Alea: Ambrose Bierce, Događaj na mostu na Sovičjem potoku

Čovek je stajao na železničkom mostu u severnoj Alabami, gledajući dole u brzu vodu dvadeset stopa ispod. Ruke su mu bile iza leđa, zapešća vezana kanapom. Konopac mu je čvrsto bio obavijen oko vrata. Bio je pričvršćen za jaku poprečnu gredu iznad njegove glave, a opušteni deo konopca visio je do visine njegovih kolena. Nekoliko labavo postavljenih dasaka na pragovima koji su nosili šine pružalo je oslonac za njega i njegove dželate — dvojicu vojnika regularne vojske Severa, kojima je komandovao narednik koji je u civilnom životu možda bio zamenik šerifa. Na kratkom rastojanju, na istoj privremenoj platformi, stajao je oficir u uniformi svog čina, naoružan. Bio je to kapetan. Stražar je stajao na svakom kraju mosta, sa puškom u stavu poznatom kao “podrška”, to jest, vertikalno ispred levog ramena, čekić puške naslonjen na podlakticu ispruženu pravo preko grudi — formalan i neprirodan položaj, koji je zahtevao uspravno držanje tela. Nije izgledalo da je njihova dužnost da znaju šta se dešava na sredini mosta; oni su jednostavno blokirali oba kraja pešačke daske koja ga je presecala.

Iza jednog od stražara nije bilo nikoga na vidiku; pruga se prostirala pravo kroz šumu stotinak jardi, zatim se krivila i nestajala iz vida. Verovatno je tamo dalje bio neki istureni položaj. Druga obala reke bila je otvoren teren — blaga uzvišica okružena palisadom od uspravnih stabala, sa puškarnicama, i jednom topovskom šupljinom kroz koju je virio mesingani top uperen ka mostu. Na pola puta uzbrdo, između mosta i utvrđenja, nalazili su se posmatrači — cela četa pešadije u stroju, u stavu “paradni odmor”, kundaci pušaka na zemlji, cevi blago nagnute unazad ka desnom ramenu, ruke prekrštene na kundaku. Poručnik je stajao na desnoj strani stroja, vrh mača na zemlji, leva ruka oslonjena na desnu. Osim grupe od četvorice na sredini mosta, nijedan čovek se nije pomerao. Četa je gledala most, nepomično, kamenih lica. Stražari, okrenuti prema obalama reke, mogli su se učiniti kao statue koje krase most. Kapetan je stajao prekštenih ruku, ćuteći, posmatrajući rad svojih podređenih, ali bez ikakvog znaka. Smrt je dostojanstvo koje, kad dođe najavljeno, mora biti dočekano sa formalnim izrazima poštovanja, čak i od onih koji su s njom najbliže upoznati. U vojnom kodeksu ponašanja tišina i nepomičnost su oblici poštovanja.

Čovek koji je bio pripreman za vešanje imao je otprilike trideset pet godina. Bio je civil, sudeći po njegovom izgledu, koji je bio nalik na plantažera. Imao je pravilne crte lica — prav nos, čvrsta usta, široko čelo, a duga tamna kosa bila mu je počešljana unazad i padala iza ušiju do okovratnika dobro krojenog fraka. Imao je brkove i šiljastu bradu, ali ne i zulufe; oči su mu bile krupne i tamnosive, sa blagim izrazom — iznenađujuće blagim za nekoga kome je konopac oko vrata. Očigledno nije bio prost ubica. Velikodušni vojni zakonik predviđa vešanje za mnoge vrste ljudi — gospoda nisu izuzeta.

Kad su pripreme bile završene, dva obična vojnika su odstupila u stranu i povukla daske na kojima su stajali. Narednik se okrenuo ka kapetanu, salutirao i stao odmah iza njega, a kapetan je, pak, napravio korak u stranu. Ovim pokretima ostali su samo osuđenik i narednik da stoje na suprotnim krajevima iste daske, koja je bila položena preko tri poprečne grede mosta. Kraj na kojem je stajao civil skoro je, ali ne sasvim, dosezao četvrtu. Daska je do tada bila držana na mestu težinom kapetana; sada ju je držala težina narednika. Na znak od kapetana, narednik bi odstupio u stranu, daska bi se nagnula i osuđenik bi propao između dve grede. Aranžman se kapetanu činio jednostavnim i efikasnim. Lice osuđenika nije bilo prekriveno, niti su mu oči bile vezane. Na trenutak je pogledao svoje “nesigurno tlo”, zatim pustio pogled da odluta ka kovitlajućoj vodi koja je divlje jurila ispod njegovih nogu. Jedan komad plutajućeg drveta privukao mu je pažnju i oči su mu pratile njegov tok nizvodno. Kako se činilo da se sporo kreće! Kakva troma reka!

