Stefan Zweig, Jučerašnji svet / 2 Škola u prošlom veku, Eros Matutinus

ŠKOLA U PROŠLOM VEKU

   Što su me posle osnovne škole poslali u gimnaziju, bila je stvar po sebi razumljiva. Sve su imućne porodice, već i za volju društvenih obzira, držale do toga da imaju „obrazovane“ sinove; davale su im da uče francuski i engleski, da se upoznaju sa muzikom, uzimale su im najpre guvernante a potom domaće učitelje za lepo ponašanje. Punu vrednost, međutim, pružalo je, u to vreme „prosvećenog“ liberalizma, samo takozvano „akademsko" obrazovanje, koje je vodilo na univerzitet; zato je bilo pitanje častoljublja svake „dobre“ familije da bar jedan od njenih sinova ispred imena nosi kakvu bilo doktorsku titulu. A taj put do univerziteta bio je prilično dug i nipošto ružičast. Pet godina osnovne škole i osam godina gimnazije trebalo je otsedeti u drvenim skamijama, po pet do šest časova na dan, u slobodnom vremenu savladavati školske zadaće a preko toga još i sve što je, pored škole, zahtevalo „opšte obrazovanje", francuski, engleski, italijanski, „žive” jezike, pored klasičnih, grčkog i latinskog, — dakle pet jezika uz geometriju i fiziku i ostale školske predmete. Bilo je to više nego dovoljno, ne ostavljajući gotovo nikakvog prostora za sport i šetnju, a nikakvog pre svega za radosti i zadovoljstva. Još se sećam nejasno da smo kao sedmogodišnjaci morali učiti napamet i pevati u horu neku pesmu o „radosnom, blaženom detinjstvu". Melodija te prosto- bezazlene pesmice još mi je u uhu, ali njen tekst mi je još tada teško prelazio usne a još manje prodirao u srce kao uverenje. Jer ako ću govoriti iskreno, čitavo vreme moga školovanja nije bilo ništa drugo do jedna neprestana mučna dosada, povećavana iz godine u godinu nestrpljenjem da se spasem tog dolapa. Ne mogu da se setim da sam ikada bio „radostan“ i „blažen“ u tom monotonom, bezdušnom i praznom školskom pogonu koji nam je zagorčavao najlepše i najslobodnije doba bitisanja, i čak priznajem da se još ni danas ne mogu osloboditi izvesne zavisti kada vidim koliko detinjstvo u ovom veku može da se razvija srećnije, slobodnije i samostalnije. Još uvek mi izgleda neverovatno kada posmatram kako danas deca sa svojim nastavnicima brbljaju neusiljeno i gotovo na ravnoj nozi, kako u školu žure bez straha, a ne kao mi sa stalnim osećanjem manje vrednosti, kako i u školi i kod kuće smeju otvoreno da ispolje naklonosti svojih mladih, radoznalih duša — slobodna, samostalna, prirodna bića, dok smo se mi, tek što bismo ušli u omraženu kuću, morali šćućuriti u sebe same, da ne udarimo čelom o nevidljivi jaram. Škola je za nas značila prisilu, pustoš, dosadu, mesto gde je trebalo, u tačno izdeljenim porcijama, progutati „učenje o učenja nevrednome", skolastične ili u skolastiku pretvorene materijale za koje smo osećali da ne mogu imati nikakve veze sa stvarnim i našim ličnim interesovanjima. Bilo je to jedno tupo, prazno učenje, ne za volju života, nego za volju učenja, nametnuto od stare pedagogike. I jedini zaista poletni trenutak sreće koji imam da zahvalim školi bio je dan kada sam njena vrata za sobom zauvek zalupio.

   Ne da su naše austrijske škole bile po sebi rđave. Naprotiv, takozvani „nastavni plan“ bio je izrađen pažljivo na osnovu stogodišnjeg iskustva, i mogao bi, da su ga prenosili zanimljivo, udariti temelje jednog plodnog i prilično univerzalnog obrazovanja. Ali baš usled akuratnog pridržavanja plana, i njegovog suhog šematizovanja, naši školski časovi bivali su strahovito ubogi i mrtvi, jedan hladan aparat za učenje koji se nikad nije upravljao prema individui, no je samo kao automat, pomoću cifara „dobro, dovoljno, nedovoljno“, iskazivao do koje se mere odgovorilo „zahtevima“ nastavnog plana. A baš ta ljudska nemilostivost, ta trezvena bezličnost i kasarnsko ophođenje, nas su nesvesno dovodili do ogorčenja. Imali smo da učimo zadatke i ispitivali su nas što smo naučili: tokom osam godina ni jedan nastavnik nas ni jedan jedini put nije pitao šta mi lično želimo da učimo, lišavali su nas baš one potstrekačke pomoći za kojom svaki mlad čovek ipak potajno čezne.

   Ta trezvenost ogledala se već i spolja u našoj školskoj zgradi, tipičnoj odgovarajućoj građevini, koja je brzo, jevtino i bez razmišljanja podignuta pedeset godina ranije. Sa svojim hladnim rđavo okrečenim hodnicima, niskim razrednim prostorijama bez slika ili drugih kakvih ukrasa koji mogu da obraduju oko, sa svojim nužnicima od kojih smrdi cela kuća, ova školska kasarna potsećala je nekako na stari hotelski nameštaj koji su pre tebe upotrebljavali nebrojeni drugi i koji će nebrojeni upotrebljavati isto tako ravnodušno ili sa odvratnošću; još ni danas ne mogu da zaboravim buđavi, memljivi miris koji se lepio za ovu kuću kao i za sve austrijske službene kancelarije, i koji se kod nas nazivao „erarskim“ mirisom, taj miris pregrejanih, pretrpanih, nikad čestito provetrenih soba, koji se čoveku lepi najpre o haljine a zatim o dušu. Sedeli smo, kao kažnjenici na galiji, dvoje po dvoje u niskim drvenim klupama od kojih se krivi kičma, sedeli do bola u kostima; zimi nam je iznad knjiga plamsalo plavičasto svetlo otvorenih gasnih lampi, leti su se, pak, prozori brižljivo zastirali, da se ne bi slučajno pogled sanjarski obradovao malom kvadratu plavog neba. Još taj vek nije bio otkrio da neformirana mlada tela traže zraka i pokreta. Deset minuta odmora u hladnom uzanom hodniku smatrahu se dovoljnim za četiri ili pet časova nepokretnoga čučanja; dva puta nedeljno vodili su nas u gimnastičku dvoranu da bismo onde, kraj brižljivo zatvorenih prozora, besmisleno tapkali po daščanom podu koji je pri svakom koraku izbacivao metar visoke oblake prašine; na taj način udovoljavalo se higijeni, država je prema nama izvršila svoju dužnost u pogledu „mens sana in corpore sano“2. Još i godinama kasnije, prolazeći kraj te tmurne, neutešne kuće, imao sam osećanje olakšanja što ne moram više ulaziti u tu tamnicu naše mladosti, a kada je povodom pedesetogodišnjice postojanja ove svetle ustanove priređena svečanost i ja kao nekadašnji odlikaš dobio poziv da održim govor pred ministrom i gradonačelnikom, učtivo sam odbio. Toj školi nije trebalo da budem zahvalan, i svaka reč te vrste pretvorila bi se bila u laž.

   Ni naši nastavnici nisu snosili krivicu zbog neutešnosti toga pogona. Oni nisu bili ni dobri ni rđavi, ni tirani ni, s druge strane,prijatelji spremni da pomognu, već bednici, koji, ropski vezani za „šemu“, za službeno propisani „nastavni plan“, ima da ispune svoju „zadaću" kao i mi našu, i bili su — jasno smo to osećali — srećni koliko i mi sami kada bi u podne jeknulo školsko zvono, koje je i njima i nama poklanjalo slobodu. Oni nas nisu voleli, oni nas nisu ni mrzeli, a i zašto, ta o nama ništa nisu znali; još i posle nekoliko godina znali su nas sasvim malo po imenu, u smislu tadašnjeg nastavnog metoda imali su da brinu jedino o tome da ustanove koliko je „učenik“ u poslednjem zadatku napravio grešaka. Oni su sedeli gore na katedri, a mi dole, oni su pitali a mi smo morali da odgovaramo, inače među nama nije bilo nikakve veze. Jer između učitelja i učenika, između katedre i skamije, vidljivoga Gore i vidljivoga Dole stojala je nevidljiva barijera „autoriteta“, koja je sprečavala svaki kontakt. Da nastavnik ima da posmatra učenika kao individuu čije posebne osobine traže poseban postupak, ili da čak, kako se to danas samo po sebi razume, treba o njemu da sastavlja „reports“, dakle posmatračke opise, to bi u ono vreme daleko prekoračivalo kako njegova ovlaštenja tako i sposobnosti, a s druge strane opet, privatan razgovor okrnjio bi njegov autoritet, jer bi nas „učenike“ i njega „pretpostavljenog“ doveo i suviše na ravnu nogu. Ništa mi ne izgleda karakterističnije za totalnu nepovezanost koja je u duhovnom i duševnom pogledu postojala između nas i naših nastavnika nego činjenica da sam pozaboravljao sva njihova imena i lica. Sa fotografskom oštrinom čuva mi još pamćenje sliku katedre i razrednog dnevnika, u koji smo uvek nastojali da zavirimo jer je sadržavao naše ocene; vidim malu crvenu beležnicu u koju se najpre ubeležavaju klasifikacije, i kratku crnu olovku koja unosi cifre, vidim sopstvene sveske prosejane nastavnikovim korekturama crvenim mastilom, ali od svih njih ja pred sobom više ne vidim ni jedno jedino lice — možda zato što smo pred njima stojali uvek sa oborenim ili ravnodušnim očima

   To nezadovoljstvo školom ne pretstavljaše neki da kažemo lični stav ; ne sećam se ni jednog prijatelja koji nije s mržnjom osećao kako se u tom dolapu naši najbolji interesi i namere sprečavaju, ubijaju čamom, potiskuju. Ali tek mnogo kasnije postao sam svestan da za taj okrutni i bezdušni metod našeg vaspitanja u mladosti ne snosi krivicu neka možda nemarnost službenih foruma, nego da se njome izražava određena, mada brižljivo prikrivena namera. Svet pred nama ili nad nama, koji je sve svoje misli usmeravao jedino na fetiš bezbednosti, nije voleo mladost, ili je prema njoj, štaviše, gajio neprestano nepoverenje. Građansko društvo, sujetno na svoj sistematski „progres", na svoj red, proklamovalo je umerenost i mirnoću u svim formama života za jedino efikasnu čovekovu vrlinu. Svaku žurbu u našem podizanju trebalo je izbegavati. Austrija je bila stara država kojom je vladao sedi car, kojom su upravljali stari ministri, država koja je, bez ambicija, jedino gajila nadu da će se održati neokrnjena odbranom od svih radikalnih promena u evropskome prostoru; mladi ljudi, koji već i nagonski uvek teže za brzim i radikalnim promenama, važili su, stoga, kao sumnjivi element koji treba držati po strani i pritezati što je moguće duže. Tako nije bilo razloga da nam se godine školovanja učine prijatnim; trebalo je da svaki oblik uspona zaslužimo tek strpljivim čekanjem. Usled toga stalnog potiskivanja, stepeni starosti dobijali su sasvim drugu vrednost od današnje. Sa osamnaestogodišnjim gimnazijalcem postupalo se kao sa detetom, kažnjavali su ga ako je zatečen sa cigaretom, morao je poslušno dizati ruku ako je hteo da napusti školsku klupu zbog prirodne potrebe; ali i na čoveka od trideset godina gledalo se još kao na žutokljuno stvorenje, pa čak ni četrdesetogodišnjak se još nije smatrao zrelim za odgovorno mesto. Kada se jednom desio čudan izuzetak i Gustav Maler sa trideset osam godina bio imenovan za direktora Dvorske opere, celim Bečom prostrujao je prestravljen žamor i čuđenje što je prva umetnička ustanova poverena jednom „tako mladom čoveku“ (potpuno se zaboravljalo da je Mocart u tridesetšestoj, a Šubert u tridesetprvoj godini već okončao svoje životno delo). To podozrenje da nijedan mlad čovek „nije sasvim poverljiv“ prožimalo je u ono vreme sve krugove. Moj otac nikada ne bi primio u svoje preduzeće mladog čoveka, a ko je imao nesreću da izgleda naročito mlad, morao je svuda savladavati nepoverenje. Na taj način dešavalo se nešto što je danas neshvatljivo, da je naime u svakoj karijeri mladost bila prepreka, a samo starost preimućstvo. Dok danas u naše potpuno izmenjeno vreme četrdesetogodišnjaci čine sve da bi izgledali kao tridesetogodišnjaci, a šezdesetogodišnjaci sve da bi izgledali kao četrdesetogodišnjaci, dok danas mladolikost, energija, delotvornost i samopouzdanost koriste i preporučuju, u onom razdoblju bezbednosti ko god je hteo napredovati morao je da se laća svakojakog maskiranja kako bi izgledao stariji. Novine su preporučivale sredstva za brže rastenje brade, mladi lekari od dvadeset četiri ili dvadeset pet godina koji su upravo apsolvirali medicinu nosili su moćne brade i naticali zlatne naočare čak i ako im to za oči nije bilo potrebno, samo da bi kod svojih prvih pacijenata mogli da pobude utisak da su „iskusni“. Ljudi su se snabdevali dugačkim crnim salonskim kaputima i sporo koračali, a ukoliko je moguće gledali da dođu i do malog embonpoint-a3, da bi otelovili tu priželjkivanu ozbiljnost, častoljubivci su se trudili da bar svojom spoljašnjošću pruže otpor mladićkom dobu, na koje pada sumnja nesolidnosti; već u šestom i sedmom razredu odbijale smo da nosimo školske torbe, da nas ne bi više mogli prepoznati kao gimnazijalce, i umesto njih upotrebljavali smo torbe za akta. Sve što nam se danas čini kao zavidno dobro, svežina, samosvesnost, odvažnost, radoznalost, mladalačka volja za životom, izazivalo je podozrivost toga vremena, koje imađaše smisla jedino za „solidno".

   Samo iz tog čudnog ugla valja shvatiti činjenicu da je država školu iskorišćavala kao sredstvo za održanje svoga autoriteta. Nas je trebalo vaspitati pre svega tako da postojeće stanje u svakoj stvari poštujemo kao svršeno, mišljenje nastavnika kao nepogrešivo, reč roditelja kao neprikosnovenu, uređenje države kao apsolutno i za sva vremena. Drugo kardinalno načelo ove pedagogike, koje se primenjivalo i u krilu porodice, sastojalo se u tome da mladi ljudi ne treba da žive udobno. Pre nego im se priznaju bilo kakva prava, oni moraju naučiti da imaju dužnosti, pre svega dužnost savršene poslušnosti. Trebalo nam je od početka utisnuti u svest da u životu još ništa nismo stvorili i da nemamo nikakvih iskustava, da za sve što nam se pruži ima da budemo jedino zahvalni, a da nemamo nikakvih prava da nešto tražimo ili zahtevamo. Taj stupidni metod zastrašivanja primenjivao se u moje vreme počev od najranijeg detinjstva. Služavke i glupe matere plašile su već i trogodišnju i četvorogodišnju decu „policajcem", koga će dovesti ako smesta ne prestanu da budu nevaljala. Još i kad smo bili gimnazijalci nama su, kada bismo doneli kući rđavu ocenu iz kakvog sporednog predmeta, pretili da će nas izvaditi iz škole i dati na zanat — najstrašnija pretnja što postoji u građanskom svetu: ponovni pad u proletarijat, — a kada bi mladi ljudi, u najpoštenijoj želji za obrazovanošću, tražili od odraslih objašnjenja o ozbiljnim savremenim problemima, ovi bi ih otpremili sa oholim „to ti još ne razumeš“. Ova tehnika primenjivala se na svim mestima, kod kuće, u školi i u državi. Mladom čoveku se neumorno dokazivalo da on još nije „zreo“, da još ništa ne razume, da mu pretstoji jedino da sluša verujući u sve što mu se kaže, a nikako da i sam govori ili čak protivreči. Iz toga razloga bilo je potrebno i to da u školi bedni nastavnik koji je sedeo gore za katedrom ostane nepristupačni kumir, koji će sva naša osećanja i nastojanja ograničiti na „nastavni plan“. Da li se u školi osećamo dobro ili ne, to je bilo bez značaja. U duhu vremena, njena prava misija sastojala se ne toliko u tome da nas potpomaže koliko da nas koči, ne da nas duhovno formira, već da nas sa što je moguće manje otpora uglavi u određeni sklop, ne da nam podiže energiju, već da je disciplinuje i niveliše.

