POVRATAK U AUSTRIJU
Posle sloma nemačkog i austrijskog oružja, sa gledišta logike najluđe što sam mogao učiniti bilo je to da se vratim u Austriju, u onu Austriju koja se na karti Evrope nazirala kao još samo nejasna, siva i beživotna senka nekadašnje carske monarhije. Česi, Poljaci, Italijani i Slovenci otrgli su svoje zemlje, to što je preostalo beše jedan osakaćen trup koji krvari iz svih žila. Od onih šest ili sedam miliona ljudi koji su se protiv svoje volje morali nazivati „Austrijancima nemačke narodnosti“, zbijalo se već u samom glavnom gradu oko dva miliona prozeblih i izgladnelih ljudi; fabrike koje su ranije činile bogatstvo zemlje ležale su na tuđem području, železnice behu pretvorene u jadne patrljke, Nacionalnoj banci uzeli su njeno zlato a umesto njega joj natovarili džinovski teret ratnoga zajma. Pošto je mirovni kongres tek bio počeo, granice su još bile neizvesne, obaveze još neutvrđene, nije se imalo brašna, hleba, nije se imalo uglja i petroleuma; izgledalo je da će neizbežno doći do revolucije ili drugog nekog katastrofalnog raspleta. Prema svim ovozemaljskim predviđanjima, ta od pobedničkih država veštački stvorena zemlja nije mogla živeti samostalno, i čak — kao što su to iz jednih usta vikale sve partije, socijalistička, klerikalna i nacionalistička — nije ni htela da živi samostalno. Prvi put se, koliko ja znam, u istoriji desio paradoksalan slučaj da je jedna zemlja prinuđena na samostalnost koju ona sama s ogorčenjem odbija. Austrija je želela da bude ujedinjena ili sa starim susednim zemljama ili sa plemenskim srodnikom Nemačkom, a ni u kom slučaju da u tako osakaćenoj formi životari kao ponižen prosjak. Susedne zemlje, naprotiv, nisu više htele da ostanu u ekonomskom savezu sa tom Austrijom, delom zato što su je smatrale odveć siromašnom, delom što su se plašile povratka Habsburga; priključenje Nemačkoj su pak branili Saveznici, ne hoteći da snaže pobeđenu Nemačku. Tako je izdat dekret: Republika Austrija mora i dalje postojati. Zemlji koja nije htela da postoji beše naređeno: jedinstven slučaj u istoriji: — „Ti moraš postojati!"
Šta je mene tada pokrenulo da se u najgore vreme koje je ikad snašlo jednu zemlju vratim u nju, to čak i danas jedva mogu da objasnim. Ali mi ljudi predratnoga vremena odrasli smo ipak i uprkos svemu u jednom jačem osećanju dužnosti; verovali smo da u takvom času krajnje bede pripadamo svojoj otadžbini, svojoj porodici, više nego ikad. Izgledalo mi je nekako kukavički da komotno izbegnem tragici koja se onde pripremala, i osećao sam odgovornost da — upravo kao autor „Jeremije” — snagom svoje reči obavezno pripomognem da se poraz prevaziđe. Meni, koji sam bio suvišan za vreme rata, izgledaše da sam sada posle poraza na pravome mestu, tim pre što sam svojim otporom protiv produženja rata osvojio izvesnu moralnu poziciju, naročito među omladinom. Pa čak i ako se ne bude moglo ništa korisno učiniti, ostaje barem zadovoljenje da sam i ja propatio patnju ostalih, koju sam pretskazao.
Putovanje u Austriju zahtevaše u ono vreme pripreme kao ekspedicija u neku arktičku zemlju. Trebalo je snabdeti se toplim odelom i vunenim rubljem, jer bilo je poznato da s one strane granice vlada nestašica uglja — a zima je bila na pragu. Trebalo je pođoniti cipele, jer onamo je bilo samo drvenih potplata. Trebalo je poneti zaliha i čokolade koliko Švajcarska dozvoli, da se do dodeljivanja karata za hleb i mast ne bi umrlo od gladi. Trebalo je osigurati prtljag koliko je god to moguće, jer se većina prtljažnih kola pljačkala a svaka cipela, svaki komad odeće bio je nenadoknadiv; slične pripreme izvršio sam jedino još kada sam deset godina kasnije. putovao u Rusiju. Jedan časak stojao sam još neodlučan na pograničnoj stanici Buks, u koju sam se dovezao tako srećan pre više od jedne godine, i upitao se ne bi li ipak bilo bolje da se u poslednjem trenutku još vratim. Osećao sam da se radi o odluci u mome životu. Ali konačno se odlučih za ono teže i tegobnije. Ukrcah se opet u voz.
Prilikom dolaska pre godinu dana, doživeo sam na švajcarskoj pograničnoj stanici Buks uzbudljive trenutke. Sada pri povratku pretstojali su mi ne manje nezaboravni trenuci na austrijskoj pograničnoj stanici u Feldkirhu. Već prilikom iskrcavanja zapazio sam neki čudan nemir u graničnih činovnika i policajaca. Nisu na nas obraćali naročitu pažnju a pregled su izvršili krajnje površno; očigledno su očekivali nešto važnije. Najzad je odjeknulo zvono najavljujući dolazak voza sa austrijske strane. Policajci se postaviše, svi činovnici žurno napustiše svoje sobičke, njihove žene, očigledno obaveštene, zbiše se na peronu; naročito mi je među onima što čekahu pala u oči jedna stara dama u crnini, sa dvema ćerkama, po držanju i odelu verovatno plemkinja. Bila je vidljivo uzbuđena i svejednako prinosila džepnicu očima.
Polagano, gotovo bih rekao veličanstveno, dotutnjao je voz, ali voz naročite vrste, ne obični putnički vagoni isprani kišom, već crni široki vagoni, salonska kola. Lokomotiva se zaustavila. Među onima što čekahu nasta osetno kretanje, ali ja još uvek nisam znao zašto. Tada sam iza prozorskog okna vagona prepoznao, visoko uspravljena, cara Karla, poslednjeg cara Austrije, i njegovu ženu, odevenu u crno, caricu Zitu. Trgoh se uplašen: poslednji car Austrije, naslednik Habsburške dinastije, koja je sedamsto godina vladala zemljom, napušta svoju carevinu! Iako je odbio formalnu abdikaciju, Republika mu je dozvolila, ili bolje reći iznudila da otputuje sa svima počastima. Sada je taj visoki ozbiljni čovek stajao na prozoru i poslednji put gledao u brda, u kuće i ljude svoje zemlje. Istorijski je bio trenutak što sam ga doživeo — i dvostruko potresan za čoveka koji je odrastao u tradiciji carevine, koji je kao prvu pesmu u školi pevao „„Kaiserlied“, i koji se kasnije, služeći vojsku, zakleo da će biti „verno poslušan, na kopnu, na vodi i u vazduhu“, tome čoveku što tu obučen u civilno odelo gleda ozbiljno i zamišljeno. Ja sam nebrojeno puta video staroga cara u danas već davno samo legendarnoj pompi velikih svečanosti, kako sa velikih , šenbrunskih stepenica, okružen porodicom i blistavim uniformama generala, prihvata izraze odanosti osamdeset hiljada bečke školske dece, postrojene na prostranoj zelenoj poljani, koja svojim tankim glasovima u dirljivom masovnom horu pevaju Hajdnov „Gott erhalte“. Video sam ga na dvorskom balu, na pretstavama Théatre-Paré u blistavoj uniformi, a takođe i u Išlu sa zelenim štajerskim šeširom kako polazi u lov, video sam ga kako pognute glave pobožno korača prema crkvi svetog Stefana u litiji na Telovo — i katafalk, onog maglovitog vlažnog zimskog dana kada su staroga čoveka usred rata polagali u Kapucinsku grobnicu na poslednji počinak. Reč „car“ bila je za nas sinonim svekolike moći i bogatstva, simbol dugovečnosti Austrije; od dečjih nogu smo se učili da taj jedan slog izgovaramo sa strahopoštovanjem. A sada sam video njegovog naslednika, poslednjeg cara Austrije, gde napušta zemlju kao izgnanik. Slavni niz Habsburga, koji su iz stoleća u stoleće predavali iz ruke u ruku carsku jabuku i krunu, okončavao se toga trenutka. Žandarmi, policajci i vojnici izgledahu zbunjeni, i gledahu kao s nekim stidom u stranu, ne znajući da li još smeju da odaju stare počasti, žene se ne usuđivahu pravo da podignu pogled, niko nije govorio, pa se odjednom začulo tiho ridanje žene u crnini, koja je došla iz ko zna kolike udaljenosti da još jednom vidi „svoga“ cara. Najzad je vozovođa dao signal. Svako se nehotice trgao preplašen, neopozivi čas se približio. Lokomotiva krete snažnim trzajem, kao da i ona mora da sili sebe samu, voz se polagano udalji. Činovnici gledahu za njim puni poštovanja. Zatim se vratiše u svoje službene prostorije sa onom izvesnom zbunjenošću koja se može videti na sahranama. U tom času tek bio je kraj skoro hiljadugodišnjoj monarhiji. Znao sam da se vraćam u jednu drugu Austriju, u jedan drugi svet.
Čim je voz nestao u daljini, pozvali su nas da iz blistavih i čistih švajcarskih vagona presednemo u austrijske. I trebalo je samo kročiti u austrijske vagone, pa već unapred znati šta je zadesilo tu zemlju. Sprovodnici koji su nam naznačavali mesta motali su se oko nas mršavi, izgladneli i napola dronjavi; pocepane i iznošene behu uniforme što su im landarale oko upalih pleća. Odrezani su bili kožni kaiševi za dizanje i spuštanje prozora, jer je svaki komad kože pretstavljao dragocenost. I preko sedišta je prošlo pustošenje pljačkaških noževa i bajoneta; neki beskrupulozni čovek, koji je hteo da pođoni cipele i kožu potražio gde je može naći, varvarski je otrgao čitave komade kojim je bilo obloženo sedište. Pokradene su bile isto tako i pepeljare, za volju ono malo nikla i bakra. Spolja je, sa vetrom pozne jeseni, kroz razlupane prozore prodirala čađ i šljaka bednog mrkog uglja kojim se sada ložila lokomotiva; ona je crnila zidove, ali je njen smrad barem ublažavao oštrinu mirisa jodoforma, koji je potsećao koliko je za vreme rata u tim skeletima od vagona otpravljano bolesnika i ranjenika. Ipak, činjenica da voz uopšte napreduje pretstavljala je čudo, doduše mučno; uvek kada bi nepodmazani točkovi zacvrčali manje piskavo, mi bismo se već uplašili da je radom iscrpljenu mašinu izdao dah. Za deo puta koji bi se inače prelazio za jedan sat vožnje, trebalo je četiri ili pet, a sa sumrakom je čovek zapadao u potpunu tamu. Električke sijalice su bile razlupane ili pokradene, ko je nešto tražio, morao je da se probija sa šibicom, pipajući, a smrzavali se nismo samo zato što smo već od početka sedeli po četvoro ili osmoro gusto stisnuti. Ali već na prvoj stanici ugurali su se novi ljudi, sve više njih i svi već umorni od mnogočasovnog čekanja. Hodnici su se napunili do pucanja, čak i na papučama čučali su ljudi u upola zimskoj noći, a usto je svako još držao, bojažljivo stisnut uza se, prtljag i omot sa namirnicama; niko se ne usuđivaše da u mraku bilo šta ispusti iz ruku ma i za jedan momenat. Iz srca mira vraćao sam se u strahotu rata, za koju mišljah da je već okončana.
Pred Insbrukom lokomotiva je odjednom zakrkljala, i uprkos duvanju i zviždanju nije više mogla savladati blagi uspon. Činovnici sa svojim dimljivim fenjerima ustrčali su se u mraku uzbuđeni. Trajalo je jedan sat dok je dahćući stigla pomoćna mašina, a opet je zatim trebalo sedamnaest mesto sedam časova da se stigne u Salcburg. Nosača na stanici ni od korova; najzad se nekoliko odrpanih vojnika ponudiše da pomognu da se prtljag otpremi do kola; ali fijakerski konj je bio tako star i slabo hranjen da je pre izgledao poduprt rukunicom nego namenjen da je vuče. Nisam imao smelosti da od te avetinjske životinje zahtevam još i napor da se kola opterete koferima, pa sam ih ostavio u staničnom depou, naravno vrlo zabrinut da li ću ih ikad još videti.
Za vreme rata bio sam kupio kuću u Salcburgu, pošto je otuđenje od ranijih prijatelja, zbog našeg načelnog stava prema ratu, u meni probudilo potrebu da više ne živim u velikim gradovima i među mnogim ljudima; kasnije je taj povučeni način života odista u svemu koristio mome radu. Salcburg mi se od svih austrijskih malih gradova činio najidealnijim ne samo zbog svoje živopisnosti već i zbog geografskog položaja, pošto se nalazi na rubu Austrije, na dva i po sata vožnje železnicom do Minhena, pet sati do Beča, deset sati do Ciriha i Venecije, a dvadeset pet sati do Pariza, prava dakle otskočna tačka prema Evropi. Tada to, razume se, još nije bilo ono po festivalima čuveno (i preko leta snobistički obojeno) sastajalište „prominentnih“ (inače ga ne bih bio izabrao za mesto rada), već starinski pospan, romantičan gradić na poslednjoj padini Alpa, koji onde s bregovima i brežuljcima blago prelaze u nemačku ravnicu. Mali pošumljeni ćuvik na kome sam stanovao bio je gotovo poslednji lepršavi talas tog moćnog planinskog niza; nepristupačan za automobile a dostupan samo preko jedne tri stoleća stare kalvarije sa više od stotinu stepenica, on je, kao nadoknadu za taj trud, sa terase pružao čaroban pogled preko krovova i zabata ovoga grada s mnogo tornjeva. Dalje napred širila se panorama na veličanstveni venac Alpa (naravno i na Salcberg kod Berhtesgadena, gde je uskoro zatim, meni preko puta, imao da se nastani jedan tada još sasvim nepoznati čovek po imenu Adolf Hitler). Sama kuća pokazala se podjednako romantičnom i nepraktičnom. U sedamnaestom veku to je bio mali lovački dvorac nekog nadbiskupa, naslonjen na moćne zidine tvrđave, a krajem osamnaestog veka proširen je sa po jednom sobom s desne i leve strane; jedna divna stara tapeta i jedna obojena lopta za kuglanje, kojom se car Franc 1807 prilikom posete Salcburgu svojeručno kuglao u dugome hodniku te naše kuće, behu, uz nekoliko starih pergamenata o nekadašnjim pravima na posed, vidljivi znaci jedne ako hoćete ugledne prošlosti.
Docnije su se moji gosti oduševljavali starinskom zanimljivošću toga maloga dvorca, koji je svojom dugom fasadom delovao pompezno mada je imao samo devet prostorija, pošto nije išao u dubinu; vremenom se, međutim, njegovo istorijsko poreklo pokazalo kao zla kob. Svoj dom smo našli u stanju koje je bezmalo onemogućavalo da se u njemu stanuje. Kiša je veselo kapala u sobe, posle svakog snega hodnici su plivali, a čestita opravka krova pretstavljala je nemogućnost pošto tesari nisu imali drveta za grede ni limari olova za oluke; teškom mukom izlepili smo najgore rupe katranisanom hartijom, a kada bi pao nov sneg, nije bilo druge pomoći nego popeti se na krov i pravovremeno lopatom otstraniti teret. Telefon se inatio, pošto je za provodnu žicu uzeto železo mesto bakra; budući da robu niko nije slao u kuću, morali smo svaku malenkost sami izneti na brdo. Ali najgore je bilo sa hladnoćom, jer uglja nije bilo ni u najdaljoj okolini, a drva iz bašte bila su odviše sveža pa su šištala kao zmije, mesto da greju, i pljuckala i praskala mesto da gore. U nevolji smo se ispomagali tresetom, koji je davao bar privid toplote, ali ja sam puna tri meseca pisao svoje radove skoro isključivo u krevetu sa prstima poplavelim od zime, koje bih posle svake završene strane, da ih zagrejem, svejednako povlačio pod pokrivač. No čak i to negostoljubivo stanovanje trebalo je braniti, jer se te katastrofalne godine opštoj nestašici namirnica i goriva priključila još i nestašica stanova. Četiri godine nije se u Austriji gradilo, mnoge su kuće oronule, a sada se odjednom poput bujice stala vraćati nebrojena masa otpuštenih vojnika i ratnih zarobljenika bez krova nad glavom. U svaku raspoloživu sobu trebalo je silom zakona smestiti po jednu porodicu. Komisije su dolazile četiri puta, no mi smo već odavno svojevoljno predali dve prostorije, a negoetoljubivost i hladnoća naše kuće, zbog čega nas je ona ispočetka presretala tako neprijateljski, sada pokaza svoju dobru stranu; niko više nije bio voljan da se pentra uza stotinu stepenica da bi se zatim ovde smrzavao.
Svako silaženje u grad pretstavljalo je u to vreme potresan doživljaj; prvi put sam tada pogledao gladi u njene žute i opasne oči. Hleb je bio drobljiv i crn a mirisao je na katran i tutkalo, kafom su se zvale splačine od prženog ječma, pivo je bilo žuta voda, čokolada obojen pesak, krompir smrznut; da ne bi sasvim zaboravili ukus mesa, većina ljudi odgajivaše kuniće, u našem dvorištu je neki mlad dečak lovio puškom veverice za nedeljni ručak, a dobro uhranjeni psi ili mačke vraćali bi se retko sa dužih šetnji. Što se od tkanina moglo kupiti, bilo je ustvari preparirana hartija, nadomestak nadomestka; ljudi su se gotovo isključivo šunjali u starim, čak ruskim uniformama, koje su nabavili u kakvom depou ili bolnici, i u kojima je već umrlo više ljudi; pantalone sašivene od starih vreća nisu bile retkost. Duša je u čoveku patila pri svakom koraku kroz grad, u kome su izlozi stajali kao opljačkani, malter se sa oronulih kuća mrvio kao krasta, a ljudi, očigledno neishranjeni, teturali na posao sa vidnim naporom. Bolje je sa ishranom stojalo u ravnici; pri tom opštem padu morala nijedan seljak nije pomišljao da svoj maslac, jaja i mleko proda po zakonom utvrđenim „maksimiranim“ cenama. Sve što je mogao držao je sakriveno u hambarima, čekajući dok mu kupci sa povoljnijom ponudom dođu U kuću. Uskoro se razvilo novo zanimanje, takozvani „šverc“. Besposleni ljudi uzimali su po ranac ili dva i lunjali od seljaka do seljaka, pa čak i železnicom putovali u naročito plodna mesta, nabavljajući ilegalno namirnice koje bi zatim u gradu raskrčmili po četvorostrukim i petostrukim cenama. Seljaci su u prvo vreme bili srećni zbog tih silnih banknota što su im kao kiša padale u kuću za jaja i maslac, i zbog činjenice da i oni sami „švercuju“. Čim bi, međutim, sa svojim pretrpanim novčanicima došli u grad da onde nakupuju robe, otkrili bi činjenicu koja ih je dovodila u ogorčenje: dok su oni za svoje namirnice tražili samo petostruku cenu, cene kosi, čekiću i bakraču koje su hteli da kupe skočile su dvadesetostruko ili pedesetostruko. Od tada su hteli da uzimaju samo industrijske proizvode, zahtevajući vrednost za vrednost, robu za robu; pošto je čovečanstvo, sa rovovima, već koraknulo srećno nazad u pećinsko doba, ono je poništilo i hiljadugodišnju konvenciju novca i vratilo se na primitivnu razmenu. Širom cele zemlje započe jedna groteskna trgovina. Građani su teglili na selo sve bez čega se moglo biti, kineske porcelanske vaze i ćilime, sablje i puške, fotografske aparate i knjige, lampe i ukrase; i tako ste mogli, došavši na kakav salcburški majur, da ugledate na svoje iznenađenje kako se u vas izbuljio neki indijski Buda, ili da naiđete na neki orman u stilu rokokoa, sa francuskim knjigama u kožnom povezu, zbog kojih bi se novi vlasnik prsio sa naročitom gordošću. „Prava koža! Francuska!" izjavljivao bi pucajući od ponosa. Uzimaj supstancu, samo ne novac, tako je glasila parola. Mnogi su morali da skinu burmu sa prsta i kožni kaiš sa tela, samo da bi to telo ishranili.