Zatvorio je oči da bi poslednje misli usmerio ka svojoj ženi i deci. Voda, obasjana zlatom ranog sunca, magla koja se nadvijala ispod obala dalje nizvodno, utvrđenje, vojnici, komad drveta — sve ga je to ometalo. I tada je postao svestan nove smetnje. Kroz misli o svojim najmilijima probio se zvuk koji nije mogao ni da ignoriše ni da razume — oštar, jasan, metalan udarac, kao udar čekića kovača o nakovanj; imao je isti zvonki ton. Pitao se šta je to, i da li je neizmerno daleko ili vrlo blizu — činilo se da je i jedno i drugo. Ponavljalo se redovno, ali sporo, kao zvono smrtnog časa. Čekao je svaki novi udar sa nestrpljenjem i — ne zna zašto — sa strepnjom. Pauze između zvukova postajale su sve duže; odlaganja su ga izluđivala. Sa svakim ređim udarcem, zvuci su postajali snažniji i oštriji. Bolno su mu sekli uvo kao oštrica noža; plašio se da će vrisnuti. Ono što je čuo bilo je otkucavanje njegovog sata.

Otvorio je oči i ponovo ugledao vodu ispod sebe. „Kad bih mogao da oslobodim ruke,“ pomislio je, „mogao bih da skinem omču i skočim u reku. Ronjenjem bih mogao da izbegnem metke, i, plivajući snažno, stignem do obale, zaronim u šumu i pobegnem kući. Moj dom, hvala Bogu, još je uvek izvan njihovih linija; moja žena i deca su još uvek iza neprijateljskih položaja.“

Dok su mu ove misli, koje ovde moraju biti opisane rečima, munjevito proletale umom — više kao bljesak nego kao promišljanje — kapetan je klimnuo naredniku. Narednik je zakoračio u stranu.

Peyton Farquhar je bio imućan plantažer, iz stare i veoma cenjene porodice iz Alabame. Kao robovlasnik, i kao i većina robovlasnika političar, prirodno je bio pobornik otcepljenja i gorljivo odan južnjačkoj stvari. Okolnosti zapovedne prirode, koje ovde nije potrebno iznositi, sprečile su ga da stupi u službu one slavne vojske koja je vodila pogubne kampanje koje su se završile padom Korinta, i on je teško podnosio sramno ograničenje, čeznući da oslobodi svoju energiju, da živi životom vojnika, da dobije priliku da se istakne. Verovao je da će ta prilika doći, kao što dolazi svima u vreme rata. U međuvremenu je činio šta je mogao. Nijedna služba nije mu bila isuviše ponižavajuća da bi je obavio u korist Juga, nijedna pustolovina previše opasna da bi je preduzeo ako je u skladu s njegovim statusom civila koji je u srcu bio vojnik, i koji je u dobroj veri i bez previše rezerve prihvatao bar delimično onaj otvoreno zlobni stav da je “sve dozvoljeno u ljubavi i ratu”.

Jedne večeri, dok su Farquhar i njegova žena sedeli na drvenoj klupi blizu ulaza na njegovo imanje, vojnik u sivoj uniformi dojahao je do kapije i zatražio čašu vode. Gospođa Farquhar mu je rado poslužila svojim belim rukama. Dok je ona donosila vodu, njen muž je prišao prašnjavom konjaniku i nestrpljivo ga upitao ima li vesti sa fronta.

„Jenkiji popravljaju železnicu“, rekao je vojnik, „i spremaju se za novi napad. Stigli su do mosta na potoku Owl Creek, sredili ga i podigli utvrđenje na severnoj obali. Komandant je izdao naređenje, koje je okačeno svuda unaokolo, da će svaki civil koji bude uhvaćen kako ometa železnicu, njene mostove, tunele ili vozove biti odmah obešen. Video sam to naređenje.“

„Koliko ima do mosta na Owl Creek-u?“ upita Farquhar.