   Takav psihološki ili bolje reći nepsihološki pritisak na mladež može da ima samo dve vrste dejstva: može da parališe ili da potstakne. Koliko je „kompleksa manje vrednosti" taj apsurdni vaspitni metod izazvao, o tome se može čitati u spisima psihoanalitičara; možda nije slučajno da su taj kompleks otkrili upravo ljudi koji su i sami išli u naše stare austrijske škole. Ja lično tome pritisku mogu da zahvalim jednu već rano ispoljenu strast za ličnom slobodom, kakvu današnja omladina u tako žestokim razmerama jedva da poznaje, i usto mržnju, koja me je pratila celoga života, prema svemu autoritativnom, prema svakom ophođenju s visine. Godinama i godinama ta je odvratnost prema svemu apodiktičnom i dogmatskom bila u meni samo instinktivna, i ja sam već bio zaboravio odakle potiče. No kada su jednom, na jednoj predavačkoj turneji, odabrali za mene veliko slušalište univerziteta, i kada sam iznenada otkrio da treba da govorim sa katedre, dok slušaoci sede dole u klupama, poslušno i bez govora i prigovora, tačno kao mi kada smo bili đaci, mene je odjednom obuzela neka nelagodnost. Setio sam se kako sam za svih svojih godina školovanja patio zbog tog nedrugarskog, autoritarnog, doktrinarnog govorenja s visine, pa me beše savladao strah da bih i ja, govoreći odozgo sa katedre, mogao delovati isto tako bezlično kao tada naši nastavnici na nas; zahvaljujući toj smetnji, to predavanje bilo je najgore u mome životu.

   Do četrnaeste ili petnaeste godine snalazili smo se u školi još dobro. Ismejavali smo učitelje, učili lekcije sa hladnom radoznalošću. Ali onda je došao čas kada nam je škola već samo dosađivala i smetala. U potaji se bio odigrao čudan fenomen: mi koji smo u gimnaziju stupili kao desetogodišnji dečaci, prestigli smo na duhovnom planu školu još u prve četiri od naših osam godina. Instinktivno smo osećali da od nje više ne možemo da naučimo ništa bitnoga i da o nekim predmetima koji nas zanimaju znamo čak više nego naši jadni nastavnici, koji od vremena studija nisu više ni jednu knjigu otvorili iz ličnog interesovanja. I druga jedna protivrečnost osećala se iz dana u dan sve više: u klupama, gde smo ustvari sedeli još samo fizički, nismo saznavali ništa novo, ništa što bi nam izgledalo vredno znanja, a napolju je bio grad pun bezbrojnih potsticaja, grad sa pozorištima, muzejima, knjižarama, univerzitetom, muzikom, gde je svaki dan donosio nova iznenađenja. Tako se naša uzdržavana žeđ za znanjem, duhovna, umetnička, sladokusačka radoznalost, koja u školi nije nalazila nikakve hrane, strasno bacila na sve ono što se dešavalo van škole. Najpre nas je bilo dvojica ili trojica koji smo u sebi otkrili takva umetnička, literarna, muzička interesovanja, onda nas je bilo desetak, a najzad smo to bili gotovo svi.

   Jer oduševljenje je u mladih ljudi neka vrsta infekcionog fenomena. U krilu školskog razreda, ono prelazi s jednog na drugog kao mrase ili šarlah, i dok neofiti, u svom detinjskom taštom častoljublju, nastoje da se što je mogućno brže prestižu u znanju, oni jedan drugoga gone napred. Zato je manje ili više slučajno kakav će pravac ta strast uzeti; nađe li se u razredu skupljač poštanskih maraka, taj će uskoro od desetine njih napraviti slične lude, ako se trojica zanose balerinama, i ostali će svakodnevno stojati pred stražnjim vratima opere. Tri godine posle našega, nastupio je razred koji je ceo bio lud za nogometom, a pre nas bio je jedan koji se oduševljavao socijalizmom ili Tolstojem. Što sam ja slučajno dospeo u godište drugova fanatiziranih umetnošću, to je možda imalo odlučujuću ulogu po ceo moj životni put.

   Samo po sebi, to oduševljenje za pozorište, književnost i umetnost bilo je u Beču sasvim prirodno; bečke novine davale su svim kulturnim događajima naročito mnogo prostora; levo i desno, kud god se išlo, čulo se kako odrasli diskutuju o Operi ili Burgteatru, u svim papirnicama stojale su po izlozima slike velikih glumaca; još je sport važio kao posao brutalan, koga gimnazijalac treba pre da se stidi, a kinematograf sa svojim masovnim idealima još nije bio pronađen. Ni kod kuće se nije trebalo plašiti otpora; pozorište i književnost računahu se u „nedužne“ pasije, nasuprot kartanju i ženskim poznanstvima. I moj se otac, konačno, kao i svi očevi u Beču, u svojoj mladosti isto tako zanosio pozorištem, i prisustvovao izvođenju Loengrina pod Rihardom Vagnerom sa sličnim oduševljenjem kao mi premijerama Riharda Štrausa i Gerharta Hauptmana. Jer da smo se mi gimnazijalci gurali na svaku premijeru, to je bilo samo po sebi razumljivo; kako bismo se bili stideli pred srećnijim kolegama ako idućeg jutra u školi ne bismo mogli da podnesemo izveštaj o svakoj pojedinosti! Da naši nastavnici nisu bili potpuno ravnodušni, moralo bi im pasti u oči da svakog poslepodneva uoči velike premijere — za koju smo morali stati u red već u tri sata, da bismo došli do nama jedino pristupačnih mesta za stajanje — na mističan način oboleva dve trećine učenika. Da su strogo pazili, oni bi takođe morali otkriti da se među koricama naših latinskih gramatika kriju pesme Rilkea, i da matematičke sveske upotrebljavamo za ispisivanje najlepših pesama iz pozajmljenih knjiga. Svakodnevno smo pronalazili nove tehnike da dosadne časove u školi iskoristimo za svoje lektire; dok bi nastavnik držao svoje otrcano predavanje „O Šilerovoj naivnoj i sentimentalnoj poeziji“, mi bismo pod klupom čitali Ničea i Strindberga, čija imena stara dobričina nikad nije čuo. Poput V groznice je u nama ovladala želja da znamo i poznajemo sve što se dešava na svim područjima umetnosti i nauke; posle podne bismo se gurali među studente univerziteta da slušamo predavanja, posećivali smo sve umetničke izložbe, odlazili u učionicu anatomije i posmatrali sekciranje. Naše radoznale nozdrve omirisavale su sve i sva. Uvlačili smo se na probe Filharmoničara, preturali po antikvarnicama, svakodnevno revidirali izloge knjižara, kako bismo odmah saznali šta je izdato od juče. A pre svega smo čitali, čitali sve što nam je dolazilo do ruku. Uzimali smo , knjige iz svake javne biblioteke, uzajamno pozajmljivali što bismo uspeli da nabavimo. Ali najbolja naša škola za sve novo ostala je kafana.

   Kako bi ovo bilo razumljivo, treba znati da bečka kafana pretstavlja ustanovu naročite vrste, koja ce ne da uporediti ni sa jednom sličnom y svetu. To je ustvari jedna vrsta demokratskog, svakom za jevtinu šolju kafe pristupačnog kluba, gde svaki gost, uz taj mali obol, može satima sedeti, diskutovati, pisati, kartati ce, primati poštu, a pre svega konzumirati neograničen broj novina i časopisa. U boljim bečkim kafanama stajale su na raspolaganju sve bečke novine, i ne samo bečke, nego iz celog Nemačkog Rajha, zatim francuske i engleske i italijanske i američke, pa sve važne literarne i umetničke revije sveta. Mercure de France ništa manje nego Neue Rundschau, Studio i Burlington Magazine. Ha taj način znali smo iz prve ruke sve što ce y svetu događa, saznavali smo o svakoj objavljenoj knjizi, o svakoj pretstavi bilo gde izvedenoj, i upoređivali kritike u svima novinama; ništa možda nije toliko doprinelo intelektualnoj pokretljivosti i internacionalnoj orijentaciji Austrijanca koliko to što je u kafani mogao svestrano da se orijentiše o svim događajima u svetu i da o njima y isto vreme diskutuje u prijateljskom krugu. Svakodnevno smo onde sedeli satima i ništa nam nije izmicalo. Jer zahvaljujući kolektivnosti interesovanja, mi smo orbis pictus4 umetničkih zbivanja pratili ne sa dvoje već sa dvadesetoro i četrdesetoro očiju; što bi jedan prevideo, primetili bi mesto njega drugi, i pošto smo detinjski razmetljivo, sa jednim skoro sportskim častoljubljem neprekidno išli za tim da ce nadmašujemo u znanju o kovom i najnovijem, mi smo ce ustvari nalazili u nekoj vrsti stalne ljubomore na senzacije. Kada bismo, na primer, diskutovali o tada još nepriznatome Ničeu, neko od nas bi iznenada sa tobožnjom nadmoći napomenuo: „Ali u ideji egotizma njega je prevazišao Kirkegor“, i mi bismo ce smesta uznemirili. „Ko je Kirkegor, za koga X. zna a ja ne znam?“ Sutradan bismo ce stuštili u biblioteku da pronađemo knjige zaboravljenoga danskoga filozofa, jer ne znati nešto strano što drugi zna, značilo bi za nas degradaciju; baš ono što je poslednje, najnovije, najeketravagantnije, ono neobično što još niko — a pre svega književna kritika naših dostojanstvenih dnevnih listova — nije razvodnjio, otkrivanje i predviđanje, to je bila naša strast (kojoj sam ja lično, uostalom, robovao još mnogo godina). Našu naročitu ljubav privlačilo je poznavanje upravo onoga što još nije opšte priznato, što je teško pristupačno, što je iznad običnoga, što je novo i radikalno; zato nije bile ničeg tako skrivenog, ničeg toliko po strani, da ga naša kolektivna radoznalost, prevazilazeći žudne sebe samu, ne bi izvukla iz skrovišta. Štefan George ili Rilke, na primer, pojavili su ce u naše gimnazijalsko vreme svega u tiražu od dve ili tri stotine primeraka, od kojih najviše ako su dva ili tri našla put do Beča; nijedan ih knjižar nije držao na skladištu, nijedan od zvaničnih kritičara nikad nije spomenuo Rilkeovo ime. Ali posredstvom čuda od volje, naša bulumenta je znala svaku pesmu i svaki stih. Mi golobradi, nedorasli dečaci koji smo preko dana još morali čučati u školskoj klupi, zaista smo sačinjavali onu idealnu publiku o kojoj mlad pesnik sanja, radoznalu, kritički razumnu i oduševljenu za oduševljenje. Jer naša sposobnost oduševljavanja beše bezgranična; za vreme školskih časova, na putu pre i posle škole, u kafani, u pozorištu i u šetnji, mi poluodrasli mladići činili smo samo jedno: diskutovali o knjigama, slikama, muzici, filozofiji; ma ko da je javno istupao, bilo kao glumac ili dirigent, ko je god objavio knjigu ili pisao u novinama, taj je stojao kao zvezda na našem firmamentu. Gotovo sam se bio uplašio, godinama kasnije, kada sam kod Balzaka y opisu njegove mladosti našao rečenicu: „Les gens célèbres étaient pour moi comme des dieux qui ne parlaient pas, ne marchaient pas, ne mangeaient pas comme les autres hommes.“5 Jer tačno smo tako osećali i mi. Videti Gustava Malera na ulici pretstavlja- lo je događaj o kome smo idućeg jutra izveštavali drugove kao o ličnom triumfu, i kada su me jednom, kao dečaka, pretstavili Johanesu Bramsu, i on me ljubazno potapšao po ramenu, ja sam nekoliko dana bio sasvim zbunjen nečuvenim događajem. Sa svojih dvanaest godina znao sam, istina, tek veoma neizvesno šta je sve Brams uradio, ali već i sama činjenica njegove slave i dah stvaralaštva delovahu potresnom snagom. Neka premijera Gerharta Hauptmana y Burgteatru uznemiravala je naš razred nedeljama pre nego počnu probe; prikradali smo ce glumcima i malim statistima, da bismo prvi — pre drugih! — saznali tok radnje i podelu uloga; išli smo (ja ce ne ustručavam da iznesem i naše apsurditete) na šišanje kod frizera Burgteatra, samo da bismo uvrebali tajna obaveštenja o Volterovoj ili o Zonentalu, a jednog učenika iz nižih razreda stariji su naročito mazili i podmićivali predusretljivošću svake vrste samo zato što je bio nećak šefa osvetljenja u Operi, pa bi nas ponekad njegovim posredstvom tajno prokrijumčarili na pozornicu — pozornicu na koju stupiti izazivaše veću jezu od Danteove kada ce ispeo u svete krugove raja. Slava je na nas zračila tolikom snagom da nas je silila na strahopoštovanje čak i kada ce prelamala kroz sedmostruki medij, u jednoj siromašnoj starici gledali smo nadzemaljsko biće zato što je bila unuka sestre Franca Šuberta, a na ulici smo ce osvrtali s najvećim poštovanjem čak i za sobarom Jozefa Kainca, koji ima tu sreću da lično bude u blizini najomiljenijega i najgenijalnijega među svim glumcima.

