ANDRE Pol Gijom Žid,

Olja Ivanjicki, portret 

                       detalj sa slike Dvadeseti Vek III, ©Fond Olge Olje Ivanjicki




Jedina drama koja me zanima i koju bih želeo iznova da opisujem jeste rasprava celog bića s onim što ga sprečava da bude autentično, s onim što se suprotstavlja njegovom integritetu. Prepreka je najčešće u njemu samom.
Andre Žid, Dnevnik, 3. jul 1930.

ANDRE Pol Gijom Žid



ANDRE Pol Gijom Žid, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i zagovornik za prava homoseksualaca, rođen je u Parizu, 22. novembra 1869. Njegov otac Pol bio je profesor prava i umro je kada je Židu bilo 11 godina. U autobiografiji "Ako zrno ne umre", Žid je napisao da je njegov otac "dan provodio ne progovarajući ni reči u prostranoj ali mračnoj radnoj sobi, u koju sam ulazio isključivo ukoliko bi me on pozvao".

      U radnoj sobi otac mu je čitao Molijera ili putovanja iz "Odiseje", a posle bi o tome diskutovao sa Židovom majkom Žilijet. Ova čitanja duboko su se urezala u svest mladog Andrea, ne samo zbog zbog samog čina koji je bio nalik nekoj svečanosti, već zbog ozbiljnosti glasa njegovog oca i ponašanja njegove majke.
- Sedela bi u stolici sklopljenih očiju, bojažljivo upijajući očeve reči, otvarajući oči samo da bi me upitno pogledala. Pogled joj je bio pun ljubavi i nade - napisao je Žid u autobiografiji.

      Andrea su odgajile tri žene - tetka Kler, engleska usedelica Ana Šekelton i njegova majka Žilijet Rondo, protestantkinja koja se čitavog života brinula o njemu. U detinjstvu se školovao uglavnom kod kuće, jer je bio bolešljiv. Sa 13 godina zaljubio se u rođaku Madlen Rondo. Venčali su se posle 12 godina, ali je Žid 1923, posle 27 godina braka, dobio ćerku Katarinu sa drugom ženom.
Žid je pohađao nekoliko škola u kojima je počeo da se zanima za pisanje. Prvu pripovetku "Sveske Andrea Voltera" napisao je 1891, kada mu je bilo 18 godina. Bila je to priča o nesrećnom mladiću i njegovoj iskrenoj ljubavi prema rođaki Emanueli. Knjigu nije potpisao. Iduće godine objavljuje prvu zbirku pesama "Poezija", ali 1900. prestaje da ih piše.

       Tokom 1893. i 1894. putuje po severnoj Africi, gde se upoznaje sa drugačijim moralnim i seksualnim standardima. U Tunisu se razboleo i jedva izbegao smrt. U Susu je otkrio senzualna zadovoljstva sa mladim Tunižaninom Alijem. Ova iskustva dala su mu osnovu za priče "Imoralist" (o destruktivnoj snazi hedonizma i gladi za novim iskustvima) i "Tesna kapija". Afrika je Židu omogućila da prihvati svoje seksualne sklonosti. Postao je blizak prijatelj sa Oskarom Vajldom, kojeg je upoznao u Alžiru. "Voćke Zemlje" objavljuje 1897, a 1920. ova knjiga postaje njegovo najpopularnije delo i inspiracija za generacije mladih pisaca, poput Alberta Kamija i Žan-Pol Sartra. Žid je 1909. bio suosnivač magazina "Nova francuska revija" za koji je napisao veliki broj eseja i prikaza. U knjizi "Koridon" Žid je branio homoseksualnost, ali su ga zbog toga oštro napali. Drugu novinu Žid je pokrenuo 1916. i u njoj pisao o svojoj potrazi za Bogom. Knjigu o Fjodoru Dostojevskom, koji je svoje ideje izražavao kroz junake svojih knjiga, objavljuje 1922. Sredinom dvadesetih, Žid postaje heroj socijalnih žrtava, zahtevajući humaniji odnos prema kriminalcima. Žid je 1925. i 1926. bio specijalni izaslanik ministarstva za kolonije. U to vreme kreće na put u Kongo, sa prijateljem Markom Alegreom, i tamo piše svoju autobiografiju "Ako umre", koju poredi sa "Priznanjima" Žaka Rusoa. Po povratku sa dvogodišnjeg puta, u svojim izveštajima kritikovao je ponašanje francuskih interesa u Kongu, podstičući reforme. Šokirao je svoje čitaoce kada je 1930. obznanio da se okrenuo komunizmu, ali se brzo otreznio posle posete Sovjetskom Savezu. Njegovo kritikovanje komunizma doprinelo je da izgubi mnogo prijatelja socijalista, pogotovu kada je 1936. objavio "Povratak u Sovjetski Savez".

     Andre Žid 1942. napušta Francusku i odlazi u Severnu Afriku da živi, gde ostaje do kraja Drugog svetskog rata. Zbog svog iscrpnog i značajnog pisanja, u kom su ljudski problemi predstavljeni na istinit i duboko psihološki način, 1947. dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je, pak, o svom radu rekao:
- Najvažnije stvari koje govorite obično su one za koje često mislimo da nisu ni vredne spominjanja jer su suviše očigledne.
        Prepiska sa prijateljima Francisom Džemsom i Polom Klodelom, otkrila je njihov bezuspešni pokušaj, da preobrate Žida u katolicizam. Andre Žid umro je 19. februara 1951. godine. Katolička crkva ga je anatemisala i njegov celokupan opus unela u Indeks zabranjenih knjiga 1952.
Jednom prilikom, na pitanje da li je Hristova religija, u stvari religija sreće, Žid je rekao:
- Prva reč koju čujete kada se pomene Hrist je - sreća. Već dugo je očigledno da je sreća retka. Ipak, meni je ona mnogo teža i mnogo lepša od tuge. Sreća je za mene postala ne samo prirodna potreba, već više moralna obaveza. Onog dana kada sam uspeo da ubedim sebe da ne treba da budem srećan, osećaj sreće je počeo da živi u meni.

POGUBNO UPOZNAVANJE SEBE

Na pitanje šta bi rekao nekoj mladoj osobi koja pokušava da pronađe sebe. Andre Žid je u jednom od retkih intervjua ("pisci ne vole intervjue jer nemaju potrebe da objašnjavaju narodu o čemu pišu"), odgovorio:
- Bilo kome da kažete bilo šta, ta osoba će prestati da se razvija. Gusenica koja želi da pronađe sebe nikada neće postati leptir. Maksima "upoznati sebe" je pogubna, isto koliko i ružna.
izvor 

____________________________

Kovači lažnog novca

   


Žid je .... "za aferu koja se tiče „kovača lažnog novca“ u delu našao je sasvim slučajno inspiraciju u članku u Ruanskim novinama koji se odnosi na falsifikatorsku aferu u tom gradu. Samoubistvo mladog Borisa desilo se zaista u jednoj školi u Klemon – Feranu, dok je gospođu Vedel uočio i preslikao na papir jednom prilikom u vozu za Kivervilu posmatrajući neki bračni par ispred sebe:
                                             

                                                    ***

- Muž: Ovo je predgrađe. Predgrađe koje je već…
Gospođa: Oblačno je, ali neće padati kiša. Ta skini kaput…Tako! tako, tako.
Muž: A?
Gospođa: Nije li to tamo Ruan?
Muž: Oho-ho! Kroz dva sata.
Gospođa: Pogledaj, kakvi su to dimnjaci.
Muž: Aržantej…špargle…
Gospođa je primetila moj pogled. Nagnula se mužu, i odsad će samo tiho govoriti. I to je ipak neki dobitak. Čujem još:
Muž: To nije iskreno
Gospođa: Naravno. Da bi bilo iskreno trebalo bi da..

                                                          ***

- Osećajući u sebi tako malo ljubavi prema vama, dugo sam mislio da sam izrod, više volim da znam da nisam uopšte vaš sin. Možda držite da vam dugujem zahvalnost što ste prema meni postupali kao prema svom detetu, ali, najpre, ja sam uvek osećao razliku u vašoj pažnji prema svojoj deci i prema meni…[8]

     Odlazi ponosan na svoj postupak, jedino malo razačaran što se nije pozdravio sa majkom i mlađim bratom Kaluom. Međutim, nije znao da se sledeća misao stvorila u Alberikovoj glavi kada je pročitao pismo:

                                                        ***

Svakako, on je oduvek smatrao da treba da osuđuje sve ono novo, grubo, nepokorno što je osećao u Bernaru, ali uzalud još uvek tako misli, jer oseća zaista da ga je upravo zbog toga voleo kao što nikada nije voleo nijedno drugo svoje dete. [9]

Bernar po odlasku iz roditeljskog doma odlazi kod svog veoma bliskog prijatelja Olivjea Molinjea koji ga je hteo ubediti da se vrati svojim roditeljima, međutim Bernar ostaje pri svojoj odluci da se nikada više ne vrati tamo. Olivje se divio svom prijatelju zbog njegove odlučnosti i jakog karaktera. Između ova dva lika vlada neizmerno prijateljstvo. Oni dvojica su toliko prisni da čitalac stiče utisak da su zaljubljeni jedan u drugog i da će to prijateljstvo prerasti u nešto više. Oni oslovljavaju jedan drugog sa „dragi“ i između njih se može uočiti neka vrsta seksualne tenzije:

                                                       ***

-A ti? Gde ćeš ti spavati?
-Bilo gde. Na zemlji. Negde u uglu. Treba da se priviknem…
-Ne, slušaj. Hoću nešto da ti kažem, ali neću moći ako ne osećam da si sasvim blizu mene. Hodi kod mene u krevet.

I pošto je Bernar, koji se za tili čas svukao, došao k njemu:

-Znaš, ono o čemu sam ti onomad govorio…Svršeno je. Bio sam.
Bernar je razumeo od prve. Steže se uza se prijatelja, koji nastavlja:
-Znaš, dragi moj, to je odvratno. To je užasno…Posle, došlo mi je da pljujem, da povratim, da zderem kožu sa sebe, da se ubijem.
-Preteruješ.
-Ili da je ubijem, nju…
-Koje je ona?Nisi bio nesmotren, valjda?
-Ne to je neka drolja koju Drimer poznaje i kojoj me je predstavio

                                              ***

- Pomislićeš da sam zaljubljen u nju. Pa dobro! Dragi moj, nećes se prevariti. To je ludo, zar ne? Možeš li da predstaviš sebi da sam se zaljubio u jednu trudnu ženu, koju, prirodno, poštujem, i koju se ne bih usudio da dodirnem? Vidiš da ne postajem razvratnik…
izvor

                                          ***

- Kad putnik stigne na vrh brežuljka, on sedne i pogleda pre no što produži
putem kojim se sada spušta; nastoji da razabere kuda ga na kraju vodi taj
vijugavi put kojim je pošao, koji se, čini mu se, gubi u pomrčini i, pošto se
spušta veče, u noći. Tako se i pisac koji nije unapred sve predvideo zaustavlja za
trenutak, predahne i pita se s nespokojstvom kuda će ga odvesti njegova priča.

                                            ***
- Ja sam zreliji nego što vi mislite. Od pre nekoliko dana pišem beleške, kao
Eduar. Na desnoj strani napišem jedno mišljenje, čim, naspram njega, s leve
strane, mogu da napišem suprotno mišljenje. (…) Rekao sam sebi da ništa
nije dobro za sve, nego samo u odnosu na pojedince; da ništa nije istinito za
sve, nego samo u odnosu na one koji veruju da je istinito, da nema metoda ni
teorije koji bi se mogli primeniti na svakoga bez razlike (…) (II, 4)

                                           ***
– Ali, zašto da pođem od ideje? – prekide ga Bernar izgubivši strpljenje.
– Ako pođete od dobro izloženih činjenica, ideja će se sama od sebe nastaviti
u nju. Kad bih ja pisao Kovače lažnog novca, počeo bih time što bih prikazao
lažan novac, taj novčić o kome ste maločas govorili… evo ovaj.
Rekavši to, on izvadi iz džepa na prsluku novčić od deset franaka i baci ga na sto


                                             ***

- Neka vrsta čudne budale, s licem posutim brašnom, s očima kao ugljen,
s kosom zalizanom kao kapa od moleskina, pristupi i, žvaćući s vidljivim
naporom svaki slog:
– Nećete uspeti. Dajte mi bocu da je razbijem.
On je dohvati, jednim pokretom je razbi o ivicu prozora, i, pružajući Sari
dno:
– Tim malim oštrim polijedrima ljupka će gospođica bez napora uspeti da se
raseče.
– Ko je taj pajac? – upita ona Pasavana, koji je seo kraj nje.
– To je Alfred Žari, pisac Kralja Ibija. Argonauti mu pripisuju genijalnost
zato što mu je publika izviždala komad. A to je ipak najzanimljivije od svega
što se odavna prikazivalo u pozorištu.
– Ja mnogo volim Kralja Ibija – reče Sara – i veoma se radujem što sam se
srela sa Žarijem. Rekli su mi da je on uvek pijan. (III, 8)
izvor 

                                                           ***

        Tako upravo htedoh napisati: sklon sam požudi, ali treba zbilja da priznam da mi je ljubav dosadna. I pomišljam odmah da mi u ljubavi dosađuje romansa, dugo odlaganje uživanja, nežna pažnja, prenemaganja, ljubavne izjave, zakletve…Jer, ja sam neprestano zaljubljen, u sve i svakoga. Ne bi mi se svidelo kad bih bio zaljubljen samo u jednu osobu. Potreba koju imam da se krećem, da činim usluge, iz čega izbija izvor moje sreće i što čini da uvek drugoga pretpostavim sebi, možda je naposletku samo potreba od sebe, da se izgubim, da se umešam i uživam u tuđem životu…“

                                                            ***

„ … Moja misao ide po tankoj oštrici. Nastojim da svugde povučem tu graničnu liniju između postojanja i nepostojanja. Granica otpora… eto, na primer, prema onome što bi moj otac nazvao iskušenjem. Čovek se još drži. Konopac koji đavo vuče zategnut je, tek što se ne prekine… samo još malčice, konopac puca: čovek je osuđen na večne muke. Razumeš li? Samo malo manje: nepostojanje. Bog ne bi stvorio svet. Ničega ne bi bilo. Što se mene tiče ja sam kao Arapin u pustinji, kada umire od žeđi. Dostižem upravo onaj trenutak, kada bi jedna kap vode još mogla da ga spase… ili jedna suza… uvek će mi nedostajati još jedan stepen…“


„ … Znate li šta me pre svega sprečava da se vratim svom ocu? Što neću njegov novac. Vi bez sumnje smatrate nerazložnim što prezirem tu srećnu okolnost; ali ja sam se zarekao pred samim saobom da se odreknem toga. Važno mi je da dokažem samom sebi da sam čovek od reči, neko u koga se mogu pouzdati. Nazovite to imenom kakvim hoćete: oholost, uobraženost, naduvenost… nećete u mojim očima uništiti osećanja koja me prožime. Ali ono šta bih sada hteo da znam: da li je, radi, upravljanja u životu potrebno da čovek uperi oči u jedan cilj?…”
izvor

John Green, Gradovi na papiru ( 7 deo )

7.


       Dok smo sedeli u autu a ključ je već bio u bravi, ali nisam pokrenuo motor, rekla je: “Da te pitam, kada ustaju tvoji roditelji?”
      “Ne znam, ono, u šest i petnaest.” Bilo je 3:51. “Mislim, imamo još više od dva sata, a obavili smo devet zadataka.”
     “Znam, ali najteži sam ostavila za kraj. U svakom slučaju, sve ćemo uspeti obaviti. Zadatak deseti – Q je na redu da odabere žrtvu.”
    “Šta?”
    “Ja sam već odabrala kaznu. Ti samo odaberi na kome će se obrušiti naš moćni gnev.”
      “Na koga će se obrušiti naš moćni gnev”, ispravio sam je, a ona je nezadovoljno odmahnula glavom. “Nemam ja nikoga na koga bih poželeo obrušiti svoj gnev”, rekao sam, jer to je bila istina. Oduvek mi se činilo da moraš biti neko i nešto da bi imao neprijatelje. Ako gledamo istoriju, Nemačka je imala više neprijatelja nego Luksemburg. Gledajući tako, Margo Roth Spiegelman bila je Nemačka. I Velika Britanija. I Sjedinjene Države. I carska Rusija. A ja sam Luksemburg. Kradem Bogu dane, čuvam ovce i jodlam.       
      “A šta je s Chuckom?”
      “Hm”, rekao sam. Chuck Parson zaista jest bio poprilično naporan svih ovih godina, sve dok ga ona nije zauzdala. Na stranu onaj debakl s tekućom vrpcom u restoranu marketua , ali jednom me zaskočio izvan škole, dok sam čekao autobus, zavrnuo mi je ruku i uporno zahtevao: “Reci da si peder.” To je bila njegova univerzalna uvreda koja je značila: imam-rečnik-od-dvanaest-reči-pa-ne-očekuj-raznolikost. I premda je sve to bilo neverovatno detinjasto, ipak sam na kraju rekao da sam peder, što me prilično uzrujalo, jer 1. mislim da niko ne bi trebao rabiti tu reč, a svakako ne ja, i 2. slučajno nisam peder, i 3. za Chucka Parsona nazvati sebe pederom bilo je najveće moguće poniženje, iako nema ničega sramotnoga u tome što je neko gej, što sam mu i pokušao objasniti dok mi je zavrtao ruku iza lopatice, ali on je samo ponavljao: “Ako si tako ponosan što si peder, zašto jednostavno ne priznaš da si peder, pederu?”
   Kad je bila reč o pitanjima logike, Chuck Parson očito nije bio Aristotel. Ali bilo ga je metar i devedeset i sto kila žive vage, a to se ipak računa.
     “Možeš dodati Chucka”, potvrdio sam. A onda sam okrenuo auto i krenuo u pravcu državne ceste. Nisam još znao kamo idemo, ali bogami u centru ne ostajemo.
      “Sećaš li se plesne škole Kruna?” upitala je. “Večeras sam razmišljala o njoj.”
       “Oh. Da.”
       “Oprosti mi zbog onoga. Pojma nemam kako sam se našla na njegovoj strani.”
         “Ma, sve u redu”, rekao sam, ali i samo spominjanje plesne škole Kruna tako me raspizdilo da sam nastavio: “Super. Chuck Parson. Znaš li gde živi?”               “Znala sam da ću uspeti probuditi u tebi želju za osvetom. On živi u College Parku. Sidi s ceste kod Princetona.”
          Skrenuo sam prema ulazu na autocestu i nagazio na gas. “Opa”, rekla je Margo. “Nemoj uništiti Chrysler.”

U šestom razredu roditelji su svoju decu, uključujući Margo, Chucka i mene, hrpimice slali na satove plesa u Krunu, školu plesa, poniženja i sramote. Bilo je to otprilike ovako: dečaci su stajali s jedne, a devojčice s druge strane, i onda bi na znak učitelja dečaci pristupili devojčicama i pitali: “Mogu li zamoliti za ples?”, a devojčice bi odgovorile: “Možeš.” Devojčicama nije bilo dopušteno da odbiju. No jednoga dana – učili smo fokstrot – Chuck Parson nagovorio je sve devojčice da me otkantaju. Nikog drugog, nego samo mene. I tako sam prišao Mary Beth Shortz i pitao: “Mogu li zamoliti za ovaj ples?” a ona je rekla ne. Onda sam zamolio drugu devojčicu, pa treću, pa Margo, koja je također rekla ne, pa još jednu, a onda sam se na koncu rasplakao.

      Jedina stvar gora od toga da te otkantaju u plesnoj školi je plakati zbog toga što su te otkantali, a jedina pak stvar gora od toga je da odeš do učiteljice plesa i kažeš kroz suze: “Sve su mi devojčice rekle ne, a to je pjotifpjavila.” Naravno, isplakao sam se kod učiteljice kao kišna godina, a posle sam najveći deo vremena u višim razredima proveo trudeći se da zaboravim taj neugodni događaj. Da skratim priču, Chuck Parson mi je uništio sve izglede da plešem fokstrot, što za jednoga šestaša na kraju krajeva i nije bilo tako loša stvar. Zbog toga više stvarno nisam bio kivan na njega, a ni zbog svih drugih psina koje mi je priređivao tokom ovih godina. Ali to sigurno ne znači da bih se rasplakao nad njegovom sudbinom.

    “Čekaj, on neće znati da sam to bio ja?”
     “Ma kakvi. Zašto?”
       “Ne želim da misli kako mi ga je toliko puna kapa da ga želim povrediti.” Naslonio sam ruku na središnju konzolu i Margo ju je potapšala. “Ne trebaš se brinuti”, rekla je. “Nikad neće saznati šta ga je depiliralo.”
       “Mislim da si upravo pogrešno upotrebila reč, premda ne znam ni šta znači.”
        “Znam reč koju ti ne znaš”, poveselila se Margo. “JA SAM NOVA KRALJICA REČNIKA. UZURPIRALA SAM TE!”
       “ Izgovaraj slovo po slovo  ”, kazao sam joj.
       “Ne”, odgovorila je smejući se. “Neću ti predati krunu zbog uzurpacije. Moraćeš se više potruditi.”
      “Dobro”, rekao sam smešeći se.

Vozili smo se kroz College Park, deo koji je važio kao istorijska  jezgra Orlanda, jer je većina kuća u njemu bila izgrađena pre čitavih trideset godina. Margo se nije mogla setiti Chuckove adrese, ni kako izgleda njegova kuća, pa čak ni u kojoj je ulici (“Skoro sam, ono, devedeset pet posto sigurna da je u ulici Vassar”) Napokon, nakon što smo pronjuškali gotovo cielu ulicu Vassar, Margo je pokazala na levo i rekla: “Eno je.”
     “Sigurna si?” upitao sam.
   
 “Sigurna sam, ono, devedeset-sedam-celih-dva posto. Mislim, prilično sam sigurna da mu je ono spavaća soba”, rekla je pokazavši prstom. “Jednom je imao tulum, a kad je došla policija, iskrala sam se kroz prozor. Gotovo sam sigurna da je to taj isti prozor.”

      “Izgleda mi da bismo ovde mogli upasti u nevolje.”

        “Ali ako je prozor otvoren, onda nema provale. Samo upad. A malopre smo upali u SunTrast i bilo je to luk i voda.”
      Nasmejao sam se. “Još ćeš me pretvoriti u opasnog frajera.”
      “To mi je i namera. Dobro, a sad potrepštine: uzmi tubu Veeta, boju u spreju i vazelin.”
      “Okej, uzeo sam sve.”
      “Nemoj sada pošiziti na mene, Q. Dobra je viest da Chuck spava kao hibernirani medved – znam to jer sam prošle godine s njime bila na satima engleskog i nije se budio ni kad bi ga gospođica Johnston klepnula onim romanom Jane Eyre. Zato ćemo se sada lepo popeti do prozora njegove spavaće sobe, otvorićemo ga, izućemo se, onda ćemo veoma tiho ući unutra i ja ću se pozabaviti Chuckom. A onda ćemo se razdvojiti, svako u suprotni deo kuće, i premazaćemo sve kvake vazelinom, tako da čak i ako se ko probudi, teško da će izaći iz kuće dovoljno brzo da nas uhvati. A onda ćemo se još malo pozabaviti Chuckom, malo ćemo mu ofarbati kuću, i crta. I sve to u tišini, bez reči.”     
       Opipao sam si puls na vratnoj žili kucavici, ali ovaj put sa smeškom.
   


       Kad smo izašli iz auta, Margo me uhvatila za ruku, ispreplela prste s mojima i stisnula ih. I ja sam stisnuo njezinu ruku i pogledao je. Kimnula je svečano, ja sam isto tako svečano uzvratio, a onda je pustila moju ruku. Uspentrali smo se do Chuckova prozora. Pažljivo sam podigao drveni okvir. Jedva čujno je zaškripio, ali se otvorio u jednom potezu. Pogledao sam unutra. Bilo je mračno, no ipak sam mogao razaznati neko telo u krevetu. Prozor je bio malo previsoko za Margo, pa sam joj napravio lopovske lestve. Stavila je svoju bosu nogu na moje spojene dlanove i ja sam je podigao. Mislim da bi joj na tihom upadu pozavideo svaki nindža. Onda sam i ja doskočio na prozorski prag, glava i ramena bili su mi u sobi, a ja sam, izvodeći pokrete nalik na pokret gusenice, pokušavao unutra ubaciti ostatak tela. Verovatno bih i uspeo da nisam u jednom trenutku dušmanski pritisnuo jaja o prozorski prag, što je tako zabolelo da sam glasno zastenjao, a to se pokazalo ozbiljnom pogreškom.
      Svetiljka na noćnom ormariću se upalila, a u krevetu je ležao neki postariji lik – svakako ne Chuck Parson. Oči su mu bile širom otvorene od strave i nije mogao izustiti ni reči.
      “Ups”, rekla je Margo. Na trenutak sam pomislio kako bi bilo najbolje da nestanem s prozora i dam petama vetra, barem do auta, ali ostao sam zbog Margo, onako s pola tela u sobi, a drugom polovinom vani, klateći se na prozoru kao ljuljačka. “Ups, mislim da smo u pogrešnoj kući.” Okrenula se prema meni i pogledala me usrdno i tek tada sam skopčao da sam joj zaprečio izlaz. Bacio sam se nazad, pokupio svoje cipele i kidnuo.
       Odvezli smo se na drugi kraj College Parka da se priberemo.
      “Mislim da smo oboje zasrali”, rekla je Margo.
      “Čekaj malo, ti si odabrala pogrešnu kuću”, prosvedovao sam.
     “Tačno, ali ti si podigao buku.” Neko smo vreme oboje ćutali i vozili se tako ukrug, a onda sam konačno rekao: “Verovatno bismo mogli naći njegovu adresu na internetu. Radar se može ulogovati u školski adresar.”
     “Sjajno”, rekla je Margo.
       I tako sam nazvao Radara, ali mobitel mu je bio podešen na govornu poštu. Pomislio sam da ga nazovem na kućni broj, ali njegovi su starci bili prijatelji s mojima, pa to baš ne bi išlo. Onda mi je palo na pamet da zovem Bena. Ben doduše nije bio Radar, ali znao je sve Radarove lozinke. Nazvao sam ga. Oglasila se govorna pošta, ali tek nakon zvona. Pa sam nazvao ponovo. Govorna pošta. Nazvao sam ponovo. Govorna pošta. Margo je rekla: “Očito se neće javiti”, a ja sam ga nazvao ponovo i rekao: “Dakako da će se javiti.” I javio se, nakon još četiri poziva.
       “Bilo bi ti bolje da me zoveš da mi kažeš kako ti je u kući jedanaest golih komada koji traže onaj specijalni tretman koji samo Veliki Tatica Ben može pružiti.”
      “Zovem te radi toga da s Radarovom lozinkom uđeš u školski adresar i izvučeš mi jednu adresu. Adresu Chucka Parsona.”
      “Ne.”
       “Molim te”, rekao sam.
       “Ne.”
     “Biće ti drago što si to učinio, Bene. Veruj mi.”
     “Moš misliti, ali evo ga, gotovo. Radio sam to dok sam govorio ne – ne mogu pomoći kad trebam nekome pomoći. Četiri-dva-dva, ulica Amherst. Hej, ali šta će ti adresa Chucka Parsona u četiri i dvanaest ujutro?”
      “Vrati se u krpe Benkić.”
       “Praviću se da je ovo bio samo sam”, odgovorio je Ben i prekinuo vezu.

       Ulica Amherst bila je samo nekoliko blokova dalje. Zaustavili smo se ispred broja 418, pokupili potrepštine i potrčali preko Chuckovog travnjaka, a jutarnja rosa otresena s trave prskala nam je po listovima.
      Na njegov prozor, koji je srećom bio niže nego prozor onog Slučajnog Starca, popeo sam se tiho, pa povukao gore Margo i pomogao joj da uđe. Chuck Parson je spavao na leđima. Margo mu je prišla na prstima, ja sam se zaklanjao iza nje, a srce mi je divlje lupalo. Da se probudi, oboje bi nas ubio. Margo je izvadila tubu Veeta, istisnula iz nje na dlan smesu koja je sličila peni za brijanje, a onda je nežno i oprezno nanela na Chuckovu desnu obrvu. Chuck se nije ni pomaknuo.
       Onda je otvorila pakovanje vazelina – poklopac se oglasio zaglušujuće glasnim klap, ali Chuck nije pokazao ni znaka buđenja. Stavila mi je debeo sloj vazelina na dlan i onda smo krenuli na suprotne strane kuće. Prvo sam dobrano natrackao vazelinom okruglu kvaku na ulaznim vratima, zatim sam pošao do otvorenih vrata spavaće sobe i namazao unutrašnju  kvaku, a onda sam, uz jedva čujno škripanje, zatvorio vrata sobe.
      Na kraju sam se vratio u Chuckovu sobu – Margo je već bila onde – pa smo zajedno zatvorili vrata i pošteno namazali  Chuckovu okruglu kvaku. Ostatak vazelina razmazali smo po čitavoj površini njegovog prozora, nadajući se da će ga teško otvoriti nakon što ga mi na odlasku zatvorimo.
       Margo je pogledala na sat i podigla dva prsta. Čekali smo. Te dve minute zurili smo jedno u drugo, i ja sam tonuo u plavetnilo njezinih očiju. Bilo je lepo – u toj tami i tišini, bez mogućnosti da nešto blebnem i sjebem stvar, dok me ona s druge strane gledala kao da u meni ima nečega vrednog gledanja.
        Onda je Margo kimnula glavom i ja sam otišao do Chucka. Zamotao sam ruku u svoju majicu, kao što mi je bila rekla, nagnuo se napred i – što sam nežnije mogao – prislonio prst na Chuckovo čelo, a onda brzim pokretom obrisao Veet s njegove obrve. S penom je nestala i zadnja dlačica koja je nekad činila desnu obrvu Chucka Parsona. Stajao sam tako iznad Chucka, s ostatcima njegove desne obrve na svojoj majici, kad su se odjednom njegove oči otvorile. Margo je munjevito zgrabila njegov pokrivač i prebacila mu ga preko glave i, dok sam trepnuo okom, mala nindža je već iskočila kroz prozor. Sledio sam je najbrže što sam mogao dok se Chuck derao: “MAMA! TATA! PLJAČKA! PLJAČKA!”
        Hteo sam mu dobaciti: “Ukradena je jedino tvoja obrva”, ali sam ipakćutke izbacio noge kroz prozor i skočio. Dlaka je falila da sletim na Margo, koja je sprejem ispisivala veliko M na plastičnoj fasadi Chuckove kuće, a onda smo pograbili svoje cipele i zaprašili put auta. Kad sam bacio pogled na kuću, video sam da su svetla upaljena, ali još uvek niko nije uspeo izaći van, što je bila potvrda briljantne jednostavnosti plana o dobrom mazanju  kvaka. Dok je gospodin Parson (ili možda gospođa, nisam mogao dobro videti) razgrnuo zavese u dnevnoj sobi da pogleda napolje, mi smo već vozili unatrag prema ulici Princeton i autocesti.
        “To!” povikao sam. “Bože, ovo je bilo genijalno.”
      “Jesi li vidio kako je izgledao bez obrve? Izgleda kao da se stalno čudi, znaš? Ono, kao da želi reći: ‘Stvarno? Kažeš da imam samo jednu obrvu? Ma idi molim te!’ Drago mi je što će sad taj seronja morati birati: obrijati ljevicu ili nacrtati si desnicu? I kako je samo vrištao za mamicom, ljigavo malo govno.”
        “Čekaj malo, a što ti imaš protiv njega.”
        “Nisam rekla da imam išta protiv njega. Rekla sam da je ljigavo malo govno.”
       “Ali uvek si bila kao neki frend s njime”, rekao sam, ili sam barem mislio da je tako.
       “Pa dobro, ja se kao družim s mnogim ljudima”, rekla je. Nagnula se i naslonila glavu na moje koščato rame, a kosa joj se rasula po mome vratu. “Umorna sam”, rekla je.
       “Kofein”, rekao sam. Pružila je ruku u prtljažni prostor i izvukla nam svakome po jedan Mountain Dew i ja sam ga ispraznio u dva velika gutljaja.
      “E pa, sad lepo idemo u SeaWorld”, najavila mi je. Zadatak jedanaesti.
      “Šta? Idemo osloboditi prijatelja Willyja, ili tako nešto?”
      “Ne”, rekla je. “Samo ćemo posetiti SeaWorld, to je sve. To je jedini tematski park u koji dosad nisam provalila.”
       “Ne možemo provaliti u SeaWorld”, rekao sam, zaustavio auto na praznom parkiralištu salona naeštaja i ugasio motor.
       “Upali smo u cajtnot”, odvratila je i krenula rukom upaliti motor.
        Odmaknuo sam joj ruku. “Ne možemo provaliti u SeaWorld”, ponovio sam.           “Ko o čemu, ti opet o provaljivanju.” Ćutala je neko vreme i otvorila još jednu limenku Mountain Dewa. Odraz svetla s limenke proleteo joj je licem i na trenutak sam mogao videti kako se osmehuje pri pomisli na ono što će reći. “Nećemo nikamo provaliti. Nemoj to shvaćtati kao provaljivanje. Gledaj na to više kao na besplatnu noćnu posetu SeaWorldu.”

John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima )

Dostojevski kao rasijalista

OD JEVREJINA JANKELJA DO „NEZNANJA” ALJOŠE KARAMAZOVA


     Savremena književna teorija pokušava da nametne verovanje da je značenje tekstova neodređeno, da je jezik dvosmislen i nestabilan, da je ljudska subjektivnost puka metafora, da je istorija najčešće neodlučivi tekst, a da je pravi pristup autentičnosti bezrezervni cinizam. Ako je ovo jedna od krajnosti u tumačenju književnosti, onda je knjiga Davida I. Goldsteina Dostojevski i Jevreji – objavljena na francuskom 1976. godine, pet godina kasnije na engleskom, sada dostupna i na srpskom jeziku u prevodu Miodraga Radovića – posve suprotna i bliža je savremenim kulturološkim pristupima: reč je o pokušaju da se, uz pomoć biografske i hronološke metode, odredi odnos velikog ruskog klasika prema jevrejskom etnicitetu – to je, razume se, težak zadatak kako u pogledu utvrđivanju obima činjenica koje bi bile predmet analize, tako i u nalaženju adekvatnog metodološkog okvira koji bi odabrane činjenice doveo u vezu i smestio u pripadajuće ideološke kontekste. Utisak je da je knjiga postigla veći uspeh u rešavanju prvog problema, odnosno u traganju za činjenicama, nego u nalaženju okvira za njihovu interpretaciju, okvira u koji bi se uspešno smestile složene nijanse istorijskog trenutka u kojem su nastajali antisemitski iskazi velikog ruskog klasika. Goldsteinova analiza se bavi različitim delima Dostojevskog, kako fikcionalnim tako i nefikcionalnim (pisma, dnevnici, publicistički spisi, lična svedočenja savremenika), a faktografsko bogatstvo knjige zadovoljiće i poznavaoce i radoznale čitaoce, jer poseduje draž zanimljive potrage i pustolovine u svetu tekstova i dokumenata.

      Književni antisemitizam je star koliko i sama književnost, a dug je spisak pisaca koji su izražavali negativne stavove o Jevrejima ili judaizmu – od Šekspira do T. S. Eliota, od Puški na do Pasternaka. Činjenica je, ukazuje odmah na početku autor, da je antisemitski diskurs u ruskoj književnosti devetnaestog veka (i ne samo u ruskoj) bio veoma prisutan: taj stereotip se nalazi kod Puškina, Ljermontova, Gogolja, Turgenjeva, Njekrasova, Saltikova-Ščedrina, Ljeskova, Čehova (preobražajima stereotipa se na drugačiji način nedavno pozabavio funkcionalistički usmeren G. Rozenšild u knjizi Smešni Jevrejin: upotreba i preobražaji stereotipa kod Gogolja, Turgenjeva i Dostojevskog [G. Rosenshield, The Ridiculous Jew: The Exploatation and Trasformation of a Stereotype in Gogol, Turgenev and Dostoevsky, Stanford University Press, 2008]). Dakle, stereotip je prisutan bez obzira na različite, pa i suprotne političke po zicije samih autora: Jevrejin je predmet podsmeha, prezira, odvratnosti; on je uhoda, izdajnik, doušnik, lupež, lihvar, varalica; on je pohlepan, škrt, prljav, snishodljiv, gadan i tako dalje. Kao što pokazuje Goldstein, Fjodor Mihailovič Dostojevski (1821-1881) na početku svoje karijere je deo pomenute tradicije književne stereotipije: četrdesetih godina XIX veka napisao je dramu Jevrejin Jankelj koja nikada nije pronađena, a kao uzor za glavnog junaka poslužio je istoimeni lik iz Gogoljevog Tarasa Buljbe. Pisac je prestao da piše drame, ali stereotip nije nestao; pre bi se reklo da je postao još izrazitiji kad je literarni susret zamenjen neposrednim upoznavanjem sa arhetipskim Drugim.

       U kontekstu Goldsteinovih proučavanja ključnu ulogu igraju Zapisi iz mrtvog doma (1862), jer tu se otvoreno izvodi na scenu jevrejska fi gura Isaja Fomiča Bumštajna, oblikovana delom na osnovu Gogoljevog Jankelja, a delom na osnovu istorijskog Isaja Fomiča Bumštelja, koji je, kao što znamo iz Sibirskih svezaka, bio zatočen zajedno sa Dostojevskim. Važno je podvući da se već ovde uočava da Goldstein, u analizi fi kcionalnog dela, izjednačava autora i naratora, zaobilazeći važan postulat moderne književne teorije. Shodno tome, Dostojevski a ne fi kcionalni lik, pripovedač Aleksandar Petrovič Gorjančikov, govori o „naivnosti”, „gluposti”, „lukavstvu”, „drskosti”, „plašljivosti”, „hvalisavosti”, „bezočnoj nasrtljivosti” Isaja Fomiča. Ukratko, Fomič Petroviču i ostalim zatvorenicima, iako od njega pozajmljuju novac, služi za porugu i podsmeh, a scena praznovanja sabata dostiže visoke tonove u registru komike. Naratorov opis praznovanja sabata prožet je netačnostima, koje se odnose pre svega na izmišljene rekvizite. Goldsteina to dovodi, s jedne strane, do zaključka da su izneveravanja jevrejskih običaja i poruga hotimični; s druge strane, on podvlači bitnu poetičku činjenicu da se jedini proplamsaji spasonosnog smeha u Zapisima odnose na Isaja Fomiča.

           Posle ove knjige jevrejsko pitanje igra sve značajniju ulogu kod Dostojevskog, kako u fikciji, tako i u publicističkim radovima. Prvo putovanje u Zapadnu Evropu 1862. godine igraće važnu ulogu u daljem razvoju stavova prema Jevrejima. Ti stavovi postaće zavisni od mesijanske ideje koju Dostojevski, u susretu sa stranim, sve otvorenije (i isključivije) pripisuje Rusiji, a verovatno najupečatljivije literarno izražava u razgovoru iz Zlih duhova u kojem Šatov govori Stavroginu da su upravo Jevreji, izgubivši veru, predali ulogu „bogonosca” Rusiji. Naravno, Dostojevski sve vreme čuva i glavni element stereotipa, koji dočarava kao nepobitnu istinu: „Žid” i „lihvar” idu ruku pod ruku (to je svakako pospešilo i lično iskustvo koje je Dostojevski imao sa dvojicom zalogodavaca Jevreja u Badenu, nakon   što je na kocki izgubio ogromne svote novca). Ovaj stav povezan je sa važnom ideologemom – sa „idejom Rotšild”, koja je izraz dobila u Mladiću (1875): Arkadije Dolgoruki je najpre obuzet idejom da se, poput pripadnika bogate jevrejske bankarske porodice obogati, da bi se na kraju priklonio hrišćanskom socijalizmu. Goldstein, inače dobro upućen u rusku nauku o književnosti (posebno u tekstove V. G. Bjelinskog, L. Grosmana, A. Gornfeljda, D. Mereškovskog, A. Štejnberga, P. Berlina, D. Zaslavskog, V. Desnjicki), ključni argument preuzima od A. S. Dolinjina, prema kome je tema Rotšilda nerazlučivo povezana sa temom Hrista. Tu se, međutim, krije i kratak spoj u ideologiji Dostojevskog. Naime, vladavinu buržoazije oličenu u Džejmsu Rotšildu pisac olako izjednačava sa idejom o svetu prepuštenom   na milost i nemilost jevrejske buržoazije.

      Sa Ljamšinom, sporednim likom u Zlim dusima (1871) jevrejska tema zadobija nove psihološke nijanse, jer je reč o liku koji „nastaje”, odnosno o liku čija maska spada kako bi se na kraju pokazalo da je i ovaj pokršteni Jevrejin zapravo čovek bez ikakvih obzira prema drugima. Godine 1872. Dostojevski je preuzeo dužnost glavnog urednika Građanina, i u ovom razdoblju će, u publicističkim spisima, ranije ostvarene slike Jevrejina prerasti u apokaliptičnu viziju: Jevrejin na vlasti, gazda na ruskoj zemlji, sa ruskim narodom na kolenima pred njim. „Ako se ne osvesti, sav ruski narod pašće u klopku svih mogućih Židova”, beleži populistički nastrojen Dostojevski, uveren da će narodna mudrost, zasnovana na veri, preokrenuti ovaj zamišljeni tok istorije. Vladavina Jevreja prepliće se s vladavinom materijalizma, vampira koji je isisao životnu srž zapada i čija se sablast nadvija nad Rusijom

      Goldstein upečatljivo dočarava polemiku Dostojevskog i Arkadija Kovnera, njegovog književnog poštovaoca i Jevrejina sa izuzetno zanimljivom biografi jom. Potonji je piscu postavio ključno pitanje: „Ja bih želeo da znam zbog čega se vi bunite protiv ’Žida’, a ne protiv eksploatatora uopšte (...)”; potom je dodao primedbu koja se odnosi na preterano uopštavanje i izneveravanje činjenica: od tri miliona ruskih Jevreja, barem dva miliona i devetsto hiljada vodi „očajničku borbu za opstanak”, sličnu onoj koju vode pripadnici bilo kog drugog naroda na svetu; povrh svega, ukazuje Dostojevskom da je i njegova predstava o ruskom narodu utopijska, jer koliko Rusa deli piščev sistem vrednosti utemeljen na „mudrosti” i „veri”? Naposletku, Kovner podvlači glavni problem: politička opštost u borbi protiv pravih neprijatelja teško da se može izgraditi na nacionalnoj osnovi – teško je dokazati da su buržoazija, kapitalizam, bogatstvo, eksploatacija, isto što i jevrejstvo, biće da je problem dominacije znatno složeniji, a njeno najveće lukavstvo da stvarajući sukobljene mikrogrupe sprečava artikulaciju opšteg političkog interesa. Dostojevski ne uspeva na pravi način da odgovori Kovneru, i što više pokušava da se opravda većma tone u antisemitizam. Goldstein je u pravu kada kaže da epistolarni dijalog sa „otpadnikom” iz geta, Avramom (Arkadijem) Kovnerom, pomaže da se bolje postavi i razume jedno protivrečno i mračno poglavlje iz intelektualne biografi je Dostojevskog. Slično važi i za prepisku Dostojevskog i jevrejske devojke Sofi je Lurije iz 1877. godine – iako prema njoj gaji lične simpatije, njegov stav prema zajednici iz koje je ona potekla nije ublažen. Premda se ne bave nijednim od velikih literarnih radova, stranice povezane sa ova dva imena su najzanimljivije u Goldsteinovoj knjizi i čitalac se oseća kao saučesnik autora u otkrivanju manje poznatih detalja iz Dostojevskovog života.

Slučaj Braće Karamazovih, romana poznatog po snažnoj etičkoj dimenziji, dočaran je na kraju, kao neka vrsta poente u odnosu na prethodno izložene uvide. Naime, na Lizino pitanje: „...je li istina da Židovi o Uskrsu kradu decu i kolju ih?”, Aljoša, tako čist i Bogu blizak, odgovara: „Ne znam.” Goldstein smatra da je ovim iskazom Dostojevski narušio glavne principe svog književnog rada, koji se temelje na ljudskoj i psihološkoj istinitosti likova, pogotovo na njihovoj umetničkoj celovitosti, i pita se, u neverici: „Kakva ga je sila đavolja
navela da tako izneveri Aljošu, tako čistog i tako Bogu bliskog, u drugim prilikama sposobnog da odgovori gromkim ne na pitanje: da li si spreman da buduću sreću čovečanstva zasnuješ na suzama samo jednog deteta?” Možda je ovo duboka pukotina u idealu, a možda je neminovna posledica one linije hrišćanskog mišljenja koja seže od sv. Pavla i temelji se na složenoj dijalektici mudrosti i ludosti – ni Aljoša, budući čovek, nije nadljudski mudar, kao što nije, kao hrišćanin, ni sasvim lud za ovaj svet. Goldstein smatra da se odgovor ne može opravdati ni na ljudskom ni na umetničkom planu. Koren Dostojevskovog
antisemitizma, kako je istaknuto u „Zaključku”, leži u činjenici da on ne želi jevrejskom narodu da prizna karakter izabranog naroda, kako bi sebe, budući nesiguran, dublje uverio u ideju da je ruski narod upravo narod bogonosac. Tako Jevreji, kao što često biva, imaju apofatičku funkciju: oni su negativni, „strašni” drugi koji treba da uzvisi pozitivitet etničke grupe kojoj pripada autor.

     Goldstein na jednom mestu saopštava poznatu istinu: „Do kraja svog života Dostojevski će neumorno ocrnjivati Francuze”; ništa bolje nisu prošli ni Poljaci, dok su simpatije rezervisane za Engleze, za Nemce najpre podsmeh, a od sedamdesetih godina posmatraju se kao pouzdani ideološki saveznici. Povrh toga, kao što u predgovoru ističe Miodrag Radović, paklena povorka velikih grešnika, mračni i problematični likovi, zločinci i prestupnici, naslikani najtamnijim bojama, gotovo svi su Rusi. Strogo literarno govoreći, jevrejski
likovi su u delu Dostojevskog prilično retki, a značajniju ulogu igraju samo Isaj Fomič Bumštajn u Zapisima iz mrtvog doma i Ljamšin u Zlim dusima. No, kada je u pitanju intelektualni, društveni i politički profi l Dostojevskog, iskazi o Jevrejima su veoma česti i rasuti su u romanima i člancima. Goldstein je uradio veliki posao samim tim što je takve iskaze okupio na jednom mestu; knjiga je pisana sedamdesetih godina, i još uvek je pod snažnim uti cajem pozitivističke i humanističke kritike svojstvene francuskoj komparatistici i fascinira njena bezmalo pravnička doslednost u analizi obuhvaćene građe.

      Etički elementi rada F. M. Dostojevskog ne mogu se zanemariti i jasno je da njegovi mnogobrojni iskazi o Jevrejima i drugim narodima uistinu deluju antisemitski i rasistički. Vredi, međutim, istaći činjenicu da poznatost „rasizma” dugujemo nacističkom istrebljenju Jevreja, što doprinosi osetljivosti teme čak i kada je reč o autorima koji su živeli daleko pre Drugog svetskog rata. Reč antisemitizam pojavila se prvi put u Nemačkoj 1880. godine, a vanrednu popularnost stiče širom Evrope krajem XIX i početkom XX veka. Formulisali su
ga intelektualci konzervativno-nostalgičnih pogleda, a „Jevrejin” je postao simbol svega što je najgore u Evropi nastaloj posle Francuske revolucije: premoći razuma nad verom, grada nad selom, novca nad fi zičkim radom, konkurencije nad hijerarhijom, apstraktnog radikalizma nad jednostavnim istinama, internacionalizma nad odanošću jednoj državi. Iako je reč rasa (race) poznata još od 1648. godine, rasizam je neologizam nastao u Francuskoj 1932. godine, dok je tek u drugoj polovini XX veka počeo nedvosmisleno da označava
teoriju o hijerarhiji rasa i verovanje da društveni status zavisi od rasnih osobina. U pitanju je, prema istraživanju Cvetana Todorova iz dragocene knjige Mi i drugi: francuska misao o ljudskoj raznolikost (1989, srpski prevod 1994), idejni pokret koji je nastao u Zapadnoj Evropi sredinom XVIII i okončao se sredinom XX veka – on bi se spretnije mogao označiti kao rasijalizam, kako bi se razlikovalo učenje od oblika ponašanja. U takvoj upotrebi posebno je značajna uzajamna povezanost fi zičkih, intelektualnih i moralnih karakteristika, jer se
rasna podela istovremeno javlja kao oblik kulturne podele, a pojedinčevo ponašanje u velikoj meri zavisi od rasno-kulturne grupe kojoj pripada, što se sve zajedno pokazuje kao navodno valjana osnova za raznovrsne oblike nacionalnih razlikovanja, karakterizacija i hijerarhizacija, jer upravo rasijalizam, kako pokazuje Todorov, paradoksalno počiva na verovanju u donošenje univerzalnih sudova, u jedinstvenu hijerarhiju vrednosti, odnosno u jedan okvir za procenjivanje na osnovu kojeg se mogu donositi univerzalni sudovi. Shodno
tome, utisak je, posle studije Mi i drugi, napisane desetak godina nakon Goldsteinove knjige, da bi Dostojevskog, bez obzira na oštrinu i neopravdanost njegovih stavova, trebalo svrstati u diskurzivni poredak „rasijalista”, a ne među rasiste u smislu koji ova reč zadobija nakon nacističkih zlodela u Drugom svetskom ratu i novijeg obelodanjivanja genocidnih aspekata evropskih kolonijalnih projekata koji su odneli milione života širom sveta.

      Na kraju se mora istaći da ova akribična, informativna i disciplinovana knjiga neće ukinuti važnu iluziju prve čitalačke noći koju nam, uprkos bibliotekama ispunjenim radovima o njima, dodeljuju veliki majstori. Ako, međutim, zastanemo kod pojedinih začuđujućih iskaza, poput Aljošinog „ne znam”, ona će nam biti valjan putokaz u njihovoj kontekstualizaciji. Putokaz, ne i put, jer polifoni fi kcionalni lavirint Dostojevskog ne poznaje lake ishode čitalačkih traganja.
izvor 

Gijom Apoliner, Pisma za Lu

Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.

Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.

“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.

Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, izraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.

Gi peva za Lu

Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom

Gijom Apoliner, poezija

Postoji...


Postoji brod koji je odneo ženu koji volim
Postoje na nebu šest duguljastih balona i kad
       padne noć reklo bi se da su gliste iz kojih
           će se roditi zvezde
Postoji jedna neprijatejlska podmornica koja ima
          nešto protivu moje ljubavi
Postoje hiljade malih jekli polomljenih parčadima granata oko mene
Postoji pešak koji prolazi oslepeo od otrovinih gasova
Postojimo i mi koji smo sve ištrpkali po
         iznutrici Ničea Getea i Kelna
Postojim i ja što čamim za jednim pismom koje je odocnilo
Postoje u mome portfelju više fotografija moje ljubljene
Postoje i zarobljenici koji prolaze zabrinuta lica
Postoji jedna baterija čija posluga trčkara oko topova
Postoji vojni poštar koji dolazi u kasu stazom
                     Usamljenog drveta
Postoji špijun koji vele luta ovuda nevidljiv
        kao horiznot kojim se nedostojno zaodenuo i
                                             u koji se stopio
Postoji uspravljeno kao krin poprsje moje ljubavi
Postoji jedan kapetan koji sa stpernjom čeka vesti
                                           TBŽ sa Atlantika
Postoje oko ponoći neki vojnici koji režu daske
                                       za mrtvačke kovčege
Postoje žene koje glasnim kricima traže žito
pred okrvavljenim Raspećem u Meksiku
Postoji Golfska struja koja je tako mlaka i tako blagotvorna
Postoji jedno groblje puno krstova na 5 kilometara
Postoje krstovi svuda i tu i tamo
Postoje berberske smokve na kaktusima u Alžiru
Postoje duge i gipke ruke moje ljubavi
Postoji jedna mastionica koju sam načionio od
                         čaure od 15 santimetara ali za koju nisu
dozvolili da se ispali
Postoji moje sedlo izloženo kiši
Postoje reke koje ne teku uzvodno
Postoji ljubav koja me blago zanosi
Postojao je i jedan Švaba zarobljenik koji je nosio
                        svoj mitraljez na leđima
Postoje ljudi na svetu koji nikada nisu bili u ratu
Postoje Indusi koji začuđeni gledaju polja
                         u Zapadnoj Evropi
Misle setno na svoja i pitaju se hoće li ih još kadgod videti
Jer daleko se otišlo u toku ovog rada u majstoriji
                       pretvaranja u nevidljivo





Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire)
Iz I večno ritam - Iz moderne francuske poezije, Narodna knjiga, Cetinje, 1955
Izbor i prevod: Nikola Trajković


ZONA

Naposletku umorom taj drevni svet te ovlada

Pastirko kulo Ajfelova jutros mostovi bleje kao stada

Dosta ti je življenja u grčkoj i rimskoj starini

Ovde ti se starinski čak i auto čini
Samo je vera još sasvim nova vera starostavna
Ko hangar aerodroma još je jednostavna

Samo tvoj duh u Evropi o hrišćanstvo ostareo nije
Najmoderniji Evropljanin vi ste papa Pije
A tebi kog prozori motre stid nikako ne da
Da u hram pođeš popu da te ispoveda
Kataloge čitaš i prospekte i oglase silno raspevane
Eto poezije jutros a proza iz novina kane
Tu su i knjižice petparačke prepune krimića
I hiljade naslova portreti velikana modernih plemića

Video sam jutros prekrasnu ulicu ime joj ne pamtim
Čistu doteranu kao trubu sunčanu što plamti
Kroz nju mnoštvo radnim danom četiri puta prođe
Lepe daktilografkinje radnici direktori poslovođe
Tu tri puta ujutro zapeva sirena
U podne zalaju zvona rasrđena
Natpisi što sa firmi i zidova sjaje
Pločice obaveštenja krešte nalik na papgaje
Volim draž te ulice industrijski život njen
Što vri među Ulicom Omon-Tjevil i Avenijom Tern

Evo sad mlade ulice dete si još zacelo
Mati te uvek oblači u plavo i belo
Veoma si pobožan i s Reneom Dalizom svojim prvim drugom
Uživaš u crkvenom obredu svečanom i dugom
Iz spavaonice se iskradate devet je sati plin plavi i trne
U kapeli koleža molite cele noći crne
Dok večna i divna dubina boje ametista
Uobličuje zanavek plamsavu slavu Hrista
To je lepi krin što od naše brige cveta
To je buktinja riđokosa što ne trne od vetra
To je bledi i rumeni sin majke uplakane
To je stablo kom molitve su grane
Za čast i za večnost to je dupla štaka
To je zvezda šestokraka
To je bog što petkom mre a nedeljom vaskrsava
To je Hrist što je u nebu od aviona brži
Svetski rekord u visini on još uvek drži

Zeno Hriste oka
Dvadeseta zena vekova on bogme zna šta čini
Taj vek u pticu pretvoren ko Isus leti ka visini
Đavoli ga iz ponora gledaju i bleje
Da on to oponaša Simona mudraca iz Judeje
Krešte Ti što svetove probijaš hej ti probisvete
Kraj lepog letača već anđeli lete
I prvom avionu ko pratnja s obe strane
Jure Ikar Ilija Enoh Aplonije iz Tijane
Katkad se razmiču da propuste one što ih uznosi sveta Euharistija
Srca sveštenička što se dižu sa hostijom sve čistija
Avion se spušta ne sklapajući krila
Nebesa se milionom lasta ispunila
Let orlova gavranova i sova kao strela zuji
Iz Afrike doleću flamingosi ibisi marabui
Ptica Rok kojoj pripovedači i pesnici šire slavu
Kruži držeći lobanju Adama u kandžama prvu glavu
Sa krikom orao krug vidika seče
Iz Amerike sićušni kolibri doleće
Jata vitkih pihija kineskih se roje
Jednokrili su a lete po dvoje
Tu je i golub duh uznesen svojim čistim žarom
Ptica-lira i paun sa okastom šarom
Feniks ta buktinja što rađa sebe samu
I za tren sve prekriva pepelom u plamu
I tri sirene sve tri divno raspevane
Iz opasnih tesnaca stižu nasmejane
I svi feniks orao i pihi iz kine
Žele pobratimstvo leteće mašine

Sad lutaš sam Parizom kroz gomilu što srlja
Stado se autobusa ričući kraj tebe kotrlja
Ljubavna teskoba stegla ti je grlo
Kao da nikad više nećeš biti voljen
Da živiš u starini pošao bi tad u kaluđere
Kad sebe u molitvi zateknete sram vas tada ždere
Rugaš se sebi i smeh ti pršti poput adske vatre
Iskre tvoga smeha kroz život ti se zlate
To je lepa slika iz muzejske tmine
Katkad pođeš da je vidiš iz blizine

Parizom danas hodaš žene su krvlju oblivene sve
To beše o da to zaboravim to beše čas kad lepota mre

Okružena ognjem odanosti Bogorodica me gledala u Žartru
Krv me iz vašeg Svetog Srca oblila na Monmartru
Slušanje reči blaženih i moja ljubav tamna
To je zlo od kog patim i bolest moja sramna
Ta slika zbog koje ti je život bez sna i zebe
To je ta slika što uvek promiče kraj tebe

Sad je evo pred tobom Sredozemno more
Limunova stabla cvatu i šumore
S dva druga iz Mentona i s jednim iz Nice
U strahu posmatraš na dnu hobotnice
Dok se voziš čamcem da te prođe želja
Ribe plove kroz alge ko slike Spasitelja
Sad si u bašti jedne krčme u okolini Praga
Na stolu je ruža u tebi sreća blaga
I umesto da pišeš tvoj pogled stalno beži
Tom kukcu što usnuo u srcu ruže leži

Prestravljen vidiš sebe na zidu Svetog Vida
Srcu ti zato dođe da od tuge rida
Sličan si Lazaru što od danjeg svetla pati ljuto
U jevrejskom kvartu kazaljke sata idu obrnuto
Tako isto i ti uzmičeš životom
Penjuć’ se na Hradčane a uveče potom
Slušaš Čehe gde se u krčmama pevajući smeju

Evo te među brdima bostana u Marseju

Evo te u Koblencu u hotelu „Kod džina“

Pod japanskom mušmulom sediš usred Rima

Evo te u Amsterdamu s jednom devojkom koju smatraš lepom mada je grdoba
Sa studentom iz Lajdena ona će se vezati do groba
Tu na latinskom Cubicula locanda sobe iznajmljuju ljudi
Sećam se toga tu sam proveo tri dana koliko i u Gudi

Evo te u Parizu gde ti sudija sprema sudbu gorku
I kao zločinac strpan si u ćorku

Putovanja radosna i bolna si znao
Pre ne otkri starost i život lažljiv zao
U dvadesetoj i tridesetoj nosio si ljubav kao breme
Kao ludak sam živeo i traćio vreme
Svoje ruke ne smeš da vidiš a ja bih da nižem naricaljke ljute
Nad tobom nad voljenom nad svim što užasnu te

Te emigrante gledaju suzne oči tvoje
Kako se s nadom mole dok žene decu doje
Stanicu Sen-Lazar mirisom pune svojim
Kao tri kralja veruju u zvezdu što ih vodi
I misle sve će biti o-ke iza okeana
Pa će se bogati vratiti jednog dana
Jedna porodica nosi crvenu perinu kao vi svoje srce
Ta perina i naši snovi isto su tako nestvarni
Poneki emigrant ostane ovde ne želi daleko
I nastani se u ulici Rozje ili Ekuf u ćumezu nekom
Viđao sam ih uveče izađu da se nadišu vazduha
I miču se sporo kao figure šaha
Najviše ima Jevreja žene im nose periku
I ostaju sedeći u dnu radnji blede i bez daha

Piješ jeftinu kafu pred šakom bara smradnog
U krugu sveta pijanog i jadnog

Noć je ti si u nekom velikom restoranu

Te žene nisu zle i dušu imaju brigom ophrvanu
I najružnija je nanela patnju svom draganu

Ona je sa Džersija kći jednog caje

Ruke joj nisam video no znam da su grube ispucale

Sažalim se silno nad ožiljcima na trbuhu njenom

Sad svoja usta unižavam s jednom jezivo nasmejanom ženom

Sam si jutro će da svane
Mlekadžije zveckaju kantama po ulicama
Noć se udaljava kao lepa meleskinja
To je lažljiva Ferdina ili Lea nerotkinja

I ti piješ taj alkohol što kao život vri
Tvoj život što kao rakiju ispijaš ga ti

U Otej peške na spavanje krećeš
Među svoje fetiše iz Okeanije i Gvineje
To su Hristosi drugog obličja što u drugu veru spada
To su lošiji Hristosi nekakvih tamnih nada

Zbogom zbogom

Sunce vrat presečen

Preveo sa francuskog Nikola Bertolino
Iz knjige Red i pustolovina, BIGZ, Beograd, 1974.








Dopisnica

Pišem ti dok sav šator spava
I letnji dan mre oko mene
Ko buket što se rasprskava
U nebu punom plave sene
Zaslepljujuća jedna salva
Još ne procveta a već vene


POVORKA

Ptico spokojna obrnutog leta ptico
Što se u vazduhu gnezdiš
Na međi gde naše tle već blista
Spusti drugi kapak zemlja te zasenjuje
Kad podigneš glavu

A i ja sam izbliza sumoran i taman
Magla neka što je evo zamračila svetiljke
Ruka neka što se iznenada postavi ispred očiju
Svod neki između vas i svih svetlosti
I udaljiću se ozaravajući se sred senki
I postrojenih očiju voljenih zvezda

Ptico spokojna obrnutog leta ptico
Što se u vazduhu gnezdiš
Na međi gde već blista moje sećanje
Spusti drugi kapak
Ni zbog neba ni zbog zemlje
Već zbog tog ognja duguljastog čija snaga će da raste
Tako da će jednog dana da postane jedina svetlost

Jednog dana
Jednog dana samoga sam sebe čekao
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
Da već jednom upoznam onoga koji jesam
Ja koji poznajem druge

Poznajem ih preko pet čula i još nekih
Dosta mi je da im vidim noge pa da mogu ponoviti te ljude na hiljade
Da im vidim panične noge ili samo jednu vlas
Ili jezik kad mi se hoće da se pravim lekar
Ili decu kad mi se hoće da se pravim prorok
Znam lađe brodovlasnika pero mojih kolega
Sitni novac slepih ruke nemih
Pa onda zbog rečnika a ne zbog rukopisa
Pismo neko kad ga pišu oni sa preko dvadeset godina
Dosta mi je da osetim miris njihovih crkvi
Miris reka u njihovim gradovima
Miris cveća u javnim parkovima
O Kornelije Agripa dosta bi mi bio miris nekog malog psa
Da tačno opišem tvoje sugrađane iz Kelna
Njihove kraljeve-mudrace i gomilu uršulinki
Što te nadahnu zabludom koja se tiče svih žena
Dosta mi je da okusim negovani lovor pa da volim ili ismevam
I da dotaknem odeću
Pa da ne bude sumnje je li neko zimogrozan
O ljudi koje poznajem
Dosta je da začujem zvuk njihovih koraka
Pa da zauvek pokažem pravac kojim su krenuli
Dosta mi je sviju njih da verujem u svoje pravo
Da vaskrsavam druge
Jednog dana samog sam sebe čekao
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
A lirskim jednim korakom prilazili su oni koje volim
Među kojima me nije bilo
Divovi prekriveni algama prolazili su u svojim gradovima
Ispod mora gde su same kule bile ostrva
I to more sa svetlinama svojih dubina
Teklo je krv mojih vena od njega mi srce tuče
Zatim na zemlju dođe hiljadu belih plemena
U kojima je svaki čovek imao ružu u ruci
A jezik što su ga stvarali putem
Naučih sa njihovih usta i još ga uvek govorim
Povorka je prolazila tražih u njoj svoje telo
Svi koji su pridolazili a nisu bili ja
Donosili su komad po komad mene
Gradili me malo pomalo kao što se diže kula
Narodi se nagomilali i pojavih se ja sam
Oblikovan od svih tela i od sviju ljudskih stvari

Vremena minula Preminuli Bogovi što me sačiniste
Živim samo u prolazu kao što prošli i vi ste
I odvraćajući oči od te buduće praznine
Vidim u sebi svu prošlost gde raste do veličine
Mrtve su samo stvari koje još i ne postoje
Kraj prošlosti svetlucave sutrašnjica je bez boje
I bezoblična postaje kad se nađe u blizini
Onog što savršeno predstavlja napor i posledicu u celini.

(Ivan V. Lalić)





Ciganka

Ciganka nama sad proriče
Dva puta puna pomrčine
Krenusmo mi nek život mine
I iz te tmine Nada niče

Opade perje ptice plave
I ljubav troma poput mečke
Po želji igra nam stojećke
Prosjaci ne znaju svoj Ave

Pakao čeka na uzdanje
Da ćemo uz put voleti se
Duše nam navode da misle
Na Cigankino predskazanje


Deveta tajna pesma

Obožavam tvoje runo koje je savrčeni trugao
Božanstva
Ja sam drvoseča jedinstvene prasume
O moj Eldorado
Ja sam jedina riba tvoga sladostrasnog okeana
Ti moja lepa sireno
Ja sam alpinista na tvojim snežnim planinama
O moji silno beli Alpi
Ja sam bozanski strelac tvojih tako lepih usta
O moj toliko dragi tobolče
I tegljač sam tvojih noćnih kosa
O lepa lađo u kanalu mojih poljubaca
I krinovi tvojih ruku zovu me znacima
O moja letnja bašto
Plodovi tvojih nedara sazrevaju za mene svoju milinu
O moj mirisni voćnjače
I podižem te o Madlena o lepotice na vrh sveta
Kao luču vaskolike svetlosti


Ima

Ima divnih malih mostova
I moje srce koje kuca za tebe
I jedna tužna žena na putu
I mala kuća usred vrta
A i šest vojnika koji se smeju ko ludi
I moje oči koje traže tvoj lik
Postoji jedan divni gaj na brdu
I jedan drugopozivac koji mokri kad prolazimo
A i jedan pesnik koji sanja malu Lu
A i mala divna Lu usred Pariza
I baterija topova u šumi
I pastir koji napasa svoje ovce
I moj život koji pripada tebi
Postoji moje stilo iz koga stalno kaplje mastilo
I zastor topola tanani tanani
I sav moj život koji je prohujao
A ima i tesnih ulica u Mantonu gde smo se voleli
I mala devojčica iz Sospela koja šiba svoje drugove
I kočijaski bič u mojoj zobnici
A i belgijski vagoni na pruzi
I moja ljubav
I sav moj život
O obožavam te

Ispahan

Za tvoje ruže
Prešao bih
I mnogo mnogo duži put
Tvoje sunce nije ono
Što inače svuda blista
I tvoja muzika koja se natpeva sa zorom
Od sada je za mene
Merilo umetnosti
Po sećanju na nju
Ja ću ceniti
Svoje stihove
Plastičnu umetnost
I tebe samu
Obožavano lice
Ispahan jutarnjom muzikom
Budi miris ruža svojih vrtova
Namirisao sam svoju dušu
Ružama
Za čitav svoj život
Sivi Ispahane
Plavi porculane
Kao da su te načinili
Od parčadi neba i zemlje
Ostavivši u sredini
Veliki prodor svetlosti
To
Četvrtasto polje
Megdan
Šaha
Suviše velikog za suviše mali broj
Sitnih magarića koji podskakuju
I koji znaju tako lepo
Da njaču gledajući
Rumenu bradu obojenu kanom
Sunca koje podseća
Na mlade bradate trgovce
Zaklonjene svojim belim suncobranima
Ovde sam brat topola
Upoznajte lepe topole sa sinovima Evrope
O vi drhtava braćo koja se molite u Aziji
Jedan prolaznik zgrčen kao rog u antilope
Fonograf
Svračje noge
Mala daščara


Lula

Staza je što do zvezda vodi
Čista ni senčena ni svetla
Hodah no nigde ni pokreta
Što tome Mlečnom Putu škodi

Često zbog pertle na sandali
Ili zbog zemnog cveta nekog
Od smisla zvezdanog daleko
Moji bi saputnici stali

A stada porfirogeneta
Klečahu kao bezazleni
Hor od svetaca i poeta

Što su u svodu izgubljeni
No sova beše vodič meni
I ja sam bio nepokretan


Lovački rogovi

Naša priča otmena je i tragična
Nalik na masku tiranina
Ni drama drska ul‘ magična
Ni detalj ravnodušnog čina
Ne čini da je patetična

I Tomas de Kvinsi pun dima
Opijuma otrova slasti nevine
Jadnicu Anu pohodi u snima
Minimo, minimo jer sve mine
Vraćaću pogled osvrtima

Ko zvuk rogova spomen pline
Umire među vetrovima.


Ljubavna pisma

Evo kako je postala simfonijska pesma ljubavi
Pre svega tu je ljubavna pesma iz davnina
Šum žarkih poljubaca slavnih ljubavnika
Ljubavni krici smrtnica silovanih od bogova
Muški znaci junaka iz bajki uzdignuti kao oruđa protivavionska
Jazonov dragoceni urlik
Labudova smrtna pesma
I pobednička himna koju su prvi sunčani zraci
naterali nepokolebljivog Memnona da peva
I krik Sabinjanki u času njihove otmice
A takođe i ljubavni krici lavova u džunglama
Potmuli šum sokova koji se penju u tropskim biljkama
Grmljavina artiljerija koje izvršavaju strašnu ljubav naroda
Talasi morski u kojima se rađa život i lepota
To je pesma sve ljubavi sveta


Ljubav, prezir i nadanje

Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo – jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće


Mesečina

Sladunjavi mesec sa usnama ludaka
I voćnjaci i sela pohlepni su noćas
Dok zvezde blistaju kao hitre pčele
Svetlonosnim medom koji kaplje s grana
Jer eto sve je slatko što pada sa neba
I svaki zrak mesečev je kap meda
A ja skriven shvatam preslatku pustolovinu
U strahu od strele te pčele Zornjače
Koja mi stavlja u ruke varljive zrake
A mesečev med uzima od ruže vetrova


Most Mirabo

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Protiču dani protiču vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Marizibil

Ona po kelnskim ulicama
Čim padne noćni mrak tumara
Svima na meti ljupkost sama
Pa klonula od trotoara
Loče po slepim pivnicama

Osudila se na put zao
Radi makroa rumenoga
Što uvek mirisaše kao
Beli luk On iz šangajskoga
Bordela nju je izvukao

Znam mnoge ljude što svom žiću
Jednaki nisu ni dorasli
Klecaju slični mrtvom lišću
Oči im oganj loše zgasli
Srca im se ko vrata miču


Nađeni uvojak

U sećanju mu opet sjaše
Uvojak kose tamnozlatne
Da li još uvek pamtiš naše
Sudbine dve neverovatne

Otej Monmartr i sva ona
Na bulevaru mesta draga
Sećam se dana šapnu ona
Kad pređoh preko tvoga praga

Tu padoše ko neka jesen
Sećanja moga tamne vlasi
Naš udes kojim si zanesen
Stapa se s danom što se gasi


Predosećanje Amerike

Dete moje
Kad bi krenuli u Ameriku o kojoj uvek sanjam
Presekli bismo prvo brodom more Antila
Praćeni stalno oblakom letećih riba
Čija perja trepere od svetlosti
A zatim bismo išli rekom Amazona
Od ostrva do ostrva tražeći njenu vilu
Prodrećemo u ogromne baruštine
U kojima su čitave šume potopljene
Pozdravljamo vas ogromne zmije
I stupamo u carstvo gmizavaca
Guska gače va va majmuni krešte i ptice kriču
A talasi sa Prororoke
Ogromnu plimu prave na ušću reke
Božanstvo tog prostranstva
Andi i pampasi
U mojim grudima danas
Samo su biljno zeleno more
Milioni plavih velikih ovaca
Propinju se među sobom
Kondori nadleću snegove Kordiljera
O kolibice naše ovdašnje
Nasi zmijinjaci bedni
Šta bi o tome rekao rat nedavni


Polazak

I bleda im behu lica
I jecaji njini slomljeni i meni

Kao sneg prozračnih i sjajnih latica
Il‘ ko poljupci mi po ruci ti vreli
Listovi padahu žuti žuti sveli.



Senka

Evo nas ponovo pored mene
Uspomene na drugove pale u ratu
Maslino vremena
Uspomene koje postajete sve jedna
Kao što sto kožica prave samo jednu bundu
Kao što hiljade dana daju samo jednu vest u novinama
Neopipljiva i tamna providnosti
Koja ste postali promenljivi oblik moje senke
Kao Indijanac u zasedi za večnost


Tuga jedne zvezde

Lepa je Minerva moje glave čedo
Krvava mi zvezda večnu krunu pruža
Dno je razum a vrh nebo nepregledno
Glavi gde Boginjo dugo se oružaš

I stoga ja znadem gora zla zacelo
Od te skoro kobne rupe ozvezdane
No nesreća tajna mog bunila vrelo
Veća je od sviju što ih duše hrane

U meni je žarka patnja slična zvezdi
Kao što u svicu gori plamno telo
Ko vojničko srce što Francusku gnezdi
Ko polen mirisni u ljiljanu belom



Veze

Strune sačinjene od jauka
Brujanja zvona kroz Evropu
Obešenih vekova
O vi šine sto čvrsto vežete narode
Svega nas je dvojica ili trojica ljudi
Oslobođenih od svih veza
Pružimo jedni drugima ruku
Žestoka kiša koja raščešljava zanosne
Te žice
Žice izatkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci – prvosveštenici
Svi zaljubljeni koje je samo jedna veza vezala
Od drugih veza najtanja
Beli zraci svetlosti
Veze i Savezi
Ovo pišem samo zato da vas oduševim
O čula o čula draga
Neprijatelji uspomene
Neprijatelji želje
Neprijatelji željenja
Neprijatelji suza
Neprijatelji svega što još volim

Savremenici budućnosti : Herbert Dž. Vels

Milan M. Ćirković 

Herbert Džordž Vels rodio se 1866, deset godina nakon Nikole Tesle, a umro je tri godine docnije (1946). Ova dva čoveka nisu bila samo gotovo potpuni savremenici, već su delili i nešto daleko više od toga: sklonost ka racionalnoj spekulaciji i nešto što bi se moglo nazvati kosmičkom vizijom budućnosti čovečanstva. Zajedno sa njima, u istom periodu, kao možda nikada pre ni kasnije, delovali su drugi veliki vizionari, poput Nikolaja Fjodorova, Džona B. S. Holdejna, Džulijana Hakslija, Konstantina Ciolkovskog, Olafa Stejpldona i drugih. Velsov primer je naročito instruktivan jer pokazuje da, nasuprot naivnim očekivanjima, vizionar ne mora nužno imati optimističnu viziju. Ono što je ključno jeste okrenutost ka budućnosti, ispitivanje svih dugoročnih posledica ljudskih akcija, odsustvo straha pred velikim prostranstvima kosmosa i budućeg vremena. Legendarni početak Rata svetova (setimo se zastrašujuće upečatljive naracije Ričarda Bartona u mjuzikl verziji Džefa Vejna sa kraja 1970-tih!) predstavlja svojevrsni manifest te šire, kosmičke perspektive:

Niko ne bi poverovao, u poslednjim godinama 19. veka, da sve ljudske delatnosti pažljivo posmatraju i analiziraju inteligencije veće od ljudskih, a ipak podjednako smrtne; niko ne bi poverovao da su ljudi, dok se kreću unaokolo svojim poslovima, proučavani isto tako pažljivo kao što čovek mikroskopom proučava prolazna bića koja se se kreću i množe u kapi vode.

Vels je najčešće poznat kao jedan od otaca naučnofantastične književnosti, sa takvim ključnim romanima kao što su Vremenska mašina (1895), Nevidljivi čovek (1897) i Rat svetova (1898), ali njegov ukupni opus iznosi preko stotinu knjiga, od kojih je oko pedeset romana. Vels je rođen 21. septembra 1866. godine u Bromliju, malom mestu u engleskoj provinciji Kent. Njegov otac bio je vlasnik male trgovine i profesionalni igrač kriketa sve dok nije doživeo težu povredu noge. Još u ranom detinjstvu, mladi Herbert Džordž je razvio strast prema književnosti. Njegova majka radila je povremeno kao spremačica na obližnjem imanju Upark, i dečak je tada krišom čitao knjige u tamošnjoj biblioteci. Kada je posao njegovog oca propao, Vels je jedno vreme radio kao pripravnik kod lokalnog trgovca tekstilom. Godine između 1880. i 1883. proveo je u Vindzoru i Sautsiju i kasnije ih je opisao detaljno u romanu Kips (1905). U toj priči, protagonistu Artura Kips podižu tetka i teča, i on takođe radi kao pomoćnik trgovca tekstilom. Nakon što saznaje da je dobio bogato nasledstvo, Kips ulazi u društvo viktorijanske gornje klase, koje Vels opisuje uz oštru društvenu kritiku.

1883. godine upisao se u Filološku školu Midhurst u zapadnom Saseksu. Dobio je stipendiju da pohađa Normal School of Science (danas deo Imperijal Koledža) u Londonu i tamo je studirao biologiju kod slavnog Tomasa Henrija Hakslija, Darvinovog prijatelja i učenika. Međutim, njegov interes za formalno školovanje, koji nikad nije bio veliki, postepeno je kopnio i 1887. godine on je napustio studiranje bez diplome. Zatim je radio kao učitelj u privatnim školama, a 1890. je ipak diplomirao. Sledeće godine je našao stalno prebivalište u Londonu, oženio se svojom rođakom Izabelom Meri Vels i jedno vreme radio kao nastavnik dopisnih kurseva. Od 1893. godine posvećuje se isključivo pisanju.

Kao romanopisac, Vels se pojavljuje na sceni sa fascinantnom Vremenskom mašinom, jednim od prvih naučnofantastičnih romana u istoriji, u isti mah i snažnom satirom britanskih klasnih podela. Narator je mladić koji sa svojim prijateljima razmatra teorije putovanja kroz vreme na večeri kod naučnika poznatog samo kao Vremenski putnik. Nedelju dana docnije njihov domaćin nestaje, a potom se vraća sa neverovatnom pričom - upravo se vratio iz 802701. godine hrišćanske ere! Tamo je pronašao dve vrste ljudskih potomaka: male i slabe Eloe, koji žive u naizgled rajskom vrtu na ponovo zelenoj Zemlji, i Morloke, bestijalna stvorenja koja žive u podzemlju, upravljaju tajanstvenim mašinama i hrane se Eloima. Među Eloima Vremenski putnik nalazi lepu prijateljicu Vinu, ali nakon što ona gine u noćnom okršaju sa Morlocima, on beži u još dalju budućnost, gde sreće neobična rakolika bića i životinje nalik na ogromne bele leptirove koji vladaju planetom na kojoj je nestalo ljudi. Još dalje u budućnost, trideset miliona godina od danas, Sunce je postalo crveni džin (ovde Vels zapanjujuće anticipira neke od ideja stelarne evolucije koje su postale razjašnjene tek decenijama kasnije), i poslednji stanovnici sumračne obale crvenkastog mora su lišajevi i spora bića sa pipcima.

                                                           "Arhetipski" vremeplov


Prestravljen, vraća se u sadašnjost, donevši sa sobom poklon od Vine - cvet koji će iznići iz tla tek kroz više od osam stotina milenijuma! Realistična atmosfera čitave priče - koja je zadržala popularnost i svežinu do današnjeg dana, o čemu svedoči brojni pastiši, "nastavci" i podražavanja - između ostalog postignuta je majstorskom manipulacijom detaljima. Ideje o vremenu kao četvrtoj dimenziji koje leže u pozadini cele priče su zapanjujuće slične onima proisteklim iz Ajnštajnove teorije relativnosti koja se pojavila... tek deset godina kasnije (1905)!
Nakon Vremenske mašine, Vels je objavio još jedan fantastični roman sa dubokom filozofskom premisom, Ostrvo doktora Moroa (1896), u kome jedan od prvih arhetipalnih ludih naučnika transformiše životinje u ljudska ili polu-ljudska bića. U centru naracije romana - koji u vreme današnjih debata oko bioetike ponovo dobija na aktuelnosti! - koja se odvija kroz flešbekove je čovek po imenu Prendik koji zajedno sa jednim biologom putuje na udaljeno ostrvo koje kontroliše dr Moro, nekada slavni hirurg, koji je nakon skandala pre mnogo godina nestao iz vidokruga javnosti. Ispostavlja se da je u svojim ne-etičkim eksperimentima on uspeo da životinjama podari neke ljudske osobine i kreira "zveri-ljude". Dok je gospodar ostrva u životu, i zveri-ljudi su miroljubivi i sve izgleda normalno; međutim, do haosa nastaje kada puma-žena ubija dr Moroa. Nakon dramatičnih avantura, Prendik uspeva da pobegne sa ostrva i vrati se u London. Međutim, suštinsko ontološko pitanje "šta je ljudsko?" ostaje otvoreno, i on priču završava sledećim rezigniranim rečima: "Čak i tada izgledalo mi je da ni ja, takođe, nisam razumno biće, već samo životinja mučena nekim neobičnim moždanim sindromom koji ga tera da luta unaokolo, poput ovce pogođene brljavošću." Vels, koji je bio darvinista, ne podsmeva se u ovom delu evoluciji - kako se ponekad pogrešno tumači - već parodira nekritičke optimiste poput Herberta Spensera koji su učili da je progres neminovan i da svaka vrsta istraživanja ne možeda ne bude na dobro čovečanstva. U višestrukim filmskim verzijama, demonski lik dr Moroa inspirisao je takve džinove glume poput Čarlsa Lotona, Berta Lankastera i Marlona Brandoa.

                                         Jedna od skica "kanala" na Marsu

Nevidljivi čovek je faustovska priča o naučniku koji remeti prirodu u potrazi za nadljuskim moćima, dok je Rat svetova prvo u mnogobrojnom nizu umetničkih dela koja će se u potonjim decenijama baviti invazijom sa Marsa. Velsov roman se pojavio u doba kada je Skjaparelijevo otkriće marsovskih "kanala" (za koje će se mnogo kasnije ispostaviti da su optička varka) raspalilo spekulacije o inteligentnom životu na "crvenoj planeti". Knjiga Persivala Lovela Mars (objavljena 1895) široko je popularizovala ovu ideju; jedan od primeraka sa toplom Lovelovom posvetom nalazi se u Teslinoj zaostavštini, danas u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Velikan elektrotehnike iz Smiljana bio je veliki pobornik nastanjenosti drugih planeta i prvi je sugerisao neke od metoda za komunikaciju sa njima koje će više od pola veka kasnije prihvatiti pioniri projekta "Ozma" i savremenih SETI projekata. U tom istorijskom i kulturnom kontekstu Velsov roman ne iznenađuje scenografijom, već pre svega naturalističkim i distopijskim sižeom: umesto miroljubive komunikacije posredi je brutalna međuplanetska invazija. Velsov narator je neimenovani novinar i pisac koji nam govori o dramatičnim događajima od pre šest godina. Cilindri sa Marsa se spuštaju u blizini Londona i drugih svetskih gradova i osvajači otpočinju masakr Zemljana korišćenjem svoje nadmoćne tehnologije, "zraka smrti" i superiornih bojnih otrova ("crnog dima").

                                                                   klasično pulp izdanje


Panika se širi, London je evakuisan, izgleda da za ljude nema nikakve nade. Međutim, ironično, Marsovce su porazila "najsitnija bića koje je Božja mudrost stavila na ovu planetu" - bakterije protiv kojih njihovih tuđinski organizmi nisu imali nikakav imunitet. Zemlja je spasena, ali pripovedač naglašava da to nije kraj priče, pošto marsovska pretnja i dalje postoji, a svemir je - opsesivni lajtmotiv u Velsovim delima, aktuelniji danas no ikad ranije - opasniji i rizičniji nego što nam se to, ušuškanim u našu svakodnevnu životnu rutinu, obično čini.

Prvi ljudi na Mesecu (1901) bio je još jedan proročki roman sa temom kosmičkog leta, dok je Rat u vazduhu (1908) ponudio, za svoje doba sasvim neočekivanu, elaboraciju značaja avijacije u toku veka koji je tek otpočinjao. Iako su Velsovi romani ove rane, naučnofantastične faze njegovog stvaralaštva zadržali svoju popularnost i rado su čitani i danas kao zabavno štivo, ono što se vrlo često previđa jeste njihova ogromna uloga u podsticanju samog razmišljanja o budućnosti, u čemu je Velsov pionirski rad uveliko nastavio i proširio njegov savremenik, Olaf Stejpldon.

Pojava romana Kips (1905) je ojačala njegovu reputaciju kao socijalnog kritičara. Uz književna dela, Vels je u prvoj deceniji 20. veka objavio i nekoliko kritičkih rasprava u kojima je napadao viktorijanske norme i društvene standarde svog doba, među kojima su Predviđanja (1901), Čovečanstvo u nastajanju (1903) i Moderna utopija (1905). U Istoriji gospodina Polija (1909) Vels se vraća nestaloj prošlosti Engleske.

Strasna briga za svoje bližnje i dobrobit društva navela je Velsa da se 1903. pridruži socijalističkom Fabijanskom društvu u Londonu. Fabijanci su se zalagali za pravednije društvo koje bi se postiglo planskim sistemom reformi. Vels nije nikada verovao u marksističke ideje klasne borbe i komunizma (između ostalog, napisao je čuvene reči: "Za stvar socijalizma bilo bi najbolje da se Karl Marks nikad nije ni rodio."), te je o njima napisao jednu od nažalost nedovoljno poznatih antiutopija, Kada se spavač probudi (1899). U ovoj neobičnoj knjizi, organizator revolucije, Ostrog, uzvikuje: "Morate prihvatiti činjenice, a ovo su činjenice. Svet za rulju! Rulja mora vladati! Čak i u vašim danima ovo verovanje je bilo ispitivano i osuđivano. Danas ono ima samo jednog vernika - mnogostrukog, mada priglupog - Rulju na ulicama."

Vels je brzo došao u sukob sa vođama Fabijanskog društva, između ostalog i sa Džordžom Bernardom Šoom. Ovo iskustvo bilo je osnova za njegov roman Novi Makijaveli (objavljen 1911), u kome se nalaze portreti mnogih istaknutih Fabijanaca. Na početku Velikog rata, 1914. godine, Vels je imao strasnu ljubavnu aferu sa tada još nepoznatom mladom novinarkom Rebekom Vest, koja je od njega bila mlađa 26 godina. Vest i Vels su se međusobno nazivali "panter" i "jaguar". Njihov vanbračni sin Entoni Vest je kasnije pisao o tom dramatičnom odnosu dvoje intelektualnih džinova svog doba u knjizi Aspekti života (1984).

Jedna od najneobičnijih epizoda u čitavoj istoriji književnosti i njenih odnosa sa stvarnošću odigrala se iste te 1914. godine kada je Vels objavio knjigu Oslobođeni svet, u kojoj je, dvadeset godina pre nego što je postala teorijska mogućnost, a trideset godina pre praktične realizacije, predvideo nuklearnu lančanu reakciju i proizvodnju nuklearnog oružja! Ovaj zapanjujući proročki uzlet imao je definitivnog uticaja na stvarni tok istorije fizike. Kako beleži slavni fizičar Leo Silard, madjarski izbeglica koji je bio prvi čovek na planeti koji je dokazao (a potom i patentirao) mogućnost lančane reakcije fisije, kada mu se ta ideja rodila u glavi prilikom prelaska ulice u Londonu 1933. godine, prva misao bila mu je "Herbert Džordž Vels je bio u pravu!" Bio je to jedan od onih retkih trenutka skrivene drame, kada se svetovi fikcije i realnosti prožimaju i mešaju. Rečima samog Velsa u Oslobođenom svetu: "Ništa nije moglo biti očiglednije ljudima ranog dvadesetog veka od brzine sa kojom je ratovanje postajalo nemoguće. A oni to ipak nisu uočili. Oni to nisu uočili sve dok atomske bombe nisu počele eksplodiraju u njihovim nespretnim rukama."

Nakon I svetskog rata Vels je objavio nekoliko dokumentarnih i monografskih dela, među kojima su najznačajnija Skica istorije (1920), Nauka o životu (1929-39), napisana zajedno sa svojim sinom Džordžom Filipom Velsom i ser Džulijanom Hakslijem, te Eksperiment u autobiografiji (1934). U to doba Vels je već stekao svetski status jednog od najuglednijih intelektualaca i savesti čovečanstva, što ga nije sprečavalo da i dalje radi sa nesmanjenom energijom. Od samog početka ideje Društva naroda, Vels je postao član Istraživačke komisije Društva i objavio je nekoliko knjiga o uređenju i poboljšanju te prve svetske organizacije. Kako piše u svojoj autobiografiji, još oko 1900. godine postao je uveren da je stvaranje globalne, svetske države ne samo neminovno, već i jedini način za dugoročni opstanak čovečanstva, pouka koja se i danas mora uvek iznova objašnjavati i obrazlagati. Interesantno je da je iako demokratski socijalista u praktičnoj politici, Vels odbijao primenu demokratskog principa na buduću svetsku državu i insistirao da se zbog ogromne kompleksnosti takvog sistema mora uspostaviti neka vrsta meritokratije (vladavine najsposobnijih). Uspon militarizma na istoku i zapadu tokom I svetskog rata i docnije bio je za njega duboko odvratna pojava. "Vojni um je po nužnosti inferioran i nemaštovit um," napisao je u Skici istorije (1920). "Nijedan čovek visokih intelektualnih kvaliteta neće se voljno odreći svojih talenata u takvoj profesiji."

Iako je Vels imao mnogo rezervi prema sovjetskom sistemu, on je razumeo opšte ciljeve Ruske revolucije i 1920. godine imao je prilično prijateljski sastanak sa Lenjinom. U ranim 1920-tim godinama Vels je bio laburistički kandidat na izborima za britanski Parlament. Između 1924. i 1933. godine Vels je uglavnom živeo u Francuskoj. Od 1934. godine, pa do svoje smrti, 1946. godine bio je predsednik svetskog PEN centra; već prve godine svog mandata predsedavao je izbacivanjem nemačkog PEN-a iz svetske organizacije, zbog pokoravanja nemačkog PEN centra rasističkim zakonima svoje zemlje. Zanimljivo je da se 1934. godine sastao i sa Staljinom (što ga je konačno lišilo svih iluzija u vezi sa sovjetskim totalitarizmom) i sa Ruzveltom, pokušavajući da ih ubedi u neke od svojih ideja u vezi miroljubive budućnosti čovečanstva. Kao ishod tih razgovora postao je potpuno ubeđen da evropska levica nema šta da očekuje od Sovjetskog saveza i ne sme praviti nikakve kompromise sa komunizmom, te da najbolja nada za budućnost čovečanstva leži u Sjedinjenim Američkim Državama. U Svetom teroru (1939) Vels je dao pionirsku studiju psihološkog razvitka modernih diktatora, oličenih u karijerama Staljina, Hitlera i Musolinija.

Slavna radiodrama mladog Orsona Velsa, zasnovana na Ratu svetova, uzrokovala je 30. oktobra 1938. godine paniku širom istočnih delova SAD. U Njuarku, Nju Džersi, svi stanovnici čitavog bloka zgrada pobegli su iz svojih kuća sa vlažnim peškirima oko glava, a u Harlemu je cela kongregacija održala svečanu misu za kraj sveta i spasenje od marsovskih osvajača. Veoma je zanimljiva reakcija samog Orsona na ovaj šou koji oličava susret dvojice tako različitih genija. On ga je prvo smatrao glupavim i naivnim, ali je docnije bio duboko uzdrman činjenicama o panici koju je emitovanje radiodrame izazvalo i izjavio je da mu više nikad ne bi palo na pamet da to ponovi. Herbert Džordž isprva nije bio nimalo oduševljen celim događajem. Sreo je mladog režisera 1940. godine na radio stanici u San Antoniju, ali do tog vremena je njegov stav prema celoj aferi do te mere omekšao, da je iskoristio tu i naredne prilike da reklamira Orsonov sledeći film. I nema sumnje da je dobro učinio, s obzirom da je naslov u pitanju bio Građanin Kejn.

                                                           Tipičan Warhammer 40k set

Malo ljudi zna da je Vels izumitelj jedne od najpopularnijih zabava za mlade (i ne tako mlade): strateških društvenih igara sa minijaturama. Milioni ljubitelja igara poput Warhammer 40.000 ili De Bellis Antiquitatis koji svakodnevno povlače raznolike minijaturne figurice po najrazličitijim tablama i terenima širom sveta (a u poslednje vreme i njihove virtuelne verzije na računaru), često ne znaju da je Vels začeo ovaj žanr sa svojom knjigom Igre na podlozi iz 1911. godine, nakon koje je napisao i Male ratove (1913), posvećene daljoj razradi ove vrste društvenih igara. Posredno, i role-playing games kao srodan žanr su se kasnije pojavile kao potomak Velsovih ideja.
Vels je preživeo II svetski rat u svojoj kući koja je gledala na Ridžents Park, jedan od najslavnijih londonskih parkova, odbijajući da ga zastrašujuće nemačko noćno bombardovanje otera iz Londona. Njegova poslednja knjiga, Um na kraju svoje uzice (1945) takođe se bavi budućim perspektivama čovečanstva, sa znatno pesimističkijim tonovima. U njoj on elaborira čuveni stav koji je izneo još u Skici istorije: "Ljudska istorija sve više postaje trka između obrazovanja i katastrofe." Na svoju sreću, nije doživeo hladni rat i savremene pretnje globalnim katastrofama i egzistencijalnim rizicima, čiji antropogeni deo nesumnjivo ima duboke veze sa opštim nedovoljnim obrazovanjem većine ljudskih bića.

Herbert Džordž Vels je preminuo u Londonu 13. avgusta 1946. godine. Po mnogo čemu, iako je sećanje na njegovu ličnost danas nažalost prilično bledo, njegovo delo je življe nego ikada ranije, a kako se čovečanstvo bude suočavalo sa katastrofičkim izazovima trećeg milenijuma biće po svemu sudeći sve aktuelnije.

izvor