„Oko trideset milja.“

„Nema nikakvih trupa s ove strane potoka?“

„Samo jedna straža na oko pola milje, uz prugu, i jedan stražar na ovom kraju mosta.“

„A šta bi, recimo, mogao da postigne čovek — civil i poznavalac vešanja — ako bi uspeo da izbegne tu stražu i možda nadmudri stražara?“ reče Farquhar uz osmeh.

Vojnik je razmislio. „Bio sam tamo pre mesec dana“, odgovorio je. „Video sam da je zimska poplava nanela veliku količinu naplavina uz drveni stub na ovom kraju mosta. Sada je sve suvo i planulo bi kao kresivo.“

Gospođa Farquhar je tada donela vodu, koju je vojnik popio. Uljudno joj se zahvalio, naklonio se njenom mužu i odjahao. Sat vremena kasnije, nakon što je pao mrak, ponovo je prošao pored plantaže, idući ka severu, iz pravca iz kojeg je i došao. Bio je izviđač Unije.

III

Dok je Pejton Farkuar padao pravo nadole kroz most, izgubio je svest i bio kao već mrtav. Iz tog stanja probudila ga je — činilo mu se, vekovima kasnije — bol od oštrog pritiska na grlu, praćen osećajem gušenja. Oštri, prodorni bolovi kao da su se širili od njegovog vrata naniže kroz svako vlakno njegovog tela i udova. Ti bolovi kao da su se kretali duž jasno određenih linija i pulsirali neverovatnom brzinom. Bili su poput struja pulsirajuće vatre koje su ga zagrevale do nepodnošljive temperature. Što se tiče njegove glave, nije bio svestan ničega osim osećaja napetosti — zagušenja. Ti osećaji nisu bili praćeni mišlju. Intelektualni deo njegove prirode već je bio izbrisan; imao je snagu samo da oseća, a to osećanje bilo je — muka. Bio je svestan pokreta. Okružen svetlećim oblakom, čije je vatreno srce sada bio on sam, bez materijalne supstance, njihao se kroz nezamislive lukove oscilacije, kao ogroman klatno. Tada, odjednom, užasnom iznenadnošću, svetlost oko njega se vinula nagore uz zvuk glasnog pljuska; strašno je tutnjalo u njegovim ušima, i sve je postalo hladno i mračno. Sposobnost razmišljanja se vratila; znao je da se konopac prekinuo i da je pao u reku. Više nije bilo dodatnog davljenja; omča oko njegovog vrata ga je već gušila i sprečavala vodu da prodre u pluća. Umreti od vešanja na dnu reke! — ta ideja mu se učinila smešnom. Otvorio je oči u tami i iznad sebe ugledao zrak svetlosti, ali koliko dalek, koliko nedostižan! Još je tonuo, jer je svetlost postajala sve slabija dok nije postala tek bleda iskra. Zatim je počela da raste i da se svetli, i znao je da izranja ka površini — znao je to s nevoljnošću, jer mu je sada bilo vrlo udobno.

„Da budem obešen i udavljen,“ pomislio je, „to i nije tako loše; ali ne želim da budem upucan. Ne; neću biti upucan; to nije pošteno.“

Nije bio svestan napora, ali ga je oštar bol u zglobu upozorio da pokušava da oslobodi ruke. Usmerio je pažnju na tu borbu, kao posmatrač koji bez stvarnog interesa prati nastup mađioničara. Kakav sjajan napor! — kakva veličanstvena, nadljudska snaga! Ah, to je bio divan pokušaj! Bravo! Konopac je spao; ruke su mu se razdvojile i poletjele nagore, šake su se jedva videle sa svake strane u sve jačoj svetlosti. Posmatrao ih je s novim interesovanjem, dok su najpre jedna, pa druga nasrnule na omču oko njegovog vrata. Pocepale su je i besno odbacile u stranu, a ona se uvijala kao vodena zmija.