Najzad su se vlasti umešale da zaustave tu crnu berzu, koja je išla u korist jedino imućnima; od oblasti do oblasti postavljeni su čitavi kordoni sa zadatkom da „švercerima" na biciklima i po vozovima oduzimaju robu, i da je predaju gradskim uredima za snabdevanje. Odgovor švercera sastojao se u tome što su po primeru divljega zapada organizovali noćne transporte, ili potkupljivali činovnike kontrole, koji su i sami kod kuće imali gladnu decu; ponekad je dolazilo do pravih bitaka, revolverima i noževima, kojima su ovi momci posle četvorogodišnjeg uvežbavanja na frontu znali rukovati isto tako dobro kao što su, prilikom bežanja, umeli sa pravom vojničkom veštinom da se skrivaju po terenima. Iz nedelje u nedelju haos je bivao sve veći, stanovništvo sve uznemirenije. Jer iz dana u dan se sve više osećao pad vrednosti novca. Susedne države zamenile su stare austrougarske novčanice svojima, nametnuvši sićušnoj Austriji manje ili više glavni teret isplaćivanja stare „krune”. Prvi znak nepoverenja među stanovništvom bilo je nestajanje kovanog novca, jer komadić bakra ili nikla pretstavljao je ipak „robu" u poređenju sa samo preštampanom hartijom. Država je kovnicu doduše potsticala na maksimalnu produkciju, da bi po mogućnosti stvorila mnogo takvog veštačkog novca po Mefistofelovom receptu, ali više nije mogla da stigne inflaciju; stoga poče svaki grad, svaka varošica, pa najzad i svako selo za sebe štampati „novac za nuždu“, koji bi opet već susedno selo odbijalo da prima, a kasnije ga, spoznavši potpuno njegovu bezvrednost, jednostavno bacalo. Ekonomist koji bi umeo plastično opisati sve te faze, inflaciju najpre u Austriji a potom u Nemačkoj, mogao bi po mom mišljenju u pogledu napetosti prevazići svaki roman, jer haos je primao sve fantastičnije forme. Posle kratkog vremena niko više nije znao šta nešto košta. Cene su skakale proizvoljno; kutija šibica stajala je u radnji koja je blagovremeno povisila cenu dvadeset puta više nego u drugoj gde je nekakav čestiti čovek naivno prodavao robu po jučerašnjoj ceni; kao nagradu za njegovu ispravnost ispraznili bi mu zatim radnju u roku od jednog sata, jer glas bi se proneo od jednog do drugog, i svako bi potrčao da kupi što se kupiti može, sve jedno da li mu je to potrebno ili nije. Čak i zlatne ribice ili neki stari teleskop važili su za nekakvu „robu“, a svako je hteo robe mesto hartije. Najgrotesknije se nesrazmera razvijala pri zakupnini stanova, gde je vlada, radi zaštite zakupaca (koji su pretstavljali široku masu), a na štetu kućevlasnika, zabranila svako dizanje cene. Posle kratkog vremena u Austriji je stan srednje veličine za godinu dana stajao zakupca manje od jednog jedinog ručka; ustvari je tokom pet ili deset godina (jer i kasnije je otkaz bio zabranjen) čitava Austrija stanovala manjeviše besplatno. Usled toga ludoga haosa, situacija je iz nedelje u nedelju bivala besmislenija i nemoralnija. Čovek koji je četrdeset godina štedeo i pored toga, kao patriot, još i upisao ratni zajam, padao je na prosjački štap. Ko je imao dugova, oslobađao ih se, ko se korektno pridržavao raspodele namirnica, umirao je od gladi; samo onaj ko je preko nje drsko prelazio, mogao se sit najesti. Ko je umeo da potplaćuje, taj je napredovao; ko je špekulisao, taj je profitirao. Ko je prodavao držeći se kupovne cene, bivao je pokraden; ko je kalkulisao brižljivo, tome se podvaljivalo. Nije bilo mere, nije bilo vrednosti u tom razlivanju i isparavanju novca; nije bilo vrline sem jedne jedine: biti vešt, elastičan, beskrupulozan, pa se zahuktanome paripu vinuti na leđa umesto da mu se dozvoli da te zgazi.
Na ovo se nadovezalo još nešto: dok su sred opštega pada vrednosti ljudi u Austriji gubili svaku meru, mnogi inostranci su shvatili da se kod nas može dobro loviti u mutnome. Za vreme inflacije — koja je potrajala tri godine, i tekla sve bržim tempom — stabilnu vrednost u zemlji imao je samo inostrani novac. Austrijske krune razilazile su se među prstima kao piktije, pa je svako hteo da ima švajcarske franke i američke dolare, i znatne mase inostranaca koristile su konjunkturu da se nažderu još vrele lešine austrijske krune. Austrija je bila „otkrivena”, i doživela sudbonosno „rekordnu posetu“ tuđinaca. Svi hoteli u Beču bili su prepuni tih lešinara; oni su kupovali sve, počev od četkice za zube do poljskoga dobra, praznili zbirke privatnika i antikvara pre nego što bi vlasnici, u onoj stisci, primetili do koje su mere opljačkani i pokradeni. Mali hotelski portiri iz Švajcarske, stenotipistkinje iz Holandije, stanovahu po kneževskim apartmanima hotela u Ringstrasse. Ma koliko to izgledalo neverovatno, mogu potvrditi kao svedok da je čuveni luksuzni hotel „de l’Europe“ u Salcburgu duže vremena bio iznajmljen nezaposlenima iz Engleske, koji su, zahvaljujući obilnosti engleske potpore nezaposlenima, živeli ovde jevtinije nego kod kuće u svojim slums. Iščezavalo je sve što nije bilo zaključano pod devet brava; postepeno se bila raširila vest koliko se u Austriji lože jevtino živeti i kupovati, pa su grabljivi gosti svejednako dolazili, iz Švedske, iz Francuske. Po ulicama bečkoga centra čulo se više italijanskog, francuskog, turskog i rumunskog govora nego nemačkog. Čak i Nemačka, gde se inflacija u prvo vreme odvijala mnogo laganijim tempom — da bi zatim, naravno, pretekla našu za milion puta — čak i Nemačka je koristila svoju marku protiv trošne krune. Salcburg kao granična varoš pružao mi je najbolju priliku da posmatram te svakodnevne pljačkaške pohode. Stotinama i hiljadama prelazili su k nama iz susednih sela i gradova Bavarci plaveći našu malu varoš. Tu su šili odela, opravljali automobile, išli u apoteku i lekaru, velike firme iz Minhena predavale su pisma za inostranstvo i telegrame — u Austriji, da bi zaradile razliku poštanske takse. Najzad je na traženje nemačkih vlasti postavljena pogranična straža, pomoću koje je trebalo sprečiti da se sve potrepštine, mesto u domaćim radnjama, kupuju u jevtinijem Salcburgu, gde se najzad za jednu marku dobijalo sedamdeset austrijskih kruna. I stvarno, na carini su energično konfiskovali svaku austrijsku robu. No jedan je artikal ostao slobodan, njega nije bilo moguće konfiskovati: pivo što ga je čovek u sebe sasuo. I pivopije Bavarci izračunali bi iz dana u dan po berzanskom izveštaju da li usled pada vrednosti krune mogu da popiju pet ili šest ili deset litara piva za istu cenu koju kod kuće moraju da plate za jednu litru. Čarobnije iskušenje ne bi se dalo zamisliti, i tako su iz susednog Frajlasinga i Rajhenhala stizali čitavi čopori, sa ženama i decom, da bi mogli sebi dozvoliti luksuz da saspu u sebe onoliko piva koliko utroba samo može da primi. Svake večeri železnička stanica je pružala prizor pravog pandemoniuma pijanih, kričećih, rigajućih i bljujućih ljudskih hordi; pre no što bi se voz, ispunjen bahantskom drekom i pesmom, vratio u Nemačku, mnoge koji su se pretovarili trebalo je u vagone otpremiti kolicima koja se inače upotrebljavaju za transportovanje kofera. Veseli Bavarci naravno nisu slutili da im pretstoji strahovit revanš. Jer kada se kruna stabilizovala a marka se naprotiv survavala u astronomskim proporcijama, sa iste stanice kretali su na onu stranu Austrijanci, da bi se sad oni jevtino napili, pa je ista igra počela iznova, razume se u suprotnome pravcu. Taj pivski rat usred inflacije spada u moje najneobičnije uspomene, jer on, u malome, sa plastičnom grotesknošću, možda najjasnije prikazuje čitavo ludačko obeležje onih godina.
Najčudnovatije je to što se ja danas već ni pored najbolje volje ne mogu da setim kako smo tih godina vodili domaćinstvo, odakle je zapravo svako svejednako pribavljao hiljade i desetine hiljada kruna u Austriji, a zatim milione u Nemačkoj, koji su svakodnevno bili potrebni za goli život. No najviše je tajanetvenosti bilo u činjenici da su ih ljudi imali. Po logici bi svaki stranac koji to doba nije sam iskusio, morao zamišljati da su u to vreme kada je jedno jaje u Austriji koštalo koliko ranije luksuzni automobil, a u Nemačkoj se za njega docnije plaćalo četiri milijarde maraka — onoliko otprilike koliko je pre toga bila gruntovna vrednost svih kuća u Berlinu — da su u to vreme žene jurile ulicama raščupanih kosa kao pomahnitale, da su radnje bile opustele pošto niko više ništa nije mogao kupovati, a da su pre svega pozorišta i zabavni lokali stojali potpuno prazni. Ali začudo, slučaj je bio upravo obratan. Volja za kontinuitetom života pokazala se jačom od labilnosti novca. Usred finansijskoga haosa, svakidašnji život je išao dalje gotovo nesmetano. Individualno se mnogo toga izmenilo, bogataši su postali siromasi, pošto se novac u njihovim bankama i državnim papirima rasplinuo, a špekulanti su se obogatili. Ali točak se okretao u istome ritmu, prelazeći bezbrižno preko sudbine pojedinaca, ništa ne beše zastalo; pekar je mesio hleb, obućar je pravio obuću, pisac pisao knjige, seljak obrađivao zemlju, vozovi su saobraćali redovno, novine su svakog jutra u uobičajen čas ležale pred vratima, a baš lokali za zabavu, barovi i pozorišta behu prepuni. Jer upravo neočekivana činjenica da ono nekad najstabilnije, novac, iz dana u dan gubi u vrednosti, navodila je ljude da tim više cene stvarne vrednosti života — rad, ljubav, prijateljstvo, umetnost i prirodu — i ceo narod je usred te katastrofe živeo intenzivnije i napetije nego ikada, dečaci i devojke odlazili su u brda i vraćali se kući opaljeni od sunca, u plesnim lokalima muziciralo se do kasno u noć, na sve strane osnivane su nove fabrike i preduzeća; i ja sam verujem da nikada nisam živeo i radio intenzivnije nego tih godina. Ono što nam je ranije bilo važno postalo je još važnije; nikada mi u Austriji nismo umetnost voleli više nego u tim godinama haosa, jer smo u izdajstvu novca osetili da postojanosti ima samo ono večno u nama.
Nikad, na primer, neću zaboraviti jednu opersku pretstavu iz tih dana krajnje neimaštine. Ljudi su stizali pipajući kroz polumračne ulice, pošto je osvetljenje zbog nestašice uglja moralo da se ograniči, plaćali mesto na galeriji svežnjem banknota koji bi ranije bio dovoljan za jednogodišnju pretplatu u luksuznoj loži. Sedeli smo u ogrtačima jer dvorana nije bila grejana, i pribijali se uz suseda za malo toplote; a kako je tužna, kako siva bila ta dvorana koja je ranije blistala od uniformi i skupocenih toaleta! Niko nije bio načisto da li će se opera moći održati još i iduće sedmice ako i dalje produži opadanje novca i ako pošiljke uglja izostanu samo jedne jedine sedmice; sve je izgledalo dvostruko beznadežno u tome domu luksuza i carskoga preobilja. Za pultovima su sedeli filharmoničari, i sami pretvoreni u sive senke, u svojim starim, iznošenim frakovima, istrošeni i svima lišavanjima iscrpljeni, a i mi sami kao aveti u avetinjskoj kući. No onda je dirigent podigao palicu, zavesa se razdvojila, i bilo je divno kao nikada dotle. Svaki pevač, svaki muzičar davao je sve od sebe, jer svi osećahu da je to možda poslednji put u toj voljenoj kući. A mi smo slušali i osluškivali, prijemčivi kao dotle nikad, jer to je možda bio poslednji put. Tako smo živeli svi, hiljade i stotine hiljada; svak je davao svoju krajnju snagu u tim nedeljama i mesecima i godinama kada je od propasti delio samo jedan pedalj. Nikada nisam u jednom narodu i u sebi samome tako snažno osetio volju za životom kas tada kada je u pitanju bilo poslednje što se imalo: egzistencija, mogućnost da se preživi.
Pa ipak i svemu uprkos: našao bih se u nedoumici ako bih morao bilo kome objasniti kako se opljačkana, siromašna, nesretna Austrija tada mogla održati. S desna se bila uspostavila bavarska sovjetska republika, s leva je Mađarska pod Belom Kunom postala boljševička; još i danas mi ostaje neshvatljivo da revolucija nije zahvatila i Austriju. Eksplozivnog materijala zacelo nije nedostajalo. Vojnici koji su se vratili kući lutali su ulicama poluizgladneli i u pocepanim odelima, gledajući s ogorčenjem besramni luksuz profitera rata i inflacije, u kasarnama je već stajao bataljon „crvene garde“ pod oružjem, a nikakve protivorganizacije nije bilo. Dve stotine odlučnih ljudi moglo je tada zavladati Bečom i čitavom Austrijom. Ali se nije desilo ništa ozbiljnoga. Jedan jedini put je neka nedisciplinovana grupa pokušala puč, koji je bez muke suzbilo četiri ili pet desetina naoružanih policajaca. Tako se ostvarilo čudo: ta opljačkana i od svojih izvora energije, svojih fabrika, svojih ugljenih rudnika, svojih petrolejskih polja otsečena zemlja, čiji papiri gube vrednost u jednom lavinskom survavanju, ta zemlja se održala, potvrdila svoj opstanak — možda zahvaljujući svojoj slaboći, jer su ljudi bili suviše iscrpljeni, suviše izgladneli da se za nešto bore, ali možda i zbog svoje najskrivenije, tipično austrijske snage, svoje urođene pomirljivosti. Jer obe najveće partije, Socijaldemokratska i Hrišćanskosocijalna, behu se u tom teškom času, uprkos međusobnoj duboko ukorenjenoj oprečnosti, udružile u zajedničku vladu. Da bi sprečile katastrofu koja bi sobom povukla čitavu Evropu, svaka je drugoj učinila koncesije. Prilike su se polako počele sređivati, konsolidovati, i na naše čudo desilo se ono u što se ne bi verovalo: ta osakaćena država produžila je svoje postojanje i bila docnije čak voljna da brani svoju nezavisnost, kada je došao Hitler da tome požrtvovanom, vernom i u lišavanjima veličanstveno hrabrom narodu oduzme dušu.
Ali radikalni prevrat bio je odbijen samo u njegovim spoljašnjim manifestacijama i u političkome smislu; u suštini se tih prvih posleratnih godina odigrala ogromna revolucija. Nešto je bilo razbijeno zajedno sa armijama: vera u nepogrešivost autoriteta, u kojoj se naša sopstvena mladost tako preponizno vaspitavala. No zar bi trebalo da Nemci i dalje poštuju svoga cara koji se kleo da će se boriti „do poslednjeg daha svojih ljudi i konja“, a pobegao preko granice u maglenoj noći, ili svoje vojskovođe, svoje političare ili pesnike koji su neprestano rimovali rat i brat, krv i crv? Tek sada kada se nad zemljom razvejao barutni dim postala su jezivo vidljiva razaranja što ih je rat izazvao. Kako bi još važila za svetinju moralna zapovest koja je tokom četiri godine dozvoljavala ubistvo i pljačku pod imenom herojstva i rekvizicije? Kako bi jedan narod verovao u obećanje države koja je poništila sve one obaveze prema građanima koje su joj neugodne? A sada su isti ti ljudi, ista klika staraca, takozvani iskusni ljudi, još i prevazišli gluposti rata šeprtljarijama svoga mira. Danas svi znaju a mi malobrojni znali smo i tada — da je taj mir bio jedna, a možda i sama najveća moralna mogućnost istorije. Vilzon ju je spoznao. On je u jednoj dalekosežnoj viziji ocrtao plan istinskog i trajnog svetskog sporazuma. Ali su stari generali, stari državnici, stari interesi taj veliki koncept razreckali i rascepkali u bezvredne krpe hartije. Veliko, sveto obećanje dato milionima, da će taj rat biti i poslednji, to obećanje koje je iz napola razočaranih, napola iscrpljenih i očajnih vojnika jedino još izmamilo poslednju snagu, cinički je žrtvovano interesima fabrikanata municije i hazarderskoj pomami političara, koji su pred Vilzonovim mudrim i humanim zahtevom uspeli da spasu, likujući, svoju staru sudbonosnu taktiku tajnih paktova i pregovora iza zatvorenih vrata. U onoj meri u kojoj je gledao otvorenim očima, svet je video da je prevaren. Prevarene majke koje su žrtvovale decu, prevareni vojnici koji su se kućama vratili kao prosjaci, prevareni svi oni koji su iz patriotizma upisali ratni zajam, prevaren svako ko je poklonio vere bilo kom obećanju države, prevareni svi mi koji smo sanjali o jednom novom i bolje uređenom svetu, a koji smo sada videli da su isti oni ili novi hazarderi ponovo započeli staru igru, čiji je ulog naša egzistencija, naša sreća, naše vreme i naša imovina. Zar je čudo što je cela jedna mlada generacija gledala s ogorčenjem i s prezirom u svoje očeve, koji su dozvolili da im se otme najpre pobeda a zatim mir? Koji su sve uradili rđavo, koji ništa nisu predvideli i u svemu se preračunali? Nije li razumljivo što je u novoga pokolenja nestalo svake forme respekta? Čitava jedna omladina nije više verovala roditeljima, političarima, učiteljima; svaku odredbu, svaku proklamaciju države čitala je nepoverljivim očima. Jednim jedinim trzajem, posleratna generacija se brutalno emancipovala od svih dotadašnjih vrednosti i okrenula leđa tradiciji svake vrste, odlučna da svoju sudbinu uzme u svoje sopstvene ruke, da se odvoji od preživele prošlosti i da se jednim zamahom baci u budućnost. S njom je imao da počne jedan potpuno novi svet, jedan sasvim novi poredak na svim područjima života; a sve je, razume se, počelo sa žestokim preterivanjem. Sve i sva što ne beše istih godina starosti smatralo se likvidiranim. Mesto da, kao ranije, putuju sa roditeljima, deca od jedanaest i dvanaest godina kretala su u organizovanim i seksualno vrlo instruiranim odredima, lutajući zemljom sve do u Italiju i na Severno More, kao „Ptice selice“21. U školama su se po ruskome uzoru osnivali đački saveti koji su nadzirali učitelje, obarani su „nastavni planovi“, jer je deca trebalo i jer su želela da uče jedino ono što im se dopadalo. Protiv svake punovažne forme bunilo se iz prostog uživanja u buntu, čak i protiv volje prirode, protiv večne suprotnosti polova. Devojke su sekle kosu, i to tako kratko da ih sa njihovim „bubikopfima" niste mogli razlikovati od dečaka, mladi ljudi su opet brijali brade da bi bili više nalik devojkama, homoseksualizam i lezbijstvo postadoše velika moda ne iz intimne potrebe već iz protesta prema osveštalim, legalnim, normalnim formama života. Svaki izraz života nastojao je da blesne radikalnošću i revolucionarnošću, pa naravno i umetnost. Novo slikarstvo ocenilo je kao preživelo sve ono što su stvorili Rembrant, Holbajn, Velaskez, i dalo se u najpomamnije kubističke i nadrealističke eksperimente. U svemu se otstranjivao element razumljivosti, melodija u muzici, sličnost u portretu, shvatljivost u jeziku. Izbačeni su članovi „taj, ta, to“, sintaksa je postavljena na glavu, pisalo se u telegrafskom stilu, sa plahovitim interjekcijama, a usto se bacala na đubre sva literatura koja nije aktivistička, dakle ona koja ne teoretizira na političkom planu. Muzika je tvrdoglavo tražila nov tonalitet i cepala taktove, arhitektura je kuće iskretala iznutra napolje, u plesu je valcer iščezao pred kubanskim i negroidnim figurama, moda je sa jakim naglašavanjem golotinje iznalazila sve nove apsurdnosti, pozorište je igralo „Hamleta" u fraku i pravilo pokušaje sa eksplozivnom dramatikom. Na svima područjima započela je epoha najbešnjeg eksperimentisanja, koje je trebalo da jednim jedinim žustrim skokom prestigne sve što je bilo, što je postojalo i što je stvoreno; što je ko bio mlađi, što je manje naučio, tim više je bio dobrodošao zbog svoje nevezanosti za bilo kakvu tradiciju — najzad se velika osveta mladosti likujući istutnjala na svetu naših otaca. Za moj račun je, međutim, usred tog divljeg karnevala najtragikomičniji prizor bio koliko su intelektualci starije generacije, u paničnom strahu da će biti prestignuti i ocenjeni kao „neaktuelni“, sa brzinom očajnika nalepili krinku veštačke neobuzdanosti, pašteći se da svojim trapavim hramajućim korakom slede ostale i po najočiglednijim stranputicama. Solidni, čestiti, sedobradi profesori akademija prefarbavali su svoje nekadašnje, sada za prodaju nepogodne „mrtve prirode" simboličnim kockama i kubama, pošto su mladi direktori (sada su svuda tražili mlade, a bolje još najmlađe ljude) sve druge slike, kao odveć „klasične", izbacivali iz galerija i smeštali u depoe. Književnici koji su kroz decenije pisali skladnim, jasnim nemačkim jezikom, poslušno su rascepkavali svoje rečenice i pravili „aktivističke“ ispade, pitomi pruski tajni savetnici docirali su za katedrom Karla Marksa, stare dvorske balerine igrale su Betovenovu „Apasionatu“ i Šenbergovu „Ozarenu noć“ napola gole i „strmo“ iskrivljenih udova. Svuda je starost zbunjeno trčala za poslednjom modom; odjednom je postojala samo jedna ambicija: biti „mlad“, te iza juče još aktuelnoga na brzu ruku pronaći jedan još aktuelniji, još radikalniji i dosad nikad neviđeni pravac.
Kako su besno, anarhično, nestvarno doba bile te godine kada su sa kopnjenjem vrednosti novca počele da se survavaju i sve druge vrednosti u Austriji i Nemačkoj! Epoha oduševljene ekstaze i pustog podvaljivanja, jedinstvena mešavina nestrpljivosti i fanatizma. Sve što je ekstravagantno i neproverljivo doživljavalo je svoje zlatno doba: teozofija, okultizam, spiritizam, somnambulizam, antropozofija, hiromantija, grafologija, indijsko učenje Jogi i paracelzijanski misticizam. Sve što je obećavalo krajnje napetosti, koje prevazilaze one što su dotle bile poznate, svaka forma opojnog otrova, morfium, kokain i heroin, nailazilo je na ludu prođu; ekstremnu tematiku, koja se jedino politici komunizam ili fašizam; bezuslovno se, naprotiv, otklanjala svaka forma normalnosti i umeravanja. Ali ja ne bih želeo da ga nije bilo, tog haotičnog vremena, kako u mom sopstvenom životu tako i u razvitku umetnosti. Nadirući, kao svaka duhovna revolucija, orgijastično u svom prvom naletu, ono je očistilo vazduh od zagušljive tradicionalnosti, ispraznilo napetosti mnogih godina, a od njegovih drskih eksperimenata ostali su uprkos svemu potsticaji od vrednosti. Ma koliko da smo se tuđili njegovih preteranosti, nismo ipak osećali prava da ga kudimo i oholo odbacimo, jer u osnovi je ta nova omladina pokušavala — ako i odviše žustro, odviše nestrpljivo — da popravi ono što je naša generacija, zbog svoje opreznosti i izolovanosti, propustila. U suštini je bio ispravan njihov instinkt da posleratni svet treba da bude drukčiji od predratnoga; a kada je reč o novome dobu, boljem svetu — zar ga mi stariji nismo isto toliko želeli pre rata i za vreme rata? Naravno, mi stariji smo i posle rata ponovo dokazali svoju nesposobnost da opasnoj repolitizaciji sveta pravovremeno suprotstavimo jednu nadnacionalnu organizaciju. Istina da je Anri Barbis, koji je romanom „Oganj“ osvojio značajno mesto u svetu, pokušao da u smislu pomirenja ostvari ujedinjenje svih evropskih intelektualaca. Grupa je trebalo da se zove „Clarté“ — ljudi jasne misli — i da pisce i umetnike svih nacija ujedini u zavetu da će se svakom nahuškavanju naroda suprotstaviti još u začetku. Meni i Rene Šikeleu zajedno Barbis je ponudio rukovođenje nemačkom grupom, a time i najteži deo zadatka, pošto je u Nemačkoj još plamtelo ogorčenje prema versajskom mirovnom ugovoru. Bilo je malo izgleda da ćemo za duhovni „nadnacionalizam" pridobiti Nemce od ranga dokle god Rajnska Oblast, Sar i Majncki mostobran budu pod okupacijom stranih trupa. Ipak bi se bilo uspelo u ostvarenju organizacije kakvu je kasnije realizovao Golsvordi sa PEN-klubom, da nas nije Barbis ostavio na cedilu. Na nesreću, prilikom jednog putovanja u Rusiju, njega je vatreno oduševljenje kojim su ga presrele široke mase dovelo do uverenja da su građanske države i demokratije nesposobne da izvedu pravo bratimljenje naroda, i da se zbratimljenost sveta može zamisliti samo u komunizmu. Neprimetno je pokušao da „Clarté“ pretvori u instrument klasne borbe, no mi smo odbili da pristanemo na radikalizaciju koja bi naše redove nužno oslabila. Tako je pre vremena propao i ovaj po sebi značajan projekt. Opet smo zbog velike ljubavi prema sopstvenoj slobodi i nezavisnosti izneverili borbu za slobodu duha.
Na taj način preostalo je samo jedno: raditi tiho i povučeno na sopstvenome delu. Za račun ekspresionista i — ako smem tako reći — ekscesionista, ja sam sa svojih trideset šest godina ustvari već bio skliznuo u minulu generaciju, pošto sam odbijao da im se majmunski prilagodim. Raniji moji radovi nisu se dopadali meni samome, nijednu od tih knjiga iz „estetskoga" doba nisam više dao ponovo da se štampa. Valjalo je stoga početi još jednom; iščekati dok se nestrpljivi val svih tih „izama“ vrati. Pri tom umeravanju sebe sama dobro mi je došao nedostatak ličnoga častoljublja. Započeo sam veliku seriju „Graditelji sveta“, baš za volju saznanja da ću njome biti zauzet godinama, pisao novele kao „Amok“ i „Pismo jedne nepoznate", u potpuno neaktivističkoj prepuštenosti radu. Zemlja oko mene, svet oko mene postepeno poče da se sređuje, nisam dakle ni ja više smeo oklevati; prošlo je bilo vreme kada sam sebe mogao zavaravati da je sve što započinjem samo provizorno. Podne života bilo je dostignuto, doba pustih obećanja prošlo; sada je valjalo potvrditi ono što se obećavalo, sebe samoga osvedočiti ili od sebe samoga definitivno dići ruke.
OPET U SVETU
Tri godine, 1919, 1920, 1921, tri najteže posleratne godine u Austriji proživeo sam dakle zakopan u Salcburgu, napustivši već ustvari nadu da ću ikada opet videti sveta. Slom posle rata, mržnja u inostranstvu prema svakom Nemcu i svakom ko piše nemački, pad našeg ugleda i značaja behu toliko katastrofalni da se čovek već unapred bio pomirio da će dok je živ ostati prikovan za svoju usku domaću sferu. Ali sve je ispalo bolje. Čovek se opet mogao sit najesti. Sedeo je opet neuznemiravan za pisaćim stolom. Živeo je, osećao je opet svoje snage. Nije li ipak trebalo ponovo okušati slast svojih mladih godina, otputovati u tuđinu?
O dugim putovanjima još nije moglo biti govora. Ali Italija je bila blizu, na samo osam ili deset časova udaljenosti. Da li je bilo pametno odvažiti se? Kao Austrijanac, važili ste tamo za „zakletog neprijatelja“, iako sami niste nikad tako osećali. Da li je trebalo dopustiti da vas neljubazno odbiju, prolaziti kraj starih prijatelja, da ih ne biste doveli u neugodnu situaciju? E, ja sam se odvažio i jednoga dana u podne prešao granicu.
Uveče sam stigao u Veronu i potražio hotel. Dali su mi prijavni list, ja sam se upisao, portir je pročitao listić i začudio se kad je pod rubrikom „nacionalnost" pročitao reč „Austriaco“. „Lei è Austriaco?“ upitao je. Hoće li mi sad pokazati vrata, pomislih ja. Ali kada sam potvrdio, on je gotovo likovao: „Ah, che piacere! Finalmente!“ To je bio prvi pozdrav i nova potvrda osećanja što sam ga imao još u ratu, da je čitava propaganda mržnje i huškanja izazvala samo kratku internacionalnu groznicu, ne dotakavši u osnovi nikad prave evropske mase. Četvrt sata kasnije čestiti portir je i sam još došao u moju sobu, da vidi je li za mene sve uređeno kako treba. Oduševljeno je hvalio moj italijanski govor, i mi smo se rastali uz srdačan stisak ruke.
Sutradan sam bio u Milanu; opet sam video Dom, švrljao kroz Galeriju. Bilo je prijatno slušati dragu vokalnu muziku italijanskoga govora, snalaziti se tako sigurno u svim ulicama i uživati u tuđini kao nečem prisno poznatom. U prolazu sam na jednoj velikoj zgradi ugledao natpis „Corriere della Sera“. Najedanput mi je palo na pamet da se u toj redakciji na vodećem položaju nalazi Ć. A. Borgeze, u čijem sam društvu, u Berlinu i Beču — zajedno sa grofom Kajzerlingom i Benom Gajgerom — proveo mnogo zanosnih večeri. Bio je jedan od najboljih i najstrasnijih pisaca Italije i imao izuzetno velikog uticaja na omladinu. Prevodio je „Jade mladoga Vertera“ i bio fanatik nemačke filozofije, ali je u ratu zauzeo oštar stav protiv Nemačke i Austrije, forsirajući rat, rame uz rame sa Musolinijem (sa kojim se kasnije razišao). Za vreme čitavog rata bilo mi je neobično pomisliti da mi se jedan stari drug nalazi u suprotnom taboru kao intervencionist; tim više sam osećao čežnju da takvog „neprijatelja“ vidim. Ipak nisam hteo dozvoliti da dođe do toga da budem odbijen. Ostavih mu, stoga, posetnicu, snabdevši je adresom hotela. Ali pre nego što sam stigao do dna stepenica za mnom se već neko bio sjurio, blistajući celim svojim živahnim licem — Borgeze; pet minuta docnije razgovarali smo srdačno kao uvek, i možda još srdačnije. I on se bio poučio u tome ratu, i mi smo se, sa jedne i sa druge obale, jedan drugome približili više nego ikada. Tako je bilo svugde. U Firenci mi je na ulici priskočio stari prijatelj Albert Stringa, slikar, zagrlivši me tako žestoko i iznenadno da je moja žena, koja je bila sa mnom a njega nije poznavala, pomislila da taj strani bradati čovek misli da na mene izvrši atentat. Sve je bilo kao ranije, ne, još srdačnije. Odahnuo sam: rat je bio sahranjen. Rat je bio prošao.
Ali on nije bio prošao. Mi to samo nismo znali. Zavaravali smo se svi u svojoj dobrodušnosti, i brkali svoju ličnu spremnost sa spremnošću sveta. No nismo se morali stideti te zablude, jer ne manje od nas varali su se i političari, ekonomisti, bankari, koji su te godine varljive konjunkture takođe smatrali ozdravljenjem, a zamorenost primirenošću. Borba se u stvarnosti samo pomerila sa nacionalnog na socijalno polje, i još prvih dana bio sam svedok scene koju sam tek kasnije razumeo u njenom dalekosežnom značenju. Mi u Austriji znali smo tada o italijanskoj politici samo toliko da su usled razočarenja uzele maha oštre socijalističke i čak boljševističke tendencije. Na svakom zidu moglo se čitati, ispisano neveštim potezima, ugljenom ili kredom, „Viva Lenin” Čulo se nadalje da se jedan od socijalističkih vođa po imenu Musolini za vreme rata odrekao Partije i organizovao nekakvu protivgrupu. No ovakva su se saopštenja primala na znanje samo ravnodušno. Šta bi i mogla da znači takva jedna grupica? U svakoj zemlji bilo je u ono vreme takvih klika; po Baltiku su marširali „frajkorci", u Rajnskoj Oblasti i Bavarskoj osnivahu se separatističke grupe, na sve strane je bilo demonstracija i pučeva, koji su, međutim, gotovo uvek suzbijani. I nikom nije padalo na pamet da u tim „fašistima“, koji su se mesto garibaldinskih crvenih košulja opremili crnima, gleda jedan od bitnih faktora budućeg razvitka Evrope.
Ali u Veneciji je za mene pusta reč odjednom dobila čulnu sadržinu. U ljubljeni grad laguna stigao sam iz Milana popodne. Nigde ne beše ni jednog nosača, ni jedne gondole, radnici i železnički činovnici stojahu unaokolo besposleni, sa rukama demonstrativno spuštenim u džepove. Pošto sam sobom vukao dva prilično teška kofera, osvrnuo sam se tražeći pomoći i upitao jednog starijeg gospodina gde se tu može doći do nosača. „Došli ste u nezgodan dan“, odgovorio mi je on sa žaljenjem. „Ali mi sada često imamo ovakvih dana. Opet je generalni štrajk.“ Ja nisam znao zašto je štrajk, a nisam se dalje ni raspitivao. Mi smo u Austriji, gde su socijaldemokrati, na svoju veliku nesreću, isuviše često pribegavali tom svom najradikalnijem sredstvu, a da ga potom faktički nisu iskorišćavali, bili navikli na takve stvari. Pomučih se, dakle, da svoje kofere ponesem dalje, sve dok ne opazih jednog gondolijera kako mi brzo i krišom maše iz sporednog kanala. On me poveze zajedno sa moja dva kofera, i kroz pola sata, promaknuvši kraj nekolicine stisnutih pesnica namenjenih štrajkbreheru, bili smo u hotelu. Sa prirodnom razumljivošću jedne stare navike smesta sam se uputio na Markov trg. Izgledao je upadljivo napušten. Kapci većine radnja bili su spušteni, u kafanama nije sedeo niko, samo je pod arkadama, u izdvojenim grupama, stajala gomila radnika sa izgledom ljudi koji očekuju nešto naročito. Pridružih se i ja njihovom čekanju. Onda se odjednom nešto desi. Iz jedne sporedne ulice domarširala je, ili ustvari dotrčala ukorak, dobro uređena grupa mladih ljudi, koji su po uvežbanom taktu pevali neku pesmu čiji mi je tekst bio nepoznat — kasnije sam saznao da je to bila „Giovinezza“. I već su, mašući štapovima, prošli u trčećem koraku, pre nego što je stostruko nadmoćna masa imala vremena da se baci na protivnika. Drski i zaista smeli prolazak ove male organizovane grupe usledio je toliko brzo da su ostali te provokacije postali svesni tek onda kada više nisu bili u stanju da svoje protivnike uhvate. Sada su se besno zbili u gomilu i stiskali pesnice, ali bilo je prekasno. Mali jurišni odred više nisu mogli stići.
Optički utisci uvek imaju nečeg uverljivog. Prvi put sam shvatio da je taj famozni, meni jedva poznati fašizam nešto realno, nešto vrlo dobro vođeno, i da za sebe fanatizira smele mlade ljude. Otada više nisam mogao da odobravam svojim starijim prijateljima u Firenci i Rimu, koji su, sležući prezrivo ramenima, te mlade ljude likvidirali kao „bedne plaćenike“ i ismejavali njihovog „Fra Diavola". Iz radoznalosti, kupio sam nekoliko brojeva „Ророlo d’Italia“, i u oštrom, latinski škrtom, plastičnom stilu Musolinijevom osetio istu odlučnost kao u jurišnom koraku onih mladih ljudi na trgu Sv. Marka. Razume se da nisam mogao naslutiti dimenzije koje će ta borba uzeti već posle godinu dana. Ali da pretstoji borba ovde i svuda, i da naš mir još nije mir, toga sam od tada bio svestan.
Bila je to za mene prva opomena da je naša Evropa pod prividno smirenom površinom puna opasnih strujanja. Na drugu takođe nisam morao dugo čekati. Ponovo obuzet putničkom strašću, bejah odlučio da u eto otputujem za Vesterland na nemačkom Severnom Moru. U ono vreme, poseta Austrijanca Nemačkoj imala je još okrepljujuće dejstvo. Marka se dotle prema našoj bednoj kruni bila kolosalno održala, proces ozdravljenja činio se da je u punom jeku. Vozovi na minut tačni, hoteli čisti i blistavo uredni, desno i levo od tračnica posvuda nove kuće, nove fabrike, na svima stranama onaj besprekorni, bezglasni red što smo ga pre rata toliko mrzeli a u haosu naučili da cenimo. Izvesne napetosti je, naravno, bilo u vazduhu, pošto je čitava zemlja očekivala da li će pregovori u Đenovi i Rapalu, prvi na kojima je Nemačka kraj ranije neprijateljskih sila sedela kao ravnopravni član, doneti očekivano olakšanje ratnih nameta ili bar neki stidljiv znak stvarnog sporazumevanja. Te u istoriji Evrope tako značajne pregovore vodio je niko drugi do moj stari prijatelj Ratenau. Njegov genijalni organizatorski instinkt potvrdio se bio još u toku rata; odmah u prvome času on je prozreo najslabiju tačku nemačke ekonomike, u koju je ona docnije i dobila smrtonosni udarac: snabdevanje sirovinama, pa je blagovremeno (pretekavši i u tome svoje doba) centralizovao celu privredu. Kada je posle rata valjalo naći čoveka koji će — au pair sa najpametnijim i najiskusnijim ljudima protivničke strane — moći da se ovima diplomatski suprotstavi kao nemački ministar spoljnih poslova, izbor je naravno pao na njega. U Berlinu sam ga pozvao na telefon sa ustezanjem. Kako da uznemirim čoveka dok on stvara sudbinu epohe? „Da, to će biti teško“, rekao mi je na telefon, „sad moram i prijateljstvo da žrtvujem službi.“ Ali je zahvaljujući vanrednoj tehnici kojom je iskorišćavao svaki minut odmah pronašao mogućnost da se sastanemo. Treba, reče mi, da ubaci posetnice kod različitih poslanstava, a pošto je za to potrebno da se iz Grunevalda vozi autom pola sata unaokolo, biće najjednostavnije da pođem do njega, pa ćemo onda tih pola sata brbljati u automobilu. Odista je njegova sposobnost duhovne koncentracije, njegova zapanjujuća lakoća prelaženja s jednog predmeta na drugi bila u tolikoj meri savršena da je u svako doba, u automobilu kao i u vozu, mogao da govori podjednako precizno i dubokomisleno kao u svojoj sobi . Nisam hteo propustiti priliku, a verujem da je i njemu godilo da se ispriča sa nekim ko je politički nepristrasan a sa njim već godinama vezan prijateljstvom. Bio je to dug razgovor, i ja mogu posvedočiti da je Ratenau, koji nipošto ne beše lišen lične taštine, položaj nemačkog ministra spoljnih poslova preuzeo ni najmanje laka srca a još manje lakomo. Znao je unapred da je zadatak zasad još nerešiv, i da će se u najboljem slučaju vratiti sa neznatnim delimičnim uspehom, a da još nema izgleda za nadu na pravi mir, na velikodušnu predusretljivost. „Možda kroz deset godina“, rekao mi je on, „pod pretpostavkom da će svima ići naopako a ne samo nama. Prvo je potrebno da se iz diplomatije ukloni stara generacija a da od generala ostanu samo nemi spomenici što stoje poređani na javnim mestima.“ Bio je potpuno svestan dvostruke odgovornosti usled tereta svoga jevrejskog porekla. Retko je možda u istoriji jedan čovek sa toliko skepse i tako pun intimnog dvoumljenja prišao zadatku za koji je znao da ga ne može rešiti on sam već jedino vreme, i bio svestan lične opasnosti koju on sobom nosi. Posle ubistva Ercbergera, koji je bio preuzeo neprijatnu dužnost sklapanja primirja, prod kojom se Ludendorf oprezno izvukao u inostranstvo, nije mogao sumnjati da slična sudbina očekuje i njega kao prvoborca sporazumevanja. Budući, međutim, neoženjen, bez dece, i u osnovi duboko usamljen, smatrao je da se ne mora plašiti opasnosti; ni ja ne imadoh hrabrosti da ga opomenem na ličnu opreznost. Da je Ratenau svoj posao u Rapalu obavio izvrsno, kako je tada samo bilo moguće u datim okolnostima, to je danas istorijska činjenica. Nikad se nije blistavije potvrdila njegova zapanjujuća sposobnost da uhvati svaki povoljan trenutak, njegova otmenost i lični prestiž. No već su u zemlji bile snažne grupe koje su znale da će samo onda naći pristaša ako pobeđeni narod budu svejednako ubeđivali da on uopšte nije pobeđen i da svako pregovaranje i popuštanje pretstavlja izdaju nacije. Već su tajni savezi — snažno protkani homoseksualizmom — bili moćniji nego što mišljahu tadašnji vođi republike, koji su, prema svome shvatanju slobode, dopuštali da do izražaja dođu svi oni koji su slobodu u Nemačkoj hteli zauvek da ukinu.
U gradu pred ministarstvom, mi smo se zatim rastali, ne sluteći da je to zauvek. A kasnije sam na fotografijima poznao da je ulica kojom smo se zajedno vozili bila ista ona u kojoj je ubica uvrebao isti onaj auto: ustvari je samo slučaj hteo da ne budem svedok te istorijski sudbonosne scene. Na taj način mogao sam još dublje, i čulno još upečatljivije osetiti tu tragičnu epizodu kojom je započela nesreća Nemačke, nesreća Evrope.
Toga dana ja sam već bio u Vesterlandu, stotine i stotine banjskih gostiju kupalo se radosno u moru. Opet je, kao onoga dana kada je javljeno za ubistvo Franca Ferdinanda, pred bezbrižnim letnjim gostima svirala muzička kapela, kada su se na šetalište, poput belih burevesnika, sjurili prodavci novina: „Ubijen je Valter Ratenau“! Izbila je panika, i ona je potresla celu državu. Jednim mahom pala je marka, i više nije bilo zastanka dokle god nije dostignuta besmisleno fantastična bilionska cifra. Tek sada je počelo pravo vrzino kolo inflacije, prema kojoj je naša austrijska, i sa svojim već apsurdnim odnosom od 1 prema 15.000, bila samo bedna igrarija. Ispričati je sa njenim pojedinostima, zahtevalo bi čitavu knjigu, i ta knjiga bi na današnje ljude delovala kao bajka. Doživeo sam dane kad bih ujutro za novine morao platiti pedeset hiljada, a uveče sto hiljada maraka; ko je morao da menja strani novac, podelio bi zamenu na sate, jer u četiri sata dobijao je za nekoliko puta više od sume koju je dobio šezdeset minuta ranije. Ja sam, na primer, svom izdavaču poslao rukopis na kome sam radio godinu dana, i da bih se osigurao, zatražio sam da me smesta unapred isplati za deset hiljada primeraka; kada su mi predali ček, on je jedva pokrivao onoliko koliko je pre nedelju dana stajalo frankiranje paketa; u tramvaju se plaćalo milionima, papirni novac prevožen je iz Rajhsbanke u ostale banke teretnim kolima, a četrnaest dana kasnije nalazili ste u slivniku banknote od sto hiljada maraka: to ih je neki prosjak s prezirom bacio. Uzica za cipele stajala je više nego ranije cipele, ne, više nego ranije luksuzna radnja sa dve hiljade pari cipela, opravka jednog razbijenog prozora više nego ranije cela kuća, knjiga više nego ranije štamparija sa stotinama svojih mašina. Za sto dolara mogli ste kupiti redove šestospratnih kuća na Kurfirstendamu, fabrike su u preračunatim svotama koštale manje nego ranije ručna kolica. Poluodrasli mladići koji bi u pristaništu našli zaboravljen sanduk sapuna, vozili bi se po nekoliko meseca automobilima kud god im se ushte, i živeli kao prinčevi prodajući svakog dana po jedan komad, dok bi im roditelji, nekad bogati ljudi, obilazili ulice kao prosjaci. Raznosači su osnivali banke i špekulisali u svim valutama. Nad njima svima uzdizala se gigantska prilika veledobitnika Štinesa. On je kupovao, koristeći se padom marke za proširenje kredita, sve što se moglo kupiti, rudnike uglja i brodove, fabrike i snopove akcija, dvorce i poljska dobra, a sve to ustvari ni za šta, pošto se svaki iznos, svaki dug pretvarao u ništa. Uskoro je imao u rukama jednu četvrtinu Nemačke, a narod, koji se u Nemačkoj uvek zanosio vidljivim uspesima, klicao mu je perverzno kao geniju. Na sve strane stojalo je na hiljade nezaposlenih, preteći pesnicama švercerima i strancima u luksuznim automobilima, koji čitavu ulicu kupuju kao da se radi o kutiji šibica; svako ko je znao samo čitati i pisati trgovao je i špekulisao, zarađivao i pritom imao osećanje da svi varaju jedni druge, a da sve zajedno vara jedna skrivena ruka koja je taj haos svesno inscenirala da bi državu oslobodila dugova i obaveza. Mislim da poznajem istoriju prilično temeljno, ali mi se čini da ona još nikad nije proizvela sličan period ludovanja u tako džinovskim proporcijama. Sve vrednosti behu izmenjene, i ne samo materijalne; državne naredbe dočekivale su se potsmehom, nije se poštovala nikakva pristojnost, nikakav moral. Berlin se pretvorio u svetski Vavilon. Barovi, prčvarnice i rakidžinice nicahu kao pečurke. Ono što smo videli u Austriji pokazalo se samo blagom i bojažljivom predigrom ovog vrzinog kola, jer Nemci su u perverziju unosili svu svoju vehementnost i sistematičnost. Duž Kurfirstendama sačekali su našminkani dečaci sa udešenim strukom, i to ne samo profesionalci; svaki gimnazist je hteo nešto da zaradi, i u zamračenim barovima mogli ste da vidite državne sekretare i visoke finansijere kako se bez stida nežno udvaraju pijanim mornarima. Čak ni Svetonijev Rim nije znao za orgije kakve su bile berlinski travestitski balovi, na kojima su stotine muškaraca u ženskim haljinama i žena u muškom odelu plesali pod blagonaklonim pogledima policije. U opštem rušenju vrednosti neka vrsta ludila je bila obuzela baš građanske krugove, koji su se dotle nepokolebljivo držali svoga reda. Mlade devojke razmetahu se gordo kako su perverzne; biti u šesnaestoj godini još pod sumnjom čednosti, to bi se tada u svakoj berlinskoj školi smatralo sramotom, svaka je želela da može da saopšti o svojim avanturama, i to što egzotičnijim. No najodvratnije u toj patetičnoj erotici beše njena jeziva lažnost. Nemačka orgijastika, koja je izbila sa inflacijom, bila je u osnovi samo jedno grozničavo majmunisanje; moglo se videti na tim mladim devojkama iz dobrih građanskih porodica da bi radije nosile običan razdeljak nego zalizanu mušku frizuru, da bi više volele da jedu pite s jabukama i pavlaku nego da piju jake rakije; u svemu se nedvosmisleno osećalo da je celome narodu nesnosna ta pregrejanost, to svakodnevno istezanje na razapetom užetu inflacije, i da cela ratom zamorena nacija ustvari čezne samo za redom, mirom, za malo bezbednosti i građanskog života. U dubinu duše, ona je mrzela republiku, ne zato što je ona možda gušila tu neobuzdanu slobodu, već naprotiv zato što uzde u rukama drži odveć labavo.
Ko je, poput mene, i sam zgađen i ogorčen, iskusio te apokaliptične mesece, te godine, taj je sigurno osetio: tu mora da dođe do protivudarca, do reakcije. I stvarno su iza kulisa čekali, smešeći se, sa časovnikom u ruci, isti oni koji su nemački narod uvalili u taj haos: „Što gore u zemlji, tim bolje za nas.“ Znali su da će doći njihovo vreme. Više još oko Ludendorfa nego oko tada još nemoćnog Hitlera, već se sasvim jasno kristalisala kontrarevolucija; oficiri kojima su zderali epolete organizovahu se u tajne saveze, malograđani koji su se osećali prevareni zbog svojih ušteđevina tiho su se okupljali i unapred pripremali za svaku parolu samo ako bude obećala reda. Ništa nije bilo tako sudbonosno za nemačku republiku kao njen idealistički pokušaj da narodu pa čak i svojim neprijateljima, da slobodu. Jer nemački narod, narod reda i poretka, nije znao šta bi počeo sa svojom slobodom, i već se nestrpljivo osvrtao za onima koji će mu je oduzeti. .
Dan kada je nemačka inflacija okončana (1923) mogao je postati prekretnicom istorije. Kada je jednim udarcem zvona svaki bilion lažno povišene marke zamenjen za jednu jedinu novu marku, norma je bila data. I zaista, uskoro je pokuljala nazad mutna pena sa svom svojom nečisti i glibom, barovi i rakidžinice su nestajali, prilike su se sve više normalizovale, svako je sada mogao jasno računati sa koliko je u dobitku a sa koliko u gubitku. Većina, ogromna masa, bila je u gubitku. No odgovornost se nije bacala na krivce za rat, nego na one koji su požrtvovano — i ne nailazeći na zahvalnost — uzeli na se teret preuređenja. Ništa nije u tolikoj meri dovelo nemački narod do ogorčenosti, do jarosne mržnje, do priželjkivanja Hitlera, kao inflacija — toga se treba uvek i stalno sećati. Jer rat, ma koliko krvav, pružao je ipak časove likovanja, sa zvonjavama i pobedničkim fanfarama. I Nemačka je, kao neizlečivo militaristička nacija, osećala kako joj povremene pobede pothranjuju ponos, dok se inflacijom osećala jedino uprljana, prevarena i ponižena; cela jedna generacija nije te godine zaboravila ni oprostila nemačkoj republici, pa je radije pozvala natrag svoje krvnike. No sve to ležalo je još daleko. Po spoljnim znacima, 1924 se činilo da je divlja fantazmagorija prošla kao igra varljive svetlosti. Bio je opet božji dan, putevi su bili osvetljeni. I već smo u jačanju reda pozdravljali početak jednog trajnog smirivanja.
Još jednom smo verovali da je rat pobeđen, neizlečive lude kakve smo vazda bili. A ipak, ta varljiva luda vera poklonila nam je celu jednu deceniju reda, nade, i čak sigurnosti.
Gledano iz današnjice, ta jedna potpuna decenija između 1924 i 1933, od konca nemačke inflacije do Hitlerovog dolaska na vlast, pretstavlja uprkos svemu i svemu jednu stanku u nizanju katastrofa, čiji je svedok i žrtva naša generacija bila počev od 1914. Ne kao da unutar toga razdoblja nije bilo dosta zategnutosti, uzbuđenja i kriza — pre svega ona ekonomska 1929 —, ali je u toj deceniji izgledalo da je Evropi zajemčen mir, a već to je značilo mnogo. Nemačka je sa svima počastima primljena u Društvo naroda, zajmovi su pomagali njenu privrednu izgradnju — a u stvari njeno prikriveno oružanje — Engleska se razoružala, u Italiji je Musolini preuzeo zaštitu nad Austrijom. Izgledalo je da sve hoće opet da se podigne. Pariz, Beč, Berlin, Njujork, Rim, gradovi-pobednici kao i gradovi pobeđenih postajahu lepši nego ikada, avion je dao novoga poleta saobraćaju, propisi za putovanja preko granice postojali su blaži. Prestala su kolebanja vrednosti, čovek je znao koliko ima prihoda, koliki smeju da mu budu izdaci, njegova pažnja se više nije tako grozničavo upravljala na te spoljne probleme. Moglo se opet raditi, sabrati se u duši, pomišljati na duhovne stvari. Moglo se čak opet sanjati i nadati se ujedinjenju Evrope. Za jedan trenutak istorije — tih deset godina — izgledalo je da će naša napaćena generacija moći opet da živi normalnim životom.
U mom ličnom životu značajno je bilo to da mi je tih godina došao u kuću i u njoj se blagonaklono nastanio jedan gost koga nikad nisam očekivao — uspeh. Iz razumljivih razloga nije mi baš ugodno da spominjem spoljne manifestacije uspeha mojih knjiga, i u jednoj normalnoj situaciji ja bih se klonio i najovlašnijeg ukazivanja koje bi moglo da bude protumačeno kao samodopadljivost i hvalisanje. Ali ja imam naročito pravo, i čak sam primoran da ne prećutim tu činjenicu u istoriji svoga života, jer taj uspeh je već sedam godina, od Hitlerovog dolaska, postao istorijski. Od stotina hiljada i čak miliona mojih knjiga, koje su imale svoje sigurno mesto u knjižarstvu i u domovima, danas se u Nemačkoj ne može dobiti ni jedna jedina; ko još ima neki primerak, drži ga u brižljivoj tajnosti, a u javnim bibliotekama one ostaju skrivene u takozvanim „zatrovanim ormanima“, za mali broj onih koji, uz naročitu dozvolu, hoće da ih upotrebe u „naučne" — najčešće psovačke svrhe. Od čitalaca, od prijatelja koji bi mi ranije pisali, ne usuđuje se već odavno ni jedan da moje progonjeno ime stavi na omot pisma. Ali to nije sve: i u Francuskoj, i u Italiji, u svim sada porobljenim zemljama, u kojima su moje knjige u prevodu spadale među najviše čitane, takođe je danas, po Hitlerovom naređenju, izrečena zabrana. Kao pisac, ja sam danas, kako reče naš Grilparcer, onaj koji „živ ide za svojim sopstvenim lešom“; sve ili gotovo sve što sam za četrdeset godina izgradio na međunarodnom planu, zdrobila je ta jedna pesnica. Na taj način, kada spominjem svoj uspeh, ja ne govorim o nečem što mi pripada, već o nečem što mi je pripadalo nekad, kao moja kuća, moja otadžbina, moje samopouzdanje, moja sloboda, moja nepristrasnost; ne bih dakle mogao, u svoj njegovoj dubini i totalnosti, očigledno pretstaviti pad koji sam — sa nebrojenim drugima i podjednako nedužnima — docnije pretrpeo, ako ne bih prethodno pokazao visinu sa koje je nastupio, a takođe i jedinstvenost i doslednost toga istrebljenja cele naše literarne generacije, za koje zaista ne znam još jedan primer u istoriji.
Taj uspeh mi se nije sjurio u kuću iznenadno; dolazio je polagano, oprezno, ali je ostao istrajno i verno sve do časa kada ga je Hitler od mene oterao bičem svojih dekreta. Povećavao je svoje delovanje iz godine u godinu. Put mi je prokrčila već prva knjiga koju sam objavio posle „Jeremije“, prvi svezak mojih „Graditelja sveta“, trilogija „Tri majstora"; ekspresionisti, aktivisti i eksperimentisti su se bili otrcali, pa je put do naroda bio opet slobodan za strpljive i istrajne. Moje novele „Amok“ i „Pismo jedne nepoznate“ postale su popularne kako to inače bivaju samo romani, one su dramatizovane, javno recitovane, prenete na film; knjižica „Veliki trenuci čovečanstva“ — koja se čitala u svim školama, — stigla je za kratko vreme, u izdanju „Inselbücherei“, na 250.000 primeraka. Za malo godina ostvario sam ono što po mom osećanju pretstavlja najdragoceniju vrstu uspeha za jednog autora: zajednicu, pouzdanu grupu ljudi koja svaku novu knjigu očekuje, svaku novu knjigu kupuje, koja u čoveka ima poverenja i čije poverenje nije slobodno razočarati. Postepeno, ona postade velika i sve veća; od svake knjige koju bih objavio prodalo bi se u Nemačkoj dvadeset hiljada primeraka prvoga dana, još pre nego što bi se u novinama pojavio oglas. Ponekad bih pokušao da se svesno uklonim od uspeha, ali on me je pratio sa upornošću koja je bila iznenađujuća. Tako sam jednu knjigu, biografiju Fušea, napisao za svoje lično zadovoljstvo; poslavši je izdavaču, dobio sam od njega pismo da će deset hiljada primeraka dati odmah u štampu. Otpisao sam mu obratnom poštom, zaklinjući ga da od te knjige ne štampa toliko, jer Fuše je nesimpatična figura a u knjizi nema ni jedne ženske epizode, pa je nemoguće da privuče veći broj čitalaca; neka radije najpre štampa samo pet hiljada primeraka. Za godinu dana bilo je prodato pedeset hiljada primeraka u Nemačkoj, u istoj onoj Nemačkoj koja danas ne sme da pročita ni jedan moj red. Slično sam sa svojim skoro patološkim nepoverenjem u sebe prošao prilikom obrade „Volponea“. Nameravao sam da napravim jednu stihovanu verziju, pa sam u Marseju za devet dana lako i ovlaš ispisao scene u prozi. Pošto me je Dvorsko pozorište u Drezdenu, prema kome sam osećao moralnu obavezu zbog prvog izvođenja moga prvenca „Terzita“, slučajno baš tih dana upitalo za nove planove, poslao sam mu proznu verziju, uz izvinjenje: to što im šaljem samo je prva skica za nameravano delo u stihovima. No pozorište je smesta odgovorilo telegramom, neka za boga miloga ništa ne menjam; i zaista je zatim komad u toj formi prošao preko svih svetskih pozornica (u Njujorku sa Alfredom Lantom u Theatre Guild). Što bih god tih godina preduzeo — uspeh i sve veća nemačka čitalačka publika ostajahu mi verni.
Pošto sam uvek smatrao za svoju dužnost da kod tuđih dela i likova biografski ili esejistički razmotrim razloge njihovog delovanja ili nedelovanja u okvirima njihovoga vremena, nisam mogao izbeći da se u mnogim časovima zamišljenosti upitam, na kakvoj se to naročitoj osobini mojih knjiga zasniva njihov za mene tako neočekivani uspeh. Verujem da on u krajnjoj liniji potiče iz jednog ličnog poroka, naime odatle da sam ja kao čitalac nestrpljiv i temperamentan. Meni smeta, u romanu, biografiji ili duhovnom raspravljanju svaka razvučenost, svaka preteranost i mutno sanjalaštvo, svaka nejasnost i maglovitost, sve što bez potrebe zaustavlja i odugovlači. Savršeno uživanje pružiće mi samo ona knjiga koja stalno, list za listom, ostaje na visini, i koja u jednom jedinom zamahu do poslednje stranice drži u zanosu bez daha. Za devet desetina knjiga koje mi dođu do ruke nalazim da su odviše razvučene suvišnim opisima, brbljivim dialozima i nepotrebnim sporednim likovima, i da su zato premalo napete, premalo dinamične. Čak i u čuvenim klasičnim remek-delima smetaju mi mnoga nesigurna i razvučena mesta, i često sam izdavačima izlagao smeli plan da se jednom, u preglednoj seriji, cela svetska literatura, od Homera pa preko Balzaka i Dostojevskog do „Začaranog brda“, izda s temeljnim skraćenjima individualnih izlišnosti, pa bi ova dela, kojima je sadržina nesumnjivo trajna, mogla u naše doba delovati sa obnovljenom živošću.
