STRANPUTICE NA PUTU DO SEBE SAMA
Pariz, Engleska, Italija, Španija, Belgija, Holandija, to radoznalo lutanje i čergarenje bilo je samo po sebi ugodno a u mnogom pogledu i plodno. Ali, najzad, — da li sam to ikad mogao znati bolje nego danas, kada moje lutanje po svetu više nije dobrovoljno nego posledica progonjenosti? — čoveku je potrebna neka stabilna tačka sa koje će stranstvovati i kojoj će se uvek opet vraćati. U toku godina od škole naovamo beše mi se nagomilala mala biblioteka, zatim slike i uspomene; rukopisi počeše da se slažu u debele pakete, i taj dobrodošli teret nije se, najzad, mogao stalno vući po svetu u koferima. Tako iznajmih mali stan u Beču, koji, međutim, nije trebalo da bude pravo mesto zadržavanja, već samo pied-à-terre, kao što to Francuzi tako upečatljivo kažu. Jer mojim je životom do svetskoga rata na tajanstven način vladalo osećanje privremenosti. Pri svemu što bih preduzimao, ja bih sebe samog ubeđivao da to još nije ono pravo, ono istinsko — pri svojim radovima za koje sam osećao da su samo pokušaji za stvarno delo, a ne manje i u pogledu žena sa kojima sam bio u prijateljstvu. Na taj način sam postizao da moja mladost bude lišena osećanja krajnje obavezanosti i da se sva predaje onome „diletto" ničim nepomućenog naslađivanja, okušavanja i uživanja. Dospevši već u godine kada su drugi odavno oženjeni, imaju decu i važne pozicije, te svoju energiju moraju zbiti i pokušati da iz sebe izvuku krajnju meru, ja sam u sebi još uvek gledao mladog čoveka, početnika, poletarca, koji ima pred sobom neizmerno mnogo vremena, pa sam oklevao da se u bilo kom smislu usidrim na nečem definitivnom. Kao što sam u svom radu gledao kao neku predradnju za „ono pravo“, kao neku vrstu posetnice koja će literaturi samo nagovestiti moje postojanje, trebalo je da mi stan zasad bude ne mnogo više od proste adrese. Namerno sam izabrao mali stan, i to u predgrađu, da ne bih visokom cenom ugrozio svoju slobodu. Nisam kupio naročito dobar nameštaj, jer nisam hteo da ga „čuvam“, kao što sam to video u svojih roditelja, gde je svaka pojedina fotelja imala presvlaku koja se skidala samo za posete. Svesno sam hteo izbeći da se u Beču ukorenim te da na taj način budem osećajno vezan za određeno mesto. Dugo godina izgledalo mi je da to vaspitavanje sebe na provizornost pretstavlja grešku, ali docnije, kada su me uvek i ponovo primoravali da napuštam svaki dom što sam ga sebi sagradio, i kada sam video kako se raspada sve što sam oko sebe stvorio, to tajanstveno životno osećanje nevezivanja poče da mi biva od pomoći. Pošto sam ga rano naučio, ono mi je olakšalo svaki gubitak i oproštaj.
U tom prvom stanu još nisam imao da smestim mnogo dragocenosti. Ali već je zid bio ukrašen onim Blejkovim crtežom što sam ga nabavio u Londonu, i jednom od najlepših Geteovih pesama u njegovom poletno slobodnom rukopisu — tada je to još bio alemkamen moje zbirke autografa, koju sam započeo već u gimnaziji. Isto onako čoporativno kao što je cela naša literarna grupa pisala stihove, mi smo u ono vreme otimali potpise pesnicima, glumcima, pevačima, no većina je, razume se, ovaj sport, kao i svoje stihovanje, napustila istovremeno sa školom, dok se kod mene strast za te zemaljske senke genijalnih likova samo još povećala i u isto vreme produbila. Prema samom potpisu postao sam ravnodušan, a nije me interesovala ni kvota internacionalne čuvenosti ili procena vrednosti pojedinog čoveka, ja sam tražio upravo prve rukopise i skice pesama ili kompozicija, jer me je više od svega drugog zanimao problem nastanka umetničkog dela, kako u njegovim biografskim tako i u psihološkim formama. Ona tajanstvena sekunda prelaza, kada stih ili melodija, iz nevidljivoga, iz vizije i intuicije genija, putem grafičke fiksacije stupi u zemaljsku oblast, — gde se ona drugde može uvrebati, ispitati, nego u tim prarukopisima majstora, borbom izvojštenim, ili stvorenim kao u nekom gonilačkom transu? Ja o umetniku ne znam dovoljno ako pred sobom imam samo njegovo ostvareno delo, i ispovedam Geteovu izreku da velika ostvarenja, da bi se shvatila, treba ne samo videti u njihovom završenom obliku, nego ih treba uhvatiti u njihovom nastajanju. Ali čisto optički, neka Betovenova prva skica sa njenim divljim, nestrpljivim potezima, sa njenom razuzdanom zbrkom započetih i odbačenih motiva, sa onim stvaralačkim besom njegove demonski preobilne prirode, koja se u njoj komprimirala na nekoliko poteza olovkom, delovaće na mene upravo fizički uzbudljivo, taj prizor će silno uzbuditi moju dušu; u takav isprljani, hijeroglifski list mogu da buljim očaran i zaljubljen kao drugi u dovršenu sliku. Neka Balzakova korektura, na kojoj je skoro svaka rečenica iscepkana, svaki red razoran, beli rub crno izglodan linijama i znakovima i rečima, za mene pretstavlja otelotvorenu eksploziju jednog ljudskog vezuva; jedva se usuđujem da je dotaknem. Mome ponosu šta imam nekoliko takvih listova pridruživala se još i sportska draž da ih stičem, da ih lovim na dražbama ili po katalozima; i koliko napetih časova mogu da zahvalim tome lovu, koliko uzbudljivih slučajnosti! Ovde si stigao za dan prekasno, tamo se za jedan žuđeni predmet ispostavilo da je falsifikat, onde se opet desilo čudo: posedovao si mali Mocartov manuskript, koji ti je, međutim, pričinjavao samo pola radosti, jer je sa njega komad muzike bio odrezan. A onda odjednom, na jednoj štokholmskoj dražbi, iskrsne taj komadić što ga je pre pedeset ili sto godina otsekao neki zaljubljeni vandal, pa možeš ariju spojiti tačno onakvom kakvu ju je Mocart za sobom ostavio pre sto pedeset godina. Moji literarni prihodi u ono vreme još, razume se, nisu dostajali da bih mogao kupovati u velikom stilu. No zna svaki skupljač koliko će se radost zbog jednog predmeta povećati ako se morao, da bi ga stekao, odreći neke druge radosti. Sem toga, udario sam namet na sve svoje prijatelje pesnike. Rolan mi je dao jedan svezak svoga „Jean Christophe“-a, Rilke svoje najpopularnije delo, „Die Weise von Liebe und Tod“, Klodel „„Annonce faite à Marie“, Gorki jednu veliku skicu, Frojd jednu raspravu; znali su svi da nijedan muzej neće njihove rukopise čuvati s više ljubavi. Koliko je od toga danas rasuto u sve vetrove, zajedno s drugim manjim radostima.
Da se, pak, najjedinstveniji i najdragoceniji muzejski predmet literature nalazi ne doduše u mom ormanu, ali ipak u istoj periferijskoj kući, to sam otkrio tek kasnije, slučajem. Iznad mene je, u isto tako skromnom stanu, živela jedna seda postarija gospođica, po zanimanju nastavnica klavira: jednog dana oslovila me je na stepenicama na najljupkiji način, izjavivši da joj je ustvari neprijatno što ja radeći moram i protiv svoje volje da slušam njene časove nastave, i da se nada da me nesavršena veština njenih učenica ne ometa odviše. U razgovoru se zatim ispostavilo da kod nje stanuje i njena mati, poluslepa starica koja jedva još napušta sobu, i da je ta osamdesetogodišnja žena niko manje nego kći Geteovog ličnog lekara dra Fogela, koju je na krštenju, 1830, držala Otilija fon Gete, u ličnom prisustvu Geteovom. Obuzela me je laka vrtoglavica — zar 1910 još ima na zemlji čovek na kome je počinuo sveti pogled Geteov! Oduvek mi je bio svojstven naročit smisao za strahopoštovanje prema svakoj ovozemaljskoj manifestaciji genija, pa sam osim onih rukopisnih listova nakupio svakojakih relikvija do kojih sam mogao doći; u docnije vreme — u mom „drugom životu“ — jedna soba moje kuće bila je, ako smem tako reći, prostorija kulta. Tu je stojao pisaći sto Betovenov, i njegova kazeta za novac, iz koje je još u krevetu, drhtavom rukom koju već dodirivaše smrt, vadio one male iznose za služavku; tu se nalazio listić iz njegove knjige izdataka za kuhinju i jedan pramen njegove već osedele kose. Jedno Geteovo guščije pero čuvao sam godinama pod staklom, da izbegnem iskušenje da ga uzmem u sopstvene nedostojne ruke. No kako je ipak neuporediv sa tim ako hoćete beživotnim predmetima jedan čovek, biće koje još diše i živi, koje je Geteovo zagasito, okruglo oko još svesno i s ljubavlju pogledalo — poslednja tanka nit, koja je mogla da se otkine svakog časa, vezivala je kroz to lomno zemaljsko biće olimpijski svet Vajmara sa tom slučajnom periferijskom kućom u Kohovoj ulici 8. Molio sam za dopuštenje da posetim gospođu Demelius; stara dama dočeka me rado i srdačno, i ja sam u njenoj sobi pronašao mnogo toga iz domazluka besmrtnikovog što joj je poklonila Geteova unuka, njena drugarica iz detinjstva: par svećnjaka koji su stajali na Geteovom stolu, i slična druga svedočanstva kuće na vajmarskom „Frauenplan“-u. No nije li istinsko čudo bila sama ona, svojim postojanjem, ta stara gospođa sa bidermajerskom kapicom uvrh svoje već retke bele kose, čija su izborana usta rado pričala o tome kako je provodila prvih petnaest godina mladosti na - Frauenplanu, koji u ono vreme još nije, kao danas, bio muzej, i koji je predmete sačuvao nedirnute od časa kada je najveći nemački pesnik zauvek napustio svoj dom i svet? Kao što kod starih ljudi uvek biva, ona je to svoje doba mladosti videla u njegovoj najpunijoj opredmećenosti; dirljivo beše njeno negodovanje na tešku indiskreciju što ju je počinilo Geteovo društvo objavivši „već sada“ ljubavna pisma njene prijateljice iz detinjstva Otilije fon Gete — „već sada“ — oh, zaboravila je ona da je Otilija već pola veka mrtva! Za nju je Geteova ljubimica još bila prisutna i mlada, za nju su značile stvarnost one stvari koje su u našoj svesti već dugo postale davnina i legenda! U njenom prisustvu uvek sam osećao neku avetinjsku atmosferu. Stanovao sam u toj kući od kamena, razgovarao telefonom, goreo električno svetlo, diktirao pisma u mašinu, a dvadeset stepenica u visinu udaljili bi me u jedno drugo stoleće, i ja bih stojao u posvećenoj senci sveta u kome je živeo Gete.
Kasnije sam još više puta sretao žene koje su svojim sedim glavama doticale visine herojskog i olimpijskog sveta, Listovu ćerku Kozimu Vagner, oštru, strogu a ipak veličanstvenu sa njenim patetičnim gestovima, Ničeovu sestru Elizabetu Ferster, gizdavu, malu, koketnu, ćerku Aleksandra Hercena Olgu Monod, koja je kao dete često sedela na Tolstojevom kolenu; slušao sam Georga Brandesa gde kao već star čovek priča o svojim susretima sa Voltom Vitmanom i Floberom, ili Riharda Štrausa gde opisuje kako je prvi put video Riharda Vagnera. Ali me ništa nije toliko dirnulo kao lice te starice, poslednje među živima koju je Geteovo oko pogledalo. A možda sam, opet, sam ja već poslednji koji danas sme reći: poznavao sam čoveka na čijoj je još glavi za trenutak nežno mirovala Geteova ruka.
Našao sam dakle mesto gde ću otpočinuti između pojedinih putovanja. Ali je važniji bio drugi dom koji sam bio našao u isto vreme — izdavačka kuća koja je tokom trideset godina čuvala i potpomagala moje delo. Izbor te vrste ima odlučujućeg značaja u životu pisca, a što se mene tiče, on nije mogao pasti srećnije. Nekoliko godina pre toga palo je na pamet jednom pesniku-diletantu najprosečnije vrste da svoje bogatstvo upotrebi ne na trkačke konje već na duhovno delo. Alfred Valter Hajmel, sam kao pesnik beznačajna pojava, odlučio je da u Nemačkoj, gde je izdavačka delatnost vođena, kao svuda, uglavnom na komercijalnoj bazi, osnuje izdavačku kuću koja će bez obzira na materijalnu dobit, pa čak i uz predviđanje trajnih gubitaka, kao odlučujuće merilo objavljivanja jednog dela uzimati ne mogućnost njegove prođe već njegovu unutrašnju vrednost. Zabavna lektira, ma koliko unosna, tu ne bi imala pristupa, dok bi se, nasuprot tome, prihvatilo i najsuptilnije i teško pristupačno delo. Okupiti isključivo dela najčistijeg umetničkog nastojanja, data u najčistijoj formi — to je bila deviza ove ekskluzivne izdavačke kuće, upućene najpre samo na usku publiku stvarnih poznavalaca, koja je u gordoj nameri da se izoluje uzela ime „Die Insel“ a kasnije „Inselverlag“. Kod nje se ništa nije smelo štampati na zanatski način, već je u knjižarsko-tehničkom smislu svako poetsko ostvarenje imalo da dobije spoljnu formu koja odgovara njegovoj unutrašnjoj dovršenosti. Tako je u pogledu crteža, naslovne strane, preloma, sloga, štampe i hartije, svako pojedino delo pretstavljalo nov individualan problem; ovaj častoljubivi izdavač pretvorio je bio čak i prospekte pa i hartije za pisma u predmete pasionirane brižljivosti. Ja se na primer ne sećam da sam za trideset godina ma i u jednoj svojoj knjizi otkrio i jednu jedinu štamparsku grešku ili da sam u kojem pismu izdavačevom našao korigovan red: u svemu, pa i u najmanjoj pojedinosti, ogledala se linija uzoritosti.