„Vrati je nazad, vrati je nazad!“ Mislio je da je to viknuo svojim rukama, jer je razvezivanje omče izazvalo do tada najstrašniji bol. Vrat ga je užasno boleo; mozak mu je goreo, srce, koje je dotad jedva kucalo, snažno je poskočilo, pokušavajući da iskoči kroz usta. Cela njegova telesna masa bila je izmučena nepodnošljivim bolom! Ali njegove neposlušne ruke nisu obraćale pažnju. Snažno su tukle vodu brzim pokretima nadole, izbacujući ga ka površini. Osetio je kako mu glava izranja; oči su mu bile zaslepljene sunčevom svetlošću; grudni koš mu se grčevito širio, i u vrhuncu agonije pluća su mu se ispunila velikim gutljajem vazduha, koji je odmah izbacio — krikom!

Sada je potpuno bio svestan svih svojih čula. Ona su, štaviše, bila nadljudski oštra i budna. Nešto u strašnom uzdrmanju njegovog organizma ih je toliko izoštrilo i pročišćeno, da su beležila stvari koje nikada ranije nije primećivao. Osetio je talase na svom licu i čuo njihove pojedinačne zvuke dok su ga dodirivali. Pogledao je ka šumi na obali reke, video pojedinačna stabla, listove i njihove žilice — video je i insekte na njima: skakavce, sjajne muve, sive pauke kako razvlače mreže od grane do grane. Uočio je prizmatske boje u svakoj kapljici rose na milionima vlati trave. Zujanje mušica koje su igrale iznad virova reke, lepet krila vilinih konjica, zaveslaji nožica vodenih pauka, kao vesla koja pokreću čamac — sve to činilo je čujnu muziku. Riba je klizila ispod njegovih očiju i čuo je šum njenog tela kako para vodu.

Izašao je na površinu okrenut nizvodno; u trenutku, vidljivi svet se činilo da se polako okreće, a on je bio u njegovom središtu, i video je most, utvrdu, vojnike na mostu, kapetana, narednika, dvojicu vojnika, svoje dželate. Bili su kao senke na plavom nebu. Vikali su i gestikulirali, pokazujući na njega. Kapetan je izvukao pištolj, ali nije pucao; ostali su bili nenaoružani. Njihovi pokreti bili su groteskni i užasni, njihovi oblici — gigantski.

Odjednom je čuo oštar prasak i nešto je udarilo vodu tik uz njegovu glavu, zapljusnuvši mu lice. Čuo je drugi prasak i video jednog od stražara sa puškom na ramenu, oblak plavičastog dima uzdizao se iz cevi. Čovek u vodi video je oko čoveka na mostu kako gleda kroz nišan pravo u njegovo. Primetio je da je oko sivo i setio se da je negde čitao kako su siva oka najoštrija, i da svi poznati strelci imaju takve oči. Ipak, ovaj je promašio.

Vrtlog je uhvatio Farkuara i okrenuo ga napola; ponovo je gledao prema šumi na suprotnoj obali od utvrde. Zatim se iza njega začuo zvuk jasnog, visokog glasa u jednoličnom pevu, koji je preplivao vodu s takvom jasnoćom da je nadjačao sve ostale zvuke, čak i šum talasa u njegovim ušima. Iako nije bio vojnik, bio je dovoljno po logorima da prepozna strašan značaj tog sporog, rastegnutog, naglašenog pevanja; poručnik na obali je davao komande. Kako hladno i nemilosrdno — s kakvim mirnim, ravnim tonom koji najavljuje i nameće smirenost ljudima — u kakvim tačno odmjerenim razmacima padale su te okrutne reči:

„Četa!… Mirno!… Na rame puške!… Spremni!… Nišani!… Pali!“

Farkuar je zaronio — zaronio što dublje je mogao. Voda je hučala u njegovim ušima kao glas Nijagare, ali je ipak čuo tupi prasak plotuna, i kada se opet uzdigao ka površini, sreo je sjajne komadiće metala, čudno spljoštene, koji su se lagano spuštali. Neki su ga dotakli po licu i rukama, zatim pali dalje. Jedan mu se zaglavio između kragne i vrata; bio je neprijatno topao i on ga je zgrabio i izbacio.

Kad je izronio, dahćući, video je da je dugo bio pod vodom; sada je bio primetno dalje nizvodno — bliže spasu. Vojnici su gotovo završili ponovno punjenje; metalne nabijajuće šipke zasijale su istovremeno na suncu dok su ih izvlačili iz cevi, okretali u vazduhu i vraćali nazad. Dvojica stražara ponovo su pucala, pojedinačno i bez uspeha.

Progonjeni čovek sve je to video preko ramena; sada je snažno plivao nizvodno. Mozak mu je radio jednako brzo kao i ruke i noge; misli su mu sevane poput munje: „Oficir,“ razmišljao je, „neće drugi put napraviti istu grešku. Jednako je lako izbeći plotun kao i pojedinačan metak. Verovatno je već izdao komandu da pucaju po volji. Bože, pomozi mi, ne mogu ih sve izbeći!“

Zastrašujući pljusak na dva metra od njega bio je praćen glasnim, jurećim zvukom, DIMINUENDO, koji se kao da se vraćao kroz vazduh ka utvrdi i završio eksplozijom koja je potresla samu dubinu reke! Uzdižući zid vode savio se nad njim, pao na njega, zaslepio ga, ugušio ga! Top je sada uzeo učešće u igri. Dok je otrese glavom vodu, čuo je kako odbijeni projektil zuji kroz vazduh ispred njega, a zatim se začulo pucanje i lomljenje grana u šumi s druge strane.

„Neće to ponoviti,“ pomislio je; „sledeći put će upotrebiti rasprskavajuće đule. Moram paziti na top; dim će me upozoriti — zvuk dolazi prekasno; zaostaje za projektilom. Dobar je to top.“

Iznenada je osetio da se okreće ukrug—vrtoglavo, kao čigra. Voda, obale, šume, sada udaljeni most, tvrđava i vojnici, sve se izmešalo i zamaglilo. Predmeti su bili predstavljeni samo bojama; kružne horizontalne pruge boja—samo to je video. Bio je uhvaćen u vrtlog i nošen napred sa brzinom okretanja koja ga je opijala i mučila. Posle nekoliko trenutaka, bačen je na šljunak pri dnu leve obale potoka—južne obale—iza jednog izbočenog dela koji ga je skrivao od neprijatelja. Naglo zaustavljanje, grebanje jedne ruke o šljunak, povratilo mu je svest i zaplakao je od radosti. Zabio je prste u pesak, bacao ga po sebi šakama i glasno ga blagosiljao. Izgledao je kao dijamanti, rubini, smaragdi; nije mogao da se seti ničega lepog na šta ga nije podsećao. Drveće uz obalu izgledalo je kao džinovske baštenske biljke; primetio je određeni red u njihovom rasporedu, udisao miris njihovih cvetova. Čudno ružičasto svetlo sijalo je kroz prostor između stabala, a vetar je u njihovim granama pravio muziku Eolskih harfi. Nije imao želju da dovrši svoj beg—bio je zadovoljan da ostane na tom očaravajućem mestu sve dok ga ponovo ne uhvate.

Zviždanje i zveckanje gvozdenih kugli među granama visoko iznad njegove glave prenulo ga je iz sna. Poraženi artiljerac mu je ispalio nasumičan oproštajni hitac. Skočio je na noge, pojurio uz kosu obalu i zaronio u šumu.

Ceo taj dan je putovao, određujući pravac po položaju sunca. Šuma se činila beskrajnom; nigde nije video nikakav procep, ni drvarski put. Nije znao da živi u tako divljem kraju. Bilo je nešto zlokobno u tom otkriću.

Do večeri bio je iscrpljen, bolnih stopala, gladan. Pomisao na ženu i decu terala ga je napred. Na kraju je pronašao put koji ga je vodio u pravom pravcu. Bio je širok i prav kao ulica u gradu, ali se činilo da njime niko ne prolazi. Nisu ga okruživala polja, nigde kuće. Nije se čuo ni lavež psa koji bi ukazivao na ljudsko prisustvo. Crna tela drveća formirala su pravu liniju s obe strane, završavajući se na horizontu u tački, kao dijagram iz lekcije iz perspektive. Iznad glave, gledajući kroz rascupanu šumu, sijale su velike zlatne zvezde, nepoznate i raspoređene u čudnim sazvežđima. Bio je siguran da su poređane po nekom redu koji ima skriveno i zlokobno značenje. Šuma s obe strane bila je puna čudnih zvukova, među kojima je—jednom, dvaput, pa opet—jasno čuo šapate na nepoznatom jeziku.

Vrat ga je boleo, a kad je podigao ruku da ga dotakne, osetio je da je strašno otečen. Znao je da ima crni trag od konopca koji mu je izbio modricu. Oči su mu bile natekle; više nije mogao da ih zatvori. Jezik mu je bio otečen od žeđi; hladio ga je tako što ga je gurao napolje između zuba u hladan vazduh. Kako je samo meka bila trava koja je prekrivala taj neprohodni put—više nije mogao da oseti tlo pod nogama!

Nesumnjivo je, uprkos bolu, zaspao dok je hodao, jer sada vidi drugu scenu—možda se samo oporavio iz delirijuma. Stoji pred kapijom svoje kuće. Sve je kao što je ostavio, sve svetlo i prelepo na jutarnjem suncu. Mora da je putovao celu noć. Dok gura kapiju i prolazi širokom belom stazom, vidi lepršanje ženskih haljina; njegova žena, sveža, hladna i nežna, silazi s verande da ga sretne. Na dnu stepenica stoji i čeka, sa osmehom neizrecive radosti, u držanju neprevaziđene gracioznosti i dostojanstva. Ah, kako je samo lepa! Ispruženih ruku jurne ka njoj. U trenutku kada je treba da zagrli, oseti snažan udarac u potiljak; zaslepljujuće belo svetlo plane oko njega uz zvuk sličan pucnju iz topa—zatim sve postaje tama i tišina!

Pejton Farkvar je bio mrtav; njegovo telo, sa slomljenim vratom, blago se njihalo s jedne na drugu stranu ispod greda mosta na Sovičjem potoku.

_____________

Embrouz Birs je priču Događaj kod Sovine reke napisao 1866. godine. Objavljena je tek 1891. godine. Smatra se antologijskom pričom svetske književnosti. Podeljena je na tri dela. Prva scena koja se dešava na na železničkom mostu kod Sovine reke, u Alabami, nekoliko minuta pred izvršenje smrtnae kazne nad čovekom koji gleda u brzu vodu , čoveka čije ruke su zabačene iza leđa , a oko vrata mu je obavijeno uže, omča. Njegovi dželati su dva redova Federalne armije. Birs zatim opisuje čoveka koji treba da bude obešen: lepo lice, očiju tamnosivih, krupnih , začešljane kose, tridesetpet godina, po odeći plantažer. Tu su vojnici koji nezainteresovano motre na prilaz mostu, oficir koji treba da odskoči sa daske. Tek u drugom delu priče saznajemo da se čovek zove Pejton Farkver, da je iz stare imućne alabamske porodice, secesionista, privrženik Juga. Na njegovu plantažu je stigao vojnik na konju i zatražio malo vode. Bio je to uhoda federalista koji je radoznalom domaćinu kazao neke podatke o zbivanjima oko mosta na Sovinoj reci gde Jenkiji popravljaju prugu i „ spremaju se za novo napredovanje“. Treći deo priče Embrouza Birsa Događaj na mostu preko Sovine reke je trenutak kada obešeni Pejton Ferkver , nakon što je oficir odskočio sa daske , a samim tim se zategla omča oko vrata na smrt osuđenog zbog sabotaže.Koncizno, bez suviše reči, Barns čitaocu ostavlja nada da je osuđenik padom u reku uspeo nekako da preživi, a onda u jednoj rečenici poništava tu nadu. U tom trećem delu kondenzovan je poslednji trenutak života i svesti koja se munjevito gasi da bi ostao samo bol koji traje. Ova priča je majstorski komponovana, i kako to Birs čini u svojim pričama podređena jednom dominantnom efektu , temi, ovog puta, bolu na smrt osuđenog. Opis bola u trenutku smrti koji je nastao snažnim delovanjem omče oko grla, svest o bolu koji se širi njegovim telom i deluje kao „struja ustalasalog ognja koji ga zagreva do neizdržive temperature“, precizan je do poslednjeg trenutka, neizdrživog… Nada ne napušta osuđenika i on zamišlja svoj spas…Čitalac ima utisak da se ipak osuđenik spasao, a onda čuveni Birsov obrt. Sve osuđenikove misli se pretvaraju u „tamu i tišinu“, on je mrtav i „ njegovo telo, prebijene kičme, blago se njiše tamo – amo ispod greda mosta na Sovinoj reci.“

Alea

KATEGORIJE

19. 6. 2025.

Ambrose Bierce, Događaj na mostu na Sovičjem potoku

Нема коментара:

Постави коментар

Ambrose Bierce, Događaj na mostu na Sovičjem potoku