Ta antipatija prema svakoj rasplinutosti i otegnutosti morala je nužno da se prenese sa čitanja tuđih dela na pisanje sopstvenih, vaspitavajući u meni jednu naročitu budnost. Po sebi uzeto, ja stvaram lako i tečno, u prvoj verziji knjige dajem peru slobodnog maha i pišem neuzdržano sve što mi leži na srcu. Isto tako, u jednom biografskom delu najpre koristim sve moguće dokumentarne pojedinosti koje mi stoje na raspolaganju; za biografiju kakva je „Marija Antoaneta“ ja sam zaista proverio svaki račun, da bih ustanovio koliko je lično trošila, prostudirao sam sve savremene novine i pamflete, prošao do poslednjeg retka sve spise sa suđenja. Ali u štampanoj knjizi se od svega toga više ne može naći ni retka, jer tek što prvu približnu verziju jedne knjige napišem načisto, počinje moj pravi posao, kondenzovanje i komponovanje, posao sa kojim iz verzije u verziju nikako ne prestajem. To je jedno neprekidno zbacivanje balasta sa palube, jedno stalno zgušnjavanje i razbistravanje unutrašnje atmosfere; dok se većina drugih pisaca ne može da odluči da prećuti nešto što zna, i sa izvesnom zaljubljenošću u svaki uspeli redak želi da se pokaže širim i dubljim nego što stvarno jeste, moje častoljublje leži u tome da uvek znam više nego što se spolja može videti.
Taj proces kondenzovanja, a kroz to i dramatizovanja, ponavlja se zatim još jednom, dvaput i triput na štamparskom otisku, pretvorivši se najzad u neku vrstu razdraganog lova da se nađe još jedna rečenica ili makar samo reč čije bi nedostajanje moglo da ne smanji preciznost i da istovremeno pojača tempo. U okviru svoga rada nalazim ustvari najviše zadovoljstva u izostavljanju. I sećam se da sam jednom, kada sam od rada ustao naročito zadovoljan, i kada mi je žena rekla da mi je danas izgleda uspelo nešto nesvakidašnjega, odgovorio pun ponosa: „Jeste, uspelo mi je da prekrižim još jedan čitav odeljak, i da na taj način nađem brži prelaz.“ Ako se dakle ponekad hvali zanosni tempo mojih knjiga, ta osobina nikako ne potiče iz neke prirodne žestine ili intimne ustreptalosti, već jedino iz one sistematske metode stalnog isključivanja svih suvišnih stanki i sporednih šumova, i ako sam svestan ijednog svog umenja, onda je to sposobnost odricanja, jer ja ne jadikujem kada od hiljadu ispisanih strana osam stotina otputuje u koš a samo dve stotine ostanu kao probrana esenca. Ako išta, onda mi je dejstvo mojih knjiga unekoliko objasnila baš stroga disciplina da se uvek ograničim na neophodnu suštinu, i kako su mi misli od samog početka bile upravljene jedino na evropsko, na nadnacionalno područje, ja sam bio istinski srećan što su se iz inostranstva počeli javljati izdavači, Francuzi, Bugari, Jermeni, Portugalci, Argentinci, Norvežani, Letonci, Finci, Kinezi. Uskoro sam morao da kupim ogroman zidni orman, da poslažem sve različite primerke prevoda, a jednoga dana pročitao sam u statistici „„Coopération Intellectuelle“ ženevskog Društva naroda da sam u tome času najviše prevođeni autor na svetu (što sam, shodno svome temperamentu, opet držao za lažnu vest). A drugog jednog dana dobio sam pismo od ruskoga izdavača, da on želi da pripremi celokupno izdanje mojih dela na ruskom jeziku, i da li pristajem da predgovor za to izdanje napiše Maksim Gorki. Da li pristajem? Kao đak sam novele Maksima Gorkog čitao pod klupom, već mnogo godina sam ga voleo i divio mu se. Ali nikad nisam uobražavao da je on ikad čuo moje ime, da je od mene išta čitao, a već nikako to da bi se takvom jednom umetniku moglo učiniti važno da uz moja dela napiše predgovor. A jednog dana se, opet, u mojoj kući u Salcburgu, pojavio, snabdeven preporukom — kao da je ona bila potrebna — jedan američki izdavač, sa predlogom da moje delo preuzme u celosti i da ga objavi postupno. To je bio Bendžamin Hibš od „Viking press“-a, koji mi je od toga doba ostao najpouzdaniji prijatelj i savetodavac, i koji mi je, pošto je sve ovo drugo zgazila u blato Hitlerova čizma, sačuvao poslednju otadžbinu reči, pošto sam staru, pravu, nemačku, evropsku — izgubio.
Takav spoljni uspeh krio je u sebi opasnost unošenja pometnje u čoveka koji je pre toga verovao više u svoju dobru nameru nego u svoje umenje i u delovanje svoga rada. Svaka forma publiciteta sama po sebi pretstavlja narušavanje prirodne ravnoteže u čoveku. U normalnom stanju, ime što ga čovek nosi nije ništa više nego etiketa za cigaru: znak raspoznavanja, spoljni, gotovo beznačajni objekt, koji sa stvarnim subjektom, sa pravim ja ima tek labave veze. Jedino u slučaju uspeha to ime će se, da tako kažemo, naduti. Ono će se odvojiti od čoveka koji ga nosi, i samo postati moć, snaga, stvar za sebe, predmet trgovine, kapital, a u duši opet, jednim žestokim kontraudarcem, snaga koja će početi da utiče na čoveka koji ga nosi, da njime dominira, da ga menja. I, srećne, samopouzdane prirode obično se nesvesno identifikuju sa dejstvom što ga postižu. Titula, položaj, orden, a koliko tek publicitet imena, mogu u njima izazvati više osećanje sigurnosti, jednu snažniju samosvest, mogu ih zavesti da veruju kako im pripada naročita važnost u društvu, u državi, u epohi, i oni se nehotice naduvaju da bi svojom ličnošću dostigli zapreminu svoga spoljnoga delovanja. Ali onaj ko je od prirode sklon nepoverenju prema samome sebi, prima svaku vrstu spoljnjeg uspeha kao obavezu da se baš u tom mučnom stanju održi po mogućnosti nepromenjenim.
Ovim ne mislim reći da se nisam radovao uspehu. On mi je, naprotiv, činio veliko zadovoljstvo, ali samo ukoliko se ograničavao na proizvod koji se iz mene izdvojio, na moje knjige, i na s time povezanu utvaru moga imena. Dirljivo je bilo stojati slučajno u nekoj knjižari u Nemačkoj pa videti ulazak kakvog malog gimnazista, koji, ne poznavši vas, traži „Velike trenutke", i plaća ih od svog mršavog džeparca. Moglo je prijatno zagolicati sujetu kada vam u kolima za spavanje sprovodnik uzima pasoš sa više respekta pošto u njemu pročita ime, ili kada se kakav italijanski carinik iz zahvalnosti za neku knjigu koju je pročitao velikodušno odrekne prerivanja prtljaga. I sama kvantitativna strana ličnoga delovanja ima za autora izvesne zamamljivosti. Slučajno sam jednom stigao u Lajpcig baš na dan kada je počelo razašiljanje jedne moje nove knjige. Neobično me je uzbudilo kada sam video koliko sam ljudskoga rada nesvesno pokrenuo onim što sam za tri ili četiri meseca ispisao na tri stotine strana hartije. Radnici su pakovali knjige u ogromne sanduke, drugi su ih stenjući č vukli dole u teretne automobile, koji će ih zatim prineti vagonima za sve pravce sveta. U štampariji su desetine devojaka slagale tabake, danonoćno su radili slagači, knjigovesci, transporteri, komisioneri, i čovek je mogao da izračuna kako bi se tim knjigama, poređanim u cigle, već mogla da izgradi ne mala ulica. Pa ni materijalnu stranu nikada nisam oholo prezirao. U godinama započinjanja nisam se nikad usuđivao pomisliti da ću svojim knjigama ikada moći da zarađujem novaca ili čak na njihovom prihodu izgraditi egzistenciju. Sada su one odjednom donosile znatne i sve veće sume, koje će me, činilo se — jer ko bi mogao pomisliti na ova naša vremena? — zauvek osloboditi svake brige. Mogao sam se širokogrudo odavati staroj strasti svoje mladosti, skupljanju autografa, i mnoge od najlepših, najdragocenijih među tim čudesnim relikvijama našle su kod mene svoje usrdno čuvano utočište. Za dela koja sam pisao, dela u višem smislu ipak prilično efemerna, mogao sam nabaviti rukopise neprolaznih dela, rukopise Mocarta i Baha i Betovena, Getea i Balzaka. Značilo bi, na taj način, smešno poziranje kada bih pokušao da tvrdim da je neočekivani spoljni uspeh kod mene naišao na ravnodušnost, ili čak, intimno, na odbijanje.
Ali ja sam iskren kada kažem da sam se uspehu radovao samo utoliko ukoliko se on odnosio na moje knjige i moje literarno ime, a da mi je postajao pretegoban kada bi se radoznalost prenela na moju fizičku ličnost. Od najranije mladosti ništa u meni ne beše snažnije od instinktivne želje da ostanem slobodan i nezavisan. A osećao sam da kod svakog čoveka fotografski publicitet ograničava i unakažava mnogo najboljega u njegovoj slobodi. Pretila je, osim toga, opasnost da to što sam započeo iz naklonosti dobije formu zanimanja i čak neke vrste preduzeća. Svaka pošta donosila je svežnjeve pisama, poziva, traženja, molbi, koje su tražile odgovora. A kada bih nekad otputovao na mesec dana, otišla bi mi potom u štetu dva ili tri dana dok bih nagomilanu masu raspremio i „preduzeće" opet doveo u red. I protiv svoje volje ušao sam, usled prođe svojih knjiga, u neku vrstu poslovanja, koje je zahtevalo, da bi se čestito obavljalo, reda, preglednosti, tačnosti i veštine — sve same vrlo respektabilne vrline, koje nažalost nimalo ne odgovaraju mojoj prirodi i koje su zapretile da na najopasniji način pomute neusiljeno razmišljanje i sanjarenje. Zato sam se povlačio u sebe tim više što se više tražilo moje učestvovanje, da držim predavanja, da se pojavljujem u reprezentativnim povodima, i nikad nisam mogao da savladam taj gotovo patološki strah da ću radi svoga imena morati da angažujem svoju ličnost. Još i danas me jedna potpuno instinktivna sila primorava da u dvorani, na koncertu, na pozorišnoj pretstavi, sednem u poslednji, najneupadljiviji red, i ništa mi nije , nepodnošljivije od pokazivanja lica na podijumu ili drugom kakvom eksponiranom mestu; anonimnost egzistencije u svakoj formi pretstavlja za mene potrebu. Već kao dečaku, meni su uvek bili neshvatljivi oni književnici i umetnici ranije generacije koji su hteli da pomoću somotskih kaputa i talasastih kosa, pomoću uvojaka koji padaju na čelo, kao na primer moji cenjeni prijatelji Artur Šnicler i Herman Bar, ili pomoću upadljivih brada i ekstravagantnog odevanja, postanu uočljivi već na ulici. Uveren sam da poznatost fizičke pojave nesvesno ali obavezno navodi čoveka da, po Verfelovim rečima, živi kao tašti odblesak svoga sopstvenoga ja, a sa tom izmenom spoljnjeg držanja obično se gubi srdačnost, sloboda i bezbrižnost intimne prirode. Zato, kada bih danas mogao još jednom započeti, ja bih nastojao da ova dva usrećujuća stanja, literarni uspeh i ličnu anonimnost, uživam, da se tako izrazim, udvostručena, objavljujući svoja dela pod drugim, izmišljenim imenom, pod pseudonimom; jer kada je život već po sebi pun draži i iznenađenja, kakav li je tek dvostruki život!
SUNCE ZALAZI
Za Evropu je to bilo — uvek ću se i stalno toga sećati sa zahvalnošću — jedno srazmerno mirno vreme, ta decenija od 1924 do 1933, pre nego što je onaj jedan čovek razorio naš svet. Upravo zato što je propatila tolika uznemiravanja, naša generacija primala je relativni mir kao neočekivan poklon. Svi smo imali osećanje da treba nadoknaditi sve ono što su ratne i posleratne teške godine ukrale iz naših života: sreću, slobodu, koncentraciju duha; radili smo više a ipak lagodnije, pokušavali smo, otkrivali ponovo Evropu i celi svet. Nikada ljudi nisu toliko putovali kao tih godina — je li to bilo nestrpljenje mladih ljudi da nadoknade što su propustili usled međusobne izdvojenosti? Ili je to možda bilo mračno predosećanje da treba još blagovremeno izbiti iz teskobe pre no što iznova počne blokada?
I ja sam u to vreme mnogo putovao, samo je to već bilo drukčije putovanje nego u danima mladosti. Jer više nisam bio stranac u zemljama, sada sam imao prijatelja, izdavača, publiku, dolazio ,sam kao autor svojih knjiga a ne više kao nekadašnji anonimni radoznalac. To je donosilo svakojakih prednosti. Mogao sam sa jačim naglaskom i širim dejstvom raditi za ideju koja je već godinama bila osnovna u mome životu: za duhovno ujedinjenje Evrope. Držao sam u tome smislu predavanja u Švajcarskoj, u Holandiji, govorio na francuskom u Palais des Arts u Briselu, na italijanskom u istorijskoj firentinskoj Sala dei Dugento, gde su sedeli Mikelandželo i Lionardo, na engleskom u Americi prilikom jedne lecture tour od Atlantskog do Tihog Okeana. Bilo je to drukčije putovanje; sada sam svuda sretao kao drugove najbolje ljude pojedinih zemalja, a da ih nisam morao tražiti; ljudi na koje sam kao mladić dizao pogled pun strahopoštovanja, i kojima se ne bih bio usudio napisati ma i jedan red, postali su moji prijatelji. Stupio sam u krugove koji inače pred strancem ostaju oholo zatvoreni, video sam palate u Faubourg St. Germain, italijanske palazzi i privatne zbirke; u javnim bibliotekama nisam više stojao molećivo pred šalterom za izdavanje knjiga, nego su mi sami direktori pokazivali skrivena blaga, bivao sam gost kod antikvara dolarskih milionara, poput doktora Rozenbaha u Filadelfiji, kraj čijih radnja mali skupljač prolazi plašljiva pogleda. Prvi put imao sam uvida u takozvani „viši“ svet, uživajući pritom ugodnost i udobnost da nikog ne moram moliti za pristup, već da sve prilazi meni. No jesam li na taj način video svet bolje? Uvek me je i stalno obuzimala čežnja za putovanjima moje mladosti, kada me niko nije očekivao, pa se usled izdvojenosti sve činilo tajanstvenijim; zato nisam hteo odustati ni od starog načina krstarenja. Došavši u Pariz, čuvao bih se da već na dan dolaska obavestim ma i najbolje prijatelje kao Rože Marten di Gara, Žila Romena, Diamela, Mazerela. Želeo sam najpre da kao nekad u studentskim danima neometano i neočekivano prošvrljam ulicama. Potražio bih stare kafane i male gostione, igrao se povratka u mladost; isto tako, kada bih hteo da radim, odlazio bih u najapsurdnija mesta, u male provincijske varoši kao Bulonj ili Tirano ili Dižon; divno je bilo biti nepoznat, stanovati u malim hotelima posle onih odvratno luksuznih, čas izlaziti na videlo a čas se povlačiti, raspodeljivati svetlo i senu po sopstvenoj ćudi. I ma kako mnogo mi Hitler docnije oduzeo, dobro saznanje da sam ipak još jednu deceniju proživeo po sopstvenoj volji i u najstvarnijoj slobodi, na evropski način, sve to mi čak ni on nije mogao niti konfiskovati niti razoriti.
Među tim putovanjima jedno je za mene bilo naročito uzbudljivo i poučno: putovanje u novu Rusiju. 1914, neposredno pred rat, kada sam radio na svojoj knjizi o Dostojevskom, ja sam to putovanje već bio pripremio; tada se isprečio krvavi nož rata, a posle toga me je zadržavalo dvoumljenje: zahvaljujući boljševičkom eksperimentu, Rusija je postala zemlja koja najviše fascinira ljude duha, i koja je, nedovoljno poznata, izazivala u jednakoj meri i oduševljeno divljenje i fanatično neprijateljstvo. Zahvaljujući propagandi i jednako rabijatnoj kontrapropagandi, niko nije pouzdano znao šta se tamo dešava. Ali se znalo da se tamo vrše pokušaji sa nečim sasvim novim, nečim što bi i u dobru i u zlu moglo da bude odlučujući faktor budućeg formiranja našega sveta. Šo, Vels, Barbis, Istrati, Žid i mnogi drugi putovali su u Rusiju, vraćajući se jedni kao entuzijasti a drugi razočarani, i ja ne bih bio čovek duhovne povezanosti, čovek novine, ako i mene ne bi mamilo da stvorim sliku svojim rođenim očima. Moje knjige su tamo bile neobično rasprostranjene, i to ne samo izdanje celokupnih dela sa uvodnom reči Maksima Gorkog, već i mala jevtina izdanja za nekoliko kopejki, koja su prodirala do u najšire mase; mogao sam dakle biti siguran da će me dobro dočekati. No mene je sprečavala činjenica da je u ono vreme svako putovanje u Rusiju već unapred značilo neku vrstu opredeljivanja, primoravajući na javnu afirmaciju ili javnu negaciju, a ja, koji sam se do dna duše grozio svega političkog i dogmatskog, nisam hteo dozvoliti da posle nekoliko nedelja razgledanja jedne nepregledne zemlje i jednog još nerešenog problema budem nateran da dajem suda. Tako se uprkos žarkoj radoznalosti nikad nisam mogao odlučiti da otputujem u sovjetsku Rusiju.
Uto sam, u proleće 1928, primio poziv da kao delegat austrijskih književnika učestvujem na proslavi stogodišnjice rođenja Lava Tolstoja u Moskvi, i da onde na svečanoj akademiji održim govor u njegovu čast. Nisam imao nikakvog razloga da izbegnem ovakav povod, pošto je, zahvaljujući nadpartijskom predmetu, moja poseta bila lišena političkog karaktera. Tolstoja, apostola neprotivljenja zlu, nije bilo moguće tumačiti kao boljševika, a da govorim o njemu kao pesniku imao sam očiglednog prava, pošto se moja knjiga o njemu raširila u mnogo hiljada primeraka; izgledalo mi je takođe da će okupljanje književnika svih zemalja radi odavanja zajedničke počasti najvećemu biti i u evropskom smislu značajna demonstracija. Pristao sam dakle i nisam se pokajao zbog te nagle odluke. Već put kroz Poljsku pretstavljao je doživljaj. Video sam kako naše vreme brzo ume da leči rane što ih samo sebi zadaje. Isti oni galicijski gradovi koje sam 1915 video u razvalinama stajahu blistavo obnovljeni; opet sam se uverio da jedna decenija, koja je u životu jednog jedinog čoveka široki komad egzistencije, u životu naroda pretstavlja samo trenutak. U Varšavi se nije mogao otkriti ni trag da su tu dva, tri i četiri puta prelazile bujice pobedničkih i pobeđenih armija. Kafane su blistale od elegantnih žena. Oficiri koji su se šetali ulicama utegnuti i vitki ličili su više na vrlo vešte dvorske glumce koji pretstavljaju vojnike. Posvuda se osećaše radljivost, poverenje i opravdan ponos što se nova republika tako snažno izdigla iz ruševine vekova. Iz Varšave smo produžili ka ruskoj granici. Zemlja je postajala ravnija i peskovitija, na svakoj stanici stojalo bi celo stanovništvo sela u šarenim seljačkim nošnjama, jer tada je preko u zabranjenu i zaptivenu zemlju odlazio dnevno samo jedan jedini putnički voz, pa je pretstavljalo velik događaj videti blistave vagone jednog ekspresnog voza koji povezuje svet Istoka sa svetom Zapada. Najzad stigosmo na graničnu stanicu, Njegorolje. Preko tračnica je stajala široko razapeta kao krv crvena vrpca, sa natpisom čija ćirilska slova nisam mogao pročitati. Prevedoše mi ga: „Radnici svih zemalja, ujedinite se!“ Prošavši ispod te plameno crvene vrpce, stupili smo u imperiju proletarijata, u sovjetsku republiku, u jedan novi svet. Voz kojim smo putovali nije, razume se, bio nimalo proleterski. Pokazalo se da je to voz sa kolima za spavanje iz carističkog vremena, i da je, budući širi formatom i sporiji po tempu, prijatniji i udobniji od evropskih luksuznih vozova. Putovao sam prvi put kroz rusku zemlju, i začudo, ona nije na mene ostavljala utisak tuđine. Sve mi je bilo neobično blisko, prostrana pusta stepa sa njenom tihom melanholijom, male krovinjare i gradići sa svojim trbušastim tornjevima, bradati ljudi, napola seljaci napola proroci, koji nas pozdravljahu dobrodušnim širokim smehom, žene sa svojim šarenim maramama i belim keceljama što prodavahu kvas, jaja i krastavce. Otkuda sam poznavao sve to? Samo preko majstorstva ruske literature — preko Tolstoja, Dostojevskog, Aksakova, Gorkog —, koji su nam tako realistično divno opisivali život „naroda“. Činilo mi se da, iako ne znam jezik, razumem ljude kada govore, te dirljivo jednostavne ljude što su se tu postavili široko i komotno u svojim prostranim bluzama, i mlade radnike u vozu koji igraju šah ili čitaju ili diskutuju, tu nemirnu, neobuzdanu živost duha u omladine, koja je apelom za razvijanje svih snaga doživela još i poseban vaskrs. Je li to u čoveku delovala, kao sećanje, ljubav Tolstoja i Dostojevskog prema „narodu“ — mene je u svakom slučaju već u vozu obuzelo prijateljsko osećanje za te detinjaste i dirljive ljude, za ono pametno a još neuko u njima.
Četrnaest dana što sam ih proveo u sovjetskoj Rusiji prošli su u jednoj stalnoj prenapetosti. Čovek je gledao, slušao, divio se, gadio, oduševljavao i jedio, sve u nekakvoj naizmeničnoj struji između vrelog i hladnog. Već je i sama Moskva bila jedna oprečnost — ovde divni Crveni trg sa svojim zidinama i trbušastim tornjevima, nešto čudesno tatarsko, istočnjačko, vizantijsko i zato prarusko, a pored njega, poput tuđinske horde američkih divova, moderne, hipermoderne visokogradnje. Ništa se nije slagalo; u crkvama su još dremale od dima pocrnele stare ikone i nakitima ukrašeni oltari svetaca, a sto koraka dalje ležalo je u svom staklenom kovčegu Lenjinovo mrtvo telo, u crnom odelu, upravo sveže popravljene boje (ne znam da li u našu čast). Pokraj malobrojnih blistavih automobila, bradati, prljavi izvoščiki tukli su svoje mršave konje uz mljackavo tepanje, Velika opera u kojoj smo držali govore bleštala je čarobno i caristički pred proleterskom publikom, a u predgrađima su, poput prljavih zapuštenih staraca, stajale stare trošne kuće, koje su morale da se naslanjaju jedna na drugu da se ne bi srušile. Odviše dugo je sve bilo staro, i leno, i zapušteno, pa je sad jednim trzajem htelo da postane moderno, ultramoderno, supertehničko. Usled te žurbe, Moskva je izgledala pretrpana, prenaseljena i zamršeno ispreturana. Ljudi su se svugde gurali, u trgovinama, pred pozorištima, i svugde su morali da čekaju, sve je bilo previše organizovano pa nije funkcionisalo kako valja; nova birokratija koja je trebalo da stvori „reda“ još je uživala u strasti pisanja cedulja i dozvola, odugovlačeći svaku stvar. Velika akademija, koja je trebalo da počne u 6 sati, počela je u pola 10; kada sam u 3 sata napustio Operu mrtav umoran, govornici su oš nepokolebljivo govorili; na svaki prijem, na svaki sa stanak čovek je kao Evropejac stizao za sat prerano. Vreme je čoveku izmicalo između prstiju a ipak je u svakom trenutku bilo do nabijenosti puno gledanja, posmatranja i diskutovanja; u svemu tome bilo je neke grozničavosti, i čovek je osećao kako ga ona neprimetno obuzima, ta tajanstvena ruska upaljenost duše i njihova neobuzdana strast da osećanja i ideje izbacuju dok su još sasvim vreli. Ne znajući zašto i zbog čega, čovek se nalazio u lakoj egzaltaciji, to je ležalo u atmosferi, nemirnoj i novoj; možda je u čoveku već izrastala ruska duša.
Mnogo toga bilo je kolosalno, pre svega Lenjingrad, grad čiji je genijalni nacrt dao smeli princ, sa njegovim širokim prospektima, moćnim palatama — a opet još uvek i mračni Petrograd „belih noći“ i Raskoljnikova. Impozantan Ermitaž, i nezaboravan u u njemu prizor kako radnici, vojnici i seljaci, držeći sa strahopoštovanjem kape u rukama, kao nekad pred ikonama, u grupama prolaze sa svojim teškim cipelama kroz nekada carske dvorane i posmatraju slike sa potajnim ponosom: to sada pripada nama i mi ćemo naučiti da razumevamo ovakve stvari. Učitelji su kroz dvorane vodili decu okruglih obraza, komesari umetnosti objašnjavali su Rembranta i Ticijana seljaci ma koji su ih slušali pomalo zbunjeno; uvek kada bi se ukazivalo na neki detalj, plašljivo bi dizali oči ispod teških kapaka. I tu kao i svuda bilo je malo smešnoga u tom čistom i poštenom nastojanju da se „narod“ jednim trzajem preko noći podigne iz analfabetizma do razumevanja Betovena i Vermera, ali je to nastojanje da se s jedne strane najviše vrednosti uči ne smesta razumljivima, a s druge strane da se one razumeju, na obema stranama bilo podjednako nestrpljivo. U školama su deci davali da slikaju najluđe, najekstravagantnije stvari, na klupama dvanaestogodišnjih devojčica stojahu Hegelova dela i Sorel (koga tada ni sam nisam poznavao), kočijaši koji još nisu umeli valjano čitati držahu u ruci knjige, samo zato što su to knjige, a knjige pretstavljaju „kulturu“, dakle čast i dužnost proletarijata. Ali, kako smo se često morali smeškati kada bi nam pokazali osrednje fabrike a očekivali da ćemo im se čuditi, kao da tako što još nikad nismo videli u Evropi ili Americi; „električna" — rekao mi je sav ponosan jedan radnik pokazujući na šivaću mašinu, i pogledao me pun iščekivanja da se zadivim. Pošto je narod sve te tehničke stvari video prvi put, verovao je poslušno da je sve to izmislila i pronašla Revolucija i baćuška Lenjin i Trocki. Tako smo se smeškali u čudu, i čudili se dok smo se potajno zabavljali; kako je to jedno čudesno obdareno i dobrodušno veliko dete, ta Rusija, mislili smo stalno i pitali se: hoće li ona tu ogromnu lekciju naučiti zbilja onako brzo kako je zamislila? Hoće li se taj plan i dalje kolosalno razvijati, ili će se nasukati u staru rusku oblomovštinu? U jednom trenutku smo verovali, u drugom sumnjali. Što sam više video, tim manje mi je bilo jasno.
No da li je ta nedoumica poticala od mene, nije li ona naprotiv ležala u dnu ruskoga bića, nije li ona ležala čak u duši Tolstoja, radi čije smo proslave bili došli? Na putovanju železnicom u Jasnu Poljanu govorio sam o tome sa Lunačarskim. „Šta je on bio ustvari", rekao mi je Lunačarski, „revolucionar ili reakcionar? Je li on to i sam znao? Kao pravi Rus, hteo je sve prebrzo, posle hiljada godina izmeniti ceo svet za tili čas. — Sasvim kao mi“, dodao je smešeći se, „i jednom jedinom formulom tačno kao mi. Ne znaju nas dobro, nas Ruse, kada govore da smo strpljivi. Mi jesmo strpljivi svojim telima pa čak i svojim dušama. Ali u mišljenju smo nestrpljiviji od svakog drugog naroda, uvek hoćemo da odmah saznamo svaku istinu, i to istinu „kao takvu“. I koliko se on zbog toga mučio, taj starac.“ I zaista, kada sam prolazio kroz Tolstojevu kuću u Jasnoj Poljani, stalno sam osećao to „koliko se on zbog toga mučio, taj veliki starac“. Tu je bio sto za kojim je pisao svoja neprolazna dela, i on ga je napustio da bi malo dalje u jednoj siromašnoj sobici pravio cipele, loše cipele. Tu su bila vrata, tu i stepenice preko kojih je hteo da pobegne iz te kuće, iz unutrašnje oprečnosti svoje egzistencije. Tu je bila puška kojom je ubijao neprijatelje, on koji je međutim bio neprijatelj svakog rata. Celo pitanje njegove egzistencije stajalo je snažno i opipljivo preda mnom u toj ruskoj beloj vlastelinskoj kući, ali je tu tragiku zatim čudesno ublažio odlazak na njegovo poslednje počivalište.
Jer ništa veličanstvenijeg, ništa dirljivijeg nisam video u Rusiji od Tolstojevog groba. Postrani i usamljeno leži to mesto kome se poklonik upućuje kao svetinji, obgrljeno šumom. Uzana pešačka staza vodi do te uzvišice, koja je samo jedan zgrnuti pravougaonik zemlje, koji niko ne čuva, ni ne nadgleda, koji senkom zakriljuje samo nekoliko velikih drveta. Ta visoko izrasla drveta zasadio je, kako mi je njegova unuka pred grobom ispričala, sam Lav Tolstoj. Brat mu Nikolaj i on slušali su kao dečaci od nekakve seoske žene gatku da mesto na kome čovek zasadi drveće postaje mestom sreće. Tako su oni, napola u igri, zasadili nekoliko mladica. Tek kasnije se starac opomenuo tog čudesnog obećanja, i smesta izrazio želju da bude sahranjen pod tim drvećem što ga je sam posadio. To je i učinjeno, sasvim prema njegovoj volji, i taj grob je sa svojom dirljivom jednostavnošću najimpresivniji među svima na svetu. Mali pravougaoni brežuljak usred šume oko kog bujno cveta drveće — nulla crux, nulla corona! Bez krsta, bez nadgrobne ploče, bez natpisa. Bezimeno je sahranjen veliki čovek koji je kao niko drugi patio zbog svoga imena i svoje slave, sahranjen tačno kao kakva slučajno nađena skitnica, kao kakav neznani junak. Nikome nije zabranjeno da priđe njegovom poslednjem počivalištu, tanka daščana ograda koja ga okružuje nije zabravljena. Ništa ne bdi nad poslednjim spokojem večno nespokojnoga, sem strahopoštovanja ljudi. Dok se inače oko raskoši grobova tiska radoznalost, ovde superiorna jednostavnost zaustavlja volju za gledanjem. Vetar šumi kao reč božja nad grobom bezimenoga, inače nigde glasa, čovek bi po red njega mogao proći ništa ne sluteći, znajući samo toliko da tu leži neko pokopan, neki Rus u ruskoj zemlji. Ni Napoleonova kripta pod mramornim svodom Invalida, ni Geteov les u Kneževskoj kosturnici, ni oni nadgrobni spomenici u Vestminsterskoj opatiji ne potresaju svojim izgledom toliko kao taj divno ćutljivi, dirljivo bezimeni grob negde u šumi, oko koga samo vetar šapuće i koji i sam stoji bez poruke i bez reči.
Proveo sam u Rusiji četrnaest dana, a još uvek sam osećao tu duševnu napetost, tu maglu lakog pijanstva duha. Šta je to čoveka ustvari toliko uzbuđivalo? Uskoro sam uvideo: bili su to ljudi i impulzivna srdačnost što je iz njih navirala. Svi su, od prvog do poslednjeg, bili uvereni da učestvuju u ogromnom delu koje se tiče celog čovečanstva, svi prožeti mišlju da sva lišavanja i ograničenja što ih moraju podnositi postoje za volju jedne više misije. Staro osećanje manje vrednosti prema Evropi prometnulo se u zanosan ponos na predvodničku ulogu, koja pripada samo njima. „Ех oriente lux“ — od njih dolazi spas, verovali su iskreno i pošteno. Spoznali su „pravu“ istinu; njima je dato da ispune ono o čemu su drugi samo sanjali. Kada bi pokazivali nešto najbeznačajnije, oči bi im zračile: „Ovo smo mi učinili“. I to „mi“ je prožimalo ceo narod. Kočijaš koji nas je vozio pokazao bi bičem na neku novu kuću, obrazi bi mu se raširili od smeha: „Mi“ smo to sagradili. Tatari i Mongoli po studentskim sobama prilazili bi nam pokazujući ponosno svoje knjige: „Darvin!" rekao bi jedan, „Marks!“ rekao bi drugi, s podjednakim ponosom kao da su te knjige oni napisali. Neprestano su navaljivali da kažu, da objasne koliko su zahvalni što je neko došao da vidi „njihovo“ delo. Prema Evropljaninu — godine pre Staljina! — gajili su svi bezgranično poverenje, gledali su u čoveka dobrim vernim očima stiskajući mu ruku snažno i bratski. Ali baš oni najmanji pokazivahu u isto vreme da nas doduše vole ali nipošto ne „respektuju" — ta bili smo braća, tovariši, drugovi. Ni sa književnicima nije bilo drukčije. Sedeli smo skupa u kući koja je ranije pripadala Aleksandru Hercenu, i to ne samo Evropljani i Rusi, već i Tunguzi i Đurđijanci, Kavkasci, jer svaka je država poslala za Tolstoja svoga delegata. Sa većinom se nismo mogli sporazumevati, ali smo se ipak razumeli. S vremena na vreme poneko bi ustao, naveo naslov jedne knjige koju si napisao, pokazao na svoje srce da izrazi „ja je mnogo volim“, pa bi te onda zgrabio za ruku i tresao je kao da od ljubavi hoće da ti izlomi zglobove. I što je bilo još dirljivije, svako bi doneo neki poklon. Tada su još bila teška vremena; oni nisu imali ništa od vrednosti, ali je svako pronašao ponešto da ti da za uspomenu, neki stari bezvredni bakrorez, knjigu koju ne možeš čitati, neki seljački drvorez. Meni je naravno bilo lakše, jer sam mogao da uzvratim dragocenostima koje Rusija već godinama nije videla — nožićem za brijanje marke „Gillette“, nalivperom, nekolikim tabaci ma dobre bele hartije za pisma, parom mekih kožnih papuča, tako da sam kući stigao sa minimalnim prtljagom. I baš je rečima nekazana a ipak impulzivna srdačnost najviše očaravala; ovde smo takoreći čulio osećali širinu i toplinu delovanja, koja je kod nas bila nepoznata — jer kod nas čovek nikad nije dopirao do „naroda“ —, svako druženje sa tim ljudima pretvaralo se u opasno iskušenje, kome su mnogi inostrani književnici prilikom svoje posete Rusiji zaista i podlegli. Videći da ih tu uzdižu kao nikada i da ih ovde vole istinske mase, smatrali su da moraju uzdizati režim pod kojim su toliko čitani i voljeni; zna se da je ljudskoj prirodi svojstveno da velikodušnost uzvraća velikodušnošću, prekomernost prekomernošću. Moram priznati da sam se u mnogim prilikama u Rusiji i sam približio slavopojstvu i oduševljavanju oduševljenjem.
Što se nisam predao tom čarobnom zanosu, imam da zahvalim ne toliko svojoj unutrašnjoj snazi koli ko jednom nepoznatom čije ime ne znam niti ću ga ikad saznati. Bilo je to posle jedne svečanosti kod studenata. Oni su me okružili, izgrlili, stiskali mi ruku. Bio sam još sav zagrejan njihovim oduševljenjem, gledao sam pun radosti u njihova razdragana lica. Njih četvoro ili petoro behu me otpratili kući, čitava mala četa, pri čemu mi je tumač, takođe studentkinja, sve prevodila. Tek kada sam zatvorio za sobom vrata hotelske sobe ostao sam sasvim sam, sam ustvari prvi put posle dvanaest dana, jer uvek sam bio praćen, uvek čuvan, uvek nošen vrelim talasima. Počeh se svlačiti i skidoh kaput. Osetih pritom neko pucketanje. Maših se u džep. Bilo je to neko pismo. Pismo na francuskom jeziku, ali pismo koje mi nije došlo poštom, pismo koje mora da mi je neko gurnuo u džep prilikom jednog od tih grljenja i stiskanja.
Bilo je to pismo bez potpisa, vrlo pametno, čovečno pismo, ne doduše od nekakvog „belog!”, ali ipak puno ogorčenosti protiv sve većeg ograničavanja slobode poslednjih godina. „Nemojte sve verovati", pisao mi je taj nepoznati. „Ne zaboravite, pri svemu što vam se pokazuje, da vam se mnogo toga ne pokazuje. Setite se da ljudi koji s vama govore u većini slučajeva ne kažu ono što žele da kažu, već samo ono što smeju da vam kažu. Svi mi smo pod prismotrom, i vi ništa manje. Vaš tumač javlja svaku reč. Prisluškuju vas na telefonu, kontrolišu vam svaki korak.“ Dao mi je čitav niz primera i pojedinosti, koje nisam bio u stanju da proverim. Ali sam pismo spalio shodno njegovom uputstvu — „Nemojte ga samo pocepati, jer bi pojedine komade povadili iz koša i sastavili ih“ — i počeo o svemu prvi put razmišljati. Nije li zaista bilo činjenica da usred te iskrene srdačnosti, toga divnoga drugarstva ustvari nisam ni jedan jedini put imao priliku da s nekim govorim neusiljeno u četiri oka? Neznanje jezika sprečavalo me je da sa ljudima iz naroda dođem u pravi dodir. A zatim: kako sam majušno parče nepregledne države video za tih četrnaest dana! Ako sam hteo da budem pošten prema sebi i drugima, morao sam priznati da moj utisak, ma koliko da je bio uzbudljiv i zanosan u mnogim pojedinostima, ipak nije mogao da važi kao objektivan. Tako se desilo da sam za razliku od skoro svih drugih evropskih pisaca, koji bi, vrativši se iz Rusije, odmah objavljivali knjigu oduševljene afirmacije ili ogorčene negacije, ja napisao u svemu nekoliko članaka. I dobro sam učinio što sam bio uzdržan, jer već posle tri meseca je mnogo toga bilo drukčije nego što sam ja video, a posle godinu dana bi, zahvaljujući brzim promenama, već i same činjenice svaku reč kaznile kao laž. Pa ipak sam burne tokove našega vremena u Rusiji osetio snažno kao retko kad u životu.
Koferi su mi na odlasku iz Moskve bili prilično prazni. Što sam mogao da dam, to sam razdelio, a sa svoje strane sam poneo jedino dve ikone, koje su mi zatim dugo ukrašavale sobu. Ali najdragocenije što sam sam iz Moskve poneo kući bilo je prijateljstvo sa Maksimom Gorkim, koga sam u Moskvi prvi put lično sreo. Godinu ili dve dana kasnije opet sam se našao s njim u Sorentu, kuda je morao da otputuje zbog narušenog zdravlja, i proveo onde tri nezaboravna dana kao gost u njegovoj kući.