U Inzelferlagu je bilo sabrano lirsko delo Hofmanstala kao i Rilkea, i njihovom prisutnošću unapred je bila postavljena, kao jedino važeća, najviša mera. Moguće je, dakle, zamisliti moju radost, moj ponos kada mi je sa dvadeset šest godina dopala čast stalnoga građanstva tog i takvog „Inzel“-a. Pred svetom je ta pripadnost značila povišenje literarnog ranga, a pred sobom u isto vreme pojačano osećanje dužnosti. Stupivši u taj odabrani krug, čovek je sebe morao podvrgnuti stezi i uzdržljivosti, nije sebi nikad smeo dozvoliti greh literarne lakomislenosti ni novinarske brzopletosti, jer zaštitni znak Inzelferlaga na knjizi potvrđivaše unapred za hiljade, a kasnije za stotine hiljada čitalaca, garanciju unutrašnjeg kvaliteta isto toliko koliko i primerne štamparsko-tehničke izrade.
A pisca ne može da zadesi veća sreća nego da mlad naiđe na mladu izdavačku kuću, i da sa njom zajedno raste u delovanju; samo takav zajednički razvoj može zapravo stvoriti organsku životnu povezanost između njega, njegovog dela i sveta. Za rukovodioca Inzelferlaga, profesora Kipenberga, vezivalo me je uskoro srdačno prijateljstvo, koje se još pojačalo uzajamnim razumevanjem za našu privatnu skupljačku strast, jer Kipenbergova se zbirka Getea, uporedo sa usponom moje zbirke autografa, za tih zajedničkih trideset godina razvila u najmonumentalniju što ju je jedan privatnik ikad uspeo da ostvari. Od njega sam primio dragocene savete i tako isto često dragocena odvraćanja, a ja sam mu opet, s druge strane, imajući naročito dobar pregled inostrane literature, mogao davati važne potstreke; tako je na moj predlog nastala i „Inselbücherei“,koja je sa svojih mnogo miliona primeraka sagradila kao neki moćan svetski grad oko prvobitne „kule od slonovače", i od „Inzela“ stvorila najreprezentativniju nemačku izdavačku kuću. Posle trideset godina našli smo se drukčiji nego što smo otpočeli: usko preduzeće postalo je jedno od najmoćnijih izdavača, pisac koji je s početka delovao samo u manjem krugu — jedan od ako hoćete najviše čitanih u Nemačkoj. I zaista, bila je potrebna svetska katastrofa i najbrutalnija sila zakona pa da razruši tu za nas oboje podjednako srećnu i po sebi razumljivu vezu. Moram priznati da mi je lakše bilo napustiti kuću i dom nego na svojim knjigama više ne videti prisno znani zaštitni znak.
Put je sad stajao otvoren. Objavljivati sam počeo skoro nepristojno rano, a intimno bio uveren da sa dvadeset šest godina još nisam stvorio nijedno istinsko delo. Najlepša tekovina mojih mladih godina, opštenje i prijateljstvo sa najboljim stvaraocima epohe, pokazala se začudo kao opasna prepreka. Naučio sam se bio odviše dobro da poznam istinsku vrednost; to me je činilo malodušnim. Zahvaljujući toj obeshrabrenosti, sve što sam osim prevoda dotle objavio ograničavalo se, u opreznoj ekonomičnosti, na manji format, kao što su novele i pesme; da otpočnem roman, još dugo nisam imao hrabrosti (to je trebalo da traje još trideset godina). Na širu formu odvažio sam se prvi put u drami, i sa tim prvim pokušajem odmah je otpočelo jedno veliko iskušenje, u kome su me mnogi povoljni znakovi navodili na popuštanje. Za vreme leta 1905 ili 1906 napisao sam bio komad — u stilu našeg vremena, razume se, stihovanu dramu, i to antičke vrste. Zvala se „Terzit“; kako danas mislim o toj samo još s formalne strane prihvatljivoj drami, izlišno je reći samim tim što je — kao gotovo sve svoje knjige pre trideset druge godine — nikad više nisam preštampao. Ipak je ta drama već nagoveštavala izvesnu ličnu crtu mog unutrašnjeg stava, koji bezuslovno nikad ne staje na stranu takozvanih „junaka“, nego tragiku vidi uvek samo u onome koji je pobeđen. U mojim novelama, mene privlači uvek onaj što sudbini podleže, u biografijama lik onoga koji svoje pravo ostvaruje ne u realnom prostoru uspeha već jedino u moralnom smislu — Erazmo a ne Luter, Marija Stjuart a ne Jelisaveta, Kastelio a ne Kalvin; tako i ovde za herojsku figuru nisam uzeo Ahila, već najneuglednijeg među njegovim protivnicima, Terzita, čoveka koji pati, a ne onog koji svojom snagom i uverenošću u cilj nanosi patnju drugima. Da dovršenu dramu pokažem nekom glumcu, pa čak i glumcu-prijatelju, toga sam se odrekao, jer sam ipak već dovoljno poznavao svet pa da mi bude jasno kako drame u nerimovanom desetercu i u grčkim kostimima, čak i ako su od Sofokla i Šekspira, nisu podesne da na realnoj pozornici „pune kasu“. Jedino forme radi dao sam da se nekoliko primeraka pošalje velikim pozorištima, pa sam onda tu ponudu potpuno zaboravio.
Koliko je, dakle, bilo moje iznenađenje kada sam nakon jedno tri meseca primio pismo na čijem je omotu stojalo otštampano „Kraljevsko pozorište Berlin“. Šta to hoće od mene prusko državno pozorište, pomislih. Na moje iznenađenje, direktor Ludvig Barnaj, ranije jedan od najvećih nemačkih glumaca, saopštavao mi je da je komad na njega ostavio najsnažniji utisak, a da mu je naročito dobrodošao zato što je u Ahilu najzad nađena davno tražena uloga za Adalberta Matkovskog; moli me, dakle, da prvo izvođenje prepustim Kraljevskom pozorištu u Berlinu.
Bio sam se gotovo uplašio od radosti. Nemačka nacija imala je u to vreme dva velika glumca, Adalberta Matkovskog i Jozefa Kainca; prvi je bio severnjak, nedostižan po elementarnoj žestini svoga bića, po svojoj zanosnoj strasti — drugi naš Bečlija Jozef Kainc, koji je usrećivao gracijom duha, nikad više dostignutom umetnošću govora, majstorstvom ustreptale i kao metal zvučne reči. A sada će Matkovski oživeti moj lik, govoriti moje stihove, najuglednije pozorište glavnoga grada Nemačkog Rajha kumovaće mojoj drami — dramatičarska karijera neuporedive vrste otvara se, izgledalo je, preda mnom, koji je nikad nisam tražio.
Ali da se pozorišnoj pretstavi nikad ne valja radovati s puno očekivanja pre nego što se zavesa stvarno digne, to sam naučio odonda. Probe su, doduše, odista počele, jedna za drugom, i prijatelji me uveravahu da Matkovski nije nikad bio veličanstveniji, nikad muževniji nego na tim probama kada je govorio moje stihove. Bejah već naručio mesto u spavaćim kolima za Berlin, kad u poslednjem času stiže telegram: odgađa se usled oboljenja Matkovskog. Smatrao sam to izgovorom kakav je uobičajen u pozorištu kada je nemoguće održati neki termin ili obećanje. No osam dana kasnije novine donesoše vest da je Matkovski umro. Moji stihovi behu poslednji koje su izgovarale njegove čudesno rečite usne.
Svršeno, rekoh u sebi. Bilo pa prošlo. Sad su, doduše, komad tražila druga ugledna dvorska pozorišta, u Drezdenu i Kaselu; ali intimno je moje interesovanje smalaksalo. Posle Matkovskog nisam mogao zamisliti drugog Ahila. Tada, međutim, stiže vest koja me još više prenerazi: jedan me prijatelj probudi jednog jutra tvrdeći da ga je poslao Jozef Kainc, koji je slučajno natrapao na komad i u njemu našao ulogu za sebe, ne Ahilovu, koju je hteo prikazati Matkovski, već tragičnu protivulogu Terzita. On će se smesta staviti u vezu sa Burgteatrom. Međutim, direktor Šlenter je iz Berlina došao kao pionir baš tada vladajućega realizma, i rukovodio (na veliki jed Bečlija) Dvorskim pozorištem kao principijelan realist; odmah mi je pisao da on doduše vidi interesantne strane moje drame, ali nažalost ne i mogućnost uspeha čije bi dejstvo moglo da pređe premijeru.
Svršeno, rekoh u sebi opet, skeptičan kakav sam oduvek bio prema sebi i svom literarnom radu. Kainc je naprotiv bio ogorčen. Odmah me pozva sebi; božanstvo moje mladosti, kome bismo kao gimnazijalci bili najradije ljubili i ruke i noge, stojalo je prvi put preda mnom, tela savitljiva poput opruge, pun duha, i sa licem koje su još i u pedesetoj godini oživljavale divne tamne oči. Slušati njega kako govori pretstavljalo je nasladu. Svaka reč imala je i u privatnom razgovoru svoje najčistije konture, svaki konsonant do kraja izbrušenu oštrinu, svaki je vokal treperio obilno i jasno; i danas još mnogu pesmu, ako sam slušao njega da je recituje, ne mogu da čitam a da se ne pridruži i njegov glas sa svojom skandirajućom snagom, svojim savršenim ritmom, svojom herojskom poletnošću; posle njega mi slušanje nemačkog jezika nikad više nije pružalo onoliko uživanje. I gle, taj čovek koga sam uvažavao kao boga izvinio se meni mladom čoveku što mu nije uspelo da prodre sa mojim komadom. Ali od sada, tvrdio je, ne treba više da izgubimo jedan drugoga. On ustvari ima nešto da me zamoli — ja se gotovo nasmeših: Kainc da zamoli mene! — i to sledeće: sada često ide na gostovanja i za tu svrhu ima dve jednočinke.Nedostaje mu još treća, a zamišlja da bi to trebalo da bude neki mali komad, po mogućnosti u stihovima, i najbolje s jednom od onih lirskih kaskada što ih on — jedini u nemačkoj pozorišnoj umetnosti — zahvaljujući svojoj grandioznoj tehnici govora, ume bez predaha, u jednom slapu, kristalno jasno da sruči na svetinu koja osluškuje, i sama bez daha. Ne bih li mu ja mogao napisati jednu takvu jednočinku?
Obećah da ću pokušati. I volja ponekad može, kako reče Gete, „komandovati poezijom“. Zabeležio sam u skici jednočinku „Preobraćeni komedijant“, jednu perolaku igru iz rokokoa sa dva ugrađena velika lirsko-dramska monologa. I nehotice sam pri svakoj reči upravljao misao u skladu s njegovom namerom, uživljujući se svom strašću osećanja u Kaincovo biće, pa čak i u njegov način govora; tako je ovaj prigodni rad postao jednim od onih srećnih slučajeva kakve nikad neće ostvariti sama spretnost, već jedino entuzijazam. Nakon tri nedelje mogao sam da pokažem Kaincu napola gotovu skicu sa jednom već ugrađenom „arijom“. Kainc je bio iskreno oduševljen. Smesta je iz rukopisa dvaput odrecitovao onu kaskadu, drugi put već sa savršenstvom koje se ne da zaboraviti. Koliko mi još treba vremena? pitao je očito nestrpljiv. Mesec dana. Izvrsno! To se divno slaže. On sad ide na nekoliko nedelja u Nemačku na gostovanje, a po povratku probe moraju smesta početi, jer ovaj komad spada u Burgteater. A zatim, jedno mi obećava: kuda god putovao, uneće ga u repertoar, jer mu je potaman kao rukavica. „Kao rukavica!“ Stalno je ponavljao te reči, protresajući mi tri puta srdačno ruku.
Očigledno je još pre odlaska na put uzbunio Burgteater, jer direktor me je lično pozvao telefonom, neka mu jednočinku pokažem još u skici, i unapred ju je odmah prihvatio. Uloge oko Kainca već su bile predate glumcima na čitanje. Opet izgledaše da je bez velikog uloga dobijena najkrupnija igra — Burgteater, ponos našega grada, i u Burgteatru, još, pored Duze najveći glumac epohe u delu koje sam napisao ja: bilo je to skoro previše za jednog početnika. Sad je postojala još samo jedna jedina opasnost, da bi naime Kainc pred dovršenim komadom mogao promeniti mišljenje, no kako je to bilo malo verovatno! Svakako, sad sam nestrpljiv bio ja. Najzad pročitah u novinama da se Jozef Kainc vratio sa svoga gostovanja. Dva dana sam oklevao iz učtivosti, da ga ne bih napadao čim je stigao. Trećeg se dana, međutim, ohrabrih i predadoh posetnicu mom dobrom poznaniku, starom portiru hotela Zaher, gde je Kainc tada stanovao: „Kod gospodina dvorskog umetnika Kainca!“ Starac se iznad naočara izbulji u mene začuđen. „Ta zar vi još ne znate, gospo’n doktore?" Ne, ništa nisam znao. „Ta jutros su ga odveli u sanatorijum.“ Tek tada razumedoh: Kainc se vratio teško bolestan sa gostovanja, na kome je, savlađujući herojski najgroznije muke, pred publikom koja ništa nije slutila, poslednji put igrao svoje velike role. Sutradan su ga operisali od raka. Još smo nalazili smelosti, na osnovu novinskih biltena, da se nadamo ozdravljenju, i ja ga posetih u njegovoj bolesničkoj sobi. Ležao je onde umoran i ispijen, one tamne oči izgledahu u oronulome licu još krupnije nego inače, i ja se prestraših: nad večno mladalačkim, tako divno govorljivim usnama ocrtavali su se lovi put kao inje beli brkovi, imao sam pred sobom starog, umirućeg čoveka. Nasmešio mi se setno. „Hoće li mi dragi Bog još dopustiti da igram u našem komadu? Od toga bih još mogao prezdraviti." Ali nekoliko nedelja kasnije stajali smo pred njegovim mrtvačkim kovčegom.
Razumeće se moje neraspoloženje da i dalje istrajem na polju drame, i zabrinutost koja se od tada javljala čim bih nekom pozorištu predao nov komad. Činjenica da su oba najveća glumca Nemačke umrla pošto su naposletku probala moje stihove učinila me je, ne stidim se priznati, sujevernim. Tek nekoliko godina kasnije prikupio sam opet dovoljno volje za rad na drami, i kada je novi direktor Burgteatra, baron Alfred Berger, eminentni stručnjak pozorišta i majstor izraza, komad odmah akceptirao, ja sam listu izabranih glumaca pogledao bezmalo plašljivo, i paradoksalno sam odahnuo: „Hvala bogu, nema među njima ni jednog od prominentnih!“ Nije bilo takvog protiv koga bi usud mogao da dejstvuje. A ipak se desilo što bi teško bilo verovati. Zatvoriš li nedaći jedna vrata, ona će da se prikrade na druga. Ja sam mislio samo na glumce, ne i na direktora, koji je za sebe lično zadržao rukovođenje mojom tragedijom „Kuća na moru“ i već skicirao knjigu režije, na barona Alfreda Bergera. I stvarno: četrnaest dana pre no što je trebalo da počnu prve probe on je bio mrtav. Prokletstvo koje se činilo da leži na mojim dramskim delima bilo je dakle još na snazi; čak i kada su se čitavu deceniju kasnije „Jeremija“ i „Volpone" posle svetskog rata izvodili na svim mogućim jezicima, ja se nisam osećao siguran. I svesno sam radio protiv svoga interesa godine 1931 kada sam završio nov komad „Sirotinjsko jagnje“. Jednog dana, pošto sam mu poslao rukopis, primih od svoga prijatelja Aleksandra Moisia telegram s molbom da mu rezervišem glavnu ulogu na prvom izvođenju. Moisi, koji je iz svoje italijanske otadžbine preneo na nemačku pozornicu jezičko blagozvučje za kakvo ona ranije nikad nije znala, bio je u ono vreme jedini veliki poslednik Jozefa Kainca. Čovek koji očarava pojavom, pametan, živ, a sem toga još i dobroćudan i kadar da se oduševi, on je svakom delu dodavao ponešto svoje lične čari; idealnijeg izvođača za tu ulogu ne bih mogao poželeti. Pa ipak, kad mi je učinio predlog, probudilo se sećanje na Matkovskog i Kainca, pa sam Moisia odbio pod nekim izgovorom, ne odajući mu pravi razlog. Znao sam da je od Kainca nasledio takozvani Iflandov prsten, što ga najveći glumac Nemačke uvek zaveštava svom najvećem posledniku. Zar da on najzad nasledi i sudbinu Kainca? U svakom slučaju: ja, što se mene tiče, nisam hteo da po treći put budem potstrek udesa za najvećeg nemačkog glumca epohe. Tako sam se iz sujeverja i ljubavi prema njemu odrekao jednog interpretatorskog savršenstva koje je moglo da ima odlučujućeg značaja za moj komad. A ipak, čak ni svojim odricanjem nisam mogao da ga zaštitim, iako sam mu uskratio ulogu, iako od tada nisam nijedan novi komad dao na pozornicu. Još uvek je trebalo da bez i traga od krivice budem upleten u tuđe sudbine.
Svestan sam: izlažem se sumnji da pripovedam priču o avetima. Matkovski i Kainc, to se može uzeti da je objašnjivo ludim slučajem. Ali otkud još Moisi posle njih, kada sam mu ustvari odbio ulogu a od tada ni jednu dramu nisam napisao? To se desilo ovako: posle mnogo godina — ovde svojom hronikom grabim u docnija vremena — nalazio sam se, u leto 1935, ništa ne sluteći, u Cirihu, kada najednom primih telegram iz Milana od Aleksandra Moisia, u kome me izveštava da će doveče doći u Cirih isključivo mene radi, pa me moli da ga neizostavno čekam. Čudno, pomislih u sebi. Šta to može da mu bude toliko hitno, ta ja nemam nijedan nov komad a godinama sam već prilično ravnodušan prema pozorištu. Ali sam ga, razume se, očekivao s radošću, jer ja sam tog vatrenog, srdačnog čoveka voleo zaista bratski. Sunuo je iz vagona na mene, zagrlili smo se po italijanskom običaju, i on mi u svojoj dražesnoj nestrpljivosti još u automobilu ispriča šta bih za njega mogao učiniti. Ima za mene molbu, sasvim veliku molbu. Pirandelo mu je ukazao naročitu počast poverivši mu da prvi izvede njegov novi komad „Non si sà mai“, i to ne samo na italijanskoj, već na stvarnoj svetskoj premijeri, koja treba da se održi u Beču i na nemačkom jeziku. To je prvi slučaj da će italijanski majstor takvog ranga svojim delom dati prvenstvo inostranstvu, čak se ni za Pariz nikad nije bio odlučio. A Pirandelu, koji strahuje da bi se prevođenjem mogla izgubiti muzikalnost i ono nevidljivo treperenje njegove proze, leži jedna želja naročito na srcu. On bi jako želeo da komad na nemački prevede ne kakav slučajni prevodilac, nego ja, čiju on umetnost reči odavno ceni. Pirandelo se naravno usteže da mi se sam obrati; kako bi i mogao zahtevati da ja svoje vreme proćerdavam prevodima? I tako se on sam primio da mi prenese Pirandelovu molbu. Prevođenje, pak, odista već godinama ne beše moj posao. Ali sam odviše poštovao Pirandela, sa kojim sam imao nekoliko dobrih susreta, a da bih ga razočarao, no pre svega mi je služilo na radost što ću tako intimnom prijatelju kao što je Moisi moći da pružim znak svojih drugarskih osećanja. Na nedelju ili dve dana napustio sam sopstveni posao; nekoliko nedelja kasnije Pirandelov komad u mom prevodu bio je u Beču određen za prvo izvođenje, koje je, sem toga, zahvaljujući političkoj pozadini, imalo da bude naročito snažno istaknuto. Pirandelo je lično obrekao da će doći, a pošto je u ono vreme Musolini još važio za javnog sveca-zaštitnika Austrije, svoj dolazak su najavili svi zvanični krugovi sa kancelarom na čelu. To veče trebalo je da bude istovremeno politička demonstracija austrijsko-italijanskog prijateljstva (u istini protektorata Italije nad Austrijom).
Tih dana kada je trebalo da počnu prve probe, bio sam slučajno i sam u Beču. Radovao sam se ponovnom viđenju sa Pirandelom, bio u svakom slučaju radoznao da čujem reči svoga prevoda kada ih prenosi Moisijeva muzika govora. Ali se nakon četvrt stoleća sa avetinjskom sličnošću ponovio isti slučaj. Rasklopivši rano ujutro novine pročitao sam da je Moisi iz Švajcarske stigao s teškom gripom, pa zbog njegovog oboljenja probe moraju da se odgode. Gripa, pomislih, to ne može biti naročito ozbiljno. Ali mi je srce žestoko lupalo dok sam se približavao hotelu — bogu hvala, tešio sam se, nije hotel Zaher već Grand — da posetim bolesnoga prijatelja; od sećanja na onu bezuspešnu posetu Kaincu podilazila me je jeza. I, posle razmaka od četvrt stoleća, ponovilo se tačno isto sa opet najvećim nemačkim glumcem svoga vremena. Nisu mi više dozvolili da vidim Moisia, delirijum groznice beše počeo. Dva dana kasnije stajao sam, kao kod Kainca, umesto na probi, pred njegovim lesom.
Spominjući ovo poslednje ispunjenje mitskoga prokletstva vezanog za moje pozorišne pokušaje, ja sam zagrabio u docnija vremena. Razume se da u tom ponavljanju vidim samo slučajnost. Ali svojevremeno su smrti Matkovskog i Kainca, sledeći brzo jedna za drugom, nesumnjivo imale odlučujućeg dejstva na pravac moga života. Da su onda dvadesetšestogodišnjaku prve drame na pozornicu izneli Matkovski u Berlinu i Kainc u Beču, ja bih, zahvaljujući njihovoj umetnosti, koja je i najslabije komade mogla da povede uspehu, stupio pred širu javnost brže i možda nepravedno brzo, a propustio bih zato godine sporoga učenja i razumevanja sveta. U ono vreme činilo mi se, naravno, da me sudbina progoni, pošto me je pozorište već na prvom početku najpre mamilo mogućnostima o kojima nikad ne bih smeo sanjati, da bi mi ih zatim u poslednjem trenutku surovo oduzelo. Ali samo još u prvim godinama mladosti izgleda kao da je slučajnost identična sa sudbinom. Kasnije čovek saznaje da je prava životna putanja bila određena iznutra; ma koliko naš put naizgled krivudavo i besmisleno otstupao od naših želja, ipak će nas on uvek na kraju dovesti do našeg nevidljivoga cilja. div>
PEKO GRANICE EVROPE
Je li vreme tada išlo brže nego danas, kad je pretovareno događajima koji će naš svet u svim njegovim delićima za vekove izmeniti? Ili meni te moje poslednje godine mladosti pred prvi svetski rat samo zato izgledaju prilično maglovite što su projurile u redovnom radu? Pisao sam, objavljivao, donekle je u Nemačkoj i van nje moje ime već bilo poznato, imao sam privrženika i — što ustvari govori više o nekakvoj originalnosti — već i protivnika; svi veliki listovi Rajha stajahu mi na raspolaganju, nisam više ja morao nuditi već su mene pozivali. Ali se intimno nipošto ne zavaravam u pogledu toga da je sve što sam onih godina činio i pisao danas bez značaja; sve naše ambicije, naše brige, naša razočarenja i ogorčenja iz onog vremena izgledaju mi danas prilično liliputanska. Dimenzije sadašnjice naterale su nas da izmenimo svoju optiku. Da sam ovu knjigu započeo pre nekoliko godina, bio bih pripovedao o razgovorima sa Gerhartom Hauptmanom, sa Arturom Šniclerom, Ber-Hofmanom, Demelom, Pirandelom, Vasermanom, Šalomom Ašom i Anatolom Fransom (poslednji je ustvari bio veseo, jer nam je stari gospodin čitavo popodne servirao nepristojne priče, ali sa jednom superiornom ozbiljnošću i neopisivom gracijom). Mogao bih da izvestim o velikim prvim izvođenjima Desete simfonije Gustava Malera u Minhenu, „Kavalira s ružama“ u Drezdenu, o Karsavinoj i Nižinskom, jer kao pokretljiv i radoznao gost ja sam bio svedok mnogih istorijskih umetničkih događaja. Ali sve što više nije povezano sa problemima našeg današnjeg vremena, ostaje u ruševinama pred našom strožijom merom za bitnost. Ljudi iz moje mladosti koji su mi pogled svratili na literaturu izgledaju mi danas daleko manje važni nego oni što su ga svratili na stvarnost.
Ovamo je u prvom redu spadao čovek koji je imao da gospodari sudbinom Nemačkog Rajha u jednoj od najtragičnijih epoha, i koga je pogodio ustvari prvi ubilački pucanj nacionalsocijalista, jedanaest godina pre Hitlerovog uzimanja vlasti: Valter Ratenau. Naša prijateljska veza beše stara i srdačna; počela je bila na čudnovat način. Jedan od prvih ljudi kojima sam već kao devetnaestogodišnjak dugovao zahvalnost zbog potsticanja bio je Maksimilijan Harden, čija je „Zukunft“ igrala odlučujuću ulogu u poslednjim decenijama vilhelmovske carevine; Harden, koga je u politiku ugurao lično Bizmark, rado se služeći njime. kao glasnogovornikom i gromobranom, obarao je ministre, doveo do eksplozije Ojlenburgovu aferu, zbog njega je carski dvor svake nedelje drhtao od novih napada i raskrinkavanja; ali uprkos svemu tome Hardenova privatna ljubav beše ostalo pozorište i književnost. Jednoga dana pojavio se, dakle, u „Zukunft“-u niz aforizama, potpisanih pseudonimom koga se danas više ne sećam, a koji su mi pali u oči izuzetnom razboritošću kao i snagom koncentracije jezika. Pisao sam Hardenu kao njegov stalni saradnik: „Ko je taj novi čovek? Već godinama nisam čitao tako dobro doterane aforizme." Odgovor je stigao ne od Hardena, već od jednog gospodina koji se potpisao „Valter Ratenau", i koji je, kako saznadoh iz njegovoga pisma a i sa druge etrane, bio niko drugi već sin svemoćnoga direktora Berliner Elektrizitätsgesellschaft-a,, pored toga i sam veletrgovac, veleindustrijalac, član nadzornog odbora u nebrojenim društvima, jedan od novih nemačkih (da se poslužim rečima Žana Paula) trgovaca „svetskih vidika". Pisao mi je veoma srdačno i zahvalno, da je moje pismo prvi odziv što ga je dobio na svoje literarne pokušaje. Iako najmanje deset godina stariji od mene, on mi otvoreno priznavaše svoju nesigurnost da li da zaista već objavi čitavu knjigu svojih misli i aforizama. Najzad, ipak je on čovek sa strane i cela mu je dosadašnja delatnost počivala na području ekonomije. Ohrabrio sam ga iskreno, ostali smo u prisnom kontaktu, a prilikom svog idućeg boravka u Berlinu pozvah ga telefonom. Odgovorio je neodlučan glas: „Ah, vi ste tu. Ali kakva šteta, ja sutra ujutro u šest putujem u Južnu Afriku...“ Prekidoh ga: „Onda ćemo se naravno sastati drugom jednom prilikom." Glas je, međutim, produžio razmatrajući polagano: „Ne, čekajte... jedan momenat... Popodne je pretrpano konferencijama ... uveče moram u ministarstvo, a onda još večera u klubu... A da li biste još mogli da me posetite u jedanaest i petnaest?" Pristao sam. Brbljali smo do dva sata ujutro. U šest sati je otputovao za Južnu Afriku — po nalogu nemačkog cara, kako saznadoh kasnije.
Ispričao sam ovaj detalj zato što je on tako silno karakterističan za Ratenaua. Taj toliko zauzeti čovek uvek je imao vremena. Viđao sam ga u najtežim ratnim danima i neposredno pred konferenciju u Ženevi, a još nekoliko dana pre no što je ubijen vozili smo se zajedno istim automobilom u kome je ustreljen i istom ulicom. Dan mu je uvek bio raspoređen do poslednjeg minuta, a ipak je on mogao u svako doba da se bez muke prebaci iz jedne materije u drugu, mozak mu je na to uvek bio pripravan, instrument precizan i brz, kakav u drugog čoveka nikad nisam video. Govorio je tečno kao da čita sa nekog nevidljivog lista, a ipak je svaku pojedinu rečenicu oblikovao tako plastično i jasno da bi njegova konverzacija, uhvaćena stenografski, pružala savršen ekspoze, zreo za štampanje. Francuski, engleski i italijanski govorio je jednako sigurno kao nemački — nikad ga pamćenje nije ostavljalo na cedilu, nikad mu za materiju bilo koje vrste ne beše potrebna naročita priprema. Razgovarajući s njim, čovek se osećao u isto vreme glup, nedovoljno obrazovan, nesiguran i zbunjen pred njegovom objektivnošću koja odmerava misao i u svemu ima jasan pregled. Ali je u toj zasenjujućoj svetlosti, u toj kristalnoj jasnoći njegovog mišljenja bilo nečeg što je delovalo neprijatno, kao i najodabraniji nameštaj i najlepše slike u njegovom stanu. Duh mu beše kao kakav genijalno izmišljeni aparat, stan mu je ličio na muzej, a u njegovom otmenom dvorcu stila kraljice Lujze, u Branderburgu, čovek nije nikako mogao da se zgreje od silnog reda, preglednosti i čistoće. Bilo je u njegovom mišljenju nečeg stakleno prozirnog i zato nesupstancijalnog; retko sam kad snažnije osetio tragiku Jevrejina nego u njegovoj pojavi, koja je pored sve vidljive nadmoćnosti bila puna nekog dubokog nemira i nesigurnosti. Drugi moji prijatelji kao na primer Verharen, Elen Kej, Bazalžet, nisu raspolagali ni desetim delom njegove pameti, ni stotim delom njegove univerzalnosti i poznavanja sveta, no oni su stojali pouzdano u sebi samima. Kod Ratenaua sam uvek osećao da on kraj sve razboritosti nema tla pod nogama. Čitava njegova egzistencija bila je jedan jedini konflikt sve novih protivrečnosti. Od oca je nasledio svu moć koja se da zamisliti, a ipak nije hteo biti njegov naslednik, bio je trgovac i hteo je da se oseća umetnikom, posedovao je milione a igrao se socijalističkim idejama, osećao se Jevrejinom a koketirao sa Hristom. Mislio je kao internacionalist a obožavao pruski duh, sanjao o narodnoj demokratiji a osećao se visoko počašćen kada god bi ga pozvao i konzultovao car Vilhelm čije je slabosti i taštine vidovito prozirao, ne mogući pritom zagospodariti sopstvenom taštinom. Na taj način je njegova neumorna delatnost bila možda samo opijat za nadigravanje neke unutrašnje nervoze i zatiranje usamljenosti koja je ležala oko njegovog intimnog života. Tek u času punom odgovornosti, kada mu je 1919, posle sloma nemačkih armija, dodeljen najteži zadatak u istoriji, da rastrojenu državu iz haosa učini opet sposobnom za život, džinovske potencijalne snage u njemu pretvoriše se odjednom u jedinstvenu snagu. I stvorio je sebi veličinu koja je njegovom geniju bila urođena, zalažući svoj život u jednu jedinu ideju: da se spase Evropa.
Pored mnogih pogleda u daljinu, tokom živahnih razgovora koji bi se po duhovnom intenzitetu i lucidnosti mogli uporediti možda jedino sa onima što sam ih vodio s Hofmanstalom, Valerijem i grofom Kajzerlingom, pored proširenja horizonta sa literature na savremena istorijska zbivanja, ja Ratenauu imam da zahvalim i prvi potstrek za putovanja van granica Evrope. „Vi ne možete razumeti Englesku dokle god poznajete samo Ostrvo“, reče mi. „Niti naš kontinent, dokle god niste bar jednom izašli van njegovih granica. Slobodan ste čovek, koristite slobodu! Književnost je divan poziv, u njemu je žurba suvišna. Godina dana ranije ili godina dana kasnije ne čine ništa kada se tiče jedne prave knjige. Zašto ne biste jednom otputovali u Indiju ili u Ameriku?“ Ta slučajna reč se bila urezala u mene, i ja sam odlučio da smesta poslušam njegov savet.
Indija je na mene ostavila nelagodniji i mučniji utisak nego što sam bio mislio. Prestrašila me je kukavnost izmučenih spodoba, nevesela ozbiljnost u crnim pogledima, često surova monotonija pejzaža, a pre svega kruta razvrstanost klasa i rasa, koju sam dobio priliku da spazim već na brodu. Našim su brodom putovale dve dražesne devojke, crnooke i vitke, obrazovane i uglađene, skromne i elegantne. Već prvoga dana palo mi je u oči da se drže po strani, ili njih drže po strani nekakvom meni nevidljivom pregradom. Nisu se pojavljivale na plesu, nisu se uplitale u razgovor, nego bi sedele odvojeno čitajući engleske ili francuske knjige. Tek drugog ili trećeg dana otkrio sam da ne izbegavaju one englesko društvo, već da su drugi ti koji se odmiču od „halfcasts“12, mada su te dražesne devojke bile kćeri jednog persijskog veletrgovca i jedne Francuskinje. U pansionatu u Lozanu, u finishingschool-u13 u Engleskoj, one su dve ili tri godine bile sasvim punopravne, na brodu za Indiju počela je, međutim, odmah ta hladna, nevidljiva i zato ne manje surova forma isključivanja iz društva. Prvi put sam video kugu rasnočistunske zaslepljenosti, koja je za naš svet postala kobnija od stvarne kuge u ranijim stolećima/
Zahvaljujući tom prvom susretu, pogled mi je od početka bio izoštren. Sa izvesnim stidom koristio sam strahopoštovanje — koje je našom krivicom davno iščezlo — prema Evropljaninu, kao nekoj vrsti belog boga, koji ako preduzme turističku ekspediciju, recimo na cejlonski Adamspik, dobija bezuslovno pratnju od 12 do 14 slugu; sve drugo bilo bi ispod njegovoga „dostojanstva". Nije me napuštalo nelagodno osećanje da će sledeće decenije i stoleća morati da donesu izmene i preokrete u tom apsurdnom stanju stvari, o kome se mi, u našoj udobnoj i svojom tobožnom sigurnošću opijenoj Evropi, ne usuđujemo ni slutiti. Zahvaljujući ovim zapažanjima, ja sam Indiju video ne kao Pjer Loti, u ružičastom svetlu kao nešto „romantično“, već kao opomenu; i meni su na tom putovanju, u smislu unutrašnjeg obrazovanja, pružili najviše ne divni hramovi, zubom vremena izjedene palate, niti pejzaž Himalaja, već ljudi koje sam upoznao, ljudi druge vrste i iz drugog sveta nego oni koji obično presreću književnika na evropskome kopnu. Ko je van granica Evrope, putovao u ono vreme kada se računalo štedljivije i kada Kuk još nije priređivao zabavna putovanja, taj je skoro uvek bio čovek naročite vrste u svome staležu i na svome položaju, trgovac — ne mali bakalin uskih pogleda, nego veletrgovac, lekar — ozbiljan istraživač, preduzimač — od rase konkvistadora, odvažan, širokih poteza, bezobziran, pa čak je i pisac morao biti čovek jedne više duhovne radoznalosti. Za dugih dana, za dugih noći putovanja, koji u ono vreme još nisu bili ispunjeni brbljanjem radija, ja sam u dodiru sa tom drugom vrstom ljudi naučio više o silama i naponima koji pokreću naš svet nego iz stotine knjiga. Izmenjena distanca od otadžbine menja unutrašnju meru. Na mnogu malenkost koja me je ranije zaokupljala više nego što priliči, počeh nakon povratka gledati kao na stvar sićušnu, a našu Evropu više ni izdaleka nisam smatrao večitom osovinom našeg svemira.
Jedan od ljudi što sam ih sreo na svom putovanju po Indiji izvršio je na istoriju našega vremena nedogledan, mada ne i jasno vidljiv uticaj. Na putu iz Kalkute u Zadnju Indiju, i za vreme plovidbe rečnim brodom uz Iravadi, svakodnevno sam bio satima zajedno sa Karlom Haushoferom, koji beše prekomandovan u Japan za nemačkog vojnog atašea, i sa njegovom ženom. Taj uspravni, suvonjavi čovek koščata lica i oštra orlovska nosa pružio mi je prvi uvid u izvanredne kvalitete i unutrašnju disciplinu nemačkih generalštabnih oficira. Ja sam, razume se, već i pre toga u Beču dolazio s vremena na vreme u dodir sa vojskom, sa predusretljivim, ljubaznim i čak veselim mladim ljudima koji su se bili spasli u uniformu većinom iz porodica sa pritešnjenim životnim prilikama, i koji su nastojali da iz službe izvuku što više prijatnih stvari. Haushofer je, to se odmah osećalo, dolazio naprotiv iz prosvećene, dobre građanske porodice — njegov otac je objavio prilično pesama i bio, čini mi se, profesor univerziteta — a i njegovo obrazovanje beše, preko granica vojničkoga, univerzalno. Primivši nalog da na licu mesta prostudira pozornicu rusko-japanskog rata, on a i njegova žena podrobno su se upoznali sa japanskim jezikom pa čak i poezijom; kod njega sam opet video da se svaka nauka, pa i vojnička, ako se shvati u krupnim potezima, mora nužno prostirati izvan oblasti struke i dodirivati sa svim drugim naukama. On je na brodu radio čitav dan, pratio dogledom svaku pojedinost, pisao dnevnike ili referate, studirao leksikone i rečnike; retko bih ga video bez knjige u ruci. Kao dobar posmatrač, umeo je dobro i da opisuje; od njega sam tokom razgovora naučio mnogo o zagonetci Istoka; vrativši se, pak, kući, ostao sam sa porodicom Haushofer u prijateljskoj vezi; izmenjivali smo pisma i posećivali jedni druge u Salcburgu i Minhenu. Teško oboljenje pluća, koje ga je godinu dana prikovalo za Davos ili Arozu, doprinelo je, otsustvom iz vojske, da pređe na nauku; pošto je ozdravio, on je posle u svetskome ratu mogao da preuzme neki komandni položaj. U vreme sloma pomišljao sam na njega često i s velikom simpatijom; mogao sam zamisliti koliko je on, koji je u svojoj nevidljivoj povučenosti godinama sarađivao na izgradnji nemačke sile, a možda i nemačke ratne mašine, morao patiti što među pobedničkim protivnicima vidi Japan, u kome je stekao tolike prijatelje.
Uskoro se pokazalo da je on bio jedan od prvih koji su sistematski i u širokim potezima pomišljali na ponovnu izgradnju pozicija Nemačke kao sile. Izdavao je geopolitički časopis, a ja, kao što se to često događa, nisam razumevao dublji smisao tog novog pokreta u njegovom početku. Mislio sam pošteno da se radi samo o osluškivanju igre snaga u zajedničkom delovanju nacija, pa čak i reč o „životnom prostoru" naroda, koju je on, čini mi se, prvi stvorio, ja sam shvatao u Špenglerovom smislu samo kao relativnu energiju koja se menja sa epohama i koju u vremenskom ciklusu svaka nacija jedanput oslobađa. I Haushoferov zahtev da se individualne osobenosti naroda proučavaju tačnije, i da se izgradi stalan instruktorski aparat naučnog karaktera, izgledaše mi potpuno pravilan, pošto sam smatrao da to istraživanje ima da posluži isključivo tendencijama približavanja naroda; možda Haushoferova prvobitna namera — ja to ne umem reći — i nije nikako bila političke prirode. Bilo kako bilo, ja sam njegove knjige (u kojima me je uostalom jedanput citirao) čitao s mnogo interesovanja i bez ikakvog podozrenja, od svih objektivnih ljudi slušao sam pohvale njegovim predavanjima kao neobično instruktivnim, a niko ga nije optuživao da njegove ideje treba da posluže jednoj novoj politici osvajanja i agresije, i da su namenjene samo ideološkom motivisanju starih velikonemačkih zahteva u novoj formi. Ali jednoga dana, kada sam u Minhenu slučajno spomenuo njegovo ime, neko reče tonom nečeg samo po sebi razumljivog: „A, onaj prijatelj Hitlerov?" Ničem se ne bih mogao više začuditi. Jer prvo i prvo, Haushoferova žena nije uopšte bila rasno čista, i njegovi sinovi (vrlo daroviti i simpatični) ni u kom slučaju ne bi mogli da mimoiđu nirnberške zakone o Jevrejima; sem toga, nisam mogao videti nikakve mogućnosti direktne duhovne veze između jednog visoko kulturnog naučnika univerzalne misli i jednog agitatora koji se tvrdoglavo držao nemstva u njegovom najužem i najbrutalnijem smislu. Ali jedan od Haushoferovih učenika bio je Rudolf Hes, i on je tu vezu ostvario; Hitler pak, sam po sebi malo pristupačan za tuđe ideje, imao je od početka instinkt da prisvoji sve što bi njegovim ličnim ciljevima moglo biti od koristi, tako da se za njegov račun „geopolitika" potpuno slivala i iscrpljivala u nacionalsocijalističku politiku, i on se njome koristio onoliko koliko je mogla da posluži njegovim ciljevima. Ta oduvek je spadalo u tehniku nacionalsocijalizma da svoje skroz jednostrano egoistične nagone ka moći podupire ideološkim i pseudomoralnim argumentima, a sa tim pojmom „životnog prostora" njegova gola želja za agresijom dobila je najzad jednu filozofsku košuljicu, parolu koja je, sa svojim maglovitim mogućnostima definisanja, izgledala prostodušna, a kojom se u slučaju uspeha svaka aneksija, pa i najsamovoljnija, mogla opravdati kao etička etnološka nužnost. Na taj način, moj stari poznanik sa putovanja — ne znam da li svesno i voljno — snosi krivicu za onaj fundamentalni i po svet sudbonosni preokret u Hitlerovom programu — prvobitno strogo ograničenom na nacionalizam i na čišćenje rase — koji se zatim kroz teoriju „životnog prostora“ izrodio u slogan „Danas nam pripada Nemačka, sutra celi svet“ — primer podjednako opipljiv kako jedna jedina pregnantna formulacija može imanentnom snagom reči da se pretvori u delo i udes, kao nekada formulacije enciklopedista o vladavini „razuma“, koje su se konačno izmetnule u svoju suprotnost, u teror i masovnu emociju. Koliko mi je poznato, Haushofer u Partiji nikad nije zauzimao vidno mesto, možda nikad nije ni bio član Partije; ja ni u kom slučaju ne vidim u njemu, kao današnji isuviše okretni novinari, nekakvu demonsku „sivu eminenciju“ koja, skrivena u pozadini, izmišlja najopasnije planove i suflira Fireru. Ali da su upravo njegove teorije, više nego Hitlerovi najrabijatniji savetodavci, agresivnu politiku nacionalsocijalizma svesno ili nesvesno poterali iz uskonacionalne oblasti u oblast univerzalnu, u to nema nikakve sumnje; tek će budući naraštaji, s boljom dokumentacijom no što stoji na raspolaganju savremenicima, svesti njegov lik na pravilnu istorijsku meru.
Ovom prvom prekomorskom putovanju pridošlo je posle izvesnog vremena drugo za Ameriku. Ni njega nisam preduzeo sa drugom namerom nego da vidim sveta, a po mogućstvu parče budućnosti koja pred nama leži; verujem da sam zaista bio jedan od sasvim malog broja književnika koji je putovao preko Okeana ne da dođe do para ili da Ameriku iskoristi kao žurnalist, već jedino da bi jednu prilično nesigurnu pretstavu o novom kontinentu suočio sa stvarnošću.
Ta moja pretstava bila je — ne stidim se reći — veoma romantična. Amerika je za mene bila Volt Vitman, zemlja novoga ritma, budućega svetskoga bratstva; još jednom sam, pre odlaska preko, pročitao divlje i kataraktične slivove dvanaesteraca velikoga „Camerado“, i na taj način stupio u Manhatan, mesto s uobičajenom nadmenošću Evropejca, s osećanjem otvorenosti i bratske odanosti. Sećam se još kako mi je prvo bilo da u hotelu upitam portira za grob Volta Vitmana, koji sam hteo posetiti. S tim zahtevom doveo sam, naravno, jadnoga Italijana u veliku nepriliku. On to ime još nikad ne beše čuo.
Prvi utisak bio je silan, mada Njujork još nije imao onu opojnu noćnu lepotu kao danas. Još nije bilo penušavih kaskada svetla na Tajms-skveru, ni onog kao u snu ozvezdanog neba nad gradom, koji noću milijardama veštačkih zvezda obasjava one prave i istinske na nebu. Liku grada, kao i saobraćaju, nedostajaše današnja smela širina, jer nova se arhitektura još vrlo nesigurno okušavala na pojedinim visokim građevinama; i silni polet ukusa u izlozima i dekoracijama bio je tek u stidljivom začetku. Ali pogled na pristanište sa Brooklyn- bridge-a, uvek lagano zanjihanog od pokreta, i lutanje po kamenim klancima avenija, donosilo je dovoljno otkrića i uzbuđenja; to osećanje je posle dva ili tri dana, razume se, uzmaklo pred jednim drugim, žešćim: osećanjem krajnje usamljenosti. Ja u Njujorku nisam imao nikakvog posla, a nigde u ono vreme besposlen čovek nije bio manje na mestu nego onde. Još nije bilo bioskopa kud biste mogli da se uklonite na sat vremena, niti malih udobnih kafeterija, ni toliko trgovina umetničkim predmetima, biblioteka i muzeja kao danas, na kulturnom planu sve je još daleko zaostajalo za našom Evropom. Pošto sam za dva ili tri dana savesno posvršavao muzeje i bitne znamenitosti, lutao sam tamo-amo po ledenim, vetrovitim ulicama, kao čun bez vesala. Najzad se to osećanje besmislenosti lutanja po ulicama toliko pojačalo da sam ga mogao savladati samo na taj način što sam ga pomoću lukavstva učinio privlačnijim. Izumeo sam, naime, igru sa samim sobom. Sugerirao sam sebi, koji tu usamljen lutam unaokolo, da sam jedan od nebrojenih iseljenika koji ne znaju šta da počnu sa sobom, i da u džepu imam samo sedam dolara. Treba, dakle, rekoh sam sebi, da od svoje volje činiš ono što ti ljudi moraju činiti. Zamisli da si primoran da najkasnije za tri dana sam zarađuješ svoj hleb. Osvrni se da vidiš kako ovde počinju stranci bez veza i prijatelja, kada moraju odmah da nađu zarade! Tako počeh lutati od jednog do drugog posrednika za službu, i proučavati oglasne cedulje. Tu su tražili pekara, onde pomoćnog pisara koji mora znati francuski i italijanski, ovde opet knjižarskog pomoćnika: ovo poslednje beše svakako prva šansa za moje imaginarno ja. Stoga se uspentrah tri sprata zavojitim stepenicama, obavestih se o plati, a ovu opet uporedih u novinskim oglasima sa cenama za sobu u Bronksu. Posle dva dana „traženja nameštenja" našao sam teoretski pet mesta od kojih bi se dalo životariti; na taj način bejah se uverio, bolje nego pustim tumaranjem, koliko je u toj mladoj zemlji mesta, koliko mogućnosti za svakog ko hoće da radi, i to mi je imponiralo. Takođe sam, u tom svom lutanju od agenture do agenture, u tom pretstavljanju po radnjama, uspeo da sagledam božanstvenu slobodu u toj zemlji. Niko me ne pitaše za nacionalnost, veru, poreklo, a ja sam ustvari — fantastično za naš današnji svet otisaka prstiju, viza i policijskih potvrda — doputovao bez pasoša. Ovde je, međutim, stajao posao i čekao čoveka; jedino je to odlučivalo. U tim vremenima već poslovične slobode ugovor se zaključivao za minut vremena, bez mešanja i ometanja od strane države, bez raznih formalnosti i tredjuniona. Zahvaljujući tom „traženju posla“ saznao sam odmah u prvim danima o Americi više nego tokom svih kasnijih nedelja kada sam u svojstvu komotnog turista prošao Filadelfiju, Boston, Baltimor, Čikago, provevši u društvu jedino nekoliko časova kod Čarlsa Leflera u Bostonu, koji je komponovao muziku za manji broj mojih pesama, a inače uvek sam. Ta potpuna anonimnost moje egzistencije prekinula se jedan jedini put — iznenađenjem. Švrljajući u Filadelfiji duž jedne široke avenije, zastao sam pred nekom velikom knjižarom, da bih makar u imenima autora osetio nečeg poznatog, meni već bliskog. Odjednom se trgoh preplašen. U izlogu te knjižare stajalo je levo dole šest ili sedam nemačkih knjiga, i sa jedne skoči na me moje sopstveno ime. Zagledah se u nju kao omađijan i počeh razmišljati. Nešto je dakle od moga ja, koje tu luta stranim ulicama nepoznato i naizgled besmisleno, već bilo ovde pre mene; da bi ova knjiga putovala deset dana preko Okeana, knjižar je moje ime morao prethodno ispisati na jednu porudžbenicu. Za trenutak je nestalo osećanje napuštenosti, i kada sam pre dve godine opet prolazio kroz Filadelfiju, ja sam nesvesno svejednako tražio one izloge.
Da doprem do San Franciska — Holivud u ono vreme još ne beše pronađen — za to više nisam imao hrabrosti. Ali sam, ipak, bar sa jednog drugog mesta mogao da bacim žuđeni pogled na Tihi Okean, koji me je od detinjstva fascinirao kroz izveštaje o prvim plovidbama oko sveta, i to sa mesta koje je danas već iščezlo, sa mesta koje smrtno oko nikad više neće ugledati; sa poslednjih humki Panamskog Kanala što se tada još gradio. Spustio sam se onamo ploveći preko Bermuda i Haitija na jednom malom brodu — ta Verharen je našu pesničku generaciju vaspitao da se čudima savremene tehnike divi s istim oduševljenjem kao naši pretci rimskoj antici. Nezaboravan prizor beše već sam Panamski Kanal, to rečno korito izbagerisano mašinama, što svojom okeržutom bojom žari čak i kroz tamne naočare, pakleni vazduh po kome zuje milioni i milijarde moskita, čije se žrtve vide u beskrajnim redovima na groblju. Koliki su pali za to delo što ga je počela Evropa, a imala da okonča Amerika! I tek tada, posle trideset godina katastrofa i razočarenja, ono je dobilo svoj oblik. Još nekoliko meseci završnih radova na ustavama, pa onda pritisak prstom na dirku, i dva mora će se posle stoleća i stoleća zauvek sliti; ja sam ih, međutim, kao jedan od poslednjih u ovoj epohi, video još rastavljene, obuzet punim i budnim osećanjem istorije. Bio je to valjan rastanak sa Amerikom, taj pogled na njeno veliko stvaralačko delo.
SJAJ I SENKA NAD EVROPOM
Proživeo sam, dakle, deset godina novoga stoleća, video Indiju, parče Amerike i Afrike; počeo na Evropu gledati s novom radošću u kojoj je bilo više znanja. Nikada nisam našu staru zemlju voleo više nego u tim poslednjim godinama pred prvi svetski rat, nikada se više nadao ujedinjenju Evrope, nikad više verovao u njenu budućnost nego u to vreme kada mišljasmo da smo ugledali novo praskozorje. No to je u istini već bilo crvenilo od vatre svetskoga požara koji se približavao.
Možda je teško opisati današnjim generacijama, koje su odrasle u katastrofama, slomovima i krizama, za koje rat pretstavlja stalnu mogućnost i skoro svakodnevno iščekivanje, onaj optimizam i poverenje u svet što nadahnjivahu nas mlade ljude posle nastanka novog stoleća. Četrdeset godina mira osnažili su bili privredni organizam zemalja, tehnika je okrilatila ritam života, naučna otkrića prožimala su ponosom duh te generacije; počinjao je uzlet koji se u svim zemljama naše Evrope osećao gotovo jednako. Gradovi postajahu iz godine u godinu lepši i mnogoljudniji, Berlin iz 1905 nije više ličio na onaj što sam ga znao 1901, prestonica se pretvorila u svetski grad koga je opet silno prestigao Berlin iz 1910. Beč, Milano, Pariz, London, Amsterdam — kada biste god u njih opet svratili, osetili biste se začuđeni i srećni; šire i raskošnije postajale su ulice, moćnije javne zgrade, luksuznije i ukusnije radnje. Osećalo se na svim stvarima kako bogatstvo raste i kako se širi; čak i mi književnici osećasmo to po tiražima, koji su se u razmaku od deset godina utrostručili, upetostručili, udesetostručili. Na sve strane nicahu nova pozorišta, biblioteke, muzeji; udobnosti kao kupatilo i telefon, koje su ranije bile privilegija uskih krugova, prodirahu u malograđanske krugove, a otkako je radno vreme skraćeno, uspinjao se sa dna proletarijat, da uzme udela bar u malim radostima i udobnostima života. Posvuda se išlo napred. Ko je imao smelosti, pobeđivao je. Ko je kupio kuću, retku knjigu, sliku, mogao je posmatrati kako njihova vrednost raste, što je neko preduzeće bilo smelije i šire postavljeno, tim se sigurnije isplaćivalo. Čudesna je bezbrižnost od toga zavladala svetom, jer šta bi moglo prekinuti taj uspon, šta ograničiti taj elan koji iz sopstvenoga zamaha crpe sve nove snage? Nikad Evropa nije bila jača, bogatija, lepša, nikad ona nije iskrenije verovala u jednu još bolju budućnost; niko sem nekolicine zbrčkanih staraca nije kao ranije kukao za „dobrim starim vremenima".
No nisu samo gradovi, već su i ljudi postajali lepši i zdraviji — zahvaljujući sportu, boljoj ishrani, skraćenom radnom vremenu i prisnijoj vezanosti za prirodu. Zima, ranije doba pustoši, koju bi ljudi zlovoljno ubijali u kartanju po birtijama, ili dosađujući se u pregrejanim sobama, beše otkrivena u brdima kao cedilja filtriranog sunca, kao nektar za pluća, kao naslada za krvlju prostrujanu kožu. A brda, jezera, mora, ne behu više udaljena kao nekad. Bicikl, automobil i tramvaj smanjili su distance i dali svetu novo osećanje prostora. Nedeljom bi hiljade i desetine hiljada ljudi u živopisnim sportskim kaputićima jurili na skijama i saonicama niz snežne obronke, na sve strane dizahu se sportske palate i kupališta. I baš u kupalištu mogao se jasno sagledati preobražaj; dok bi u doba moje mladosti neki zaista lepo građen čovek padao u oči među vratovima zaraslim u salo, među trbušinama i upalim prsima, sada su se, u antički vedrom nadmetanju, takmičile prilike gipke od gimnastisanja, opaljene od sunca, vitke i uspravne od sporta. Osim najsiromašnijih, niko više nedeljom nije ostajao kod kuće, sva je omladina, izvežbana u svim granama sporta, putovala, pentrala se i borila; ljudi više ne bi, kao u dane mojih roditelja, odlazili o ferijama u blizinu grada ili u najboljem slučaju u Salckamergut, oni su postali radoznali da vide svet, da li je on svuda tako lep ili je lep još i na drugi način; dok su ranije inostranstvo videli samo privilegisani, sada su bankovni činovnici i zanatlije putovali u Italiju i Francusku. Putovanje je pojevtinilo, postalo udobnije, no pre svega je u ljudima bilo nove hrabrosti, nove odvažnosti, koja im je ulivala i više smelosti za stranstvovanje, činila ih manje bojažljivima i štedljivima u životu, — oni bi se, čak, stideli da budu bojažljivi. Čitava generacija beše odlučila da se podmladi, svako se, suprotno svetu mojih roditelja, ponosio svojom mladošću; odjednom iščezoše brade, najpre u mlađih, pa im zatim sledovahu i stariji, da se ne bi smatralo da su stari, Biti mlad, biti svež i više ne izigravati dostojanstvo — to je postalo parola. Žene su odbacivale korzete, koji su im stešnjavali grudi, odricale se suncobrana i velova, jer ih više ne beše strah od vazduha i sunca; skraćivale su suknje da bi kod tenisa lakše kretale nogama, i nije ih više bilo stid da ih pokazuju ako su lepo građene. Moda postajaše sve prirodnija, ljudi su nosili bričes, žene smelo sedale u muška sedla, ljudi se više nisu zamotavali niti se krili jedni pred drugim. Svet je bio postao ne samo lepši, postao je i slobodniji.
A na polju morala je tu istu slobodu osvojilo zdravlje i samopouzdanje pokolenja koje je došlo za nama. Prvi put ste mogli već videti mlade devojke bez guvernante s mladim prijateljima, na izletu i za vreme sporta, kako se druže otvoreno i samopouzdano; one više nisu bile bojažljive i pritvorne, znale su šta hoće a šta neće. Oslobođene kontrole straha, koju su nad njima vršili roditelji, zarađujući same za život kao sekretarice i činovnice, one su sebi uzele pravo da same oblikuju svoj život. Prostitucija, jedino dozvoljena ljubavna institucija staroga sveta, vidno je opadala zahvaljujući toj novoj i zdravijoj slobodi, svaka forma prenemaganja postala je staromodna. U kupalištima su sve češće rušene drvene pregrade koje su dotle neumoljivo delile muško kupatilo od ženskog, žene i muškarci nisu se više stideli da pokažu kako su građeni; u tih deset godina ponovo je osvojeno više slobode, neusiljenosti i prirodnosti nego pre toga za čitavo stoleće.
Jer nov je ritam bio zavladao svetom. Jedna godina, šta se sad sve dešavalo u jednoj godini! Jedan pronalazak, jedno otkriće potsticalo je druga, a svako je opet u jedan mah postajalo opšte dobro, prvi put su nacije osećale puniju saglasnost ako se radilo o opštoj stvari. Na dan kada je Cepelin uzleteo na prvo putovanje našao sam se, putujući u Belgiju, slučajno u Štrasburgu, gde je on uz gromko klicanje mnoštva kružio oko Minstera, kao da se, lebdeći, hteo pokloniti hiljadugodišnjem delu. Uveče je u Belgiju kod Verharena stigla vest da se vazdušni brod razmrskao u Ehterdingenu. Verharen je imao suze u očima i bio užasno uzrujan. Ni slučajno on kao Belgijanac nije bio ravnodušan prema nemačkoj , katastrofi, nego je kao Evropejac, kao čovek našega doba, zajedničku pobedu nad elementima osećao isto onoliko kao i zajedničko iskušenje. Mi u Beču klicali smo kada je Blerio preleteo Lamanš, kao da je on heroj naše otadžbine; iz ponosa na triumfe naše tehnike i naše nauke, koji se svakodnevno prestizahu u trku, rađalo se prvi put jedno evropsko osećanje zajednice, jedna evropska nacionalna svest. Koliko su besmislene, govorasmo u sebi, te granice, kada ih svaki avion prelebdi kao u igri lako, kako su provincijalne, kako veštačke te carinske ograde i graničari, kako protivrečni našem vremenu, koje očigledno žudi za povezanošću i bratstvom celoga sveta! Taj uzlet osećanja beše ništa manje čudesan od uzleta aviona; meni je žao svakoga koji nije mlad doživeo te poslednje godine pouzdanja u Evropu. Jer vazduh koji nas okružuje nije mrtav niti prazan, on u sebi nosi treperenje i ritam vremena, On ga nesvesno utiskuje u našu krv, sprovodi ga do duboko u srce i mozak. U tim godinama svaki je pojedinac među nama crpao iz sveopšteg poleta epohe, i svoje lično pouzdanje povećavao kolektivnim. Možda mi, nezahvalni kakvi ljudi već jesu, nismo u ono vreme znali kako nas snažno, kako nas sigurno nosi val. Ali samo ko je doživeo tu epohu pouzdanja u svet, samo taj će znati da je od tada bilo samo opadanja i smrkavanja.
Veličanstven je bio taj okrepljujući talas snage koji je sa svih obala Evrope udarao o naša srca. Ali u isto vreme, a da mi to nismo ni slutili, to što nas je usrećavalo nosilo je u sebi i opasnost. Oluja ponosa i pouzdanja koja je tada zabrujala širom Evrope nosila je sobom i oblake. Možda je uspon došao prebrzo, možda su države i gradovi odviše žurno zadobili moć, a osećanje moći i ljude i države uvek zavede da je upotrebe i zloupotrebe. Francuska je bila prepuna bogatstva. No ona je htela još više, htela je još jednu koloniju iako uopšte nije imala suvišnog ljudstva za stare; umalo nije za ljubav Maroka došlo do rata. Italija je htela Kirenajku, Austrija je anektirala Bosnu. Srbija i Bugarska su, opet, nadirale na Tursku, a Nemačka, ma da privremeno još izvan igre, već je širila kandže za srdit udarac. Sve država imale su kao neku navalu krvi u glavi. Iz plodna volje za unutrašnjom konsolidacijom poče da se razvija, na sve strane istovremeno, kao da je posredi bakteriološka zaraza, jedna ekspanzionistička pohlepa. Francuski industrijalci, koji su zarađivali bogato, huškali su na nemačke koji su se takođe valjali u salu, jer su i jedni i drugi, i Krup i Šnajder-Krezo, hteli više liferacija topova. Hamburško parobrodarsko društvo sa svojim džinovskim dividendama radilo je protiv sautemptonskoga, mađarski poljoprivrednici protiv srpskih, jedni koncerni protiv drugih — konjunktura ih je zaludila sve, i ove sa jedne i one sa druge strane, jednom besnom željom za sve većim bogaćenjem. Ako se danas, promislivši mirno, upitamo zašto je Evropa 1914 pošla u rat, nećemo naći ni jedan razlog razumne prirode, pa čak ni povod. Nije se radilo o idejama, jedva da se radilo o malim graničnim područjima; ja to drukčije ne umem objasniti nego tim suviškom snage, tragičnom posledicom tog unutrašnjeg dinamizma koji se u tih četrdeset godina mira beše nagomilao i hteo da se silom rastereti. Svaka država osećala se najedanput jakom i zaboravljala da se i druga oseća tačno tako, svaka je htela još više i svaka ponešto od druge. A najgore je bilo da nas je obmanjivalo baš ono osećanje koje smo najviše voleli: naš zajednički optimizam. Jer svako je verovao da će u poslednjem času onaj drugi uzmaknuti; tako su diplomati započeli svoju igru uzajamnog blefiranja. Četiri puta, pet puta, kod Agadira, u balkanskom ratu, u Albaniji, ostalo se pri igri; ali velike koalicije su se formirale sve tešnje, sve ratobornije. U Nemačkoj je usred mira uveden ratni porez, u Francuskoj produžen vojni rok; najzad je suvišak snage morao da se rastereti, i odjeci bure na Balkanu pokazivahu pravac iz koga se oblaci već približuju Evropi.
To još nije bila panika, no ipak nemir koji stalno tinja; uvek smo osećali malu nelagodnost kada bi s Balkana zapraštali pucnji. Zar će nas odista prepasti rat, a da ne znamo zašto i čemu? Polagano — odviše polagano, odviše neodlučno, kao što danas znamo! — okupljahu se protivne snage. Tu je bila socijalistička partija, milioni ljudi s ove i milioni s one strane koji u svome programu negirahu rat, tu su bile moćne katoličke grupe pod voćstvom pape, i nekoliko internacionalno stopljenih koncerna, tu su bili nekoliki malobrojni razumni političari koji su se digli protiv tih podzemnih huškanja. Pa i mi smo stojali u redovima protiv rata, mi književnici, razume se kao uvek individualistički izolovani, umesto da smo zbijeni i odlučni, Držanje većine intelektualaca sastojalo se, nažalost, u ravnodušnoj pasivnosti, jer zahvaljujući našem optimizmu, problem rata, sa svim njegovim moralnim konzekvencama, još uopšte nije bio stupio u naš duhovni vidokrug — ni u jednom od važnih napisa uglednih ljudi onoga vremena nema ni jednog principijelnog razmatranja ili strasne opomene. Verovali smo da činimo dosta ako nam je misao sveevropska i ako se zbratimljujemo na internacionalnoj osnovi, ako u svojoj sferi — koja na prolazne pojave utiče ipak samo zaobilazno — ispovedamo ideal miroljubivog sporazumevanja i duhovnog bratimljenja preko granica jezika i zemalja. A upravo je nova generacija bila najprivrženija toj ideji evropejstva. U Parizu sam našao grupu mladih ljudi okupljenih oko moga prijatelja Bazalžeta, kojo je nasuprot ranijoj generaciji odbijala svaki uski nacionalizam i agresivan imperijalizam. Žil Romen, koji je zatim napisao veliku poemu Evropi u ratu, Žorž Diamel, Šarl Vildrak, Dirten, Rene Arkos, Žan Rišar Blok, povezani! najpre u „Abbaye“ a zatim u „Effort libre“, behu strasna avangarda evropejstva, i nepokolebljivi, kako je to ratno iskušenje pokazalo, u svom gnušanju prema militarizmu svake vrste — »jedna mlada generacija od koje je retko kada Francuska rodila smeliju, darovitiju, moralno odlučniju. U Nemačkoj je najsnažnijeg lirskog akcenta svetskom bratimljenju dao Franc Verfel, a Rene Šikele, kao Alzašanin sudbinski postavljen među obe nacije, strasno je radio za sporazum, iz Italije nas je kao prijatelje pozdravljao Đ. A. Borgeze, iz skandinavskih, iz slovenskih zemalja stizalo je ohrabrenje. „Treba već jednom da dođete k nama!“ pisao mi je jedan veliki ruski pisac. „Treba da pokažete panslavistima, koji hoće da nas nahuškaju na rat, da ga vi u Austriji nećete.“ Ah, svi smo mi voleli svoje delo, koje pas je nosilo na svojim krilima, voleli smo Evropu! Ali ta preterano pouzdana vera u razum, koji će u poslednjem času sprečiti bezumlje, beše ujedno naša jedina krivica. Izvesno je da nismo s dovoljno nepoverenja posmatrali znakove na zidu, no nije li pravi smisao jedne omladine u tome da ne bude nepoverljiva, nego da veruje? Imali smo poverenja u Žoresa, u Socijalističku internacionalu, verovali smo da će železničari pre dići šine u zrak nego što će dozvoliti da njihove drugove otpreme na front kao stoku za klanje, računali smo sa ženama koje će odbiti da svoju decu, svoje muževe, prepuste Molohu, besmo uvereni da će Se u poslednjem kritičnom trenutku triumfalno obelodaniti duhovna, moralna snaga Evrope. Naš zajednički Idealizam, naš optimizam uslovljen u napretku, to beše uzrok što zajedničku opasnost nismo shvatali i što smo je prezirali.
A zatim: nedostajao nam je organizator koji bi svesno sažeo snage latentne u nama. Imali smo u svojim redovima samo jednog jedinog koji je opominjao, jednog jedinog koji je shvatao, gledajući daleko napred; ali je najčudnije bilo to što je on živeo usred našega kruga a da mi dugo ništa nismo znali o njemu, o tom čoveku koga nam je sudbina dodelila za vođa. Za mene je bio jedan od najotsudnijih srećnih slučajeva da sam ga još bio sebi otkrio u poslednjem času, jer on je usred Pariza živeo postrani od ,„foire sur la place“. Kada se jednom neko bude poduhvatio da napiše valjanu istoriju francuske književnosti u dvadesetom veku, neće moći ispustiti iz vida činjenicu da se u ono vreme u pariskim novinama kadilo svima mogućim pesnicima i imenima, dok su upravo trojica najbitnijih ostajali nepoznati, ili pak poznati u netačnoj svezi. Od 1900 do 1914 nijednom nisam našao u „Figaro“-u, nijednom u „Matin“-u ime Pola Valerija kao pesnika, Marsel Prust važio je za salonskog fićfirića, a Romen Rolan za poznavaoca muzike sa bogatim znanjem; oni su imali skoro pedeset godina pre nego im je na imena pao prvi bojažljivi zračak slave, i sred najradoznalijega i najduhovnijeg grada na svetu njihovo se veliko delo beše ostvarilo u tami.
Što sam Romena Rolana otkrio na vreme, to se desilo slučajno. Jedna ruska vajarka beše me u Firenci pozvala na čaj, da mi pokaže svoje radove, a takođe da bi pokušala da napravi moju skicu. Pojavio sam se tačno u četiri sata, zaboravivši da je ona Ruskinja, pa prema tome i van vremena i tačnosti. Jedna babuška, koja je, kako saznadoh, bila dojilja već i njene matere, uvede me u atelje u kome je najpoetičniji bio nered, i zamoli me da pričekam. Naokolo stojahu u svemu četiri skulpture, i ja sam ih za dva minuta razgledao. Stoga, da ne gubim vreme, bejah se mašio jedne knjige, ili bolje rečeno nekoliko mrkih svezaka koje su onde ležale razasute. „Cahiers de la Quinzaine“ bio je njihov naziv, i ja se setih da sam u Parizu već ranije čuo taj naslov. Ali ko je mogao pratiti sve one revije koje su u toj zemlji s brda s dola nicale i opet nestajale, kao kratkoveki idealistični cvetovi? Stadoh listati svesku, „L’Aube“ od Romena Rolana, i počeh čitati, sve više začuđen i zainteresovan. Ko je taj Francuz koji tako dobro poznaje Nemačku? Uskoro sam čestitoj Ruskinji bio zahvalan na netačnosti. Kada se najzad pojavila, moje prvo pitanje beše: „Ko je taj Romen Rolan?“ Ona nije znala da me tačno obavesti, i tek pošto sam pribavio ostale sveske (poslednje iz toga dela behu tek u nastajanju), postao sam svestan: evo najzad dela koje ne služi jednoj jedinoj evropskoj naciji, nego svima i njihovom zbratimljavanju, evo njega, čoveka, pesnika, koji u igru unosi sve moralne snage, toplu spoznaju i iskrenu volju za spoznajom, prokušanu i proceđenu pravednost i veru u povezujuću misiju umetnosti, veru koja daje poleta. Dok smo se mi rasipali u sitnim manifestima, on je tiho i strpljivo pristupio delu da naroda jedne drugima prikaže u onim osobinama u kojima su individualno najviše dostojni ljubavi; bio je to prvi svesno evropski roman što se tu dovršavao, prvi odlučujući apel na bratimljenje, delotvorniji od Verharenovih himni jer dopire do širih masa, prodorniji od svih pamfleta i protesta; ono čemu smo se svi nesvesno nadali beše ovde u tišini ostvareno.
U Parizu je prvi moj korak bio da se o njemu raspitam, sećajući se Geteovih reči: „On je učio, on može da nas pouči.“ Pitao sam prijatelje za njega. Verharenu se činilo da se seća jedne drame, „Vuci“, koja je igrana u socijalističkom „„Teatre du Peuple“, Bazalžet je opet čuo da je Rolan muzikolog i da je napisao knjižicu o Betovenu; u katalogu Nacionalne biblioteke našao sam tuce dela o staroj i modernoj muzici, sedam ili osam drama, sve to štampano kod malih izdavača ili u „Cahiers de la Quinzaine." Najzad, da bih uspostavio vezu, poslah mu jednu svoju knjigu, Uskoro stiže pismo koje me je pozivalo k njemu, i tako započe prijateljstvo koje je uz prijateljstvo sa Frojdom i Verharenom bilo najplodnije, a u ponekim momentima čak i odlučujuće u mome životu.
Dani koji u životu nešto označuju imaju u sebi veću svetlosnu snagu nego obični. Tako se još sa krajnjom jasnoćom sećam te prve posete. Pošto se uspeh na pet usko uzvijenih stepenica, ja sam već pred vratima osećao naročitu tišinu; brujanje bulevara čulo se jedva više od vetra koji se pod prozorima provlačio kroz drveta jednog starog manastirskog dvorišta. Rolan mi otvori i povede me u svoju malu, knjigama do tavanice ispunjenu prostoriju; prvi put se zagledah u njegove čudno svetle plave oči, najjasnije a u isti mah najdobrodušnije oči što sam ih ikad video u čoveka, te oči koje tokom razgovora svoju boju i vatru dobijaju od najintimnijeg osećanja, koje se u tuzi osenčuju tamom, u razmišljanju postaju takoreći dublje, u uzbuđenju svetlucave, te jedinstvene zene među ponešto premorenim, od čitanja i bdenja lako zarumenjenim rubovima kapaka, koje umeju čudesno zablistati prisnom, usrećujućom svetlošću. Posmatrao sam malo zabrinut njegovu priliku. Vrlo visok i vitak, on je išao nešto pognut, kao da su mu nebrojeni sati za pisaćim stolom povili vrat; izgledao je dosta bolešljiv sa svojim oštro rezanim crtama najbleđe boje. Govorio je veoma tiho, kao što je uopšte do krajnosti štedeo svoje telo; nije gotovo nikad išao u šetnju, jeo je malo, nije pio ni pušio, izbegavao je svako telesno naprezanje, ali sam kasnije s divljenjem morao spoznati kakva se džinovska istrajnost krije u tom asketskom telu, kolika ogromna radna sposobnost leži iza te prividne slabosti. Satima bi pisao za svojim malim, pretrpanim pisaćim stolom, satima bi čitao u krevetu, ne dajući svome izmorenom telu nikada više od četiri do pet časova sna, a za razonodu je sebi dozvoljavao jedino muziku; svirao je u klavir čudesno, na jedan nežan način koji za mene ostaje nezaboravan, milujući dirke kao da tonove neće da im iznudi no samo izmami. Nijedan virtuoz — a ja sam slušao Maksa Regera, Buzonija, Bruna Valtera u najužem krugu — nije mi pružao takvom snagom osećanje neposrednog povezivanja sa ljubljenim majstorima.
Njegovo znanje beše toliko mnogostruko da su ljudi pred njim ostajali posramljeni; živeći ustvari samo svojim očima, čitanjem, on je vladao literaturom, filozofijom, istorijom, problemima svih zemalja i vremena. Poznavao je svaki takt u muzici; čak i najzabačenija dela Galupija, Telemana, pa i muzičara šestog i sedmog ranga behu mu prisno poznata; usto je strasno učestvovao u svakom savremenom događaju. U toj monaški prostoj ćeliji ogledao se svet kao u kakvoj camera obscura. Kao čovek, uživao je blisko prijateljstvo velikana svoga vremena, bio je učenik Renanov, gost u kući Vagnerovoj, prijatelj Žoresov, njemu je Tolstoj uputio ono čuveno pismo koje kao ispovest čoveka zauzima dostojno mesto pored njegovog literarnoga dela. U njemu sam osećao — obuzet srećom, kao uvek u takvoj prilici — ljudsku, moralnu nadmoć, jednu unutrašnju slobodu bez ponositosti, slobodu kao prirodnu razumljivost jedne snažne duše. U njemu sam na prvi pogled prepoznao čoveka koji će u odlučujućem času biti savest Evrope, i vreme mi je u tome dalo za pravo. — Govorili smo o „Žanu Kristofu“. Rolan mi objasni da je njime pokušao da ispuni trostruku dužnost, svoju zahvalnost prema muzici, svoju privrženost jedinstvu Evrope i jedan apel narodima da se osveste. Mi sad, reče, moramo svi biti aktivni, svak sa svoga mesta, svak u svojoj zemlji, svak na svome jeziku. Vreme je da budemo budni i sve budniji. Snage što gone na mržnju žešće su i agresivnije, u skladu sa svojom niskom prirodom, od snaga pomirljivosti; iza njih stoje, osim toga, i materijalni interesi koji deluju bezobzirnije nego naši. Bezumlje očigledno prelazi na delo, i borba protiv njega je važnija čak i od naše umetnosti. Tugu zbog trošnosti ovozemaljske strukture osećao sam dvostruko potresno kod ovoga čoveka koji je u čitavom svome delu slavio neprolaznost umetnosti. „Ona može da nas uteši, nas pojedince“, odgovorio mi je, „ali ona ne može ništa protiv stvarnosti."
To je bilo godine 1913. Bio je to prvi razgovor iz koga sam razabrao da nam je dužnost da ne koračamo Nespremni i skrštenih ruku u susret mogućnoj činjenici jednog evropskog rata; ništa zatim nije u odlučujućem trenutku dalo Rolanu toliku silnu moralnu premoć nad svima drugima, kao činjenica da je on već unapred dušu bolno prekalio. Mogućno je da smo i mi u našem krugu ponešto uradili, sam mnogo toga preveo, upozorio na pesnike među našim susedima, Verharena sam, 1912, pratio kroz celu Nemačku na jednoj predavačkoj turneji koja se beše pretvorila u simboličnu nemačko-francusku manifestaciju bratstva: u Hamburgu su se zagrlili Verharen i Demel, najveći francuski i najveći nemački liričar. Ja sam Rajnharta pridobio za Verharenovu novu dramu, nikad naša saradnja sa ove i sa one strane nije bila srdačnija, intenzivnija, impulzivnija, i u mnogim časovima oduševljenja mi se predavasmo obmani da smo svetu pokazali pravu, spasonosnu istinu. Ali svet se malo obazirao na takve literarne manifestacije, išao je svojim sopstvenim krivim putem. Građevina beše ispunjena nekim električnim praskanjem od nevidljivih trenja, stalno bi skočila poneka varnica — savernjska afera, kriza u Albaniji, jedan nespretan intervju — uvek tek samo varnica, ali bi svaka mogla da dovede do pražnjenja nagomilanog eksplozivnog materijala. Naročito mi u Austriji osećasmo da stojimo u jezgru zone nemira. 1910 car Franc Jozef je prekoračio osamdesetu godinu. Starac koji se već beše pretvorio u simbol nije više mogao dugo živeti, i jednodušno je bilo počelo da se širi mistično osećanje da se posle nestanka njegove ličnosti više neće moći zadržati proces raspadanja hiljadugodišnje monarhije. Unutar nje rastao je pritisak nacionalnosti jednih protiv drugih, spolja čekahu Italija, Srbija, Rumunija, a u izvesnom smislu i Nemačka, da Carevinu razdele među sobom. Balkanski rat, u kome su Krup i Šnajder-Krezo jedan protiv drugoga isprobali topove na tuđem „ljudskom materijalu“, kao što su to kasnije Nemci i Italijani činili sa svojim avionima u španskom građanskom ratu, sve više nas je uvlačio u kataraktične vode. Uvek bismo se trzali prestrašeni, da bismo međutim uvek iznova odahnuli; „Ovoga puta još nije. Verovatno da ni neće nikada!"
Iskustvo pokazuje da je hiljadu puta lakše rekonstruisati činjenice jednoga vremena nego njegovu duhovnu atmosferu. Ona nalazi odjeka ne u oficijelnim događajima, već najpre u malim, ličnim epizodama, na kakvima bih ja ovde želeo da se zaustavim. I govoreći pošteno, ja u ono vreme nisam verovao u rat. Ali dva puta sam o njemu u neku ruku budan sanjao i prezao se prestrašene duše. Prvi put se to desilo prilikom „afere Redl“, koja je, poput svih važnih zakulisnih epizoda istorije, malo poznata. Toga pukovnika Redla, junaka jedne od najkomplikovanijih špijunskih drama, ja lično sam poznavao samo površno. Stanovao je u susednoj ulici istoga kvarta gde i ja, a jednom me je sa njim upoznao neki moj prijatelj državni tužilac T., i to u kafani gde je taj gospodin sa spoljašnjošću komotnog sladokusca pušio cigaru; od tada smo se pozdravljali. Ali tek kasnije sam otkrio koliko smo usred života okruženi tajnama i kako malo znamo o ljudima koji žive sasvim do nas. Taj pukovnik koji je po spoljašnjosti izgledao kao dobar austrijski prosečan oficir bio je poverljivi čovek prestolonaslednika; njemu beše poverena važna dužnost da vodi secret service armije i da se suprotstavlja protivničkome. Saznalo se, međutim, da je 1912 za vreme krize balkanskoga rata, kada su Austrija i Rusija vršile mobilizaciju jedna protiv druge, najvažniji tajni dokument austrijske vojske, „Aufmarschplan“, bio prodat Rusiji, što bi u slučaju rata moglo prouzrokovati besprimernu katastrofu, pošto bi Rusi tako unapred poznavali, potez po potez, svaki taktički pokret austrijskog vojnog napada. Panika zbog te izdaje bila je u krugovima Generalštaba užasna; pukovniku Redlu pak, kao najvišem stručnjaku, postavljen je zadatak da otkrije izdajnika, koji se naravno mogao nalaziti samo u najužem i najvišem krugu. A i Ministarstvo spoljnih poslova, nemajući puno poverenja u veštinu vojnih vlasti — tipičan primer ljubomorne suparničke igre resora — izdalo je sa svoje strane, ne obavestivši Generalštab, naredbu da se izvrši nezavisna istraga, i naložilo da policija u tu svrhu, uza sve druge mere, i ne obazirući se na pravo tajnosti pisama, otvara sva postrestantna pisma iz inostranstva.
I jednoga dana prispelo je na neku od pošta pismo iz ruske pogranične stanice Podvolocijska, na postrestantnu adresu pod šifrom „Operski bal“, koje, kada ga otvoriše, ne sadržavaše ispisan list, već umesto toga šest ili osam blistavih austrijskih banknota od po hiljadu kruna. Smesta je o ovom sumnjivom nalasku javljeno upravi policije, koja je naložila da se za prozorče postavi detektiv, i da ovaj neodložno uhapsi lice koje zatraži dotično sumnjivo pismo.
Za jedan čas tragedija poče da uzima bečki komotan obrt. U podne je stigao jedan gospodin i zatražio pismo sa oznakom „Operski bal“. Činovnik odeljka smesta je dao prikriveni signal koji je imao da opomene detektiva. Ali je detektiv upravo bio otišao da pred ručak popije čašu piva, a kad se vratio moglo je da se utvrdi jedino toliko da je strani gospodin uzeo fijaker i da se odvezao u nepoznatom pravdu. Brzo je, međutim, započeo drugi čin bečke komedije. U to doba fijakera, tih pomodnih, elegantnih dvoprega, fijakerist je sebe držao za isuviše otmenu ličnost a da bi svoja kola čistio svojeručno. Stoga se na svakom stajalištu nalazio po jedan „vodar“, čija je funkcija bila da nahrani konje i da opere „drvenariju“. Taj je, pak, vodar srećom zapamtio broj fijakera koji tek što se bio odvezao; za četvrt sata behu alarmirane sve redarske stanice i fijakerist je pronađen. On dade opis gospodina, koji se beše odvezao u onu kafanu Kajzerhof gde sam ja vazda sretao pukovnika Redla, a osim toga je u kolima srećnim slučajem nađen i perorez kojim je nepoznati otvorio omot. Detektivi smesta poleteše u kafanu Kajzerhof. Gospodin čiji su opis dali bio je u međuvremenu već opet otišao. Ali kelneri su vrlo pouzdano izjavili da taj gospodin nije niko drugi nego njihov stari stalni gost, pukovnik Redl, a taj da se upravo odvezao natrag u hotel Klomzer.
Detektiv je pretrnuo. Tajna beše razrešena. Pukovnik Redl, vrhovni šef špijunaže u austrijskoj armiji, bio je istovremeno plaćeni špijun ruskog generalštaba. On nije prodavao samo tajne i planove nastupanja, nego je sada odjednom postalo jasno zašto su poslednje godine svi austrijski špijuni što ih je on slao u Rusiju redovno hapšeni i osuđivani. Nasta ludačko zivkanje telefonom, dok najzad pronađoše Konrada fon Hecendorfa, šefa austrijskog generalštaba. Jedan očevidac te scene pričao mi je da je ovaj posle prvih reči prebledeo kao krpa. Telefon je nastavio svoju trku u dvor, jedno savetovanje sledilo je za drugim. Šta sad da se radi? Policija se sa svoje strane pobrinula da pukovnik Redl ne uzmogne pobeći. Kada je hteo da napusti hotel Klomzer i još samo izdavao neki nalog portiru, njemu je neupadljivo pristupio jedan detektiv, pružio mu perorez i upitao ljubazno: „Nije li gospodin pukovnik ovaj perorez zaboravio u fijakeru?“ U tom trenutku Redl je znao da je izgubljen. Kuda god pošao, video je dobro poznata lica agenata tajne policije, a kada se vratio u hotel, za njim su u sobu pošla dva oficira i stavila pred njega revolver. Jer za to vreme je u dvoru pala odluka da se ova do austrijsku armiju tako sramna afera okonča na najmanje upadljiv način. Do dva sata noću patrolirala su oba oficira pred Redlovom sobom u hotelu Klomzer. Tek tada je onde odjeknuo revolverski hitac.
Sutradan se u večernjim novinama dojavio kratak nekrolog o zaslužnom oficiru pukovniku Redlu, koji je iznenada umro. Ali je u poteru bilo upleteno i suviše lica a da bi tajna mogla da se sačuva. Osim toga, postepeno se otkrivahu pojedinosti koje su mnogo toga rasvetljavale sa psihološkoga gledišta. Pukovnik Redl je bio, a da to nijedan od njegovih pretpostavljenih drugova nije znao, naklonjen homoseksualizmu, i već godinama se nalazio rukama ucenjivača, koji su ga najzad naterali da potraži izlaza u tom očajničkom sredstvu. Armiju je obuzela jeza zaprepašćenja. Svi su znali da bi u slučaju rata taj jedan čovek koštao života stotine hiljada ljudi i da bi Monarhija njegovom krivicom bila došla na rub ponora; tek u tom trenutku mi Austrijanci smo shvatili koliko smo već prošle godine bili na dlaku blizu svetskome ratu.
Beše to prvi put da mi je groza stegla grlo. Slučajno sam sutradan sreo Bertu fon Sutner, tu vanrednu i velikodušnu Kasandru našega doba. Aristokratkinja iz jedne od prvih familija, ona je grozote rata 1866 doživela u najranijoj mladosti, u blizini svog naslednog dvorca u Češkoj. I sa strasnošću jedne Florense Najtingejl, ona je za sebe u životu nalazila samo jedan zadatak: sprečiti da dođe do još jednog rata, sprečiti rat uopšte. Napisala je jedan roman, „Dole oružje“, koji je imao svetskog uspeha, organizovala nebrojene pacifističke skupove, a triumf je njenoga života bio kada je u Alfreda Nobela, pronalazača dinamita, probudila glas savesti, da kao otkupninu za nesreće što ih je svojim dinamitom načinio osnuje Nobelovu nagradu za mir i međunarodno sporazumevanje. Prišla mi je sasvim uzrujana. Ona koja bi inače govorila tiho i s nekom dobrodušnom komocijom, uzviknula je na ulici sasvim glasno: „Ljudi ne shvataju šta se dešava. Ta to je već bio rat, a oni su pred nama opet sve prikrili i držali u tajnosti. Što vi mlađi ljudi ništa ne učinite? Vas se to u prvom redu tiče! Branite se, zaboga, zbijte redove! Ne ostavljajte uvek sve što ima da se učini nama starim ženama koje ne sluša niko.“ Ispričah joj da odlazim u Pariz; možda bi se zbilja moglo pokušati sa nekom zajedničkom manifestacijom. „Zašto samo možda?“ navaljivala je ona. „Stvar stoji lošije nego ikad, ta već je mašina krenula.“ I sam uznemiren, imao sam muke da je umirim.
No upravo je u Francuskoj jedna druga, lična epizoda trebalo da da me potseti sa koliko je vidovitosti gledala u budućnost ta starica koju su u Beču jedva uzimali ozbiljno. Bila je to mala epizoda, ali na mene je ostavila naročito snažan utisak. U proleće 1914 uputio sam se iz Pariza s jednom prijateljicom na nekoliko dana u Turenu, da vidim grob Lionarda da Vinčija. Satima smo lutali duž blage i sunčane obale Loare i bili uveče pošteno umorni. Zato odlučismo da u malo pospanome gradu Turu, gde sam se pre toga bio poklonio Balzakovoj rodnoj kući, odemo u bioskop.
Beše to mali periferijski bioskop, još ni po čem sličan novovekim palatama od hroma i svetlucavog stakla. Samo jedna po nevolji adaptirana dvorana, krcata sitnim ljudima, radnicima, vojnicima, piljaricama, pravim narodom koji komotno brblja i uprkos zabrani pušenja duva u zagušljivi zrak plave oblake „Skaferlatija“ i „Kaporala". Najpre su se na platnu pojavile „Novosti iz celog sveta“. Trke čamaca u Engleskoj: ljudi su brbljali i smejali se. Sledila je francuska vojna parada: i tu su se ljudi malo zanimali. Zatim, kao treća slika, „Car Vilhelm u poseti kod cara Franc Jozefa u Beču“. Odjednom ugledah na platnu dobro poznati peron ružnog bečkog Zapadnog kolodvora, sa nekolicinom policajaca koji su čekali dolazak voza. Onda pade signal: stari car Franc Jozef koračao je duž počasne straže da dočeka svoga gosta. Kako se stari car pojavio na platnu, i malo već pognut, malo raskliman pošao ispred stroja, ljudi iz Tura dobrodušno se nasmejaše starome gospodinu sa belim bakenbartom. Tada je na slici stigao voz, prvi, drugi, treći vagon. Vrata salonskih kola otvoriše se i na njima se pojavi, sa visoko nakostrešenim brkovima, u austrijskoj generalskoj uniformi, Vilhelm II.
U tome trenutku kada se na slici pojavio car Vilhelm, u tamnoj prostoriji nasta sasvim spontano ludačko zviždanje i lupanje nogama. Vikali su i zviždali svi, sprdale su se i žene i ljudi i deca, kao da su lično uvređeni. Dobroćudne stanovnike Tura, koji međutim o svetskoj politici ne znađahu ništa više nego što je stajalo u njihovim novinama, uhvatila je za jedan trenutak mahnitost. Ja se uplaših. Uplaših se do dna srca. Jer bejah osetio koliko se daleko moralo razviti trovanje propagandom mržnje, vođenom godinama i godinama, ako su čak i ovde, u malom provincijskom gradu, bezazleni građani i vojnici bili već do te mere nahuškani protiv Cara, protiv Nemačke, da ih je čak i jedan ovlašan pogled na platno mogao navesti na ispad. Radilo se samo o sekundi, jednoj jedinoj sekundi. Kada su zatim opet naišle druge slike, sve je bilo zaboravljeno. Šaljivom filmu koji se sad odvijao ljudi su se smejali iz punih grudi i lupali se po kolenu od zadovoljstva da je sve pucalo. Bila je samo jedna sekunda, no ipak sekunda koja mi je pokazala kako bi se u trenutku ozbiljne krize narodi s ove i s one strane lako mogli pobuniti, uprkos svim pokušajima sporazumevanja, uprkos našem sopstvenom zalaganju.
Celo veče bilo mi je pokvareno. Nisam mogao spavati. Da se ovo bilo odigralo u Parizu, ja bih bio isto toliko uznemiren ali ne toliko potresen. No da je mržnja zagrizla tako duboko u provinciju, tako duboko u dobrodušni, naivni narod, od toga me je obuzela jeza. Sledećih dana prepričavao sam epizodu prijateljima; većinom je nisu uzimali ozbiljno: „Koliko smo se mi Francuzi rugali kraljici Viktoriji, a dve godine posle toga imali smo savez s Engleskom. Ne poznaješ ti Francuze, u njih politika ne zadire duboko.“ Jedino je Rolan imao drugo gledište. „Što je narod naivniji, tim ga je lakše obrlatiti. Stvari rđavo stoje otkako je izabran Poenkare. Njegovo putovanje u Petrograd neće biti zabave radi.“ Dugo smo još razgovarali o internacionalnom kongresu socijalista koji je sazvan za leto u Beču, ali i tu je Rolan bio skeptičniji od ostalih. „Koliki će se broj opirati kada jednom budu izlepljene naredbe o mobilizaciji, ko bi to znao? Dospeli smo u doba masovnih osećanja, masovne histerije, čija se snaga u slučaju rata još uopšte ne može sagledati."
Ali, kao što sam već rekao, takvi trenuci zabrinutosti proleteli bi poput paučine na vetru. Pomišljali smo doduše tu i tamo na rat, ali ne mnogo drukčije no što se povremeno misli na smrt, kao na nešto što je mogućno ali verovatno ipak daleko. A Pariz je u tim danima bio odveć lep i mi sami odveć mladi i srećni. Još se sećam sjajne farse što ju je izmislio Žil Romen, da radi potsmevanja „princu pesnika“ kruniše jednog „princa mislilaca", nekog čestitog, malo priprostog čoveka koji je dozvolio da ga studenti svečano izvedu pred Rodenovu statuu ispred Panteona. A naveče na parodističkom banketu besneli smo nestašno kao dečaci. Drveta su bila u cvatu, vazduh je strujao slatko i lako; ko bi pred tolikim milinama pomišljao na nešto onako nepojmljivo? Prijatelji behu veći prijatelji nego ikad, a pridobijali smo ih nove u toj stranoj — „neprijateljskoj“ — zemlji, grad beše bezbrižniji nego ikad ranije, i mi smo njegovu bezbrižnost voleli svojom sopstvenom. U tim poslednjim danima ja sam Verharena pratio u Ruan, gde je trebalo da održi predavanje. U noći smo stigli pred katedralu, čiji su vršci pod mesečinom magički blistali — zar su takva tiha čuda još pripadala jednoj „otadžbini", zar ona nisu pripadala svima nama? Oprostili smo se na ruanskoj železničkoj stanici, na istome mestu gde će ga rastrgnuti jedna od onih mašina što ih je opevao. Zagrlio me je. „Prvog avgusta kod mene u Caillou qui bique!“ Obećah mu, jer sam ga posećivao svake godine na tom njegovom poljskom dobru, da bih ruku pod ruku s njim prepevao njegove nove stihove. Zašto ne i te godine? Bezbrižno se oprostih od ostalih prijatelja, od Pariza, nemarno i nesentimentalno kao kad čovek napusti svoju sopstvenu kuću za nekoliko nedelja. Moj plan za sledeće mesece beše jasan. U Austriji, povučen negde na selu, produžiti rad na Dostojevskom (koji je mogao da se pojavi tek pet godina docnije) i na taj način dovršiti knjigu „Tri majstora“, koja je trebalo da prikaže po jednu od velikih nacija kroz njenog najvećeg romansijera. Onda k Verharenu, a u zimu možda na davno planirano putovanje u Rusiju, da onde formiram grupu za naše duhovno sporazumevanje. Sve je ležalo ravno i svetlo pred mojim pogledom u toj mojoj trideset drugoj godini; lepim i punim smisla, poput ukusnog ploda, nudio mi se svet toga zračnog leta. I ja sam ga voleo, za volju njegove sadašnjosti i njegove još veće budućnosti! Onda pe, 28 juna 1914, pao onaj hitac u Sarajevu, razbivši, kao kakvu posudu od gline, u jednom jedinom trenutku, na hiljade komada onaj svet sigurnosti i stvaralačkog razbora u kome smo se vaspitali, odrasli, sa kojima smo se bili srodili.
PRVI DEO : 1Predgovor, Svet bezbednosti
DRUGI DEO: Škola u prošlom veku, Eros Matutinus
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар