Alea: Luj Aragon, Pariški seljak

Pariški seljak (1926) jedno je od centralnih dela nadrealizma, no izdanje Exact Changea prvo je američko izdanje autoritativnog prevoda Simona Watsona Taylora, završenog nakon konsultacija s autorom. Nekonvencionalne forme – Aragon je svesno izbegavao prepoznatljivu naraciju ili razvoj likova – Pariški seljak je, prema autorovim rečima, „mitologija modernog doba“. Knjiga koristi grad Pariz kao pozornicu ili okvir, a Aragon isprepliće svoj tekst sa slikama srodnih efemera: kafićima, mapama, natpisima na spomenicima i isečcima iz novina. Detaljan opis pariške arkade (prethodnice mini-tržnog centra iz devetnaestog stoleća) i još jednog parka Buttes-Chaumont, među su velikim scenografskim delovima Aragonove vrtložne proze filozofije, sna i satire. André Breton je o ovom delu napisao: „niko nije mogao biti pronicljiviji detektor neobičnog u svim njegovim oblicima; niko drugi nije mogao biti zanesen tako opojnim sanjarenjima o nekoj vrsti tajnog života grada...“

"Tražio sam... novu vrstu romana koja bi prekršila sva tradicionalna pravila koja regulišu pisanje fikcije... roman kojem bi kritičari bili primorani pristupiti praznih ruku.“
U ekspresu Pariz-Brisel.

U praznim pivskim čašama i papiru za umotavanje kockica šećera ostavio sam male djeliće sebe u Parizu. Barem na dan ili dva, dok se kafići pravilno ne pometu i čaše temeljno ne operu. Čak i tada zauzimam barske stolice i barske stolice: – starica s otečenim gležnjevima nije svesna da mi sedi u krilu. Seljak iz Pariza(1926)..

Sigurno se mora shvatiti da lice greške i lice istine ne mogu a da nemaju identične crte? Greška je stalni pratilac sigurnosti... sve što se kaže o istini može se podjednako dobro reći i o grešci: zabluda neće biti veća. Bez ove ideje o dokazima, greška ne bi postojala. Bez dokaza niko ne bi ni zastao da razmisli o grešci... Više ne želim da se suzdržavam od grešaka svojih prstiju, grešaka svojih očiju. Sada znam da su te greške... neobični putevi koji vode ka odredištu koje mi samo one mogu otkriti.“

Slika je zakon u području apstrakcije, činjenica u području događanja, znanje u području konkretnog. Ova poslednja premisa omogućava čoveku da dođe do suda i sažeto utvrdi da je slika put svog znanja. Tada je opravdano smatrati sliku rezultantom svih umnih impulsa, ignorisati sve što nije slika i posvetiti se isključivo poetskoj aktivnosti na štetu svih ostalih aktivnosti.

Šta sam to radio? Reći ću to ovako: Mislio sam da guram metafiziku napred centimetar ili dva. Pohvale vredna greška. Ali i ljupka ludost.

U ljudskim umovima postoji jaka veza između kupatila i senzualnog užitka... Stoga je atmosfera ovih hramova posvećenih sumnjivom kultu delom atmosfera bordela, delom mesta gde se izvode magijski obredi... u svakoj ljubavi postoji odmetnički princip, neukrotiv osećaj delikvencije, prezir prema zabranama i sklonost ka haosu.“

„Odmah iza kolibe sa šarmantnim heklanim zavesama nalazi se salon za čišćenje cipela; hajde da se ovde nakratko zaustavimo, koštaće nas samo šezdeset centi, a otići ćemo noseći sunca na nogama.“

„Želim znati kakve nostalgije, kakve poetske kristalizacije, kakvi dvorci u Španiji, kakve konstrukcije klonulosti i nade podižu svoje skele u glavi šegrta u tom trenutku, na samom početku njegove karijere, kada nepovratno odluči da posveti svoje frizerske veštine damama i tako počne da brine o svojim rukama. Kako će mu zavideti njegova dodeljena rutina: od sada će svaki trenutak svog dana provoditi odmotavajući dugu ženske skromnosti, laganih, lepršavih kosa.. Njegov život će proći u gustoj izmaglici ljubavi... Sigurno postoje frizeri koji su, poput rudara u jami, sanjali da služe samo brinetama ili da se opuste među plavušama.“

Sve što je najekscentričnije u čoveku, ciganin u njemu, sigurno se može sažeti u ova dva sloga: vrt. Čak ni kada je počeo da se ukrašava dijamantima ili duva u limene instrumente, nije mu pala na pamet nijedna čudnija ili zbunjujuća ideja nego kada je izmislio vrtove. Slika dokolice proteže se na travnjacima, sedi u podnožju drveća. Gotovo je kao da je čovek otkrio, kroz fatamorganu svojih fontana i malih šljunčanih staza, legendarni raj koji nikada nije u potpunosti zaboravio... Među vašim cvetnim perlama i nišama od šimšira, čovek skida stare navike i vraća se jeziku milovanja, detinjastosti prskanja vodom. On sam, dok se vrti s mokrom kosom, je prskalica na suncu. On je grablje i lopata... Igrao sam se na vašim travnjacima... noga mi je udarila srce između stupova neba i pakla. Na rubu vaših granica mahao sam maramicom poput emigranta.“ da isplovimo. I već se brod gubi u daljini. Među baštenskim priborom i opremom, najjednostavnije želje, slatkoća i smirenost večeri suše se zajedno s mojom košuljom. Sunce nam je ostavilo saksiju s geranijumima u svojoj volji.“

" Uzalud vam svi ti razgovori: čujte vi što se opirete sreći, pravili ste račun bez mene. Padajući iz iluzije u iluziju, stalno se predajete na milost i nemilost iluziji Stvarnosti. Međutim ja sam vam poklonio sve: plavu boju neba, Piramide, automobile. Šta vas sili da gubite nadu u moju čarobnu svetiljku? Ja za vas čuvam bezbroj beskrajnih iznenađenja.

Čudesno je erupcija kontradikcija unutar stvarnog.“ I evo pitanja koje on sebi postavlja, ali koje bismo mi trebali sebi stalno postavljati. „Koliko dugo ću zadržati ovaj osećaj čudesnog, ispunjenog svakodnevnog postojanja? Vidim kako bledi u svakom čoveku koji kreće u svoj vlastiti život kao da ide uvek glatkim putem...

Kao što rekoh 1819. nemačkim studentima, od duha i od njegovih sposobnosti može se sve očekivati. Zar ne vidite da ste zahvaljujući najnestvarnijim izumima postali gospodari sopstvene sudbine: ja sam pronašao sećanje, pismo, infinitezimalni račun. Ima još neslućenih, a suštinskih otkrića. Zahvaljujući njima, čovek će prestati da liči na samog sebe, kao što zahvaljujući rečima, kojima se opija, ne liči na nema bića iz svoje okoline. Zašto tako gunđate? Nije reč o napretku: ja samo prodajem opojna pića, a vi otkrivajte opojna priviđenja u mom snegu, toj vašoj mani nebeskoj, što sneži od sećanja pa do eksperimentalnih metoda. Na maštu se sve svodi, od mašte se sve izvodi. Čini se da je telefon koristan: ne verujte u to, bolje pogledajte čoveka kako se grči držeći slušalicu, kako viče u nju. Halo! Zar ne vidite kako se on strasno truje zvukom, kako je smrtno pijan od pobeđenog prostora, od glasa koji putuje? Moji otrovi su i vaši: ljubav, snaga, brzina. Želite li i bol, smrt, pesmu?

Cela suknja ima drečavu polu-nijansu (upotrijebite maštu): to je neka vrsta crvene boje šljivovice, ton vinaigrette koji izgleda kao živa boja koliko šljokice na kostimu izgledaju kao dijamanti. Podseća na umirući ogrozd, na ispucalu višnju, podseća na one vrpce na Akademijskim palmama koje se na dnevnom svetlu pretvaraju u kiselinu... čekajte, shvatio sam, haljina je lakmus papir obojen blago ružičastim urinom.

" U tim loše osvetljenim oblastima ljudske delatnosti, kao u tamnom repu neke komete, utapa se i ovekovečuje sva fauna maštarija, sva njihova podmorska vegetacija... Ljudska slabost otvara vrata tajne i vodi nas u kraljevstvo mraka. Neki pogrešan korak, neki loše izgovoren slog, otkrivaju misao čoveka. Tako i u metežu tih mesta ima brava koje loše zatvaraju beskraj.“

„Tom su svetlošću čudnovate obasjane one – da ih tako nazovemo – pokrivene galerije, koje su brojne u Parizu, u okolini velikih bulevara, i koje zbunjuju svojim nazivom ’pasaži’, kao da nikome nije dozvoljeno da se makar i za trenutak zadrži u tim hodnicima skrivenim od sunca. Njihova prigušena svetlost, zelenkasta kao u dubinama, podseća na iznenadni blesak noge koja se pokaže ispod zadignute suknje... Prošetajmo se onda tim pasažom Opere, o kojem govorim, osmotrimo ga...“

"U toj prelomnoj istorijskoj tački, pariski trgovci dolaze do dva otkrića, koja će revolucionisati svet la nouveauté: to su izlog s robom i muški prodavac. Izlog, koji će ih navesti da svoje radnje napune od poda do plafona i žrtvuju trista metara materijala da bi svoje fasade okitili kao admiralske brodove; i muški prodavac, koji zamenjuje zavođenje muškarca od strane žene – nešto do čega su došli prodavci iz ancien régime – zavođenjem žene od strane muškarca, koji je psihološki pronicljiviji.“

" Furije, o ulicama-galerijama: ’Provesti zimski dan u Falansteriji, posetiti sve njene delove bez izlaganja elementima, ići u pozorište ili operu u lakoj odeći i lakiranim cipelama, bez brige zbog blata i hladnoće, draž je tako nova da sama po sebi može posramiti sve naše gradove i dvorce. Ako se Falansterija stavi u civilizovanu upotrebu, puka pogodnost njenih pokrivenih, zagrejanih i provetravanih pasaža učinila bi je izuzetno dragocenom. Njena tržišna vrednost... bila bi dvostruko veća od vrednosti zdanja iste veličine.’“

Šta je svetlije od pene mahovine? Često sam mislio da vidim šampanjac na tlu šuma. I lisičarke! I muhare! Zečevi u trku! Meseci noktiju! Ružičasta boja! Krv biljaka! Oči kuja! Sećanje: sećanje je zaista plavo. (str. 40)

Kakva sećanja, kakva odvratnost se zadržavaju u ovim krčmama: čovek koji jede u ovoj ima utisak da žvaće sto, a ne odrezak, iritiraju ga njegovi obični, bučni saputnici za stolom, ružne, glupe devojke i gospodin koji se razmeće svojom drugorazrednom podsvešću i celom neuglednom zbrkom svog žalosnog postojanja; dok se u drugoj čovek ljulja na loše postavljenim nogama svoje stolice i koncentriše svoju nestrpljivost i ogorčenost na pokvareni sat... Čitava scena - znojni zidovi, ljudi, pokvarena hrana - je kao mrlja od ulja od sveće.

Ovi časni ljudi su u stanju zaprepašćenja. Pročitali su, bez pravog razumevanja, stranice koje ti neobjašnjivo zatamnjuješ svojim mahnitim pokušajima da opišeš — što sumnjivo liči na duh podsmeha — te vijugave sporedne puteve koji su sada pognuti pod pretnjom podignutog pijuka.”

I odjednom, prvi put u životu, sinula mi je ideja da su muškarci otkrili samo jedan pojam za poređenje onoga što je plavo; lanena boja, i na tome su ostali... Moja paleta plavuša uključivala bi eleganciju automobila, miris šafrana, tišinu jutara, zbunjenost čekanja, pustoš letimičnih dodira. Kako je plav zvuk kiše, kako je plava pesma ogledala! Od mirisa rukavica do krika sove, od kucanja srca ubice do cvetnih plamenova zlatnog dragulja... plava podseća na mucanje ekstaze, piratstvo usana... dah raščupanosti razuma.“ izvor

_________________________

Alea

KATEGORIJE

30. 5. 2025.

Luj Aragon, Pariški seljak

Нема коментара:

Постави коментар

Mark Vernon, Danteova Božanstvena komedija-vodič za duhovno putovanje