   Ja danas, naravno, tačno znam koliko je apsurdnosti bilo u tom oduševljenju bez izbora, koliko prosto međusobnog majmunisanja, koliko samo sportske slasti u nadmašivanju sebe sama, koliko detinjaste taštine da se, zahvaljujući bavljenju umetnošću, osetimo gordo uzvišeni nad prostačkom okolinom rođaka i nastavnika. Ali me još i danas čudi koliko smo, zahvaljujući toj prenapetosti literarne strasti, mi momčići znali, kako smo kroz to neprekidno diskutovanje i razglabanje rano prisvojili moć kritičkog razlikovanja. Sa sedamnaest godina, ja ne samo što sam poznavao svaku pesmu Bodlera ili Volta Vitmana, nego sam bitne , među njima znao napamet, i verujem da tokom čitavog svog daljeg života nisam više čitao tako intenzivno kao u tim školskim i univerzitetskim godinama. Mi smo sa jednom prirodnom razumljivošću prisno poznavali imena koja su došla do ugleda tek deceniju kasnije i pamtili smo čak i najefemernije stvari, sa toliko smo ih žara dohvatali. Jednom sam pričao svome cenjenom prijatelju Polu Valeriju koliko je, ustvari, staro moje literarno poznanstvo s njim; već pre trideset godina čitao sam i voleo njegove pesme. Valeri mi se dobrodušno nasmejao: „Nemojte da podvaljujete, dragi prijatelju! Ta moje pesme su se pojavile tek 1916.“ No onda se začudio kada sam mu opisao, u dlaku tačno što se tiče boje i formata, književni časopis u kome smo mi u Beču 1898 našli njegove pesme. „Ali njih jedva da je ko znao u Parizu“, rekao je začuđen, „kako ste ih onda mogli pribaviti vi u Beču?“ „Isto onako kao što ste vi, kao gimnazijalac u svojoj provincijskoj varoši, pribavili pesme Malarmea, koje je službena kritika isto tako malo poznavala“, mogao sam da mu odgovorim. On se složio sa mnom: „Mladi ljudi otkriju svoje pesnike, jer žele da ih otkriju“. Odista, mi bismo nanjušili svaki vetar još pre nego što pređe granicu, pošto smo neprekidno živeli napetih nozdrva. Nalazili smo novo, jer smo novo hteli, jer smo gladovali za nečim što će pripadati nama i samo nama — ne svetu naših otaca, našoj okolini. Poput izvesnih životinja, omladina ima izvrstan instinkt za preokrete u vremenu, i tako je naša generacija osetila, pre nego što su to znali naši nastavnici i univerziteti, da se sa starim stolećem okončava i nešto u pogledima na umetnost, da započinje revolucija ili u najmanju ruku revizija vrednosti. Dobri solidni majstori iz vremena naših otaca: — Gotfrid Keler u književnosti, Ibzen u drami, Johanes Brams u muzici, Lajbl u slikarstvu, Eduard fon Hartman u filozofiji — imali su u sebi, kako smo mi osećali, svu smotrenost sveta bezbednosti; uprkos njihovom tehničkom, njihovom duhovnom majstorstvu, nisu nas više zanimali. Instinktivno smo osećali da je njihov hladni, dobro temperirani ritam tuđ ritmu naše nemirne krvi, a ni sa ubrzanim tempom vremena nije više u sazvučju. A baš u Beču živeo je najbudniji duh mlađe nemačke generacije, Herman Bar, koji se kao kakav duhovni megdandžija besno tukao za sve što nastaje i dolazi; njegovom pomoću otvorena je u Beču „Secesija“, koja je na užas stare škole izložila impresioniste i poentiliste iz Pariza, Munha iz Norveške, Ropsa i sve moguće ekstremiste iz Belgije; na taj način bio je istovremeno utrven put njihovim omalovažavanim prethodnicima Greku i Goji. Odjednom smo se naučili novome gledanju, a jednovremeno, posredstvom Musorgskog, Debisija, Štrausa i Šenberga, novim ritmovima i zvukovnim bojama u muzici; u književnost je sa Zolom, Hauptmanom i Strindbergom prodro realizam, sa Dostojevskim slovenska demonija, sa Verlenom, Remboom, Malarmeom jedna dotad nepoznata sublimiranost i rafinovanost lirske izražajnosti. Niče je revolucionisao filozofiju; smelija, slobodnija arhitektura proklamovala je, mesto klasicističke pretrpanosti, celishodnu građevinu bez ornamenata. Odjednom je stari, udobni red bio ometan, dovedene su u pitanje njegove norme „estetski lepoga" (Hanzlik), koje su se dotle smatrale nepogrešivim, i dok su se zvanični kritičari naših „solidnih“ građanskih novina prepadali pred često drskim eksperimentima, i pokušavali da zagate nezadrživo strujanje anatemama na „dekadenciju“ ili „anarhiju“, mi mladi bacali smo se oduševljeno u valove tamo gde su se oni najbešnje penušali. Imali smo osećanje da počinje vreme za nas, naše vreme, u kome će mladi najzad doći do svojih prava. Tako je najedanput naša strast nemirnog traženja i traganja dobila smisao: mogli smo, mi mladi ljudi u školskim klupama, da se uključimo u te divlje i često rabijatne bitke za novu umetnost. Gde se god pokušavao kakav eksperiment, izvođenje Vedekinda, na primer, ili recitovanje nove lirike, tu bismo se mi neizostavno odmah našli sa svom snagom ne samo svojih duša nego još i svojih ruku; bio sam očevidac kada je pri prvom izvođenju jednog atonalnog mladićkog dela Arnolda Šenberga nekom gospodinu koji je žestoko piskao i zviždao, moj prijatelj Bušbek udario jednu isto toliku žestoku ćušku; svugde smo bili udarna grupa; i prethodnica svake vrste nove umetnosti, samo zato što je bila nova, samo zato što je htela da svet izmeni za nas koji smo sada dolazili na red da živimo život. Zato što smo osećali da „nostra res agitur“6.

   No bilo je još i nečeg drugog što nas je u toj umetnosti tako bezgranično interesovalo i fasciniralo: bila je to skoro isključivo umetnost mladih ljudi. U generaciji naših očeva pesnik ili muzičar dolazio bi do ugleda tek pošto bi „izdržao probu“, pošto bi se prilagodio laganom, solidnom pravcu ukusa građanskoga društva. Svi ljudi koje su nas učili da poštujemo ponašali su se i držali dostojanstveno. Nosili su svoje lepe sedinom protkane brade — Vilbrant, Ebers, Feliks Dan, Paul Hajze, Lenbah, ti danas već davno iščezli ljubimci onoga vremena — iznad svojih poetskih somotskih kaputa. Pravili su fotografije sa zamišljenim pogledom, uvek sa „dostojanstvenim" i „pesničkim“ držanjem, ponašali se kao dvorski savetnici i ekselencije, i kao ovi dobijali nizove ordenja. Mladi pesnici ili slikari ili muzičari, međutim, uzimali su se u obzir u najboljem slučaju kao „talenti koji mnogo obećavaju'“, pozitivno se priznanje, pak, privremeno odgađalo; to oprezno doba nije volelo da deli naklonosti pre vremena, pre osvedočavanja dugogodišnjim „solidnim" radom. Ali novi pesnici, muzičari, slikari behu svi mladi; Gerhart Hauptman, izronivši neočekivano iz potpune bezimenosti, zavladao je nemačkom pozornicom u tridesetoj godini, Štefan George, Rajner Marija Rilke imali su sa dvadeset tri godine — ranije dakle no što je čovek po austrijskom zakonu proglašavan punoletnim — književnu slavu i fanatične privrženike. U samom našem gradu nastala je preko noći grupa „Mladi Beč“, sa Arturom Šniclerom, Hermanom Barom, Rihardom Ber-Hofmanom, Peterom Altenbergom, u kojima je specifična austrijska kultura, jednim utančavanjem umetničkih sredstava prvi put našla evropski izraz. Pre svega nas je, međutim, fascinirala, zavodila, opijala i oduševljavala jedna figura, čudesni i jedinstveni fenomen Huga fon Hofmanstala, u kome je naša mladost gledala ostvarenje ne samo svojih najviših ambicija, no i apsolutno poetsko savršenstvo u liku jednoga vršnjaka.

   Pojava mladoga Hofmanstala jeste i ostaje znamenita kao jedno od velikih čuda ranog savršenstva; ja u svetskoj književnosti, osim Kitsa i Remboa, ne znam ni jedan primer slične nepogrešivosti u vladanju jezikom kod tako mlada čoveka, toliki raspon idealne ponesenosti, takvu prožetost poetskom supstancom do najslučajnijeg stiha, kao u toga divnoga genija koji se već u svojoj šesnaestoj i sedamnaestoj godini, neizbrisivim stihovima i jednom do danas još neprevaziđenom prozom, upisao u večite anale nemačkog jezika. Njegovo iznenadno započinjanje a u isto vreme već i usavršenje beše fenomen kakav jedva da će se desiti po drugi put u jednoj generaciji. Zato je nepojmljivost njegove pojave one koji su prvi o njoj obavešteni začudila kao kakav gotovo natprirodan događaj. Herman Bar mi je često pričao o čuđenju kada je za svoj časopis dobio upravo iz Beča članak od jednog njemu nepoznatog „Lorisa“ — javio publikovanje pod sopstvenim imenom nije u gimnaziji bilo dozvoljeno —; nikad među prilozima iz čitavog sveta nije primio ni jedan rad koji bi tako krilatim plemenitim jezikom, a takoreći ovlaš, prosuo toliko misaono bogatstvo. Ko je „Loris“, ko je taj nepoznati, pitao se on. Sigurno neki star čovek koji je godinama i godinama ćutke cedio svoja saznanja, koji je u tajanstvenoj izdvojenosti negovao najtananije esence jezika, do jedne skoro sladostrasne magičnosti. I takav mudrac, takav bogomdani pesnik živeo je u istome gradu, a on nikad o njemu nije čuo! Bar je odmah pisao nepoznatome, ugovorivši sa njim razgovor u jednoj kafani — čuvenoj kafani Grinštajdl, glavnome štabu mlade literature. Odjedanput je njegovom stolu, lakim brzim korakom, prišao jedan vitak, još golobrad gimnazijalac u kratkim dečačkim pantalonama, naklonio se, i glasom visokim, koji još nije mutirao, rekao škrto i odlučno: „Hofmanstal. Ja sam Loris.“ Još i godinama kasnije kada bi govorio o svojoj zapanjenosti, Bar bi bivao uzbuđen. Najpre nije hteo verovati. Gimnazijalac kome je svojstvena takva umetnost, takva dalekovidnost, takva dubina pogleda, takvo zaprepašćujuće poznavanje života pre života! A gotovo isto to govorio mi je i Artur Šnicler. U ono, vreme on je još bio lekar, pošto je izgledalo da mu prvi književni uspesi još ni u kom slučaju ne mogu zajemčiti egzistenciju; ali je već važio kao glava „Mladoga Beča“, i oni još mlađi rado mu se obraćahu za savet i ocenu. Kod slučajnih poznanika upoznao je visoko ižđikalog mladog gimnazijalca koji mu je pao u oči svojim hitrim razborom, pa kada je taj gimnazijalac zamolio za čast da mu može pročitati jedan mali pozorišni komad u stihovima, pozvao ga je rado u svoj momački stan, bez velikih očekivanja, razume se, — pa da, komad jednog gimnazijalca, sentimentalan i pseudoklasičarski, mislio je. Pozvao je nekoliko drugova; Hofmanstal se pojavio u svojim kratkim dečačkim pantalonama, malo nervozan i zbunjen, pa je počeo čitati. „Posle nekoliko minuta“, pričao mi je Šnicler, „odjednom smo oštro naćulili uši i izmenjali začuđene, gotovo preplašene poglede. Stihove takve savršenosti, takve nepogrešne plastičnosti, takve muzikalne proosećanosti nismo nikad čuli od živa čoveka, i čak jedva da smo ih smatrali mogućnima posle Getea. Ali još čudesnije od toga jedinstvenoga (i od tada na nemačkom jeziku ni od kog više nedostignutoga) majstorstva forme, beše poznavanje sveta, što je u dečaka koji preko dana sedi u školskoj klupi moglo da dolazi jedino iz magične intuicije." Kad je Hofmanstal završio, svi su ostali nemi. „Imao sam osećanje“, govorio mi je Šnicler, „da sam prvi put u životu susreo rođenog genija, i celog svog života nisam to više osetio tako silno.“ Onaj ko sa šesnaest godina ovako počinje — ili, bolje reći, ne počinje nego već u početku biva savršen — taj mora postati brat Šekspira i Getea. I zaista, izgledalo je da se savršenost sve više usavršava: posle prve stihovane drame, „Juče“, došao je grandiozni fragment „Ticijanove smrti“, u kome se nemački jezik uzdigao do italijanske blagozvučnosti, došle su pesme od kojih je za nas svaka pojedina bila događaj, i koje i danas još, posle decenija, znam napamet stih po stih, došle su male drame i oni članci što su na čudesno štedljivom prostoru od nekoliko desetina strana magički zgušnjavali bogatstvo znanja, nepogrešivo poznavanje umetnosti, širinu pogleda na svet: sve što je pisao taj gimnazijalac, taj student, beše kao kristal, prosvetljeno iznutra, tamno i užareno u isto vreme. Stihovi i proza svijahu se u njegove ruke kao mirisavi vosak sa Himeta, uvek je, nekim neponovljivim čudom, svaka pesma imala svoju pravu meru, nikad ništa premalo, nikad ništa previše, uvek se osećalo da ga na tim putevima u dotle neutrvene sfere tajanstveno vodi nešto nesvesno nešto nepojmljivo.

   Jedva mogu da izrazim kako je nas, koji smo sebe vaspitali da znamo osetiti vrednost, fascinirao takav fenomen. Jer čega bi opojnijega mogla doživeti jedna mlada generacija, nego što je saznanje da kraj sebe, među sobom, ima rođenog, čistog, sublimnog pesnika u svoj njegovoj telesnosti, njega koga su uvek zamišljali samo u legendarnoj formi Helderlina i Kitsa i Leopardija, nedokučivim, skoro kao kakav san i viziju? Zato se i sećam tako jasno dana kada sam Hofmanstala prvi put video lično. Bilo mi je šesnaest godina, i pošto smo upravo žudno progonili sve što je činio taj naš idealni mentor, neobično me je uzbudila mala skrivena beleška u novinama, da je u „Naučnom klubu“ zakazano njegovo predavanje o Geteu (za nas nepojmljivo da takav genij drži predavanje u tako skromnom okviru; u svom gimnazijalskom obožavanju očekivali smo da velika dvorana mora biti nabijena kada jedan Hofmanstal pristane da javno prisustvuje). Ali sam se ovom prilikom ponovo uverio koliko smo mi mali gimnazijalci, svojim procenjivanjem, svojim instinktom za trajne vrednosti, koji se — ne samo ovde — pokazao ispravnim, bili već isprednjačili pred širokom publikom i zvaničnom kritikom; u tesnoj dvorani sastalo se svega stotinak slušalaca: nije dakle bilo nužno da u svom nestrpljenju krenem već pola sata ranije no što treba, kako bih sebi osigurao mesto. Čekali smo neko vreme, a onda je kroz naše redove iznenada prišao katedri jedan vitak, po sebi neupadljiv mladić, i počeo tako neposredno da sam jedva imao vremena da ga čestito osmotrim. Sa svojim mekim, ne sasvim oformljenim brčićima i svojom elastičnom figurom, Hofmanstal je izgledao još mlađi nego što sam očekivao. Njegovo oštro izvajano, pomalo italijanski tamno lice izgledalo je napeto nervozom, a ovom utisku doprinosio je i nemir njegovih vrlo tamnih i kadifastih ali jako kratkovidih očiju; bacio se, takoreći, jednim jedinim zamahom u saopštavanje, kao kakav plivač u dobro poznatu bujicu, i što je duže govorio, gestovi mu postajahu slobodniji, držanje sigurnije; tek što je dospeo u duhovni elemenat, njega je (što sam kasnije često primećivao i u privatnom razgovoru) iz početne zbunjenosti grabila neka čudesna lakoća i poletnost, kako to uvek biva u inspirisanih ljudi. Samo sam još kod prvih rečenica primećivao da mu je glas nelep, ali već nas je govor uznosio tako visoko i slobodno da nismo više primećivali njegov glas a jedva da smo mu primećivali i lice. Govorio je bez rukopisa, bez pribeležaka, možda čak i bez tačnog pripremanja, ali je čarobno osećanje za formu njegove prirode svaku rečenicu savršeno zaokružavalo. Bleštavo se razmahivahu najodvažnije antiteze, da bi se zatim rešavale u jasnim a ipak iznenađujućim formulacijama. Čoveka je savladavalo osećanje da to što on daje pretstavlja samo slučajno dobačeni deo jedne mnogo veće punoće, i da bi on, okrilaćen kakav je bio i uzdignut u više sfere, mogao tako produžiti da govori još satima i satima a da ne osiromaši niti da nivo snizi. I u privatnim razgovorima, ja sam kasnijih godina osećao čarobnu moć toga „izumitelja tutnjavne pesme i varničavo spretnih dijaloga“, kako ga je veličao Štefan George; bio je nemiran, neskrašljiv, senzibilan, izložen svakom pritisku atmosfere, u privatnom ophođenju često zlovoljan i nervozan, i nije bilo lako približiti mu se. U času, međutim, kada bi ga neki problem zainteresovao, u njemu kao da se nešto palilo; jednim jedinim, poput rakete bleštavim usijanim uzletom trgao bi svaku diskusiju u visinu sfera njemu svojstvenih i samo njemu potpuno dostižnih. Osim ponekad sa Valerijem, koji je mislio odmerenije, kristalnije, i sa impetuoznim Kajzerlingom, ja nikad nisam doživeo razgovor sličnog duhovnog nivoa kao s njim. Sve je u tim istinski inspirisanim trenucima bilo konkretno blisko njegovom demonski budnom pamćenju, svaka knjiga koju je čitao, svaka slika koju je video, svaki pejzaž; jedna metafora vezivala se na drugu kao ruka na ruku, iza horizonta koji već izgledaše zatvoren uzdizahu se perspektive kao neočekivane kulise — na onom predavanju prvi put, a kasnije i prilikom ličnih susreta, ja sam u njemu zaista osećao „flatus“, dah neizmerljivoga što oživljava i oduševljava, razumom potpuno neuhvatljivoga.

   U izvesnom smislu Hofmanstal nikad nije prevazišao jedinstveno čudo koje je bio od svoje šesnaeste do valjda dvadesetčetvrte godine. Ja se ne divim manje nekim njegovim kasnijim delima, divnim člancima, fragmentu „Andreasa“, tome torzu možda najlepšeg romana na nemačkom jeziku, i pojedinim partijama njegovih drama; ali sa njegovim jačim vezivanjem za realno pozorište i za interesovanje njegovog vremena, sa jasnom svesnošću i ambicioniranošću njegovih planova, nestalo je nečeg od mesečarske sigurnosti, od čiste inspirisanosti onih prvih dečačkih pesama, a zajedno sa tim i od pijanstva i ekstaze naše sopstvene mladosti. Magičnim znanjem koje je svojstveno maloletnima mi smo unapred znali da je to čudo naše mladosti jedinstveno i u našim životima nepovratno.

