UNIVERSITAS VITAE
Konačno je došao žuđeni trenutak kada smo sa poslednjom godinom staroga stoleća mogli zalupiti za sobom i vrata omrznute gimnazije. Posle trudno prebrođenog ispita — jer šta smo mi znali od matematike, fizike i skolastičkih materijala? — direktor škole počastvovao je poletnim govorom nas koji smo za ovu priliku morali da obučemo crne praznične redengote. Sada smo, reče, odrasli ljudi i treba vrednoćom i valjanošću da poslužimo na čast otadžbini. Time se razbilo jedno osmogodišnje drugovanje, malo sam svojih saputnika sa galije od onda video. Najveći nas se broj upisao na univerzitet, i zavidljivo su nas pratili pogledi onih koji moradoše da se zadovolje drugim zvanjima i zaposlenjima.
Jer univerzitet je u Austriji, u ta iščezla vremena, imao i jedan naročiti, romantični nimb; studentovanje je pružalo izvesne prednosti koje su mladom akademičaru davale privilegiju daleko iznad svih vršnjaka; ova starinska osobenost je svakako malo poznata u nenemačkim zemljama, te zbog svoje apsurdnosti i nesavremenosti zahteva objašnjenja. Naši univerziteti osnivani su većinom u srednjem veku, dakle u vreme kada se bavljenje naukama smatralo nečim naročitim, pa su se mladim ljudima radi primamljivanja na studije davale izvesne staleške prednosti. Srednjovekovni đaci ne behu potčinjeni običnom sudu, panduri ih nisu smeli tražiti ili uznemiravati u njihovim kolegijama, odevali su se u naročite nošnje, imali pravo da se nekažnjeno biju na dvoboju, i bili priznati kao zatvorena gilda sa svojstvenim moralom i nemoralom. Tokom vremena i usled sve veće demokratizacije javnog života, kad su se sve ostale gilde i cehovi rasturili, u čitavoj Evropi nestalo je tog povlaštenog položaja akademičara; samo u Nemačkoj i u nemačkoj Austriji, gde je klasna svest uvek gospodarila nad demokratičnošću, studenti su se uporno držali tih već odavno besmislenih privilegija, izgradivši ih čak u jedan naročiti studentski zakonik. Pre svega, nemački student je usvajao jednu naročitu vrstu studentske „časti“, pored one građanske i opštevažeće. Ako bi ga ko uvredio, taj bi morao da mu „pruži zadovoljštinu“, odnosno da mu izađe na dvoboj s oružjem u ruci, ukoliko bi se pokazalo da je toga dvoboja „dostojan". A „dostojan“, po toj sujetnoj oceni, ne bi mogao biti neki, recimo, trgovac ili bankar, već samo čovek sa akademskim obrazovanjem i dostojanstvom, ili oficir — niko drugi među milionima ne bi mogao deliti naročitu vrstu „časti“ da ukrsti mač sa jednim takvim golobradim glupim junošom. S druge strane, da bi važio za „pravog studenta", čovek je morao da dokaže svoju muževnost, to jest da preturi što je moguće više dvoboja, i da čak vidno, u vidu brazgotina, nosi na licu znakove tih junačkih dela; glatki obrazi i čitav nos bili su nedostojni pravog germanskog akademičara. Tako bi se studenti s kulerima, to jest oni što pripadahu nekom od saveza koji ima svoju boju, našli u nuždi da neprekidno izazivaju jedni druge pa i ostale sasvim miroljubive studente i oficire, samo da bi mogli da biju sve nove i nove „partije“. U savezima bi se svaki novi student na mačevalištu „izvežbao" za tu osnovnu časnu delatnost, a i inače uputio u običaje studentskog života. Svaki „brucoš“, to jest svaki novajlija, bio bi dodeljen jednom članu saveza kome je imao da bude ropski poslušan, a koji ga je zato poučavao u plemenitim veštinama „bontona“, koje su se sastojale u sledećem: lokati do povraćanja, isprazniti težak krčag piva jednim mahom na iskap, te očvrsnuti tako slavno da ne budeš „mlitavko", ili urlati u horu studentske pesme i rugati se noću policiji galameći ulicama u guščijem poretku. Sve se to smatralo „muževnim“, „đačkim“, „nemačkim", i kada bi studentska udruženja sa svojim lepršavim zastavama, sa šarenim kapama i trakama, subotom pošla u „provod“, ti prosti, mladi i na svoje sopstvene ujdurme besmisleno oholi ljudi osećali su se istinskim pretstavnicima intelektualne omladine. Prezrivo su sa visine gledali na „gomilu“, koja nije znala dostojno ceniti tu akademsku kulturu i nemačku muževnost.
Za kakvog malog gimnazijalca iz provincije, koji je u Beč došao zelen, ta vrsta krepkog i „radosnog studentovanja“ mogla je da pretstavlja sumu romantike. I stvarno bi, u svojim selima, stari beležnici i lekari još decenijama s mamurnom ganutošću dizali pogled na sablje i šarene atrape, što su ih izukrštane povešali po sobama, ponosno bi nosili svoje brazgotine kao oznake „akademskog“ položaja. Nas su, naprotiv, ove proste i brutalne ujdurme jedino odbijale, i ako bismo susreli koju od tih trakama nakićenih hordi, povukli bismo se mudro za ugao, jer nama je to uživanje u agresivnosti i u isto vreme u čoporaškom sluganstvu i suviše jasno pokazivalo ono najgore i najopasnije u nemačkom duhu. Znali smo, sem toga, da se iza te umetno mumificirane romantike kriju vrlo lukavo proračunati praktični ciljevi, jer pripadanje kakvom „moćnom“ bratstvu osiguravalo je svakome članu protekciju „stare gospode“ toga saveza u visokim zvanjima, i olakšavalo njegovu karijeru. Od bonskih „Borusa“ vodio je jedini sigurni put u nemačku diplomatiju, od katoličkih saveza u Austriji u dobre prebende vladajuće Hrišćansko-socijalne partije, i najveći broj tih „heroja“ tačno je znao da će mu u budućnosti njegove šarene trake morati da nadoknade ono što je propustio u energičnom studiranju, i da će mu jedanput, prilikom postavljenja u službu, nekoliko brazgotina na čelu moći više koristiti nego ono što se iza toga čela nalazi. Već i pogled na te surove povojničene čopore, na ta iseckana, drska provokatorska lica ogadio mi je bio posećivanje univerzitetskih prostorija; i ostali studenti istinski željni nauke, idući u univerzitetsku biblioteku izbegavali su aulu, i služili se radije neuglednim stražnjim vratima, samo da izbegnu svaki susret sa tim žalosnim vitezima.
Da ću studirati na univerzitetu, to je u porodičnom savetu bilo odavno rešeno. Ali za koji fakultet da se odlučim? Roditelji su mi prepustili potpunu slobodu izbora. Stariji brat mi je već bio stupio u očevo preduzeće, i tako nije bilo razloga žurbi u pogledu drugoga sina. Ta radilo se, najzad, samo o tome da se porodičnoj časti osigura doktorska titula, sve jedno koja. I začudo, izbor je i meni bio isto tako ravnodušan. Svoju sam dušu davno bio obećao literaturi, pa me ni jedna jedina od stručno predavanih nauka nije zanimala, nego sam čak prema svakom akademskom radu gajio neko potajno nepoverenje koje još ni danas nije iščezlo. Za mene je ostao u nepokolebljivoj važnosti Emersonov aksiom da dobre knjige mogu da zamene i najbolji univerzitet, i ja sam još danas ubeđen da čovek može postati izvrstan filozof, istoričar, filolog, pravnik i što mu drago a da nikad nije posećivao univerzitet ili čak gimnaziju. Bezbroj puta potvrdio mi je praktični život da se antikvari često bolje razumeju u knjige nego nadležni profesori, da trgovci umetničkim predmetima razumeju više nego istoričari umetnosti, da velik deo bitnih potsticaja i otkrića u svima oblastima potiče od ljudi sa strane. Koliko može da bude praktično podesan i blagotvoran za prosečan dar, akademski rad je, čini mi se, isto toliko izlišan individualno produktivnim prirodama, kod kojih on može čak da se ispolji i kao prepreka. Pogotovo na univerzitetu kakav je bio naš u Beču, sa svojih šest ili sedam hiljada studenata, koji je svojom pretrpanošću unapred sprečavao onu tako plodnu ličnu vezu između učitelja i učenika, a koji je, osim toga, usled prevelike vernosti tradicijama, zaostajao za vremenom, ja nisam video ni jednog čoveka koji bi me mogao fascinirati za svoju nauku. Tako se pravi kriterij moga izbora nije sastojao u tome koja bi me struka intimno najviše zanimala, nego, naprotiv, koja će me najmanje opteretiti i dopustiti mi maksimum vremena i slobode za moju pravu strast. Najzad se odlučih za filozofiju — ili, bolje reći, „egzaktnu" filozofiju, — kako se u nas govorilo prema staroj šemi ali uistinu ne iz osećanja nekog dubljeg unutrašnjeg poziva, pošto su mi sposobnosti za čisto apstraktno mišljenje male. U meni se misli po pravilu razvijaju na predmetima, na događajima i likovima, ne mogu da naučim ništa što je čista teorija i metafizika. Ali bilo kako bilo, ovde je obim samog materijala bio najskučeniji, a poseta predavanja i seminara mogla se na „egzaktnoj“ filozofiji najlakše izbeći. Nužno je bilo jedino da se na kraju osmog semestra preda disertacija i da se položi jedan jedini ispit. Tako sam sebi unapred udesio raspored vremena: tri godine se uopšte ne brinuti za univerzitetske studije! Onda tokom jedne, poslednje godine, u oštroj napregnutosti, savladati skolastičnu materiju, i brzo napraviti neku disertaciju. Na taj način univerzitet mi je dao što sam jedino od njega želeo: nekoliko godina pune slobode za život i za moja nastojanja u umetnosti: universitas vitae.
Pogledam li na svoj život, mogu da se opomenem malo tako srećnih trenutaka kao što su oni prvi iz tog univerzitetskog vremena bez univerziteta. Bio sam mlad pa još nisam osećao odgovornost da moram stvarati dela stvarne vrednosti. Bio sam podnošljivo nezavisan, dan je imao dvadeset četiri časa i svi su pripadali meni. Mogao sam čitati i raditi što sam hteo, bez obaveze da ikome polažem računa, oblak akademskog ispita još nije doticao horizont, jer kako su duge tri godine kada se mere u devetnaestoj godini života, kako bogate i obilne, i koliko je mogućnosti da se ispune iznenađenjima i poklonima!
Prvo što sam počeo sastojalo se u tome da svoje pesme sakupim u jednom — kako mišljah: nemilosrdnom — probiru. Nije me stid priznati da se meni, tek apsolviranom devetnaestogodišnjem gimnazijalcu, u ono vreme činilo da je najslađi miris na zemlji, slađi od ružinog ulja iz Širasa, miris štamparske boje; svaka prihvaćena pesma, u ma kojim novinama, davala je novoga zamaha mojoj po prirodi vrlo malokrvnoj samosvesti. Nije li trebalo da se već sad zaletim u odlučujući skok i da pokušam da objavim čitavu svesku? Odlučilo je bodrenje mojih prijatelja, koji su u mene imali više vere nego ja sam. Sa dosta drskosti, rukopis sam poslao upravo onom izdavaču koji je tada bio reprezentativan za nemačku liriku, Schuster &Löffler-a, izdavaču Lilienkrona, Demela, Birbauma, Momberta, čitave one generacije koja je uporedo sa Rilkeom i Hofmanstalom stvorila novu nemačku liriku. I — čuda čudesnoga! — jedan za drugim nastupili su oni nezaboravni trenuci sreće kakvi se u životu pisca ne ponavljaju ni posle najvećeg uspeha: stiglo je pismo sa zaglavljem izdavačkog preduzeća, koje nemirno zadržavaš u ruci, nemajući hrabrosti da ga otvoriš. Došao je trenutak kada uzdržana daha čitaš da je izdavačko preduzeće odlučilo da knjigu objavi, i da, šta više, zadržava pravo za sledeća izdanja. Stigao je paket sa prvom korekturom, koji razvezuješ s neizmernim uzbuđenjem, da bi video slog, prelom, embrionalni oblik knjige, a zatim posle nekoliko nedelja i sama knjiga, koju neumorno razgledaš, opipavaš, upoređuješ, jednom i još jednom i još jednom. Pa onda detinjasta putešestvija do knjižara, da vidiš imaju li već u izlozima primerke, i da li oni blistaju na sredini radnje ili se skromno kriju po strani. Pa onda iščekivanje pisama, prvih kritika, prvih odgovora iz nepoznatog, neproračunljivog prostora — sve te napetosti, uzbuđenja, oduševljenja, zbog kojih potajno zavidim svakom mladom čoveku koji baca u svet svoju prvu knjigu. Ali ta moja radoznalost bila je samo zaljubljenost prvih trenutaka, nipošto samodopadanje. Kakvo sam uskoro mišljenje o tim ranim pesmama imao, to će posvedočiti jednostavna činjenica da te „Srebrne strune“ (kako je glasio naslov zaboravljenoga prvenca) ne samo što nikad nisam ponovo štampao, već nisam dozvolio ni da se iz njih ma i jedna pesma prihvati u moje „Izabrane pesme“. Bili su to stihovi nejasnog predosećanja i nesvesne slutnje, nastale ne iz sopstvenog doživljaja već iz govorne strasti. Svakako, one su pokazivale izvesnu muzikalnost i dosta osećanja za formu, zbog čega su ih zainteresovani krugovi zapazili, i ja se nisam mogao požaliti na nedostatak ohrabrenja. Lilienkron i Demel, vodeći lirski pesnici onoga vremena, odali su srdačno i već drugarsko priznanje devetnaestogodišnjaku, Rilke, koga sam toliko obožavao, poslao mi je za uzdarje za „tako lepo poklonjenu knjigu" specijalno izdanje svojih poslednjih pesama sa „zahvalnom" posvetom. To izdanje sam, kao jedno od najdragocenijih uspomena mladosti, iz ruševina Austrije još bio spasao u Englesku (gde li je ono danas?). Razume se da je naposletku na mene avetinjski delovalo saznanje da taj prvi Rilkeov prijateljski poklon — prvi među mnogima — ima četrdeset godina, i da me prisno poznata slova pozdravljaju iz carstva smrti. Ali je najneočekivanije iznenađenje među svima bilo to što mi se Maks Reger, uz Riharda Štrausa tada najveći živi kompozitor, obratio za dopuštenje da komponuje muziku na šest pesama iz te sveske; kako sam često posle toga na koncertima slušao ovu ili onu među njima — moje sopstvene stihove što sam ih sam davno zaboravio i odbacio, a koje je bratska umetnost majstora prenela preko granice vremena!
U svakom slučaju, ta neočekivana ohrabrenja, praćena i ljubaznim javnim kritikama, behu mi ulila smelosti za korak koji ja, sa svojim neizlečivim nepoverenjem prema sebi, ne bih preduzeo nikad ili u najmanju ruku ne tako rano. Već u gimnazijsko vreme objavljivao sam osim pesama manje novele i eseje po literarnim časopisima „Moderne", ne usuđujući se, međutim, nikad da koji od tih pokušaja ponudim nekim moćnim i rasprostranjenim novinama. U Beču je ustvari postojao samo jedan jedini publicistički organ visokog ranga, „Neue Freie Presse“, koji je svojim otmenim stavom, kulturnim nastojanjima i političkim prestižom pretstavljao za čitavu austrougarsku monarhiju otprilike isto što i „Times“ za engleski svet i „Temps“ za francuski; čak ni u Nemačkom Rajhu ni jedne novine nisu stremile tako reprezentativnom kulturnom nivou. Njihov izdavač, Moric Benedikt, čovek fenomenalne organizatorske sposobnosti i neumorne vrednoće, ulagao je čitavu svoju upravo demonsku energiju da u oblasti književnosti i kulture prevaziđe sve nemačke novine. Ako je želeo da nešto dobije od kojeg poznatog autora, ne bi ustuknuo ni pred kakvim teškoćama, slao bi mu jedno za drugim deset i dvadeset telegrama i unapred pristajao na svaki honorar; praznički brojevi o Božiću i Novoj godini pretstavljahu svojim književnim prilozima čitave tomove sa najvećim imenima toga vremena: u takvoj prilici, u tom listu koji je učinio beskrajno mnogo za književnu orijentaciju celoga grada i cele zemlje, susretali bi se Anatol Frans, Gerhart Hauptman, Ibzen, Zola, Strindberg i Šo. Po svom gledanju na svet, razume se, „napredan“ i liberalan, u stavu solidan i oprezan, ovaj je list simbolično pretstavljao visok kulturni standard stare Austrije. U tom hramu „napretka" skrivala se, međutim, još i jedna posebna svetinja, takozvani feljton, koji je, poput velikih pariskih dnevnika, „Temps“-a i„Journal des Débats“-a, „pod linijom“, u jasnoj izdvojenosti od efemernosti politike i svakidašnjice, objavljivao najuspelije i najbolje rasprave o poeziji, pozorištu, muzici i umetnosti. Tu su mogli da dođu do reči samo autoriteti, samo oni koji su se već davno afirmisali. Samo čistota rasuđivanja, mnogogodišnje iskustvo upoređivanja i savršena umetnička forma mogli su da pozovu autora, godinama prokušavanog, na to sveto mesto. Ludvig Špajdel, majstor minijature, i Eduard Hanzlik, imali su onde za pozorište i muziku isti papinski autoritet kao u Parizu Sent-Bev u svojim „Lundis"; njihovo „da“ ili „ne“ odlučivalo je u Beču o uspehu jednog dela, jednog pozorišnog komada, jedne knjige, a time često i jednog čoveka. Svaka od ovih rasprava pretstavljala je u obrazovanim krugovima svagdašnji predmet razgovora za taj dan, one su diskutovane, kritikovane, njima su se divili ili su ih napadali, a ako bi među „feljtonistima" koji su davno i s respektom priznati ponekad izronilo i jedno novo ime, to bi bio događaj. Od mlađe generacije na to bi mesto s vremena na vreme prodro jedino Hofmanstal sa nekoliko divnih članaka, inače su mlađi autori morali da se ograniče na prikradanje u skrivene stražnje stranice književnoga lista. Pisati na prvoj strani, to je za Beč značilo: urezati svoje ime u mramor.
Kako sam našao hrabrosti da jedan mali pesnički rad ponudim u „Neue Freie Presse“, proročište mojih otaca i utočište sedmostrukih miropomazanika, to danas više ne mogu da shvatim. Ali konačno, više nego da me odbiju nije mi se moglo desiti. Urednik feljtona primao je onde samo jedanput nedeljno između dva i tri sata, pošto je zbog pravilnog smenjivanja slavnih, čvrsto ugnežđenih saradnika, vrlo retko bivalo mesta za nekoga spolja. Popeo sam se, ne bez lupanja srca, malim gvozdenim zavojitim stepenicama do biroa i zamolio da me prijave. Posle nekoliko minuta sluga se vratio sa vešću da me gospodin urednik feljtona poziva sebi, i ja sam kročio u uzanu, malu sobu.
Urednik feljtona „Neue Freie Presse" zvao se Teodor Hercl, i to je bio prvi čovek svetskoistorijskog formata s kojim sâm se u životu sastao — sam naravno ne znajući kako ogroman preokret u sudbini jevrejskog naroda i u istoriji našega doba treba da izvrši njegova ličnost. U ono vreme njegov položaj je još bio razbijen i nepregledan. Počeo je s pesničkim pokušajima, rano ispoljio bleštav novinarski dar, i postao, najpre kao pariski dopisnik a onda kao feljtonist „Neue Freie Presse", ljubimac bečke publike. Njegovi članci koji još i danas očaravaju bogatstvom oštrih i često mudrih zapažanja, ljupkošću stila, plemenitim šarmom koji čak ni u šali a ni u kritici nikad nije gubio urođenu otmenost, pretstavljali su najviši domet kultivisanosti koji se u žurnalistici može zamisliti, i bili predmet ushićenja u gradu koji se vaspitavao da ima smisla za sve što je suptilno. I u Burgteatru mu je jedan komad požnjeo uspeha, i on je na taj način bio ugledan čovek, koga je omladina obožavala, koga su naši očevi poštovali, dok se jednog dana nije desilo nešto neočekivano. Sudbina uvek ume da nađe puta kako će privesti čoveka koji joj je potreban za njene skrivene ciljeve, čak i ako bi on hteo da se skrije.
Teodor Hercl imao je u Parizu doživljaj koji mu je potresao dušu, jedan od onih časova koji menjaju čitavu sudbinu: prisustvovao je kao dopisnik javnoj degradaciji Alfreda Drajfusa, video kako blagome čoveku otkidaju epolete dok on glasno uzvikuje: „Ja sam nevin!“ I bio je u tom trenutku do dna srca uveren da je Drajfus nevin, i da je tom jezivom optužbom za izdaju opterećen jedino zato što je Jevrej. A Teodor Hercl je, zahvaljujući svome nesavitljivom muškom ponosu, već kao student patio pod jevrejskom sudbinom — on ju je, bolje rečeno, zahvaljujući svome proročkom instinktu naslućivanja, unapred propatio u čitavoj njenoj tragičnosti, u vreme kada se činilo da je to jedva zbiljska sudbina. Prožet osećanjem da je rođen za vođu, na što mu je davala prava njegova raskošno impozantna pojava ne manje nego širina njegovog mišljenja i njegovo poznavanje sveta, on je tada bio skrojio fantastični plan da jednom za svagda okonča jevrejski problem, i to sjedinjenjem mojsijevaca i hrišćana putem dobrovoljnog masovnog krštenja. Misleći uvek dramatski, on je sebi slikovito pretstavio kako će hiljade i hiljade austrijskih Jevreja u dugoj povorci povesti pred crkvu sv. Stefana, da bi onde, jednim znameno-simboličnim činom, taj narod proganjani i bez zavičaja zauvek oslobodio prokletstva izdvojenosti i mržnje. Uskoro je uvideo nesprovodljivost toga plana, a godine vlastitog rada skrenule su ga sa prvotnog problema njegovog života, čije je „rešenje“ smatrao svojim pravim zadatkom; ali tada, u trenutku Drajfusovog raščinjavanja, u srce mu se poput noža zarila misao o večnom progonstvu njegovoga naroda. Ako je izdvajanje neizbežno, rekao je sebi, onda neka je potpuno! Ako je poniženje svejednako naša sudbina, onda ga valja presresti ponosom. Ako patimo što nemamo otadžbine, onda ćemo otadžbinu sami sebi stvoriti! Tako je objavio svoju brošuru „Jevrejska država“, u kojoj je proklamovao da je svako asimilatorsko izjednačavanje, svaka nada na totalnu trpeljivost za jevrejski narod nemogućna. On mora osnovati novu, sopstvenu otadžbinu u svojoj staroj otadžbini Palestini.
Kada se pojavila ta brošura, po obimu mala ali napisana prodornom snagom čelične strele, ja sam još sedeo u gimnaziji. Ipak mogu dobro da se opomenem sveopšte zapanjenosti i jeda bečkih građansko- jevrejskih krugova. Šta se desilo, pitahu se oni zlo voljno, sa tim inače tako pametnim, duhovitim i prosvećenim piscem? Kakve on to ludorije pravi i piše? Što bismo mi u Palestinu? Naš jezik je nemački a ne hebrejski, naša otadžbina je lepa Austrija. Zar ne živimo odlično pod dobrim carem Franc Jozefom? Zar nam nedostaje čestita zarada, osigurano mesto? Zar nismo ravnopravni državljani, stalno nastanjeni i verni građani ovog ljubljenog Beča? I zar ne živimo u naprednoj epohi, koja će sve konfesionalne predrasude ukloniti za nekoliko decenija? Zašto on, koji međutim govori kao Jevrej i koji jevrejstvu hoće da pomogne, daje našim ljutim neprijateljima argumente u ruke, i pokušava da nas odeli, dok nas ustvari svaki dan sa nemačkim svetom povezuje sve bliže i intimnije? Rabini su se žestili sa propovedaonica, rukovodilac „Neue Freie Presse" zabranio je da reč „cionizam“ bude ma i spomenuta u njegovim „naprednim" novinama. Terzit bečke književnosti, majstor otrovnog potsmeha, Karl Kraus, napisao je brošuru „Kruna za Cion“, i kada bi Teodor Hercl stupio u pozorište kroz sve redove mrmljalo se podrugljivo: „Pojavilo se njegovo veličanstvo!“
U prvom trenutku Hercl je mogao da se oseti neshvaćenim; Beč, u kome se zbog dugogodišnje popularnosti smatrao najsigurnijim, napustio ga je i čak ismejao. No onda mu je u odgovor zatutnjala takva žestina i ekstaza, i tako iznenada, da se bezmalo uplašio koliko je moćan pokret što ga je sa nekoliko desetina stranica pozvao na svet, koliko taj pokret i njega samog nadrasta. On naravno nije dolazio od strane građana-Jevreja sa Zapada, koji su živeli udobno, dobro situirani, nego iz džinovskih masa Istoka, od galicijskog, poljskog, ruskog geto- proletarijata. Ne sluteći ništa, Hercl je svojom brošurom rasplamsao jezgro jevrejstva, koje se žarilo pod pepelom tuđina, hiljadugodišnji mesijanski san o povratku u obećanu zemlju, obrečenom i u svetim knjigama potvrđenom — tu nadu a ujedno i religiozno ubeđenje, koje je za te gažene i proganjane milione ostalo još jedini smisao života. I uvek kada bi neko — prorok ili varalica — tokom dve hiljade godina golusa dirnuo u tu žicu, ustreptala bi čitava duša naroda, ali nikad tako silno kao ovoga puta, nikad sa takvim bučnim, hučnim odjekom. Sa nekoliko desetina stranica jedan jedini čovek je stvorio jedinstvo jedne rasute, nesložne mase. Taj prvi trenutak dok je ideja još imala forme neizvesne poput sna, imao je da bude najsrećniji u Herclovom kratkom životu. Čim je počeo da ciljeve fiksira u realnom prostoru, da snage povezuje, morao je spoznati koliko je taj njegov narod postao disparatan pod najrazličitijim narodima i sudbinama, ovde Jevreji pobožni, tamo slobodni mislioci, ovde socijalisti, tamo kapitalisti, koji na svim jezicima idu jedni na druge i ni jedni nisu voljni da se potčine zajedničkom autoritetu. One 1901 godine kada sam ga video prvi put nalazio se usred borbe, vodeći možda borbu i sam sa sobom; još nije verovao u uspeh dovoljno da bi napustio položaj koji je hranio njega i njegovu porodicu. Još je morao da se deli na malu novinarsku službu i na zadatak koji je bio njegov pravi život. Još je to bio urednik feljtona Teodor Hercl koji me je tada primio.
Teodor Hercl se digao da me pozdravi, i ja sam nehotice osetio da dosetka „kralj Ciona“, smišljena kao potsmeh, pogađa nešto istine: izgledao je zaista kraljevski sa svojim visokim slobodnim čelom, svojim jasnim crtama, dugom, skoro plavkastocrnom svešteničkom bradom i sa svojim tamnosmeđim melanholičnim očima. Široki, pomalo teatralni gestovi u njega nisu delovali izveštačeno, jer su bili uslovljeni prirodnom suverenošću, i nije bila nužna ta naročita prilika pa da mi se učini impozantan. Čak i pred oveštalim, hartijama pretrpanim pisaćim stolom u toj žalosno uzanoj redakcijskoj sobi s jednim prozorom, on je delovao kao beduinski pustinjski šeik; lelujav beo burnus stojao bi mu isto tako prirodno kao njegov brižljivo skrojeni, očigledno po pariskom uzoru načinjeni cutaway. Posle kratke, namerno ubačene stranke — on je, kako sam kasnije često primećivao, voleo te male efekte, i svakako ih je bio proučio u Burgteatru — pružio mi je ruku snishodljivo ali ipak sasvim blagonaklono. Pokazujući na stolicu pored sebe, upitao je: „Čini mi se da sam već negde čuo ili čitao vaše ime. Pesme, zar ne?“ Morao sam da potvrdim. „Pa,“ nastavio je zavalivši se, „šta ste mi doneli?“
Obavestio sam ga da bih mu rado pokazao jedan mali prozni rad, i predao sam mu rukopis. On pogleda naslovni list, prelista sve do poslednje strane da bi izmerio obim, a onda se zavali u stolicu još dublje. I na moje čuđenje (nisam to bio očekivao), primetih da je rukopis već počeo da čita. Čitao je polako, stalno odlažući po jednu stranu, ne dižući pogled. Pročitavši poslednju stranu polagano je presavio rukopis, stavio ga pažljivo, i još uvek me ne gledajući, u jedan omot, i na njega olovkom zapisao neku napomenu. Tek onda, pošto me je ovim tajanstvenim mahinacijama dovoljno dugo držao u napetosti, podigao je na mene teški, tamni pogled i rekao svesno sporim, svečanim tonom: „Raduje me što mogu da vam kažem da je vaš lepi rad primljen za feljton „Neue Freie Presse”. Bilo je to kao da je Napoleon na bojištu nekom mladom seržantu prikačio viteški krst.
Ovo, samo po sebi, izgleda da je mala, beznačajna epizoda. Ali treba biti Bečlija i to Bečlija one generacije, pa razumeti koliki je korak napred pretstavljalo takvo priznanje. Njime sam u svojoj devetnaestoj godini preko noći iskočio na prominentno mesto, i Teodor Hercl, koji mi je počev od tog prvog časa ostao blagonaklono privržen, odmah je koristio slučajni povod da u jednom od svojih sledećih članaka napiše kako u Beču ne treba pomišljati na dekadenciju umetnosti. Naprotiv, pored Hofmanstala ima sada niz mladih talenata od kojih valja očekivati najbolje, i na prvom mestu je naveo moje ime. Uvek sam smatrao izuzetnom čašću što se za mene javno, na jednom nadaleko vidljivom i zato vrlo odgovornom mestu prvi zauzeo čovek izuzetnog značaja kao što je Teodor Hercl, i za mene je pretstavljalo tešku odluku kada se — prividno nezahvalan — nisam mogao, kako je on to želeo, aktivno i čak kao jedan od vodećih ljudi priključiti cionističkom pokretu.
No nije mi nikako polazilo za rukom da se istinski povežem; odbijalo me je, pre svega, nepoštovanje Herclove ličnosti, koje se danas verovatno već ne može zamisliti, a koje su ispoljavali baš njegovi pravi partijski drugovi. Oni sa Istoka prebacivali su mu što se ništa ne razume u jevrejstvo, čije čak ni običaje ne poznaje, politički ekonomisti gledali su u njemu feljtonista, svaki je imao svoj sopstveni prigovor, i to ne uvek najpristojnije vrste. Znao sam koliko bi Herclu baš tada dobro došli i bili nužni potpuno odani ljudi, a naročito mladi ljudi, i mene je od pokreta, kome sam se radoznalo približio samo Herclu za volju, odbijao svadljivi, preganjački duh stalnoga oponiranja, nedostatak čestite svesrdne subordinacije u tome krugu. Kada smo jednom govorili toj temi priznao sam mu otvoreno svoje neraspoloženje zbog nedostatka discipline u njegovim redovima. On se nasmešio pomalo gorko i rekao: „Ne zaboravite da smo mi stolećima naviknuti na igru sa problemima, na svađu sa idejama. Ta mi Jevreji već dve hiljade godina istorijski nemamo nikakve prakse u stvaranju nečeg realnog. Treba se prvo naučiti bezuslovnoj predanosti, a njoj se ja sam još do danas nisam naučio, Jer ja još uvek s vremena na vreme pišem feljtone i još uvek sam urednik feljtona „Neue Freie Presse", dok bi mi dužnost nalagala da nemam ni jedne misli sem jedne, da ni za šta drugo ne povučem ni jednu crtu na parčetu hartije. Ali ja sam već na putu da se popravim, ja treba najpre sam da se naučim bezuslovnoj predanosti, pa će mi se možda i drugi pridružiti u učenju.“ Još se sećam da su ove reči ostavile na mene dubok utisak, jer svi mi nismo shvatali što se to Hercl tako dugo ne može da odluči da napusti svoje mesto kod „Neue Freie Presse“ — za volju svoje porodice, kako smo mislili. Da tako nije bilo i da je on čak i svoj privatni imetak žrtvovao stvari, to je svet saznao tek mnogo kasnije. A kako je sam on patio zbog te razdvojenosti, pokazalo mi se ne samo u tom razgovoru, već o tome svedoče i mnoge zabeleške u njegovim dnevnicima.
Viđao sam ga zatim još više puta, ali od svih susreta ostao mi je u sećanju kao važan i nezaboravan samo jedan, možda zato što je bio poslednji. Pošto sam jedno vreme boravio u inostranstvu — a sa Bečom bio povezan samo preko pisama — sreo sam ga najzad jednog dana u Gradskom parku. Dolazio je očigledno iz redakcije, išao je vrlo polagano i malo pognut u sebe; nije to više bio stari poletni korak. Javio sam se učtivo i hteo da prođem, ali on mi priđe pribravši se brzo, i ponudi mi ruku: „Zašto se krijete? To vam uopšte nije potrebno." Što tako često bežim u inostranstvo, smatrao je vrlo korisnim. „To je naš jedini put“, rekao je. „Sve što znam naučio sam u inostranstvu. Samo se tamo čovek navikne da misli u distancama. Uveren sam da ovde nikad ne bih imao hrabrosti za onu prvu koncepciju, ljudi bi mi je razorili dok je još klijala i rasla. Ali hvala bogu, kada sam je preneo ovamo, bilo je već sve gotovo, i mogli su jedino da se pogade na mene.“ Zatim je s mnogo gorčine govorio o Beču; tu je nailazio na najjače prepreke, i kada ne bi dolazili novi impulsi, naročito sa Istoka a sada i iz Amerike, već bi se bio umorio. „Uopšte,“ reče, „moja greška je bila u tome što sam počeo odviše kasno. Viktor Adler, taj je bio vođ socijaldemokratije sa trideset godina, u svojim najboljim, pravim borbenim godinama, a o velikanima istorije neću ni da govorim. Da znate samo koliko u mislima patim zbog izgubljenih godina — što svome zadatku nisam pristupio ranije. Da mi je zdravlje dobro kao volja što je, sve bi stojalo dobro, ali godine se više ne mogu ponovo otkupiti." Pratio sam ga još dugo, sve do kuće. Tamo je zastao, pružio mi ruku i rekao: „Zašto nikad ne dođete do mene? Nikada me niste posetili kod kuće. Telefonirajte prethodno, ja ću već naći vremena.“ Obećah mu, čvrsto rešen da obećanje ne održim, jer što mi je neki čovek draži tim više cenim njegovo vreme.
Ali sam mu ipak došao, i to već nekoliko meseci posle toga. Bolest koja ga je onda počela savijati oborila ga je iznenada, i mogao sam još samo da ga ispratim do groblja. Bio je to neobičan dan, dan julski, nezaboravan za svakog ko ga je s nama doživeo. Jer odjednom su na sve železničke stanice grada, svakim vozom po danu i po noći, iz svih država počeli stizati ljudi, zapadni, istočni, ruski, turski Jevreji, jurišajući u jedan mah iz svih pokrajina i gradova, sa licima još prestravljenim od vesti koju su primili; nikada se nije jasnije osećalo ono što su prepirke i govorkanja ranije zaklanjali: čovek koji se tu sahranjuje bio je vođ jednog velikog pokreta. Bila je to beskrajna povorka. Odjednom je Beč shvatio da nije umro samo jedan pisac ili osrednji pesnik, nego jedan od onih graditelja ideja koji se u jednoj zemlji, u jednom narodu, samo u ogromnim intervalima pobedonosno izdižu. Na groblju je nastala gungula, premnogo ih se u jedan mah slilo do njegovog groba, plačući, urlajući, vičući u divljoj eksploziji očajanja, mahnitalo se i , skoro besnelo; neka vrsta elementarne i ekstatične tuge, kakvu ni pre ni posle nisam video na pogrebu, lomila je svaki red. I po toj čudovišnoj boli što je burnim udarima bila iz dubine čitavog jednog milionskog naroda, ja sam prvi put ocenio koliko je strasti i nadanja taj jedan jedini i usamljeni čovek, silom svoje misli, bacio u svet.
Stvarni značaj moga svečanog pripuštanja u feljton „Neue Freie Presse“ bio se za mene ispoljio u privatnom životu. Njime sam zadobio neočekivanu sigurnost u odnosu prema porodici. Moji roditelji su se malo bavili književnošću i nisu sebi pripisivali pravo da donose bilo kakav sud za njih, kao i za čitavo bečko građanstvo, značajno je bilo ono što hvali „Neue Freie Presse“ a nevažno ono što se tamo ignoriše ili kudi. Smatrali su da je ono što stoji napisano u „feljtonu“ zajemčeno najvišim autoritetom, jer ko onde ocenjuje i sudi, taj već samim svojim položajem ima pravo na respekt. I sad treba zamisliti takvu porodicu koja svakodnevno sa strahopoštovanjem i očekivanjem upravlja pogled na tu jednu prvu stranu svojih novina, pa jednog jutra s nevericom otkrije da prilično neuredni devetnaestogodišnjak koji sedi za njenim stolom, koji se u školi nipošto nije odlikovao i čije su piskaranje presretali dobronamerno kao „bezopasnu“ igrariju (bolju svakako nego kartanje ili flert sa lakomislenim devojkama), ima pravo da na tom preodgovornom mestu, među starim i iskusnim ljudima, uzme reč za svoja (kod kuće dotad ne mnogo cenjena) mišljenja. Da sam napisao najlepše pesme Kitsa, Helderlina ili Šelija, to ne bi izazvalo takav preobražaj u čitavome krugu; kada sam ulazio u pozorište, ljudi su jedni drugima pokazivali tog zagonetnog Venijamina koji je na misteriozan način prodro u sveti vrt staraca. A pošto sam u feljtonu objavljivao češće i gotovo redovno, uskoro sam dospeo u opasnost da postanem ugledna ličnost mesta; toj opasnosti sam se, međutim, srećom uklonio iznenadivši jednog jutra roditelje saopštenjem da sledeći semestar želim da studiram u Berlinu. A moja porodica je suviše mnogo respektovala mene, ili bolje rečeno „Neue Freie Press" čijoj sam zlatnoj senci stajao, a da ne bi odobrila moju želju.
Razume se da nisam ni pomišljao da u Berlinu „studiram“. I onde sam, isto kao i u Beču, posećivao univerzitet samo dvaput tokom jednog semestra, jednom da bih upisao predavanja i drugi put da bih overio njihovo tobožnje posećivanje. Ja u Berlinu nisam tražio ni kolega ni profesora, nego jednu višu i još savršeniju vrstu slobode. U Beču sam se ipak još osećao vezan za sredinu. Literarne kolege sa kojima sam se nalazio poticahu skoro svi iz istog jevrejsko-građanskog sloja kao ja; u skučenom gradu gde je znao svak svakoga ostajao sam bezuslovno sin iz „dobre“ familije, a bio sam i sit takozvanog dobrog društva; čak sam želeo da jednom imam izričito „loše“ društvo, neusiljenu, nekontrolisanu formu egzistencije. Ni u spisku nisam pogledao ko u Berlinu predaje filozofiju; bilo mi je dovoljno znati da se tamo „nova“ književnost vlada aktivnije, impulzivnije nego kod nas, da je tamo moguće naići na Demela i druge pesnike mlade generacije, da se tamo neprekidno osnivaju časopisi, kabarei, pozorišta, da se tamo, ukratko, kako se po bečki govorilo, „nešto dešava“. Odista sam u Berlin došao u jednom vrlo interesantnom istorijskom trenutku. Posle 1870, kada, je Berlin od vrlo prozaične male i nipošto bogate prestonice Kraljevine Pruske postao rezidencijom nemačkog cara, neugledno mesto na Šprevi uzelo je moćan uzmah. Ali Berlin još nije bio zadobio voćstvo u stvarima umetnosti i kulture. Za istinsku centralu umetnosti smatrao se Minhen, drezdenska opera dominirala je u muzici, male rezidencije privlačile su dragocene elemente; no pre svega je prema Berlinu ostao daleko nadmoćan Beč, sa svojom stogodišnjom tradicijom, svojom koncentrisanom snagom, svojim prirodnim talentom. Ali poslednjih godina, sa rapidnim privrednim usponom Nemačke, list je počeo da se okreće. Veliki koncerni i imućne porodice selile su se u Berlin, i novo bogatstvo, spojeno sa jednom krepkom smelošću, otvaralo je ovde arhitekturi i pozorištu šire mogućnosti nego u bilo kom drugom velikom gradu. Muzeji su se pod zaštitništvom cara Vilhelma proširivali, pozorište je u Otu Bramu našlo primernog rukovodioca, i baš je nepostojanje istinske tradicije i vekovne kulture mamilo omladinu na pokušaje. Jer tradicija znači uvek i prepreku. Vezan za staro, i obožavajući svoju sopstvenu prošlost, Beč je prema mladim ljudima i presmelim eksperimentima ispoljavao opreznost, stav iščekivanja. U Berlinu, međutim, koji je težio da se izgradi brzo i u ličnoj formi, tražilo se novo. Bilo je zato prirodno da su se mladi ljudi iz celoga Rajha, pa čak i iz Austrije, tiskali u Berlin, i svima koji su među njima bili daroviti uspesi su davali za pravo; Bečlija Maks Rajnhart imao bi u Beču da čeka strpljivo dve decenije da dobije položaj koji je u Berlinu osvojio za dve godine.
Bilo je baš vreme prelaza iz samo glavnog grada u svetski grad, kada sam ja stigao u Berlin. Prvi utisak posle Beča, s njegovom sitom lepotom, nasleđenom od velikih predaka, gotovo da je još razočaravao; presudno širenje prema zapadu, gde je umesto ponešto naduvenih kuća Tiergarten-a imala da se rascveta nova arhitektura, bilo je upravo tek počelo, još su centar grada činile arhitekturalno jednolična Fridrihova i Lajpciška ulica sa svojom nespretnom raskoši. Do predgrađa kao što su Vilmersdorf, Nikolaze i Šteglic, mogli ste dospeti tek uz veliku muku, tramvajem, jezera u Marki sa svojom oporom lepotom zahtevala su u ono vreme još neku vrstu ekspedicije. Osim stare Unter Den Linden nije bilo pravoga centra, ni „korza“ kao kod nas na Grabenu, a zahvaljujući staroj pruskoj štedljivosti, nedostajalo je čak i prosečne elegancije. Žene su u pozorište odlazile u neukusnim haljinama — sopstvenim rukotvorinama, svugde je nedostajala laka, vešta i rasipnička ruka koja u Beču i Parizu ume iz kakvog jevtinog ništa da stvori mnogu ljupku stvarčicu. U svakoj pojedinosti osećala se fridericijanska, cicijaška čuvarnost; kafa je bila tanka i loša jer se štedelo svako zrno, hrana neukusna, bez sočnosti i snage. Na sve strane vladali su, umesto naše muzikalne poletnosti, čistoća i krut akuratan red. Ništa mi, na primer, nije izgledalo karakterističnije nego suprotnost između moje bečke i moje berlinske gazdarice. Ona u Beču bila je vesela, brbljiva žena koja nije sve držala u najboljoj čistoći, lakomisleno zaboravljala ovo ili ono, ali bi svaku uslugu činila s oduševljenjem. Berlinka je bila korektna i držala sve u besprekornom stanju; ali u njenom prvom mesečnom računu našao sam svaku malu uslugu zaračunatu jasnim, strmim rukopisom: tri pfeniga za prišivanje jednog dugmeta na pantalone, dvadeset pfeniga za skidanje mrlje mastila na poklopcu stola, dok nije najzad, pod jednom snažnom zbirnom crtom, izašla sumica od 67 pfeniga za sav njen trud. Najpre sam se tome smejao; karakteristično je, međutim, da sam i sam posle nekoliko dana podlegao tom mučnom pruskom smislu za red i prvi i poslednji put u svom veku vodio tačnu knjigu izdataka.
Od bečkih prijatelja poneo sam sobom čitav niz preporuka. Ali predao nisam ni jednu. Ta pravi smisao moje eskapade bio je da se rešim one bezbedne i građanske atmosfere, i da umesto toga živim odvojen i sasvim za sebe. Poznanstva sam želeo samo sa ljudima do kojih ću doći isključivo putem svojih sopstvenih literarnih nastojanja — i to po mogućstvu sa interesantnim ljudima; nisam, najzad, uzalud čitao „Boeme“, i kao dvadesetogodišnjak morao sam imati želju da tako što doživim. I nije mi trebalo dugo da nađem takvo šareno društvo skupljeno na divlji način i bez izbora. Odavno sam iz Beča sarađivao u vodećem listu berlinske „Moderne" koji je nosio gotovo ironični naziv „Društvo“ i koji je uređivao Ludvig Jakobovski. Kratko vreme pre nego što je umro, ovaj mladi pesnik osnovao je udruženje nazvano „Die Kommenden" — „Ljudi budućnosti“, dakle imenom vrlo zavodljivim za omladinu, koje se okupljalo jedanput sedmično na prvom spratu jedne kafane na Nolendorfskom trgu. U tom ogromnom kolu, stvorenom po uzoru na pariski „Closerie des Lilas“, zbijalo se najheterogenije društvo, pesnici i arhitekti, snobovi i novinari, mlade devojke koje su se izdavale za umetnice primenjenih veština ili za vajarke, ruske studentkinje i snežno bele Skandinavke koje su želele da se usavrše u nemačkom jeziku. Sama Nemačka imala je tu pretstavnika iz svih svojih pokrajina, koščatih Vestfalaca, čestitih Bavaraca, šleskih Jevreja; sve se to komešalo u besnim diskusijama i sa punom neusiljenošću. S vremena na vreme čitale bi se pesme ili drame, ali je najvažnije za sve bilo uzajamno upoznavanje. Sred tih mladih ljudi koji se svesno ponašahu kao boemi sedeo je, dirljiv kao Sneško Belić, jedan star čovek sede brade, koga su svi poštovali i voleli, jer je bio istinski pesnik i istinski boem: Peter Hile. Taj sedamdesetogodišnjak sa plavim psećim očima gledao je dobrodušno i bezazleno u čudni čopor mladeži, uvek zamotan u svoj sivi ogrtač koji je skrivao sasvim iscepano odelo i vrlo prljavo rublje; uvek bi rado pristao na naše nagovaranje da iz džepa od kaputa izvuče potpuno izgužvane rukopise i da nam čita svoje pesme. To behu pesme nejednake, ustvari improvizacije jednog lirskog genija, ali oblikovane odviše labavo, odviše slučajno. Ispisivao ih je olovkom u tramvaju ili u kafani, zaboravljao ih potom, i prilikom čitanja imao muke da na izlizanoj i zamrljanoj cedulji pronađe reči. Novaca nije nikada imao, ali za novac nije mario, spavao je kao gost sad kod ovog sad kod onog, i u njegovoj udaljenosti od sveta, u njegovoj nečastoljubivosti bilo je nečeg dirljivo istinskog. Ustvari je bilo nejasno kad je i kako taj dobri šumski čovek dospeo u veliki grad Berlin i šta je on tu hteo. Ali on nije hteo ništa, niti da postane čuven, niti slavljen, a ipak je zahvaljujući svojoj pesničkoj nestvarnosti bio bezbrižniji i slobodniji nego ijedan od ljudi koje sam sretao docnije u životu. Oko njega su galamili i nadvikivali se častoljubivi diskutanti; on ih je slušao blago, ni sa jednim se nije prepirao, s vremena na vreme podigao bi prema nekome čašu u znak ljubaznog pozdrava, ali bi se u razgovor jedva kad mešao. Čovek je imao utisak da se u njegovoj tršavoj i pomalo umornoj glavi, čak i za vreme najbešnje gužve, traže stihovi i reči, ne dodirujući se, međutim, i ne nalazeći se do kraja.
Možda je to nešto istinito i detinje što je strujalo iz ovog naivnog pesnika — koji je danas i u Nemačkoj bezmalo zaboravljen — nekim osećajnim putem skrenulo moju pažnju sa biranoga pročelnika „Ljudi budućnosti“, a ipak je to bio čovek čije su ideje i reči kasnije imale da budu presudne za formiranje života nebrojenih ljudi. Tu, u Rudolfu Štajneru, kome su posle kao osnivaču antropozofije njegove pristalice sagradile najsjajnije škole i akademije za sprovođenje njegovog učenja, sreo sam opet, prvi put posle Teodora Hercla, čoveka kome je sudbina dodelila misiju da bude putovođ miliona ljudi. On lično nije ostavljao onako zapovednički utisak kao Hercl, ali je delovao više zavodnički. Njegove tamne oči imale su hipnotičku snagu, i ja sam ga slušao bolje i sa više kritičnosti kada ga ne bih gledao, jer njegovo asketski-mršavo, duhovnom strašću obeleženo lice bilo je podešeno da deluje ubedljivo ne samo na žene. U ono vreme Rudolf Štajner se još nije bio približio svome sopstvenom učenju, već je i sam još tražio i učio. S vremena na vreme čitao bi nam komentare uz Geteovu Nauku o bojama, i Geteov lik bi u njegovom prikazu dobio još jače faustovsko i paracelzovsko obeležje. Bilo je uzbudljivo slušati ga, jer mu je obrazovanost bila zapanjujuća, a pre svega, u poređenju s našom koja se ograničavala jedino na književnost, silno mnogostrana; posle njegovih predavanja i mnogih lepih privatnih razgovora uvek bih se vraćao kući u isto vreme oduševljen i pomalo potišten. Pa ipak — upitam li se danas da li sam u ono vreme tome mladome čoveku pretskazivao takav masovni filozofski i etički uticaj, moram postiđen reći da nisam. Od njegovog istraživačkog duha očekivao sam velika dela u nauci, i ne bi me bilo nimalo začudilo da sam saznao da je njegovom intuitivnom duhu pošlo za rukom kakvo veliko biološko otkriće; no kada sam zatim posle mnogo godina video u Dornahu grandiozni Geteanum, tu „školu mudrosti“ koju su mu učenici zaveštali kao platonsku akademiju „antropozofije", bio sam više razočaran što je njegov uticaj, u tolikoj meri otišao u široku realnost, a mestimično čak i u banalnost. Ne pripisujem sebi pravo da sudim o antropozofiji, pošto mi ni do danas nije potpuno jasno šta ona hoće i šta pretstavlja; ja čak mislim da njeno zavodljivo delovanje u suštini nije vezano za ideju već za fascinirajuću ličnost Rudolfa Štajnera. Pa ipak je za mene pretstavljalo neocenjiv dobitak što sam čoveka tolike magnetske snage sreo baš ča onoj ranoj stepenici kada se još s prijateljskom nedogmatičnošću saopštavao mlađima. Na primeru njegovog fantastičnog i u isto vreme dubokog znanja spoznao sam da istinska univerzalnost, za koju smo mi, u svojoj gimnazijalskoj gordosti, mislili da je već osvojena, ne može da se zadobije ovlašnim čitanjem i diskutovanjem, već jedino dugogodišnjim gorljivim trudom.
Ali u to prijemčivo doba, kada se prijateljstva lako sklapaju a socijalne i političke razlike se još nisu okorele, mlad čovek zapravo bolje nauči bitne stvari od svojih drugova po nastojanjima nego od ljudi koji su mu nadmoćni. Opet sam osećao — ali sada na višem i internacionalnijem stupnju nego u gimnaziji — koliko je kolektivno oduševljenje plodonosno. Dok su moji bečki prijatelji skoro svi poticali iz građanskog staleža, i sa devedeset otsto čak iz jevrejske buržoazije, te su se tako naše naklonosti samo udvostručavale i umnožavale, mladi ljudi toga novoga sveta dolazili su iz suprotnih slojeva, iz gornjih, iz donjih, jedan pruski aristokrat, drugi sin hamburškog brodovlasnika, treći iz vestfalskog seljačkog roda; živeo sam najedanput u krugu u kom je bilo i pravoga siromaštva sa iscepanim odelima i izlizanim cipelama, u jednoj sferi dakle koju u Beču nikad nisam dotakao. Sedao sam za isti sto sa teškim pijanicama i homoseksualcima i morfinistima, stezao ruku — s mnogo ponosa — jednom dosta poznatom i mnogo kažnjavanom hohštapleru (koji je kasnije objavio memoare i na taj način dospeo među nas književnike). Sve što bih ranije jedva verovao realističnim romanima, zbijalo se i tiskalo po malim krčmama i kafanama u koje su me uvodili, i što bi neko bio na gorem glasu, tim bi žudnije bilo moje interesovanje da ga lično upoznam. Ta naročita ljubav i radoznalost prema ugrožavanim ljudima pratila me je, uostalom, kroz ceo život. Čak i u godinama kada je pristojalo da već budem veći izbirač, prijatelji bi me često grdili sa kakvim se to amoralnim, nepouzdanim i odista kompromitantnim ljudima sastajem. Možda je baš sfera bezbednosti i činjenica da sam se i sam u izvesnom stepenu osećao opterećen kompleksom „bezbednosti“, bila uzrok što su na mene imali fascinirajuće dejstvo svi oni koji sa svojim životom,svojim vremenom, svojim novcem, zdravljem, svojim ugledom postupaju rasipnički i gotovo s prezirom, ti oduševljeni, ti monomani same egzistencije bez cilja, i možda je primetna u mojim romanima i novelama pristrasnost prema svim intenzivnim i neobuzdanim prirodama. Na ovo se nadovezivala čar egzotike, inostranog; gotovo svaki od njih donosio je mome radoznalom nagonu poneki poklon iz stranog sveta. U grafičaru E. M. Lilienu, sinu siromašnog ortodoksnog Jevrejina-tokarskog majstora iz Drohobica, susreo sam prvi put pravog istočnog Jevreja i na taj način jedno jevrejstvo koje mi je dotle, u svojoj snazi i upornom fanatizmu, bilo nepoznato. Jedan mladi Rus preveo mi je najlepša mesta iz „Braće Karamazovih“, koji su tada u Nemačkoj bili još nepoznati, jedna mlada Šveđanka pokazala mi je prvi put Munhove slike; muvao sam se po ateljeima slikara (rđavih, razume se), da bih posmatrao njihovu tehniku, jedan vernik poveo me je u spiritističko društvo — osećao sam život u hiljadama oblika i u svoj mnogolikosti, i nisam ga bivao sit. Intenzitet koji se u gimnaziji iživljavao samo u golim formama, u sliku i stihu i reči, bacio se sada na ljude; od jutra do mraka sastajao sam se u Berlinu sa sve novim i različitim. ljudima, oni su me oduševljavali, razočaravali, a ponekad čak i odbijali. Mislim da duhovnom udruživanju ljudi ni za deset godina nisam služio toliko kao za vreme tog kratkog semestra u Berlinu, prvog koji sam proveo u savršenoj slobodi.
Izgledalo bi ustvari logično da će takva neobična mnogostrukost potsticaja nužno izazvati naročito povišenje moje želje za stvaranjem. U stvarnosti se desilo upravo suprotno; moja samosvest, koja se od uzajamne egzaltiranosti u gimnaziji bila naglo digla, znatno je jenjala. Četiri meseca nakon objavljivanja nisam više shvatao kako sam našao smelost da izdam onu nezrelu zbirku pesama; još uvek sam u tim stihovima gledao valjanu, spretnu, delom čak značajnu umetničku rukotvorinu, proizvod častoljubivog uživanja u igri formom, koja je, međutim, neistinita u svojoj sentimentalnosti. Takođe sam, posle tog svog dodira sa stvarnošću, osetio da moje prve novele mirišu na parfimisanu hartiju; pisane sa totalnim nepoznavanjem realnosti, one su se služile tehnikom koja se odvajkada kopirala iz druge ruke. Roman koji sam, završen do poslednje glave, doneo u Berlin, da usrećim svoga izdavača, uskoro je grejao peć, jer vera u kompetenciju moga gimnazijskog razreda dobila je posle tog prvog pogleda u stvarni život surov udarac. Bilo mi je kao da su me u školi vratili za nekoliko razreda unazad. Zaista sam posle svoje prve zbirke stihova uneo prekid od šest godina pre nego što sam objavio drugu, a tek posle tri ili četiri godine publikovao sam prvu knjigu proze; u skladu sa Demelovim savetom, kome sam za to još i sada zahvalan, koristio sam vreme prevodeći sa stranih jezika, što i danas još smatram da je za mlada pesnika najbolja mogućnost za dublje i stvaralačkije shvatanje duha sopstvenog jezika. Prevodio sam pesme Bodlera, nekoliko Verlenovih, Kitsovih, Vilijem Morisovih, jednu malu dramu Šarl van Lebergea, jedan roman Kamij Lemonijea, „roig te Šge 1a tat“. Baš usled toga što svaki strani jezik, u svojim ličnim obrtima, isprva pruža otpor prepevanju, on izaziva izražajne snage koje inače, netražene, ne dospevaju u upotrebu, i ta borba da se stranom jeziku uporno iznudi ono najsvojstvenije i da se jednako plastično ukalupi u sopstveni jezik, uvek je za mene značila naročitu vrstu umetničkog uživanja. I pošto taj tihi i ustvari nedovoljno cenjeni rad zahtevaše strpljenja i istrajnosti, vrline što sam ih u gimnaziji kao od šale mimoilazio lakoćom i drskošću, on mi postade naročito drag; jer u toj skromnoj delatnosti prenošenja uzvišenih dobara umetnosti prvi put sam osetio uverenost da radim nešto što zaista ima smisla, osetio sam neku opravdanost svoga postojanja.
Meni lično bio je sada jasan put za sledeće godine; mnogo videti, mnogo učiti, pa tek onda stvarno započeti! Ne izlaziti pred svet sa preranim publikacijama — najpre saznati suštinu sveta! Berlinsa svojim jakim začinima samo je još povećao moju žeđ. I ja se počeh osvrtati u koju zemlju da otputujem na ferije. Izbor je pao na Belgiju. Ta zemlja je na prekretnici vekova izvela neobičan umetnički uzmah, natkrilivšišo intenzitetu, u izvesnom smislu, čak i Francusku. Knopf i Rops u slikarstvu, Konstantin Menie i Mine u plastičnoj umetnosti, van der Veldeu primenjenoj umetnosti, Materlink, Ekhaud, Lemonije u poeziji dali su kolosalnu meru nove evropske snage. Pre svega me je, međutim, fascinirao Emil Verharen, zato što je lirici pokazao sasvim nove puteve; njega koji je u Nemačkoj bio još potpuno nepoznat — zvanična literatura brkala ga je dugo sa Verlenom, kao što je Rolana zamenjivala sa Rostanom — otkrio sam bio u neku ruku privatno. A voleti nekog usamljeno uvek znači voleti dvostruko.
Možda ovde treba malo zastati. Naše vreme doživljuje odviše brzo i odviše mnogo a da bi moglo da očuva dobro pamćenje, i ja ne znam da li ime Emila Verharena danas još nešto znači. Verharen je prvi među francuskim pesnicima pokušao da Evropi da ono što je Vitman dao Americi: nepokolebljivu veru u epohu, nepokolebljivu veru u budućnost. Počeo je da voli moderni svet i hteo je da ga osvoji za poeziju. Dok su mašine za druge pretstavljale zlo, gradovi — ružnoću, sadašnjost — nepoetičnost, on je nalazio oduševljenje za svaki nozi pronalazak, za svako ostvarenje tehnike, i oduševljavao se sopstvenim oduševljenjem; oduševljavao svesno da bi se osećao snažniji u toj strasti. Iz malih početnih pesama nastale su velike bujne himne. „Abgšgeguoiz 1ez ipz 1ez ai!gez“, „divite se jedni drugima“ — to je bila njegova lozinka upućena narodima Evrope. Sav optimizam naše generacije, taj u današnje vreme stravičnoga pada davno već neshvatljivi optimizam, našao je kod njega prvi pesnički izraz, i neke od njegovih najboljih pesama još dugo će svedočiti o onoj Ervopi i čovečanstvu o kojima smo mi maštali.
Upoznati Verharena — to je bila stvarna svrha moga odlaska u Brisel. Ali Kamij Lemonije, taj snažni, danas nepravdom zaboravljeni tvorac „Ma1e“a, čiji sam jedan roman preveo na nemački, reče mi sa žaljenjem da Verharen tek retko dolazi iz svog seoceta u Brisel, te da je i sad otsutan. Da bi me obeštetio za razočarenje, pretstavio me je na najsrdačniji način drugovima belgijskim umetnicima. Tako sam video sedoga majstora Konstantina Menijea, tog junačkog radnika i najsnažnijeg slikara rada, a posle njega van der Stapena čije je ime od tada skoro iščezlo iz istorije umetnosti. A ipak, kako je ljubazan to čovek bio, taj mali, bucmasti Flamanac, i kako su srdačno primili mene mladića on i njegova žena, velika, široka, Eedra Holanđanka. On mi je pokazao svoja dela, dugo smo toga svetloga prepodneva govorili o umetnosti i književnosti, i dobrota ovo dvoje ljudi uskoro me je oslobodila svakog straha. Otvoreno sam im rekao svoje žaljenje što sam u Briselu propustio upravo čoveka za čiju sam volju ustvari došao: Verharena.
Jesam li kazao više nego što treba? Jesam li kazao glupost? U svakom slučaju, primetio sam kako i van der Stapen i njegova žena počinju da se smeše, dobacujući jedno drugom skrivene poglede. Osećao sam među njima neki sporazum, izazvan mojim rečima. Obuzet zbunjenošću htedoh da se oprostim, ali oboje odbiše, govoreći da moram ostati na obedu, neizostavno. Opet je od zenice do zenice sevnuo osmeh. Osećao sam da tajna, ukoliko nje ovde stvarno ima, može da bude samo prijateljska, i rado sam se odrekao nameravanog puta za Vaterlo.
Brzo je došlo podne, već smo sedeli u trpezariji — ona je kao u svim belgijskim kućama stojala u prizemlju — pa se kroz obojena stakla iz odaje videla ulica, kad se pred prozorom iznenada oštro zaustai jedna senka. Zglavak kucnu o šareno staklo, istovremeno oštro zalupa zvono. „Be uo1a!“ reče gospođa van der Stapen i ustade. Nisam znao šta ona time misli, ali vrata su se već otvarala i teškim, krepkim korakom uđe —* Verharen. Na prvi pogled prepoznao sam lice koje mi je sa slika bilo odavno prisno poznato. Kao u tolikim prilikama, Verharen je i ovoga puta bie pozvan u njihovu kuću, i kada su čuli da sam ga uzalud tražio u čitavoj okolini, njih dvoje su se sporazumeli hitrim pogledima da mi o tome nipgga ne govore, već da me iznenade njegovim prisustvom. I sada je on stojao preda mnom, smešeći se uspeloj šali za koju je saznao. Prvi put osetih čvrsti stisak njegove žilave ruke, prvi put uhvatih njegov jasni, blagi pogled. Kao i uvek, on stigao, da tako kažem, nabijon doživljajem i entuzijazmom. Još dok se krepko laćao jela, već je počeo da pripoveda. Bio je kod prijatelja i u nekoj galeriji, i sav je još plamteo od tih trenutaka. Tako je on uvek dolazio doma, svako mesto i svaka stvar nadahnuli bi ga kakvim slučajnim doživljajem, i to mu se oduševljenje bilo pretvorilo u osveštalu naviku; uvek i svejednako naviralo mu je ono sa usana vrelo kao plamen, a umeo je svoje reči divno da podvuče oštrim pokretima. Prvom svojom reči zagrabio bi u najintimniju bit čovekovu, jer bio je sasvim otvoren, pristupačan svemu novom, nije odbijao ništa, stojao je na raspolaganju svakom pojedincu. Nekako je čitavo svoje biće odmah otvarao u susret drugome, i ja sam, kao u samom tom prvom trenutku, stotinu i stotinu puta doživljavao sreću tog burnog, pobedničkog sudara njegovoga bića sa drugim ljudima. Još nije o meni znao ništa a već mi je nudio poverenje, samo zato što je čuo da sam blizak njegovom delu.
Posle ručka je prvom prijatnom iznenađenju sledilo drugo. Van der Stapen koji je odavno hteo da ispuni jednu svoju i Verharenovu staru želju, radio je već danima na bisti Verharenovoj; danas je trebalo da bude poslednje poziranje. Moje prisustvo je, reče van der Stapen, ljubazni poklon sudbine, jer je njemu upravo potreban neko da razgovara sa i suviše nemirnim modelom za vreme poziranja, da bi mu lice, govoreći i slušajući, živnulo. I tako sam puna dva sata stojao duboko zagledan u to nezaboravno lice, u to visoko čelo što su ga zle godine već bile izbrazdale sedmostrukim borama, u rđasti slap mrkih uvojaka iznad njega, u tvrdi sklop lica oko koga se čvrsto zatezala crnpurasta, od vetra kao uštavljena koža, u bradu poput stene isturenu, i u velike i moćne obešene galske brkove nad tankim usnama. Nemir nerava bio mu je u rukama, u tim uzanim, spretnim, finim a ipak jakim rukama čije su žile snažno bile pod tankom ksžom'. Čitava žestina njegove volje izbijala je u širokim seljačkim ramenima, prema kojima je žilava, koščata glava izgledala skoro premala; snaga mu je dolazila do izraza tek kada bi pustio korak. Kada danas pogledam tu bistu — nikada ni jedna stvar nije bolje uspela van der Stapenu nego delo onoga časa — tek onda uviđam koliko je ona istinita, sa kakvom punoćom zahvata njegovo biće. Ona je dokument jedne pesničke veličine, dokument neprolazne snage.
Za ta tri sata ja sam toga čoveka već zavoleo koliko sam ga zatim voleo celog svog života. U njegovom delu bilo je neke sigurnosti koja nijednog trenutka nije delovala samodopadljivo. Ostao je nezavisan od novca, živeći radije prostim seoskim životom nego da napiše ma i jedan red koji se tiče samo dana ili trenutka. Ostao je nezavisan od uspeha, ne trudeći se da ga poveća ustupcima, ljubaznostima i koterijašGvom — zadovoljavao se svojim prijateljima i njihovim iskrenim osećanjima. Ostao je nezavisan čak i od najopasnijeg iskušenja za karakter, od slave, kada mu je ona na vrhuncu života najzad došla. Ostao je otvoren u svakom pogledu, nije bio opterećen nikakvim unutrašnjim sputanostima niti ga je zbunjivala bilo kakva taština, — slobodan, radostan čovek koji se lako predaje svakom oduševljenju; uz njega je čovek i sam osećao kako mu oživljava sopstvena volja za životom.
Stojao je dakle u svoj svojoj telesnosti preda mnom, mladim čovekom — on, pesnik, onakav kakvim sam ga želeo, kakvim sam ga sanjao. I još u tom prvom času ličnoga susreta doneo sam odluku: služiti tome čoveku i njegovu delu. Bila je to zaista presmela odluka, jer taj himnist Evrope bio je tada u Evropi malo poznat, i ja sam unapred znao da će prevođenje njegovog monumentalnog poetskog dela i njegovih triju stihovanih drama od moje sopstvene produkcije oduzeti dve ili tri godine. Odlučujući se, međutim, da čitavu svoju snagu, vreme i strast stavim u službu tuđeg dela, ja sam sebi samom dao najbolje: moralni zadatak. Moje nesigurno traženje i pokušavanje imalo je sada svoj smisao. I ako bi danas trebalo da posavetujem kakvog mladog književnika koji još nije siguran u svoj put, trudio bih se da ga pobudim da najpre posluži nekom većem delu kao prikazivač i posrednik. U svakom požrtvovanom služenju ima za početnika više sigurnosti nego u sopstvenom stvaranju, i ne može da bude učinjeno uzalud nešto što čovek čini s požrtvovanjem.
Tokom tih dveju godina koje sam posvetio skoro isključivo prevođenju Verharenovih pesničkih dela i pripremanju biografske knjige o njemu, ja sam istovremeno mnogo putovao, delom i zbog javnih predavanja koja sam držao. I već sam dobio neočekivanu nagradu za priridno nezahvalnu predanost Verharenovom delu; njegovi prijatelji u inostranstvu zapazili su me i postali uskoro i moji prijatelji. Tako me je jednog dana posetila Elen Kej, ta čudesna Šveđanka koja se u ono vreme još borniranoga otpora sa neuporedivom smelošću borila za emancipaciju žena, i u svojoj knjizi „Stoleće dece“ ,davno pre Frojda ukazala i opominjala na ranjivost duše mladih ljudi; ona me je u Italiji pretstavila Đovaniju Ćeni i njegsvom pesničkom kolu, zahvaljujući njoj dobio sam u Norvežaninu Johanu Bojeru značajnog prijatelja, za mene se bio zainteresovao Georg Brandes, međunarodni majstor istorije književnosti, a uskoro je, zahvaljujući mome potsticanju, Verharenovo ime počelo da u Nemačkoj biva poznatije nego u njegovoj otadžbini. Kainc, najveći glumac, i Moisi, recitovali su javno njegove pesme u mom prepevu, Maks Rajnhart je izneo Verharenov „Manastir" na nemačku pozornicu: mogao sam da budem zadovoljan.
No sada je ustvari bilo vreme da se opomenem kako sam preuzeo još i drugu jednu obavezu sem one prema Verharenu. Trebalo je da najzad zaključim svoju univerzitetsku karijeru i da kući odnesem doktorat filozofije. Valjalo je, dakle, za nekoliko meseci obraditi sav skolastični materijal sa kojim su se solidni studenti nosili skoro četiri godine; sa Ervinom Gvidom Kodbenhajerom, jednim literarnim prijateljem iz mladosti, koji se danas možda ne raduje kad ga na to potsete, pošto je postao jedan od zvaničnih pesnika i akademika Hitlerove Nemačke, provodio sam cele noći bubajući. Ali ka ispitu mi nisu pravili teškoće. Ljubazni profesor, koji je o mojoj javnoj literarnoj delatnosti znao i suviše a da bi me gnjavio sitničarenjem, rekao mi je s osmehom prilikom prethodnog privatnog razgovora: „Svakako biste više voleli da vas iz egzaktne logike ne ispitujem“, i zaista me je onda neprimetno poveo u oblasti u kojima sam se osećao siguran. Bilo je to prvi put da sam ispit položio s odlikom, a nadam se i poslednji put. Sada sam prema spoljnom svetu bio slobodan, a sve godine do današnjeg dana bile su posvećene borbi — koja u naša vremena postaje sve teža — da ostanem isto tako slobodan i u svom unutrašnjem svetu.
PARIZ, GRAD VEČNE MLADOSTI
Za prvu godinu osvojene slobode obećao sam sebi, kao poklon, Pariz. Taj neiscrpni grad poznavao sam samo površno sa dvaju manjih putovanja, i znao sam da čovek koji onde u mladosti proživi godinu dana nosi sobom kroz ceo život neuporedivo srećnu uspomenu. Nigde se s živahnim čulima ne oseća mladost tako identičnom sa atmosferom, kao u tome gradu koji se daje svakome a koji ipak niko sasvim ne sagleda dodna.
Znam vrlo dobro da taj blaženo krilati i poletni Pariz moje mladosti više ne postoji; možda mu nikada više neće biti vraćena ona čudesna srdačnost, otkako mu je najsurovija ruka na svetu nadmeno utisnula neizbrisivi žig. U času kada sam počeo da pišem ove redove baš su se zakotrljale nemačke armije, nemački tenkovi, poput sive mase termita, da u korenu unište božansku raznobojnost, blaženu vedrinu, sjaj i neprolazni cvet te harmonične tvorevine. A sada je gotovo; zastava sa kukastim krstom leprša na Ajfelovom tornju, crni jurišni odredi izazivački paradiraju preko Napoleonovog Champs Elysées, izdaleka i sam osećam kako se u kućama srca stežu, kako nekad tako dobrodušni građani gledaju uniženo kada u prisnim bistroima i kafeima zalupaju čizme osvajača. Teško da me je i jedna lična nesreća tako pogodila, tako potresla, tako ucvelila kao poniženje toga grada, koji je kao ni jedan drugi bio obdaren da usreći svakog ko mu se približi. Hoće li on biti u mogućnosti da još jednom opet daje generacijama, kao što davaše nama: najmudriju pouku, najčudesniji primer kako da se bude u isto vreme slobodan i produktivan, svakom otkriven a uvek sve bogatiji tim lepim rasipništvom?
Znam ja, znam da nije Pariz sam koji danas pati; i ostala Evropa kroz decenije neće više biti što je bila pre prvog svetskog rata. Odonda više nikad nije potpuno iščezla izvesna natmurenost sa nekada tako svetlog horizonta Evrope, gorčina i nepoverenje zemlje prema zemlji, čoveka prema čoveku, ostali su kao otrov koji nagriza osakaćeno telo. Ma koliko da je napretka na socijalnom i tehničkom polju donelo ovo četvrt stoleća između jednog i drugog svetskog rata, ipak u našem malom svetu Zapada nema posebice ni jedne nacije koja nije beskrajno mnogo izgubila od svoje volje za život i od svoje prostosrdačnosti. Trebalo bi danima opisivati kako su ljudi Italije ranije, čak i u najsurovijem siromaštvu, bili neposredni i detinje vedri, kako su se smejali i pevali na svojim trotoarima rugajući se šaljivo na račun lošeg „governo“, dok sad moraju marširati natmureni, sa uvis izbačenim bradama i ozlovoljenim srcima. Može li se još zamisliti Austrija onako, laka i labava u svo]oj dobrodušnosti, onako puna pobožne vere u svoga carskog gospodara i u Boga koji mu je život učinio tako udobnim? Rusi, Nemci, Španci, svi, svi oni i ne znaju više koliko im je slobode i radosti iz srži najsopstvenije duše iscedio odvratni bauk „države“. Svi narodi samo osećaju da im nad životima široko i teško visi neka neznana senka. Mi, međutim, koji smo još poznavali svet individualne slobode, mi znamo i možemo posvedočiti da se Evropa nekad bezbrižno radovala kaleidoskopskoj igri svojih boja. I zgražamo se koliko je naš svet, zahvaljujući svom samoubilačkom besnilu, sada senkom prekriven, smračen, porobljen i utamničen.
No ipak, nigde i nigde nije mogao čovek s više blaženstva osećati naivnu a u isto vreme čudesno mudru bezbrižnost bitisanja nego u Parizu, gde se ona sjajno potvrđivala lepotom oblika, blagošću klime, bogatstvom i tradicijom. Svaki od nas mladih ljudi primao je u sebe deo te lakoće i dodavao joj na taj način svoj deo; Kinezi i Skandinavci, Španci i Grci, Brazilijanci i Kanađani, svako se na Seni osećao kod kuće. Za moranje se nije znalo, moglo se govoriti, misliti, smejati, grditi kako se htelo, svaki je živeo po svojoj volji, druževno ili usamljeno, rasipnički ili štedljivo, luksuzno ili boemski, bilo je prostora za svaku osobenost i staranja za svaku mogućnost. Bilo je tu sublimnih restorana, sa svim mogućim kuhinjskim čarolijama i vrstama vina po dvesto ili tristo franaka, sa strašno skupim konjakom iz dana Marengoa i Vaterloa; ali se moglo skoro isto tako raskošno jesti i cevčiti kod svakog marchand du vin za prvim ćoškom. U prepunim studentskim restoranima Quartier latin-a mogli ste da dobijete za nekoliko sua najukusnije poslastice pre ili posle sočnoga bifteka, a usto još crnog ili belog vina i kao motka dugačku veknu izvrsnog belog hleba. Svak se mogao oblačiti kako mu se htelo; studenti su sačekali po Boulevard Saint-Michel-u sa svojim koketnim barette-ima, a „rapin“-i, slikari, isticahu se naročito širokim džinovskim pečurkama od šešira i romantičnim crnim somotskim jaknama, radnici su po najotmenijim bulevarima bezbrižno koračali u svojim plavim bluzama ili u košulji, dadilje u svojim bretonskim povezačama širokih nabora, krčmari u svojim plavim keceljama. Nije morao biti baš četrnaesti juli pa da nekoliko mladih parova počne plesati na ulici, a policajac bi se tome smejao: ta ulica pripada svakome! Niko se nije ni pred kim ustručavao; najlepše devojke nisu se stidele da sa kakvim kao ugalj crnim crncem ili kosookim Kinezom pođu ruku pod ruku u najbliži petit hotel — ko bi se u Parizu brinuo za takve, tek kasnije naduvane bauke, kao što su rasa, stalež, poreklo? Svak je išao, razgovarao, spavao sa onim ili onom ko mu se dopada, i nije se brinuo za druge ni koliko crno ispod nokta. Ah, trebalo je prethodno poznavati Berlin pa da se istinski zavoli Pariz, trebalo je doživeti dragovoljnu servilnost Nemačke sa njenom ćoškastom i do bola oštro izbrušenom staleškom svešću, po kojoj oficirska žena ne može da „opšti“ sa ženom učitelja, ova opet sa trgovkinjom, a ta već nikako sa ženom radnika. U Parizu je, međutim u krvi još živo kolalo zaveštanje revolucije; radnik-proleter osećao se slobodnim i punovrednim građaninom isto tako kao njegov poslodavac, kelner u café-u rukovao se kolegijalno sa natrakanim generalom, vredne, solidne, časne malograđanke ne bi se mrštile na prostitutku iz istoga hodnika, nego bi sa njome svakodnevno brbljale na stepeništu, a njihova deca bi joj poklanjala cveća. Jednom sam u otmenom restoranu Laure kod Madeleine video bogate normanske seljake koji su dolazili sa krštenja; tutnjeći teškim cipelama kao kopitima, oni se pojaviše u nošnji svoga sela, kose tako debelo napomađene da joj se miris osećao do u kuhinju. Govorili su glasno, a što su više pili, bivali su sve glasniji, i muvali su svoje debele žene u slabinu smejući se bez ustručavanja. Nije im ni najmanje smetalo što oni, pravi seljaci, sede u krugu sjajnih frakova i velikih toaleta, ali ni blistavo obrijani kelner nije podizao nos kao što bi to u Nemačkoj ili Engleskoj učinio pred ovakvim seoskim gostima, već im je servirao isto tako učtivo i besprekorno kao ministrima i ekselencijama, a maître d'hôtel-a je čak zabavljalo da te malo preslobodne goste srdačno pozdravi. Pariz je znao jedino za paralelno postojanje suprotnosti, ne i za „iznad“ i „ispod“; među luksuznim ulicama i susednim prljavim prolazima nije se protezala vidljiva granica, i svugde je bilo podjednako živo i veselo. U dvorištima predgrađa muzicirali su ulični svirači, sa prozora se čula pesma midineta na radu. Uvek bi u zraku negde lebdeo smeh ili kakav dobrodušno ljubazan poziv. Kada bi se tu i tamo dva kočijaša podžapali, oni bi potom jedan drugom protresli ruku, popili zajedno čašu vina i usto otvorili nekoliko smešno jevtinih ostriga. Nigde ničeg mučnog i krutog. Odnosi sa ženama zapodevali su se lako i raskidali lako, svaka vreća nalazila je zakrpu, svaki mlad čovek veselu prijateljicu koju ne sputava nikakva lažna smernost. Ah, kako se lagodno živelo, kako se dobro živelo u Parizu, pogotovo ako je čovek bio mlad! Već i samo hodanje bez cilja pružalo je uživanja, a istovremeno i stalnu pouku, jer sve je stojalo na raspolaganju svakome — mogli ste ući kod bukinista i četvrt sata listati po knjigama a da trgovac ni jednom ne zagunđa niti zamumla. Mogli ste odlaziti u male galerije i podrobno s uživanjem razgledati sve predmete u radnjama bric-à-brac, mogli ste dangubiti na javnim prodajama u Hotel Drouot! i brbljati po parkovima sa guvernantama; ako ste jednom pošli da švrljate, nije vam bilo lako da se zaustavite, ulica je čoveka vukla magnetskom snagom, pokazujući, kao kaleidoskop, neprestano nešto novo. Ako ste se umorili, mogli ste sesti na terasu jedne od deset hiljada kafana i pisati pisma na hartiji koju su vam dali besplatno, i usto slušati objašnjavanje uličnih prodavača o čitavom njihovom stovarištu drangulija i koještarija. Teško je bilo samo jedno: ostati kod kuće ili poći kući, pogotovo kad plane proleće, pa nad Senom zasija srebrnasta i meka svetlost, drveće po bulevarima počne da buja zelenilom, a svaka mlada devojka pridene kiticu ljubičica od jednog sua; ali zaista nije moralo biti baš proleće pa da čovek u Parizu bude dobro raspoložen.
U vreme kada sam ga ja upoznao, grad se još nije bio stopio u tako jedinstvenu celinu kao danas, zahvaljujući podzemnim železnicama i autobusima; još su saobraćajem uglavnom vladali golemi omnibusi koje su vukli teški znojni konji. U svakom slučaju, Pariz jedva da ste mogli otkrivati na udobniji način nego sa „imperijala“, sa prvog sprata tih širokih karuca ili iz otvorenih fijakera koji takođe nisu vozili osobito žustro. Ali doći od Monmartra do Monparnasa, to je u ono vreme svakako još pretstavljalo malo putovanje, i ja sam s obzirom na štedljivost pariškog malograđanina smatrao da je sasvim verovatna legenda po kojoj još ima Parižana sa rive droit koji nikad nisu bili na rive gauche, i dece koja su se igrala jedino u Luksemburškom parku a nikad nisu videla Tiljerijsku baštu ili Monsoski park. Pravi građanin ili concierge ostajao je rado chez soi, u svome quartier-u; unutar Velikog Pariza stvarao bi on za sebe svoj mali Pariz, pa je tako svaki arondissement nosio i svoj jasni i čak provincijalni karakter. Na taj način, izbor gde će se ukotviti pretstavljao je za stranca izvesnu odluku. Quartier latin me više nije privlačio. Onamo sam bio pojurio pravo sa stanice prilikom jedne ranije kratke posete, kada mi je bilo dvadeset godina; već prve večeri sedeo sam u Caffé Vachette i sa strahopoštovanjem zatražio da mi pokažu Verlenovo mesto i mramorni sto po kome je u pijanstvu uvek besno udarao svojim teškim štapom, da bi sebi osigurao respekta. Njemu u čast popio sam, ja akolut- nealkoholičar, jednu čašu apsinta, iako mi taj zelenkasti napitak uopšte nije prijao; no ja sam kao mlad čovek, pun strahopoštovanja, smatrao za dužnost da se u Quartie latin-u neizostavno pridržavam rituala francuskih lirskih pesnika; najradije bih se u ono vreme, iz osećaja stila, bio nastanio na petom spratu neke mansarde kod Sorbone, kako bih mogao verno doživeti „pravi“ štimung latinskog kvarta onako kako sam ga poznavao iz knjiga. Sa dvadeset pet godina, međutim, nisam više imao tako naivno-romantična osećanja, studentski kvart izgledaše mi odviše internacionalan, odviše nepariski. A pre svega, svoj trajni quartier nisam više hteo da biram po literarnim reminiscencijama, nego tako da svoj posao obavljam što je moguće bolje. Odmah sam počeo da osmatram. Elegantni Pariz, Champes Elysées, nije u tom smislu ni najmanje odgovarao svrsi, još manje kvart oko Café de la Paix, gde zakazuju sastanke svi bogati stranci sa Balkana i gde osim kelnera niko ne govori francuski. Više draži imala je za mene tiha, senovitim crkvama i manastrima okružena sfera Saint Suplice-a gde su i Rilke i Siarez rado obitavali; najradije bih se bio nastanio na Ostrvu sv. Luja, da budem podjednako povezan s obema stranama Pariza, sa rive droit i rive gauche. No odmah prve sedmice uspelo mi je da prilikom jedne šetnje naiđem na nešto još lepše. Švrljajući galerijama Pale Roajala otkrio sam da je od kuća toga ogromnoga četvorougla što ih je u osamnaestom veku simetrično izgradio knez Egalite, jedan jedini nekad otmeni palais pao na stepen malog, dosta primitivnog hotela. Zamolih, da mi se pokaže jedna soba i spazih razdragan da pogled sa prozora pada u baštu Pale Roajala, koja se zatvara čim padne mrak. U to vreme čulo bi se samo lagano brujanje grada, nejasno i ritmično kao neumorno udaranje valova o neku daleku obalu, statue bi svetlile na mesečini, a ponekad bi u prvim jutarnjim časovima sa obližnjih halles-a vetar donosio oštri miris povrća. U tom istorijskom kvartu Pale Roajala stanovali su pesnici i državnici osamnaestog i devetnaestog veka, koso prekoputa nalazila se kuća gde su se Balzak i Viktor Igo tako često uspinjali stotinom uskih stepenica do mansarde pesnikinje Marseline Debord-Valmor, koju sam ja toliko voleo, onde je mramorno svetlilo mesto gde je Kamij Demulen pozvao narod na juriš na Bastiju, onde se nalazio pokriveni prolaz u kome je siromašni mali potporučnik Bonaparte tražio sebi pokroviteljicu među ne baš kreposnim damama koje su tu šetale. Iz svakog kamena govorila je onde istorija Francuske; osim toga, na udaljenosti samo jedne ulice, stajala je Nacionalna biblioteka, gde sam provodio vreme do podne, blizu su bili Luvr sa svojim slikama, bulevari sa svojim bujicama ljudi; bio sam najzad gde sam želeo biti, gde vekovima vrelo i ritmično biju damari Francuske, u samom središtu Pariza. Sećam se kako me je jednom posetio Andre Žid, i začuđen tom tišinom usred srca Pariza rekao: „Treba strance da molimo da nam pokažu najlepša mesta našeg sopstvenog grada“. I zaista, nisam mogao naći ničeg više pariskog a u isto vreme više zabačenog nego što beše ta romantična studentska soba u najdubljem čarobnom krugu najživljeg grada na svetu.
Koliko sam u to vreme lutao ulicama, koliko video, koliko tražio u svojoj nestrpljivosti! Jer ja sam ustvari hteo da doživim ne samo Pariz 1904; tražio sam čulima, tražio srcem i Pariz Anrija IV i Luja XIV, i Napoleona i Revolucije, Pariz Retif de la Bretona i Balzaka, Zole i Šarla-Luja Filipa, sa svim njegovim ulicama, likovima i zbivanjima. Tu sam osećao uverljivo, kao uvek u Francuskoj, koliko jedna književnost, ako je velika i orijentisana na istinitost, može svome narodu da vrati snage koje ga ovekovečuju, jer ja sam se ustvari, posredstvom prikazivačke umetnosti pesnika, romansijera, istoričara, istraživača običaja, unapred duhovno srodio sa svima stvarima u Parizu još pre nego što sam ih video sopstvenim očima. On je samo oživljavao u susretima, fizičko gledanje pretvorilo se ustvari u prepoznavanje, u onu nasladu grčkog „anagnozisa" što ga Aristotel slavi kao najveće i najtajanstvenije među umetničkim uživanjima. Ali ipak: ni jedan narod niti grad nećete u njegovoj krajnjoj i najskrivenijoj biti nikad upoznati kroz knjige, pa čak ni u vrednom švrljanju, već uvek samo posredstvom njegovih najboljih ljudi. Jedino duhovno prijateljstvo sa živima omogućiće uvid u stvarne povezanosti između naroda i zemlje; svako posmatranje spolja ostaće neprava i prebrzo stvorena slika.
Ja sam takvih prijateljstava imao, a najbolje među njima sa Leonom Bazalžetom. Zahvaljujući tesnoj povezanosti sa Verharenom, koga sam dvaput nedeljno posećivao u Sen Kluu, bio sam pošteđen sudbine inostranaca, koji najčešće dospeju u bučno kolo internacionalnih slikara i literata što naseljavaju Café du Dôme i koji ostaju u osnovi isti i ovde i tamo, u Minhenu, Rimu ili Berlinu. Sa Verharenom sam, naprotiv, odlazio slikarima i pesnicima koji su sred ovog raspusnog i temperamentnog grada živeli svaki u svom stvaralačkom miru kao na kakvom samotnom ostrvu rada, pa sam još video ateljea Renoara i njegovih najboljih učenika. Spolja se egzistencija tih impresionista, čija se dela danas plaćaju desetinama hiljada dolara, ni po čem nije razlikovala od života malograđanina ili rentijera; neka mala kućica sa dograđenim ateljeom, a nikakva „doteranost“, kakvom su se u Minhenu hvalisali Lenbah i druge veličine sa svojim podražavanim pompejanskim luksuznim vilama. Isto tako skromno kao slikari živeli su i pesnici sa kojima sam se uskoro bio lično zbližio. Većinom su bili na malim mestima u državnoj službi na kojima je bilo malo pozitivnog rada; veliko poštovanje prema duhovnom stvaranju, koje se u Francuskoj prostire od najnižih do najviših instanca; rodilo je već otpre mnogo godina pametni metod da se pesnicima i književnicima koji iz svojega rada ne crpe visoke prihode dadu neupadljive sinekure; njih bi, na primer, imenovali za bibliotekare u ministarstvu pomorstva ili u senatu. To je značilo malo prihoda i malo rada, jer senatori bi vrlo retko zatražili kakvu knjigu, i tako je sretni posednik takve prebende mogao, u staroj stilskoj palati Senata sa Luksemburškim vrtom pred prozorom, tiho i udobno pisati svoje pesme za vreme uredskih časova, a da nikad ne mora misliti na honorar. I njima je ta skromna obezbeđenost bila dovoljna. Drugi su bili lekari kao kasnije Diamel i Dirten, držali malu trgovinu slikama kao Šarl Vildrak ili bili profesori gimnazije kao Romen ili Žan Rišar Blok, otaljavali svoje sate u agenciji Avas kao Pol Valeri ili sarađivali u izdavačkim preduzećima. Ali nijedan nije imao pretenziju da, kao oni što su za njima sledili, iskvareni filmom i visokim tiražima, na račun prve umetničke naklonosti odmah samovoljno pokušaju da stvore egzistenciju. Sa tim malim pozivima, izabranim bez častoljublja, ti pesnici nisu hteli ništa drugo sem malo sigurnosti za fizički život, koja će im zajemčiti nezavisnost za duhovno delo. Zahvaljujući toj obezbeđenosti, oni su mogli da ne mare i da se ne obaziru na koruptne pariske dnevne listove, da pišu bez ikakvog honorara za svoje revije koje su uvek održavali ličnim žrtvama i da mirno podnose da im se komadi prikazuju samo u malim literarnim pozorištima i da im imena u početku ostanu poznata samo u sopstvenom krugu: decenijama je za Klodela, za Pegija, za Rolana, za Siareza, za Valerija znala samo jedna majušna elita. Jedino se njima, usred užurbanoga i poslovnoga grada, nije žurilo. Živeti tiho, raditi tiho za jedan tihi krug s onu stranu „foire sur la place“, to im je bilo važnije nego gurati se napred, i nisu se stideli da žive malograđanski, da bi međutim u umetnosti mislili slobodno i smelo. Žene su im kuvale i vodile domaćinstvo; sve je bilo jednostavno i zato utoliko srdačnije na tim drugarskim večerima. Sedeli bi na jevtinim slamnim stolicama, oko stola ovlaš pokrivenog kariranim čaršavom — ništa otmenije nego kod mehaničara na istome spratu, ali bi se osećali slobodni i nesputani. Oni nisu imali telefona, ni pisaćih mašina, ni sekretara, izbegavali su svako tehničko sredstvo baš kao i duhovni aparat propagande, svoje knjige su pisali kao pre hiljadu godina, rukom, pa čak ni u najvećih izdavača kao što je „Mercure de France" nije bilo diktiranja niti ikakvog komplikovanog aparata. Ništa se nije rasipalo na spoljašnost, na prestiž ili reprezentaciju; svi ti francuski mladi pesnici živeli su kao ceo narod za radost života, naravno u njenoj najsublimnijoj formi, stvaralačkoj radosti u radu. Kako su ti novozadobijeni prijatelji, sa svojom ljudskom čistotom, revidirali u meni lik francuskog pesnika, koliko je drukčiji bio njihov način života nego što je prika zan kod Buržea i drugih slavnih pisaca društvenih romana za koje je „salon“ bio identičan sa svetom! I kakvu su mi pouku dale njihove žene o zločinački lažnoj slici koju smo kod kuće iz knjiga dobili o Francuskinji kao mondenki koja misli samo na avanture, na rasipanje, na lažni sjaj. Nikada nisam video bolje, krotkije domaćice nego onde u bratskome krugu, štedljive, skromne i vedre čak i u najoskudnijim prilikama, sposobne da na sićušnom štednjaku dočaraju čitava mala čuda, da čuvaju decu a da pritom budu verno povezane sa čitavim duhovnim životom svojih muževa. Samo ko je živeo u tim krugovima, kao prijatelj, kao drug, samo taj može da govori o istinskoj Francuskoj.
I što se tiče Leona Bazalžeta, moga prijatelja nad prijateljima, čije se ime u većini prikaza nove francuske književnosti nepravedno zaboravlja, kod njega je u krugu te pesničke generacije bilo izuzetno to što je svoju stvaralačku snagu zalagao isključivo za tuđa dela, čuvajući na taj način sav svoj intenzitet za ljude koje voli. U njemu, rođenome „drugu“, sreo sam apsolutni tip požrtvovanog čoveka od krvi i mesa, čoveka istinskog samoodricanja, koji svoj životni zadatak vidi isključivo u pomaganju delovanja istinskih vrednosti svoga vremena, i koji se čak ne predaje ni opravdanome ponosu što ga uzdižu kao njihovog otkrivača i potstrekača. Njegov aktivni entuzijazam bio je samo prirodna funkcija njegove moralne svesti. Pomalo vojničkog izgleda, iako strastan antimilitarist, on je u ophođenju ispoljavao srdačnost pravoga druga. Spreman u svako doba da pomogne, da posavetuje, nepokolebljiva poštenja, tačan kao sat, on se brinuo za sve što se ticalo drugoga, ali nikad za svoju ličnu korist. Vreme mu nije značilo ništa, novac mu nije značio ništa ako su bili potrebni nekom prijatelju, a on je prijatelja imao u čitavom svetu, malu ali odabranu četu. Posvetio je deset godina da Volta Vitmana, prevodom svih njegovih pesama i jednom monumentalnom biografijom, približi Francuzima. Da pomoću toga uzora slobodnog i životoljubivog čoveka upravi duhovni pogled svoje nacije preko granica, da u svojih zemljaka pojača muževnost, drugarstvo, to je bio njegov životni cilj; najbolji Francuz, on je istovremeno bio strastan antinacionalist.
Uskoro smo postali intimni bratski drugovi, pošto ni jedan od nas nije mislio usko-nacionalno, pošto smo obojica voleli da odano i bez ikakve spoljašnje koristi služimo delima drugih, pošto smo duhovnu nezavisnost cenili kao primum i ultimum života. U njemu sam prvi put upoznao onu „nevidljivu“ Francusku; kada sam docnije čitao kako kod Rolana Olivije izlazi u susret Nemcu Johanu Kristofu, gotovo sam poverovao da gledam oblikovan naš lični doživljaj. Ali u našem prijateljstvu ostaje najlepše i meni najnezaboravnije to što je ono moralo neprekidno savladavati jednu tačku, čiji bi inače ustrajni otpor pod normalnim okolnostima morao da spreči iskrenu i srdačnu intimnost među dvojicom pisaca. Ta škakljiva tačka bila je u tome što je Bazalžet svojom veličanstvenom iskrenošću odlučno odbacivao sve što sam ja u ono vreme pisao. Mene lično je voleo i gajio najzahvalnije poštovanje prema mojoj odanosti Verharenovom delu. Kada bih god došao u Pariz, on je verno stojao na stanici i prvi me susretao pozdravom; gde bi god mogao da mi pomogne bio je na raspolaganju, u svim odlučujućim stvarima slagali smo se bolje nego što se inače slažu braća. Ali moj sopstveni rad presretao je sa odlučnim: ne. Poznavao je moje pesme i prozu u prevodu Anri Gilboa (koji je potom igrao važnu ulogu u svetskome ratu i kao Lenjinov prijatelj) i odbacivao ih otvoreno i oštro. Sve to nema nikakve veze sa stvarnošću, kudio je neumoljivo, to je ezoterična literatura (koju je on svojski mrzeo), i njega ljuti što baš ja pišem tako. Bezuslovan u svom poštenju, on ni u toj tačci nije činio ustupke, čak ni iz učtivosti. Kada je na primer vodio časopis, molio me je za pomoć — što znači da me je za nju molio u smislu pribavljanja značajnih saradnika iz Nemačke, dakle priloga koji su bolji od mojih sopstvenih; od samoga mene, svog najbližeg prijatelja, istrajno je propuštao da traži i objavi ma i jedan red, iako je to vreme s puno požrtvovanja i bez ikakvog honorara revidirao francuski prevod moje knjige za jednu izdavačku kuću. Što ta čudna okolnost tokom deset godina ni jednog časa nije umanjila naše bratsko drugarstvo, time je ono meni postalo još i naročito dragoceno. I nikad me odobravanje nije toliko obradovalo kao upravo Bazalžetovo, kada sam za vreme svetskog rata - odrekavši se i sam svega ranijega — najzad došao do forme u kojoj sam iskazao samoga, sebe. Jer sam znao da je njegovo „da“ mome novome delu isto tako iskreno kao što beše njegovo „ne“ kroz deset godina.
Ako drago ime Rajnera Marije Rilkea, premda je on nemački pesnik, ispisujem na stranicu pariskih dana, činim to stoga što sam se u Parizu s njim sastajao najčešće i najbolje, i što njegov lik vidim uvek, kao na starim slikama, kako se ističe na pozadini toga grada koji je voleo kao ni jedan drugi. Setim li se danas njega i onih ostalih majstora reči koja kao da je iskovana u delu prečiste zlatarske veštine, setim li se tih uvažavanih imena koja su nad mojom mladošću svetlela poput nedostižnih sazvežđa, onda mi se neodoljivo nameće setno pitanje: hoće li u naše sadašnje vreme nemira i opšte pometenosti ikad još biti mogućni tako čisti i samo lirskim slikama obraćeni pesnici? Nije li to jedno iščezlo pleme što ga ja u njima oplakujem, pleme bez neposrednih naslednika u naše dane kroz koje tutnje svi orkani sudbine — ti pesnici koji ne žuđahu ni za čim spoljnim u životu, ni za simpatijom širokih masa, ni za odlikovanjima i počastima i dobitima, čije je jedino nastojanje bilo da u tihom a ipak strasnom naporu savršeno vežu strofu za strofu, da svaki stih bude prožet muzikom, rasvetljen bojama, usijan od slika. Sačinjavali su gildu, jedan gotovo monaški orden sred naših bučnih dana, oni koji su svesno okretali leđa svakidašnjici i kojima na svetu ništa nije bilo važnije od onoga nežnog, ali od tutnja savremenosti ipak trajnijeg glasa, kad rima, svijajući se uz drugu, izvede onaj neopisivi pokret koji je tiši od zvuka lista kad pada na vetru, a koji će svojim treptajem ipak dotaći najudaljeniju dušu. Ali kako je u nas mladih podizalo dušu postojanje takvih samima sebi vernih, koliko su nam služili za uzor ti strogi službenici i čuvari jezika, koji svoju ljubav poklanjahu jedino pročišćenoj reči, reči koja nije upućena danu ni dnevnim listovima, već onome što traje i što će pretrajati. Bilo je skoro stidno pogledati ih, jer kako su tiho živeli, kako neupadljivo, kako nevidljivo, jedan poput težaka na selu, drugi u kakvoj maloj službi, treći lutajući svetom kao passionate pilgrim, svi poznati samo malom broju ljudi, ali od tog malog broja tim strasnije voljeni. Jedan je, eto, bio u Nemačkoj, a jedan u Francuskoj, jedan u Italiji, a opet svi u istoj otadžbini, jer živeli su jedino u pesmi, i time što su sa strogim odricanjem izbegavali sve efemerno, oni su, stvarajući umetnička dela, i svoj sopstveni život oblikovali u umetničko delo. Uvek mi se i uvek čini čudesnim što smo mi u mladosti imali među sobom takve pesnike bez mrlje i mane. Ali de zato i pitam uvek, sa nekom vrstom potajne brige: hoće li i u naše vreme, u našim , formama života, koje čoveka izgone razbojnički iz svake duševne pribranosti, kao šumski požar životinje iz njihovih prikrivenih skrirališta, hoće li biti mogućne takve duše koje su se do kraja zaverile lirskoj umetnosti? Dobro znam da se čudo pesnika u svim vremenima uvek i ponovo odigrava, i Geteova dirljiva uteha u neniji lordu Bajronu: „zemlja će ih ponovo rađati, kao što ih je rađala od vajkada“, ostaje večno istinita. Milošću stalnoga vraćanja, takvi će pesnici uvek i uvek iskrsavati, jer večno će besmrtnost tim dragocenim jemstvom s vremena na vreme darivati čak i najnedostojniju epohu. No nije li baš naša takova da ni najčistijem, najudaljenijem neće dozvoliti mira, onog mira čekanja i zrenja i premišljanja i pribiranja, koji se još nije uskraćivao onima iz dobrostivnijeg i spokojnijeg vremena evropskog predratnog sveta? Ja ne znam koliko danas još znače svi ti pesnici, Valeri, Verharen, Rilke, Paskoli, Fransis Žam, koliko oni vrede jednoj generaciji u čijim je ušima godinama i godinama, mesto te krhke muzike, tutnjalo klepetavo vodenično kolo propagande, a dva puta grmljavina topova. Ja samo znam i osećam dužnost da zahvalno izrazim koliku je pouku, koliku usrećenost za nas značilo postojanje tih bića neprikosnoveno zaverenih savršenstvu, sred jednog sveta koji se već mehanizuje. I kad se osvrnem na svoj život, ja jedva da ću zapaziti značajnijeg dobra nego to što mi je bilo dozvoljeno da nekima od njih budem ljudski blizak i što se na moje rano uvažavanje više puta nadovezalo trajno prijateljstvo.
Od svih njih možda niko nije živeo tiše, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. No to nije bila nikakva namerna, nikakva forsirana ili popovski drapirana usamljenost, kakvu je na primer Štefan George celebrirao u Nemačkoj; tišina je u neku ruku rasla oko njega, kud bi god išao i gde bi se god nalazio, Pošto je izbegavao svaku buku, pa čak i svoju slavu — taj „zbir svih nesporazuma što se skupe oko jednog imena“, kako je jednom lepo rekao — juriš sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime a nikad njegovu ličnost. Rilkea je bilo teško pronaći. Nije imao kuće ni adrese gde bi se mogao potražiti, nije imao doma ni stalnog stana, ni službe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju će se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dušu pretstavljala je tegobu već i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret s njim bio uvek posledica samo slučaja. Stojeći, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, čovek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smešak. Tek potom bi poznao njegove plave oči, koje su, kad nekoga pogledaju, svojim unutrašnjim zračenjem nadahnjivale njegove ustvari po sebi neupadljive crte. Ali baš ta neupadljivost pretstavljala je najdublju tajnu njegovog bića. Mogle su proći hiljade ljudi pored tog mladog čoveka sa pomalo melanholično obešenim plavim brkovima i s ponešto slovenskim, ni jednom crtom naročite pažnje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvećih našega stoleća; tek u bližem ophođenju otkrivala se njegova izuzetnost: neobična uzdržljivost njegovog bića. Beše mu svojstven jedan neopisivo tih način dolaženja i govora. Kad bi ušao u sobu u kojoj je okupljeno neko društvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva ko primetio. Sedeo bi tada tiho slušajući, ponekad nehotice dizao čelo čim bi mu se što učinilo zanimljivim, a ako bi sam počeo govoriti, onda uvek bez afektacije ili strasnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao što mati priča basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi; bilo je divno slušati kako se u njemu i najravnodušnija tema oblikuje u nešto slikovito i značajno. Ali tek što bi osetio da je u jednom širem krugu postao centar pažnje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje ćutljivo, pažljivo osluškivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tišine; čak i kada se smejao činio je to jednim tek samo nagoveštenim tonom. Sordiniranost je za njega pretstavljala potrebu, i ništa mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osećanja. „Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi što svoja osećanja bljuju kao krv“, kazao mi je jednom, „i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker.“ Ne manje nego za odmerenošću u ponašanju, on je imao upravo fizičku potrebu za redom, čistoćom i tišinom; satima bi stajao smeten posle vožnje u prepunom tramvaju ili sedenja u bučnom lokalu. Nije podnosio ništa vulgarno, i premda je živeo u skučenim prilikama, odevanje mu je uvek pretstavljalo sumu brižljivosti, čistoće i ukusa. I ono je bilo jedno promišljeno, poezijom prožeto umetničko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim ličnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovršenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najličnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put — moju pomoć je s pravom odbio kao nenadležnu — kako pakuje kofer. Ličilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usađivan je gotovo nežno u brižljivo prišteđeni prostor; bio bih se osećao prestupnikom da sam tu na cvet nalik rpu razorio svojom rukom koja bi pokušala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne samo što je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brižljivo, na najlepšoj hartiji, da je svaki red prema drugome stojao u istoj visini kao da je meren centimetrom; čak i za najnevažnije pismo birao bi odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, čisto i okruglo do samog marga. Nikada, čak ni u najužurbanijem saopštenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevučenu reč, nego bi uvek, čim mu se koja rečenica ili izraz ne učine potpunim, s veličanstvenom strpljivošću ispisivao čitavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nešto što nije potpuno savršeno.
Ta sordiniranost a istovremeno i pribranost njegovog bića osvajala je svakog ko bi mu se približio. Kao što je bilo nemoguće zamisliti Rilkea kako se žesti, isto tako ni ikoga drugog da u njegovom prisustvu, ponesen bujnim treperenjem njegove tihosti, ne izgubi svaku bučnost i nametljivost. Jer njegova se uzdržljivost širila trepereći, kao kakva na tajanstven način uvek delatna, vaspitna, moralna snaga. Posle svakog dužeg razgovora sa njim čovek je satima ili čak danima ostajao nesposoban za bilo kakvu vulgarnost. Naravno da je, s druge strane, temperiranost njegovoga bića, taj otpor protiv svakog potpunog predavanja, ubrzo povlačila granicu svakoj izuzetnoj srdačnosti; mislim da je mali broj onih koji smeju da se pohvale kako su bili „prijatelji“ Rilkea. U šest objavljenih svezaka njegovih pisama nećete gotovo nikad naići na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle školskih godina jedva da je iko kod njega stekao pravo na ono bratski prisno „ti“. Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnošljivo da bilo koga ili bilo šta pusti odviše blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizičku nelagodnost. Ženama se u razgovoru lakše davao. Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu postajao znatno slobodniji. Možda mu je godilo otsustvo guturalnog elementa u njihovim glasovima, jer neprijatni glasovi su mu pričinjavali pravu patnju. Još ga vidim pred sobom kako razgovara s jednim visokim aristokratom, potpuno stisnut u sebe, paćenički svinutih ramena, i čak stalno spuštenih očiju, da ne bi odale koliko silno fizički pati zbog njegovog neprijatnog falseta. No kako je dobro bilo s njim ako je kome bio naklonjen! Tada bi se njegova intimna dobrota, iako štedljiva u rečima i gestovima, osećala do u dubinu duše kao kakvo toplo, isceliteljno zračenje.
Plašljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu što širi sva srca, delovao daleko najneuzdržljivije, možda i stoga što se ovde još nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osećao slobodniji i srećniji. Posetio sam ga onde u dvema različitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuća u kojoj bi se on mogao odomaćiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bučnim susedima, već radije kakva stara, makar i manje udobna, a što se tiče unutrašnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnošću za uređivanje znao smesta tako udesiti da bude smišljeno i da odgovara njegovom biću. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili čanku blistalo cveće, što su mu ga možda žene poklonile, ili ga je možda sam s ljubavlju doneo kući. Uvek su sa zida svetlile knjige, lepo povezane ili brižljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne životinje. Olovke i pera ležahu na pisaćem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poređani u čist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolički krst, koji su ga, čini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj ćeliji pomalo religiozan karakter, iako njegova pobožnost nije bila vezana za određenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osećalo se da ju je on brižljivo odabrao i nežno čuvao. Ako ste mu posudili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznički dar prevezanu šarenom vrpcom; još se sećam kako mi je, kao dragocen poklon, doneo u stan rukopis „Melodije o ljubavi i smrti“, i još danas čuvam omot koji ga je pokrivao. No najlepše je bilo šetati s Rilkeom po Parizu, jer to je značilo videti i najneupadljiviju stvar u njenom punom značaju i sa takoreći prosvetljenim očima; primećivao je svaku sitnicu, i čak je imena firmi, ako mu se činilo da zvuče ritmično, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, beše njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uočio. Jednom, kada smo se našli kod zajedničkih prijatelja, ispričao sam mu kako sam prethodnog dana slučajno dospeo u staru „barrière“, gde su na groblju de Picpus bile zatrpane poslednje žrtve giljotine, među njima i Andre Šenije, opisao sam mu taj mali dirljivi travnjak sa njegovim razasutim grobovima koje stranac retko vidi, i kako sam zatim, vraćajući se, kroz jedna otvorena vrata ugledao manastir sa nekom vrstom iskušenica, koje su koračale ukrug tiho, bez reči, s brojanicama u rukama, kao u kakvom pobožnom snu. To je bila jedna od retkih prilika da sam ga video bezmalo nestrpljivog, tog spokojnog, uzdržanog čoveka. On to mora videti, grob Andre Šenijea i taj manastir. Da li bih ga poveo onamo. Otišli smo odmah sutradan. On je pred tim usamljenim grobljem stojao u nekoj vrsti ushićenog ćutanja i nazvao ga „najlirskijim u Parizu“. Ali na povratku se pokazalo da su vrata onog manastira zaključana. I tada sam imao priliku da iskusim njegovu tihu strpljivost, kojom je u životu vladao ne manje nego u svome delu. „Pričekajmo na slučaj“, rekao je. I postavio se lako pognute glave tako da može pogledati kroz vrata kada se ona otvore. Čekali smo možda dvadeset minuta. Onda je ulicom prišla jedna redovnica i zazvonila. „Sad“, dahnuo je on tiho i uzbuđeno, no sestra je primetila njegovo vrebanje — ta rekao sam da se kod njega sve osećalo izdaleka. atmosferski — pristupila mu je i upitala ga da li nekog očekuje. On joj se nasmešio onim svojim mekim osmehom koji odmah izaziva poverenje, i rekao prostodušno da silno želi da vidi manastirski trem. Žao joj je, nasmeši se tada sestra, ali ona ne sme da ga pusti unutra. Posavetova ga, međutim, neka pođe do kuće vrtlara, sa čijeg će prozora na gornjem spratu imati dobar izgled. I tako mu se i to bilo ispunilo, kao toliko mnogo drugoga.
Naši putevi su se još više puta ukrstili, ali kad god pomislim na Rilkea, ja ga uvek vidim u Parizu, čiji najtužniji čas njemu nije bilo suđeno da doživi.
Ljudi ovako retke vrste bili su velik dobitak za početnika; ali odlučujuću pouku, pouku koja je imala da vredi za ceo život, trebalo je tek da primim. Ona je bila poklon slučaja. Kod Verharena smo zapali u diskusiju sa jednim istoričarem umetnosti koji sa žalio da je prošlo vreme velike plastike i slikarstva. Ja sam žestoko protivrečio. Ne nalazi li sa još među nama Roden, ništa manji u stvaranju oblika od velikana prošlosti? Počeh da nabrajam njegova dela, i kao uvek kada se čovek bori sa nečijim protivrečenjem, skoro se jarosno razmahah. Verharen se osmehivao za svoj račun. „Neko ko toliko voli Rodena, trebalo bi ustvari da ga upozna“, reče na kraju. „Sutra ću biti u njegovom ateljeu, ako ti odgovara, povešću te sobom.“
Da li mi je odgovaralo? Od radosti nisam mogao spavati. Ali kod Rodena su mi reči zapele u grlu. Nisam bio u stanju ni da ga oslovim, pa sam stajao među statuama kao jedna od njih. Začudo, izgleda da mu sa ta moja smetenost dopala, jer starac me je na rastanku upitao da li želim da pogledam njegov pravi atelje u Medonu, i pozvao me čak na obed. Prvu pouku sam dobio: da su veliki ljudi uvek i najdobrodušniji.
Druga je bila ta da su oni u ličnom životu gotovo uvek najjednostavniji. Kod tog čoveka čija je slava ispunjavala svet, čija su dela našoj generaciji svakom svojom linijom bila prisna kao najbliži prijatelji, jelo se prosto kao kod kakvog srednjeg seljaka; dobro snažno meso, nekoliko maslina i obilno voća, uz to jako seljačko vino. To mi je ulilo novu hrabrost, pri kraju sam opet govorio neusiljeno kao da sam već godinama bliski poznanik toga starca i njegove žene.
Posle obeda prešli smo u atelje. To je bila ogromna dvorana u kojoj su bila na okupu njegova najbitnija dela u drugom odlivu, ali je među njima stojalo i ležalo na stotine dragocenih malih studija detalja — jedna šaka, jedna ruka, konjska griva, jedno žensko uho, oblikovani većim delom samo u gipsu; još i danas mi žive tačno u sećanju mnoge od tih skica koje je on stvorio samo radi sopstvenog vežbanja, i o tom jednom satu mogao bih da pripovedam satima. Najzad me je majstor doveo do postolja na kome se, iza vlažnih krpa, skrivalo njegovo poslednje delo, jedan ženski portret. Svojim teškim, izbrazdanim seljačkim rukama razdrešio je krpe i koraknuo unazad. Iz stegnutih grudi istisnuh nehotice jedno „admirable", i već se zastideh te banalnosti. No on je, sa spokojnom objektivnošću u kojoj ne bi mogli noći ni zrna sujete, promumlao samo potvrdno, posmatrajući svoje sopstveno delo: „N’est ce pas?“ Onda je oklevao. „Samo tu kod ramena... Trenutak!“ Zbacio je domaći kaputić, obukao belu bluzu, uzeo u ruku lopaticu, i jednim majstorskim pokretom poravnao na ramenu ženinu kožu, koja je treperila meko, kao da je živa. Opet je koraknuo unazad. „Pa onda ovde“, promrmlja. Opet sa jednim malecnim detaljem utisak povećao. Onda više nije govorio. Koračao je napred i nazad, pogledao je figuru iz ogledala, mrmljao i istiskivao nerazumljive glasove, menjao, korigovao. Njegovo oko, za stolom ljubazno rasejano, sada je sevalo čudnim ognjevima, činilo se da je postao veći i mlađi. Radio je, radio, radio svom strašću i snagom svoga moćnog, teškog tela; svaki put kada bi žustro koraknuo napred ili nazad, patos bi zapucketao. Ali on to nije čuo. Nije primećivao da iza njega stoji jedan mladić, kome se srce popelo u grlo od blaženstva što sme da gleda takvog jedinstvenog majstora kako radi. Potpuno me je zaboravio. Za njega nisam bio prisutan. Za njega je prisutan bio samo oblik, delo, a iza toga, nevidljivo, vizija apsolutnog savršenstva.
Tako je to bilo četvrt sata, pola sata, ne znam više koliko dugo. Veliki trenuci su uvek s onu stranu vremena. Roden je bio toliko udubljen, toliko utonuo u svoj rad, da ga nikakva grmljavina ne bi razbudila. Sve čvršći, gotovo bešnji postajahu njegovi pokreti; obuzela ga je neka vrsta jarosti ili pijanstva, radio je brže i brže. Onda mu ruke počeše oklevati. One kao da su shvatile: nema za njih više ništa da urade. Jedanput, dvaput, triput je koraknuo unazad ne menjajući više ništa. Onda je nešto tiho promrmljao u bradu, pa je nežno, kao što se stavlja šal oko pleća ljubljene žene, omotao figuru krpama. Odahnuo je, duboko i oslobođeno. Prilika kao da mu je opet otežala. Vatra beše izumrla. Tada mi se pružilo ono nepojamno, velika pouka: skinuo je bluzu, opet obukao kućni kaputić i spremio se da ode. Totalno me je bio zaboravio u tom času krajnje koncentracije. Nije više znao da je iza njega, potresen i uzdržana daha, nepokretan kao njegove statue, stojao jedan mladić, koga je, međutim, on sam bio poveo u atelje, da mu pokaže svoje radove.
Pošao je vratima. Kada je hteo da ih otvori, on me otkri i zagleda se u mene skoro ljutito: ko je taj strani mladić koji mu se ušunjao u atelje? Ali u sledećem trenutku se seti i pristupi mi gotovo posramljen. „Pardorn, monsieur,“ poče. Ali ja mu ne dozvolih da nastavi. Samo što ga zahvalno zgrabih za ruku: najradije bih je bio poljubio. U tome času pred mojim očima se beše rastvorila večna tajna svake velike umetnosti, i čak, ustvari, svakog ovozemaljskog stvaranja: koncentracija, sažimanje svih snaga, svih čula, prevazilaženje sebe samog, prevazilaženje čitavog sveta u svakom umetniku. Naučio sam nešto za čitav život.
Namera mi je bila da krajem maja iz Pariza otputujem u London. Ali bio sam prisiljen da ubrzam odlazak za četrnaest dana, pošto mi je moj dražesni stan usled jedne iznenadne okolnosti postao neugodan. To se desilo u jednoj čudnoj epizodi, koja me,je mnogo zabavljala i pružila mi ujedno poučan uvid u način mišljenja različitih francuskih milieu-a.
Tokom dva dana Duhova nalazio sam se van Pariza, diveći se s prijateljima prekrasnoj katedrali u Šartru, koju još nisam bio poznavao. Kada sam, vrativši se u hotel u utorak ujutro, hteo da se presvučem, nisam našao svoj kofer, koji je za svih tih meseca krotko stajao u uglu. Sišao sam do vlasnika maloga hotela, koji bi preko dana, smenjujući se sa svojom ženom, sedeo u majušnoj portirskoj loži, mali gojazan Marseljac crvenih obraza, sa kojim sam se često veselo šalio i čak ponekad u kafani prekoputa igrao triktrak, njegovu omiljenu igru. On se odmah užasno uzrujao, i lupivši pesnicom o sto, ogorčeno viknuo tajanstvene reči: „Dakle ipak!“ Još dok je — sedeći kao i uvek u košulji — žurno oblačio kaput i cipele mesto svojih komotnih papuča, on mi je objasnio činjenično stanje; da bi ono bilo razumljivo, biće možda nužno najpre potsetiti na jednu osobenost pariskih kuća i hotela. Manji hoteli, a i najveći broj privatnih kuća u Parizu, nemaju ključeva od kapija, već „concierge“, nastojnik zgrade, automatski otvara vrata iz svoje portirske lože čim neko spolja zazvoni. U malim, pak, kućama i hotelima concierge ne ostaje preko cele noći u portirskoj loži nego kapiju otvara iz bračnog kreveta, pritiskujući jedno dugme — najčešće u polusnu; ko napušta kuću, ima da vikne: „le cordon, s’ il vous plaît“, a isto tako, svako ko hoće unutra treba da kaže svoje ime, tako da, teoretski, stranac ne može da se uvuče u kuću. — U dva sata posle ponoći, dakle, zazvonilo je spolja zvono u mome hotelu, neko je ulazeći naveo ime koje je zvučalo slično imenu jednog od stanara hotela, i skinuo jedan od sobnih ključeva koji je još visio u portirskoj loži. Ustvari, kerber je bio dužan da kroz stakleno okno verifikuje identitet poznog posetioca, ali on je očigledno bio suviše pospan. Kada je, međutim, posle jednog sata opet neko, ovoga puta iznutra, viknuo: „„le cordon, s’ il vous plaît“, da bi kuću napustio, njemu se, pošto je već otvorio kapiju, ipak učinilo čudno da neko još izlazi iz kuće posle dva sata izjutra. Ustao je, i pogledavši za njim na ulicu, utvrdio da je kuću napustilo neko lice sa koferom, pa je odmah, u noćnom ogrtaču i papučama, pošao za sumnjivim čovekom. No čim je video da se ovaj za ćoškom uputio u jedan mali hotel u rue des Petits Champs, razumljivo nije pomislio da je to lopov ili obijač, pa je opet spokojno legao u krevet.
Onako uzrujan zbog svoje pogreške, on zajedno sa mnom jurnu do prvog policijskog stražara. Odmah je zatraženo obaveštenje u hotelu u ulici rue des Petits Champs, i utvrđeno da se moj kofer, doduše, još nalazi onde, ali ne i lopov, koji je očigledno izašao da u nekom od susednih barova popije jutarnju kafu. Sada su dva detektiva u portirskoj loži hotela u ulici rue des Petits Champs vrebala na zlikovca; kada se ovaj posle pola sata bezazleno vratio, odmah je bio uhapšen.
Nas dvojica, gazda i ja, morali smo, dakle, poći u policiju da prisustvujemo službenoj istrazi. Uveli su nas u sobu potprefekta, koji je, grdno gojazan, komotan i brkat gospodin, sedeo u otkopčanom kaputu za svojim vrlo neurednim i spisima pretrpanim pisaćim stolom. Čitava kancelarija vonjala je na duvan, a velika boca vina na stolu pokazivala je da taj čovek ni u kom slučaju ne spada u surove i dražima životnim protivne službenike sv. Hermandade. Najpre je naredio da se unese kofer; trebalo je da konstatujem da li u njemu nedostaje kakva važna stvar. Jedina stvar od znatnije vrednosti beše kreditno pismo na dve hiljade franaka, posle pet meseci moga boravka čestito nagriženo, koje je međutim, razume se, bilo neupotrebljivo za svakog stranog čoveka, i odista ležalo nedirnuto na dnu. Pošto je uzet zapisnik da kofer priznajem svojom svojinom i da iz istog nije ništa otuđeno, službenik naredi da uvedu lopova, čiji su aspekt moje oči iščekivale sa ne malo radoznalosti.
Ona se doista isplatila. Između dva ogromna seržanta, delujući usled toga još grotesknije u svojoj mršavoj vižljavosti, pojavio se jedan bednik, prilično iscepan, bez okovratnika, sa malim obešenim brkovima i sumornim, očito poluizgladnelim mišjim licem. Bio je to, ako smem tako reći, rđav lopov, što je u uostalom dokazala i njegova nespretna tehnika da sa koferom nije pobegao odmah rano izjutra. Stojao je pred policijskim silnikom oborena pogleda, drhteći pomalo kao da mu je zima, i moram na svoju sramotu reći da sam ga ne samo žalio već osećao prema njemu i neku vrstu simpatije. A to je saosećajno interesovanje još pojačalo kada jedan policijski činovnik položi pred nas, svečano poređane na jednoj velikoj dasci, sve predmete koji su nađeni kada su ga pretresli. Čudnija kolekcija jedva da se mogla zamisliti: vrlo prljava i iscepana maramica, tuce kalauza i udešenih ključeva svih formata, koji su muzikalno zveckali oko jedne halke, lisnica izlizana od mnogog hvatanja, ali srećom nikakvo oružje, što u najmanju ruku dokazivaše da taj lopov svoj métier upražnjava na jedan istina znalački ali ipak. miroljubivi način.
Najpre je pred našim očima pregledana lisnica. Ona dade iznenađujući rezultat. Ne da je možda sadržavala banknote od hiljadu ili stotinu franaka, ili ma i jednu jedinu banknotu uopšte— u njoj se skrivalo ne manje od dvadeset sedam fotografija jako dekoltiranih plesačica i glumica, kao i tri ili četiri fotografisana akta, čime nije otkriven nikakav dalji delikt, sem jednoga, da je taj mršavi, setni junoša strastan ljubitelj lepote, i da želi da zvezde pariskog pozorišnog sveta, njemu nedostižne, barem u slikama počivaju na njegovim grudima.
Mada je potprefekt te fotografije dragih i nagih osmotrio list po list strogim pogledom, nije mi izmaklo da ga ta čudna skupljačka strast, u delikventa ovakvog ranga, zabavlja isto toliko koliko i mene samog. Jer i moja simpatija za tog zločinca ponovo se znatno povećala usled njegove naklonosti za estetski lepo, i kada mi je činovnik — uzevši ovoga puta pero svečano u ruku — uputio pitanje da li želim „de porter plainte“, dakle da podignem tužbu protiv zločinca, odgovorio sam brzo i samo po sebi razumljivo: ne.
Ovde je možda, za razumevanje situacije, nužno jedno ponovno objašnjenje. Dok kod nas i u mnogim drugim zemljama u slučaju kakvog zločina optužba sledi ex officio, to jest država samovlasno uzima pravdu u ruke, u Francuskoj se oštećenoj strani ostavlja slobodna volja da li će tužbu podići ili neće. Meni lično ova vrsta pravnog shvatanja izgleda pravednija nego takozvano kruto pravo. Jer ona pruža mogućnost da čoveku bude oprošteno zlo što ga je počinio, dok na primer u Nemačkoj, ako žena u nastupu ljubomore ozledi svoga ljubavnika revolverom, sve preklinjanje i molbe pogođenoga neće moći da je zaštite od osude. Država će se umešati, ženu će silom otrgnuti od čoveka, koji bi je posle tog napada u razdraženom stanju, za volju ispoljene strasti, možda još više voleo, i baciće je u tamnicu, dok će u Francuskoj, posle datog oproštaja, oboje moći da se vrate kući ruku pod ruku, i da tu stvar smatraju među sobom rešenom.
Tek što sam izrekao svoje odlučno „ne“, odigrala se trostruka epizoda. Mršavi čovek među dvojicom policajaca odjednom se ispravio i uputio mi neopisiv pogled zahvalnosti, koji neću nikad zaboraviti. Potprefekt je zadovoljno odložio pero; njemu je bilo očigledno prijatno što će mu moje odbijanje da lopova progonim uštedeti dalje piskaranje. Ali ne tako moj gazda. Glava mu se zacrvene kao u ćurana, i on poče da viče na mene, kako ja to ne smem činiti, taj ološ, „cette vermine“, mora biti istrebljen. Ja nemam pojma koliko štete nanosi ta sorta. Pošten čovek mora i danju i noću biti na oprezu od tih vucibatina, i ako pustimo jednog, to će da ohrabri stotinu drugih. Eksplodirala je tu čitava časnost i čestitost i u isto vreme sitničavost malograđanina koga su omeli u njegovim poslovima; on je, s obzirom na petljavine koje je imao sa tom stvari, zahtevao, upravo grubo i preteći, da povučem. svoje pomilovanje. No ja sam ostao čvrst. Kofer mi je vraćen, rekoh odlučno, i na taj način ni na kakvu štetu nemam da se žalim; time je, što se mene tiče, sve uređeno. Otkad sam živ nisam još nikad podneo žalbu protiv nekog drugog .čoveka, i s mnogo ću udobnijim osećanjem danas u podne pojesti jedan pozamašan biftek ako budem znao da za to vreme niko zbog mene ne mora da jede zatvorsku hranu. Moj gazda je replicirao, u sve većem uzbuđenju, a kada je činovnik izjavio da imam da odlučim ja a ne on, i da je mojim odbijanjem stvar okončana, on se najednom oštro okrenu, napusti razjaren sobu i uz tresak zalupi za sobom vrata. Potprefekt ustade, pogleda s osmehom za razljućenim čovekom i stište mi ruku s izrazom neme saglasnosti. Time je službeni čin bio ispunjen, i ja se već maših za kofer da ga ponesem kući. Ali u tom času desi se nešto neobično. Žurno i ponizno, priđe mi lopov. „Oh non, monsieur“, reče. „Ta ja ću ga već odneti vašoj kući“. I tako sam, dok je iza mene zahvalni lopov nosio kofer, opet odmarširao one četiri ulice do svoje kuće.
Činilo se da je na taj način jedna nezgodno započeta afera zaključena u najveselijem i najutešnijem smislu. No ona je u brzom redosledu izazvala još dve posledice, kojima mogu da zahvalim vrlo poučne priloge poznavanju francuske psihe. Kada sam sutradan došao Verharenu, on me pozdravi malicioznim osmehom. „Pa ti ovde u Parizu imaš čudnih avantura“, reče šaleći se. „Pre svega, ja uopšte nisam znao da si ti tako silno bogato momče.“ Najpre nisam shvatao šta misli. On mi pruži novine, i gle, tu je stojao ogroman izveštaj o jučerašnjem slučaju, samo što sam naravno u toj romantičnoj poemi jedva prepoznavao stvarne činjenice. Sa eminentnom novinarskom veštinom bilo je opisano kako je u jednom hotelu u centru grada, otmenom strancu — da bih bio interesantniji postao sam otmen — ukraden kofer koji je sadržavao niz skupocenih vrednosnih stvari, među njima i kreditno pismo na dvadeset hiljada franaka — dve hiljade su se preko noći bile udesetostručile — kao i drugi nenadoknadivi predmeti (koji su se u stvarnosti sastojali isključivo od košulja i kravata). Najpre je izgledalo nemoguće da se pronađe neki trag, pošto je lopov delo izvršio s nečuvenom rafiniranošću i očevidno s najtačnijim poznavanjem lokaliteta. Ali je potprefekt arondismana, gospodin „„un tel“, svojom „poznatom energijom“ i svojom velikom oštroumnošću, „grande perspicacité“, odmah preduzeo sve mere. Po njegovoj telefonskoj direktivi, izvršen je u roku od jednog sata najiscrpniji pretres svekolikih hotela i pansiona u Parizu, i njegove su mere, izvedene uobičajenom preciznošću, dovele u najkraćem roku do hapšenja zločinca. Pretsednik policije je za ovo istaknuto delo bez odlaganja izrazio naročito priznanje izvrsnome službeniku, koji je svojom energijom i dalekovidnošću još jednom pružio svetao primer uzorne organizovanosti pariske policije. — U tom izveštaju nije bilo, razume se, ni trunke istine; izvrsni službenik nije morao da se miče od svog pisaćeg stola ni za minut, mi smo mu lopova sa koferom dopremili gotovo u kuću. No on je koristio dobru priliku da od toga sebi stvori lični publicistički kapital.
Ako je epizoda na taj način ispala na zadovoljstvo lopova i časne policije, za mene ni u kom slučaju nije. Jer od toga je časa moj ranije tako žovijalii gazda činio sve da mi ogadi dalji boravak u hotelu. Silazeći niz stepenice, učtivo bih pozdravio njegovu ženu u portirskoj loži; ona mi ne bi odgovorila i uvređeno bi okrenula svoju glavu časne građanke. Valet više nije čestito spremao moju sobu, pisma su se gubila na zagonetan način. Čak i u susednim radnjama i bureau de tabac-u, gde su me ranije, zbog obilne potrošnje duvana, pozdravljali kao pravog „copain“-a, odjednom me presretahu sleđena lica. Protiv mene se zbio uvređeni malograđanski moral ne samo kuće već cele ulice, pa čak i kvarta, zato što sam „pomogao“ lopova. I najzad mi nije ništa preostalo nego da se iselim zajedno sa spasenim koferom, i da udobni hotel napustim sramno, kao da sam razbojnik bio sam ja.
London posle Pariza delovao je na mene kao kada se pretoplog dana najedanput stane u senku: u prvome trenutku čovekom nehotice prostruji jeza, ali se oči i čula brzo priviknu. Ja sam sebi unapred postavio takoreći u zadatak dva do tri meseca Engleske — jer kako bih naš svet razumeo i procenio njegove snage ako ne bih poznavao zemlju koja je tome svetu vekovima davala pravac? Nadao sam se takođe da ću svoje već zapušteno znanje engleskog (koje uostalom nikad nije postalo zaista tečno) doterati vrednim konverziranjem i živim kretanjem u društvu. Do toga nažalost nije bilo došlo; imao sam — kao svi mi kontinentalci — malo literarnog kontakta s one strane Kanala, a prilikom svih breakfast-razgovora i small talks u našem malom pansionu, o dvoru i trkama i poselima, osećao sam se bedno nenadležan. Ako su diskutovali o politici, ja ih nisam mogao pratiti, jer nisam znao, kada govore o Džonu, da misle Čemberlena, a oni su i svakog sir-a uvek zvali krštenim imenom; za kočijaški cockney-u, opet, uši su mi dugo bile kao voskom zapušene. Na taj način, nisam napredovao onako brzo kao što sam se bio nadao. Pokušavao sam da naučim malo dobre dikcije od propovednika u crkvama, dva ili tri puta kibicovao sam na sudskim pretresima, odlazio u pozorište da slušam pravilni engleski — no uvek sam se morao upinjati tražeći ono što mi je u Parizu dolazilo, ususret obilno kao poplava: društvenost, drugarstvo i dobro raspoloženje. Nisam nalazio nikog s kim bih prodiskutovao stvari koje su za mene bile najvažnije; pred onima, pak, Englezima koji su prema meni bili dobronamerni, izgledao sam verovatno, sa svojom bezgraničnom ravnodušnošću prema sportu, igri, politici i ostalom što je njih zaokupljalo, kao prilično neotesana drvena individua. Nigde nisam uspevao da se intimno povežem s nekom sredinom, sa nekim krugom, tako da sam ustvari devet desetina svoga londonskog vremena proveo radeći u svojoj sobi ili u Britanskom muzeju.
Najpre sam, naravno, kao što je red, pokušao sa šetanjem. Prvih osam dana jurio sam po Londonu, dok me nisu počeli peći tabani. Sve znamenitosti Bedekera od gospođe Tussaud do parlamenta obigrao sam sa đačkim osećanjem dužnosti, naučio sam da pijem ale, a pariske cigarete zamenio sam engleskom lulom, u stotinama pojedinosti ulagao sam truda da se prilagodim, a da neki stvarni kontakt nisam uspostavio ni na društvenom ni na literarnom polju. I zaista, čovek koji Englesku vidi samo spolja, taj će pored bitnoga proći — proći kao pored milionerskih kompanija u Sitiju, kod kojih se spolja primećuje jedino i samo dobro očišćena stereotipna bakarna ploča s nazivom. Kada su me uveli u jedan klub, nisam znao šta onde da radim; već pogled na kožne stolice, kao i čitava atmosfera, izazivahu u meni neku vrstu duhovne pospanosti, pošto nisam, kao ostali, taj mudri labavi odmor zaslužio koncentrisanom delatnošću ili sportom. Ovaj grad je zapravo energično izbacivao, kao kakvu tuđu materiju, svakog besposličara, svakog čoveka koji samo posmatra, sem ako je u stanju da milionskim bogatstvom otium uzdigne na stepen visoke i druželjubive umetnosti, dok je Pariz čoveku omogućavao da se ugodno kotrlja u njegovom prostosrdačnom komešanju. Moja greška, kao što sam prekasno shvatio, bila je u ovome: ta dva londonska meseca trebalo je provesti u nekakvoj formi zaposlenosti, kao volonter u kakvoj radnji, kao sekretar u nekim novinama, tada bih bio makar s prsta duboko prodro u život Engleza. Kao pusti spoljni posmatrač doživeo sam malo, i tek sam mnogo godina kasnije, za vreme rata, stekao pojam o pravoj Engleskoj.
Od engleskih pesnika video sam jedino Artura Simonsa. On mi je, pak, izdejstvovao poziv kod V. B. Jitsa, čije sam pesme mnogo voleo i od koga sam iz čistog zadovoljstva preveo odlomak iz tanane stihovane drame „The Shadowy Waters". Nisam znao da to treba da bude, veče posvećeno čitanju; pozvan je bio mali krug izabranih, sedeli smo dosta stisnuti u nevelikoj sobi, jednim delom čak na šamlama i na podu. Najzad, pošto je kraj jednog crnog (ili crnim prevučenog) pisaćeg naslona zapalio dve kao ruka debele, džinovske oltarske sveće, Jits je započeo. Sva ostala svetla u prostoriji behu pogašena, pa je energična glava sa crnim uvojcima plastično iskakala iz bleska sveća. Jits je čitao polagano, melodičnim tamnim glasom, ne padajući nikad u deklamatorstvo, dajući svakom stihu njegovu punu metalnu težinu. Bilo je lepo. Bilo je zaista svečano. I jedino što mi je smetalo beše preciozna doteranost, ono crno odelo slično rizi, koje je Jitsu davalo nečeg svešteničkog, to plamsanje debelih voštanica, koje su, mislim, odisale nekim lako začinjenim mirisom; na taj način se literarno uživanje — a to je s druge strane za mene značilo draž nove vrste — pretvorilo više u neki religiozni obred pesama nego u spontano čitanje. I ja se nehotice setih, upoređujući, kako je svoje pesme čitao Verharen: u košulji, da bi žilavim rukama mogao bolje udarati takt ritma, bez pompe i inscenacije, ili kako bi Rilke uzgred kazao nekoliko stihova iz neke knjige, jednostavno, jasno, krotko u službi reči. Bilo je to prvo, „inscenirano“ čitanje pesama kome sam prisustvovao, i ako sam se tada, uprkos svojoj ljubavi prema njegovom delu, tome obredu opirao, s ponešto podozrenja, Jita je tada ipak imao jednog zahvalnog gosta.
Ali pravo otkriće na polju poezije koje mi se desilo u Londonu nije se ticalo živog, nego jednog u ono vreme još prilično zaboravljenog umetnika: Vilijema Blejka, tog usamljenog i problematičnog genija koji me još i danas fascinira mešavinom bespomoćnosti i sublimnog savršenstva. Jedan prijatelj mi je savetovao da zatražim da mi se u print room-u Britanskog muzeja, kojim je u ono vreme upravljao Laurens Binien, pokažu u boji ilustrovane knjige „Evropa“, „Amerika“ i „Knjiga Jova“, koje su danas postale najveća antikvarska retkost, i ja sam bio kao omađijan. Tu sam prvi put video jednu od onih magičnih priroda koje se, ne znajući jasno svoga puta, prepuštaju vizijama da ih kao anđeoska krila nose kroz sve divljine fantazije; danima i nedeljama pokušavao sam da prodrem dublje u lavirint te naivne a u isto vreme ipak demonske duše, i da nekolike njegove pesme prepevam na nemački. Beše me obuzela gotovo neka žudnja da nabavim crtež od njegove ruke, ali se u prvo vreme činilo da je to mogućno skoro samo u snu. Onda mi jednoga dana moj prijatelj Arčibald Dž. B. Rasel, već tada najbolji poznavalac Blejka, ispriča da se na izložbi koju je on riredio prodaje jedna od njegovih „visionary portraits“, po njegovom (i mome) mišljenju najbolji crtež majstora, „King John.“ „Taj vam neće nikad dosaditi“, obeća mi on, i imao je pravo. Od svih mojih knjiga i slika, ovaj jedan crtež pratio me je preko trideset godina; i kako često bi me sa zida pogledao magično prosvetljeni pogled suludoga kralja; od svega što se iz moje svojine izgubilo i udaljilo, baš taj crtež mi najviše nedostaje na mojim stranstvovanjima. Genij Engleske, koji sam se uzalud trudio da spoznam na ulicama i u gradovima, postao mi je odjednom očevidan u Blejkovom zaista astralnom liku. I ja sam opet, uza svoju mnogostruku ljubav prema svetu, zadobio još i jednu novu.
Stefan Zweig, Jučerašnji svet / 3 Universitas vitae, Paris- grad večne mladosti
UNIVERSITAS VITAE Konačno je došao žuđeni trenutak kada smo sa poslednjom godinom staroga stoleća mogli zalupiti za sobom i vrata omrzn...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...
Нема коментара:
Постави коментар