Taj boravak s njim bio je ustvari vrlo neobičan. Gorki nije vladao nijednim stranim jezikom, ja opet nisam znao ruski. Po svim pravilima logike mi bismo dakle morali da sedimo jedan naspram drugoga nemi, ili da razgovor održavamo samo zahvaljujući našoj cenjenoj prijateljici baronici Mariji Budberg kao tumaču. Ali Gorki nipošto nije bio slučajno najveći pripovedač svetske literature; pripovedanje za njega nije značilo samo formu umetničkog izražavanja, već je ono bilo funkcionalna emanacija čitavog njegovog bića. Pričajući, on je živeo u onome što priča, pretvarao se u ono što priča, i ja sam ga, ne razumevajući jezik, već unapred razumevao kroz plastičnu delatnost njegovog lica. Sam po sebi izgledao je — drukčije se ne može reći — prosto samo „kao Rus". Nije bilo ničeg upadljivog u njegovim crtama — mogli ste tog visokog mršavog čoveka slamno žute kose i širokih jagodica zamisliti kao seljaka u polju, kao kočijaša neke droške, kao malog obućara, kao zapuštenog skitnicu — bio je samo „narod“, koncentrisan praoblik ruskoga čoveka. Na ulici bi čovek pored njega prošao nemarno, ne zapažajući njegovu naročitost. Tek pošto bi seo naspram njega, i kada bi on počeo da pripoveda, čovek bi spoznao ko je. Jer on bi se nehotice pretvarao u onoga koga portretira. Sećam se kako je opisao — i ja sam to razumeo pre nego što su mi preveli — jednog starog umornog grbavca, koga je sreo na jednom od svojih lutanja. Glava mu je i protiv volje došla upala, ramena su se pognula, oči, zračno plave i svetle kada je počeo, postale su tamne i umorne, glas loman; i ne znajući to, bio se pretvorio u staroga grbavca. A čim bi počeo da opisuje nešto veselo, smeh bi mu široko izbio na usta, zabacio bi se bezbrižno a na čelu bi mu zablistao neki sjaj; bilo je neopisivo uživanje slušati ga, dok bi zaobljenim, takoreći stvaralačkim pokretima nameštao oko sebe pejzaže i ljude. Sve u njemu bilo je prosto-prirodno, njegov hod, njegovo sedenje, njegovo slušanje, njegova razdraganost; jedne večeri bio se preobukao u bojara, opasao sablju, i odmah mu je u pogledu iskrsla gospodstvenost. Obrve su mu se napele zapovednički, ushodao se energično po sobi kao da u sebi razmatra neki surovi ukaz, a u sledećem trenutku, kada je skinuo odeću kojom se bio prerušio, nasmejao se detinjasto kao kakvo seljače. Njegova vitalnost je bila pravo čudo, sa svojim razorenim plućima živeo je ustvari protiv zakona medicine, ali ga je održavala strahovita volja za životom i jedno kao tuč tvrdo osećanje dužnosti; svakog jutra pisao je kaligrafskim rukopisom svoj veliki roman, odgovarao na stotine pitanja kojima su mu se iz otadžbine obraćali mladi pisci i radnici; biti sa njim, značilo je za mene isto što i doživljavati Rusiju, ne boljševičku, ne onu nekadašnju i ne ovu današnju, nego pro stranu, snažnu i tamnu dušu večnoga naroda. U dubini duše, tih godina se još nije bio sasvim opredelio.
Kao stari revolucionar želeo je prevrat, bio je lični prijatelj sa Lenjinom, ali se tada još kolebao da li da se sasvim obaveže Partiji. „Da postanem popa ili papa“, govorio je, ali ga je ipak mučila savest što u tim godinama kada je svaka sedmica presudna on nije sa svojima.
Slučajno sam tih dana bio svedok jedne takve vrla karakteristične, skroz novoruske scene, koja mi je otkrila ceo njegov unutrašnji rascep. U Napulj je prvi put uplovio jedan ruski ratni brod koji se nalazio na manevarskoj plovidbi. Mladi mornari, koji nikad nisu bili u zapadnom svetu, šećkali su u svojim gizdavim uniformama po Via Toledo, i svojim radoznalim seljačkim očima nisu mogli da se siti nagledaju novine. Sutradan jedna njihova grupa reši da pređe u Sorento, u posetu „svome“ pesniku. Nisu se najavljivali; prožeti svojom ruskom pretstavom o drugarstvu, smatrali su samo po sebi razumljivim da će „njihov“ pesnik za njih svagda imati vremena. Najedanput su stojali pred njegovom kućom, i dobro su bili predosetili. Gorki ih nije pustio da čekaju i pozvao ih je u goste. Ali — Gorki mi je to sutradan sam ispričao smejući se — ti mladi ljudi, za koje ne beše ničeg značajnijeg od „zajedničke stvari“, držali su se prema njemu isprva vrlo strogo. „Kako ti to stanuješ“, rekli su tek što su kročili u lepu, udobnu vilu. „Pa ti živiš sasvim buržujski. I zašto se ti ustvari ne vratiš u Rusiju?“ Gorki im je morao sve potanko objasniti, koliko mu je to bilo moguće. Ali u osnovi ni ti čestiti mladići nisu mislili tako strogo. Hteli su tek samo da pokažu da nemaju nikakvog „respekta“ prema slavi, i da u svakoga proverava ju najpre idejni stav. Seli su bez ustezanja, pili čaj, brbljali, a na rastanku su ga najzad jedan za drugim izljubili. Bilo je divno kako je tu scenu ispričao Gorki, sav zaljubljen u nesputano, slobodno držanje te nove generacije, a ni najmanje uvređen njihovom raskalašnošću. „Kako smo mi bili drukčiji,“ ponavljao je jednako, „ili pognutih šija ili puni žestine, ali nikad sigurni u sebe same“. Cele večeri oči su mu svetlele. A kada sam mu rekao: „Čini mi se da biste najradije s njima otplovili kući“, on je ustuknuo i pogledao me oštro. „Otkud vi to znate? Zaista, do poslednjeg trenutka sam se još predomišljao ne bih li sve ostavio da stoji i leži, knjige, hartije i rad, i sa ovakvim mladim dečacima plovio četrnaest dana njihovim brodom po plavetnilu. Tada bih opet znao šta je Rusija. U tuđini se čovek otkida od onog najboljeg, niko od nas još nije u izgnanstvu stvorio nešto čestito.“
Ali Gorki nije imao pravo kada je Sorento nazvao izgnanstvom. Pa on je svakog časa mogao da se vrati u otadžbinu, i to je zaista i učinio. On nije bio izgnan sa svojim knjigama i svojom ličnošću kao Mereškovski — sa ovim tragično ozlojeđenim čovekom našao sam se bio u Parizu — niti kao što smo danas mi, koji po lepim rečima Grilparcerovim, imamo „dve tuđine a ni jednu otadžbinu", bez utočišta u pozajmljenim jezicima, gonjeni vetrom bez cilja. No jednog pravog izgnanika i to naročite vrste mogao sam da potražim na rednih dana u Napulju: Benedeta Kročea. Decenijama je bio duhovni vođ omladine, kao senator i ministar imao je sve počasti u svojoj zemlji, dok ga nije otpor prema fašizmu doveo u konflikt sa Musolinijem. Odrekao se svojih zvanja i povukao; to međutim nije zadovoljavalo intranzigentne,oni su hteli da slome pa u krajnjem slučaju čak i da kazne njegov otpor. Studenti, koji su, suprotno nekadašnjima, danas posvuda jurišni odred reakcije, napali su njegovu kuću i razbili prozore. Ali se mali dežmekasti čovek, koji sa svojim pametnim očima i šiljastom bradom izgleda pre kao nekakav komotan građanin, nije dao uplašiti. Nije napustio zemlju, ostao je u svojoj kući iza bedema knjiga, i autoritet mu je bio tako jak da se inače neumoljiva cenzura, po naređenju Musolinija, pred njim zaustavljala, dok su mu učenici i istomišljenici bili potpuno likvidirani. Potražiti ga, to je od Italijana pa čak i od inostranca zahtevalo hrabrosti, jer vlasti su dobro znale da on u svojoj citadeli, svojoj knjigama krcatoj sobi govori bez maske i šminke. Živeo je na taj način u takoreći hermetično zatvorenom prostoru, u nekoj vrsti staklene boce sred četrdeset miliona svojih sunarodnika. Za mene je ta hermetična izoliranost jednog pojedinca u milionskom gradu, u milionskoj zemlji, izgledala pomalo avetinjska a istodobno i veličanstvena. Tada još ni sam znao da je to jedna još uvek znatno blaža forma mrcvarenja od one koja je posle zapala nama, i nisam mogao da se ne divim koliko je svežine i elastično sti očuvao taj ipak već stari čovek u svakodnevnoj borbi. Ali on se nasmejao. „Upravo otpor podmlađuje čoveka. Da sam ostao senator, bilo bi mi odviše lako, odavno bih postao duhovno trom i nedosledan. Čoveku duha ništa ne škodi toliko kao nedostatak otpora; tek otkako stojim sam i nemam oko sebe omladinu, ja sam primoran da se sam opet podmlađujem.“
Trebalo je, međutim, da prođe nekoliko godina dok sam razumeo da iskušenje rađa izazov, da proganjanje uliva snage a usamljenost podiže duh, ukoliko čoveka ne uništi. Kao i sve bitne stvari u životu, i ovakva saznanja se nikad ne mogu naučiti na tuđim iskustvima, već uvek samo na sopstvenoj sudbini.
Činjenicu da nikada nisam video najvažnijeg čoveka Italije, Musolinija, treba pripisati mome ustručavanju da se približim političkim ličnostima; čak i u svojoj otadžbini, malenoj Austriji, nisam nikada sreo ni jednog od vodećih državnika — Zajpela, Dolfusa, Šušniga, za što je ustvari bila potrebna prava majstorija. A ipak bi mi dužnost nalagala da se Musoliniju, koji je, kako sam od zajedničkih prijatelja saznao, bio jedan od prvih i najboljih čitalaca mojih knjiga u Italiji, lično zahvalim na spontanome načinu kojim je ispunio prvu molbu što sam je ikad uputio jednom državniku.
To se desilo ovako. Jednog dana obavestio me je ekspresnim pismom neki prijatelj iz Pariza da jedna gospođa Italijanka hoće da me poseti u Salcburgu zbog važne stvari, i neka je smesta primim. Ona se pojavila narednoga dana, i to što mi je rekla bilo je za ista potresno. Njenoga muža, istaknutog lekara iz siromašne porodice, vaspitao je o sopstvenom trošku Mateoti. Prilikom brutalnog ubistva ovog socijalističkog vođa od strane fašista, savest sveta, već jako zamorena, reagovala je još jednom ogorčeno protiv jednog pojedinačnog zločina. Sva se Evropa podigla negodujući. Verni prijatelj je, pak, bio jedan od one šestorice hrabrih koji su se tada bili usudili da leš ubijenoga javno pronesu ulicama Rima; uskoro za tim, pod pritiskom bojkota i pretnji, otišao je u progonstvo. Ali mu sudbina Mateotijeve porodice nije davala mira, i sećajući se svoga dobročinitelja, odlučio je da njegovu decu iz Italije prekrijumčari u inostranstvo. Prilikom toga pokušaja pao je u ruke špijuna ili agenata-provokatora, i bio je uhapšen. Kako je svako potsećanje na Mateotija za Italiju bilo mučno, proces u ovome povodu jedva da bi mogao ispasti mnogo loše po njega; tužilac ga je, međutim, vešto prebacio u drugi jedan proces koji se vodio u isto vreme, a kome je kao osnova služio nameravani atentat bombom na Musolinija. I lekar, koji je na bojnome polju bio stekao najviša ratna odlikovanja, osuđen je na deset godina teške robije.
Mlada žena bila je razume se užasno uzrujana. Uveravala je da treba nešto učiniti protiv te osude, koju njen muž neće moći preživeti. Treba ujediniti u glasan protest sva literarna imena Evrope, i ona me moli da joj u tome pomognem. Smesta sam joj savetovao da odustane od pokušaja protestima. Znao sam koliko su se od rata naovamo izlizale sve te manifestacije. Pokušao sam da joj objasnim kako nijedna zemlja već iz nacionalnog ponosa ne bi dozvolila da se njeno pravosuđe ispravlja spolja, i da je evropski protest u slučaju Sakoa i Vancetija u Americi imao više nepovoljno nego povoljno dejstvo. Molio sam je uporno da ništa ne čini u tome smislu. Na taj način ona bi samo pogoršala položaj svoga muža, jer Musolini nikada ne bi naredio, niti bi mogao i kada bi hteo, da se kazna ublaži, ako bi se pokušalo pritiskom spolja. Ali joj obećah, iskreno potresen, da ću učiniti sve što mogu. Slučajno treba da putujem u Italiju naredne nedelje, a tamo imam dobronamernih prijatelja na uticajnim položajima. Možda će oni moći da se bez buke zauzmu za njega.
Pokušao sam već istoga dana. Ali sam se uverio koliko je već silno strah nagrizao duše. Tek što bih spomenuo ime, svako bi se zbunjivao. Ne, govorio bi, nema u toj stvari nikakvog uticaja. To je potpuno nemogućno. Tako je išlo od jednog do drugog. Vratio sam se posramljen, jer možda će nesretnica pomisliti da nisam pokušao sve što sam mogao. I ja to zaista nisam učinio. Preostajala je još jedna mogućnost — prav, otvoren put: pisati čoveku u čijim rukama leži od luka, pisati Musoliniju.
Učinio sam to. Uputio sam mu jedno istinski pošteno pismo. Neću da počinjem laskanjem, pisao sam, i odmah ću spočetka reći da ne poznajem ni čoveka ni razmere onoga što je učinio. Ali video sam njegovu ženu, koja je besumnje nedužna, a i na nju će pasti puna težina kazne ako joj muž bude proveo te godine u zatvoru. Nipošto ne mislim da kritikujem presudu, ali mogu zamisliti da će za ženu pretstavljati pravi spas ako joj muža budu, mesto u tamnicu, otpremili na jedno od zatvoreničkih ostrva gde je ženama i deci dozvoljeno da žive sa izgnanicima.
Uzeo sam pismo i ubacio ga, napisavši kao adresu njegovu ekselenciju Benita Musolinija, u obično salcburško poštansko sanduče. Četiri dana posle toga pisalo mi je italijansko poslanstvo iz Beča da mi se njegova ekselencija zahvaljuje i poručuje da je mojoj molbi udovoljio, a predvideo i skraćenje trajanja kazne. Istovremeno je iz Italije stigao telegram ko jim se već potvrđivao traženi premeštaj. Musolinije moju molbu ispunio jednim jedinim brzim potezom pera, i osuđeni je uskoro zaista i potpuno pomilovan. Nijedno pismo u životu nije mi donelo više radosti i zadovoljštine, i ako ikojeg, toga se literarnoga uspeha sećam s naročitom zahvalnošću.
Dobro je bilo putovati tih poslednjih godina zatišja. Ali je bilo lepo i doći kući. Nešto neobično se bilo odigralo a da nisam ni primetio kako. Mali grad Salcburg sa svojih 40.000 stanovnika, koji sam sebi izabrao baš za volju njegove romantične zabitosti, preobrazio se na čudesan način: postao je preko leta umetnička prestonica ne samo Evrope već i ce loga sveta. Maks Rajnhart i Hugo fon Hofmanstal priredili su bili, u najtežim posleratnim godinama, da bi pritekli u pomoć glumcima i muzičarima koji su preko leta ostajali bez hleba, nekoliko pretstava na trgu pred salcburškom katedralom, u prvom redu onu slavnu pretstavu „Jedermann“-a pod vedrim nebom, koja je najpre primamila posetioce iz susedstva; kasnije se pokušalo i sa operskim pretstavama, i one su uspevale sve bolje, sve savršenije. Postepeno je svet počeo da se interesuje. U Salcburg su ambiciozno hitali najbolji dirigenti, pevači i glumci, radujući se prilici što svoju umetnost mogu prikazati, ume sto samo svojoj usko domaćoj publici, i pred jednom internacionalnom. Odjednom su salcburški festivali postali svetska atrakcija, nešto poput savremenih olimpijskih igara umetnosti, na kojima su se sve nacije takmičile da iznesu na videlo svoja najbolja ostvarenja. Više niko nije hteo da izostane sa tih izvanrednih priredaba. Kraljevi i prinčevi, američki milionari i filmske dive, ljubitelji muzike, umetnici, pesnici i snobovi, sve se to poslednjih godina okupljalo u Salcburgu; nikada u Evropi nije pošla za rukom slična koncentracija glumačkog i muzičkog savršenstva kao u tom malom gradu male i dugo omalovažavane Austrije. Salcburg je procvetao. Na njegovim ulicama sretali ste sve one ljude iz Evrope i Amerike koji u umetnosti traže najvišu formu interpretacije, i to u salcburškim narodnim nošnjama — u belim kratkim lanenim čakširama i kratkim jakama muškarce, a u šarenim „dirndl“ haljinama žene — najednom je majušni Salcburg zavladao svetskom modom. U hotelima se vodila borba za sobe, prilazak automobila festivalskoj zgradi bio je raskošan kao nekad onaj u doba dvorskih balova, železnička stanica stalno preplavljena; drugi su gradovi pokušavali da tu zlatonosnu bujicu privuku sebi, ali to nijednom nije uspevalo. Salcburg je u toj deceniji bio i ostao ćaba evropske umetnosti. Tako sam se najedanput u sopstvenome gradu našao usred Evrope. Opet mi je sudbina ispunila želju koju bih sam jedva smeo zamisliti, i naša kuća na Kapucinskom Brdu postala je evropska kuća. Ko tamo sve nije bio u gostima? Naša gostinska knjiga bi o tome mogla svedočiti bolje od pustog pamćenja, ali i ta knjiga je zajedno sa kućom i mnogim drugim ostala nacionalsocijalistima. S kim sve tu nismo provodili srdačne trenutke, posmatrajući sa terase lepi pitomi pejzaž, ne sluteći da baš preko na Berhtesgadenskom Brdu sedi čovek koji će sve to razoriti! Stanovali su kod nas Romen Rolan i Tomas Man, od književnika smo kao goste prijateljski primali H. Dž. Velsa, Hofmanstala, Jakoba Vasermana, van Lona, Džemsa Džojsa, Emila Ludviga, Franca Verfela, Georga Brandesa, Pola Valerija, Džejnu Adams, Šaloma Aša, Artura Šniclera, od muzičara Ravela i Riharda Štrausa, Albana Berga, Bruna Valtera, Bartoka, i koga sve ne od slikara, glumaca, naučnika iz svih krajeva sveta? Koliko nam je lepih i svetlih časova uzvišenog razgovora donosilo svako leto! Strmim stepenicama ispeo se jednoga dana Arturo Toskanini, i tog istog časa počelo je jedno prijateljstvo koje me je naučilo da muziku volim i u njoj uživam još više i još dublje nego ikada ranije. Posle toga sam godinama bio najverniji gost na njegovim probama, i doživljavao svejednako strasnu borbu kojom je iznuđivao ono savršenstvo što se po tom na javnim koncertima pojavljuje istovremeno i kao čudo i kao prirodna razumljivost (pokušao sam jedan put da u jednom članku opišem te probe, koje za svakog umetnika pretstavljaju najuzoritiji potstrek da ne popušta sve do krajnje besprekornosti). Divno mi se potvrđivahu Šekspirove reči da je „muzika hrana duše“, i posmatrajući takmičenje među umetnostima, blagosiljao sam sudbinu koja mi je dala da delam u trajnoj povezanosti s njima. Koliko su bogati, koliko su raznobojni bili ti letnji dani, kada su se umetnost i blagosloveni pejzaži uzajamno nadmetali! I uvek kada bih se, osvrćući, setio gradića, oronulog, sivog, potištenog kakav je bio neposredno posle rata, i naše sopstvene kuće u kojoj smo se zebući borili protiv prodiranja kiše kroz krov, ja bih tek tada osetio šta su te blagoslovene godine mira učinile za moj život. Bilo je opet dozvoljeno da se veruje u svet, u čovečanstvo.
Mnogi dragi slavni gosti dolazili su tih godina u našu kuću, ali se i u časovima samoće oko mene okupljao krug uzvišenih likova čiju sam senku i trag postepeno uspeo da prizovem; u mojoj već pomenutoj zbirci autografa našli su se na okupu, svojim rukopisima, najveći stvaraoci svih vremena. Ono što sam kao petnaestogodišnjak diletantski započeo, beše se tokom svih tih godina, zahvaljujući množini iskustava, bogatstvu sredstava a još ponajviše sve većoj strasti, pretvorilo iz običnog slaganja u organsku tvorevinu i, mislim da mogu tako reći, u jedno istinsko umetničko delo. U početku sam kao svaki početnik samo nastojao da zgrnem imena, slavna imena; zatim sam iz psihološke radoznalosti skupljao već samo manuskripta — koncepte i fragmente dela koji su mi istovremeno omogućavali uvid u način stvaranja ljubljenog umetnika. Od nebrojenih nerešivih zagonetaka sveta, najdubljom i najtajanstvenijom ostaje ipak tajna stvaranja. Tu se priroda ne da oslušnuti, nikad ona neće dozvoliti da joj se sagleda ta poslednja majstorija: kako je nastala zemlja i kako nastaje cvet, kako pesma a kako čovek. Tu ona nemilosrdno i nepopustljivo navlači veo. Čak ni pesnik, čak ni muzičar, naknadno više neće moći da rasvetli trenutak inspiracije. Kada je delo jednom oblikovano u konačnome vidu, umetnik više ne zna odakle je ono poteklo, kako je izraslo i nastalo.
Nikad ili gotovo nikad neće umeti da objasni kako su se kroz treperenje njegovih čula reči spojile u strofu, tonovi u melodije koje će zatim odjekivati kroz vekove. Jedino što može da pruži bledu slutnju o tom neuhvatljivom procesu stvaranja jesu stranice rukopisa, i to naročito one još neizvesne prve skice, koje još nisu određene za štampu, koje su prepune ispravaka, iz kojih se zatim tek postepeno kristalizuje buduća dovršena forma. Skupljanje takvih stranica svih velikih pesnika, filozofa i muzičara, takvih ispravaka što su ujedno svedočanstva njihove stvaralačke borbe — to je bila druga, svesnija epoha moga skupljanja autografa. Po stalo mi je strašću da ih kao lovac sledim po aukcijama, rado sam ulagao svaki trud da za njima njuškam po skrovitim mestima, a istovremeno je to postala neka vrsta naučnoga rada, jer postepeno je uz moju zbirku autografa nastala i jedna druga koja obuhvataše sve knjige što su o autografima ikada napisane, sve kataloge što su ikada štampani, oko četiri hiljade njih na broju, jedinstvena priručna biblioteka bez i jednog jedinog premca, jer toliko vremena i ljubavi ni sami trgovci nisu mogli posvećivati jednoj specijalnoj struci. Verujem da mogu reći — što u pogledu literature ili neke druge oblasti života nikad ne bih smeo izgovoriti — da sam za tih trideset ili četrdeset godina skupljačkog rada postao na polju rukopisa autoritet prvog reda, znajući o svakoj značajnoj stranici gde ona leži, kome pripada i kako je dospela do svoga vlasnika, pravi dakle poznavalac koji je umeo na prvi pogled ustanoviti autentičnost i koji je u proceni vrednosti bio iskusniji od većine profesionalaca.
No postepeno je moje skupljačko častoljublje pošlo dalje. Nije me zadovoljavalo da imam naprosto jednu rukopisnu galeriju svetske književnosti i muzike, jedno ogledalo stovrsnih stvaralačkih metoda; nije me više mamilo da prosto proširujem svoju zbirku, nego sam poslednjih deset godina skupljanja posvetio stalnom oplemenjivanju. Ako mi je isprva bilo do voljno da od nekog pesnika ili muzičara imam stranicu koja ga pokazuje u jednom stvaralačkom trenutku, moja nastojanja su se postepeno usmeravala na to da svakog prikažem u njegovom najsrećnijem stvaralačkom trenutku, u trenutku njegovog najvišeg dostignuća. Nisam dakle više, ako se radilo o pesniku, tražio samo rukopis neke njegove pesme, već jedne od njegovih najlepših pesama, a po mogućnosti jedne od onih pesama koje traju u večnost već od trenutka kada se inspiracija prvi put zemaljski ostvarila u mastilu ili olovci. Hteo sam da od besmrtnika — drskog li prohteva! — imam, u relikviji njihovog rukopisa, baš ono što ih je u svetu učinilo besmrtnima.
Na taj način, zbirka se ustvari nalazila u jednom stalnom procesu priticanja i oticanja; svaku strani cu koja bi za taj najviši zahtev bila manje vredna ja bih isključivao, prodavao ili zamenjivao čim bi mi pošlo za rukom da pronađem bitniju, karakterističniju i — ako se sme tako reći — pred večnošću postojaniju. I to je, za divno čudo, u mnogim slučajevi ma uspevalo, jer osim mene bilo je malo onih koji su značajne primerke skupljali sa tolikom strašću i s takvom upornošću, a istovremeno i sa tolikim zna njem. Tako su najzad u jednoj mapi, a docnije u čitavom jednom ormanu koji je od kvarenja štitio metalni azbest, bili skupljeni prvobitni rukopisi onih dela ili iz onih dela koja spadaju u najtrajnije manifeste stvaralačkog čovečanstva. Ja ovde, živeći ovako nomadski, nemam pri ruci katalog te zbirke koja se već davno razvejala, pa mogu da nabrojim samo neke stvari koje su oličavale zemaljski genij u jednom trenutku večnosti. Bio je tu list iz Lionardovog radnog dnevnika, primedbe na crteže pisane pomoću ogledala; od Napoleona u jedva čitljivom rukopisu na četiri stranice nabacana ratna zapovest vojnicima kod Rivolia; bio je tu u štampanim tabacima čitav jedan Balzakov roman, svaki list po jedno bojište sa hiljadama ispravaka, koje su njegovu titansku borbu, od korekture do korekture, prikazivale s neopisivom jasnošću (jedna fotokopija je srećom spasena za jedan američki univerzitet). Tu se nalazilo Ničeovo „Rađanje tragedije“ u prvoj, nepoznatoj verziji koju je mnogo pre objavljivanja napisao za ljubljenu Kozimu Vagner, jedna kantata od Baha, arija Alčeste od Gluka, i jedna od Hendela, čiji su muzički manuskripti od svih najređi. Uvek sam tražio a najčešće i pronalazio ono najkarakterističnije, od Bramsa „Ciganske pesme“, od Šopena „Barkarole", od Šuberta besmrtnu „Muzici“, od Hajdna neprolaznu melodiju „Bože spasi“ iz Carskog kvinteta. U nekoliko slučajeva mi je čak uspelo da pojedinačnu formu stvaralaštva proširim u celu životnu sliku stvaralačke individualnosti. Tako sam od Mocarta imao ne samo jednu neveštu stranicu jedanaestogodišnjega dečaka, već takođe, kao znak njegove umetnosti u kompoziciji pesama, besmrtnu Geteovu „Ljubičicu", od njegove plesne muzike. menuete koji su parafrazirali Figarovu „Non più andrai“, iz samog pak „Figara“ ariju Kerubina, a s druge strane opet ona čarobno nepristojna, u potpunom tekstu nikad neštampana pisma Bezli, i jedan skabrozni kanon, te najzad još jedan list šta ga je ispisao neposredno pred smrt, jednu ariju iz „Titusa“. Isto tako široko bio je zaokružen i životni luk kod Getea, prvi list — jedan prevod što ga je sa latinskog sačinio devetogodišnji dečak, poslednji jedna pesma koju je napisao u osamdeset drugoj godini ne posredno pred smrt, a između toga jedan sjajan odlomak iz krune njegovog stvaranja, list od dve folio stranice iz „Fausta“, jedan rukopis iz oblasti pri rodnih nauka, mnogobrojne pesme a usto još i crteži iz različitih razdoblja njegovog života; u tih petnaest listova imali ste pregled celog Geteovog života. Kod Betovena, kome je moja odanost pripadala više sviju, nije mi naravno mogla poći za rukom takva savršena panorama. Kao što mi je to u slučaju Getea bio moj izdavač profesor Kipenberg, tako mi je ovde suparnik i nadmetač bio jedan od najbogatijih ljudi Švajcarske, koji je betovenskoga blaga prikupio kao niko drugi. Ali pored mladićke beležnice, pesme „Poljubac" i fragmenta iz muzike za „Egmonta“; meni je uspelo da bar jedan momenat, najtragičniji njegovoga života, prikažem optički u takvoj savršenosti kakvu ne može da pruži nijedan muzej na zemlji. Zahvaljujući jednom srećnom slučaju, mogao sam da pribavim sve još preostale predmete nameštaja u njegovoj sobi, koji su posle njegove smrti rasprodati na dražbi i došli u ruke dvorskom savetniku Brajningu, pre svega ogromni pisaći sto u čijim su se fijokama nalazile skrivene obe slike njegovih ljubavnica, slika grofice Đulijete Gviđardi i slika grofice Erdedi, kasu za novac koju je čuvao pored kreveta do poslednjeg trenutka, mali nalonj na kome je još u krevetu ispisivao svoje poslednje kompozicije i pisma, jednu belu viticu njegove kose što su mu je odrezali na mrtvačkome odru, poziv na sahranu, poslednju pribelešku o izdatom rublju koju je napisao drhtavom rukom, dokument kućnog inventara na dražbi i spisak priloga svih njegovih prijatelja u korist kuvarice Sali koja je za njim ostala bez sredstava. I pošto pravom skupljaču slučaj uvek ide prijateljski na ruku, uskoro pošto sam dobavio sve te predmete iz njegove samrtničke sobe, desila mi se prilika da dođem i do triju crteža sa njegovog samrtnog odra. Iz opisa suvremenika bilo je poznato da je jedan mladi slikar i Šubertov prijatelj, Jozef Telčer, onog 27 novembra kada se Betoven borio sa dušom, pokušao da nacrta samrtnika, ali ga je dvorski savetnik Brajning, osećajući to svetogrđem, prisilio da napusti sobu. Stotinu godina ležali su ovi crteži zatureni, sve dok nije, na jednoj maloj dražbi u Brnu, budzašto prodato nekoliko desetina albuma skica toga beznačajnog slikara, među kojima su on da odjednom pronađene i ove skice. A kako se već, opet, slučaj dovezuje na slučaj, jednog dana me pozva telefonom neki trgovac i upita da li imam interesa za original crteža koji je izrađen kraj Betovenovog mrtvačkog odra. Odgovorih mu: pa ja ga sam imam, go tada se ispostavi da list koji mi je sada ponuđen pretstavlja original one docnije toliko čuvene Danhauzerove litografije Betovena na samrtnome odru. Tako sam dakle imao na okupu sve što je u optičkoj formi čuvalo taj poslednji, znameniti i doista ne prolazni trenutak.
Po sebi se razume da nikada sebe nisam smatrao posednikom ovih predmeta, već samo njihovim čuvarem u vremenu. Nije me mamilo osećanje posedovanja, za-sebe-imanja, nego draž sjedinjavanja, oblikovanja jedne zbirke u delo umetnosti. Bio sam svestan da sam ovom zbirkom stvorio nešto što je kao celokupnost dostojnije da traje nego moja sopstvena dela. Uprkos mnogim ponudama, oklevao sam da sastavim katalog, pošto sam još ustvari bio sav u građenju dela i, ni kad zadovoljan, tragao za mnogim imenima i mnogim predmetima u najsavršenijim formama. Imao sam dobro promišljenu nameru da ovu jedinstvenu zbirku posle smrti ustupim onom institutu koji bi ispunio moje naročite uslove, naime to da svake godine izda određenu svotu za dalje usavršavanje zbirke u mome smislu. Tako ona ne bi bila ostala krut kompleks, već živ organizam, koji se, prevazilazeći moj život za pedeset ili stotinu godina, upotpunjuje i usavršava u sve lešpu celinu.
Ali našoj napaćenoj generaciji nije dato da misli dalje od granica sopstvenog bitisanja. Kada je na stupilo Hitlerovo vreme i ja napustio svoju kuću, iščezlo je skupljačko uživanje a takođe i sigurnost da ću bilo šta moći trajno zadržati. Jedno vreme ostavljao sam još pojedine delove u sefovima i kod prijatelja, ali sam se zatim, shodno Geteovoj opomeni da muzeji, zbirke i magacini staroga oružja zamiru u sebi samima ako ih dalje ne razvijamo, odlučio da se radije rastavim od jedne zbirke kojoj više ne mogu da posvećujem stvaralački trud. Jedan deo poklonio sam na rastanku bečkoj Nacionalnoj biblioteci, i to uglavnom one primerke koje sam i sam dobio na poklon od svojih savremenika-prijatelja, jedan deo sam prodao, a šta se desilo ili dešava sa ostatkom, to moju misao odviše ne muči. Uvek sam se radovao samo stvaranju, nikad ostvarenju. Zato i ne tugujem za onim što sam nekada imao. Jer ako bismo mi, prognanici i izgnanici ove epohe, koja je protivnik svake umetnosti i svakog skupljanja, imali još da naučimo neku umetnost, onda bi to bila umetnost rastajanja od svega što je nekad pretstavljalo naš ponos i našu ljubav.
Tako godine prolažahu u putovanju, u učenju, čitanju, skupljanju i uživanju. Probudio sam se jednog novembarskog jutra 1931 kao pedesetogodišnjak. Čestitom sedom poštaru salcburškom ovaj datum je stvorio težak dan. Pošto je u Nemačkoj vladao do bar običaj da se pedeseti rođendan jednog pisca po novinama naširoko proslavlja, starina je imao da iz vuče uza strme stepenice znatan tovar pisama i telegrama. Pre no što sam ih otvorio, zamislio sam se o tome šta ovaj dan za mene znači. Pedeseta godišnji ca života znači prekretnicu: čovek se osvrće uznemiren, koliko je već prešao od svoga puta, i pita se u potaji da li će se on i dalje uspinjati. Zamislio sam se nad vremenom što sam ga proživeo; osvrnuo se na tih pedeset godina kao što to obično činim iz svoje kuće na venac Alpa i na blagi pad doline. Morao sam priznati da bih zgrešio ako ne bih bio zadovoljan. Meni je, najzad, palo u deo više, neizmerno više nego što sam očekivao ili se nadao da ću postići. Literarna preokupacija, medijum kroz koji sam svoje biće hteo razviti i dovesti do izražaja, beše postigla delovanje koje je daleko prevazilazilo i najsmelije moje dečačke snove. Tu je kao poklon Inzelferlaga za moj pedeseti rođendan ležala posebno za tu priliku štampana biblibgrafija svih mojih knjiga objavljenih na svim jezicima, čineći i sama već jednu knjigu; nije nedostajao nijedan jezik, ni bugarski ni finski, ni portugalski ni jermenski, ni kineski ni marati. Azbukom za slepe i stenografijom, putem svih egzotičnih pisama i idioma, odlažahu moje reči i moje misli do ljudi, rasprostro sam svoju egzistenciju neizmerno van prostora svoga bića. Pridobio sam za lične prijatelje mnoge najbolje ljude našega vremena, uživao sam u najsavršenijim umetničkim interpretacijama; dato mi je bilo da vi dim i da uživam u večnim gradovima, večnim slika ma, u najlepšim pejzažima na zemlji. Očuvao sam slobodu, nezavisnost od nameštenja i poziva, moj rad je bio moja radost, i više još, on je pričinjavao rado sti drugima! Šta bi se tu lošega još moglo desiti? Tu su bile moje knjige: da li bi ih ko mogao uništiti? (Tako sam mislio naivno u tome času.) Tu moja kuća — bi li me mogao iz nje ma ko isterati? Tu moji prijatelji — bi li ih mogao ikad izgubiti? Mislio sam bez straha na smrt, na bolest, ali mi na pamet nije padala ni najbleđa slika onoga što mi je još pretstojalo da doživim, da ću morati kao beskućnik, kao vijan i gonjen prognanik, još jednom da lutam od zemlje do zemlje, preko mora i mora, da će moje knjige biti spaljivane, zabranjivane i proterivane, da će moje ime u Nemačkoj biti prikovano na sramni stub kao da sam zločinac, da će isti ovi prijatelji čija pisma i telegrami leže preda mnom na stolu bledeti kada me slučajno sretnu. Da može biti bez traga izbrisano sve ono što se postizalo istrajno kroz trideset ili četrdeset godina, da bi se život, izgrađen, čvrst i naizgled nepokolebljiv kakav je preda mnom stojao, mogao survati u sebe sama, te da ću blizu vrhunca bi ti primoran, sa pomalo zamorenim snagama i s pometenom dušom, da počnem ispočetka. Zaista, nije to bio dan da se fantazira o nečem tako besmislenom i apsurdnom. Voleo sam svoj rad i zato voleo život. Bio sam zaštićen od briga; čak i ako više ni jednog retka ne bih napisao, moje knjige bi se brinule za mene. Izgledalo je sve dostignuto, sudbina ukroćena. Bezbednost, što sam je poznao u rano doba roditeljskoga doma i koja se izgubila u ratu, vratila se bila iz sopstvene snage. Šta se još moglo poželeti?
Ali začudo — baš ta činjenica što u tom času nisam imao šta da poželim, stvarala je u meni neku tajanstvenu nelagodnost. Da li bi zaista bilo dobro, pitalo je nešto u meni — ne bejah to sam ja —, kada bi ti se život nastavio tako, primiren, sređen, unosan, udoban, bez napetosti i iskušenja? Nije li za tebe, nije li za ono bitno u tebi upravo neprikladna ta privilegisana, u sebi potpuno osigurana egzistencija? Prošao sam kroz kuću zamišljen. Ona je postala lepa tokom ovih godina, i tačno onakva kakvom sam je hteo. Ali ipak, treba li da uvek živim ovde, da uvek radim za istim pisaćim stolom pišući knjige, jednu pa još jednu, pa da zatim primam tantijeme i još tantijema, postajući postepeno ugledan gospodin koji svojim imenom i svojim delom ume da rukuje uljudno i dostojanstveno, izdvojen već od svega slučajnoga, od svih napetosti i opasnosti? Treba li da tako ide dalje stalno do šezdesete, do sedamdesete, po pravom, glatkom koloseku? Pe bi li za mene bilo bolje — produžilo se maštanje —, kada bi došlo ne što drugo, nešto novo, nešto što bi me učinilo ne mirnijim, napetijim, mlađim, čikajući me na nove, možda još opasnije borbe? Ta u pesniku se uvek krije tajanstvena podvojenost: baca li ga život ludo na sve strane, on čezne za spokojstvom, ali ako dođe do spokojstva on čezne se vrati u napetosti. Tako sam ja o tom pedesetom rođendanu u dubini duše imao samo jednu grešnu želju: neka se dogodi nešto što bi me još jednom otkinulo od te bezbednosti i udobnosti, što bi me prisililo da ne samo nastavljam, već da za počinjem iznova. Je li to bio strah pred starošću, pred zamorenošću, pred ulenjivanjem? Ili je to neka tajanstvena slutnja tada u meni izazivala želju za drugim, surovijim životom, za volju duševnoga razvića? Ne znam.
Ja to ne znam. Jer to što se u tom izuzetnom trenutku podiglo iz zamračene potsvesti, ne beše ni kakva jasno izražena želja, i zasigurno ništa što je povezano sa budnom voljom. Bila je to. tek ovlašna misao što je do mene prhnula, možda i ne moja sopstvena, već misao koja dolazi iz meni nepoznatih dubina. Ali mora biti da ju je dosluhnula mračna sila nad mojim životom, ona nedokučiva, koja mi je ispunila već toliko toga što se sam nikad ne bih drznuo poželeti. I već je poslušno dizala ruku da mi razdrobi život do najdubljega temelja, i da me prisili da iz njegovih ruševina, iz osnova ponovo sagradim jedan potpuno drugi, jedan suroviji i teži život.
PRVI DEO. : Predgovor, Svet bezbednosti
DRUGI DEO : Škola u prošlom veku, Eros Matutinus
SEDMI DEO : Incipit Hitler, Agonija mira,- kraj
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар