To leto 1914 ostalo bi za nas nezaboravno i da ne beše sudbine koju je donelo evropskoj zemlji. Jer retko sam doživeo i jedno bujnije, lepše, i čak bih mogao reći, letnjije. Danima i danima nebo je bilo svileno plavo, zrak mek ali ne i sparan, polja mirisna i topla, šume sa svojim mladim zelenilom tamne i bujne; i danas još, kada izgovorim reč leto, moram nehotice pomisliti na one zračne julske dane koje sam tada proveo u Badenu kraj Beča. Bejah se povukao da u tom malom romantičnom gradiću, u kome je Betoven leti tako rado boravio, tih mesec dana posvetim krajnje koncentrisanom radu, pa da zatim ostatak leta provedem kod Verharena, svoga cenjenog prijatelja, u njegovom letnjikovcu u Belgiji. U Badenu nije potrebno napustiti varošicu da bi se uživalo u prirodi. Lepa, bregovita šuma neprimetno prodire među niske bidermajerske kuće, koje su očuvale jednostavnost i ljupkost betovenskih dana. U kafanama i restoranima čovek sedi uvek u prirodi, može, prema raspoloženju, da se pomeša u veselo društvo banjskih gostiju koji onde u parku održavaju korzo, ili da se izgubi na samotnim putanjama.
Već uveče pred onaj 29 jun što ga katolička Austrija praznuje kao „Petra i Pavla“, stigli su iz Beča mnogi gosti. U svetlim letnjim haljinama, veselo i bezbrižno talasalo se mnoštvo po banjskome parku pred muzikom. Dan beše blag; nebo nad širokim kestenovima ležaše bez oblaka — bio je to dan stvoren da čoveka učini srećnim i zadovoljnim. Uskoro će za ljude i decu doći ferije, i sa ovim prvim letnjim praznikom oni kao da su već unapred doživljavali čitavo leto sa njegovim blaženim vazduhom, punim zelenilom, i njegovim zaboravom svih dnevnih briga. Ja sam tada sedeo po strani od meteža banjskog parka i čitao jednu knjigu — znam još i danas koju: „Tolstoja i Dostojevskog“ od Mereškovskog — čitao je pažljivo i s napetošću. Pa ipak je u mojoj svesti istovremeno bio prisutan i vetar među drvećem, cvrkut ptica i muzika što je doletala iz parka. Jasno sam čuo melodiju a da mi ona pritom nije smetala, jer naše je uho, zna se, toliko prilagodljivo da će se svaki trajniji zvuk, buka ulice ili žubor potoka, posle malo minuta potpuno ugraditi u svest, pa će nas naprotiv samo neočekivan prekid primorati da oslušnemo.
Stoga sam nehotice zapeo u čitanju kada se muzika odjednom usred takta prekinula. Nisam znao koji je muzički komad svirala banjska kapela. Osetih samo da je muzika najedanput izostala. Instinktivno digoh pogled sa knjige. I društvo što se među drvećem, šetalo poput jedne jedine svetle nabujale mase, kao da se izmenilo; i ono je iznenada zastalo u svome ravnomernom kretanju. Moralo se nešto dogoditi. Ustao sam i video da svirači napuštaju muzički paviljon. I to je bilo čudno, jer banjski koncert bi inače trajao po sat ili duže. Nešto je moralo prouzrokovati taj nagli prekid; prišavši bliže, primetio sam da se ljudi pred muzičkim paviljonom zbijaju u usplahirene grupe, oko nekog očigledno tek prispelog saopštenja. To beše, kao što sam saznao posle nekoliko Minuta, depeša da su njegova carska visost prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova supruga, koji se behu uputili na manevre u Bosnu, pali onde kao žrtve političkog atentata.
Sve se više ljudi skupljalo oko ovog glasa. Prenosili su jedni drugima neočekivanu vest. Ali istini za volju: sa lica se nije mogla pročitati neka naročita potresenost ili ogorčenje. Prestolonaslednik, naime, nipošto nije bio omiljen. Ja se još iz najranijeg detinjstva sećam onoga drugoga dana kada je kronprinc Rudolf, carev sin jedinac, nađen mrtav u Majerlingu. Tada je grad bio sav uskomešan od uzbuđenja i ganutosti, nepregledne mase tiskale su se da prisustvuju polaganju na odar; neodoljivo silno beše se ispoljilo saučešće prema caru i užasavanje zbog smrti njegovog jedinca sina i naslednika u doba pune muške snage, prema kome su kao naprednom i neobično simpatičnom Habsburgu, svi gajili najveća očekivanja. Francu Ferdinandu, naprotiv, nedostajalo je baš ono što je u Austriji bilo neizmerno važno za istinsku popularnost: lična predusretljivost, šarm čoveka i prijatan način ophođenja. Često sam ga posmatrao u pozorištu. Sedeo bi onde u svojoj loži snažan i širok, sa hladnim ukočenim očima, i ne bi publici uputio ni jedan jedini ljubazan pogled, niti bi umetnike ohrabrio srdačnim pljeskanjem. Niko ga nije video da se smeška, ni jedna fotografija nije ga prikazivala u nekom slobodnijem stavu. Nije imao smisla za muziku, nije imao smisla za humor, a isto tako neprijazno izgledaše i njegova žena. Oko ovog dvoga vazduh je bio leden; znalo se da nemaju prijatelja, znalo da ga stari car mrzi od srca zato što svoje prestolonasledničko nestrpljenje za vladanjem ne ume taktično da prikriva. Moje gotovo mistično predosećanje da će taj čovek sa vratom buldoga i sa ukočenim, hladnim očima prouzrokovati nekakvu nesreću, nije, prema tome, bilo nimalo lično, već je bilo rašireno u celom narodu; zato vest o njegovom ubistvu nije izazvala duboko saučešće. Ljudi su brbljali i smejali se, kasno uveče muzika je u lokalima opet svirala. Mnogi su tih dana u Austriji potajno odahnuli što je ovaj naslednik staroga cara likvidiran u korist nesrazmerno omiljenijega nadvojvode Karla.
Sutradan su novine, razume se, donele iscrpne nekrologe i dale odgovarajućeg izraza negodovanju zbog atentata. Ništa, međutim, ne ukazivaše da ovaj događaj treba da bude proširen u političku akciju protiv Srbije. Carskome dvoru je ova smrt u prvom redu nametnula brigu sasvim druge vrste, brigu ceremonijala njegovog sahranjivanja. Po prestolonasledničkom rangu, a pogotovo pošto je umro obavljajući službu za Monarhiju, njegovo mesto bi naravno bilo u Kapucinskoj grobnici, istorijskome počivalištu Habsburga. No Franc Ferdinand se, posle dugih ogorčenih borbi protiv carske familije, oženio jednom groficom Kotek, visokom aristokratkinjom doduše, koja mu, međutim, po tajanstvenom mnogovekovnom nepisanom zakonu Habsburga, nije bila ravna poreklom, pa su nadvojvotkinje prilikom velikih ceremonija tvrdokorno naglašavale svoje prvenstvo pred ženom prestolonaslednika, čija deca nisu imala pravo nasledstva. No čak i kada je bila mrtva, na nju se okomila dvorska oholost. Šta — zar jedna grofica Kotek da bude položena u carsku grobnicu Habsburga? Ne, do toga ne sme doći. Započe silno intrigiranje, nadvojvotkinje otvoriše juriš na staroga cara. Dok se od naroda zvanično zahtevala duboka žalost, na dvoru su se ludo preplitala podmetanja, i kao što to obično biva, u pravu nije ostao mrtvac. Ceremonijalmajstori izmisliše tvrdnju kako je pokojnikova lična želja bila da ga pokopaju u Artštetenu, malom austrijskom provincijskom mestu, i sa ovim izgovorom tobož punim pijeteta bilo je mogućno da se u tišini izbegne javno polaganje na odar, sprovod i s tim u vezi svi sporovi oko prvenstva. Kovčezi ubijenih preneti su bez buke u Artšteten i onde položeni u grob. Beč, čijem je večnom uživanju u prizorima na taj način bio oduzet jedan znatan povod, beše već počeo da zaboravlja tragični slučaj. U Austriji se, najzad, usled nasilne smrti carice Elizabete, kronprinca, i skandaloznog odbegavanja raznih članova carske kuće, svako već odavno bio privikao na misao da će stari car svoju tantalsku kuću nadživeti samotan i nepokolebljiv. Još nekoliko nedelja pa bi ime i lik Franca Ferdinanda zauvek bili iščezli iz istorije.
Tada međutim, posle nekih nedelju dana, počeše u novinama čarkanja, čiji je crescendo bio isuviše jednovremen a da bi bio slučajan. Srpsku vladu optužiše za dosluh, i nagoveštavalo se u pola glasa kako Austrija neće dozvoliti da to ubistvo njenog — navodno toliko ljubljenog — prestolonaslednika ostane neosvećeno. Čovek se nije mogao oteti utisku da se preko publicistike priprema neka akcija, no niko ne pomišljaše na rat. Niti su banke niti preduzeća i privatnici menjali svoje dispozicije. Šta se nas ticalo to večito čarkanje sa Srbijom, koje je u osnovi, kao što smo svi znali, nastalo povodom nekolikih trgovinskih sporazuma zbog srpskog izvoza svinja? Moji koferi behu spakovani za put u Belgiju k Verharenu , rad mi je dobro napredovao, kakve je veze imao sa mojim životom mrtvi nadvojvoda u svom sarkofagu? Leto beše lepše no ikad i obećavaše da će biti još lepše; svi smo u svet gledali bezbrižno. Sećam se kako sam još poslednjeg dana u Badenu s jednim prijateljem prolazio vinogradima, i ako nam je jedan vinogradar rekao: „Već davno nismo imali leto kao što je ovo. Ako ovako ostane, dobićemo vino kao nikad. Ovoga će se leta ljudi još sećati!” Ali on nije znao, taj starac u plavoj podrumarskoj kecelji, kako jezivo istinitu reč beše tada izgovorio.
I u Le Koku, malom primorskom kupalištu blizu Ostende, gde sam hteo da provedem dve nedelje pre nego što, kao svake godine, pođem u goste Verharenovrm letnjikovcu, vladala je ista bezbrižnost. Ljudi koji su tu provodili otsustvo izležavahu se pod svojim šarenim šatorima na žalu, ili se kupahu, deca puštahu zmajeve, mlađi ljudi plesahu pred kafanama na digue-i. Sve moguće narodnosti bile su ovde mirno na okupu, naročito se mnogo čuo nemački govor, pošto je obližnje Porajnje, kao i svake godine, svoje letnje goste najradije slalo na belgijsku obalu. Jedino uznemiravanje dolazilo je od dečaka prodavaca novina, koji su, da poboljšaju prodaju, glasno izvikivali preteće naslove pariskih listova: „L’Autriche provoque la Russie“, „L’Allemagne prépare la mobilisation“14 Videlo se kako se u ljudi, kada kupe novine, lica smrkavaju, ali uvek samo na nekoliko minuta. Konačno, poznavali smo te diplomatske konflikte već godinama; u, poslednjem času pre nego što bi postalo ozbiljno oni bi uvek bili srećno izglađeni. Zašto ne i ovoga puta? Pola sata kasnije videli bismo iste ljude kako se opet brčkaju u vodi, frčući od uživanja, uzletali su zmajevi, lepršali galebovi, a sunce se smejalo svetlo i toplo nad spokojnom zemljom.
No loše su se vesti gomilale, sadržavajući sve više pretnji. Najpre austrijski ultimatum Srbiji, zatim neodređeni odgovor, telegrami među monarsima, i najzad već jedva prikrivene mobilizacije. Nije mi se više ostajalo u tesnom, zabačenom mestu. Svaki dan bih se malim električnim vozom odvezao preko u Ostende, da budem bliže vestima; a one su bivale sve lošije. Još su se ljudi kupali, još su hoteli bili puni, još su se po rivi tiskali banjski gosti, šetajući, smejući se, brbljajući. Ali se prvi put umešalo i nešto novo. Iznenada bismo ugledali belgijske vojnike, koji se inače nikad nisu pojavljivali na kupalištu, s mitraljezima koje su — čudna neka osobina belgijske armije — vukli psi na malim kolima.
Sedeo sam tada u jednoj kafani sa nekolicinom prijatelja Belgijanaca, sa jednim mladim slikarom i sa pesnikom Kromelinkom. Poslepodne smo bili proveli kod Džemsa Ensora, najvećeg modernog slikara Belgije, jednog vrlo čudnog, pustinjački nastrojenog zatvorenog čoveka, koji je bio mnogo ponosniji na rđave male polke i valcere što bi ih komponovao za vojne kapele nego na svoje fantastične slike izrađene u treptavim bojama. Bio nam je pokazao svoje radove, no ustvari dosta zlovoljno, jer ga je na smešan način mučila pomisao da bi neko koji mogao otkupiti.
Njegov je san ustvari bio, kako su mi prijatelji kroz smeh ispričali, da ih proda skupo ali da ih u isto vreme ipak uzmogne zadržati, jer s jednakom požudom voleo je novac i svako svoje delo. Kada bi god nešto prodao, bivao bi nekoliko dana očajan. Sa svim svojim čudnim bubama, ovaj genijalni Harpagon nas je raspoložio; i pošto je jedna onakva trupa vojnika sa mitraljezima u psećoj zaprezi upravo opet prolazila, jedan od nas je ustao i pogladio pse, na veliki jed pratećega oficira, koji se uplašio da bi milovanje ratnog objekta moglo da okrnji dostojanstvo jedne vojne institucije. „Čemu ovo glupo muvanje“, progunđao je neko u našem krugu. No drugi mu odvrati uzrujano: „Pa pripreme treba preduzeti. Kažu da će Nemci u slučaju rata nasrnuti na nas.“ „Isključeno!“ rekoh ja iskreno uveren, jer u ta stara vremena se još verovalo u svetinju paktova. „Ako se nešto bude desilo, pa se Francuzi i Nemci uzajamno unište do poslednjeg čoveka, vi Belgijanci ostaćete da sedite s mirom!“ Ali naš pesimist nije popuštao. Mora to imati nekog smisla, reče, kada se u Belgiji preduzimaju takve mere. Već pre nekoliko godina dočulo se bilo o tajnom planu nemačkog generalštaba da se u slučaju napada na Francusku prodre u Belgiju, uprkos svima ugovorima pod zakletvom. Ali ni ja nisam popuštao. Izgledalo mi je potpuno apsurdno da bi na granici mogle stojati nekakve vojske spremne za napad dok hiljade i desetine hiljada Nemaca ovde komotno i veselo uživaju gostoprimstvo ove male neutralne zemlje. „Koješta!“ rekoh. „Možete me obesiti na ovaj ovde fenjer ako Nemci umarširaju u Belgiju!“ Još danas moram da budem zahvalan svojim prijateljima što me posle nisu držali za reč.
Posle toga su, međutim, došli poslednji kritični julski dani, donoseći svakog časa novu protivrečnu vest, telegrame cara Vilhelma ruskome caru, telegrame ruskoga cara caru Vilhelmu, objavu rata Austrije Srbiji, ubistvo Žoresa. Osećalo se da stvari postaju ozbiljne. Odjednom je preko žala dunuo studen vetar, prazneći ga kao metlom, ljudi su hiljadama napuštali hotele, jurišali na vozove, čak i najbezazleniji počeše sad na brzinu pakovati kofere. I ja, tek što bejah čuo vest o austrijskoj objavi rata Srbiji, obezbedih sebi kartu, a i bilo je zbilja vreme. Jer taj ekspres iz Ostende beše poslednji voz iz Belgije za Nemačku. Stajali smo u hodnicima, uzbuđeni i puni nestrpljenja, razgovarajući svako sa svakim. Niko nije mogao da se skrasi na sedištu, ili da čita, na svakoj bismo stanici jurili iz voza da saznamo nove vesti, obuzeti tajanstvenom nadom da bi nekakva odlučna ruka još mogla zauzdati razularenu sudbinu. Još uvek nismo verovali da će biti rata, a još manje da će se upasti u Belgiju; nismo mogli verovati jer nismo hteli da verujemo u takvo bezumlje. Postepeno, voz se približi granici, prođosmo Vervi, belgijsku graničnu stanicu. Ukrcaše se nemački kondukteri, za deset minuta trebalo je da budemo na nemačkoj teritoriji.
Ali na pola puta do Herbestala, prve nemačke stanice, voz iznenada zastade na otvorenom polju. Navalismo na prozore u hodniku. Šta se desilo? I tada videh kako nam u susret dolaze, jedan za drugim, teretni vozovi, otvoreni vagoni prekriveni ponjavama, pod kojima sam, kako mi se činilo, nejasno razaznao preteće oblike topova. Krv mi se sledila u žilama. To je moralo biti nastupanje nemačke armije. Ali možda je to, tešio sam se, ipak samo zaštitna mera, samo pretnja mobilizacijom a ne sama mobilizacija. Tako u časovima opasnosti volja da se čovek još jednom ponada uvek naraste do džinovskih razmera. Najzad stiže signal pruga slobodna“, voz se zakotrlja dalje i uđe u stanicu Herbestal. Jednim skokom sleteh sa stepenica da uzmem novine i da dođem do obaveštenja. Ali stanicu je bila zaposela vojska. Kada sam hteo da uđem u čekaonicu, pred zaključanim vratima zatekoh sedobradog i strogog činovnika u stavu odbijanja: niko ne sme ući u stanične prostorije. Ali ja sam, iza brižljivo zastrtih staklenih okana na vratima, već začuo tiho zveckanje sabalja, oštro spuštanje kundaka. Nikakve sumnje, u toku je bilo ono čudovišno, nemački upad u Belgiju, nasuprot svim odredbama međunarodnog prava. Obuzet jezom, popeh se opet u voz i otputovah dalje, natrag u Austriju. Nije više bilo nikakve sumnje da putujem u rat.
Sutradan ujutro bio sam u Austriji! Na svakoj stanici stajali su izlepljeni plakati objavljujući opštu mobilizaciju. Vozovi su se punili tek uzetim regrutima, lepršale ,su zastave, orile se muzike, u Beču sam čitav grad našao u pijanom zanosu. Prvi užas zbog rata koji nije želeo niko, ni narodi ni vlada, toga rata koji je diplomatima što su se njime igrali i blefirali protiv sopstvene volje iskliznuo iz neveštih ruku, pretvorio se u iznenadno oduševljenje. Na ulicama se stvarahu povorke, odjednom su na sve strane plamtele zastave, trake i muzika, mladi regruti odlazili su u triumfalnom maršu, i njihova lica behu svetla, jer im se klicalo, njima mladim ljudima svakidašnjice, koje inače niko nije zapažao ni slavio.
Da učinim istini za volju, moram priznati da je u tom prvom nastupanju masa bilo nečeg veličanstvenog, zanosnog i čak zavodljivog, čemu se čovek teško mogao oteti. I uprkos svoj mržnji i gnušanju prema ratu, ja ne bih želeo da se lišim uspomena na te prve dane. Hiljade i stotine hiljada ljudi osećahu kao nikad ono što je trebalo bolje da osete u miru: kako svi pripadaju jednoj celini. Jedan grad od dva miliona, jedna zemlja od skoro pedeset miliona osećaše u tom času da zajedno doživljuje istoriju, jedan nepovratan trenutak, i da je svaki pozvan da svoje sićušno ja zavitla u usijanu masu, da bi se u njoj očistio od svakog samoljublja. Sve staleške, jezičke, klasne i religiozne razlike behu za taj jedan trenutak preplavljene nabujalim osećanjem bratstva. Strani ljudi oslovljavahu se na ulici, ljudi koji su se godinama izbegavali stiskahu jedan drugome ruku, na sve strane su se videla živahna lica. Svaki pojedinac doživljavao je nekakvo jačanje svoje ličnosti, on više nije bio onaj raniji izolovani čovek, postao je jedno sa masom, postao je narod, i njegova ličnost, njegova inače nezapažena ličnost, dobila je smisla. Mali poštanski činovnik, koji bi inače od ponedeljka do subote bez prestanka sortirao, pisar i obućar, svak je odjednom imao jednu novu, jednu romantičnu mogućnost u životu: mogao je postati heroj, i već su svakog čoveka u uniformi žene uzdizale, a oni što ostajahu u pozadini ponizno su ga pozdravljali tim romantičnim imenom. Oni su cenili tu nepoznatu silu koja ih je izdigla iz svakidašnjice, pa čak i žalost majki i strah žena u tim prvim časovima prekomernosti stiđahu se da ispolje svoje osećanje, koje je, međutim, bilo itekako prirodno. Možda je, pak, u tom pijanstvu delovala jedna još dublja, tajanstvenija sila. Toliko se moćno, toliko iznenadno taj silni talas sručio na čovečanstvo, da je prelivši penom površinu, iz dubina istrgao nesvesne pranagone i instinkte ljudske životinje — sve ono što je Frojd pronicljivo nazvao „nezadovoljstvom zbog kulture", težnju da se jednom izbije iz građanskoga sveta zakona i paragrafa i da se istutnje prastari instinkti krvi. Možda su i te mračne sile imale udela u divljem pijanstvu u kome beše izmešano sve, požrtvovanost i alkohol, avanturizam i čista vera, stara magija barjaka i patriotske reči — u tom nelagodnom, rečima jedva opisivom pijanstvu miliona, koje je u najveći zločin našega doba za jedan trenutak unelo nekog divljeg i skoro zanosnog poleta.
Možda će se upitati današnja generacija, koja je bila svedok samo izbijanja drugog svetskog rata: zašto mi to nismo doživeli? Zašto 1939 mase nisu više usplamtele u istom oduševljenju kao 1914? Zašto su se one pozivu odazvale samo ozbiljno i odlučno, ćutljivo i fatalistički? Zar se nije radilo o istome, zar se nije ustvari radilo o nečem još većem, svetlijem, višem u ovom našem sadašnjem ratu, koji je bio rat ideja a ne samo rat za granice i kolonije? Odgovor je jednostavan: zato što naš svet iz 1939 nije više raspolagao sa onoliko detinjski naivne vere kao onaj iz 1914. U ono vreme svet je još bez dvoumljenja verovao svojim autoritetima: niko se u Austriji ne bi usudio pomisliti da bi od sviju poštovani narodni otac, car Franc Jozef, u svojoj osamdeset četvrtoj godini pozvao narod na borbu bez krajnje nužde, da bi zahtevao žrtava u krvi da miru carevine nisu zapretili zli, podmukli, zločinački protivnici. Nemci su, pak, čitali telegrame svoga kajzera ruskome caru, u kojima se borio za mir. Još je običnoga čoveka nadahnjivao silan respekt pred „višima“, pred ministrima, pred diplomatima i njihovom dalekovidnošću, pred njihovim poštenjem. Ako je do rata došlo, onda se to moglo dogoditi samo protiv volje njihovih sopstvenih državnika; oni sami nisu mogli biti krivi, niko u čitavoj zemlji nije bio ni najmanje kriv. Zločinci, ratni huškači, morali su prema tome biti preko u drugoj zemlji; nužna je odbrana dovela do upotrebe oružja protiv jednog lupeškog i podmuklog neprijatelja, koji je bez i najmanjeg razloga „nasrnuo" na miroljubivu Austriju i Nemačku. 1939, naprotiv, nestalo je u celoj Evropi te gotovo religiozne vere u poštenje ili bar u sposobnost sopstvene vlade. Ljudi su prezirali diplomatiju otkako su s ogorčenjem bili videli kako je u Versaju izdala mogućnosti jednog trajnog mira; narodi su se odviše jasno sećali kako su besramno prevareni obećanjima o razoružanju, o ukidanju tajne diplomatije. U osnovi, 1939 ljudi nisu imali respekta ni pred jednim državnikom, i niko im svoju sudbinu nije poverio sa punim pouzdanjem. Najsitniji francuski ulični radnik rugao se Daladijeu, u Engleskoj je posle Minhena — „peace for our time“15 — nestalo svakog poverenja u dalekovidnost Čemberlena, u Italiji, u Nemačkoj, mase su u Musolinija i Hitlera gledale obuzete strahom: u šta li će nas opet uvaliti? Naravno, braniti se čovek nije mogao. U pitanju je bila otadžbina: pa su se vojnici laćali puške, pa su majke ispraćale svoju decu, ali ne više kao nekad sa nesalomljivom verom da je žrtva neizbežna. Ljudi su se pokoravali, ali nisu klicali. Odlazili su na front, ali nisu više sanjali da postanu heroji; već su narodi i pojedinci osećali da su samo žrtve bilo zemaljskog, političkog bezumlja, bilo jedne nedokučive a zlonamerne sudbinske sile.
A zatim, šta su 1914, posle skoro pola veka mira, široke mase znale o ratu? One ga nisu poznavale, jedva su na njega ikad i mislile. On je bio legenda, i upravo ga je udaljenost učinila herojskim i romantičnim. Videli su ga još uvek iz perspektive školskih čitanki i slika po galerijama: blistavi konjički napadi u bleštavo sjajnim uniformama, smrtonosni metak uvek velikodušno kroz samo srce, ceo pohod jedan jedini treštavi pobednički marš — „na Božić smo opet kod kuće“, dovikivali su regruti, nasmejani, svojim majkama u avgustu 1914. Ko se, na selu ili u gradu, još sećao pravog rata? U najboljem slučaju nekoliko staraca koji su ratovali 1866 protiv Pruske, saveznika ovoga puta, i kakav je brzi, beskrvni, udaljeni rat ono bio, pohod od tri nedelje i okončan bez mnogo žrtava, pre nego što se čestito i krenulo! Brz izlet u romantiku, žestoka i muževna avantura — tako se rat 1914 ocrtavao u mašti običnoga čoveka, i mlađi su čak iskreno strahovali da bi mogli propustiti tu čudesno-uzbudljivu mogućnost svoga života; zato su se silovito tiskali za zastavama, zato su klicali i pevali u vozovima, divlje g grozničavo bujao je crveni talas krvi kroz žile cele nacije. Generacija iz 1939, međutim, poznavala je rat. Ona sebe više nije obmanjivala. Znala je da će on trajati godinama i godinama, kroz nenadoknadiv razmak života. Znala je da se na neprijatelja ne juriša ukrašen hrastovim lišćem i šarenim vrpcama, nego da čovek nedeljama, vašljiv i polumrtav od žeđi, tumara po rovovima i kvartirima, da bi ga zatim smrskali i osakatili iz daljine, a da protivniku nikad nije pogledao u oči. Iz novina i bioskopa unapred su bile poznate nove tehničko-satanske veštine uništavanja, znalo se da džinovski tenkovi na svome putu mlave ranjenike, da mrve žene i decu u njihovim krevetima, znalo se da će svetski rat 1939, zahvaljujući svojoj bezdušnoj mašinizaciji, biti hiljadu puta niskiji, bestijalniji, nečovečniji od svih ranijih ratova čovečanstva. Ni jedan jedini iz generacije od 1939 nije više verovao u nekakvu bogom željenu pravednost rata, i što je još gore: nije se više verovalo čak ni u pravednost i trajnost mira koji bi on trebalo da izbori. Jer odviše je još jasno živela uspomena na sva razočarenja što ih je doneo poslednji: beda umesto obogaćenosti, ogorčenje mesto zadovoljenosti, glad, inflacija, revolt, gubitak građanske slobode, robovanje državi, nesigurnost koja razara živce, nepoverenje svih prema svima.
U tome je bila razlika. Rat od 1939 imao je svoju duhovnu težnju, u pitanju je bila sloboda, očuvanje jednog moralnog dobra; a borba za neku težnju čini čoveka čvrstim i odlučnim. Rat od 1914, naprotiv, nije znao ništa od stvarnosti, on je još služio jednoj zabludi, snu o jednom boljem, jednom pravednom i miroljubivom svetu. A sreću pruža samo zabluda, ne znanje. Zato su tada žrtve odlazile, zato su klicale pijano na putu za klanicu, ovenčane cvećem i s hrastovim lišćem na šlemovima, a ulice su se orile i svetlele kao o praznicima.
Što ja sam nisam podlegao tom iznenadnom patriotskom zanosu, to ni u kom slučaju nemam da zahvalim nekakvoj naročitoj trezvenosti ili bistrini pogleda, već dotadašnjoj formi svoga života. Dva dana ranije nalazio sam se još u „neprijateljskoj zemlji“, pa sam se prema tome mogao uveriti da su široke mase u Belgiji tačno tako miroljubive i nedužne kao i naši sopstveni ljudi. Sem toga, živeo sam odviše dugo kosmopolitski a da bih odjednom preko noći mogao da zamrzim svet koji je bio moj isto koliko i otadžbina. U nizu godina, ja sam u nebrojenim razgovorima sa svojim francuskim i italijanskim prijateljima pretresao besmislenost rata kao mogućnosti. Tako sam u neku ruku bio vakcionisan nepoverenjem protiv infekcije patriotskog oduševljenja, pa kako bejah pripremljen protiv toga napada groznice prvoga trenutka, ostao sam odlučan da ne dozvolim da moje ubeđenje u potrebu jedinstva Evrope bude poljuljano jednom bratoubilačkom borbom do koje su doveli nespretni diplomati i brutalni fabrikanti municije. U sebi sam, prema tome, od prvog trenutka bio pouzdan građanin sveta; teže od toga bilo je naći pravilan stav za sebe kao građanina države. Iako sam bio star samo trideset dve godine, nisam u tom času imao nikakvih vojnih obaveza, pošto su me na svim pregledima proglašavali nesposobnim, čemu sam se još u svoje vreme od srca radovao. Jer to odbijanje mi je, prvo, prištedelo godinu dana koju bih bio straćio u glupoj soldačiji, a osim toga mi se činjaše zločinačkim anahronizmom da me u dvadesetom veku uvežbavaju za rukovanje oruđem koje služi za ubijanje. Za čoveka mojih uverenja, pravilno držanje u jednom ratu bilo bi izjasniti se kao „„conscientious objector"16, što je u Austriji (za razliku od Engleske) bilo zabranjeno pod pretnjom najtežih kazni koje se daju zamisliti, i zahtevalo istinsku martirsku čvrstinu duše. A heroizam — ne stidim se da otvoreno priznam taj defekt — ne pristaje mojoj naravi. Moje prirodno držanje u svim opasnim situacijama bilo je izmicanje, i ovo nije jedini povod zbog koga sam, možda s pravom, morao podnositi da mi se prebacuje zbog neodlučnosti, kao što se to tako često činilo mome cenjenom učitelju u jednom udaljenom stoleću, Erazmu Roterdamskom. S druge bi opet strane bilo nesnosno da u takvo vreme, kao srazmerno mlad čovek, čekam dok me ne iščeprkaju iz moje tame i ne bace na nekakvo mesto kuda ne spadam. Stoga se obazreh za nekim poslom na kome bih ipak mogao nešto koristiti a da se pritom ne bavim huškanjem; okolnost da se jedan od mojih prijatelja, viši oficir, nalazio u ratnoj arhivi, omogućila mi je da se onde namestim. Imao sam da služim u biblioteci, za što me je osposobljavalo znanje jezika, ili da stilski ispravljam neka saopštenja namenjena javnosti — delatnost ne baš slavna, to ću rado priznati, ali ipak takva koja se meni lično činila pogodnijom nego da zabadam bajonet u creva nekog ruskog seljaka. Od odlučujućeg je pak značaja za mene bilo to što mi je posle te ne baš naporne službe ostajalo vremena za službu koja mi u ovom ratu beše najvažnija: za službu budućem sporazumevanju.
Moj položaj u krugu bečkih prijatelja pokazao se težim od službenoga. Sa malo evropskog obrazovanja, živeći potpuno u nemačkome vidokrugu, većina naših pesnika verovaše da će svoj doprinos dati najbolje ako bude jačala oduševljenje masa, a tobožnje lepote rata potvrđivala pesničkim apelima ili naučnim ideologijama. Skoro svi pesnici, sa Hauptmanom i Demelom na čelu, smatrahu svojom obavezom da svojim pesmama i runama, kao u pragermanska vremena bardi, potstiču borce u jurišu da umiru s oduševljenjem. Gomilama su pljuštale pesme, rimujući rat i brat, krv i crv. Književnici se zaklinjahu svečano da nikad više neće pristati na kulturnu povezanost sa ma kojim Francuzom, sa bilo kojim Englezom, i još više: stadoše preko noći poricati da je engleska ili francuska kultura ikad postojala. Sve to da je sitno i bezvredno prema nemačkom duhu, nemačkoj umetnosti i nemačkom načinu. Još gore su se poneli naučnici. Filozofi najedanput nisu znali bolje mudrosti nego da rat proglase „čeličnom kupkom", koja narodne snage blagotvorno spasava od malaksavanja. Uz njih su se postavili lekari, hvaleći tako prekomerno svoje proteze da je čovek bezmalo dobijao volju da amputira nogu, te da zdravu zameni jednim takvim veštačkim stalkom. Nisu hteli da zaostanu ni sveštenici svih konfesija, pa su se i oni pridružili zboru; čoveku se ponekad činilo da sluša hordu jurodivih kako besni, a svi ti ljudi behu, međutim, isti oni čijoj smo se stvaralačkoj snazi, čijem smo se ličnom držanju divili još pre nedelju ili mesec dana.
Najpotresnije u tom ludilu beše, međutim, to što su ti ljudi u većini bili iskreni. Većina njih, budući odviše stara ili fizički nesposobna za vojničku službu, smatraše svojom časnom obavezom da i sa svoje strane pripomogne nekim „delom“. Sve što behu stvorili oni su dugovali narodnome jeziku, i na taj način narodu. Zato su hteli da svome narodu posluže pomoću toga jezika, da mu kažu ono što je želeo da čuje: da je u ovoj borbi pravda jedino na njegovoj strani a nepravda na drugoj, da će Nemačka pobediti a protivnik sramno propasti — ne sluteći uopšte da su time izdali pravu misiju pesnika, kao čuvara i branioca svečovečnosti u čoveku. Neki su, naravno, u ustima uskoro osetili gorki ukus gađenja od svoje sopstvene reči, pošto je patoka prvog oduševljenja bila izvetrila. Ali u onim prvim mesecima čuli su se najviše oni koji su najžešće besneli, i tako se pevalo i urlalo u divljačkom horu i na ovoj i na onoj strani.
Najtipičniji, najpotresniji primer takve iskrene a u isto vreme besmislene ekstaze pretstavljao je za moj račun slučaj Ernsta Lisauera. Poznavao sam ga dobro. Pisao je male, sažete, čvrste pesme i bio pritom najdobrodušniji čovek što se da zamisliti. Još danas se sećam kako sam morao čvrsto stisnuti usne da bih prikrio smešak kada me je prvi put posetio. Nehotice sam toga liričara zamišljao kao vitkog, koščatog mladića, sudeći po njegovim germanski jedrim stihovima koji su u svemu težili za krajnjom škrtošću. U sobu mi se međutim dogegao, debeo kao bure, sa bezazlenim licem nad dvostrukim podvaljkom, komotan čovečuljak koji je sav kipteo od revnosti i samosvesti, mucao u rečitoj žurbi, opsednut poezijom, i koga nikakvo protivljenje nije moglo zadržati od toga da svoje stihove stalno i neprekidno citira i recitira. Sa svim njegovim smešnim stranama, čovek ga je ipak morao zavoleti, jer je imao toplo srce, bio dobar drug, pošten čovek i gotovo demonski odan svojoj umetnosti.
Poticao je iz imućne nemačke porodice, vaspitavao se u gimnaziji Fridriha Vilhelma i bio možda najpruskiji i pruskome duhu najviše asimilirani Jevrej koga sam poznavao. Nije znao ni jedan drugi živi jezik, nije nikad bio izvan Nemačke, Nemačka je za njega pretstavljala svet, i što bi neka stvar bila više nemačka tim bi ga više oduševljavala. Jork i Luter i Štajn behu njegovi heroji, nemački Oslobodilački rat njegova najdraža tema, Bah njegov muzički bog; svirao ga je divno uprkos svojim malim, kratkim, debelim, spužvastim prstima. Niko nije bolje poznavao nemačku liriku, niko nije bio više zaljubljen i očaran nemačkim jezikom — kao toliki Jevreji čije su porodice tek dockan stupile u nemačku kulturu, on je u Nemačku verovao više od najpravovernijeg Nemca.
Kada je pak izbio rat, prvi posao mu je bio da požuri u kasarnu i da se prijavi za dobrovoljca. I mogu da zamislim kako su se smejali narednici i kaplari kada se ta debela masa dahćući ispela stepenicama. Smesta su ga odbili. Lisauer beše očajan; ali je kao i drugi hteo da Nemačkoj sada služi makar kroz pesmu. Sve što su javljale nemačke novine ili nemački vojni izveštaji, za njega je pretstavljalo dvostruko zajemčenu istinu. Na njegovu zemlju izvršen je prepad, a najgori neprijatelj, baš kao što je to Vilhelmštrase inscenirala, beše onaj perfidni lord Grej, engleski ministar spoljnih poslova. To osećanje da je Engleska glavni krivac prema Nemačkoj i za rat, on je izrazio u jednoj „Pesmi mržnje na Englesku“, pesmi koja je čvrstim, sažetim, impresivnim stihovima — ja je sad nemam pred sobom — mržnju prema Engleskoj potencirala u večnu zakletvu da Engleskoj njen „zločin“ neće nikad biti oprošten. Na nesreću, ubrzo se jasno pokazalo kako je lako uspeti pomoću mržnje (taj gojazni, zaslepljeni Jevrej Lisauer unapred se poslužio Hitlerovim primerom). Pesma je pala kao kakva bomba u skladište municije. Možda ni jedna pesma, čak ni „Straža na Rajni“, nije tako brzo obišla Nemačku kao ta „Pesma mržnje na Englesku“. Car je bio oduševljen i dao je Lisaueru Orden crvenog orla, pesma je preštampana . u svima novinama, učitelji su je pročitavali deci u školi, oficiri su istupali pred stroj i recitovali je vojnicima, sve dok tu litaniju mržnje nije svak znao napamet. Komponovana i proširena za hor, pesma je izvođena u pozorištima; među sedamdeset miliona Nemaca uskoro nije bilo ni jednog jedinog koji je ne bi znao od prvog do poslednjeg reda, a uskoro ju je — naravno sa manje oduševljenja — znao i ceo svet. Ernst Lisauer je preko noći imao najvatreniju slavu što ju je ijedan pesnik stekao u tome ratu — slavu, naravno, koja ga je kasnije pekla kao Nesova odeća. Jer tek što je rat prošao, i trgovci opet pregnuli da prave poslove, a političari pošteno uznastojali oko sporazumevanja, preduzimalo se sve moguće da se ta pesma, koja zahtevaše večno neprijateljstvo sa Engleskom, negira. I da bi od sebe odbili krivicu, ljudi su jadnoga „besnog Lisauera“ prikovali za sramni stub kao jedinog krivca za bezumnu histeriju mržnje, koju su 1914 u stvarnosti delili svi, od prvog do poslednjeg. Svi koji su ga još 1914 veličali, ostentativno su mu okretali leđa 1919. Novine mu više nisu štampale pesme; kada bi se pojavio među drugovima, nailazio bi na zaprepašteno ćutanje. Iz one iste Nemačke kojoj je bio odan svakim delićem svoga srca, napuštenoga pesnika je zatim isterao Hitler, pa je umro zaboravljen, tragična žrtva te jedne pesme koja ga beše tako visoko uzdigla samo zato da ga potom razmrska u tim većim dubinama.
I svi ostali behu kao Lisauer. Mislili su pošteno i verovali da rade pošteno, ti pesnici, ti profesori,ti naprečac-patrioti onoga vremena, — ja to ne poričem. Ali već u najkraćem roku postalo je jasno kakvo su oni užasno zlo prouzrokovali svojim slavopojkama ratu i svojim orgijama mržnje. I bez toga su se 1914 svi ratujući narodi nalazili u stanju prerazdraženosti; najgora fama pretvarala se odmah u istinu, najapsurdnijoj kleveti poklanjala se vera. U Nemačkoj se na desetine ljudi klelo da su neposredno pre no što će izbiti rat sopstvenim očima videli automobile natovarene zlatom na putu iz Francuske za Rusiju. Bajke o izbodenim očima i otsečenim rukama, koje se u svakom ratu pojavljuju obavezno posle tri ili četiri dana, punile su stupce novina. Ah, oni nisu znali, ti bezazleni ljudi koji su takve laži dalje širili, da tehnika okrivljavanja protivničkoga vojnika za sve moguće surovosti spada u ratni materijal isto tako kao i municija i avioni, i da se ona redovno u svakom ratu odmah prvoga dana izvlači iz magacina. Rat se ne može koordinirati sa razumom i pravičnim osećanjima. On traži jedno intenzificirano stanje osećanja, on traži entuzijazam za svoju stvar i mržnju prema protivniku.
Ljudskoj je prirodi, međutim, svojstveno da se snažna osećanja, bilo da se radi o pojedincu ili jednom narodu, ne daju produžavati u beskonačnost, i to je vojnoj organizaciji poznato. Stoga joj je potrebno veštačko podbadanje, jedan stalni „doping“ uzbuđenja, a tu službu rasplamsavanja treba da odigraju — sa čistom ili nečistom savešću, iskreno ili stručnjačkom rutinom — intelektualci, pesnici, pisci, novinari. Oni su imali da udaraju u bubnjeve mržnje, i udarali su krepko dokle god nisu svakom nepristrasnom čoveku zabrujale uši i zazeblo srce. Skoro svi u Nemačkoj, u Francuskoj, u Italiji, Rusiji, Belgiji, poslušno su služili „ratnoj propagandi", i time masovnom ludilu i masovnoj mržnji rata, mesto da s protiv njega bore.
Posledice su bile razorne. U ono vreme, kada se propaganda nije bila još u miru oveštala, narodi su uprkos stostrukim razočarenjima još uvek smatrali za istinito sve što je štampano. I tako se čisti, lepi, požrtvovani entuzijazam prvih dana postepeno pretvarao u orgiju najgorih i najbesmislenijih osećanja. „Borilo se“ protiv Francuske i Engleske u Beču i Berlinu, na Ringštrase i Fridrihštrase, što je bilo znatno udobnije. Francuski i engleski natpisi na radnjama morali su biti uklonjeni, pa je čak i jedan manastir „Zu den Englischen Fräulein“ morao promeniti ime, jer se narod bio uzbunio, ne sluteći da ono „„englische“ znači anđeoske a ne anglosaksonske device. Čestiti poslovni ljudi su na omote pisama lepili ili udarali žigove sa natpisom „Neka Bog kazni Englesku", žene iz društva zaklinjahu se (izveštavajući o tome novine pismeno) da dokle god žive neće više progovoriti francuski. Šekspira su prognali sa nemačkih pozornica, Mocarta i Vagnera iz francuskih i engleskih koncertnih dvorana, nemački profesori izjavljivali su da je Dante bio German, francuski da je Betoven bio Belgijanac, duhovna kulturna blaga rekvirirala su se iz protivničkih zemalja bez dvoumljenja kao da je u pitanju žito ili rudača. Nije bilo dosta što su svakoga dana hiljade miroljubivih građana tih zemalja ubijali jedni druge na frontu, nego su se u pozadini obostrano ružili i klevetali mrtvi velikani protivničkih zemalja, koji su već stotinama godina ležali nemi u svojim grobovima. Pometenost duhova postajala je sve apsurdnija. Kuvarica pokraj štednjaka, koja nikad nije izlazila van svoga grada i koja posle osnovne škole nije više otvorila atlas, beše uverena da je Austriji nemogućno opstati bez Sandžaka; kočijaši na ulici prepirahu se oko toga koliku ratnu otštetu treba nametnuti Francuskoj, da li pedeset ili sto milijardi, a da pritom nisu znali koliko je to jedna milijarda. Ne beše grada, ne beše grupe koja nije podlegla toj jezivoj histeriji mržnje. Sveštenici su besedili iz oltara, socijaldemokrati koji su mesec dana pre toga žigosali militarizam kao najveći zločin, galamili su, ako je to moguće, još više nego ostali, da ih ne bi, po rečima cara Vilhelma, smatrali „tipovima bez otadžbine“. Bio je to rat jedne bezazlene generacije, i baš ta neutrošena vera naroda u jednostranu pravednost njihove stvari pretstavljaše najveću opasnost.
Malo po malo, u tim prvim ratnim nedeljama postalo je nemogućno da se s bilo kim povede razuman razgovor. Najmiroljubiviji, najdobrodušniji ljudi behu kao pijani od mirisa krvi. Prijatelji koje sam oduvek znao kao odlučne individualiste i čak duhovne anarhiste, behu se preko noći pretvorili u fanatične patriote i nezasitljive aneksioniste. Svaki razgovor završavao se glupim frazama kao: „Ko ne ume da mrzi, ne ume ni da živi ispravno“, ili grubim sumnjičenjima. Drugovi sa kojima godinama nisam imao ni jedne svađe okrivljavahu me sasvim grubo da više nisam Austrijanac: treba da pređem u Francusku ili Belgiju. Nagoveštavali su, štaviše, oprezno, da bi shvatanje po kome je rat jednak zločinu trebalo ustvari dostaviti vlastima, pošto su „defetisti“ — tu lepu reč upravo su izumeli u Francuskoj — najteži zločinci prema otadžbini.
Preostajalo je samo jedno: povući se u sebe i ćutati dokle god drugi buncaju i besne. To nije bilo lako. Jer nije toliko teško živeti čak ni u progonstvu — koje sam dovoljno upoznao — koliko sam u otadžbini. U Beču sam odbio od sebe svoje stare prijatelje, a za traženje novih sada nije bilo vremena. Razgovore prisnoga razumevanja vodio sam jedino ponekad sa Rajnerom Marija Rilkeom. Postigli smo da i njega zatraži naša zabačena Ratna arhiva, jer on bi, sa svojom preteranom osetljivošću živaca, zbog koje je osećao pravu fizičku muku od svake nečistoće, zadaha ili buke, bio najnemogućniji vojnik. Uvek moram nehotice da se nasmešim kada se setim njega u uniformi. Jednog dana neko mi je zakucao na vrata. Preda mnom je, dosta snebivljivo, stajao jedan vojnik. Sledećeg trenutka bejah se uplašio: Rilke — Rajner Marija Rilke u vojničkoj preobuci. Izgledao je tako dirljivo nespretan, stešnjen okovratnikom, zbunjen pomišlju da svakog oficira mora pozdraviti capkanjem peta. A pošto je, u svojoj magičnoj neodoljivoj težnji za savršenstvom, i te ništavne formalnosti pravila službe želeo da ispunjava primerno tačno, nalazio se u stanju neprekidne preneraženosti. „Ovo vojničko odelo“, reče svojim tihim glasom, „mrzeo sam još u kadetskoj školi. Verovao sam da sam mu zauvek umakao. Ali sada opet, kada mi je skoro četrdeset godina!“ Našlo se, srećom, blagonaklonih ljudi da ga štite, pa je uskoro, zahvaljujući dobronamernom lekarskom pregledu, bio otpušten. Još jednom je došao, rekao bih gotovo: dolepršao (jer toliko se bešumno uvek kretao) u moju sobu, da se oprosti. Sada je već bio opet u civilnom odelu. Hteo je da mi se zahvali što sam preko Rolana pokušao da spasem njegovu biblioteku, koja je u Parizu bila zaplenjena. Prvi put nije više izgledao mlad, kao da su ga misli na užase iscrple. „U inostranstvo", reče, „kad bi se samo moglo u inostranstvo! Rat je uvek robija." Onda je otišao. Bio sam dakle opet sasvim sam.
Posle nekoliko nedelja, odlučivši da izbegnem tu opasnu masovnu psihozu, bejah se preselio u jedno zabačeno predgrađe, da bih usred rata počeo svoj lični rat: borbu protiv izdaje razuma za račun aktuelne masovne strasti.
BORBA ZA DUHOVNO BRATSTVO
Samo povlačenje nije ništa pomoglo. Atmosfera je ostala mučna. I baš usled toga postao sam svestan da samo pasivno držanje, neučestvovanje u tom razuzdanom psovanju protivnika nije dovoljno. Bio sam, konačno, književnik, gospodar reči, i zato dužan da svoja uverenja izrazim, u meri koja je mogućna u jednom vremenu cenzure. Napravio sam pokušaj. Napisao sam članak pod naslovom „Prijateljima u inostranstvu“, u kome sam, okrenuvši fanfarama mržnje ostalih otvoreno i oštro leđa, izrekao čvrstu odluku da svima prijateljima u inostranstvu, makar što je sad naša veza onemogućena, ostanem veran, da bih s njima u prvoj prilici opet zajednički radio na izgradnji evropske kulture. Poslao sam ga najviše čitanim nemačkim novinama. Na moje iznenađenje, „Berliner Tageblatt“ nije oklevao da ga otštampa neokrnjena. Samo jedna jedina rečenica — „pa ma kome da pripadne pobeda“ — pala je kao žrtva cenzure, jer u ono vreme još nije bila dopuštena ni najmanja sumnja u to da će iz toga svetskoga rata kao jedini mogućni pobednik izaći Nemačka. Ali i bez te ograde, članak mi je doneo nekoliko pisama punih negodovanja, od ultrapatriota, koji nisu mogli da shvate „kako neko u ovakvom času može još imati nečega zajedničkog sa tim vucibatinama protivnicima". To me se nije mnogo kosnulo. Nikad u životu nisam imao nameru da druge ljude preobraćam na svoje uverenje. Bilo mi je dovoljno ako sam smeo da ga obelodanim, i to vidno obelodanim.
Četrnaest dana kasnije, pošto sam taj članak gotovo već bio zaboravio, nađoh jedno pismo sa švajcarskom markom i ukrašeno pečatom cenzure, na kome sam već po prisno poznatim potezima pera otkrio ruku Romena Rolana. Mora da je čitao članak jer je pisao: „Non, je ne quitterai jamais mes amies“.17 Shvatio sam odmah da tih nekoliko redova treba da budu pokušaj da se utvrdi da li je mogućno za trajanja rata stupiti u pismenu vezu s prijateljem. Odgovorio sam mu smesta.
Od tada smo se dopisivali redovno, i ta korespondencija se bila potom produžila više od dvadeset pet godina, dok drugi rat — brutalniji od prvoga — nije prekinuo svaku vezu među zemljama. To pismo je pretstavljalo jedan od velikih trenutaka sreće u mome životu: došlo je kao beli golub iz kovčega u kome ceo životinjski svet urla, lupa i besni. Nisam se više osećao sam, već najzad opet povezan sa jednim čovekom istoga ubeđenja. Osećao sam se osnažen Rolanovom nadmoćnom duhovnom snagom. Jer i preko razmaka što ga stvara granica, meni je bilo poznato kako je Rolan divno potvrdio svoju čovečnost. Pronašao je jedini pravi put što ga pesnik u takva vremena lično mora uzeti: ne sudelovati u razaranju, u ubijanju, već — po veličanstvenom primeru Volta Vitmana, koji je u američkom ratu za otcepljenje služio kao bolničar — učestvovati u delima pomoći i čovečnosti. Živeći u Švajcarskoj, zbog slabog zdravlja oslobođen svake ratne službe, on se u Ženevi, gde se nalazio kada je rat izbio, odmah stavio na raspolaganje Crvenom krstu, i radio onde u pretrpanim prostorijama iz dana u dan na čudesnome delu kome sam ja kasnije, u članku „Srce Evrope", pokušao da odam javnu zahvalnost.
Posle krvavih bitaka u prvim sedmicama prekinula se bila svaka veza; u svima zemljama srodnici su bili u neizvesnosti da li im je sin, brat, otac pao ili samo nestao, ili je zarobljen, i nisu znali kod koga da se raspitaju, jer od „neprijatelja“ se obaveštenja nije moglo očekivati. Tada se Crveni krst latio zadatka da, sred užasa i surovosti, oslobodi ljude bar najveće patnje: mučne neizvesnosti o sudbini voljenih ljudi, — pisma zarobljenika slao je iz protivničkih zemalja u otadžbinu. Razume se da organizacija, pripremana decenijama, ne beše pripravna na takve dimenzije i milionske cifre; iz dana u dan, s časa na čas morao je da se povećava broj dobrovoljnih pomagača, jer svaki sat mučnoga čekanja značio je za srodnike čitavu večnost. Krajem decembra 1914 svaki dan je već plavio sa po trideset hiljada pisama, i konačno se u tesnome Musé Rath-u u Ženevi zbilo dvanaest stotina ljudi, da svrše svakodnevnu poštu, da na nju odgovore. A u njihovoj sredini radio je, umesto da sebično obavlja svoj posao, najčovečniji među pesnicima: Romen Rolan.
Ali nije on zaboravio ni svoju drugu dužnost, dužnost umetnika da svoje uverenje iskaže makar se time suprotstavljao otporu sopstvene zemlje pa čak i srdžbi celog ratujućeg sveta. Već u jesen 1914, kada se većina književnika nadvikivala u mržnji, peneći i sikćući jedni na druge, napisao je on onu znamenitu ispovest „Au-dessus de la mêlée“ — „Nad metežom“, u kojoj je ustao protiv duhovne mržnje među nacijama, i od umetnika zahtevao da čak i usred rata budu pravedni i čovečni — članak koji je, kao ni jedan drugi u to vreme, uzbudio mišljenja i povukao za sobom čitavu jednu literaturu, za i protiv.
Jer po tome se prvi svetski rat blagotvorno razlikovao od drugoga: reč je tada još imala svoju moć. Još je nije bila na mrtvo izmorila organizovana laž, „propaganda“, ljudi su na pisanu reč još obraćali pažnju, oni su je očekivali. Dok 1939 ni jedno poetsko svedočanstvo nije imalo baš ni najmanjeg dejstva, ni pozitivnog ni negativnog, dok do današnjeg dana ni jedna jedina knjiga, ni jedna brošura, ni jedan članak, ni jedna pesma nije intimno takla mase ili čak uticala na njihovo mišljenje, 1914 bi jedna pesma od četrnaest redi kao onaj Lisauerov „Spev mržnje“, jedna manifestacija kao ona budalasta iz pera „93 nemačka intelektualca“, i s druge opet strane članak od osam strana kao Rolanov „Au-dessus de la mêlée“, ili roman kao Barbisov „Oganj“, mogli da znače pravi događaj. Ustvari, moralna savest sveta tada još nije bila toliko premorena i nagrižena kao danas, pa je žustro, čitavom snagom jednog vekovnog uverenja, reagovala na svaku očiglednu laž, na svaku povredu prava naroda i humanosti. Prekršaj prava kao što je upad Nemačke u neutralnu Belgiju, koji danas, otkako je Hitler laž unapredio u stvar po sebi razumljivu, a nečoveštvo u zakon, jedva da bi izazvao ozbiljnu osudu, mogao je u ono vreme još da uzbudi ceo svet. Streljanje sestre Kavel i torpediranje „Luzitanije" bili su, zahvaljujući izbijanju sveopšteg moralnog negodovanja, sudbonosniji po Nemačku nego neka izgubljena bitka. Za pesnika i književnika, dakle, nije bilo nimalo bezizgledno da progovori u ono vreme, kada uho i duša još ne behu preplavljeni neprekidnim brbljanjem radiotalasa; spontana manifestacija jednog velikog pesnika izazvala bi hiljadu puta više dejstva nego svi zvanični govori državnika, o kojima se znalo da su podešeni prema taktici, politici i potrebama datoga momenta, te sadržavaju u najboljem slučaju pola istine. I u tome smislu poverenja u pesnika, kao najboljeg građanina nepomućenih ubeđenja, ta je generacija — kasnije tako silno razočarana — imala beskrajno više vere. A pošto je taj autoritet pesnika bio poznat vojne vlasti i upravni forumi nastojahu sa svoje strane da sve ljude od moralnog i duhovnog prestiža upregnu u svoju huškačku službu: oni su imali da objašnjavaju, dokazuju, potvrđuju i prisežu da je sva nepravda, sve zlo nagomilano na drugoj strani, a da sva pravda i istina pripada sopstvenoj naciji. Kod Rolana im to nije uspelo. On svoj zadatak nije video u tome da od mržnje usijanu i prerazdraženu atmosferu još potencira huškačkim mahinacijama, već naprotiv u tome da je raščisti.
Ko danas pročita onih osam strana slavnoga članka „Au-dessus de la mêlée“, verovatno više neće biti u stanju da razume njegovo ogromno dejstvo; sve što je Rolan u njemu zahtevao izgledaće, pročita li se s hladnom, jasnom glavom, kao najneospornija neospornost. Međutim, te reči behu izgovorene u jednom vremenu masovnog ludila duhova, koje danas jedva da je mogućno rekonstruisati. Kad se taj članak pojavio francuski superpatrioti su dreknuli kao da im je iz nepažnje u ruku dospeo komad usijanog gvožđa. Preko noći, Rolan je bio bojkotovan od svojih najstarijih prijatelja, knjižari se više nisu usuđivali da u izlog stave „Žana Kristofa", vojne vlasti, kojima je mržnja bila potrebna radi stimuliranja boraca, već su razmatrale mere koje protiv njega treba preduzeti, jedna za drugom sledile su brošure sa argumentacijom: „Što se za vreme rata daje čovečanstvu, to je ukradeno od sopstvene otadžbine“. Ali kao uvek, dreka je bila dokaz da je udarac pogodio punom težinom. Diskusija o stavu duhovnog radnika za vreme rata nije se više mogla zaustaviti, problem je bio neizbežno postavljen za svakog pojedinca.
Kad pogledam ova svoja sećanja, meni bude najviše žao što mi nisu pristupačna Rolanova pisma iz onih godina; pomisao da bi ona u ovom novom potopu mogla da budu uništena ili izgubljena, pritiskuje me kao neka odgovornost. Jer mada silno volim njegovo delo, smatram za mogućno da će se u budućnosti ona smatrati najlepšim i najhumanijim plodovima njegovog velikog srca i njegovog strastvenog razuma. Pisana iz neizmerne potresenosti jedne sapatničke duše, iz čitave snage nemoćnog ogorčenja, jednom prijatelju s one strane granice, dakle jednom zvaničnom „neprijatelju", ona pretstavljaju možda najupečatljiviji moralni dokument jednoga vremena u kome je razumevanje zahtevalo džinovske energije, a već i sama vernost sopstvenim shvatanjima grandioznu hrabrost. Uskoro se iz te naše prijateljske korespondencije iskristalisao pozitivan predlog: Rolan je potsticao na pokušaj da se najvažniji duhovni radnici svih nacija pozovu na jednu zajedničku konferenciju u Švajcarsku, radi postizanja jedinstvenijeg i dostojanstvenijeg držanja, a možda čak i upućivanja svetu jednog solidarnog poziva u smislu uzajamnog sporazumevanja. On je hteo da uzme na sebe da iz Švajcarske pozove na učešće francuske i inostrane duhovne radnike, a iz Austrije trebalo je da ja sondiram naše i nemačke pesnike i naučnike, ukoliko se još nisu sami kompromitovali javnom propagandom mržnje. Odmah sam se bacio na posao. Najvažniji, najreprezentativniji nemački pesnik bio je u ono vreme Gerhart Hauptman. Da bih mu olakšao pristanak ili nepristanak, nisam hteo da mu se obraćam direktno. Pisao sam stoga našem zajedničkom prijatelju Valteru Ratenauu, neka u poverenju pripita Hauptmana. Ratenau je odbio — nikad nisam saznao da li obavestivši Hauptmana ili ne — sa motivacijom da još nije vreme za pripremanje duhovnog mira. Time je pokušaj ustvari propao, jer Tomas Man je u ono vreme stojao u drugome taboru, i upravo je u jednoj raspravi o Fridrihu Velikom bio zauzeo nemačko pravno stanovište, Rilke, za koga sam znao da je na našoj strani, klonio se iz principa svake javne, i kolektivne akcije, Demel, nekadašnji socijalist, potpisivao se u pismima s detinjasto-patriotskim ponosom „potporučnik Demel“, što se pak tiče Hofmanstala i Jakoba Vasermana, privatni razgovori su mi pokazali da se s njima ne može računati. Tako s nemačke strane nije bilo mnogo povoda za nadu, a Rolan je prošao jedva bolje u Francuskoj. Bilo je još odviše rano, 1914, 1915 rat je ljudima u pozadini bio još odviše dalek. Ostali smo sami.
Sami, ali ipak ne sasvim sami. Izmenjujući pisma, mi smo nešto već bili dobili: prvi pregled nad nekoliko desetina ljudi s kojima se intimno moglo računati i koji su u neutralnim ili zaraćenim zemljama mislili isto kao mi; mogli smo se uzajamno upozoravati na knjige, članke, brošure sa ove i sa one strane, obezbedili smo izvesnu kristalizacionu tačku oko koje su se mogle — najpre oklevajući, ali eve snažnije usled sve težeg pritiska vremena — nataložiti novi elementi. Ovo osećanje da ne stojim u potpunoj praznini dalo mi je hrabrosti da članke pišem češće, da bih kroz odgovore i reakcije izvukao na svetlo sve one usamljene i skrivene ljude koji osećahu kao i mi. U svakom slučaju, imao sam na raspolaganju velike listove Nemačke i Austrije, i na taj način važan krug delovanja, a principijelnog otpora vlasti nije trebalo da se bojim, pošto nikad nisam zadirao u oblast aktivne politike. Još je, pod uticajem liberalnoga duha, respekt pred svim što je literarno bio vrlo snažan, i kada pročitam članke koje sam tada uspevao da prokrijumčarim u najširu javnost, ne mogu da odreknem respekt prema austrijskim vojnim činovnicima zbog njihove širokogrudosti; mogao sam, ako hoćete, usred svetskoga rata oduševljeno slaviti osnivačicu pacifizma, Bertu fon Sutner, koja je rat žigosala kao zločin nad zločinima, i u austrijskim novinama dati podroban izveštaj o Barbisovom „Ognju“. Prenoseći, u jednom ratnom dobu, ta naša nesavremena shvatanja na široke krugove, mi smo, naravno, morali da se oboružamo izvesnom tehnikom. Da bi se prikazao užas rata i ravnodušnost pozadine, u Austriji je, razume se, bilo potrebno, u članku o „Ognju“, istaknuti patnje „francuskog pešaka“, ali su mi stotine pisama sa austrijskoga fronta pokazala koliko su naši jasno prepoznali svoju sopstvenu sudbinu. Ili bismo, da iskažemo svoja ubeđenja, izabrali sredstvo prividnog uzajamnog napadanja. Tako je u „Mercure de France“-u jedan od mojih francuskih prijatelja polemisao protiv moga članka „Prijateljima u inostranstvu“; ali ga je, preštampavši u tobožnjoj polemici njegov prevod do poslednje reči, srećno prekrijumčario u Francusku, pa ga je onde (što je i bio cilj) svako mogao pročitati. Na takav način odlazili su i dolazili svetlosni signali, koji su bili samo znaci raspoznavanja. Koliko su ih dobro shvatili oni kojima su bili namenjeni, pokazala mi je kasnije jedna epizoda. Kada je Italija u maju 1915 objavila rat Austriji, svome ranijem savezniku, digao se kod nas val mržnje. Psovke su padale na sve što je italijansko. Slučajno su, međutim, upravo bile objavljene uspomene jednog mladog Italijana iz vremena Rizorđimenta, Karla Poerija, koji je opisao jednu posetu Geteu. Da bih usred besne dernjave dokazao kako su Italijani sa našom kulturom oduvek imali najbolje veze, napisao sam demonstrativno članak „Jedan Italijan kod Getea“, a pošto je uz ovu knjigu predgovor dao Benedeto Kroče, koristio sam povod da Kročeu posvetim nekoliko reči najdubljeg poštovanja. Reči divljenja jednom Italijanu značile su, naravno, u Austriji toga vremena, kada se nijednom pesniku ili naučniku protivničke zemlje nije smelo ukazati priznanje, jasnu demonstraciju, i ona je bila shvaćena čak i sa one strane granice. Kroče, koji je tada bio u Italiji ministar18, pričao mi je jednom docnije kako mu je jedan nameštenik ministarstva, koji sam nije znao da čita nemački, saopštio dosta smeten da u vodećim novinama ratnoga protivnika stoji nešto protiv njega (pošto nije mogao zamisliti da ga mogu spominjati drukčije nego u neprijateljskom smislu). Kroče je naredio da mu se donese „Neue Freie Presse", i bio se najpre začudio, a zatim u najboljem smislu raspoložio kada je umesto toga našao izraze poštovanja.
Ja međutim nikako ne pomišljam na to da precenim te male izolovane pokušaje. Oni, razume se, nisu ni u najmanjoj meri uticali na tok događaja. No oni su pomogli nama samima i mnogim nepoznatim čitaocima. Oni su ublažavali groznu izolovanost i očajanje duše u kome se nalazio svaki čovek dvadesetog veka sa istinski čovečnim osećanjima, — i u kome se danas, dvadeset pet godina kasnije, opet nalazi, isto onako nemoćan pred vladajućim silama, i bojim se, čak i više. Ja sam već tada bio potpuno svestan da tim sitnim protestima i majstorijama onaj pravi teret ne mogu sa sebe svaliti; polako je u meni počeo da se oblikuje plan jednog dela u kome bih mogao da iskažem ne samo pojedinosti, već čitav svoj stav prema dobu i narodu, prema katastrofi i ratu.
Ali da bih mogao prikazati rat u jednoj pesničkoj sintezi, za to mi je ustvari nedostajalo najvažnije: nisam ga video. Sedeo sam sada gotovo godinu dana čvrsto ukotvljen u toj kancelariji, a ono „suštinsko“, ona stvarnost, ona strahota rata odigravala se u jednoj nevidljivoj udaljenosti. Prilika da otputujem na front nudila mi se više puta, veliki listovi su me tri puta pozivali da se priključim armiji kao njihov dopisnik. Ali svaka vrsta opisivanja nametala bi sama po sebi obavezu da se rat prikaže u jednom isključivo pozitivnom i patriotskom smislu, a ja sam sebi zadao reč — koju sam održao i 1940 — da nikad ne napišem nijednu reč koja bi odobravala rat ili klevetala drugu naciju. Sada se slučajno ukazala jedna prilika. Velika austro-nemačka ofanziva probila je u proleće 1915 kod Tarnova ruske linije i jednim koncentričnim prodorom osvojila Galiciju i Poljsku. Ratna arhiva je sada htela da za svoju biblioteku prikupi originale svih ruskih proklamacija i objava na zaposednutoj austrijskoj teritoriji, pre no što bi ih neko zderao ili na drugi način uništio. Pukovnik, koji je slučajno poznavao moju skupljačku tehniku, upita me da li bih to hteo da obavim; ja sam, razume se, odmah pristao, pa mi je istavljen pasoš, tako da sam, ne zaviseći ni od jednog specijalnog nadleštva i ne potpadajući direktno ni pod jednu ustanovu ili pod kakvog starešinu, moga putovati svakim vojnim vozom i kretati se slobodno kuda god hoću, što je opet dovodilo do najčudnijih zgoda: nisam naime bio oficir već samo titularni narednik, i nosio sam uniformu bez posebnih oznaka. Kada bih pokazao svoj tajanstveni dokument, izazvao bih njime naročit respekt, pošto su oficiri na frontu i činovnici podozrevali da moram biti nekakav prerušeni genertlštabni oficir ili pak da imam neku drugu misterioznu misiju. Kako sam izbegavao i oficirske menze i otsedao samo u hotelima, imao sam još i preimućstvo da ostanem izvan velike mašinerije, i da sve što želim videti mogu da vidim bez ikakvog „vodiča".
Stvarna dužnost prikupljanja proklamacija nije mi zadavala mnogo muke. Kada bih stigao u neki od tih galicijskih gradova, u Tarnov, u Drohobic, u Lemberg, na stanici bi svaki put stajalo nekoliko Jevreja, takozvanih „faktora“, čiji je poziv bio da obave sve što god čovek zaželi; dovoljno je bilo reći jednom od tih univerzalnih praktičara da želim proklamacije i objave ruske okupacije, i faktor bi potrčao kao vidra da nalog tajanstvenim putevima prenese dalje desetinama drugih potfaktora; za tri sata imao bih, a da sam ni koraka nisam prešao, materijal skupljen u najlepšem kompletu koji se može zamisliti. Zahvaljujući toj primernoj organizaciji, ostajalo mi je mnogo vremena za gledanje, i ja sam video mnogo. Video sam pre svega užasnu bedu civilnog stanovništva, kome je u očima lebdela, kao senka, groza nedavnih događaja. Video sam nikad neslućenu bedu Jevreja stanovnika geta, koji su živeli po osmoro i po dvanaestoro u prizemnim ili podzemnim sobama. I video sam prvi put „neprijatelja". Naiđoh u Tarnovu na prvi transport zarobljenih ruskih vojnika. Oni su sedeli na zemlji, ograđeni u jednom velikom četvorouglu, pušili su i brbljali pod stražom dveju ili triju desetina starijih, mahom bradatih tirolskih domobrana, koji su bili isto onako pohabani i zapušteni kao zarobljenici, i ličili vrlo malo na gizdave, glatko obrijane, besprekorno uniformisane vojnike kakvi su kod nas kod kuće bili naslikani u ilustrovanim novinama. Ali to stražarenje nije imalo ni najmanje marcijalno ili drakonsko obeležje. Na zarobljenicima se nije opažala nikakva sklonost da beže, a na austrijskim domobranima nikakva želja da stražarenje uzmu odviše ozbiljno. Sedeli su drugarski zajedno sa zarobljenicima, i baš to što se na svojim jezicima ne mogahu sporazumevati izvanredno ih je zabavljalo. Izmenjivali su cigarete i osmehe. Jedan domobran Tirolac upravo je iz svoje vrlo stare i prljave lisnice izvadio fotografije svoje žene i dece, pa ih je pokazivao „neprijateljima", koji su ih redom s divljenjem razgledali, pitajući prstima da li to dete ima tri ili četiri godine. Neodoljivo me obuzimaše osećanje da ti primitivni, jednostavni ljudi shvataju rat mnogo pravilnije od naših profesora univerziteta i pesnika: to jest kao nesreću koja ih je pogodila a za koju nisu ništa skrivili, i da je upravo svaki onaj koga je taj maler snašao neka vrsta sabrata. Ova spoznaja pratila me je utešno na čitavom putovanju pokraj razorenih gradova i opljačkanih radnja, čiji delovi nameštaja ležahu nasred ulica kao slomljeni udovi i iščupana creva. Takođe su mi dobro obrađena polja među ratnim područjima ulivala nadu da će za nekoliko godina sva razaranja opet iščeznuti. Tada još naravno nisam mogao prosuditi da će istom brzinom kao tragovi rata sa lica zemlje i iz pamćenja ljudi nestati i sećanja na njegove grozote.
Prvih dana još nisam bio susreo prave užase rata; njihov prizor je potom prevazišao i moja najgora strahovanja. Pošto putnički vozovi skoro nikako nisu saobraćali, putovao bih čas otvorenim artiljerijskim vagonima, sedeći na prednjaku od topa, čas u nekom od onih stočnih vagona u kojima ljudi, mrtvi umorni, u najgušćem smradu spavaju kao nabacani jedan na drugog i jedan preko drugog, i dok ih vode na klanicu, već i sami postaju slični zaklanoj stoci. No najužasniji behu bolnički vozovi kojima sam morao da se koristim dva ili tri puta. Ah, koliko su mi malo ličili na one sjajno osvetljene, bele, lepo oprane sanitetske vozove u kojima su se s početka rata nadvojvotkinje i otmene dame bečkoga društva slikale kao bolničarke! To što sam ja grozeći se imao da vidim behu obični transportni vagoni, bez pravih prozora, samo sa uzanom oduškom, a iznutra osvetljeni počađavelim uljanicama. Primitivna nosila stojahu jedna do drugih, i sva behu natovarena samrtno bledim ljudima, koji su stenjali i znojili se, krkljajući ga vazduhom u gustome smradu ekskremenata i jodoforma. Saniteci su se više teturali nego hodali, toliko su bili premoreni; nigde nije bilo ni traga od blistave beline krevetnog rublja sa fotografije. Prekriveni ćebetima promočenim od krvi, ljudi su ležali na slami ili na tvrdim nosilima, a u svakom od tih vagona bilo je među onima što umiru i stenju već i po dva ili tri mrtvaca. Razgovarao sam sa lekarom koji je, kako mi priznade, bio ustvari samo zubni lekar u jednoj maloj mađarskoj varoši i već godinama nije obavljao hirurške poslove. Bio je očajan. Reče mi da je već posle sedme stanice molio telefonom da mu se unapred pripremi morfium. Ali sve je navodno potrošeno, a on nema ni vate ni svežih zavoja za dvadesetčasovnu vožnju do budimpeštanske bolnice. Molio me je da mu pomognem, pošto su mu ljudi iznemogli od umora. Pokušao sam, onako nespretan, i mogao sam da koristim bar na taj način što bih na svakoj stanici istrčavao i pomagao u donošenju nekoliko kofa vode, loše, prljave vode, namenjene ustvari samo za lokomotive, koja je sada, međutim, bila pravo okrepljenje, jer su se njome mogli bar malo oprati ljudi i sa poda oribati krv koja je neprekidno kapala. Za vojnike, pobacane u taj pokretni mrtvački sanduk iz redova svih nacionalnosti, dovezivala se uza sve ovo i jedna lična teškoća, naime vavilonska zbrka jezika. Ni lekar ni bolničari nisu razumevali rusinski i hrvatski; jedino je mogao da bude donekle od pomoći jedan stari, sedi sveštenik; slično kao što je lekar očajavao zbog nedostatka morfiuma, ovaj je sa svoje strane sav potresen kukao što usled nedostatka ulja za poslednje pomazanje ne može da izvršuje svoju svetu dužnost. Za celog svog dugog života, reče, nije „uredio" toliko ljudi kao u tom poslednjem mesecu. I od njega sam čuo reči koje posle nikad nisam zaboravio, izrečene tvrdim, jarosnim glasom: „Star sam šezdeset sedam godina i video sam mnogo toga. Ali nikad nisam verovao da je čovečanstvo sposobno za ovakav zločin.“
Bolnički voz kojim sam se vraćao stigao je u Budimpeštu u samim jutarnjim časovima. Odmah sam se odvezao u jedan hotel, da bih najpre otspavao; jedino sedište u onom vozu bio je moj kofer. Spavao sam, onako umoran, do nekih jedanaest sati, pa sam se onda brzb obukao za doručak. Ali već posle prvih nekoliko koraka imao sam osećaj da treba da protrljam oči, da se uverim da ne sanjam. Bio je jedan od onih zračnih dana koji su ujutro još proleće a u podne već leto; Budimpešta je bila lepša i bezbrižnija nego ikada. Žene u belim haljinama šetkale su ruku pod ruku s oficirima, za koje mi se odjednom učinilo da su oficiri iz jedne sasvim druge armije nego oni što sam ih viđao još juče i prekjuče. Noseći još zadah jodoforma u odelu, u ustima i u nosu, ja sam gledao kako oni kupuju buketiće ljubičica, da bi ih zatim galantno poklonili damama, kako ulicama promiču besprekorni automobili sa besprekorno obučenom i obrijanom gospodom. A sve to udaljeno od fronta osam ili deset časova brzoga voza! No da li je ko imao prava da optužuje te ljude? Zar nije ustvari bilo nešto najprirodnije što oni žive i što pokušavaju da se raduju životu? Što možda baš iz osećanja da svemu preti opasnost još grabe za svim onim što se može ugrabiti, za parom dobrog odela, za poslednjim dobrim časovima! Baš pošto smo videli koliko je čovek lomljivo, razorljivo biće, kome mali komad olova u hiljaditom delu sekunde može da Istrgne život, sa svim njegovim uspomenama, spoznajama i ekstazama, bivalo nam je razumljivo što jedno takvo za korzo zgodno prepodne kraj blistave reke goni hiljade ljudi da pođu da vide sunce, da osete sebe sama, svoju sopstvenu krv, sopstveni život s možda još pojačanom snagom. Bejah se već skoro pomirio s onim što me je maločas prestravilo. No tada mi predusretljivi kelner na nesreću donese jedne bečke novine. Pokušah da ih čitam; tek tada me obuze gađenje, koje se ispolji u formi istinskog besa. Našao sam u njima sve one fraze o nesalomljivoj volji za pobedu, o malim gubicima naših sopstvenih trupa a ogromnim na protivničkoj strani, i tu me tada ščepa, gola, ispolinska i bestidna, laž rata! Ne, krivci nisu šetači, mlitavci i bezbrižnici, već jedino oni što svojom reči huškaju na rat. Ali smo krivi i mi ako njima ne suprotstavimo svoju reč.
Tek sada sam dobio pravi potstrek: nužno je povesti borbu protiv rata! Materijal je ležao u meni spreman, za početak je nedostajala samo ova poslednja očigledna potvrda mome instinktu. Prepoznao sam neprijatelja protiv koga imam da se borim — lažno junaštvo, koje u prve linije, u patnju i u smrt šalje radije druge, jevtini optimizam nesavesnih filozofa, kako političkih tako i vojnih, koji beskrupuloznim obećanjima pobede produžuju klanje, a iza svih njih hor što su ga sebi najmili, sve one „slovotvorce rata“, kako ih je žigosao Verfel u svojoj lepoj pesmi. Ko izrazi neku sumnju, taj ih ometa u njihovom patriotskom pazaru, ko opominje, tome se rugaju kao zloguku, ko se bori protiv rata, u kome oni sami ne podnose opšte patnje, toga žigošu kao izdajnika. Uvek je to, kroz vekove, isto večito krdo koje obazrive ljude naziva kukavicama, čovečne slabićima, da bi zatim ono samo, u času katastrofe koju je lakomisleno prizivalo, ostalo bespomoćno. Uvek je to jedno te isto krdo, isto ono koje se rugalo Kasandri u Troji, Jeremiji u Jerusalimu, i ja nikad nisam u tolikoj meri shvatio tragiku i veličinu tih likova kao u onom i suviše sličnom času. Od početka nisam verovao u „pobedu“, i znao sigurno samo, jedno: da ona, čak i ako bi se uz neizmerne žrtve mogla izvojevati, ni onda ne bi opravdavala te žrtve. Ali sam sa takvim shvatanjem uvek ostajao sam među svojim prijateljima, pa me je smušena pobednička dreka pre prvoga hitca, i podela plena pre prve bitke, često dovodila u sumnju da li sam ja jedan lud među svim tim pametnima, ili sam naprotiv jezivo budan sred njihovog pijanstva. Otud je za mene bilo sasvim prirodno da u dramskoj formi opišem sopstvenu tragičnu situaciju „defetiste“ (ta reč je pronađena da se onima koji rade na sporazumevanju podmetne želja za porazom). Za simbol sam izabrao lik Jeremije, čoveka koji uzalud upozorava. No nije mi nikako bila namera da napišem „pacifistički“ komad, da u reči i stihove stavim banalnu istinu po kojoj je mir bolji od rata, nego da prikažem kako se čovek koga u vreme oduševljenja preziru kao slabića i strašljivca u času poraza najčešće pokaže kao jedini koji ga ne samo podnosi već i savladava. Od vremena moga prvoga komada, „Terzita“, svejednako me je zaokupljao problem duhovne nadmoći pobeđenoga. Uvek me je mamilo da prikažem ono okorevanje duše što ga u čoveku izazove svaka forma moći, ono kočenje duha što ga kod čitavih naroda uslovljava svaka pobeda, i da tome suprotstavim silovitu snagu poraza, koja bolno i plodno prokušava dušu. Usred rata, dok su drugi u prevremenom triumfu jedni drugima dokazivali neminovnost pobede, ja sam se već bacio u najniži ponor katastrofe, tražeći uspona.
Nesvesno sam, međutim, izabravši temu iz Biblije, dotakao nešto što je dotle u meni ležalo nekorišćeno: zajednicu sa jevrejskim narodom, nevidljivo zasnovanu u krvi ili tradiciji. Zar nije moj narod bio taj koga su svi drugi narodi svakad i stalno pobeđivali, svakad i stalno, svakad i stalno, a koji ih je ipak pretrajavao zahvaljujući jednoj tajanstvenoj snazi — baš toj snazi da se poraz preobrazi posredstvom volje, da se on uvek i uvek prebrodi? Zar oni to nisu predvideli, naši praoci, tu večitu progonjenost i izgnaništvo, koje nas i danas izbacuje na ulice kao plevu, i nisu li oni to podleganje sili afirmisali i čak blagoslovili kao put Bogu? Zar nije iskušenje bilo večno od koristi svima i svakome pojedincu — tako sam osećao, obuzet srećom pišući tu dramu, prvu svoju knjigu koju sam i sam uvažavao. Danas znam: bez svega onoga što sam, saosećajući i predosećajući, propatio tada za vreme rata, ostao bih onaj pisac koji sam bio pre rata, „prijatno raspevan“, kako se govori u muzici, ali nikad pripravan, obuzet, prožet patnjom do dna srca. Sada sam prvi put osećao da govorim istovremeno ono što leži u meni i ono što leži u epohi.
Pokušavajući da pomognem druge, ja sam tada pomogao sebe: do svoga najličnijega, najintenzivnijega dela pored „Erazma“, kojim sam se 1934, u vreme Hitlera, izborio iz jedne slične krize. Počev od trenutka kada sam pokušao da je izrazim, ja zbog tragedije našega doba nisam više onoliko mnogo patio.
U neki vidan uspeh toga dela nisam verovao ni jednog trenutka.Usled susretanja tolikih problema, proroštva, pacifizma, jevrejstva, usled koralskog oblikovanja završnih scena, koje se izdižu u himnu koju pobeđeni upućuju svojoj sudbini, obim ovog pesničkog dela toliko je prerastao norme drame da bi pravo njegovo izvođenje stvarno zahtevalo dve ili tri pozorišne večeri. A zatim — kako bi se na nemačkoj pozornici pojavio komad koji najavljuje i čak uzdiže poraz, dok novine iz dana u dan trešte: „Pobediti ili propasti!“ Trebalo je smatrati čudom već i to ako bi knjiga smela da bude štampana, ali čak i u najgorem slučaju, da to ne uspe, ona je pomogla bar meni samom u najtežim vremenima. Izrekao sam u pesničkom dialogu sve što sam morao da prećutim u razgovoru sa ljudima oko sebe. Zbacio sam teret koji mi je ležao na duši i bio vraćen sebi samom; u istom onom času kada je u meni sve govorilo „ne“ nasuprot epohi, ja sam našao „da“ do sebe samoga.
U SRCU EVROPE
Kada se o Uskrsu 1917 moja tragedija „Jeremias“ pojavila u obliku knjige, doživeo sam jedno iznenađenje. Pisao sam je, intimno, u najogorčenijem otporu protiv svoga vremena, pa je tako trebalo da očekujem ogorčen otpor. Ali se dogodilo baš suprotno. Odmah je prodato dvadeset hiljada primeraka knjige, fantastična cifra za štampanu dramu, za nju su se javno zauzeli ne samo prijatelji kao Romen Rolan, nego i oni što su ranije stojali bliže suprotnoj strani, kao Ratenau i Rihard Demel. Direktori pozorišta, kojima dramu nisam ni podneo — izvođenje na nemačkom nije se dakako moglo ni zamisliti dok rat traje — upućivahu mi pisma moleći da za njih rezervišem prvo izvođenje kada dođe mir; čak i opozicija ratobornih pokazala se ljubazna i puna poštovanja. Sve sam očekivao, samo to ne.
Pa šta se dogodilo? Ništa drugo nego to da ge rat, eto, trajao već dve i po godine, vreme je izvršilo svoje delo surovoga otrežnjavanja. Posle strašnoga puštanja krvi na bojištima, groznica je počela nestajati. Ljudi su gledali ratu u lice hladnijim, tvrđim pogledom nego u prvim mesecima oduševljenja. Osećaj solidarnosti počeo je labaviti, jer se od velikog „moralnog očišćenja", što su ga filozofi i pesnici tako razuzdano nagoveštavali, više nije ni najmanje primećivalo. Kroz ceo narod beše se povukla duboka provalija; zemlja kao da se bila raspala u dva različita sveta, na vojnike spreda, koji su se borili i podnosili najgroznija lišavanja, i na one straga, što su ostali kod kuće, produžujući bezbrižan život, puneći pozorišta, a uz to još i zarađujući na tuđoj nevolji. Front i pozadina ocrtavahu se sve oštrije jedno protiv drugoga. Kroz vrata nadleštava beše se uvuklo razuzdano protekcionaštvo u stotinu oblika; znalo se da ljudi pomoću novca ili dobrih veza dobijaju unosne liferacije, dok se napola već izrešetani seljaci i radnici jednako i neprestano gone u rovove. Zato svaki poče bezobzirno da se snalazi što god je bolje mogao. Zahvaljujući besramnosti crne berze, najpotrebniji potrošni artikli poskupljivali su iz dana u dan, namirnica je bivalo sve manje, a iznad sive močvare masovne bede fosforescirao je, poput varljive svetlosti, odvratni luksuz ratnih bogataša. U stanovništvu se postepeno poče širiti ogorčeno nepoverenje — nepoverenje prema novcu koji stalno gubi od vrednosti, nepoverenje prema generalima, oficirima, diplomatima, nepoverenje prema svim proglasima države i generalštaba, nepoverenje prema novinama i njihovim vestima, nepoverenje prema samom ratu i njegovoj nužnosti. Nije, dakle, nikako pesnički domet doneo mojoj knjizi taj tako neočekivani uspeh: ja sam, samo, izgovorio što se drugi nisu usuđivali da otvoreno kažu: mržnju prema ratu, nepoverenje u pobedu. Izgledalo je, naravno, da neće biti mogućno izraziti takva raspoloženja govornom reči. Neminovno bi bile usledile demonstracije, i ja sam verovao da se moram odreći da izvođenje te prve protivratne drame vidim dok rat još traje. Utom iznenada primih pismo od direktora ciriškog Gradskog pozorišta, u kome mi je javljao da bi on odmah igrao moga „Jeremiju", i pozivao me da prisustvujem premijeri. Bejah zaboravio da — kao i u ovom drugom ratu — još postoji mali dragoceni komad nemačke zemlje koj uživa milost da se može držati po strani, demokratske zemlje gde je reč još ostala slobodna a ubeđenje nepomućeno. Odmah sam, razume se, pristao.
Moj pristanak mogao je, naravno, isprva da bude samo principijelne prirode, jer on je pretpostavljao dozvolu da na izvesno vreme napustim zemlju i službu. Srećom je, međutim, u svim zaraćenim zemljama postojao otsek — koji u ovom drugom ratu nije uopšte ni osnovan — pod nazivom „Kulturna propaganda“. Uvek smo prisiljeni, radi jasnijeg ocrtavanja razlike u duhovnoj atmosferi između prvog i drugog svetskog rata, da ukazujemo na to kako su se zemlje, vođi, carevi, kraljevi, odrasli u humanističkim tradicijama, tada potsvesno još stideli rata. Prekor da su „militarističke“ ili da su to bile, zemlje su jedne za drugom odbijale kao nisku klevetu; svaka se, naprotiv, takmičila da pokaže, da dokaže, da objasni, da iznese na videlo kako pretstavlja „kulturnu naciju“. Pred jednim svetom koji je kulturu cenio više od sile i koji bi parole poput „„sacro egoismo“ i „Lebensraum“ s gnušanjem odbio kao nemoralne, godine 1914 se za priznavanjem duhovnih ostvarenja od svetskog značaja težilo više nego za bilo čim drugim. Stoga su sve neutralne zemlje bile preplavljene umetničkim priredbama. U Švajcarsku, Holandiju, Švedsku, Nemačka je slala svoje orkestre pod upravom dirigenata svetskoga glasa a Beč svoje Filharmoničare, u inostranstvo su se slali čak i pesnici, književnici i naučnici, i to ne s ciljem da hvale vojnička dela i da uzdižu aneksionističke tendence, već jedino da bi svojim stihovima, svojim delima dokazali da Nemci nisu nikakvi „varvari“, i da umeju da proizvode ne samo bacače plamena ili dobre otrovne gasove već i dela apsolutne i za Evropu značajne vrednosti. Još je u godinama od 1914 do 1918 — moram to stalno naglašavati — savest čovečanstva pretstavljala silu oko čijeg se pridobijanja vodila borba, još su u ratu umetnički produktivni, moralni elementi jedne nacije pretstavljali snagu čiji se uticaj cenio, još su države vrbovale simpatije ljudi, umesto da ih, kao Nemačka 1939, satru jednim isključivo neljudskim terorom. Tako je moja molba za dopust u Švajcarsku, radi izvođenja jedne drame, sama po sebi imala dobre šanse; teškoće se trebalo plašiti u najgorem slučaju iz razloga što se tu radilo o protivratnoj drami, u kojoj jedan Austrijanac — mada u simboličnoj formi — anticipira poraz kao nešto moguće. Tražio sam da me prijave u ministarstvu kod šefa otseka i izneo svoju želju. Na moje veliko čuđenje, on obeća da će smesta sve preduzeti, i to sa čudnom motivacijom: „Pa vi, hvala bogu, niste nikad spadali u te glupe ratne drekavce. Učinite, dakle, napolju sve što vam je u moći da se ta glupost jednom svrši“. Četiri dana kasnije dobio sam i otsustvo i pasoš za inostranstvo.
Bio sam unekoliko začuđen slušajući kako jedan od najviših činovnika jednog austrijskog ministarstva govori tako slobodno usred rata. Onako neobavešten o tajnim kanalima rata, ja nisam znao da je pod novim carem u višim vladinim krugovima 1917 u tišini već otpočeo pokret za otcepljenje od diktature nemačkog militarizma, koji je Austriju, protiv njene volje, vukao sobom sve dalje putevima divljeg aneksionizma. U našem generalštabu vladala je mržnja protiv brutalne diktature Ludendorfove, u spoljnim poslovima vodila se očajnička borba protiv podmorničkog rata, koji je neminovno izazivao neprijateljstvo Amerike, čak je i narod gunđao protiv „pruske nadmenosti“. Sve ovo izražavalo se zasad obazrivim poluglasovima i prividno nenamernim primedbama. Ali tokom sledećih dana imao sam da saznam još više, približivši se neočekivano pre ostalih jednoj od velikih političkih tajni onoga vremena.
To se desilo ovako: na putu za Švajcarsku zadržao sam se dva dana u Salcburgu, gde sam bio kupio kuću, odlučivši da se tu nastanim posle rata. U tom gradu postojao je krug strogo katolički nastrojenih ljudi, od kojih su dvojica, Hajnrih Lamaš i Ignac Zajpel, imali da odigraju, kao kancelari, odlučujuću ulogu u istoriji Austrije posle rata. Prvi je bio jedan od najistaknutijih profesora prava onoga vremena i zauzimao pretsednički položaj na haškim konferencijama, drugom, Ignacu Zajpelu, katoličkom svešteniku skoro uznemirujuće inteligencije, bilo je namenjeno da posle sloma austrijske monarhije preuzme voćstvo male Austrije, kojom prilikom je svoj politički genij osvedočio na prevashodan način. Obojica behu izraziti pacifisti, strogo verujući katolici, strasni staroaustrijanci, i kao takvi iz dubine duše protivni nemačkom, pruskom, protestantskom militarizmu, za koji smatrahu da je nespojiv sa tradicionalnim idejama Austrije i sa njenom katoličkom misijom. Moj spev „Jeremija" naišao je u tim religiozno-pacifističkim krugovima na najsnažnije simpatije, i u Salcburgu me dvorski savetnik Lamaš — jer Zajpel je upravo bio na putu — zamoli da ga posetim. Otmeni stari naučnik govorio mi je vrlo srdačno o mojoj knjizi: kako ona ispunjava našu austrijsku ideju pomirljivoga delovanja, i izrazio izričitu nadu da će njeno dejstvo prevazići literarno polje. I na moje čuđenje, meni, koga pre toga nikad nije video, on je s otvorenošću koja pokazivaše njegovu duševnu hrabrost, poverio tajnu da se mi u Austriji nalazimo pred odlučujućim preokretom. Otkako je Rusija u vojničkom pogledu iskopčana, nikakva stvarna prepreka sklapanju mira ne postoji više ni za Nemačku, ukoliko bi se ona htela odreći svojih agresivnih tendencija, niti za Austriju; ovaj trenutak se ne sme propustiti. Ukoliko se velikonemačka klika u Nemačkoj bude i dalje opirala pregovorima, Austrija treba da preuzme voćstvo i da postupa samostalno. Nagovestio mi je da je mladi car Karl obećao pomoć takvim tendencijama, možda će se već u najbliže vreme videti posledice njegove lične politike. Sada sve zavisi od toga hoće li Austrija smoći dovoljno energije da umesto „pobedničkog mira“, što ga bez obzira na dalje žrtve zahteva nemačka vojna klika, sprovede mir zasnovan na sporazumu. U slučaju nužde moraće se, međutim, latiti krajnjega sredstva: da se Austrija pravovremeno otrgne iz savezništva, pre nego što je nemački militarizam uvali u katastrofu. „Niko ne može da nas okrivi za neverstvo," rekao je čvrsto i odlučno. „Imamo preko milion mrtvih. Dosta smo žrtvovali i činili! Ne damo više ni jedan ljudski život, ni jedan jedini za nemačko svetsko gospodstvo!“
Meni zastade dah. O svemu ovome smo potajno često razmišljali, samo niko nije imao hrabrosti da usred bela dana kaže: „Odrecimo se na vreme Nemaca i njihove aneksionističke politike", jer bi se to uzelo kao „izdaja“ brata po oružju. A ovde je to izrekao čovek koji, kao što sam odranije znao, uživa u Austriji poverenje cara, a u inostranstvu, zahvaljujući svojoj delatnosti u Hagu, najveći ugled, i to meni, gotovo stranom čoveku, sa tolikim mirom i odlučnošću da sam odmah osetio da austrijska separatistička akcija već odavno nije u stadiumu priprema, nego u toku. Smela je bila ta ideja da se ili pretnjom separatnoga mira Nemačka privoli na pregovore, ili da se, u slučaju nužde, pretnja ostvari, ona je bila — kako je istorija docnije potvrdila — jedina, poslednja mogućnost koja bi u ono vreme mogla da spase Carevinu, Monarhiju, a time i Evropu. Nažalost je potom u sprovođenju nedostajalo one odlučnosti koju je sadržavao prvobitni plan. Car Karl je odista poslao Klemansou brata svoje žene, kneza od Parme, da bez prethodnog obaveštavanja berlinskog dvora ispita mogućnosti sklapanja mira i da ih eventualno pripremi. Na koji način je za ovu tajnu misiju saznala Nemačka, to mislim još nije potpuno razjašnjeno; na nesreću, car Karl posle toga nije imao hrabrosti da javno zastupa svoje uverenje, bilo da je — kako neki tvrde — Nemačka pretila vojnom intervencijom u Austriji, bilo da se on kao Habsburg grozio ljage zbog otkazivanja saveza što ga je bio sklopio Franc Jozef i koji je zapečaćen tolikom krvlju. U svakom slučaju, on nije pozvao na položaj pretsednika ministarstva Lamaša ili Zajpela, jedine koji bi, kao katolici- internacionalisti, iz unutrašnjeg moralnog ubeđenja imali snage da na sebe uzmu ljagu napuštanja Nemačke, i to oklevanje beše mu propast. Obojica su, umesto u staroj habsburškoj carevini, postali pretsednici ministarstva tek u osakaćenoj austriskoj republici, a ipak niko ne bi imao više kvalifikacija da odbrani prividnu nepravdu pred svetom nego ove značajne, ugledne ličnosti. Otvorenom pretnjom otcepljenja ili samim otcepljenjem, Lamaš bi spasao ne samo opstanak Austrije, već i Nemačku od njene najdublje opasnosti, bezgranične težnje za prisvajanjem. Bolje bi se pisalo našoj Evropi da akcija, koju mi je onda taj mudri i duboko religiozni čovek otvoreno nagovestio, nije bila upropaštena slabošću i nespretnošću.
Sledećeg dana produžio sam putovanje i prešao švajcarsku granicu. Teško je sebi predočiti šta je u ono vreme pretstavljao prelazak iz jedne zaptivene, napola već izgladnele zaraćene zemlje u neutralnu zonu. Bilo je samo nekoliko minuta od jedne stanice do druge, a već u prvom trenutku čoveka je obuzimalo osećanje kao da je iz zagušljivog zatvorenog vazduha odjednom prešao na zrak oštar i snegom zasićen, neka vrsta pijanstva čije se strujanje osećalo počev od glave pa kroz sve živce i čula. Još i godinama kasnije, kada bih dolazeći iz Austrije proputovao kroz tu stanicu Buks (čije mi ime inače nikad ne bi ostalo u sećanju), senzacija onog naglog odahnuća munjevito bi se obnavljala. Ljudi su poskakali iz voza, a tamo u bifeu ih već očekivahu — kao prvo iznenađenje — sve one stvari za koje se već bilo zaboravilo da su ranije spadale u obične potrebe života; bilo je tu zlatastih sočnih pomorandži, ležala je tu svima na očigled čokolada i šunka, koja se kod nas dobijala samo krišom ispod tezge, bilo je tu hleba i mesa bez karata za hleb i meso — i putnici su se na tu jevtinu raskoš odbacili baš kao izgladnele životinje. Bila je tu telegrafska stanica, poštanska stanica iz koje se moglo necenzurisano pisati i telegrafisati u sve pravce sveta. Tu su ležale francuske, italijanske, engleske novine, i mogle su se nekažnjeno kupiti, rastvoriti, čitati. Na udaljenosti od četiri-pet minuta zabranjene stvari su bile dozvoljene, a ove dozvoljene onamo preko bile su zabranjene. Čitava besmislenost evropskog rata otkrila mi se, zahvaljujući tom neposrednom susedstvu u prostoru, sa takoreći čulnom jasnoćom; onamo preko u malome pograničnome gradu, čije ste natpisne table mogli čitati slobodnim okom, izvlačeni su ljudi iz svake kuće, iz svake kolibe i otpremani u Albaniju ili Ukrajinu, da bi tamo ubijali ili bili ubijani — ovde, na udaljenosti od pet minuta, ljudi istih godina sedeli su spokojno sa svojim ženama pred vratima ovenčenim bršljanom i pušili svoje lule: pitao sam se nehotice nisu li i ribe, u toj graničnoj rečici, na desnoj strani ratujuće životinje a na levoj neutralne. Od prvoga časa kada sam prekoračio granicu, već sam mislio drukčije, slobodnije, življe, manje servilno, već sledećeg dana bejah iskusio kako je unutar zaraćenoga sveta opala ne samo naša duhovna dispozicija, već i telesni organizam; kada sam u gostima kod srodnika posle jela bez ikakve bojazni popio šolju crne kafe i popušio uz nju jednu havanu, odjednom me je obuzela vrtoglavica i dobio sam snažno lupanje srca. Pokazalo se da posle mnogih meseca provedenih na veštačkim artiklima, moje telo, moji živci nisu više bili u stanju da prime pravu kafu i pravi duvan; i telo se, posle neprirodnosti rata, moralo prebaciti na mirnodopski prirodni kolosek.
Taj zanos, ta prijatna vrtoglavica behu se preneli i na područje duha. Svako drvo izgledaše mi lepše, svako brdo slobodnije, svaki pejzaž radosniji; jer u ratujućoj zemlji smračeni pogled će u blaženom dahu spokojstva jedne poljane otkriti drsku ravnodušnost prirode, svaki purpurni sunčev zalazak potsetiće na prolivenu krv; ovde u prirodnom stanju mira plemenita povučenost prirode opet je postala prirodna, i ja sam Švajcarsku voleo kako je nisam voleo nikad do tada. Uvek sam rado dolazio u tu i pored maloga obima kolosalnu i u svojoj raznovrsnosti neiscrpnu zemlju. Nikad, međutim, nisam tako snažno osetio smisao njenog postojanja: švajcarsku ideju da nacije žive zajedno u istome prostoru a bez neprijateljstva, tu najmudriju maksimu da se pomoću uzajamnog poštovanja, i demokratičnosti prožete istinskim životom, jezičke i nacionalne razlike uzdignu na stepen bratstva — kakav primer za čitavu našu smućenu Evropu! Pribežište svih progonjenih, vekovima utočište mira i slobode, gostoljubiva prema svakom ubeđenju a pritom veran čuvar svojih naročitih specifičnosti — kako se važnim za naš svet pokazalo postojanje ove jedne nadnacionalne države! S pravom je, bejah uveren, ova zemlja blagoslovena lepotom, opskrbljena bogatstvom. Ne, tu čovek nije bio stranac; slobodan, u tom tragičnom istorijskom trenutku nezavisan čovek osećao se ovde više kod kuće nego u svojoj sopstvenoj zemlji. Još satima sam osećao potrebu da u Cirihu krstarim ulicama i uz obalu jezera. Svetla su svetlucala mirom, ovde su ljudi još bili ispunjeni dobrom nepomućenošću života. Činilo mi se da osećam kako iza prozora ne leže žene u besanici misleći na svoje sinove, nigde se nisu videli ranjenici, bogalji, niti mladi vojnici koji sutra ili prekosutra treba da budu spremljeni u vozove — ovde je čovek osećao više prava da živi, dok je u zaraćenim zemljama već izgledalo zazorno i skoro kao neka krivica ako je čovek još bio neosakaćen.
Ali za mene nisu najhitniji bili pregovori oko moje pretstave, niti susreti sa Švajcarcima i inostranim prijateljima. Hteo sam pre svega da vidim Rolana, čoveka za koga sam znao da može da me učini čvršćim, jasnijim, preduzimljivijim, a hteo sam i da mu se zahvalim za sve što mi je u danima najgorče duševne usamljenosti dalo njegovo bodrenje, njegovo prijateljstvo. Njemu je imao da vodi moj prvi korak, i ja sam smesta otputovao za Ženevu. No mi „neprijatelji“ nalazili smo se ustvari u dosta komplikovanom položaju. Po sebi se razume da zaraćene vlade nisu rado gledale ako je neko od njihovih pripadnika na neutralnom području negovao ličnu vezu sa nekim pripadnikom neprijateljske nacije. To, međutim, s druge strane, ni jednim zakonom nije bilo zabranjeno. Nije bilo ni jednog jedinog paragrafa po kome bi neko mogao da se kazni zbog druženja. Zabranjeno je bilo i kvalifikovalo se kao izdaja jedino trgovačko opštenje, „trgovina sa neprijateljem“, i da ne bi na nas pala ni najbleđa sumnja da tu zabranu obilazimo, mi prijatelji izbegavali smo čak principijelno da se nudimo cigaretama, jer nije bilo sumnje da su nas neprekidno posmatrali bezbrojni agenti. Da bismo izbegli svaku sumnju da se možda plašimo ili da nam savest nije čista, mi internacionalni prijatelji izabrali smo najjednostavniji metod: otvorenost. Pri dopisivanju se nismo služili lažnim adresama ili postrestantom, nije nam ni padalo na pamet da se jedan drugome prikradamo noću, nego smo zajedno prolazili ulicama i otvoreno sedeli u kafanama. Tako sam se i ja odmah po dolasku u Ženevu pod punim imenom prijavio dole kod hotelskog portira, izrazivši želju da vidim gospodina Romena Rolana, upravo zato što je za nemački i francuski obaveštajni biro bilo bolje ako mogu da jave ko sam ja i koga tražim; za nas je, naravno, bilo po sebi razumljivo da dva stara prijatelja ne treba da se izbegavaju zato što slučajno pripadaju dvema različitim nacijama koje se slučajno nalaze u ratu jedna sa drugom. Nismo se osećali obavezni da učestvujemo u jednoj besmislici, zato što se svet ponaša besmisleno.
I tako sam najzad stojao u njegovoj sobi — ona mi se skoro učinila ona ista pariska. Tu su, kao i onda, sto i stolica stajali zakrčeni knjigama, pisaći sto preplavljen časopisima, korespondencijom i hartijama, bila je to ista ona prosta ali ipak sa celim svetom povezana monaška ćelija rada, koja je oko njega, ma gde se nalazio, izrastala iz samog njegovog bića. Za jedan trenutak nisam nalazio reči pozdrava, samo smo jedan drugome pružili ruku — bila je to prva ruka jednog Francuza koju sam posle duga vremena mogao da stegnem; Rolan je bio posle tri godine prvi Francuz sa kojim sam progovorio —, ali mi smo se za te tri godine jedan drugome približili više nego ikada. Na tom stranom jeziku govorio sam neusiljenije i otvorenije nego sa bilo kim u svojoj otadžbini. Bio sam potpuno svestan da preda mnom u liku prijatelja stoji najvažniji čovek toga istorijskog trenutka, da iz njega progovara moralna savest Evrope. Tek sam sada mogao da sagledam šta je on sve učinio u svojoj veličanstvenoj službi sporazumevanja. Radeći danonoćno, uvek sam, bez pomoći, bez sekretara, pratio je sve manifestacije u svima zemljama, održavao korespondenciju sa nebrojenim ljudima koji su ga molili za savet u stvarima savesti, upisivao svakog dana mnoge stranice u svoj dnevnik; on je, kao u to vreme niko od svih nas, osećao odgovornost što doživljava istorijsko doba, i potrebu za polaganjem računa dobu koje će doći. (Gde li su danas te nebrojene rukopisne sveske dnevnika koje će jednom dati potpuno objašnjenje o moralnim i duhovnim konfliktima onog prvog svetskog rata?) Istovremeno, objavljivao je svoje članke, od kojih bi svaki u to vreme izazivao uzbuđenje internacionalnog opsega, radio na romanu „Clerambault“ — bilo je to zalaganje potpuno, neumorno, požrtvovano zalaganje čitave njegove egzistencije za neizmernu odgovornost koju je na sebe uzeo: da u jeku toga napada ludila što beše zahvatio čovečanstvo postupi u svakoj pojedinosti primerno i ljudski pravedno. Nije propuštao da odgovori ni na jedno pismo, da pročita ni jednu brošuru o aktuelnim problemima; taj slabi, nežni, baš u ono vreme zdravstveno teško ugroženi čovek koji je mogao da govori samo tiho i koji se neprestano morao boriti s lakim kašljucanjem, koji nikad nije mogao da izađe na hodnik a da se ne zaštiti šalom i koji je posle svakog brzog koraka morao da se zaustavi, ulagao je tada snage koje su sa veličinom zahteva rasle u neverovatne razmere. Ništa ga ne mogaše pokolebati, nikakav napad, nikakva perfidija; neustrašivo i jasno gledao je u svetski metež. Tu sam pred očima imao drugu vrstu heroizma, duhovnog i moralnog, uobličenog u jednom živom liku — možda ga ni u svojoj knjizi o Rolanu nisam dovoljno ocrtao (jer mi zaziremo da previše hvalimo živa čoveka). Koliko sam tada bio potresen i, ako se sme tako reći, „očišćen“, videći njega u toj majušnoj sobi iz koje su u sve predele sveta nevidljivo zračili snopovi snage, to sam još i danima kasnije osećao u krvi, i meni je sada jasno: ta potstrekačka, okrepljujuća snaga koju je Rolan tada stvarao, boreći se sam ili gotovo sam protiv besmislene mržnje miliona, spada u one imponderabilije kod kojih svako merenje i procena mora da otkaže. Samo mi svedoci onoga vremena znamo šta je tada značilo njegovo postojanje i uzorita nepokolebljivost . U njemu je pobesnela Evropa očuvala svoju moralnu savest.
U razgovorima toga poslepodneva i narednih dana, mene je potresla tiha tuga što obavijaše sve njegove reči, ista ona koju bi u razgovorima o ratu ispoljavao Rilke. Bio je pun ogorčenja na političare i sve one čija se nacionalna sujeta nikad ne može da nadovolji tuđih žrtava. Ali je kroz sve to u isto vreme treperilo sažaljenje prema onim nebrojenima koji pate i umiru za smisao koji sami ne shvataju, a koji je ustvari samo besmisao. Pokazao mi je telegram Lenjina, koji ga je — pre svog odlaska onim čuvenim oklopnim vozom iz Švajcarske — zaklinjao da pođe zajedno s njim u Rusiju, jer je shvatao koliko bi za njegovu stvar bio važan Rolanov autoritet. No Rolan je ostao čvrsto odlučan da se ne obeća ni jednoj grupi, već da nezavisno i samo svojom sopstvenom ličnošću služi stvari na koju se zakleo: zajedničkoj stvari. Kao što on ni od koga nije zahtevao da se potčinjava njegovoj ideji, tako je i sam odbijao svako vezivanje. Ko je njega voleo, taj je trebalo i sam da ostane nesputan, i on je hteo da da samo jedan jedini primer: kako se može ostati slobodan i sopstvenim uverenjima veran, čak i protiv celoga sveta.
U Ženevi sam odmah prve večeri sastao i malu grupu Francuza i drugih inostranaca okupljenih oko dva mala nezavisna lista, „La Feuille“, i „Demain“, Ž. P. Žuv, Rene Arkos, Frans Mazerel. Postali smo prisni prijatelji, u onom brzom elanu u kome se inače sklapaju samo prijateljstva mladosti. No mi smo instinktivno osećali da se nalazimo na početku jednog novog života. Usled patriotske zaslepljenosti dotadašnjih drugova, većina naših starih veza prestala je da važi. Potrebni su nam bili novi prijatelji, a pošto smo već stojali na istome frontu, u istom duhovnom rovu protiv istoga neprijatelja, među nama se spontano izgradila neka vrsta strasnog drugarstva; posle dvadeset četiri časa bili smo jedni drugima bliski kao da se poznajemo godinama, i već smo se, kao što je obavezno na svakom frontu, oslovljavali bratski sa „ti“. Svi mi — we few, we happy few, we band of brothers19 — osećali smo uz ličnu opasnost još i jedinstvenu drskost našega druženja; znali smo da na udaljenosti od pet časova svaki Nemac koji otkrije Francuza, i svaki Francuz koji otkrije Nemca, nasrće na njega bajonetom ili ga kida u komade ručnom granatom, i da zato dobija odlikovanje, da milioni s jedne i sa druge strane sanjaju samo o tome da jedni druge istrebe i zbrišu sa lica zemlje, da novine o „protivnicima“ govore samo sa penom na usnama, dok mi, ova jedina šaka ljudi među milionima i milionima, sedimo za istim stolom ne samo miroljubivo nego i u najiskrenijoj i čak svesnoj zbratimljenosti. Znali smo u kakvu se opreku time postavljamo prema svakoj službenoj liniji i naređenju, znali smo da vernim iskazivanjem svoga prijateljstva dolazimo u opasnost pred licem svojih otadžbina; ali baš ta smelost podizala je naš poduhvat na jedan skoro ekstatičan stepen. Ta mi smo hteli da budemo smeli i da se ogledamo sa opasnošću, uživajući nasladu od te opasnosti, jer samo opasnost je našem protestu davala stvarni naglasak. Tako sam ja u Cirihu (što je pretstavljalo unikum u tome ratu) čak javno istupio u zajednici sa Ž. P. Žuvom — on je čitao na francuskom svoje pesme, ja na nemačkom iz „Jeremije“ —, ali baš takvim javnim otkrivanjem karata mi smo pokazali da u toj drskoj igri učestvujemo časno. Bilo nam je sve jedno šta o tome misle u našim konzulatima i poslanstvima, čak i ako bismo time, kao Kortez, spalili brodove za povratak u otadžbinu. Jer bili smo do dna duše prožeti uverenjem da „izdajnici“ nismo mi, već oni drugi koji čovečanski zadatak pesnika izdaju slučajnosti trenutka. I kako su smelo živeli, ti mladi Francuzi i Belgijanci! Eto na primer Frans Mazerel, koji je protiv strahota rata pred našim očima izrezao u drvetu trajno crtačko svedočanstvo rata, one nezaboravne listove u crno-belom koji po žestini i jarosti ne zaostaju čak ni za Gojinim „Desastros de la güerra“! Danonoćno je taj muževni čovek neumorno rezao u nemome drvetu nove likove i scene, tesna soba i kuhinja behu već pretrpani tim drvenim blokovima, ali „Feuille“ je svakog jutra donosila po jednu novu njegovu crtanu optužbu, od kojih ni jedna ne okrivljavaše neku određenu naciju, već sve jednog i istog, našeg zajedničkog protivnika: rat. Kako smo sanjarili o tome da bi se te grozne, jezive optužbe, i bez reči i bez jezika razumljive i najsitnijem čoveku, mogle bacati iz aviona, mesto bombi, na gradove i armije u vidu letaka; one bi, u to sam uveren, skršile rat pre vremena. Ali njih je nažalost objavljivao samo listić „La Feuille““, koji je jedva prodirao dalje od Ženeve. Sve što smo govorili i pokušavali ostajalo je utamničeno u uskome švajcarskome krugu i došlo do izražaja tek kada je bilo prekasno. Intimno, mi se nismo zavaravali u pogledu toga da smo nemoćni protiv velike mašine generalštaba i političkih ureda, i ako nas oni nisu progonili, onda je to možda bilo zato što im, sa svojom prigušenom reči i ograničenim dejstvom, nismo mogli postati opasni. Ali baš saznanje koliko smo malobrojni, koliko smo sami, zbijalo nas je rame uz rame, srce uz srce. Nikad više u zrelijim godinama nisam s takvim oduševljenjem osećao prijateljstvo kao u tim časovima u Ženevi, i ta veza je odolevala svim kasnijim događajima.
Sa psihološkog i istorijskog stanovišta (ne sa umetničkog), najzanimljivija figura ove grupe bio je Anri Gilbo; na njegovoj ličnosti video sam, uverljivije nego na bilo kojoj drugoj, potvrdu nepobitnoga zakona istorije da u epohama naglih prevrata, naročito za vreme rata ili revolucije, smelost i drskost često vrede za jedno kratko vreme više od stvarnoga značaja, i da vatrena građanska hrabrost može da odluči više nego karakternost i postojanost. Uvek kada vreme brzo nagli i prenagljuje, na površinu iskaču prirode koje su spremne da se bez ustezanja bace u valove. A koliko su stvarno efemernih ljudi oni tada preko sebe izneli, Belu Kuna, Kurta Ajznera, sve do mesta za koje po svojoj suštini nisu bili dorasli! Gilbo, vižljast plav čovečuljak sa oštrim, nemirnim sivim očima i živom rečitošću, sam po sebi nije bio darovit. Iako je on bio taj koji je moje pesme već skoro deceniju ranije prevodio na francuski, moram pošteno reći da su mu literarne sposobnosti bile beznačajne. Snaga njegovog izraza nije prelazila osrednju meru, njegovo obrazovanje ni u čemu nije sezalo duboko. Sva njegova snaga ležaše u polemici. Po nesrećnoj sklonosti svoga karaktera, spadao je u one ljude koji uvek moraju biti „protiv", sve jedno zapravo protiv čega. Dobro se osećao samo kada bi, kao pravi gamen, mogao da se guša ili navaljuje na nešto što je jače od njega samoga. Mada u osnovi dobrodušan čovek, on je u Parizu pre rata besprekidno polemisao protiv pojedinih pravaca i ljudi u literaturi. Zatim se muvao po radikalnim partijama a da mu nijedna nije bila dovoljno radikalna. Sada, u ratu, on je kao antimilitarist odjednom našao jednog giganta od neprijatelja: svetski rat. Bojažljivost i kukavičluk većine, a s druge strane drskost i luda hrabrost sa kojom se on bacio u borbu, učinili su ga za jedan istorijski trenutak važnim i čak neophodnim. Njega je mamilo upravo ono čega su se drugi strašili: opasnost. Smelost, koje su drugi imali tako malo a on tako mnogo, dala je tom po sebi beznačajnom literatu neočekivanu veličinu, i njegove publicističke, njegove borbene sposobnosti podigla iznad njegovog prirodnog nivoa — fenomen koji se isto tako mogao posmatrati u Francuskoj revoluciji kod malih advokata i jurista Žironde. Dok su ostali ćutali, dok smo mi sami oklevali i u svakoj prilici se brižljivo premišljali šta da uradimo a čega da se mahnemo, on se odlučno latio posla, i ostaće trajna Gilboova zasluga što je osnovao i vodio jedini duhovno značajni antiratni časopis prvoga svetskoga rata, „Demain“, dokument koji mora pročitati svako ko hoće zaista da razume duhovna strujanja te epohe. Dao je ono što je nama bilo potrebno: centar internacionalne, nadnacionalne diskusije usred rata. Činjenica što je Rolan stao uz njega odlučila je značaj časopisa, jer on mu je, zahvaljujući svom moralnom autoritetu, mogao dobaviti najodabranije saradnike iz Evrope, Amerike i Indije; s druge strane je Gilboova radikalnost zadobila poverenje Lenjina, Trockog i Lunačarskog, koji su tada još živeli izgnani iz Rusije, i oni su redovno pisali za „Demain“. Na taj način, za vreme od dvanaest ili dvadeset meseca, u svetu nije bilo zanimljivijeg, nezavisnijeg časopisa, i da je pretrajao rat, on bi možda na odlučujući način uticao na javno mnenje. Istovremeno je Gilbo preuzeo da u Švajcarskoj zastupa radikalne grupe Francuske kojima je Klemansoova čvrsta ruka sputavala reč. Igrao je odlučujuću ulogu na čuvenim kongresima u Kintalu i Cimervaldu, na kojima su se socijalisti koji su ostali internacionalisti odvojili od onih što su postali patrioti; nijednog Francuza, čak ni onog kapetana Sadula koji je u Rusiji prešao boljševicima, pariski politički i vojni krugovi nisu se za vreme rata toliko bojali kao tog plavog čovečuljka, Najzad je francuskom špijunskom birou uspelo da mu podmetne nogu. U jednom hotelu u Bernu ukradeni su iz sobe jednog nemačkog agenta upijači i kopije, koji su naravno dokazivali samo toliko da su se nemačke ustanove pretplatile na nekoliko primeraka „Demain“-a — činjenica po sebi naivna, pošto su ti primerci, zahvaljujući nemačkoj temeljitosti, verovatno bili zatraženi za različite biblioteke i zvanja. Ali u Parizu je ovaj izgovor bio dovoljan da se Gilbo okarakteriše kao agitator koga plaća Nemačka i da se protiv njega povede istraga. Osudiše ga, in contumaciam20, na smrt — sasvim nepravedno, što uostalom dokazuje i činjenica da je ova osuda deset godina kasnije prilikom revizije procesa bila poništena. No uskoro je, povrh toga, zbog svoje žestine i intranzigencije, koje su postepeno postajale opasne i za Rolana i za sve nas, došao u sukob sa švajcarskim vlastima, bio uhapšen i zatvoren. Spasao ga je tek Lenjin, koji je prema njemu osećao ličnu naklonost a i zahvalnost za pomoć u najtežem vremenu, i to na taj način što ga je jednim potezom pera pretvorio u ruskog državljanina i drugim po redu zapečaćenim vozom dopremio u Moskvu. Tada mu se pružila prilika da tek istinski razvije produktivne snage. Jer njemu, koji je imao sve zasluge pravog revolucionara, zatvor i osudu na smrt in contumaciam, data je u Moskvi po drugi put svaka mogućnost delovanja. Kao u Ženevi zahvaljujući Rolanovoj pomoći, on je zahvaljujući Lenjinovom poverenju mogao pozitivno raditi na podizanju Rusije; s druge strane jedva da je iko bio toliko predodređen, kao on svojim hrabrim držanjem u ratu, da u Francuskoj posle rata odigra odlučujuću ulogu u parlamentu i u javnosti, jer sve radikalne grupe videle su u njemu pravog, aktivnog, smelog čoveka, rođenoga vođa. Ali se u stvarnosti pokazalo da je Gilbo, sve drugo samo ne predvodnička priroda, da je, kao toliki ratni i revolucionarni političari, bio samo proizvod jednog prolaznog trenutka, a takve neuravnotežene prirode posle naglih uspona najzad uvek same padnu. Kao svojevremeno u Parizu, Gilbo, taj neizlečivi polemičar, razbacivao je u Rusiji svoj talent u kavgama i smutnjama, pokvarivši postepeno odnose i sa onima koji su cenili njegovu hrabrost, prvo sa Lenjinom, onda s Barbisom i Rolanom, a najzad sa svima nama. Završio je, kad su se vremena stišala, kao što je i počeo, sa beznačajnim brošurama i beskorisnim svađama; umro je uskoro posle pomilovanja, potpuno nezapažen, u jednom kutku Pariza. Najznatniji i najhrabriji čovek u ratu protiv rata, koji bi, da je znao da koristi i da zasluži zamah što mu ga je dalo vreme, mogao postati jedna od najvećih figura naše epohe, danas je potpuno zaboravljen, i ja sam možda jedan od poslednjih koji ga s e uopšte još sećaju sa zahvalnošću zbog njegovog ratnog podviga, koji se zove „Demain“.
Iz Ženeve sam se posle nekoliko dana vratio u Cirih, da otpočnem pregovore oko proba svoga komada. Oduvek sam voleo taj grad zbog njegovog lepog položaja na jezeru u senci brda, a ne manje zbog njegove otmene, malo konzervativne kulture. Ali zahvaljujući miroljubivoj ugnežđenosti Švajcarske među zaraćenim silama, Cirih je napustio svoj mir i preko noći postao najvažniji grad Evrope, stecište svih duhovnih pokreta, a razume se i svih mogućih poslovnih ljudi, špekulanata, špijuna i propagandista, koje je domaće stanovništvo, zbog te iznenadne ljubavi, posmatralo sa vrlo opravdanim nepoverenjem... U restoranima, u kafanama, u tramvajima, na ulicama, mogli ste slušati govor na svim jezicima. Posvuda ste sretali poznanike, željene i neželjene, i dospevali, hteli to ili ne, u bujice uzrujanih diskusija. Jer svi ti ljudi koje je sudbina ovamo nanela behu svojom egzistencijom vezani za ishod rata, jedni sa zadacima primljenim od svojih vlada, drugi progonjeni i izgnani, ali svi istrgnuti iz svojih pravih egzistencija i bačeni u neizvesnost. Pošto svi oni nisu imali svoga doma, neprekidno su težili za drugarskim zbližavanjem, a pošto je bilo van njihove moći da utiču na vojne i političke događaje, diskutovali su danonoćno u nekoj vrsti groznice duha koja je u isto vreme uzbuđivala i umarala. A zaista se čovek, pošto je kod kuće mesecima živeo zapečaćenih usana, teško mogao otrgnuti prohtevu za govorenjem, gonilo ga je nešto da piše i publikuje, pošto je prvi put mogao opet da misli i piše bez cenzure; svaki pojedinac bio je napet do svoga maksimuma, a čak i osrednje prirode — kao što sam to pokazao na primeru Gilboa — postale su interesantnije no što su prethodno bile i kasnije opet imale da budu. Od pisaca i političara skupilo se takvih u svim bojama i jezicima; Alfred H. Frid, nosilac Nobelove nagrade za mir, izdao je tu svoju „Pretstražu mira“, Fric fon Unru, raniji pruski oficir, čitao nam je svoje drame, Leonhard Frank je napisao svoju buntovnu knjigu „Čovek je dobar“, Andreas Lacko izazvao je senzaciju sa svojim „Ljudima u ratu“, Franc Verfel je doputovao da održi predavanje; sretao sam ljude svih nacija u svom starom hotelu Švert, gde su svojevremeno otsedali već Kazanova i Gete. Viđao sam Ruse koji su posle iskrsli u revoluciji a čija prava imena nikad nisam saznao, Italijane, katoličke sveštenike, intranzigentne socijaliste i one druge što pripadahu nemačkoj ratnoj partiji; od Švajcaraca su uz nas stojali nedostižni pastor Leonhard Ragac i pesnik Robert Faezi. U Francuskoj knjižari sreo sam svog prevodioca Pola Morisa, u koncertnoj dvorani dirigenta Oskara Frida svi su bili tu, svi su prolazili, čula su se sva mišljenja, najapsurdnija i najrazložnija, praskalo se i oduševljavalo, osnivali su se časopisi, otvarale polemike, dodirivale se ili jačale oprečnosti, okupljale se ili raspadale grupe; nikad posle toga nisam naišao na šareniji i strasniji metež mišljenja i ljudi u tako koncentrisanom i takoreći uzavrelom obliku kao u tim ciriškim danima ili bolje reći noćima (diskutovalo se, naime, dokle god kafane Belvi ili Odeon ne pogase svetla, a onda se često išlo jedan drugome u stan). Niko više u tom začaranom svetu nije imao očiju za pejzaž, za brda, za jezera i njihov blagi mir; živelo se u novinama, u vestima i glasinama, u mišljenjima, u razmimoilaženjima. I začudo: tu se rat ustvari doživljavao duhovno intenzivnije nego u zaraćenoj otadžbini, jer se problem bio takoreći objektivisao i otcepio od nacionalnog interesa za pobedu i poraz. Razmatrao se ne više sa političkog, već sa evropskog stanovišta, kao jedno jezivo i silovito zbivanje ::oje ima da izmeni ne samo nekoliko graničnih linija na geografskoj karti, nego i formu i budućnost sveta.
Najdirljiviji među tim ljudima bili su za moj račun — kao da me je već bila dodirnula slutnja sopstvene sudbine u budućnosti — ljudi bez otadžbine, ili još gore: oni koji su mesto jedne otadžbine imali dve ili tri, ne znajući u dubini duše kojoj pripadaju. Onde u kafani Odeon sedeo bi, najčešće sam u jednom uglu, mlad čovek sa smeđom bradicom i upadljivo debelim naočarima pred oštrim tamnim očima; rekoše mi da je to jedan vrlo talentovani engleski pesnik. Kada sam se nekoliko dana kasnije upoznao sa Džemsom Džojsom, on je oštro negirao da ubilo kom pogledu pripada Engleskoj. On je Irac, reče. Piše istina na engleskom jeziku, ali ne misli na engleski način, neće da misli na engleski način — „želeo bih“, rekao mi je tada, „jezik koji stoji nad jezicima, jezik kome svi oni služe. Na engleskom se ne mogu potpuno izraziti a da se time ne zatvorim u jednu tradiciju." Meni to nije bilo sasvim jasno, pošto nisam znao da je on tada već pisao svoga „Ulisa“; bio mi je ponudio samo svoju knjigu „Portret jednog umetnika kao mladića", jedini primerak koji je imao, i svoju malu dramu „Izgnanici“ koju sam tada čak hteo prevesti da bih mu pomogao. Što sam ga više upoznavao, tim me je više dovodio u čuđenje svojim fantastičnim znanjem jezika; iza tog oblog, kao čekićem iskovanog čela, koje se pod električnom svetlošću sjajilo kao porcelan, stojale su utisnute reči svih narečja, i on ih je kombinovao kao u nekoj briljantnoj igri. Jednom kada me je upitao kako ću na nemački prevesti jednu tešku rečenicu iz „Portreta jednog umetnika", pokušali smo zajednički da je oblikujemo najpre na italijanskom; za svaku reč imao ih je pripremljenih pet ili šest u svakom idiomu, čak i onih dijalekatskih, i znao njihov valer, njihovu težinu do u najsitnije nianse. Neka neodoljiva gorčina retko ga je napuštala, ali ja mislim da je baš ta razdraženost pretstavljala snagu koja ga je prožimala intenzitetom i produktivnošću. Zlovolja prema Dablinu, prema Engleskoj, prema izvesnim licima, pretvarala se u njemu u dinamičnu energiju a oslobađala stvarno tek u pesničkom delu. Činilo se, međutim, da on voli tu sopstvenu oštrinu; nikad ga nisam video nasmejana ili makar dobro raspoložena. Uvek je davao utisak jedne u sebe sklupčane mračne snage, i kada bih ga video na ulici, oštro stisnutih tankih usana i uvek užurbanog, kao da se ustremljuje na nešto određeno, osetio bih odbojnost i unutrašnju izoliranost njegovoga bića još snažnije nego u našim razgovorima. I nisam kasnije bio nimalo začuđen što je napisao baš delo najveće usamljenosti, najveće nepovezanosti sa svim drugim, to delo koje se na našu epohu oborilo poput meteora.
Drugi koji je živeo tako amfibijski izmeću dve nacije bio je Feručio Buzoni, Italijan po rođenju i vaspitanju a Nemac po životnom izboru. Od svojih ranih dana nisam ni jednog virtuoza voleo koliko njega. Kada bi koncertirao na klaviru, njegove oči dobijale bi neki čudesno sanjalački sjaj. Dole su ruke s lakoćom stvarale muziku jedinstvenog savršenstva, ali gore je lepa produhovljena glava, lako zabačena, osluškujući upijala sluhom muziku koju je stvarao. Izgledao je u takvim momentima sav preobražen. Kako bih često, u koncertnim dvoranama, gledao kao omađijan u to ozareno lice, dok bi mi zvuci prodirali u krv uzburkavajući je, a ipak kristalno jasno. Sada sam ga opet video, no njegova kosa je bila seda a njegove oči osenčene tugom. „Kuda ja spadam?“ pitao me je jednom prilikom. „Kada noću sanjam pa se probudim, znam da sam u snu govorio italijanski. A kada opet pišem, ja mislim nemačkim rečima.“ Učenici su mu bili rasejani po celome svetu „možda sad jedan puca u drugoga" —, a da se lati svoga prvoga dela, opere „Doktor Faust”, za to još nije imao hrabrosti, jer je u sebi osećao pometnju. Da bi se oslobodio, napisao je jednu malu, laku muzičku jednočinku, ali dokle god je rat trajao, lik mu je ostao naoblačen. Retko bih sada začuo njegov divno vehementni, aretinski smeh, koji sam pre toga kod njega toliko voleo. A jednom sam ga našao, kasno noću, u dvorani železničke restoracije, sam je bio popio dve boce vina. Kada sam prošao pored njega, on me je zovnuo. „Narkoza!“ rekao je pokazavši na boce. „Ne opijanje! Ali ponekad se mora pribeći narkozi, inače postaje neizdržljivo. Muzika ne pomaže uvek, a rad dolazi u goste samo u srećnim časovima.”
No stanje podvojenosti padalo je najteže Alzašanima, a među njima opet ponajgore onima koji su, poput Renea Šikelea, bili srcem uz Francusku a pisali na nemačkom jeziku. O njihovu se postojbinu, konačno, vodio rat, i nož im je zasekao kroz samo središte srca. Nastojali su da ih povuku na desno i na levo, da ih silom privole Nemačkoj ili Francuskoj, no oni su se grozili toga „ili-ili“, jer je ono za nih pretstavljalo nemogućnost. Oni su, kao svi mi, hteli Nemačku i Francusku u zbratimljenosti, hteli su sporazumevanje mesto neprijateljstva, i patili tako, i zbog jedne i zbog druge, i za jednu i za drugu.
A svud unaokolo vrvela je još i bespomoćna množina onih napola vezanih, onih mešanaca, Engleskinja koje su se udale za nemačke oficire, francuskih majki austrijskih diplomata, porodica iz kojih jedan sin služi na ovoj a drugi na onoj strani, gde roditelji očekuju pisma i ovde i tamo, dok im je ono malo imovine ovde konfiskovano, a pozicija onde izgubljena; svi ti ljudi u rascepu behu se spasli u Švajcarsku, da izbegnu sumnjičenju koje ih je progonilo podjednako i u staroj i u novoj otadžbini. Od straha da će kompromitovati jedne ili druge, oni su izbegavali da govore i jednim od oba jezika, i šunjali su se unaokolo kao senke, razorene, razbijene egzistencije. Što je god neko u Evropi bio veći Evropejac, tim ga je teže kažnjavala pesnica koja je razbila Evropu.
Međutim je nastupio čas prikazivanja „Jeremije“. Bio je to lep uspeh, i nije me mnogo uznemiravalo što je „Frankfurter Zeitung“ poslao u Nemačku denuncijatorski izveštaj kako su mu tobož prisustvovali američki poslanik i nekolicina istaknutih savezničkih ličnosti. Osećali smo kako rat, sad već u trećoj godini, u stvarnosti sve više slabi, i da otpor protiv njegovog daljeg vođenja, protiv samo Ludendorfove nepopustljivosti, više ne povlači za sobom onoliku opasnost kao u prvo grešno vreme njegovoga sjaja. Jesen 1918 morala je da donese konačnu odluku. Ali to vreme čekanja nisam duže hteo da provodim u Cirihu. Jer postepeno mi je pogled postao budniji i obazriviji. U prvom oduševljenju dolaska, zamišljao sam da ću među svim tim pacifistima i antimilitaristima naći prave jednomišljenike, istinski odlučne borce za jedno evropsko sporazumevanje. Uskoro mi je postalo jasno da se među one koji izigravaju izbeglice, ili se prikazuju kao martiri herojskih uverenja, prokrijumčarilo nekoliko mračnih spodoba koje stoje u službi nemačkog obaveštajnog biroa i koje su plaćene da vrebaju i špijuniraju svakoga. Pokazalo se, i to je ubrzo svako na osnovu ličnog iskustva mogao ustanoviti, da je mirna i solidna Švajcarska podrivena krtičjom rabotom tajnih agenata iz obaju tabora. Sobarica koja izvlači hartije iz korpe, telefonist, kelner koji poslužuje iz sumnjive blizine i sa sumnjivom sporošću, svi oni stajahu u službi neke neprijateljske sile, često čak jedan isti čovek u službi obeju strana. Otvarani su na tajanstven način koferi, fotografisani upijači, nestajala pisma na putu do ili od pošte, elegantne žene smešile su vam se nametljivo u holovima hotela; neočekivano su vas posećivali, tražeći potpis pod proklamacije ili moleći sa svetačkim izrazom adrese „poverljivih“ prijatelja, čudnovato vatreni pacifisti za koje nikad niste čuli. Neki „socijalist“ bio mi je ponudio sumnjivo visok honorar za jedno predavanje radnicima u La Šo d Fondu, koji o tome ništa nisu znali; valjalo je biti neprestano na oprezu. Nije dugo potrajalo dok sam zapazio kako je mali broj onih za koje mogu smatrati da su apsolutno poverljivi, i pošto nisam hteo dozvoliti da budem uvučen u politiku, sve više sam ograničavao veze. Ali čak i kod onih poverljivih postala mi je dosadna besplodnost večitih diskusija i tvrdoglavo ukalupljivanje u radikalne, liberalne, anarhističke, boljševističke i nepolitičke grupe; prvi put sam tada stvarno naučio da posmatram onaj tip profesionalnog revolucionara koji se samom opozicionarnošću svoga stava oseća većim u svojoj beznačajnosti, i koji se grčevito hvata za dogmu zato što u samom sebi nema oslonca. Ostati u tom brbljivom metežu, to je značilo uneti nered u sebe, pripadati nesigurnim zajednicama i dovesti u opasnost sopstveno ubeđenje u njegovoj moralnoj čvrstini. Ja sam se stoga povukao. I zaista se od svih tih kafanskih zaverenika nijedan nije usudio na zaveru, od svih tih improviziranih bistrilaca svetske politike ni jedan jedini nije umeo voditi politiku kada je to bilo preko potrebno. Čim je počela pozitivna delatnost, izgradnja posle rata, oni su ostali zamajani u svojoj kritikantskoj džangrizavoj negativnosti, isto onako kao što je među antiratnim pesnicima iz onih dana samo vrlo malobrojnim pošlo za rukom neko delo od značaja kada je rat prošao. Iz njih je pevalo, i diskutovalo, i politiziralo vreme sa svojim groznicama, i kao svaka grupa koja svoju skupnost ima da zahvali samo trenutnoj konstelaciji, a ne jednoj živoj ideji, ceo taj krug zanimljivih, darovitih ljudi raspao se bez traga čim je minuo otpor protiv koga je on delovao, to jest rat. Kao pogodno mesto bejah sebi izabrao, na oko pola sata udaljenosti od Ciriha, jednu malu gostionicu u Rišlikonu, sa čijeg se brega pogledu pružalo celo jezero, a samo daleko i sićušno tornjevi grada. Tu sam se morao viđati samo sa onima koje bih pozvao, i oni su dolazili: Rolan i Mazerel. Tu sam mogao raditi za sebe i koristiti vreme koje je neumoljivo išlo svojim hodom. Posle ulaska Amerike u rat, nemački poraz bio je neizbežna činjenica za sve one čiji pogled nije bio zasenjen ili uho zaglušeno zavičajnim frazama; kada je nemački car odjednom najavio da će otsad vladati „demokratski“, znali smo koliko je sati. Priznaću otvoreno da smo mi Austrijanci i Nemci, uprkos svojoj pripadnosti po jeziku i duši, bili nestrpljivi da se ta neizbežnost, pošto je već postala neizbežna, ubrza; i mnogo utehe pružio nam je dan kada je car Vilhelm, koji se kleo da će se boriti do poslednjeg daha svojih ljudi i konja, pobegao preko granice, i kada je Ludendorf, koji je svom „pobedničkom miru“ žrtvovao milione ljudi, šmugnuo u Švedsku sa plavim naočarima. Jer verovali smo — i u to vreme čitav svet sa nama — da je sa ovim ratom likvidiran rat „kao takav“, da je ukroćena ili čak uništena neman koja je opustošila naš svet. Verovali smo u Vilzonov kolosalni program, koji je u celosti bio i naš, a na Istoku smo, tih dana kada je ruska revolucija još slavila svadbenu noć sa humanizmom i idealističnim idejama, videli dolazak jednog neizvesnog svetlucanja. Bili smo budalasti, to znam. Ali nismo to bili samo mi. Ko je doživeo to doba taj zna da su se ulice svih gradova orile od klicanja, da bi Vilzona dočekale kao iscelitelja sveta, da su se neprijateljski vojnici grlili i ljubili; nikad u Evropi nije bilo onoliko vere kao prvih dana mira. Jer sad je na zemlji konačno bilo mesta za davno obećano carstvo pravednosti i bratstva, sad ili nikad bio je čas za jedinstvenu Evropu o kojoj smo sanjali. Za nama je bio pakao, šta bi nas posle njega još moglo plašiti? Stajali smo na pragu novoga sveta. A pošto besmo mladi, rekosmo sebi: on će biti naš, svet o kome smo sanjali, svet bolji i čovečniji.
PRVI DEO: 1Predgovor, Svet bezbednosti
DRUGI DEO : Škola u prošlom veku, Eros Matutinus
SEDMI DEO : Incipit Hitler, Agonija mira,- kraj
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар