado davao, u njegovom lakom, kao u Parizu radosno ustreptalom vazduhu život se mogao uživati prirodnije. Kao što je poznato, Beč je bio grad uživanja, ali šta drugo znači kultura ako ne izmamljivanje onog najfinijeg, najnežnijeg, najsuptilnijeg iz grube materije života, putem umetnosti i ljubavi? Sladokusci u pogledu kuhinje, vrlo brižljivi kada se tiče dobrog vina, svežeg oporog piva, raskošnih kolača i torti, ljudi u ovome gradu polagahu mnogo i na suptilnija uživanja. Muziciranje, ples, pozorište, konverzacija, ukusno i dopadljivo ponašanje negovahu se tu kao naročita umetnost. Prevagu u životu pojedinca kao i celine nisu imala pitanja vojna, politička, komercijalna, prvi pogled u novine prosečnog bečkog građanina beše svakoga jutra upućen ne diskusijama u parlamentu ili svetskim događajima, nego repertoaru pozorišta, koje je u javnom životu imalo važnost koja drugim gradovima jedva da je shvatljiva. Jer carsko pozorište, Burgteater, pretstavljalo je pred Bečlijom, pred Austrijancem, više nego samo pozornicu na kojoj glumci igraju pozorišne komade; bio je to mikrokozam u kome se ogleda makrokozam, šareni otsjaj u kome je društvo posmatralo sebe sama, jedini pravi „cortigiano“ dobrog ukusa. Na primeru glumca Dvorskog pozorišta gledalac je video kako će se oblačiti, kako koraknuti u sobu, kako voditi razgovor, koje će reči kao čovek od ukusa smeti da upotrebi, a koje ima da izbegava; pozornica je, umesto da bude samo poprište zabave, bila vodeća nit lepog ponašanja i pravilnog izgovora u reči i slici, i sve što je sa Dvorskim pozorištem bilo samo u najudaljenijoj vezi okružavao je nimbus poštovanja, kao svetački oreol. Pretsednik vlade ili najbogatiji magnat mogli su u Beču proći ulicama a da se niko za njima ne okrene; ali glumca Dvorskog pozorišta ili opersku pevačicu prepoznavala je svaka prodavačica, svaki fijakerist; mi dečaci izvestili bismo jedni druge ponosno ako bismo u prolazu videli nekog od njih (čije smo slike i autograme skupljali svi), i taj gotovo religiozni kult ličnosti išao je tako daleko da se prenosio čak i na njihovu okolinu; Zonentalov frizer ili fijakerist Jozefa Kainca behu ličnosti vredne poštovanja kojima se potajno zavidelo, mladi kicoši bili su ponosni što ih oblači isti krojač. Svaki jubilej, svaka sahrana nekog velikog glumca prerasli bi u događaj koji baca u zasenak sva politička zbivanja. Najviši san svakog bečkog pisca bio je da ga prikazuju u Burgteatru, jer to je pretstavljalo vrstu doživotnog plemstva i podrazumevalo niz počasti kao što su doživotne besplatne ulaznice i pozivi na sve zvanične priredbe; čovek je naprosto postajao gost carske kuće, i još se sećam na kakav je svečan način obavljen moj pristup. Pre podne me je direktor Burgteatra pozvao sebi u kancelariju, da bi mi — posle prethodnog čestitanja — saopštio kako je Burgteater prihvatio moju dramu; došavši uveče kući, našao sam u stanu njegovu posetnicu. Meni, dvadesetšestogodišnjaku, on je formalno vratio posetu, jer sam kao autor carske pozornice, zahvaljujući samom prihvatanju, postao „džentlmen" sa kojim pesnik jedne carske institucije ima da postupa au pair. A to što se dešavalo u pozorištu, ticalo se indirektno svakog pojedinca, čak i onog koji sa njim nije imao uopšte nikakve neposredne veze. Sećam se na primer iz najranijeg detinjstva kako je naša kuvarica jednoga dana jurnula u sobu sa suzama u očima, jer su joj upravo bili ispričali da je umrla Šarlota Volter, najpoznatija glumica Burgteatra. U toj mahnitoj žalosti bilo je, razume se, groteskno to što ta stara, upola nepismena kuvarica sama nije ni jedan jedini put bila u Burgteatru, niti je Volterovu, bilo na pozornici bilo u životu, ikada videla; no u Beču je jedna velika nacionalna glumica toliko spadala u kolektivno dobro čitavoga grada da su čak i oni što stoje po strani njenu smrt osećali kao katastrofu. Svaki gubitak, odlazak kakvog omiljenog pevača ili umetnika, pretvarao bi se nezadrživo u nacionalnu žalost. Kada je rušen „stari“ Burgteater, u kome je prvi put zazvučala Mocartova „Figarova ženidba“, celo bečko društvo bilo se okupilo u prostorijama, svečano i tronuto kao na sahrani; tek što je zavesa pala, svak je jurnuo na pozornicu, da od dasaka na kojima su igrali omiljeni umetnici ponese kući kao relikviju makar jedan iver, i još decenijama kasnije mogli ste u desecima građanskih kuća videti te drvene ocepke kako se čuvaju u dragocenoj kazeti, poput ivera svetoga krsta u crkvama. Ni mi sami nismo postupili mnogo razboritije kada je rušena takozvana Bezendorfska sala. Ta mala koncertna dvorana, rezervisana isključivo za kamernu muziku, bila je sama po sebi beznačajna, neumetnička građevina, ranije škola jahanja kneza Lihtenštajna a u muzičke svrhe adaptirana na sasvim prost način, samo jednom drvenom oplatom. No imala je rezonansu stare violine i bila posvećeno mesto ljubitelja muzike, pošto su u njoj koncertirali Šopen i Brams, List i Rubinštajn, i jer su ovde prvi put zazvučali mnogi slavni kvarteti. Sada je pak trebalo da ustupi mesto jednoj odgovarajućoj građevini, što je za nas, koji smo tu doživeli nezaboravne časove, bilo nepojmljivo. Kada su uminuli poslednji taktovi Betovena, što ga je kvartet Roze otsvirao divnije nego ikad, niko nije napustio svoje mesto. Galamili smo i aplaudirali, nekoliko žena jecalo je od uzbuđenja, niko se nije hteo pomiriti sa istinom da je to rastanak. Da bi nas rasterali, u dvorani su pogasili svetla. Ni jedan od četiri do pet stotina fanatika nije se makao sa mesta. Ostali smo pola sata, čitav sat, kao da smo svojim prisustvom mogli iznuditi da se stara posvećena prostorija spase. A kako smo se kao studenti borili, peticijama, demonstracijama i člancima, da kuća u kojoj je Betoven umro ne bude porušena! Svaka od tih istorijskih kuća u Beču bila je kao parče duše koju nam istržu iz tela.
Taj fanatizam prema umetnosti, a naročito prema pozorišnoj umetnosti, protezao se u Beču na sve staleže. Ustvari je Beč, usled svoje stogodišnje tradicije, bio sam po sebi grad sa jasno izdvojenim slojevima, a u isto vreme — kao što sam jednom pisao — savršeno orkestriran. Pult je još uvek pripadao carskoj kući. Carski Burg bio je središte ne samo u prostornom no i u kulturnom smislu Monarhijine nadnacionalnosti. Oko toga Burga gradilo je neku vrstu drugog bedema austrijsko, poljsko, češko i mađarsko visoko plemstvo. Potom je sledilo „dobro društvo", koje se sastojalo iz nižeg plemstva, višeg činovništva, industrijalaca i „starih familija“, a onda dalje niže sitno građanstvo i proletarijat. Svi ti slojevi živeli su svaki u sopstvenom krugu, čak svaki u sopstvenome kvartu, visoko plemstvo po palatama u jezgru grada, diplomatija u trećem kvartu, fabrikanti i trgovci u blizini Ringštrase, sitno građanstvo u unutrašnjim kvartovima od drugog do devetog, proletarijat u spoljnom rejonu; svi su se međutim doticali u pozorištu, i na velikim svečanostima kao što je bitka cvećem u Prateru, gde bi tri stotine hiljada ljudi oduševljeno pozdravljalo „gornjih deset hiljada“ u njihovim čudesno iskićenim kočijama. Sve što zahteva boje i muzike, pretvaralo bi se u Beču u prazničnu priliku, počev od litije kao što je Telovo, pa do vojnih parada i „burgmuzik“-a; čak su se i sahrane oduševljeno posećivale, i za svakog pravog Bečliju bilo je stvar častoljublja da ima „lep sprovod“, sa raskošnom povorkom i brojnim pratiocima; čak i svoju smrt još pretvarao je pravi Bečlija u lep prizor za druge ljude. U toj prijemljivosti za sve što je obojeno, zvučno, praznično, u tom uživanju u pozorištu kao formi životne igre i ogledanja, sve jedno da li na pozornici ili u realnom prostoru, čitav grad bio je jednodušan.
Nije, svakako, bilo teško potsmevati se toj „teatromaniji“ Bečlija, koja se, svojim njuškanjem za najsitnijim životnim prilikama ljubimaca, ponekad zaista izrođavala u grotesku, i naša austrijska indolencija na političkom polju, i privredno zaostajanje nasuprot odlučnome nemačkom susedstvu, mogu se zaista delom pripisati tome sladokusačkom preuveličavanju. U kulturnom pravcu, međutim, ovo precenjivanje umetničkih događaja proizvelo je izvesne osobenosti — u prvom redu neobično strahopoštovanje prema umetničkom stvaranju svake vrste, zatim znalaštvo, koje je vekovnim upražnjavanjem dostiglo jedinstven stepen, i najzad, zahvaljujući opet tome znalaštvu, vrlo visok nivo u svim oblastima kulture. Uvek se umetnik najbolje oseća i nalazi najviše potsticaja onde gde ga cene i čak precenjuju. Uvek umetnost dostiže vrhunac onde gde postaje životnim pitanjem čitavog naroda. I kao što je Firenca, kao što je Rim u Renesansi privlačio slikare, i vaspitavao ih u velikane, jer se svaki osećao dužan da u stalnom takmičenju pred celim građanstvom neprekidno prestiže druge i sebe sama, tako su i muzičari i glumci Beča bili svesni svoje važnosti u gradu. U bečkoj Operi, u bečkom Burgteatru ništa se nije previđalo; svaka netačna nota odmah se primećivala, svaka nepravilna intonacija, svako skraćenje osuđivalo, i tu kontrolu nisu primenjivali tek samo profesionalni kritičari na premijerama, nego iz dana u dan budno uho čitave publike, izoštreno neprekidnim upoređivanjem. Dok se u politici, u administraciji, u ponašanju sve odvijalo prilično komotno, i ljudi bili dobroćudno ravnodušni prema svakoj „nesavesnosti“ i popustljivi prema svakoj omašci, u stvarima umetnosti nije bilo pardona; tu se radilo o časti grada. Svaki pevač, svaki glumac, svaki muzičar morao je besprekidno davati svoju punu meru, inače bi propao. Biti ljubimac u Beču, to je bilo divno, ali ostati ljubimac nije bilo lako; za popuštanje se nije praštalo. I to saznanje o stalnoj i nemilosrdnoj prismotri iznuđivalo je svakom umetniku u Beču najvišu meru, celini pak davalo sjajan nivo. Svaki od nas poneo je u život od najmlađih dana jedno neumoljivo merilo za umetničku interpretaciju. Onaj ko je u operi pod Gustavom Malerom upoznao najčvršću disciplinu do najsitnijeg detalja, a kod Filharmoničara po sebi razumljivo spajanje poletnosti sa akribijom, tog će danas bogme retko koja pozorišna ili muzička priredba potpuno zadovoljiti. No mi smo na taj način naučili da i prema sebi samima budemo strogi u svakom umetničkom stvaranju; našim uzorom postao je i ostao nivo kakav se budućem umetniku usađuje u malo kome gradu sveta. To znanje pravoga ritma i zamaha prodiralo je, međutim, i duboko dole u narod, jer čak i mali građanin, sedeći uz čašu lanjskog vina, zahtevao je od kapele dobru muziku isto tako kao što je od krčmara zahtevao dobro vino; u Prateru, opet, narod je tačno znao koja vojna muzika ima najjači „udarac“, da li „Dajčmajsteri“ ili Mađari; ko je živeo u Beču taj je smisao za ritam udisao takoreći iz vazduha. I kao što se kod nas pisaca ta muzikalnost ispoljavala u jednoj naročito negovanoj prozi, kod drugih je osećanje za takt prodiralo u društveno ophođenje i u svakodnevni život. Bečlija bez smisla za umetnost i bez sposobnosti da uživa u formi nije se mogao ni zamisliti u takozvanom „dobrom“ društvu, ali bi čak i u nižim slojevima, i oni najsiromašniji, već iz pejzaža, iz čovečno radosne sfere u svoj život unosili izvestan nagon za lepotom; čovek nije bio pravi Bečlija bez te ljubavi prema kulturi, bez tog smisla za najsvetiju izlišnost života, smisla koji u isto vreme znači i nasladu i proveravanje.
Prilagođavanje, pak, milijeu naroda ili zemlje gde se živi pretstavlja za Jevreje ne samo spoljnu meru odbrane nego i duboku intimnu potrebu. Njihova čežnja za otadžbinom, za mirom, za odmorom, za bezbednošću, za prisnošću, goni ih da se strasno vezuju za kulturu svoje okoline. A jedva da se igde — osim Španije u XV veku — takva povezanost ostvarila srećnije nego u Austriji. Smešteni u carskome gradu već više od dvesta godina, Jevreji su ovde nailazili na lakoživ i trpeljiv narod, kome je, ispod te prividno labave forme, bio svojstven isti onaj duboki nagon za duhovnim i estetskim vrednostima koji je i za njih same bio tako važan. A u Beču su čak naišli na nešto više: našli su tu lični zadatak. Tokom poslednjih vekova, negovanje umetnosti u Austriji izgubilo je svoje stare tradicionalne čuvare i zaštitnike: carsku kuću i aristokratiju. Dok je u osamnaestom veku Marija Terezija svojim kćerima davala da uče muziku kod Gluka, Jozef II diskutovao s Mocartom o njegovim operama kao znalac, a Leopold III i sam komponovao, kasniji carevi Franc II i Ferdinand nisu više imali nikakvog interesovanja za umetničke stvari, a naš car Franc Jozef, koji za svojih osamdeset godina nikad nije pročitao niti makar uzeo u ruke ikakvu knjigu sem vojnog šematizma, ispoljavao je i izričitu antipatiju prema muzici. Tako isto je i visoko plemstvo napustilo svoj nekadašnji položaj zaštitnika; prošla su bila slavna vremena kada su Esterhazijevi pružali gostoprimstvo jednom Hajdnu, kada su se Lobkovici i Kinski i Valdštajni takmičili u čijoj će palati da bude prvo izvođenje Betovena, kada se jedna grofica Tun bacila na kolena pred velikim demonom, neka svoga „Fidelija“ ne povuče iz opere. Već Vagner, Brams i Johan Štraus ili Hugo Volf nisu u njih više nalazili ni najmanje podrške; da bi se koncerti Filharmonije održali na staroj visini, da bi slikarima i vajarima bila osigurana egzistencija, moralo je na belegu da izađe građanstvo, i bilo je stvar ponosa i častoljublja baš jevrejskog građanstva što tu može u prvim redovima sarađivati da se bečka kultura održi u starome sjaju. Oduvek su oni voleli taj grad, i prirodili se ovde i dušom i telom, ali im je tek ljubav prema bečkoj kulturi ulila osećanje da su stekli puno pravo građanstva i postali prave Bečlije. Inače su ustvari u javnom životu imali samo malo uticaja; sjaj carske kuće bacao je u zasenak svako privatno bogatstvo, visoki položaji u rukovođenju državom nalazili su se u nasleđenim rukama, diplomatija je bila zadržavana za aristokratiju, armija i visoki činovnički položaji za stare porodice, a Jevreji nisu ni pokušavali da se častoljubivo probiju u te privilegisane krugove. Oni su sa osećanjem takta poštivali ta tradicionalna preimućstva; sećam se na primer da moj otac za celog svog života ni jedanput nije obedovao kod Zahera, i to ne iz štedljivosti — jer razlika prema drugim velikim hotelima bila je smešno mala — već iz tog prirodnog osećanja za distancu: izgledalo bi mu mučno ili nepristojno sedeti sto do stola sa jednim princom Švarcenbergom ili Lobkovicem. Jedino su pred umetnošću svi u Beču osećali podjednako pravo, pošto se ljubav prema umetnosti smatrala zajedničkom dužnošću, i neizmeran je udeo što ga je jevrejska buržoazija, pomaganjem i potsticanjem, imala u razvijanju bečke kulture. Oni su sačinjavali pravu publiku, oni su punili pozorišta, koncerte, oni kupovali knjige i slike, oni posećivali izložbe, i svojim pokretljivim, tradicijama manje opterećenim razumevanjem bili na svakom mestu pomagači i prvoborci novoga. Oni su formirali skoro sve veće umetničke zbirke u devetnaestom veku, samo oni omogućili skoro sve pokušaje u umetnosti; bez neprekidnog stimulativnog interesovanja jevrejske buržoazije, Beč bi, zahvaljujući ravnodušnosti dvora, aristokratije i milionara hrišćana, koji su radije držali trkačke konje i lovove nego pomagali umetnost, Beč bi na umetničkom polju zaostao iza Berlina isto koliko na političkome Austrija iza Nemačkog Rajha. Ko god je u Beču hteo da sprovede nešto novo, ko god je spolja, kao gost, u Beču tražio razumevanja i publike, bio je upućen na tu jevrejsku buržoaziju; kada se jednog jedinog puta, u doba antisemitizma, pokušalo sa osnivanjem jednog takozvanog „nacionalnog pozorišta", nije se našlo ni autora, ni glumaca, ni publike; za nekoliko meseca nacionalno pozorište“ je jadno propalo, i baš na tome primeru postalo je prvi put jasno: devet desetina onoga što je svet slavio kao bečku kulturu devetnaestog veka, bilo je kultura koju je potpomagalo, hranilo ili čak već i stvaralo bečko jevrejstvo.
Jer upravo poslednjih godina — slično kao u Španiji pred ista tako tragičnu propast — bečko jevrejstvo postalo je u umetnosti produktivno, nipošto, razume se, u nekom specifičnom jevrejskom smislu, već na taj način što je, čineći čuda od uživljavanja u austrijanstvo, dalo najintenzivniji izraz bečkoga duha. Goldmark, Gustav Maler i Šenberg postali su internacionalne figure u stvaralačkoj muzici, Oskar Štraus, Leo Fal i Kalman doveli su tradiciju valcera i operete do novog cvetanja, Hofmanstal, Artur Šnicler, Ber-Hofman, Peter Altenberg dali su bečkoj literaturi evropski rang kakav nije imala čak ni pod Grilparcerom i Štifterom, Zonental i Maks Rajnhart obnovili su slavu grada pozorišta u celom svetu, Frojd i veliki kapaciteti nauke svratili su poglede na slavom ovenčani Univerzitet — svuda, kao naučnici, kao virtuozi, kao slikari, kao režiseri, arhitekti i kao novinari, oni su neosporno osvajali visoka i najviša mesta u duhovnom životu. Svojom strasnom ljubavi prema tome gradu, svojom težnjom da se izjednače, oni su se savršeno prilagodili, srećni što služe slavi Austrije, osećajući svoje austrijanstvo kao misiju pred svetom, i — valja ponoviti iskrenosti za volju — dobar deo, ako ne i najveći deo svega onoga u čemu danas Evropa i Amerika gledaju izraz jedne novooživljene austrijske kulture, u muzici, u književnosti, u pozorištu i primenjenoj umetnosti, izniklo je iz bečkog jevrejstva, koje je, opet, u tom samoporicanju doseglo najviši domet svoje mnogovekovne duhovne delatnosti. Tu se jedna kroz vekove besputna intelektualna energija povezala sa jednom već pomalo zamorenom tradicijom, hraneći je, oživljavajući, podižući i osvežavajući novom snagom i neumornom pokretljivošću; tek će budući vekovi pokazati kakav je zločin nad Bečom izvršen nastojanjem da se ovaj grad, čiji se smisao i kultura sastojahu baš u susretanju najheterogenijih elemenata, u njegovoj duhovnoj nadnacionalnosti, silom nacionalizuje i provincijalizuje. Jer bečki — specifično muzički — genij sastojao se oduvek u tome da u sebi harmonizuje sve narodnosne, sve jezičke suprotnosti; njegova kultura je sinteza svih zapadnih kultura; ko je u njemu živeo i delao, taj se osećao slobodnim od uskosti i predrasuda. Nigde nije bilo lakše da se bude Evropejac, i meni je jasno da tome gradu, koji je još u vreme Marka Aurelija branio rimski, univerzalni duh, imam da zahvalim najvećim delom što sam rano naučio da ideju zajednice volim kao najvišu u svome srcu.
Dobro se živelo, lako se i bezbrižno živelo u tom starom Beču, i Nemci na severu gledali su pomalo ljutito i sa visine na nas podunavske susede, koji se, umesto da budu „valjani“ i da se drže strogog reda, prepuštaju uživanjima života, dobro jedu, vesele se svečanostima i pozorištima, a usto prave izvrsnu muziku. Mesto nemačke „valjanosti", koja je najzad zagorčala i razorila egzistenciju drugih naroda, mesto te pohlepne želje za prestizanjem svih drugih u divljoj jurnjavi napred, u Beču se radije udobno ćaskalo, gajila se prijatna druževnost, i puštalo se, s jednom dobrodušnom a možda i labavom nesurevnjivom trpeljivošću, svakome na volju. „Živeti i dati drugom da živi“, glasilo je čuveno načelo Bečlija, načelo koje mi još i danas izgleda mnogo čovečnije od svih kategoričkih imperativa, i ono je nezadrživo prodiralo u sve krugove. Bogati i siromašni, Česi i Nemci, Jevreji i hrišćani, živeli su, uprkos povremenim zajedanjima, jedni kraj drugih spokojno, pa je čak i političkim i socijalnim pokretima nedostajala ona jezovita omraza što je u krvotok vremena prodrla tek kao zaostatak od prvog svetskog rata. U staroj Austriji još se borilo viteški; grdilo se istina po novinama i u parlamentu, ali bi onda, posle svojih ciceronskih tirada, isti poslanici sedeli prijateljski skupa uz pivo ili kafu, oslovljavajući se međusobno sa „ti“; čak i kada je Liger, kao vođ antisemitske partije, postao gradonačelnik, u privatnim odnosima se ništa nije promenilo, i ja sam moram priznati da niti u školi, niti na univerzitetu, niti u literaturi nisam kao Jevrej nikada doživeo ni najmanju smetnju ili omalovažavanje. Još na čoveka nije iz novina nasrtala mržnja države prema državi, naroda prema narodu, jednog stola prema drugom stolu, nisu se izdvajali ljudi od ljudi i nacije od nacija; još u javnom životu nije bio onako odvratno moćan nagon čopora i mase; sloboda u privatnom ophođenju važila je za samu po sebi razumljivu stvar kakva se danas već jedva može zamisliti; nije se, kao danas, na trpeljivost gledalo s visine kao na mekuštvo i slabićstvo, već se ona hvalila kao etička sila.
Jer taj vek u kome sam se rodio i bio vaspitan nije bio vek strasti. Bio je to sređen svet sa jasnom podelom na slojeve i sa blagim prelazima, svet bez žurbe. Još se ritam nove brzine nije preneo sa mašina, automobila, telefona i aviona na čoveka, vreme i godine starosti imali su drugo merilo, živelo se lagodno, i kad god pokušam da slikovito pretstavim likove odraslih koji su stojali oko moga detinjstva, meni pada u oči kako su mnogi među njima bili pre vremena korpulentni. Otac, ujak, moji učitelji, prodavci po radnjama, filharmoničari za svojim pultovima, svi oni behu već sa četrdeset godina gojazni, „dostojanstveni" ljudi. Hodali su polagano, govorili odmereno, i u razgovoru gladili svoje dobro negovane, često već prosede brade. Ali seda kosa je bila samo novi znak dostojanstva, i svaki „ozbiljan" čovek svesno je izbegavao gestove i neobuzdanost mladih kao nešto nedolično. Čak ni iz najranije mladosti, kada mi otac još nije imao četrdeset godina, ja se ne mogu setiti da sam ga ikada video gde žuri stepenicama gore ili dole ili da uopšte u vidljivoj formi nešto brzo radi. Žurba ne samo što se smatrala nepristojnom, no je zacelo bila suvišna, jer u tom građanski stabilizovanom svetu sa njegovim nebrojenim malim obezbeđenjima i zaklonima nikada se nije dešavalo ništa neočekivanoga; u slučaju da se dogodila kakva katastrofa napolju na periferiji sveta, to nije prodiralo kroz dobro obložene zidove „obezbeđenog" života. Burski rat, Japansko-ruski rat, čak i Balkanski rat nisu ni pedalj duboko prodrli u egzistenciju mojih roditelja. Oni bi novinske izveštaje o bitkama preletali sa istom ravnodušnošću kao i sportsku rubriku. I zaista, šta se njih ticalo ono što se dešavalo van Austrije, šta je to menjalo u njihovim životima? Tokom te epohe zatišja, u njihovoj Austriji nije bilo državnih prevrata ni naglih rušenja vrednosti; kada bi nekad hartije na berzi izgubile četiri ili pet otsto, to bi se već nazivalo „krahom“ i govorilo bi se, nabrana čela i ozbiljno, o „katastrofi". Više iz običaja nego iz stvarnog uverenja, ljudi bi se žalili na „visoke“ poreze, koji su ustvari, upoređeni s onima posle rata, značili samo vrstu male napojnice državi. Još su ljudi u oporukama do krajnjih podrobnosti određivali kako će unuci i praunuci moći da se obezbede od svakog gubitka imanja, kao da će neka nevidljiva obveznica zajemčiti bezbednost pred večitim silama, a u međuvremenu slušne domaće životinje, kojih se čovek u osnovi ne su živeli udobno, gladeći svoje brige kao dobre i poplaši. Uvek se, zato, moram nehotice nasmešiti kada mi slučaj baci u ruke kakve stare novine iz onih dana pa pročitam uzrujane članke o nekim malim izborima opštinskog saveta, kada pokušam da u sećanje vratim komade Burgteatra sa njihovim sićušnim problemčićima, ili nesrazmerno uzbuđenje naših mladićkih diskusija o stvarima u osnovi beznačajnim. Kako su sve te brige bile liliputanske, kako je vreme bilo mirno! Ona je bolje pogodila, ta generacija mojih roditelja i dedova, ona je svoj život odživela mirno, pravo i jasno, od jednog kraja do drugog. Pa ipak, ne znam da li im na tome zavidim. Jer na taj način oni kao da su proveli život dremajući s one strane svih istinskih gorčina, podmuklosti i moći sudbine, kao da su živeli mimo svih kriza i problema koji naše srce gnječe, ali istovremeno na veličanstven način šire! Kako su, zapleteni u bezbednost i svojinu i udobnost, malo znali da život može biti i preobilan i napet, jedno stanje stalne iznenađenosti i ispadanja iz koloseka; kako su, u svom dirljivom liberalizmu i optimizmu, malo znali da svaki idući dan što sviće pred prozorom može da nam razmrska život. Čak ni u najcrnjim noćima, njima ni u san nije moglo doći koliko čovek može postati opasan, ali isto tako malo ni to koliko je u njemu snage da prekuži opasnosti i da nadvlada iskušenja. Mi, gonjeni kroz sve brzake života, mi iščupani iz svih korena naše povezanosti, mi što uvek iznova počinjemo kada nas god priteraju u kraj, mi žrtve ali ipak i voljne sluge nepoznatih mističnih snaga, mi za koje je lagodnost postala gatka a bezbednost san iz detinjstva, — mi smo napetost od pola do pola i jezu večno novoga osetili u svima nitima svojih tela. Svaki sat naših godina bio je združen sa sudbinom sveta. Pateći i uživajući, mi smo vreme i istoriju doživljavali daleko preko granica sopstvene male egzistencije, dok su se oni ograničavali na sebe same. Zato svaki pojedini među nama, čak i najneznatniji iz našeg pokolenja, zna danas hiljadu puta više o stvarnostima nego najmudriji od naših predaka. Ništa nam, međutim, nije bilo poklonjeno; cenu toga platili smo potpuno i u celini.
NASTAVAK:
DRUGI DEO : Škola u prošlom veku, Eros Matutinus
SEDMI DEO : Incipit Hitler, Agonija mira,- kraj