   Balzak je na neuporediv način prikazao kako je primer Napoleona elektrisao čitavu jednu generaciju u Francuskoj. Za njega je bleštavi uspon jednog malog potporučnika Bonaparte do cara sveta značio ne samo triumf jedne ličnosti, nego pobedu ideje mladosti. Da čovek ne mora biti rođen kao princ ili knez pa rano izboriti moć, da može poticati iz ma koje male pa čak i siromašne porodice a sa dvadeset četiri godine čak postati general, sa trideset godina gospodar Francuske a uskoro i celog sveta, taj jedinstveni uspeh isterao je stotine iz njihovih malih zvanja i provincijskih gradova — potporučnik Bonaparte usijao je glave čitavoj jednoj mladeži. On ju je gonio jednom povišenom častoljublju, stvorio je generale za Veliku armiju, i junake i ariviste za Comédie Humaine. Vazda će jedan jedini mlad čovek koji na nekom području uvek u prvom zamahu dosegne što je dotle bilo nedosegnuto, samom činjenicom svoga uspeha ohrabriti svu mladež oko sebe i iza sebe. U tom smislu Hofmanstal i Rilke značili su izvanredan potstrek našim još neprevrelim energijama. Ne nadajući se da će ikada iko od nas ponoviti Hofmanstalovo čudo, mi smo ipak crpeli snagu iz njegove čisto telesne egzistencije. Ona je upravo optički dokazivala da je postojanje pesnika mogućno i u naše vreme, u našem gradu, u našoj sredini. Njegov otac, direktor banke, poticao je, konačno, iz istog jevrejskog građanskog sloja kao i mi ostali, genij je odrastao u kući sličnoj našima, sa istim takvim nameštajem i istim staleškim moralom, pohađao je istu takvu sterilnu gimnaziju, učio iz istih udžbenika i sedeo osam godina u istim onim klupama, nestrpljiv slično kao i mi, slično pasioniran za sve duhovne vrednosti, i gle, uspelo mu je, još dok je morao da dere pantalone po tim klupama i da trupka naokolo po gimnastičkoj dvorani, tim uzletom u bezgranično prevaziđe prostor i njegovu tesnoću, i grad i porodicu. Posredstvom Hofmanstala bilo nam je demonstrirano, u neku ruku ad oculos7, da je u našim godinama, pa čak i u tamničkoj atmosferi jedne austrijske gimnazije, principijelno mogućno stvoriti poeziju, pa i poetsko savršenstvo. Mogućno je, štaviše, — da ogromne primamljivosti za dečačku dušu! — biti već štampan, već slavljen, već čuven dok se kod kuće i u školi još važi za poluodraslo, neznatno biće.

   Rilke pak pretstavljaše za nas ohrabrenje druge vrste, koje je dopunjavalo ono Hofmanstalovo na jedan umirujući način. Jer da se takmiči sa Hofmanstalom, to bi čak i najdrskijem među nama izgledalo blasfemno. Znali smo: on je jedinstveno čudo rano sazrele dovršenosti, koje ne može da se ponovi, i kada bismo god mi šesnaestogodišnjaci uporedili svoje stihove sa onima proslavljenima što ih je on napisao kada je bio naših godina, preplašili bismo se od stida; na isti način osećasmo se poniženi u svome znanju pred njegovim orlovskim letom kojim je još u gimnaziji premerio duhovne prostore sveta. Rilke, naprotiv, počeo je da piše i objavljuje pesme doduše takođe rano, sa sedamnaest ili osamnaest godina. Ali ti rani Rilkeovi stihovi bili su u poređenju sa Hofmanstalovima, pa čak i u apsolutnom smislu, nezreli, detinjski naivni stihovi, u kojima se samo uz popustljivost moglo otkriti nekoliko tankih zlatnih žila talenta. Tek postepeno, u dvadeset drugoj, dvadeset trećoj godini počeo je taj čudesni, od nas bezgranično voljeni pesnik da se lično oblikuje; sve to je za nas značilo ogromnu utehu. Nije dakle nužno biti savršen već u gimnaziji, mogućno je poput Rilkea napipavati, pokušavati, uobličavati se, uzdizati se. Nije bilo nužno smesta dići ruke od sebe ako je ono što se u prvi mah pisalo nedovoljno, nezrelo, neodgovorno, i možda je bilo mogućno umesto hofmanstalskog čuda ponoviti u sebi mirni, normalni uspon Rilkea.

   Jer da smo svi već odavno počeli pisati ili pevati, muzicirati ili recitovati, to je bilo po sebi razumljivo; ta za mladež je neprirodno već i svako pasivno-pasionirano držanje, pošto joj u biti leži da utiske ne samo prima nego i uzvraća na produktivan način. Voleti pozorište, znači za mlade ljude u najmanju ruku želju i san: raditi i sam na pozorištu ili za pozorište. Ekstatično divljenje talentu u svakoj formi, vodi ih neodoljivo da sebe same ispitaju, ne bi li otkrili traga ili mogućnosti te najodabranije esence u sopstvenom neispitanom telu ili u napola još zamračenoj duši. Tako je u našem razredu, u skladu sa bečkom atmosferom i s naročitim uslovljenostima onoga vremena, nagon za umetničkom produkcijom postao upravo epidemičan. Svaki je u sebi tražio talent i pokušao da ga razvije. Četvorica ili petorica među nama hteli su da postanu glumci. Oni su podražavali dikciju glumaca našega Burgteatra, recitovali su i deklamovali bez prestanka, krišom su već uzimali časove iz glume i za vreme školskih odmora improvizovali sa podeljenim ulogama čitave scene klasika, uz koje smo mi ostali sačinjavali radoznalu ali strogo kritičku publiku. Dvojica ili trojica behu odlično izučeni muzičari, ali se još nisu bili odlučili hoće li postati kompozitori, virtuozi ili dirigenti; njima zahvaljujem prva znanja o novoj muzici, koja je sa oficijelnih koncerata Filharmoničara još bila strogo progonjena, — dok su oni opet od nas pribavljali tekstove za svoje pesme i horove. Drugi jedan, sin tada vrlo čuvenog slikara višeg društva, punio nam je za vreme časova sveske crtežima i portretirao sve buduće genije razreda. Ali je daleko najsnažnija bila literarna delatnost. Zahvaljujući uzajamnom podbadanju za sve brže usavršavanje, i uzajamno primenjivanoj kritici na svaku pojedinu pesmu, nivo što smo ga dosezali sa sedamnaest godina daleko je prevazilazio diletantski, i kod pojedinih se zaista približavao prihvatljivom delu. To je pokazivala već i činjenica da su naše proizvode prihvatali, štampali i — evo najubedljivijeg dokaza — čak i honorisali ne tek samo opskurni provincijski listići, nego i vodeće revije nove generacije. Jedan moj drug, F. A., koga sam obožavao kao genija, blistao je na prvom mestu u „Pan“-u, kolosalnom luksuznom časopisu, pored Demela i Rilkea, drugi jedan, A. M., prodro je pod pseudonimom August Eler, u najnepristupačniju, najeklektičniju od svih nemačkih revija „Blätter für die Kunst“, koju je Štefan George zadržavao isključivo za svoj sedmostruko prorešetani krug. Treći, ohrabren od Hofmanstala, napisao je dramu o Napoleonu, četvrti novu estetsku teoriju i značajne sonete, ja sam prodro u „Gesellschaft", vodeći list Moderne, i u „Zukunft“ Maksimilijana Hardena, u taj nedeljnik sa odlučujućom ulogom u političkoj i kulturnoj istoriji nove Nemačke. Pogledam li danas unazad, moram prosuditi sasvim objektivno da je suma našeg znanja, profinjenost naše literarne tehnike, da je umetnički nivo bio za sedamnaestogodišnjake začudan i objašnjiv jedino potstrekačkim primerom one fantastično rane zrelosti Hofmanstalove, koji nas je, da bismo jedan za drugog bar nešto pretstavljali, silio na strasno upinjanje do krajnjih granica. Vladali smo svim majstorijama i ekstravagantnostima i smelostima jezika, isprobali smo u nebrojenim pokušajima tehniku svake forme stiha, sve stilove od pindarskog patosa do proste dikcije narodne pesme, u svakodnevnom izmenjivanju svojih produkata ukazivali smo jedan drugome na uzgredne neskladnosti i diskutovali svaku metričku pojedinost. Dok su naši čestiti nastavnici još prostodušno obeležavali crvenim mastilom izostavljene zapete u našim školskim zadaćama, mi smo jedan drugog kritikovali sa takvom strogošću, poznavanjem umetnosti i akribijom kako to nije činio ni jedan od zvaničnih literarnih prvosveštenika naših velikih dnevnih listova sa klasičnim remek-delima. Čak i njih, već uvedene i slavne kritičare, mi smo poslednjih školskih godina, svojim fanatizmom. daleko prestigli u stručnom ocenjivanju i u izražajnoj moći stila.

   Ovaj zaista istiniti opis našeg ranog sazrevanja u literaturi mogao bi možda da zavede na mišljenje da smo mi bili neko naročito čudo od razreda. Ali mi to nismo uopšte bili. U ono vreme se u desetini susednih škola u Beču mogao zapaziti isti fenomen istoga fanatizma i istog rano sazrelog dara. To nije mogla biti slučajnost. U pitanju je bila jedna naročito srećna atmosfera, uslovljena umetničkim humusom grada, nepolitičkim vremenom, potstrekačkom konstelacijom duhovne literarne preorijentacije na prekretu vekova, koja se u nama hemijski spajala sa imanentnom voljom za stvaranje, što ustvari skoro nužno pripada tome dobu starosti. U vreme puberteta, pesničko ili nagon za pesničkim prožima ustvari svakog mladog čoveka, najčešće razume se samo kao prolazan talas, i retko se dešava da takva sklonost preživi doba mladosti, pošto je i sama tek jedna emenacija mladosti. Od naših pet glumaca u školskim klupama nije posle ni jedan postao glumac na pravoj pozornici, pesnici „Pan“-a i „Blätter für die Kunst“-a8 nasukali su se posle toga zapanjujućeg prvog uzleta kao čestiti advokati ili činovnici koji se danas možda melanholično ili ironično smeše svojim nekadašnjim ambicijama — ja sam jedini među svima u koga se produktivna strast održala i za koga je ona postala smislom kao i jezgrom čitavog jednog života. Ali sa kakvom se još zahvalnošću sećam toga drugarskoga kruga! Kako mnogo mi je on pomogao! Kako su mi te vatrene diskusije, to divlje nadmetanje, to uzajamno divljenje i kritikovanje rano izvežbali ruku i nerv, koliko mi dali uvida i pregleda nad duhovnim kosmosom, kako nas poletno uzdigli nad pustoš i tugu naše škole! „Umetnosti, kolike sive čase...“, — kad god zazvuči ova besmrtna Šubertova pesma, ja u nekoj vrsti plastične vizije vidim nas u našim bednim školskim klupama, pognutih ramena, a zatim na putu kući, zračnih, uzbuđenih pogleda, kako kritikujemo pesme, recitujemo, strasno zaboravljajući sve sputanosti prostorom i vremenom, zaista „izmičući u jedan bolji svet“.

   Takva monomanija umetničkog fanatizma, takvo do apsurda uzvitlano precenjivanje estetskih vrednosti moglo se iživljavati naravno samo na uštrb interesovanja koja su bila normalna za naše godine. Upitam li se danas, kako smo nalazili vremena da pročitamo sve te knjige, kada nam je dan već bio pretrpan školskim i privatnim časovima, meni postaje jasno da smo to činili na štetu svoga sna a time i svoje fizičke svežine. Nije se nikad dogodilo, pa makar ujutro morao ustati u sedam, da lektiru ostavim iz ruku pre jednog ili dva sata noću — rđav običaj što sam ga, uostalom, tada za svagda prihvatio, da čak i u najkasnije doba noći čitam sat-dva. Ne sećam se, tako, da sam ikada pošao u školu drukčije nego neispavan i sasvim oskudno umiven, poteran u poslednjem trenutku i gutajući u trku hlebac sa puterom; nikakvo čudo što smo kraj sve naše intelektualnosti svi mi izgledali suvi i zeleni kao nezrelo voće, a osim toga i prilično zapušteni u odevanju. Jer svaku paru džeparca trošili smo na pozorište, na koncerte ili knjige, a s druge strane smo malo polagali na to da se dopadnemo devojkama, mi koji smo želeli da imponujemo svakako višim instancama. Šetanje s mladim devojkama činilo kam se da je gubljenje vremena, jer mi smo, u svojoj intelektualnoj drskosti, drugi pol otprve smatrali duhovno manje vrednim i nismo hteli da svoje dragocene časove traćimo u plitkom razgovoru. Do kolikog smo stepena ignorisali sve što je u vezi sa sportom, neće biti lako objasniti današnjem mladom čoveku. Kao što je poznato, u prošlom veku talas sporta još nije bio prešao iz Engleske na naš kontinent. Nije bilo stadiona na kome bi stotina hiljada ljudi besnela od oduševljenja kada jedan bokser drugoga tresne pesnicom u vilicu; novine još nisu slale dopisnike da o jednoj utakmici hokeja napišu stupce izveštaja homerovskog poleta. Rvačke utakmice, atletičarska udruženja, rekordi u dizanju tereta važili su u naše vreme još kao stvar predgrađa, i njihovu publiku sačinjavali su ustvari mesari i nosači; jedino bi plemenitiji, aristokratičniji kasački sport nekoliko puta godišnje izmamio na trkalište takozvano „bolje društvo“, ali ne i nas kojima se svaka fizička delatnost činila čistim gubljenjem vremena. Sa trinaest godina, kada je kod mene počela ta intelektualno-literarna infekcija, prestao sam da odlazim na klizanje, a novac što su mi ga roditelji odobrili za časove igranja trošio sam za knjige, u osamnaestoj još nisam umeo plivati, plesati, igrati tenis; i danas još niti znam da vozim bicikl niti da šofiram, i u oblasti sporta može da me posrami svaki desetogodišnjak. Čak i danas, 1941, meni je krajnje nejasna razlika između bezbola i futbala, između hokeja i poloa, a onaj deo novina posvećen sportu, sa njegovim neobjašnjivim šiframa, izgleda mi kao da je pisan na kineskom. U pogledu svih sportskih rekorda brzine i veštine ostao sam nepokolebljivo na stanovištu persijskoga šaha, koji je, kada su hteli da ga privole da prisustvuje jednom derbiju, izjavio istočnjački mudro: „Čemu? Pa ja znam da jedan konj može da trči brže nego drugi. A koji, to mi je sve jedno.“ Isto tako prezira dostojno kao što je treniranje tela izgledalo nam je i traćenje vremena u igri; jedino je šah u našim očima uživao izvesnu milost, pošto je zahtevao duhovni napor; i — što je još apsurdnije — mada smo se osećali budućim ili u svakom slučaju potencijalnim pesnicima, malo smo marili za prirodu. Tokom svojih prvih dvadeset godina video sam od čarobne okoline Beča koliko i ništa; najlepši i najvreliji letnji dani, kada je grad stojao napušten, imali su za nas čak i posebnu čar, pošto smo tada novine i revije u kafani dobijali brže i obilatije. Trebalo mi je još godina i decenija pa da ponovo uspostavim ravnotežu prema toj detinjasto žudnoj prenapetosti i da unekoliko nadoknadim neizbežnu fizičku nespretnost. Ali uglavnom se nisam nikada pokajao zbog toga fanatizma, zbog tog življenja samo-očima i samo-živcima u toku svog gimnazijskog vremena. Ono mi je usadilo u krv jednu strast za duhovne vrednosti, koju nikad više ne bih hteo da izgubim, i sve što sam od tada pročitao i naučio stoji na temeljima onih godina. Što čovek propusti u mišićima, to kasnije još može da nadoknadi; dok se, naprotiv, uzmah ka duhovnim regionima i unutrašnja prijemljivost uvežbavaju jedino u onim odlučujućim godinama formiranja, i samo će onaj ko je rano naučio da široko razapinje dušu moći docnije u sebi obuhvatiti ceo svet.

   Da se u umetnosti priprema nešto novo, nešto što je strasnije, problematičnije, zavodljivije od onoga što je zadovoljavalo naše roditelje i našu okolinu, to je bio suštinski doživljaj naših mladih godina. Budući, međutim, fascinirani tim jednim isečkom života, mi nismo primećivali da su ti preobražaji u estetskom prostoru samo prvi treptaji i prethodnici mnogo dalekosežnijih promena koje će uzdrmati a najzad i uništiti svet naših otaca, svet bezbednosti. U našoj staroj Austriji počelo je da se priprema značajno preslojavanje. Mase koje su decenijama ćutke i poslušno prepuštale gospodarenje liberalnom građanstvu, postajale su najedanput nemirne, one se organizovahu i zahtevahu svoje pravo. Baš u poslednjoj deceniji politika je udarila u zatišje udobnog života oštrim, naglim vihorima. Novo stoleće tražilo je nov red, novo vreme.

   Prvi veliki masovni pokret u Austriji bio je socijalistički. Dotle se netačno nazvano „opšte" pravo glasa u nas davalo samo imućnima koji su mogli da iskažu izvesnu visinu poreza. Advokati i ekonomi, međutim, koje je ta klasa birala, verovali su iskreno i pošteno da su u parlamentu govornici i zastupnici „naroda“. Oni su se mnogo gordili što su obrazovani, a po mogućnosti akademski obrazovani ljudi, polagali su na dostojanstvo, uljudnost i dobru dikciju; zasedanja parlamenta tekla su, tako, kao debatne večeri u nekom otmenom klubu. Zahvaljujući svom liberalističkom verovanju u svet koji je usled tolerancije i razuma neminovno napredan, ti građanski demokrati pošteno su verovali da će malim koncesijama i postepenim poboljšanjima na najbolji način podizati blagostanje svih podanika. No oni su potpuno zaboravljali da pretstavljaju samo pedeset ili sto hiljada dobro situiranih ljudi u velikim gradovima a ne stotine hiljada i milione cele nacije. U međuvremenu je mašina učinila svoje, okupivši ranije rastureno radništvo oko industrija; pod voćstvom jednog eminentnog čoveka, dra Viktora Adlera, u Austriji je obrazovana Socijalistička partija, da sprovede zahteve proletarijata, koji je tražio pravo glasa zaista opšte i za svakog jednako; tek što je to bilo odobreno, ili bolje reći iznuđeno, postalo je jasno koliko je liberalizam tanak, ma koliko značajan sloj. Sa njim je iz političkog života nestalo popustljivosti, sada su se interesi sudarali grubo, počinjala je borba.

   Još se, iz najranijeg detinjstva, sećam dana koji je za Austriju doneo odlučujući obrt u usponu Socijalističke partije; da bi prvi put optički prikazali svoju moć i masu, radnici su bacili parolu koja je prvi maj označila praznikom radnog naroda, i odlučili da u zbijenim redovima pođu u Prater, i to u glavnu aleju gde su inače u lepim širokim drvoredima kestenova korzirali samo ekipaži aristokratije i bogatog građanstva. Od toga saopštenja čestito liberalno građanstvo bilo je paralisano užasom. Socijalisti, ta reč je u ono vreme u Nemačkoj i Austriji imala nešto od krvavog terorističkog prizvuka, kao ranije reč jakobinci ili kasnije reč boljševici; u prvom trenutku nije se mogla ni zamisliti mogućnost da će ta crvena rulja iz predgrađa svoj marš izvesti bez paljenja kuća, pljačkanja trgovina i svih nasilništava koja se daju zamisliti. Neka vrsta panike uzela je maha. Policija celoga grada i okoline postavljena je u Praterskoj ulici, vojska pod oružjem držana je u rezervi. Nijedan ekipaž, nijedan fijaker nije se usudio u blizinu Pratera, trgovci su spustili gvozdene roloe pred radnjama, i ja se sećam da su roditelji nama deci strogo zabranili da stupimo na ulicu u taj dan užasa koji će možda videti Beč u plamenu. Ali ništa se nije desilo. Radnici sa svojim ženama i decom odmarširali su u Prater u zbijenim četvororedima i u primernoj disciplini, svaki sa crvenim karanfilom, partijskim znakom, u rupici kaputa. U maršu su pevali Internacionalu, no potom su deca u lepom zelenilu „Nobel-aleje“, koja im je sad prvi put postala pristupačna, prešla na svoje bezbrižne školske pesme. Nikog nisu vređali, nikog tukli, nijedna ruka nije se stisla u pesnicu; drugarski su se na njih smejali policajci i vojnici. Zahvaljujući tom besprekornom držanju, građanstvo posle toga nije više moglo da radništvo žigoše kao „revolucionarnu rulju"; došlo je — kao uvek u staroj mudroj Austriji — do uzajamnih ustupaka: još ne beše otkriven današnji sistem premlaćivanja i istrebljivanja, još je (naravno sve bleđe) čak i u partijskih vođa bio živ ideal čovečnosti.

   Tek što je iskrsao crveni karanfil kao partijska oznaka, već se iznenada u rupicama kaputa pojavio drugi cvet, beli karanfil, znak pripadnosti Hrišćansko-socijalnoj partiji (nije li dirljivo da se u ono vreme za partijske značke biralo cveće, umesto čizama, bodeža i mrtvačkih glava). Hrišćansko-socijalna partija, kao skroz malograđanska, bila je ustvari samo organski protivpokret proleterskome pokretu, i u osnovi, isto kao i onaj, produkt pobede mašine nad rukama. Jer dok je mašina, obuhvativši velike mase u fabrikama, dala radnicima moć i socijalni uspon, ona je istovremeno ugrozila mali zanat. Velike robne kuće i masovna produkcija postali su propast za srednji stalež i male majstore sa njihovom ručnom izradom. Tog nezadovoljstva i brige dočepao se jedan vešt i popularan vođ, dr Karl Liger, i parolom „Malom čoveku mora da se pomogne", povukao za sobom čitavo malograđanstvo i rasrđeni srednji stalež, u kojih je zavist prema imućnima bila mnogo manja od straha da će iz svoje pripadnosti građanstvu potonuti u proletarijat. Bio je to tačno isti sloj prestrašenih što ga je kasnije, kao prvu široku masu, okupio Adolf Hitler, a Karl Liger je i inače bio njegov uzor na taj način što ga je naučio pogodnosti antisemitske parole, koja je nezadovoljnim malograđanskim krugovima optički ukazivala na jednog protivnika, a s druge strane i u isto vreme neprimetno odvraćala pažnju sa velikih posednika i feudalnog bogatstva. Ali čitava vulgarizacija i brutalizacija današnje politike, stravični pad unazad našega veka pokazuje se baš u poređenju obaju likova. Karl Liger, impozantna pojava sa svojom plavom punom bradom — „lepi Karl“, kako ga je zvao narodski Beč — imao je akademsko obrazovanje i nije uzalud išao u školu u vremenu koje je duhovnu kulturu stavljalo iznad svega. Umeo je da govori popularno, bio je žustar i duhovit, ali čak ni u najžešćim govorima — ili onima koji su se u to vreme smatrali žestokim — nikad nije prekoračio granicu pristojnosti, a svoga Štrajhera9, nekog mehaničara Šnajdera, koji je operisao bajkama o ritualnim ubistvima i sličnim vulgarnostima, brižljivo je držao na uzdi. Ispravan i skroman, on je prema svojim protivnicima uvek očuvao izvesnu gospodstvenost, i njegov zvanični antisemitizam nikad ga nije sprečavao da prema svojim ranijim prijateljima Jevrejima ostane dobronameran i predusretljiv. Kada je njegov pokret najzad osvojio bečko opštinsko veće i on bio izabran za gradonačelnika — pošto je car Franc Jozef, koji se gnušao antisemitske tendence, dva puta odbio da ga sankcioniše — njegovo upravljanje gradom ostalo je besprekorno pravično i čak primerno demokratično; Jevreji, koji su drhtali pred tim triumfom antisemitske partije, uživali su i dalje istu ravnopravnost i ugled. Otrov mržnje i volja za uzajamnim potpunim uništenjem nisu još bili prodrli u krvotok vremena.

   No već se bio pomolio treći jedan cvet, plavi različak, omiljeni cvet Bizmarkov i oznaka Nemačke nacionalne partije, koja je — samo to onda nismo shvatili — bila svesno revolucionarna, i koja ;je brutalnom udarnom snagom radila na razaranju Austrijske monarhije u korist jedne — pre Hitlera zamišljene — Velike Nemačke pod pruskim i protestantskim voćstvom. Dok se Hrišćansko-socijalna stranka bila ukotvila u Beču i u unutrašnjosti, a Socijalistička u industrijskim centrima, Nemačka nacionalna imala je sledbenike skoro isključivo u češkim i alpijskim ivičnim oblastima; brojčano slaba, ona je svoju" neuglednost nadoknađivala divljom agresivnošću i bezmernom brutalnošću. Nekolicina njenih poslanika postali su teror i (u starome smislu) sramota austrijskog parlamenta; iz njihovih ideja, iz njihove tehnike potekao je Hitler, takođe pogranični Austrijanac. Od Georga Šenerera preuzeo je on poklič „Ocepljenje od Rima!“, za kojim su u ono vreme, da bi najedili cara i kler, hiljade nemačkih nacionala išli s nemačkom pokornošću, prelazeći iz katoličanstva u protestantizam, od njega je preuzeo antisemitsku rasnu teoriju — „u rasi leži sva svinjarija“, rekao le njegov slavni uzor —, od njega, pre svega, upotrebu bezobzirnih i slepo agresivnih jurišnih odreda, i sa njima princip da se terorom jedne male grupe zastraši brojno daleko nadmoćna ali humano-pasivna većina. Što su za nacionalsocijalizam činili SA-ovci, rasterujući gumenim batinama zborove, napadajući noću i premlaćujući protivnike, o tome su se za nemačke nacionaliste starali članovi studentskih bratstava, koji su pod zaštitom akademskog imuniteta uspostavili besprimeran batinaški teror, i prilikom svake političke akcije na prvi poziv nastupali organizovani na vojnički način. Grupisani u takozvane „buršenšafte“, oni su, sa svojim isečenim licima, našljokani i brutalni, vladali aulom, pošto nisu kao drugi nosili samo trake i kape, već bili naoružani čvrstim, teškim štapovima; provocirajući bez prestanka, udarali su čas na studente Slovene, čas na Jevreje, katolike, Italijane, a ovi su, ne mogući da se brane, morali da beže sa univerziteta. Prilikom svakog „provoda“ (kako se nazivahu te subotnje studentske parade) potekla bi krv. Policija, koja zahvaljujući staroj privilegiji univerziteta nije smela da stupi u aulu, morala je da gleda spolja skrštenih ruku mahnitanje tih kukavnih bukača, i mogla je da se ograniči isključivo na odnošenje ranjenih, koje su ti nacionalni rowdy bacali krvave niza stepenice na ulicu. Gde bi god sićušna ali drekavačka Nemačka nacionalna stranka htela u Austriji nešto da iznudi, slala bi u prethodnicu taj studentski jurišni odred. Kada je grof Badeni, uz pristanak cara i parlamenta, odlučio da izda jednu uredbu o jezicima, koja je trebalo da stvori mir među nacijama Austrije, i koja bi postojanje Monarhije verovatno produžila za još nekoliko decenija, ta šaka mladih, napujdanih detića zaposela je Ringštrase. Morala je da izađe konjica, seklo se sabljama i pucalo. Ali je u onoj tragično slaboj i dirljivo liberalnoj eri gnušanje prema svakom nasilničkom metežu i svakom krvoproliću bilo tako veliko, da je vlada pred terorom nemačkih nacionala ustuknula. Pretsednik vlade podneo je ostavku, a uredba o jezicima, iako sasvim lojalna, bila je povučena.

   Provala brutalnosti u politiku mogla je da zabeleži svoj prvi uspeh. Svi podzemni rascepi i naprsline među rasama i klasama, što ih je epoha pomirljivosti sa toliko truda zataškavala, behu se otvorili i pretvorili u ponore i provalije. Tih poslednjih decenija uoči novoga veka u Austriji je u stvarnosti već bio otpočeo rat svih protiv sviju.

   Ali mi mladi, potpuno. učaureni u svoje literarne ambicije, malo smo primećivali od tih opasnih promena u našoj postojbini: gledali smo samo u knjige i slike. Za političke i socijalne probleme imali smo malo interesovanja: šta bi te drečave kavge mogle da znače u našim životima? Grad se uzbuđivao o izborima, a mi smo odlazili u biblioteke. Mase su se dizale, a mi smo pisali i diskutovali pesme. Nismo videli plamene znakove na zidu, gostili smo se, kao nekad kralj Belzacar, bezbrižno svima dragocenim jestivima umetnosti, bez ijednog nespokojnog pogleda napred. I tek kada su se, decenijama kasnije, krov i zidovi survali nad nama, spoznali smo da su temelji davno bili podriveni i da je sa novim vekom istovremeno počeo slom individualne slobode u Evropi.

EROS MATUTINUS

   Za vreme tih osam srednjoškolskih godina odigrala se bila u svakom među nama jedna čisto lična činjenica: od desetogodišnje dece postali smo šesnaestogodišnji, sedamnaestogodišnji, osamnaestogodišnji stasali mladići, i priroda je počela da najavljuje svoja prava. To buđenje puberteta izgleda, međutim, kao da je skroz privatan problem, sa kojim svaki čovek, rastući, ima da se izbori na svoj sopstveni način, i na prvi pogled sasvim nepodoban za javno raspravljanje. Ali za našu generaciju ta kriza je prerasla svoju stvarnu sferu. Ona je istovremeno izazvala buđenje u drugom jednom smislu, poučivši nas prvi put da društveni svet u kome smo odrasli i njegove konvencije posmatramo sa više kritičkog smisla. Deca, pa čak i mladi ljudi, skloni su, uopšte uzeto, da se najpre s respektom prilagode zakonima svoje sredine. No oni će se nametnutim konvencijama podvrgavati samo dotle dok vide da ih se i svi drugi časno pridržavaju. Jedna jedina neistinitost kod učitelja ili kod roditelja potstaći će neizostavno mlada čoveka da čitav svet koji ga okružuje osmotri nepoverljivim pa zato i oštrijim pogledom. I nama nije trebalo dugo da da otkrijemo kako svi autoriteti kojima smo dotle poklanjali poverenje, kako škola, porodica i javni moral, u toj jednoj tački seksualnosti ispoljavaju čudnu neiskrenost, pa čak i više: da i od nas u tom pogledu zahtevaju tajenje i prikrivanje.

   Jer drukčije se o tim stvarima mislilo pre trideset i četrdeset godina nego u našem današnjem svetu. Možda se nije ni u jednoj oblasti javnog života,nizom faktora kao što su emancipacija žene, Frojdova psihoanaliza, sportski kult tela, osamostaljivanje omladine — odigrao u toku jednog jedinog ljudskog veka tako totalan preobražaj kao u pogledu međusobnog odnosa polova. Pokušamo li da formulišemo razliku između građanskog morala devetnaestog veka, koji je u svojoj biti bio viktorijanski, i slobodnijih, neusiljenijih pogleda koji važe danas, stanju stvari ćemo prići možda najbliže ako kažemo da je ona epoha, iz osećanja unutrašnje nesigurnosti, bojažljivo izbegavala problem seksualnosti. Raniji, još iskreno religiozni periodi, pogotovo oni strogo puritanski, olakšavali su sebi posao. Prožeti poštenim uverenjem da je čulna želja žaoka đavola, a telesno uživanje razvrat i greh, autoriteti srednjega veka prilazili su tom problemu otvoreno, namećući svoj čvrsti moral krutom zabranom i — naročito u kalvinističkoj Ženevi — svirepim kaznama. Naš vek, naprotiv, kao tolerantnija, odavno ne više vragobojažljiva a jedva još bogobojažljiva epoha, nije više nalazio hrabrosti za tako radikalnu anatemu, ali je u seksualnosti gledao jedan anarhističan i stoga narušavajući element, koji ne može da se uklopi u njegovu etiku, kome se ne bi smelo dozvoliti da slobodno vršlja usred bela dana, pošto svaka forma slobodne, vanbračne ljubavi protivreči građanskoj „pristojnosti“. U tom rascepu, pak, ono vreme je pronašlo jedinstven kompromis. Ograničilo je svoj moral na to da mladom čoveku doduše ne zabrani upražnjavanje njegove vita sexualis, ali je zahtevalo da on tu mučnu stvar obavlja na neupadljiv način. Ako seksualnost već nije mogla da se ukloni iz svega, onda je ona trebalo da ne bude vidljiva bar u njihovom moralnom svetu. Bio je dakle uspostavljen prećutni sporazum da se o tom sablažnjivom kompleksu ne raspravlja ni u školi, ni u porodici, ni u javnosti, i da se suzbije sve što bi moglo potsetiti na njegovo postojanje.

   Lako je nama da se smeškamo nedotupavnosti te naivne tehnike prećutkivanja, nama koji od Frojda naovamo znamo da onaj ko nastoji da prirodne nagone potisne iz svesti, neće njih time ni u kom slučaju ukloniti, nego samo opasno pomeriti u potsvest. Ali devetnaesti vek se bio pošteno spetljao u zabludu da je racionalističkim putem mogućno rešiti sve konflikte, i da će se što boljim sakrivanjem prirode tim bolje ublažiti njene anarhične snage; mladi ljudi će, dakle, zaboraviti sopstvenu seksualnost ako ne budu posvećeni u njeno postojanje. U toj zabludi da ublažavanje treba postići neznanjem, sjedinile su se sve ustanove u zajednički bojkot hermetičkim ćutanjem. Škola i crkveno dušebrižje, saloni i pravosuđe, novine i knjige, moda i običaji, izbegavahu iz principa svako pominjanje tog problema, pa se čak i nauka, čiji bi ustvari zadatak baš trebalo da bude da svim problemima priđe jednako bespristrasno, sramno priključila tome „Naturalia sunt turpia“10. I ona je kapitulirala izgovarajući se da je obrađivanje takvih skabroznih tema ispod časti nauke. Po kojim god knjigama onoga vremena listali, po filozofskim, pravnim, pa čak i medicinskim, naći ćete podjednako da se svako raspravljanje plašljivo izbegava. Stručnjaci iz krivičnog prava, kada bi na kongresima diskutovali o metodima humanizovanja zatvora i o moralnim povredama u zatvorskom životu, plašljivo bi šmugnuli mimo problema oko koga se ustvari sve okreće. Isto su se tako malo usuđivali da priznaju stanje stvari i lekari za živčane bolesti, mada im je etiologija pojedinih histeričnih oboljenja u mnogim slučajevima bila potpuno jasna, i treba pročitati kod Frojda kako mu je čak i njegov uvaženi učitelj Šarko u privatnom razgovoru priznao kako on, istina, dobro zna šta je pravi uzrok, ali da to nikada nije javno rekao. Na iskreno prikazivanje smela je da,se usudi najmanje — u ono vreme tako nazivana — „lepa“ književnost, jer je bila upućivana isključivo na domen estetski lepoga. Dok se u ranijim vekovima pisci nisu libili da daju iskrene i obuhvatne slike prosvećenosti u svome vremenu, dok se kod Defoa, kod opata Prevoa, kod Fildinga i Retif de la Bretona još susreću nekrivotvoreni opisi stvarnih prilika, ta epoha je smatrala da se pokazivati sme samo ono što je „osećajno" i „uzvišeno“, a ne i mučno i istinito. Zato ćete u književnosti devetnaestog veka jedva naći poneki ovlašni akord svih onih pogibelji, tmina i pometenosti koje proživljava velegradska omladina. Pisac, čak i kada bi smelo spomenuo prostituciju, smatrao bi da je mora oplemeniti, pa bi junakinju zasuo miomirisom „dame s kamelijama“. Mi dakle stojimo pred neobičnom činjenicom da će današnji mladić, ako, u želji da sazna kako se omladina pređašnje i pretpređašnje generacije borili kroz život, otvori romane čak i najvećih majstora onoga vremena, dela Dikensa i Tekerija, Gotfrida Kedera i Bjernsona, naći — osim kod Tolstoja i Dostojevskog, koji kao Rusi stojahu s onu stranu evropskog pseudoidealizma — prikazivanje isključivo sublimisanih i temperiranih događaja, pošto je čitavu tu generaciju pritisak vremena sprečavao u slobodnom iskazivanju. I ništa ne pokazuje jasnije skoro histeričnu prerazdraženost toga morala praotaca i njegovu danas već nepojmljivu atmosferu nego činjenica da još ni samo to literarno uzdržavanje nije bilo dovoljno. Jer može li se još pojmiti da je jedan tako skroz objektivan roman kakav je „Madam Bovari" jedan javni francuski sud zabranio kao nepristojan? Da su u vreme moje sopstvene mladosti Zolini romani važili kao pornografski i da je jedan tako miran klasicistički epičar kao Tomas Hardi u Engleskoj i Americi izazivao bure negodovanja? Koliko god uzdržljive bile, ove knjige su već otkrivale previše stvarnosti.

   U tom nezdravo zagušljivom vazduhu, zasićenom parfimisanom sparinom, mi smo, međutim, odrasli. Taj nepošteni i nepsihološki moral prećutkivanja i skrivanja pritiskivao je kao mora našu mladost, a pošto, zahvaljujući toj solidarnoj tehnici prećutkivanja, nedostaju literarni i kulturnoistorijski dokumenti, neće biti lako rekonstruisati to stanje koje je već postalo neverovatno. U svakom slučaju, jedna tačka oslonca je data: treba samo pogledati modu, jer svaka moda jednog stoleća sa svojim optički datim pravcem ukusa otkriva nehotice i njegov moral. A zacelo se ne može pripisati slučaju što će danas, 1940, ako se na bioskopskom platnu pojave žene iz društva 1900, u svojim tadašnjim kostimima, što će publiku svakog grada i svakog sela Evrope i Amerike unisono obuzeti neobuzdana veselost. Čak i najnaivniji današnji ljudi ismejaće te čudne prilike jučerašnjice kao karikature — kao neprirodno, neudobno, nehigijenski, nepraktično kostimirane budale; čak i nama koji smo još svoje majke i tetke i drugarice znali u takvoj apsurdnoj odeći, koji smo sami u dečačkom dobu išli tako smešno obučeni, čak i nama se čini sablasnim snom da je čitava jedna generacija mogla da se pokori jednoj tako stupidnoj nošnji. Veselost će izazvati već i muška moda visokih krutih okovratnika, „fatermerdera“, koji onemogućuju svaki labav pokret, crnih repatih „geroka“, i cilindera što potsećaju na furunske cevi, — a šta tek da kažemo za nekadašnje „dame“, sa njihovom mukotrpnom i nasilničkom nagizdanošću, koja svakom svojom pojedinosti vrši nasilje nad prirodom! Po sredini tela korzetom od tvrde riblje kosti utegnuta kao zolja, donjim delom tela opet široko nabućena u džinovsko zvono, vrata zatvorena visoko do brade, nogu pokrivenih do samih nožnih prstiju, kose natorlašene nebrojenim uvojčićima i pužićima i viticama, pod jednim majestetično zanjihanim čudovištem od šešira, sa rukama koje su čak i u najvrelije leto nasađene u rukavice, to danas već davno istorijsko biće, „dama“, deluje uprkos parfema što ga oblacima rasprostire na okolinu, uprkos nakita kojim je natovareno, i dragocenih čipaka i riševa i visuljaka, kao nesrećno stvorenje toliko bespomoćno da izaziva sažaljenje. Jasno je na prvi pogled da žena koja bi se jednom oklopila tom toaletom, kao vitez svojim oklopom, nije više mogla da se kreće slobodno, poletno i gracilno, da je svaki pokret, svaki gest i, u daljem, čitavo njeno ponašanje moralo u takvom kostimu da postane veštačko, neprirodno, protivprirodno. Već i samo doterivanje — da ne govorimo o društvenom vaspitanju — oblačenje i svlačenje tih odora, pretstavljalo je za „damu“ pipavu proceduru koja se i nije mogla obaviti bez tuđe pomoći. Najpre je bilo potrebno da joj se ostrag od struka do vrata zatvore nebrojene kuke i omče, da joj sobarica svom snagom zategne korzet, da joj frizerka, naručivana svakodnevno, legijom ukosnica, kopča i češljeva, a uz pomoć mašica i „papilotni“, nakovrdža, ispravi, iščetka, izgladi, ustorlaši dugu kosu — a ovde potsećam mlade ljude da je pre trideset godina, sa izuzetkom nekoliko desetina ruskih studentkinja, svaka žena u Evropi mogla da razmota kosu do bedara —, pre nego što će je obzidati i odenuti u ljušture donjih sukanja, rekla, jeleka i jelečića, sve dotle dok ne iščezne i poslednji ostatak njenog ženskog i ljudskog oblika. Ali taj besmisao imao je svoga tajnog smisla. Ovom manipulacijom trebalo je liniju tela žene toliko zabašuriti da čak ni mladoženja na svadbenoj gozbi ni izdaleka ne uzmogne naslutiti je li buduća saputnica njegovog života pravog ili krivog rasta, je li puna ili mršava, kratkonoga, krivonoga, ili dugonoga; i to „moralno“ doba nije nipošto smatralo nedozvoljenim da se u cilju obmanjivanja i radi prilagođavanja sveopštem idealu lepote preduzme veštačko popunjavanje kose, grudi ili drugih delova tela. Što je jedna žena više trebalo da daje utisak „dame“, tim su se manje njeni prirodni oblici smeli poznati; ta moda je u osnovi, sa tim svojim rukovodnim načelom, samo pokorno služila opštoj moralnoj tendenciji vremena, čija je glavna briga bila da zataji i sakrije.

   Taj mudri moral je, međutim, potpuno smetao s uma da će satana, ako mu se prepreče vrata, najčešće iznuditi pristup kroz odžak ili kakva stražnja vrata. Za naše nepristrasno današnje oko, na tim nošnjama, koje očajnički nastoje da prikriju svaki trag gole kože i čestitog stasa, nije ni u kom slučaju najupadljivija njihova moralnost, nego naprotiv to kako je ta moda do u sitnice provokatorski razradila polaritet polova. Dok se mladić i mlada žena novoga vremena, oboje visoko stasali i vitki, oboje golobradi i kratke kose, već svojom spoljnom pojavom jedno drugom drugarski prilagođuju, u onoj epohi polovi su se razlikovali koliko je god to bilo mogućno. Muškarci su se razmetali dugim bradama, ili bi u najmanju ruku sukali moćne brkove kao jedan na daleko primetan atribut svoje muškosti, dok je kod žena korzet ostentativno izlagao bitnu žensku polnu oznaku nedara. Prenaglašen je bio takozvani jači pol prema slabijem i u držanju koje se od njega tražilo, muškarac otresit, viteška držanja, agresivan, žena plašljiva, sramežljiva, defanzivna, lovac i plen, umesto jednaki i jednaka. Usled ovog neprirodnog raspona u spoljnom držanju morao je među polovima da se pojača i unutrašnji napon, erotika, i tako je tadašnje društvo, zahvaljujući svome nepsihološkom metodu skrivanja i prećutkivanja, postizalo upravo suprotno. Jer pošto je u svome besprekidnom strahu i pritvornosti, stalno tragalo za nemoralnim u svima formama života, u književnosti, umetnosti i oblačenju, da predupredi svaki nadražaj, ono je ustvari bilo primorano da neprestano misli na nemoralno. Pošto je jednako ispitivalo šta bi moglo biti neprilično, ono se nalazilo u neprekidnom stanju opreza; uvek se tadašnjem svetu činilo da je „pristojnost" u smrtnoj opasnosti: pri svakom gestu, pri svakoj reči. Možda će se danas još razumeti da se u ono vreme smatralo za zločin ako bi neka žena za sport ili igru obukla pantalone. Ali kako da se shvati histerična licemernost po kome reč „pantalone“ dama u ono vreme opšte nije smela da izusti? Ona je, ukoliko bi već i spomenula postojanje jednog po čula tako opasnog objekta kao što su muške pantalone, morala za to izabrati neki neviniji izraz ili naročito pronađenu okolišnu oznaku „neizrecive“. Da na primer nekolicina mladih ljudi istoga položaja ali različitog pola smeju bez nadzora poći na izlet, to se uopšte nije moglo zamisliti — ili, bolje rečeno, prva bi misao bila da se pritom može „nešto desiti“. Takav skup mogao se dopustiti jedino ako bi mlade ljude ukorak pratili nadziratelji, matere ili guvernante. Da mlade devojke i usred najvrelijeg leta igraju tenis u haljinama koje ne pokrivaju noge, ili čak golih ruku, to bi se smatralo skandaloznim, a kada bi neka žena dobrih manira u Društvu prebacila nogu preko noge, „moral“ bi to primio kao groznu neučtivost, pošto bi na taj način mogli da joj se obnaže članci pod rubom haljine. Čak ni elementima prirode, čak ni suncu, vodi i vazduhu ne beše dopušteno da dotaknu golu kožu jedne žene. U otvorenom moru one su s mukom plivale u svojim teškim kostimima, obučene od glave do pete, po panzionatima i samostanima, mlade su devojke, da bi zaboravile da imaju tela, čak i svoje intimno kupanje morale da obavljaju u dugim belim košuljama. Nije nikakva legenda ni preterivanje da su kao stare dame umirale žene od čijeg tela, sem lekara na porođaju, muža i onog što kupa mrtvaca niko nije video čak ni samo liniju ramena ili kolena. Sve to danas liči na bajku ili šaljivo preterivanje. Ali taj strah od svega telesnog i prirodnog odista je bio prodro od najviših slojeva do duboko u čitav narod, žestinom jedne prave neuroze. Jer može li se danas još zamisliti da su na prekretnici veka, kada su se prve žene usudile da sednu na bicikl ili čak u muško sedlo prilikom jahanja, seljaci ove drznice obasipali kamenicama? Da su u vreme kada sam ja išao u školu bečke novine vodile stupcima duge diskusije o predloženom strašno nemoralnom novatorstvu, po kome bi balerine Dvorske opere trebalo da igraju bez čarapa od trikoa? Da je nastala besprimerna senzacija kada je Isidora Dunkan, u svojim nadasve klasičnim igrama, pod belom tunikom čiji su se nabori srećom duboko spuštali, prvi put umesto obligatnih svilenih cipela pokazala svoje gole tabane? I sada treba zamisliti mlade ljude koji su u takvim vremenima rasli budna oka, i kako su im smešna morala izgledati strahovanja za večito ugrožavanu pristojnost, čim su jednom uvideli da je ogrtačić morala koji ljudi hoće tajanstveno da okače na 'sve te stvari, ustvari krajnje izlizan i pun poderotina i rupa! Ipak se, konačno, nije moglo izbeći da jedan od pedesetorice gimnazijalaca sretne svoga profesora u nekoj od onih mračnih ulica, ili da se u porodičnom krugu prisluškujući sazna da ovaj ili onaj, koji su pred nama izigravali naročitu dostojanstvenost, imaju na rabošu različitih grehova. U stvarnosti, ništa nije toliko pojačavalo i podjarivalo našu radoznalost koliko ta nespretna tehnika prikrivanja; i pošto se nije htelo da priroda dobije slobodnog i otvorenog maha, radoznalost je sebi u velegradu stvarala podzemne i najčešće ne baš čiste kanale. U svim slojevima osećala se usled toga prigušivanja neka podzemna prenadraženost, koja se ispoljavala na detinjast i bespomoćan način. Jedva bi se mogao naći plot ili zabačena prostorija koji ne bi bili zamazani nepristojnim rečima ili crtežima, jedva kupalište u kome drveni zidovi prema ženskom kupatilu ne bi bili izbušeni takozvanim rupama za gledanje. Čitave industrije koje su do danas, zahvaljujući prirodnijim naravima, davno propale, cvetale su potajno; pre svega industrija akt- ili nackt- fotografija, što su ih u svakoj krčmi torbari ispod stola nudili poluodraslim dečacima. Ili pornografska literatura „sous le manteau“ — pošto je ozbiljna literatura nužno morala da bude idealistična i oprezna — knjige najgore vrste, štampane na lošoj hartiji, pisane lošim jezikom, koje su međutim imale silnu prođu, kao i „pikantni" časopisi, kakvi se odvratni i bludni danas više ne mogu naći. Pored Dvorskog pozorišta, koje je sa svom svojom plemenitošću i snežno belom čistotom imalo da služi idealu epohe, bilo je pozorišta i kabarea koji služahu isključivo najordinarnijoj skarednosti; ono što se sputavalo nalazilo je sebi svuda stranputice, zaobilazne i izlazne puteve. Tako je u krajnjoj liniji ta generacija kojoj se uskraćivalo svako razjašnjavanje i svako neusiljeno druženje sa drugim polom, bila raspoložena hiljadu puta erotičnije nego današnja omladina sa njenom povećanom slobodom u ljubavi. Jer požudu izaziva samo ono što se uskraćuje, želju draži samo ono što se brani, i što su oči imale manje prilike da vide, uši da čuju, tim više su misli sanjarile. Što je telo dobijalo manje vazduha, svetla, sunca, tim više su se čula podjarivala. Na kraju krajeva, taj društveni pritisak na našu mladost izazvao je u nama, mesto povećanja moralnosti, samo nepoverenje i ogorčenje prema svim tim ustanovama. Od prvog dana svoga buđenja, osećali smo da taj nepošteni moral sa svojim prećutkivanjem i prikrivanjem hoće da nam uzme nešto što našem uzrastu punopravno pripada; da on našu volju za čestitošću žrtvuje jednoj konvenciji koja je već odavno postala lažna.

    Taj „društveni moral“, međutim, koji je s jedne strane u poverenju priznavao postojanje seksualnosti i njen prirodni tok, a s druge strane nipošto nije hteo da je priznaje javno, bio je čak i dvostruko lažljiv. Jer dok bi mladim ljudima zažmurio na jedno oko, a drugim ih čak namigujući potsticao neka „proteraju kera“, kako se to govorilo u dobrodušno podrugljivom porodičnom žargonu moga vremena, prema ženi bi strašljivo zatvorio oči i pravio se slep. Da čovek oseća i sme da oseća nagone, to je čak i konvencija morala ćutke priznati. Ali da i žena može isto tako da im bude potčinjena, da je stvaranju za njegove večite ciljeve potreban i ženski polaritet — priznati to pošteno značilo bi ogrešiti se o „svetinju ženstva“. U predfrojdovsko vreme je, dakle, važilo za aksiom da žensko biće nema nikakvog prohteva dok ga muškarac ne probudi, što je opet, razume se, zvanično dopušteno jedino u braku. No pošto je vazduh — pogotovo u Beču — i u ta moralna vremena bio pun opasnih erotičnih zaraznih materija, devojka iz dobre kuće morala je od rođenja pa do dana kada će sa svojim mužem napustiti venčani oltar živeti u potpuno sterilizovanoj atmosferi. Da bi mlade devojke bile zaštićene, nisu ih ostavljali same ni za trenutak. Uzimali su im guvernantu, koja je morala voditi brigu da bez nadzora ne učine, sakloni bože, ni jedan korak pred kućna vrata, vodili su ih u školu, na časove plesa i muzike, i isto tako ih odatle dovodili. Proveravana je svaka knjiga koju bi čitale, a pre svega, da bi se odvratile od mogućnih opasnih misli, mlade devojke su se neprekidno upošljavale. Morale su da vežbaju klavir, da uče pevanje, crtanje, strane jezike, istoriju umetnosti i istoriju književnosti, izgrađivale su se i preizgrađivale. Ali u isto vreme, dok se nastojalo da postanu obrazovane i društveno vaspitane kako se samo zamisliti može, brižno se pazilo da u pogledu svih prirodnih stvari ostanu u neznanju koje mi danas ne možemo ni pojmiti. Mlada devojka iz dobre familije nije smela imati nikakvu pretstavu o tome kako izgleda muško telo, ni znati kako deca dolaze na svet, jer taj anđeo je, razume se, trebalo da stupi u brak ne samo telesno nedirnut nego i duševno potpuno „čist“. Tada je u pogledu mladih devojaka pojam „dobro vaspitana“ bio potpuno identičan sa pojmom „nesposobna za život“; i ta je nesposobnost za život ženama onoga vremena ponekad ostajala za čitav vek. Još danas me zabavlja groteskna istorija jedne moje tetke, koja se za vreme svadbene noći u jedan sat izjutra odjednom pojavila u stanu svojih roditelja i digla uzbunu da ona više nikada neće da vidi onog užasnog čoveka za koga su je udali, koji je bezumnik i čudovište, pošto je sasvim ozbiljno pokušao da je skine. Samo s mukom uspelo joj je da se spase od tog očevidno nezdravog prohteva.

Ne mogu, međutim, prećutati da je to neznanje, s druge strane, tadašnje mlade devojke zaodevalo jednom tajanstvenom draži. Ta neuka stvorenja su slutila da pored i iza njihovog sopstvenog sveta postoji i jedan drugi o kome one ništa ne znaju niti smeju znati, pa su od toga bile radoznale, čežnjive, sanjalice i na jedan privlačan način smetene. Kada bi ih ko pozdravio na ulici, one bi pocrvenele — ima li danas. još mladih devojaka koje pocrvene? Kada bi bile same među sobom, one bi se neprekidno smejuljile i došaptavale i smejale kao da su malo pijane. Pune očekivanja svega onog nepoznatog do koga nemaju pristupa, one su o životu romantično sanjale, ali su istovremeno bile pune stida što bi neko mogao otkriti koliko im telo žudi za nežnostima o kojima ne znaju nešta izvesno.

   Neka vrsta lake zbunjenosti besprekidno je potresala čitavo njihovo držanje. Hodale su drukčije nego današnje devojke, čija su tela očeličena sportom i koje se među mladićima kreću neusiljeno i lako kao među sebi ravnima; tada je bilo mogućno da se po hodu i držanju na hiljadu koraka razlikuje mlada devojka od žene koja je već upoznala muškarca. One su bile devojke više nego današnje devojke, a manje žene, i svojim bićem potsećale su na egzotičnu krhkost biljaka iz toplih leja, uzgajenih u staklenom zaklonu, u jednoj veštački pregrejanoj atmosferi, i koje su zaštićene od svakog opasnog daška vetra: znalački odgajen proizvod jednog određenog vaspitanja i kulture.

   Ali ondašnje društvo je mladu devojku htelo takvom, budalastom i neukom, dobro vaspitanom i neobaveštenom, radoznalom i stidljivom, nesigurnom i nepraktičnom, i zbog tog životu tuđeg vaspitanja predodređenom da se zatim u braku bez sopstvene volje prepusti mužu, da je on uobličava i vodi. Izgledalo je da je moral čuva kao simbol svog najtajnijeg ideala, kao simbol ženske moralnosti, devičanstva, nezemaljstva. Ali koliko bi, onda, bilo tragike ako bi neka od tih mladih devojaka propustila vreme, ako bi sa dvadeset pet, sa trideset godina još bila neudata! Jer konvencija je i od tridesetogodišnje devojke nemilosrdno zahtevala da za volju „familije“ i „morala“ neprikosnoveno održi to stanje neiskusnosti, nežuđenja i naivnosti, koje već davno nije pristajalo njenim godinama. Ali tada bi nežni lik najčešće postao svirepa karikatura. Neudata devojka pretvorila bi se u „usedelicu“, usedelica u „staru frajlu“, na kojoj se neprekidno iživljavala bljutava poruga humorističkih listova. Ko danas otvori neko staro izdanje „Fliegende Blätter“ ili drugog kog humorističkog organa onog vremena, taj će u svakoj svesci sa užasavanjem nailaziti na najstupidnija podrugivanja starijim devojkama, koje, smućenih živaca, ne umeju da sakriju svoju tako prirodnu čežnju za ljubavi. Mesto da se shvati tragedija što se odigrala u tim žrtvovanim egzistencijama, koje su za volju porodice i svog dobrog imena morale potisnuti u sebi zahteve prirode, potrebu za ljubavi i materinstvom, njih su ismevali sa nerazumevanjem od koga nam se danas gadi. No uvek je društvo najsurovije prema onima koji izdaju njegovu tajnu, otkrivajući gde je ono, svojom neiskrenošću, prekršilo zakon prirode.

   Ako je građanska konvencija i pokušavala grčevito da održi fikciju po kojoj žena iz „boljih krugova“ nema seksualnosti niti je sme imati dok se ne uda — sve ostalo pretvorilo bi je u „nemoralnu osobu“, u outcast porodice — ipak se u svakom slučaju moralo priznati postojanje takvih nagona u mlada muškarca. Pošto je iskustvo pokazalo da dozrele mlade ljude nije mogućno sprečiti u upražnjavanju njihove vita sexualis, društvo se ograničavalo na skromnu želju da oni svoje nedostojne zabave obavljaju extra muros posvećenoga morala. Kao što gradovi pod čisto pometenim ulicama sa lepim luksuznim radnjama i elegantnim šetalištima kriju podzemnu kanalizaciju kojom se odvodi nečist kloaka, bilo je potrebno da se čitav seksualni život omladine odigrava nevidljivo ispod moralne površine „društva“. Sve jedno je bilo kakvim se opasnostima mladić pritom izlaže i u kakve sfere zapada, škola i porodica propuštahu bojažljivo da mladića u tom pogledu prosvete. Tek tu i tamo bilo je poslednjih godina pojedinih predostrožnih, ili kako se onda govorilo, „prosvećenih“ očeva, koji su se trudili da svom sinu pomognu na pravi put čim bi ovaj poneo prve znake proklijale brade. Tada bi bio pozvan kućni lekar, koji bi zgodnom prilikom pozvao mladića u jednu sobu i podrobno obrisao naočare pre no što bi otpočeo predavanje o opasnostima veneričnih bolesti, i predočio mladome čoveku, koji se obično do tog vremena i sam poučio,da bude umeren i da ne ispusti iz vida izvesne mere predostrožnosti. Drugi očevi primenjivali su jedno još osobenije sredstvo: angažovali bi za kuću zgodnu služavku, kojoj bi dopao zadatak da momčića praktično pouči. Jer njima se činilo da je bolje da mladić tu mrsku stvar obavi pod njihovim sopstvenim krovom, čime bi se očuvala pristojnost pred svetom a osim toga isključila opasnost da će pasti u šake kakve „rafinirane osobe“. U svima se, međutim, instancama i forumima odlučno uskraćivao jedan metod prosvećivanja: otvorenost i iskrenost. div>
   Pa kakve su se mogućnosti pružale mladom čoveku iz građanskog sveta? U svim drugim, u takozvanim nižim slojevima, ovaj problem nije bio problem. Na selu je sluga već sa sedamnaest godina spavao se nekom služavkom, i ako bi taj odnos imao posledica, to više nije imalo nikakvog značaja; u većini naših alpijskih sela broj vanbračne dece daleko je prevazilazio broj zakonite. U proletarijatu, pak, radnik bi pre no što uzmogne da se oženi živeo sa kojom radnicom u „divljem braku“. Kod ortodoksnih Jevreja iz Galicije privodili su nevestu sedamnaestogodišnjaku, dakle tek sazrelom mladiću, i ovaj bi sa četrdeset godina već mogao da bude ded. Samo u našem građanskom društvu uskraćivalo se pravo protivsredstvo, rani brak, jer nijedan otac porodice ne bi svoju kćer poverio dvadesetdvogodišnjem ili dvadesetogodišnjem mladiću, pošto se tako „mlad“ čovek smatrao još nedovoljno zrelim. I tu se opet razotkrivala jedna unutrašnja neiskrenost, jer građanski kalendar se ni na koji način nije slagao sa kalendarom prirode. Dok mladić po prirodi postaje zreo za ženidbu sa šesnaest ili sedamnaest, za društvo je on to postajao tek pošto bi sebi stvorio „socijalni položaj", dakle jedva pre dvadesetpete ili dvadesetšeste godine. Tako se stvarao veštački interval od šest, osam ili deset godina između stvarne zrelosti i one društvene, u čijim je granicama mladić imao sam da vodi brigu oko svojih „zgoda“ i „avantura".

   Za to mu ondašnje vreme nije pružalo odviše mnogo mogućnosti. Samo sasvim malobrojni, izričito bogati mladići mogli su sebi dopustiti luksuz. da , „izdržavaju“ metresu, to jest da joj uzmu stan i da plaćaju njeno izdržavanje. Takođe se samo ponekom naročitom srećniku ispunjavao tadašnji literarni ljubavni ideal — jedini koji je smeo da se opisuje u romanima — veza sa udatom ženom. Drugi su se ponajviše ispomagali prodavačicama i kelnericama, što je pružalo malo unutrašnjeg zadovoljstva. Jer u to vreme pre emancipacije žene i njenog delatnog samostalnog učešća u javnom životu, jedino su devojke najsiromašnijeg proleterskog porekla raspolagale sa dovoljno nepodozrenja s jedne i dovoljno slobode sa druge strane, za ovakve ovlašne veze bez ozbiljne namere za ženidbu. Rđavo obučene, premorene posle dvanaestočasovnog bedno plaćenog dnevnog rada, nenegovane (domaće kupatilo je u to vreme još bilo privilegija bogatih porodica), i odrasle u jednom uskom životnom krugu, ta bedna stvorenja stajala su tako nisko ispod nivoa svojih ljubavnika da su ovi najčešće i sami prezali neće li ih ko videti zajedno. Konvencija je sebi, doduše, za ovu nezgodu pronašla naročite mere, takozvane chambres séparées, gde se moglo neviđeno večerati sa devojkom, a sve ostalo se obavljalo u malim hotelima sporednih ulica, naročito udešenim za taj posao. Ali svi ti susreti morali su da ostanu ovlašni i bez stvarne lepote, više senzualitet nego eros, jer bi uvek bili obavljani samo na brzinu i potajno, kao nešto zabranjeno. Postojala je zatim, svakako, i mogućnost veze sa nekim od onih amfibičnih stvorenja koja su stajala napola izvan društva a napola u njemu, sa glumicama, pevačicama, umetnicama, jedinim „emancipovanim“ ženama onoga vremena. Ali uopšte uzeto, fundament ondašnjeg erotičnog života van braka ostala je prostitucija; ona je u neku ruku pretstavljala mračni podrumski svod nad kojim se s besprekorno bleštavom fasadom uzdizala velelepna građevina građanskog društva.

   Sadašnja generacija jedva da ima pretstavu o grdnoj rasprostranjenosti prostitucije u Evropi do svetskog rata. Dok se danas na ulicama velegrada prostitutke sreću retko kao i zaprežna kola na kolovozu, u ono vreme pločnici su bili tako prošarani ženama na prodaju da ih je bilo teže izbeći nego ih pronaći. Ovome treba dodati još i mnogobrojne „zatvorene kuće“, noćne lokale, kabaree, plesne dvorane i njihove plesačice i pevačice, barove i njihove „dame“. Tada je ženske robe na prodaju bilo po svim cenama i u svako vreme, kupovina žene na četvrt sata, sat ili na noć stajala je muškarca isto tako malo vremena kao kupovina kutije cigareta ili novina. Meni se čini da ništa tako snažno ne potvrđuje povećanu iskrenost i prirodnost savremenih oblika života i ljubavi, kao to što je današnjoj omladini postalo mogućno i gotovo prirodno da se liši te nekad neophodne ustanove, i što su prostituciju iz našeg sveta potisnuli ne policija, ne zakoni, već da je ovaj tragični proizvod jednog pseudomorala sam sebe likvidirao do na oskudne ostatke — usled smanjene potražnje.

   Što se tiče zvaničnog stava države i njenoga morala prema toj mračnoj stvari, on nikada nije bio naročito lagodan. Polazeći sa moralnog stanovišta, nije se imalo hrabrosti da se ženi otvoreno prizna pravo na prodaju sebe same, sa higijenskog stanovišta, opet, bez prostitucije se nije moglo, pošto je ona kanalisala muški vanbračni seksualitet. Stoga su autoriteti nastojali da se ispomognu dvoličnošću, načinivši podelu između tajne prostitucije, protiv koje se, kao nemoralne i opasne, država borila, i jedne dozvoljene prostitucije, koja je bila snabdevena nekom vrstom prava na obrt i oporezivana od strane države. Devojka koja se odlučila da bude prostitutka dobijala je od policije naročitu koncesiju i posebnu knjigu kao svedodžbu. Podvrgavanjem policijskoj kontroli i udovoljavanjem dužnosti da se dvaput nedeljno pregleda kod lekara, ona je sticala obrtničko pravo da svoje telo izdaje u najam po ma kojoj ceni koja se njoj učini dobra. Bila je priznata kao poziv u krugu svih ostalih poziva, ali — i tu je provirio papak morala — ne u potpunosti priznata. Tako, na primer, ako bi nekom čoveku prodala svoju robu, to jest svoje telo, pa ovaj posle odbio da plati što je ugovoreno, prostitutka ne bi mogla protiv njega dići tužbu. Njen zahtev bi tada u jedan mah — ob turpem causam11, kako to obrazlagaše zakon — postao iznenada nemoralan, lišen zaštite vlasti. Već na takvim pojedinostima osećala se oprečnost shvatanja koje je te žene, s jedne strane,uključivalo u zanat dozvoljen od države, ali je njih lično kao outcast-e stavljalo van opštega zakona. No prava neistinitost sastojala se u praksi po kojoj su sva ova ograničenja važila samo za siromašnije klase. Baletska igračica koju je u Beču svaki muškarac u svako doba mogao dobiti za dvesto kruna, jednako kao uličarku za dve krune, nije, razume se, imala potrebu za obrtnicom; velike demimondene spominjale su se u novinama, u izveštajima sa kasačkih trka i derbija, među prominentnim prisutnima, pošto su i same već pripadale „društvu". Isto tako su pojedine najotmenije posrednice, koje su luksuznom robom snabdevale Dvor, aristokratiju i bogato građanstvo, stajale s one strane zakona koji je inače za podvođenje odmeravao teške vremenske kazne. Stroga disciplina, nemilosrdan nadzor i izgnanstvo iz društva važili su samo unutar armije onih hiljada i hiljada koje su svojim telima i svojim ponižavanim dušama trebalo da brane jedno staro i davno potkopano shvatanje morala od slobodnih i prirodnih formi života.

    Kao što je stvarna armija podeljena u pojedine vojne grupacije, u konjicu, artiljeriju, pešadiju, tešku artiljeriju, i ta džinovska armija prostitucije delila se na pojedine rodove. Teškoj artiljeriji odgovarala je u prostituciji najviše ona grupa koja je potpuno zaposedala određene ulice grada kao svoj kvart. To su bila najčešće mesta na kojima su ranije, u srednjem veku, stojala vešala ili bolnice za gubavce ili groblja, gde su se sklanjali slobodnjaci, dželati i ostali izgnani iz društva, u krajevima dakle koje je građanstvo, kao mesta za stanovanje, već vekovima ranije izbegavalo. Tu bi nekoliko ulica vlasti stavile na raspolaganje za tržnicu ljubavi; vrata do vrata sedelo je, kao u Jošivari Japana ili na Ribljoj tržnici u Kini, dvesto ili pet stotina žena jedna kraj druge, izložene na prozorima svojih prizemnih stanova, jevtina roba koja je radila u dve šihte, dnevnoj i noćnoj šihti.

   Konjici ili pešadiji odgovarala je pokretna prostitucija, bezbroj kupljivih devojaka koje su svoje mušterije tražile na ulici. U Beču su ih uopšte nazivali „linijarkama", pošto im je policija nevidljivom linijom ograničila trotoar koji smeju da upotrebljavaju za privlačenje; one su i danju i noću, do duboko u rasvit zore, po gradu i kiši, vukle ulicama jednu s mukom iskupljenu lažnu eleganciju, nagoneći svoja već umorna, loše našminkana lica da se za svakog prolaznika opet i opet primamljivo osmehnu. I meni svi gradovi danas izgledaju lepši i čovečniji otkako ulice više ne naseljavaju čopori gladnih, neveselih žena koje bez naslade prodaju nasladu, i koje u svom beskrajnom putovanju od jednog ugla do drugog konačno ipak sve idu istim neizbežnim putem — putem u bolnicu.

   Ali čak ni te mase još nisu dostajale za stalnu potrošnju. Neki su hteli i više udobnosti i diskrecije nego što ih pruža ulični lov na te lelujave slepe miševe ili žalosne rajske ptice. Hteli su da ljubav bude udobnija: sa osvetljenjem i grejanjem, sa muzikom i igrom i prividnim luksuzom. Za ove klijente postojale su „zatvorene kuće“, bordeli. Onde su se, u jednom „salonu“, uređenom sa takozvanim, lažnim luksuzom, okupljale devojke u toaletama koje su delom bile damske a delom već pretstavljale nedvosmislen negliže. Jedan bi se klavirist brinuo za muzičku zabavu, pilo se i igralo i brbljalo pre nego što bi se parovi diskretno povukli u spavaću sobu; u nekim otmenijim kućama, naročito u Parizu i Milanu, koje su raspolagale izvesnim međunarodnim glasom, čoveku se mogao desiti naivni osećaj iluzije da je pozvan u privatnu kuću sa malo nestašnim damama. Gledano spolja, devojkama u tim kućama bilo je, u poređenju sa pokretnim uličarkama, bolje. One nisu bile primorane da lutaju po vetru i kiši kroz blato i uličice, sedele su u toploj prostoriji, dobijale dobre haljine i obilno da jedu; pogotovo obilno da piju. Zato su bile prave robinje svojih domaćica, koje su im po zelenaškim cenama nametale haljine što su ih nosile, a sa cenom pansiona izvodile takve majstorije da bi i najvrednija i najistrajnija devojka ostala nekoj vrsti dužničkog zatvora, te nikad ne bi mogla napustiti kuću po slobodnoj volji.

    Napisati intimnu istoriju mnogih od ovih kuća bilo bi uzbudljivo a i s dokumentarne strane bitno za kulturu onoga vremena, jer one su krile najčudnije tajne, koje su vlastima, inače tako strogim, bile naravno dobro poznate. Bilo je tu tajnih vrata i naročitih stepenica kojima su pripadnici najvišeg društva — pa čak i Dvora, kako se zuckalo — mogli da dođu u posetu a da ih drugi smrtnici ne vide. Bilo je tu soba sa ogledalima, i takvih koje omogućavahu skrivan pogled u susedne sobe, gde su se parovi zabavljali ništa ne sluteći. Bilo je tu najčudnijih kostima za preoblačenje, od odežda opatice do haljina balerine, zatvorenih u fijoke i kovčege, za naročite fetišiste. I to je bio isti grad, isto društvo, isti moral koji se zgražavao ako bi koja mlada devojka poterala bicikl, i koji je, kada je Frojd na svoj mirni, jasni i prodorni način ustanovio istine koje on nije hteo da prizna, izjavljivao da se skrnavi ugled nauke. Isti svet koji je tako patetično branio čistotu žene trpeo je tu jezovitu samoprodaju, organizovao je pa čak i zarađivao na njoj.

   Neka dakle nikog ne zavedu sentimentalni romani ili novele one epohe; bilo je to loše vreme za omladinu: mlade devojke hermetično izdvojene od života, držane pod kontrolom porodice, sprečavane u svom slobodnom telesnom kao i duhovnom razvitku, mladići opet naterivani na prikrivanje i podmuklost od strane jednog morala u koji u osnovi niko nije verovao niti ga se pridržavao. Neusiljeni, iskreni odnosi, dakle baš oni koji bi, shodno prirodnim zakonima, trebalo da znače sreću i blaženstvo za omladinu, mogli su da budu udeo samo najmanjeg broja ljudi. I ko se god iz te generacije bude hteo pošteno setiti svojih prvih susreta sa ženama, taj će naći samo malo epizoda kojih može da se opomene sa istinski nepomućenom radošću. Jer u ono vreme je, osim tlačenja od strane društva, koje je stalno gonilo na opreznost i tajenje, dušu mračio, posle, pa čak i u toku najnežnijih trenutaka, još jedan element: strah od zaraze. I tu je tadašnja omladina bila na gubitku u poređenju sa današnjom, jer ne treba zaboraviti da su pre četrdest godina seksualne boleštine bile stostruko rasprostranjenije nego danas, i da su se, pre svega, ispoljavale trostruko opasnije i strašnije, pošto tadašnja praksa još nije umela da im doskoči kliničkim putem. Još nije kao danas postojala naučna mogućnost njihovog toliko brzog i radikalnog uklanjanja da jedva još pretstavljaju epizodu. Dok danas na klinikama malih i srednjih univerziteta, zahvaljujući terapiji Paula Erliha, često prođu nedelje a da profesor svojim studentima ne može da pokaže ni jedan slučaj sveže infekcije sifilisom, u ono vreme je statistika u vojsci i velikim gradovima pokazivala da su među desetoricom mladih ljudi najmanje jedan ili dvojica već bili žrtve infekcije. U ono vreme je omladina neprekidno opominjana na opasnost; ko je u Beču prošao ulicama, mogao je na svakoj šestoj ili sedmoj kući pročitati tablu „specijalist za kožne i venerične bolesti“, a na strah od infekcija nadovezivalo se užasavanje pred odvratnim i ponižavajućim formama tadašnjeg lečenja, o kojima današnji svet takođe više ništa ne zna.

   Nedeljama i nedeljama živo telo zaraženog trljalo se živom, što je opet imalo za posledicu da su zubi poispadali, a dolazilo je i do drugih nezgoda po zdravlje; nesrećna žrtva hudog slučaja osećala se dakle ne samo fizički već i duševno uprljana, pa čak ni posle takve stravične kure nesrećnik celog života nije mogao biti siguran da li se podmukli virus ne može svakog trenutka probuditi iz svoje učaurenosti, sakateći, dejstvom iz kičmene moždine, udove, razmekšavajući mozak. Nikakvo čudo što su se u ono vreme, čim bi im diagnoza bila postavljena, mnogi mladi ljudi smesta laćali pištolja, ne mogući podnositi misao da za sebe i za svoje najbliže rođake budu pod sumnjom neizlečivosti. Ovom treba dodati još i ostale brige jedne uvek samo potajno upražnjavane vita sexualis. Pokušam li da se setim pošteno, ja jedva da znam jednog druga iz mladih godina koji nije bar jednom došao bled i unezverena pogleda, jedan zato što se razboleo ili se plaši bolesti, drugi jer ga ucenjuju pobačajem, treći što mu nedostaju pare da bez znanja roditelja obavi kuru, četvrti jer ne zna kako da plati izdržavanje za dete što mu ga je podmetnula neka kelnerica, peti jer mu je u bordelu ukradena lisnica a on se ne usuđuje da podnese prijavu. Mnogo je dakle dramatičnija, a s druge strane nečistija, mnogo napetija a istovremeno mučnija bila mladost u ta pseudomoralna vremena nego što je opisuju romani i pozorišni komadi njegovih dvorskih pesnika. Kako u školi i u kući, tako ni u sferi erosa omladina gotovo nikad nije dobijala slobodu i sreću za koju je ona svojim uzrastom određena.

   Sve je ovo trebalo nužno naglasiti, u jednom poštenom prikazu vremena. Jer često, zabavljajući se s mladim prijateljima iz posleratne generacije, ja moram da ih uveravam skoro silom da naša mladost u poređenju s njihovom nipošto nije bila u preimućstvu. Istina, mi smo uživali više slobode u državno-građanskom smislu nego današnja generacija, koja se prisiljava na vojnu i radnu službu, u mnogim zemljama na masovnu ideologiju, a u svima zapravo izlaže samovolji stupidne međunarodne politike. Mi smo se neometanije mogli predavati svojoj umetnosti, svojim duhovnim naklonostima, individualnije, intimnije graditi svoju privatnu egzistenciju. Mogli smo živeti kosmopolitskije, ceo svet nam je stajao otvoren. Mogli smo putovati bez pasoša i propusnice kud nas je bilo volja, niko nas nije propitivao o ubeđenju, poreklu, veri. Imali smo zaista — to nikako ne poričem — beskrajno više individualne slobode, i mi smo je ne samo voleli nego i koristili. Ali kao što je Fridrih Hebel jednom lepo rekao, „čas nam nedostaje vino, čas nam nedostaje pehar“. Retko je jednoj istoj generaciji dato oboje; dopusti li moral čoveku slobodu, država će ga stegnuti. Dade li mu država slobodu, pokušaće moral da ga podjarmi. Mi smo svet doživljavali bolje i više, današnja omladina, međutim, živi više i doživljava svesnije svoju mladost. Kada danas vidim mlade ljude kako iz svojih škola, iz svojih koleža izlaze vedra i uzdignuta čela, vesela lica, kada ih vidim zajedno, dečake i devojke, u slobodnom, bezbrižnom drugarstvu, bez lažnog zazora i stida, na studijama, u sportu i igri, kako na skijama kao vetar jure preko snega, kako se u plivalištu među sobom takmiče sa antičkom slobodom, kako jure udvoje autom kroz čitavu zemlju, sprovodeći život zdrav i bezbrižan u svim njegovim formama, zbratimljeni bez ikakve unutrašnje i spoljne opterećenosti, onda mi svaki put izgleda da ne stoji četrdeset, već hiljadu godina između njih i nas, koji smo, da bismo ljubav primali i da bismo ljubavi davali, stalno morali da tražimo senke i zakloništa. Opažam, i pogled mi se iskreno raduje, kakva se džinovska revolucija odigrala u korist omladine, koliko je slobode u ljubavi i životu ona opet zadobila, i kako je od te slobode silno ozdravila telom i duhom; žene mi izgledaju lepše otkako im je dozvoljeno da slobodno pokazuju svoje oblike, korak im je uspravniji, oči svetlije, govor manje izveštačen. Koliko je drukčija sigurnost što je uživa ova nova omladina, koja u svom svekolikom radu nema da polaže računa nikom osim sebi samoj i svojoj unutrašnjoj odgovornosti, koja se otrgnula ispod kontrole majki i očeva, i strina i učitelja, te davno više ništa ne sluti o svim preprekama, zastrašivanjima i zatezanjima kojima su opteretili naš razvitak; koja više ništa ne zna o zaobilaznim putevima i prikrivanjima, pomoću kojih smo mi, kao nešto zabranjeno, morali da krademo to što ona opravdano oseća svojim pravom. Srećno ona uživa svoje godine, sa elanom, svežinom, lakoćom i bezbrižnošću koja priliči tom uzrastu. A kao najlepša sreća u toj sreći izgleda mi to što ne mora pred drugima lagati, već sme biti iskrena prema sebi, iskrena prema svom prirodnom osećanju i željama. Mogućno je da usled te bezbrižnosti kojom današnji mladi ljudi idu kroz život, njima nedostaje ponešto od onog strahopoštovanja pred stvarima duha koje je nadahnjivalo našu mladost. Mogućno je da usled prirodne razumljivosti lakoga uzimanja i davanja oni u ljubavi gube ponešto od onog što se nama činilo naročito skupocenim i dražesnim, mnoge tajanstvene prepreke zazora i stida, mnoge tananosti i nežnosti. Možda čak ni ne slute kako baš drhtavica od onog što je zabranjeno i odrečeno na tajanstven način povišava uživanje. Ali mi sve to izgleda sitno nasuprot jednoj a spasonosnoj promeni, da je današnja omladina oslobođena straha i potištenosti, te potpuno uživa ono što se nama u onim godinama uskraćivalo: osećanje neusiljenosti i samopouzdanja    

Stefan Zweig, Jučerašnji svet / 2 Škola u prošlom veku, Eros Matutinus

ŠKOLA U PROŠLOM VEKU    Što su me posle osnovne škole poslali u gimnaziju, bila je stvar po sebi razumljiva. Sve su imućne porodice, ...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Stefan Zweig, Jučerašnji svet /1Predgovor, Svet bezbednosti
• Stefan Zweig, Jučerašnji svet / 2 Škola u prošlom veku, Eros Matutinus
• Ambrose Bierce, Događaj na mostu na Sovičjem potoku
• Mark Vernon, Danteova Božanstvena komedija-vodič za duhovno putovanje
• Oscar Wilde, Istina o maskama

MOJI OSTALI BLOGOVI

• ATORWITHME
• ATORWITHME- ARHIVA - po oblastima
• DOM

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Архива чланака

Архива чланака јун (5) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (22) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (29) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.