Slimani Lejla, Uspavanka, 6 deo)

    Sutradan ujutro Louise ne može ustati. Cele je noći imala temperaturu, tako visoku da je cvokotala. Grlo joj je natečeno i puno afti. Čini joj se da ni slinu ne može gutati. Jedva da je 7 i 30 kad zazvoni telefon. Louise se ne javlja. A vidi Myriamino ime na ekranu. Otvara oči, pruža ruku prema telefonu i prekida zvonjavu. Zariva lice u jastuk.
Telefon ponovno zvoni.
         Ovoga puta Myriam ostavlja poruku. „Dobar dan, Louise, nadam se da ste dobro. Evo, skoro je 8 sati. Mila se sinoć razbolela, ima temperaturu. Ja imam jedan vrlo važan slučaj, spomenula sam vam da danas imam završnu reč. Nadam se da je s vama sve u redu, da se ništa nije dogodilo. Nazovite me čim dobijete poruku. Čekamo vas.
      “ Louise baca telefon pod noge. Omata se u pokrivač. Pokušava zaboraviti da je žedna i da mora ići mokriti. Ali ne želi se pomaknuti. Krevet je približila zidu, što bliže radijatoru koji slabo greje. Leži tako da joj nos gotovo dodiruje prozorsko staklo. Gleda gola stabla u ulici i ne pronalazi više nikakav izlaz. Na neki čudan način sigurna je da je svaka borba uzaludna. I da jedino može ostati pasivna, prepustiti se i plutati, pustiti da je sve ponese i preplavi. Sinoć je skupila sve koverte. Otvorila ih je i razderala, jednu po jednu. Komadiće je bacila u sudoper i otvorila slavinu. Gledala je kako se gadna smesa od mokrih papirića rastvara pod mlazom vrele vode. Telefon je zvonio i zvonio. Louise je mobilni nagurala iza jastučića, ali od prodorne zvonjave više ne može zaspati.
    Myriam hoda tamo-amo po stanu, izbezumljena, advokatska odora prebačena je preko prugastog naslonjača. „Ona više neće doći“, kaže Paulu. „Ne bi bilo prvi put da dadilja samo tako nestane preko noći. Čula sam puno takvih priča.“
         Ponovno naziva Louise, koja joj se ne javlja, pa Myriam uopšte ne zna šta joj je činiti. Istresa se na Paula. Optužuje ga da je bio grub, da se prema Louise poneo kao prema nekakvoj služavki. „Ponizili smo je“, zaključuje.
          Paul je pokušava urazumiti. Možda je Louise u nekoj neprilici, sigurno joj se nešto dogodilo. Nikad ih ona ne bi napustila tek tako, bez objašnjenja. Tako je privržena deci da ne bi mogla otići bez pozdrava. „Umesto da smišljaš sulude scenarije, trebala bi potražiti njenu adresu. Pogledaj na ugovoru. Ako se ne javi za sat vremena, idem do nje.“
         Telefon zazvoni u trenutku dok Myriam čuči i prekopava po ladicama. Jedva čujnim glasom Louise se ispričava. Tako joj je loše da nije mogla ustati iz kreveta. Zaspala je pred jutro i nije čula telefon. Ponavlja bar deset puta: „Žao mi je.“ Myriam je zatečena ovako jednostavnim objašnjenjem. Malo ju je sram da uopšte nije na to pomislila, da bi najobičniji zdravstveni problem mogao biti razlog. Kao da je Louise neslomljiva i kao da joj telo ne mogu shrvati umor i bolest. „Razumem“, odgovara Myriam. „Odmorite se, mi ćemo se snaći.“
Paul i Myriam nazivaju prijatelje, kolege, rodbinu. Neko im na kraju daje broj neke studentice „koja može uskočiti“ i koja nasreću pristaje odmah doći. Devojka, zgodna dvadesetogodišnja plavuša, ne uleva Myriam poverenje. Ušavši u stan, polako skida čizme na visoku petu. Myriam primećuje groznu tetovažu na vratu. Na sve njene upute devojka odgovara s „Da“, premda se ne bi reklo da razume, kao da se samo želi rešiti živčane i dosadne gospođe. Previše glumata dok se obraća Mili koja dremucka na kauču. Oponaša majčinsku zabrinutost, a i sama je još uvek diete.
        No tek naveče, kad se vrati s posla, Myriam je u šoku. Stan je u stravičnom neredu. Posvuda po dnevnom boravku razbacane su igračke. Prljavo posuđe samo je ubačeno u sudoper. Na stoliću ima stvrdnutog pirea od mrkve. Devojka ustaje, s olakšanjem  koji se oslobodio tesne ćelije. Uzima novac i odmah izleće kroz vrata s mobilnim u ruci. Myriam će posle na balkonu pronaći desetak opušaka smotanih cigareta, a u dečjoj sobi sladoled od čokolade koji se rastopio i oštetio boju na plavoj komodi.
.......

          Louise tri dana provodi u bunilu. Ne zapada u san nego u nekakvu neprirodnu letargiju, koja joj smućuje misli i od koje se oseća još gore. Noću joj utrobu razdire nijemi krik. Košulja joj se lepi o telo, škrguće zubima, napravila je udubinu u madracu. Oseća kao da joj lice pritišće peta čizme, da su joj usta puna zemlje. Kukovi joj podrhtavaju kao rep punoglavca. Posve je iscrpljena. Budi se samo kad treba piti i otići u zahod, pa se vraća u svoj zaklon.
          Iz sna izranja kao iz dubina, kao kad zaronimo preduboko pa nam ponestaje kisika, a voda oko nas je crna lepljiva magma i molimo se da samo još imamo dovoljno zraka, dovoljno snage da dohvatimo površinu i požudno udahnemo.
       U mali notes na cvetiće zapisala je termin koji je upotrebio lekar u bolnici Henri-Mondor. „Psihotična melankolija“. Louise se to svidelo i u njenu se tugu u trenu uvukao tračak poezije, mogućnost bega od ružne stvarnosti. Zabeležila je naziv svojim neobičnim rukopisom, neravnim velikim slovima snažno utisnutima u papir. Reči na listovima malog notesa nalik su klimavim drvenim zdanjima koje Adam gradi samo zato da bi s veseljem promatrao kako se ruše.
         Prvi put Louise pomišlja na starost. Na telo koje polako posustaje, na kretnje od kojih bol seva duboko u kosti. Na troškove lečenja koji rastu. Tu je i strah od nemoćne starosti, u krevetu, u bolesti, u stanu s prljavim prozorima. To se pretvorilo u opsesiju. Mrzi ovaj prostor. Opseda je vonj plesni koji se širi iz tuš- kabine. Oseća ga i u ustima. Svi uglovi, sve pukotine pune su mahovinaste plesni, uzalud je pomamno riba, ona preko noći opet izbija, u još debljem sloju.
U njoj buja mržnja. Mržnja koja je u sukobu s njenom poletnom uslužnošću i detinjastim optimizmom. Mržnja koja je sve izmešala. Louise je progutao mračan i zbrkan san. Progoni je osećaj da je i videla i čula previše toga iz tuđe intime, na kakvu ona nikad nije imala pravo. Ona nikad nije imala vlastitu sobu.
       Nakon dve strahotne noći oseća se spremnom za povratak na posao. Smršavila je, njeno lice devojčice, bledo i ispijeno, kao da se obesilo. Češlja se, stavlja šminku. Svetloljubičasto senilo za oči je smiruje.
        U 7 i 30 otključava vrata stana u Ulici Hauteville. Mila u plavoj pidžami hita joj u susret. Skače joj u naručje: „Louise, to si ti! Vratila si se!“
Adam se otima u majčinom zagrljaju. Začuo je Louisein glas, prepoznao miris pudera, laki korak po parketu. Ručicama se odguruje o majčina prsa, a ona, sva nasmejana, dete predaje Louiseinom milovanju.
       U Myriaminom frižideru stoje svakakve posude. Vrlo malene, naslagane jedne na druge. Ima činija  prekrivenih staniolom. Na plastičnim policama naći će se komadići limuna, krajac uvenulog krastavca, četvrt luka čiji miris preplavi kuhinju čim se otvore vrata . Komad sira od kojeg je ostala samo korica. U posudama Myriam pronalazi grašak kojemu zrna više nisu ni obla ni zdrave zelene boje. Ostatke tri vrste testenine. Dečije kašice za jednu kašiku. Komadiće puretine koji ni vrapca ne bi nahranili, ali koje je Louise svejedno pospremila.
Paul i Myriam zbijaju žale na račun toga. Louiseina manija, fobija od bacanja hrane u početku im je smešna. Dadilja struže konzerve, deca moraju polizati čašice od jogurta. Njenim je poslodavcima to i smešno i dirljivo.
          Paul se ruga Myriam kad usred noći iznosi smeće u kojem su nepojedeni ostaci hrane ili kakva Milina igračka koju misle da ne mogu popraviti. „Priznaj, bojiš se da će te Louise izgrditi!“ i smejući se ide za njom sve do lifta.
Zabavno im je kako Louise pomno proučava letke koje im trgovine iz kvarta ostavljaju u poštanskom sandučiću, a koje oni bez razmišljanja automatski bacaju. Dadilja skuplja bonove s popustima koje sva ponosna predaje Myriam, a nju je sram što joj je to blesavo. Myriam uostalom uzima Louise za prier pred mužem i decom. „Louise je u pravu. Glupo je rasipati. Ima dece koja nemaju šta jesti.“
       No nakon nekoliko meseci ta Louiseina opsesija postaje uzrok napetosti. Myriam joj zbog toga prigovara. Žali se da je kruta i paranoična. „Na kraju krajeva, neka kopa po smeću ako baš hoće, ja njoj ne moram polagati račune“, govori Paulu koji je uveren da se moraju osloboditi Louiseine vlasti. Myriam je odlučna.
       Zabranjuje Louise da deci daje proizvode kojima je istekao rok trajanja. „Ne, čak ni one kojima je rok prošao jučer. I gotovo, nema diskusije.“
        Jedne večeri, dok se Louise još oporavljala od bolesti, Myriam se kasno vraća. U stanu vlada tama, a Louise je čeka u predsoblju, u kaputu i s torbom u ruci. Tek što je pozdravila, pojurila je prema liftu. Myriam je previše umorna da bi se bilo što zapitala ili se uzbuđivala.
        „Louise se duri. Pa šta onda?“
          Mogla bi se baciti na kauč i zaspati, onako u odeći i cipelama. Ali odlazi u kuhinju po čašu vina. Želi posediti malo u dnevnom boravku, popiti čašu belog vina, opustiti se uz cigaretu. Kad se ne bi bojala da će probuditi decu, čak bi se i okupala.
       Ulazi u kuhinju i pali svetlo. Sve se doima još čišće nego inače. Oseća se snažan miris sapuna. Vrata hladnjaka su oprana. Na radnim površinama nema ničega. Na napi ni traga masnoći, ručice ormarića su prebrisane. Prozorsko staklo, ravno ispred nje, blista od čistoće.
        Myriam se sprema otvoriti frižider kad ga ugleda. Onde, nasred malog stola za kojim deca jedu s dadiljom. Na tanjiru stoji pileći kostur. Blještav, bez i najmanje mrve mesa, bez ičega. Kao da ga je oglodao lešinar ili kakav uporan, pedantan insekt. U svakom slučaju, neki gadan stvor.
           Zabuljila se u smeđi kostur, njegovu zaobljenu kičmu, zašiljene kosti, skladnu i jasnu liniju kralježaka. Bataci su otkinuti, ali svinuta krila još su tu, olabavljenih zglobova, samo što se ne odlome. Sjajna žućkasta hrskavica izgleda kao sasušen gnoj. Kroz rupe, između sitnih kostiju, Myriam vidi praznu unutrašnjost prsnog koša, tamnog i beživotnog. Više nema mesa, nema organa, ničeg kvarljivog na tom skeletu, a ipak joj se čini da je pred njom strvina, ogavna lešina koja njoj naočigled i dalje trune, tu, u njenoj kuhinji.
        Sasvim je sigurna da je pile bacila tog jutra. Meso više nije bilo za jelo, nije htela da deci bude zlo. Vrlo dobro se seća da je tanjir istresla u vreću za smeće i da je pile, prekriveno hladetinastom masnoćom, upalo u kantu. S tupim udarcem pljusnulo je o dno, a Myriam je rekla „bljak“. Smučilo joj se od tog mirisa tako rano ujutro.
       Myriam prilazi životinji koju se ne usuđuje dotaknuti. To ne može biti neka Louiseina zabuna ili Louisein previd. Šala još manje. Ne, kostur vonja na deterdžent za posuđe s mirisom badema. Louise ga je oprala, isprala pod mlazom vode i ostavila u znak osvete, poput zlokobnog totema.
       Mila je posle mami sve ispričala. Smejala se i poskakivala objašnjavajući da im je Louise pokazala kako da jedu prstima. Stojeći na stolcima oko stola, Adam i ona su postrugali kosti. Meso je bilo suvo pa im je Louise dopustila da uz jelo popiju veliku čašu Fante, da se ne uduše. Jako je pazila da se skelet ne ošteti i nije ga ispuštala iz vida. Rekla im je da je to igra i da će dobiti nagradu ako se budu tačno pridržavali pravila. I na kraju im je onda dala dva voćna bombona.


Hector Rouvier



   Deset godina je prošlo, no Hector Rouvier se savršeno dobro seća Louiseinih ruku. Njih je najčešće dodirivao. Mirisale su na zgnječene cvetne latice i uvek je imala nalakirane nokte. Hector ih je stezao, privijao k sebi, osećao ih je na potiljku dok je gledao film na televiziji. Louiseine ruke uronjene u toplu vodu trljale su Hectorovo mršavo telo. Zapenile bi mu sapun u kosi, kliznule pod pazuhe, oprale spolovilo, trbuh, zadnjicu.
       Kad bi legao u krevet, lica zaguranog u jastuk, zadigao bi gornji deo pidžame što je značilo da očekuje da ga mazi. Vršcima noktiju prelazila bi preko detetovih leđa, prošli bi ga trnci, zadrhtao bi, pa bi umiren i malo posramljen zaspao, nejasno naslućujući čudno uzbuđenje u koje bi ga uronili Louiseini prsti.
Na putu do škole Hector je čvrsto stezao dadiljinu ruku. Kako je rastao, dlanovi su mu postajali sve veći i sve je više strahovao da ne zdrobi Louiseine kosti, krhke poput keksai porculana. Zglobovi dadiljinih prstiju krčkali su u dečjem dlanu pa se Hectoru ponekad činilo da zapravo on vodi Louise za ruku i da je on taj koji je mora prevesti preko ceste.
        Louise nikad nije bila stroga, ne. Ne seća se da je ikada video da se naljutila. Sasvim je siguran da ga nikad nije udarila. Pamti je u mutnim, nejasnim slikama, premda je uz nju proveo nekoliko godina. Louiseino lice mu je daleko, nije siguran da bi je danas prepoznao da se slučajno sretnu na ulici. Ali dodir njenog mekog i nježnog obraza; miris pudera koji je nanosila ujutro i uvečer; kad bi joj se stisnuo uz noge i na licu osetio njene prozirne najlonke; neobičan način na koji ga je ljubila, koji put bi uključila i zube, gricnula bi ga da mu pokaže kako ga divlje voli, da ga želi celog posedovati. Seća se svega toga.
      Nije zaboravio ni kako je izvrsno kuhvala. Kolače s kojima je dolazila po njega pred vrtić i kako se radovala kad je u njima sa slašću uživao. Okus njenog umaka od rajčica, načina na koji je paprila odreske pre nego što bi ih samo kratko ispekla, njen umak od gljiva, to su uspomene koje često priziva. Sve to pripada mitologiji detinjstva, svetu iz vremena pre smrznutih gotovih obroka koja guta ispred računala.
       Seća se, ili misli da se seća, i kako je s njim bila beskrajno strpljiva. Odlazak u krevet je uz njegove roditelje često ružno završavao. Anne Rouvier, njegova majka, gubila je strpljenje kad bi Hector plakao, molio da vrata ostave otvorena, tražio još jednu priču, čašu vode, kleo se da je video čudovište, da je još gladan.
„I ja se isto bojim zaspati“, priznala mu je Louise. Imala je razumevanja za njegove ružne snove i bila je u stanju satima ga milovati po slepoočnicama i ispratiti ga u san dugim prstima koji su mirisali na ruže. Nagovorila je njegovu majku da u dečioj sobi ostavlja upaljenu svetiljku. „Nema potrebe da se toliko boji.“
       Da, njen odlazak silno ga je zaboleo. Užasno mu je nedostajala, mrzeo je devojku koja ju je zamenila, studenticu koja je dolazila po njega u školu, obraćala mu se na engleskom i, kako je govorila njegova majka, „intelektualno stimulisala“. Ljutio se na Louise što ga je napustila, što nije održala žarka obećanja, što je izneverila zakletvu da će ga zauvek voleti, i to nakon što se zaklela da je on jedini i da ga niko neće moći zameniti. Jednoga jutra više je nije bilo, a Hector se nije usudio ništa pitati. Nije znao kako oplakati ženu koja ga je ostavila jer, premda mu je bilo samo osam godina, slutio je da je ta ljubav smešna, da bi mu se mogli rugati i da se oni koji su ga žalili zapravo pomalo pretvaraju.
      Hector je oborio glavu. Ćuti. Majka sedi do njega na stolcu, stavila mu je ruku na rame. Kaže: „Sve je u redu, mili moj.“ Ali Anne je uznemirena. Policajce gleda kao da je nešto skrivila. Traži nešto što bi mogla priznati, nekakav davno počinjeni prekršaj koji joj žele naplatiti. Oduvek je takva, nedužna i paranoična. Nikad nije prošla carinu a da se nije preznojila. Jednom je trezna i trudna duhvala u kućni alkotest jer je bila uverena da će je zaustaviti i privesti.
       Glavna inspektorica, zgodna žena guste smeđe kose stegnute u rep, sela je na svoj sto, nasuprot njih. Pita Anne kako je stupila u kontakt s Louise i iz kojih je razloga trebala dadilju za decu. Anne smireno odgovara. Sve što želi je udovoljiti policajki, dati joj neki trag i, više od svega, doznati za što je Louise optužena.
       Louise joj je preporučila prijateljica. O njoj je rekla sve najbolje. A i ona sama je uostalom s dadiljom bila uvek zadovoljna. „Hector joj je, kao što ste i sami čuli, bio vrlo privržen.“ Inspektorica se osmehnula mladiću. Vraća se za sto, otvara dosije i pita:
    „Sećate li se poziva gospođe Massé? Pre nešto više od godinu dana, ?“
     „Gospođe Massé?“
       „Da, pokušajte se prietiti. Louise vas je navela kao reference pa je Myriam Massé htela znati šta mislite o njoj.“
      „Tako je, sad se sećam. Rekla sam joj da je Louise bila izvanredna dadilja.“
Već više od dva sata sede u toj hladnoj sobi u kojoj se nema šta videti. Radni sto je uredno pospremljen. Na njemu nema nikakvih fotografija. Po zidovima ne vise plakati, nijedna objava o nestalima. Inspektorica povremeno zastaje usred rečenice i uz ispriku izlazi iz kancelarije. Anna i njezin sin kroz staklo je vide kako razgovara na mobilni, šapuće nešto kolegi na uhvo ili pije kafu. Njih dvoje nemaju volje za razgovor jedno s drugim, čak ni toliko da skrate vreme. Sede jedno pored drugoga, ne gledaju se, drže se kao da su zaboravili da su tu zajedno. Glasno uzdišu, ustanu i naprave krug oko stolca. Hector proverava mobilni . Anne rukama pridržava crnu kožnatu torbicu. Dosadno im je, ali su previše pristojni i previše uplašeni da bi i najmanjim znakom pokazali inspektorici da im je dosta. Umorni i pokorni čekaju da ih puste.
          Inspektorica printa dokument i pruža im ga.
          „Ovde potpišite, i ovde, molim vas.“
Anne se saginje nad papir i ne podižući pogled pita bezizražajnim glasom:
            „A štoa je Louise napravila? Šta se dogodilo?“
            „Optužena je da je ubila dvoje dece.“
              Narednica ima tamne krugove oko očiju. Pogled joj je težak od nateklih ljubičastih podočnjaka i, začudo, s njima je još zgodnija. Hector izlazi na ulicu, na vrućinu. Devojke u prolazu su lepe, pa jedva čeka da odraste, da bude slobodan, da bude muškarac. Pritišče ga njegovih osamnaest godina, želi ih ostaviti za sobom, kao što je pred vratima policije ostavio preneraženu i sleđenu majku. Shvata da ono što je osetio malopre, nakon policajkinih reči, nije bilo ni iznenađenje ni zaprepaštenost, već neizmerno i bolno olakšanje. Zapravo, skoro likovanje. Kao da je oduvek bio svestan skrivene pretnje koja se nad njim nadvijala, otrovne i neizrečene. Pretnje koju je samo on, svojim dečijim očima i srcem bio u stanju naslutiti. Sudbina je htela da se nesreća sručila negde drugde.
Činilo se da je inspektorica to shvatila. Pažljivo se zagledala u Hectorovo nepomično lice i osmehnula mu se. Onako kako se ljudi obično smeše preživelima.

..........

        Myriam čitave noći razmišlja o tim kostima na kuhinjskom stolu. Čim sklopi oči, zamišlja životinjski kostur odmah tu, pored sebe, u krevetu.
Čašu vina ispila je u jednom gutljaju, rukom oslonjena o stol, krajičkom oka motreći kostur. Gadilo joj se dodirnuti ga, osetiti ga pod prstima. Imala je čudan osećaj da bi se, ako ga dotakne, nešto moglo dogoditi, da bi životinja mogla oživeti i sunuti joj u lice, zgrabiti je za kosu, pritisnuti o zid. Otišla je popušiti cigaretu na prozoru dnevne sobe pa se vratila u kuhinju. Navukla je par plastičnih rukavica i kostur bacila u smeće. Bacila je i tanjir i krpu koja je stajala pokraj. Sjurila se s crnim vrećama do smetlarnika, a onda na izlasku tresnula vratima.
           Legla je u krevet. Srce joj je tako lupalo da je teško disala. Pokušala je zaspati, a onda više nije mogla izdržati i nazvala je Paula pa mu u suzama ispričala događaj s piletom. On misli da dramatizuje. Smeje se jer mu sve zvuči kao loš scenarij za film strave i užasa. „Pa nije valjda da ćeš se tako uzrujavati zbog nekakve živine?“ Pokušava je nasmejati, naterati da se zapita je li situacija zbilja toliko ozbiljna. Myriam mu poklopi slušalicu. Paul je zove, ali ona ne odgovara.
        U bnesanici glavom joj se prvo vrte razne optužbe, a onda se javlja krivnja. U mislima počinje napadati Louise. Kaže  da je Louise luda. Možda i opasna. Da protiv poslodavaca gaji bolesnu mržnju i želju za osvetom. Myriam sebi predbacuje da pre nije dobro procenila Louisein temperament. Već je primetila da se dadilja znala strašno razljutiti u sličnim situacijama. Jednom je Mila u školi izgubila vestu, a Louise je od toga napravila celu dramu. Svakoga je dana spominjala Myriam tu plavu vestu. Zarekla se da će je pronaći, gnjavila je
odgojiteljicu, žene koje su pazile decu i žene u kantini. Jednog ponedeljka ujutro, zatekla je Myriam kako oblači Milu. Malena je nosila plavu vestu.
        „Pronašli ste je?“ upitala je dadilja gledajući ih sva ushićena.
         „Ne, kupila sam istu onakvu.“
        Louise se nekontrolisano razbesnela. „Stvarno sam se onda uzalud mučila da je pronađem. I šta to sad znači? Neko će nam nešto ukrasti, nećemo paziti na svoje stvari, ali ništa zato, mama će Mili kupiti drugu vestu?“
         A onda Myriam krivnju prebacuje na sebe. „Problem je u meni, razmišlja, preterala sam. Ona mi na taj način hoće reći da sam rasipna, nepromišljena i nemarna. Louise je to što sam bacila pile sigurno doživela kao uvredu, uz sve svoje probleme s novcem. Umesto da joj pomognem, ja sam je ponizila.“
          Ustaje u cik zore, činilo joj se da gotovo i nije spavala. Vidi da je upaljeno svetlo u kuhinji. Izlazi iz sobe i ugleda Louise kako sedi ispred malog dvorišnog prozora. Dadilja obema rukama drži šolju za čaj, onu koju joj je Myriam kupila za imendan. Oblačići pare lebde joj pred licem. Louise nalikuje sitnoj starici, treperavom duhu u bledoj jutarnjoj svetlosti. Kosa i lice su joj bezbojni. Myriam se čini da je Louise u poslednje vreme stalno isto odevena, odjednom joj dođe muka od te plave bluze i belog okovratnika. Silno bi želela da ne mora s njom razgovarati. Htela bi da nestane iz njenog života, tek tako, kao rukom odnesena, dok trepneš. No Louise je onde, smeši joj se.
          Pita je tankim glasom: „Hoćete kafu? Izgledate umorno.“ Myriam pruža ruku i prihvata vruću šolju.
        Pomislila je na dugačak dan koji je pred njom, na sudu će braniti jednog muškarca. Ovde u svojoj kuhinji, suočena s Louise, razmišlja o ironiji cele situacije. Njenoj se borbenosti svi dive, Pascal veliča njezinu hrabrost pred protivnicima, a njoj se grlo stisnulo pred ovom sitnom plavokosom ženicom.
Neki mladi maštaju o filmskim kamerama, o nogometnim stadionima, o prepunim koncertnim dvoranama. Myriam je oduvek sanjala o sudnici. Već se kao studentica trudila što češće prisustvovati sudskim procesima. Njena majka nije shvatala kako se neko može toliko zanimati za mučne slučajeve silovanja, oduševljavati se preciznim, sumornim i bezosećajnim izlaganjima o incestima i ubistvima. Myriam se pripremala za pravosudni ispit u vreme kad je počelo
suđenje Michelu Fourniretu, serijskom ubici čiji je slučaj pratila s velikim zanimanjem. Unajmila je sobu u središtu Charleville-Mézièresa i svakoga dana pridružila bi se skupini domaćica  koje su došle videti čudovište. Ispred Palače pravde postavili su golemi šator u kojem je na velikim ekranima brojna publika mogla uživo pratiti raspravu. Myriam se držala malo po strani. Nije razgovarala s ostalima. Nelagodno se osećala kad bi te žene zažarenih lica, kratke kose i kratko podrezanih noktiju dočekivale kombi s optuženikom dobacujući uvrede i pljujući. Principijelna i ponekad vrlo stroga, Myriam je bila fascinirana prizorom otvorene mržnje i pozivima na osvetu.
        Do Palače pravde Myriam ide metroom i stiže pre vremena. Puši i prstima vrti uzicu kojom je stegnut debeli dosije. Već duže od mesec dana Myriam pomaže Pascalu u pripremi parnice. Dvadeset četverogodišnji muškarac optužen je da je s još tri saučesnika preduzeo kaznenu ekspediciju protiv dvojice Šrilančana. Pod uticajem alkohola i kokaina premlatili su dva kuhvara, dva mirna imigranta bez dokumenata. Udarali su ih nemilice, mlatili ih sve dok jedan od njih nije umro, sve dok nisu shvatili da su se zabunili, da su jednog crnca pobrkali s drugim. Nisu znali objasniti zašto se to dogodilo. Nisu se mogli izvući jer je sve snimila nadzorna kamera.
         Na prvom sastanku muškarac je advokatima ispričao svoju životnu priču, uljepšanu lažima i očitim preterivanjima. Pretio mu je doživotni zatvor, što ga nije sprečilo da se malo nabacuje Myriam. Ona je napravila sve kako bi zadržala „primerenu distancu“. To je izraz koji Pascal uvek koristi, a na čemu, prema njegovom mišljenju, počiva uspeh svakog slučaja.
            Myriam se potrudila razdvojiti istinu od izmišljotina,  potkrepljujući svoje tvrdnje dokazima. Kao učiteljica koja nešto tumači deci, birajući jednostavne ali britke reči, objasnila mu je da je laganje loš način obrane i da sada više nema šta izgubiti ako kaže istinu.
      Za suđenje Myriam je mladiću kupila novu košulju i preporučila mu da zaboravi neukusne šale i smeškanje, zbog čega izgleda bahat. „Moramo dokazati da ste i vi bili žrtva.“
      Myriam se uspeva koncentrisati, a posao joj pomaže da zaboravi užasnu noć. Ispituje dvojicu veštaka psihologa koji iznose mišljenje o njenom klijentu.
Svedoči jedna od žrtava, uz pomoć tumača. Svedočenje se odvija uz dosta napora, ali emocije ljudi u sudnici mogu se opipati. Optuženi ostaje miran i ne diže pogled.
       U pauzi suđenja, dok Pascal telefonira, Myriam ostaje da sedi u hodniku, gleda u prazno i hvata je osećaj panike. Nema nikakve sumnje da je previše omalovažila čitavu onu priču s Louiseinim dugovima. Iz obzira ili iz nehaja nije pažljivo pročitala dopis od Porezne. Predbacuje sebi da nije zadržala sve te papire. Desetak puta tražila je Louise da ih donese. Louise je najpre rekla da je zaboravila, obećavala da će se sutradan setiti. Myriam je pokušala doznati nešto više. Ispitivala ju je o Jacquesu, o dugovima koji se izgleda već godinama povlače. Pitala ju je zna li Stéphanie za njezine probleme. Louise je na pitanja, postavljena blagim glasom punim razumevanja, odgovarala neumoljivom ćutnjom. „To je zbog stida“, pomislila je Myriam. Način da sačuva granicu između dva sveta. I tako je odustala od namere da joj pomogne. Imala je grozan utisak da je Louise njenu znatiželju doživljavala poput udaraca, a i tako se u poslednje vreme činilo kao da joj krhko telo vene, bledi, nestaje. U mračnom hodniku u kojem vlada nesnosan žamor, Myriam se oseća bespomoćno i krajnje iscrpljeno.
         Paul ju je ujutro nazvao. Bio je blag i pun razumevanja. Ispričao se što je glupo reagovao. Što je nije ozbiljno shvatio. “Napravićemo onako kako ćeš ti hteti“, ponovio je. „U ovakvim okolnostima ne može ostati s nama.“ I još je, pragmatično, dodao: „Pričekaćemo leto, otići ćemo na odmor, a kad se vratimo objasnićemo joj da je zapravo više ne trebamo.“
       Myriam mu je odgovarala bez uverenja, bezbojnim glasom. Pomislila je kako su se deca obradovala dadilji nakon onih nekoliko dana njene bolesti. Setila se tužnog pogleda koji joj je Louise uputila, njenog izgubljenog, bledog lica. Još uvek čuje nejasne i pomalo smešne isprike, kako se sramila jer nije izvršila svoju zadaću. „To se više neće ponoviti“, rekla je. „Obećavam vam.“
        Naravno, dovoljno bi bilo podvući crtu i završiti s time. Ali Louise ima ključeve od stana, ona sve zna, uvukla im se u život tako duboko da se čini da ju je sada nemoguće ukloniti. Oni će je oterati, a ona će se ponovno pojaviti. Oprostiće se od nje, a ona će im lupati na vrata, ući s pretnjama, poput povređenog ljubavnika.


Stephanie


        Stéphanie je imala sreće. Kad je bila u višim razredima osnovne škole, gospođa Perrin, Louiseina poslodavka, predložila je da devojčicu upišu u gimnaziju u Parizu, mnogobolju od one u Bobignyju u koju je trebala ići. Žena je htela napraviti dobro delo sirotoj Louise koja toliko radi i koja to doista zaslužuje.
         No Stéphanie se nije pokazala dostojnom takva dobročinstva. Nevolje su počele samo nekoliko nedelja nakon početka školske godine. Ometala je nastavu. Nije se mogla suzdržati od smeha, bacala je predmete po razredu, bila je bezobrazna prema nastavnicima. Ostali učenici smatrali su je istovremenoi smešnom i zamornom. Skrivala je od Louise informativku, opomene koje je dobijala, razgovore s direktorom. Počela je markirati i pušiti travu već pre podneva, ležeći na klupama u parku u petnaestom arondismanu.
         Jedne je večeri gospođa Perrin pozvala dadilju kako bi joj izrazila svoje duboko razočaranje. Osećala se izdanom. Zbog Louise se užasno sramila. Obrukala se pred direktorom kojeg je morala dugo uveravati i koji joj je napravio uslugu primivši Stéphanie. Devojčicu su pozvali da se za nedelju  dana pojavi pred disciplinskim većem, skupa s Louise. „To je poput suda“, hladno joj je objasnila njena poslodavka. „Vi ćete je morati braniti.“
      U 15 sati Louise i njena kći ušle su u dvoranu. Slabo zagrejana prostorija kružnog oblika imala je velike prozore zeleno-plavih stakala kroz koje se svetlost prosipala kao u crkvi. Desetak osoba nastavnika, savetnika, predstavnika roditelja sedelo je oko velikog drvenog stola. Jedan po jedan uzimali su reč. “Stéphanie je neprilagođena, nedisciplinovana, drska.“ „Ona nije nevaljala“, dodao je neko. „Ali kad počne, nema načina da je se urazumi.“ Čudili su se da Louise nikad nije reagovala na takvu katastrofalnu situaciju. Da nije odgovorila na pozive na sastanak koje su joj nastavnici upućivali. Zvali su je na mobilni . Čak su joj ostavljali poruke, sve bez rezultata.
       Louise ih je molila da njenoj kćeri pruže još jednu priliku. Plačući je objasnila koliko se brine o svojoj deci, da ih kažnjava kad je ne slušaju. Da im ne dopušta da gledaju televiziju dok pišu zadaće. Kazala je da je dosledna i da ima veliko iskustvo u odgoju dece. Gospođa Perrin ju je unapred upozorila da je ovo sud i da će nju prosuđivati. Sudiće njoj, lošoj majci.
        Oko velikog drvenog stola, u ledenoj dvorani u kojoj su svi ostali u kaputima, nastavnici su nagnuli glave u stranu i slušali. Ponovili su: „Mi ne sumnjamo u vaš trud, gospođo. Sigurni smo da činite sve što možete.“ Profesorica francuskog, vitka i mila žena, upitala ju je:
     „Koliko Stéphanie ima braće i sestara?“
      „Ona je jedinica“, odgovorila je Louise.
       „Ali spomenuli ste svoju decu, niste li?“
       „Da, decu o kojoj se brinem. Onu koju svaki dan čuvam. I verujte mi da je moja gazdarica vrlo zadovoljna kako odgajam njenu decu.“
       Zamolili su ih da izađu iz dvorane dok oni donose odluku. Louise je ustala i uputila im, kako je ona mislila, osmeh svetske žene. Na školskom hodniku, nasuprot košarkaškom igralištu, Stéphanie se i dalje blesavo cerila. Bila je previše zaobljena, prevelika, komična sa svojim konjskim repom navrh glave. Nosila je tajice s uzorkom u kojima su joj bedra izgledala golema. Činilo se da je ozbiljan karakter sastanka nije uznemirio, samo joj je sve to bilo dosadno. Nije se bojala, upravo suprotno, opušteno se smeškala, kao da ti profesori u staromodnim puloverima od mohera i s bapskim maramama oko vrata nisu ništa drugo doli loši glumci.
        Čim su izašle iz dvorane, odmah je bila bolje volje i počela se producirati onako kako to već loši đaci čine. Zaskočila bi kolege koji su izlazili iz učionice nakon sata, poskakivala, šaputala poverljivo na uvo nekoj sramežljivoj devojčici koja se suzdržavala da ne prasne u smeh. Louise ju je poželela pljusnuti i prodrmati iz sve snage. Naterati da shvati kako je ponižavajuće i naporno podizati kćer poput nje. Volela bi joj na nos nabiti svoju muku i strahove, iščupati iz nje taj tupavi nemar. Smrviti ono što joj je još preostalo od detinjstva.
      Usred buke na hodniku, Louise je susprezala drhtanje. Ućutkala je Stéphanie stežući joj sve snažnije punačku ruku.
      „Možete ući.“
        Razrednik je provirio kroz vrata i mahnuo im da uđu. Većali su samo deset minuta, ali Louise nije shvatila da je to loš znak.
      Kad su majka i kći sele, razrednik je uzeo reč. Stéphanie, objasnio je, predstavlja element koji unosi nemir, a niko od njih ne uspeva je valjano usmeriti. Bezuspešno su se trudili, iskušali sve pedagoške metode, ništa nije delovalo. Iscrpili su svoje mogućnosti. Na njima je odgovornost i ne mogu dopustiti da zbog nje trpi čitav razred. „Možda bi se“, dodao je profesor, „Stéphanie bolje osećala u školi u svojoj četvrti. U okolini koja joj je sličnija, u kojoj bi se lakše snalazila. Shvaćtate?“
      Zima se te godine oduljila. Činilo se kao da hladnoći nema kraja. „Ako vam bude potrebna pomoć oko administracije, imamo ljude za to“, umirivala ju je savetnica za profesionalnu orijentaciju. Louise ništa nije shvatala. Stéphanie su izbacili.
       Na povratku kući, u autobusu, Louise je ćutala. Stéphanie se smijuljila, gledala je kroz prozor sa slušalicama u ušima. Hodale su sumornom ulicom prema Jacquesovoj kući. Dok su prolazile pored tržnice, Stéphanie je zastala da pogleda štandove. Louise je spopala mržnja prema takvom nehajnom ponašanju i adolescentskom egoizmu. Zgrabila ju je za rukav i svom snagom grubo povukla. Obuzimao ju je sve mračniji gnev, sve žešća srdžba. Želela je zabiti nokte u meku kožu svoje kćeri.
        Ušle su u dvorište i tek što je za njima zatvorila vrtna vrata, počela je mlatiti Stéphanie. Prvo ju je udarila u leđa, a snažni udarci šakom srušili su je na pod. Devojka se sklupčala i vrištala. Louise je nastavila tući, sitnim dlanovima šamarala ju je bez sustezanja. Vukla ju je za kosu, micala joj ruke kad je kći htela zaštititi glavu. Udarci su padali po očima, zasipala ju je pogrdama, grebla do krvi. Kad se Stéphanie više nije micala, Louise joj je pljunula u lice.
        Jacques je čuo galamu pa je prišao prozoru. Promatrao je kako Louise kažnjava kćer i nije ih ni pokušao razdvojiti.

.......

        Ćutnja i nesporazumi sve su zatrovali. U stanu vlada teška atmosfera. Myriam se trudi da deca ništa ne primete, ali suzdržana je prema Louise. Jedva da joj se obraća, daje joj precizne upute. Sledi savete koje Paul stalno ponavlja: „Ona za nas radi, nije nam prijateljica.“
        Njih dve više ne piju čaj zajedno u kuhinji, Myriam za stolom, Louise naslonjena leđima o radnu površinu. Myriam više ne izgovara nežnosti: „Louise, vi ste anđeo“ ili „Ne postoji niko poput vas“. Petkom naveče više je ne poziva da zajedno popiju ostatak rozea koji zaboravljen stoji na dnu hladnjaka. „Deca gledaju film, pa možemo si valjda priuštiti malo zadovoljstva“, govorila bi Myriam u tim prilikama.A sada, kad jedna uđe u prostoriju, druga iz nje izlazi. Izvode veštu koreografiju izbegavanja i sve se ređe zateknu na istom mestu.
A onda je stiglo proleće, žarko, neočekivano. Dani su duži, a na stablima su prvi pupovi. Lepo vreme menja navike, tera Louise van, u parkove, s decom. Jedne večeri pita Myriam može li pre otići. „Imam dogovor“, objašnjava uzbuđenim glasom.
        Nalazi se s Hervéom u kvartu u kojem on radi pa idu u kino. Hervé bi radije popio pivo na nekoj terasi, ali Louise je inzsistirala. A film mu se zapravo jako svideo i ponovno će ga zajedno pogledati sledeće nedelje t. Hervé u dvorani pored Louise diskretno drema.
        Na kraju je pristala otići s njim na piće, sede na terasi bistroa na jednom od velikih bulevara. Hervé je sretan čovek, misli Louise. Sa smeškom joj izlaže svoje planove. O odmoru koji bi mogli zajedno provesti u Vogezima. Kupali bi se goli u jezerima, spavali u planinskoj kući njegovog poznanika. I celo vreme slušali muziku. Puštao bi joj ploče iz svoje zbirke i uveren je da začas više ne bi mogla bez njih. Hervé se veseli odlasku u penziju, ali ne misli da će sam uživati u godinama odmora. Rastao se pre petnaest godina. Nema dece i teško podnosi samoću.
         Hervé je iskušao sve moguće strategije ne bi li Louise konačno jedne večeri pristala s njim poći kući. Čeka je u Raju, kafiću preko puta zgrade Masséovih. U metrou Hervé stavlja svoju pocrvenelu ruku na Louiseino koleno. Ona ga sluša i motri mušku ruku, koja se namestila, koja nešto započinje i hteće još. Diskretna je ta ruka koja dobro prikriva svoju igru.
        Vode ljubav nekako nespretno, on je gore, brade im se povremeno sudaraju. Stenje dok leži na njoj, ali ona ne zna je li to od užitka ili jer ga bole zglobovi, a ona mu baš i ne pomaže. Hervé je tako sitan da su im se gležnjevi našli jedni pored drugih. Dodir tih debelih gležnjeva i dlakavih stopala čini joj se nepriličnijim i nametljivijim od spolovila koje oseća u sebi. Jacques je bio visok i vodio je ljubav gnevno, kao da kažnjava. Hervé je iz zagrljaja izašao olakšan, rasterećen, i postao je nekako prisniji.
      Onde, u Hervéovom krevetu, u jeftinom društvenom stanu u četvrti Saint-Ouen, s usnulim muškarcem pored sebe, Louise je pomislila na bebu. Majušnu, tek rođenu, svu obavijenu toplim mirisom novoga života. Na bebu okruženu ljubavlju, koju bi Louise oblačila u malene kombinezone pastelnih boja i koja bi iz njenog naručja prelazila u Myriamino, potom u Paulovo. Detešce koje bi ih zbližilo, povezalo istom novonadošlom nežnošću. Izbrisalo bi nesporazume, nesuglasice, navikama povratilo smisao. Ona bi ga satima ljuljuškala na kolenima, u polumraku sobice osvetljene noćnom svetiljkom po kojoj bi kružili brodići i otočići. Milovala bi mu još golu glavicu i lagano mu stavila u usta mali prst. Sisajući oteklim desnima njen nalakirani nokat, prestao bi plakati.
          Sutradan s još više pažnje nego inače posprema Paulov i Myriamin krevet. Rukom prelazi preko plahte. Traži tragove njihovih zagrljaja, trag deteta za koje je sada posve sigurna da će doći. Pita Milu bi li htela malog brata ili sestricu. „Bebu o kojoj bismo se skupa brinule, što kažeš?“ Louise se nada da će Mila to spomenuti mami, da će joj prišapnuti misao koja će se uhvatiti i postati stvarnost. I jednog dana devojčica pita Myriam, naočigled oduševljene Louise, nosi li bebu u trbuhu. „A ne, radije bih umrla“, odgovara Myriam smejući se.
        Louise misli da to nije dobro. Ne shvata zašto se Myriam nasmiejala i kako je bez razmišljanja odgovorila na pitanje. Sigurno je to rekla zato da se ne urekne. Glumi ravnodušnost, ali ipak razmišlja o tome. Uskoro će i Adam poći u vrtić i kuća će biti pusta, Louise više neće imati što raditi. Trebaće svakako još jedno dete da joj ispuni duge zimske dane.
         Louise prisluškuje razgovore. Stan je malen i ona to ne čini namerno, ali na kraju sve dozna. Samo što u poslednje vreme Myriam govori tiše. Zatvara vrata kad razgovara na telefon. Paulu šapuće pored uha. Izgledaju tajnovito.
       Louise priča Wafi o detetu koje će se roditi. O tome kako će mu se radovati i o dodatnome poslu. “S troje dece neće moći bez mene.“ Louise povremeno hvata euforija. Neodređeno i na trenutke obuzima je slutnja potpunijeg života, prostranstva, iskrenije ljubavi, strasnijih čežnji. Misli na leto koje se približava, na  odmor. Zamišlja miris obrađene zemlje i koštica maslina istrunulih uz rub ceste. Vidi mesečinom obasjane krošnje voćaka poput svoda iznad glave, i sanja da može biti bez odeće, da ništa ne treba pokrivati, ništa skrivati.
        Opet počinje spremati ukusna jela, jer sve što je poslednjih dana kuvala bilo je gotovo nejestivo. Za Myriam priprema rižu na mleku s cimetom, supe sa začinima i svakojaka jela koja su na glasu da pomažu plodnost. S budnošću tigrice Louise motri telo mlade žene. Gleda je li bleda, proučava težinu grudi, sjaj kose, sve same znakove koji, uverena je, nagoveštaju trudnoću.
      O rublju se brine s pažnjom kakve sveštenice ili vudu čarobnice. Mašinu za pranje veša  prazni kao i uvek. Prostire Paulove gaće. Ali važno joj je da sve osetljivo rublje opere na ruke, a u hladnoj vodi nad sudoperom u kuhinji ispire Myriamine gaćice, čipkaste ili svilene grudnjake. Izgovara molitve.
       No uviek se nanovo razočara. Ne treba ni pretraživati po smeću. Ništa joj ne promakne. Opazila je mrlju na donjem delu pidžame odbačene pored Myriamine strane kreveta. Jutros je na podu u kupaonici primietila sićušnu kapljicu krvi. Tako malecnu da je Myriam nije pobrisala pa se osušila na zeleno-belim pločicama.
       Krv stalno nadolazi, poznaje njen miris, Myriam joj je ne može sakriti, a to iz meseca u mesec predstavlja smrt jednog deteta.
    Nakon euforije slede dani potištenosti. Svet kao da se smanjuje, skuplja, pritišće joj telo prevelikom težinom. Paul i Myriam zatvaraju pred njom vrata koja bi ona htela razvaliti. Louise želi samo jedno: pripadati im, naći svoje mesto, skrasiti se, ugnezditi se, ukopati, imati topli kutak. Ponekad se oseća spremnom zahtevati svoj komad zemlje, a onda zanos mine, obuzme je tuga i posrami se što je uopšte u nešto poverovala.
      Jednog četvrtka naveče, oko osam sati, Louise se vraća kući. Stanodavac je čeka u hodniku. Stoji ispod svetiljke s pregorelom žaruljom. „A, eto vas.“ Bertrand Alizard samo što se ne baci na nju. Ekran mobitela uperio je Louise u lice, tako da rukom mora zakloniti oči. „Čekao sam vas. Dolazio sam više puta, naveče i poslepodne. Nikad vas nema.“ Obraća joj se umilno, naginje se prema Louise, kao da će je dotaknuti, zagrliti, šapnuti joj nešto na uho. Upiljio je u nju krmeljave oči bez trepavica, pa ih trlja kad skine naočale koje mu vise na traci oko vrata.
           Ona otvara vrata garsonijere i pušta ga unutra. Bertrand Alizard nosi prevelike svetlosmeđe hlače, a dok ga promatra s leđa Louise primećuje da remen nije provukao kroz dve petlje pa mu hlače vise oko struka i na stražnjici. Pomislili bi da je starac, pogrbljen i slabašan, koji je ukrao odeću divu. Sve na njemu izgleda bezopasno, proćelava glava, naborani obrazi prekriveni pegama, drhturava ramena, baš sve, osim ogromnih suhih šaka s debelim noktima kao u fosila, pravih mesarskih ruku koje trlja da ih ugreje.
      Ulazi u stan bez reči, korak po korak, kao da je prvi put onde. Pregledava zidove, prstom prelazi po besprekorno čistim lajsnama. Sve dodiruje žuljavim rukama, gladi navlaku na kauču, dlanom prelazi preko plastičnog stola. Stan mu se čini prazan, kao da u njemu niko ne živi. Voleo bi podstanarki dati nekoliko
primedbi, reći joj da osim što kasni sa stanarinom i ne održava garsonjeru. No stan je isti onakav kao kad joj ga je prvi put pokazao.
       Rukom oslonjen na naslon stolca, gleda Louise i čeka. Zuri u nju žutim očima koje i ne vide baš dobro, ali u svakom slučaju ne namerava spustiti pogled. Čeka da ona progovori. Da počne kopati po torbi i izvadi novac za stanarinu. Čeka da ona napravi prvi korak, da se ispriča što nije odgovarala na poruke koje joj je slao i ostavljao. Ali Louise ćuti. Stoji uz vrata, kao oni usplahireni mali psi koji grizu kad ih želiš umiriti.
     „Vidim da ste se počeli paovati. Fino.“ Alizard debelim prstom pokazuje nekoliko kutija naslaganih u predsoblju. “Novi stanar dolazi za mesec dana.“
Napravi nekoliko koraka i mlitavo gurne vrata tuš-kabine. Porculanska kada kao da je utonula u pod, trule daske ispod nje su popustile.
    „Šta se ovde dogodilo?“
       Stanodavac čučne. Gunđa, skida jaknu, odlaže je na pod pa stavlja naočale. Louise stoji iza njega.
     Gospodin Alizard se okreće i glasno ponavlja:
      „Pitam vas šta se to ovde dogodilo!“
        Louise se trgne.
„Ne znam. To se dogodilo pre nekoliko dana. Mislim da su instalacije stare.“
„Ma kakvi. Sâm sam ugradio kabinu. Trebali biste biti sretni. Nekada je bila samo zajednička kupaonica na katu. Ja sam postavio tuš u garsonijeru.“
„Ovo je samo od sebe propalo.“
„To je zbog neodržavanja, pa to je očigledno. Valjda ne mislite da će popravak ići na moj trošak, a vi ste samo tako pustili da tuš istrune?“
          Louise ga odmerava, a gospodin Alizard ne zna što znače taj bezizražajni pogled i ćutnja.
         „Zašto me niste pozvali? Koliko već dugo živite ovako?“ Gospodin Alizard ponovno je čučnuo, oznojenog čela.
        Louise mu ne kaže da je ova garsonijera za nju samo skrovište u koje se iscrpljena sklanja. A živi negdje drugde. Svakoga dana tušira se kod Myriam i Paula. Svlači se u njihovoj sobi i odeću pažljivo odlaže na bračni krevet. Na putu do kupaonice gola ide kroz dnevni boravak. Adam sedi na podu, a ona prolazi
ispred njega. Pogleda dečačića koji si nešto guguće i zna da on neće odati tajnu. Ništa neće ispričati o Louiseinom telu, mramornoj belini, o njenim sedefastim grudima koje su tako malo uživale u suncu.
       Vrata kupatila ne zatvara da može čuti dete. Pušta vodu i dugo nepomično stoji pod vrućim mlazom, koliko god izdrži. Ne odeva se odmah. Gura prste u posudice s kremama koje Myriam gomila, i maže listove, bedra, ruke. Bosa hoda po stanu umotana u beli peškir. U svoj peškir, koji svakoga dana skriva ispod gomile ostalih u ormaru.
     „Videli ste da postoji problem i niste ništa preduzeli da ga rešite? Radije živite kao Cigani?“
      Ovu garsonjeru u predgrađu zadržao je iz sentimentalnih razloga. Dok čuči pred tuš-kabinom, Alizard glumata. Otpuhuje, opet govori, hvata se za čelo. Vrhovima prstiju opipava crnu plesan i odmahuje glavom, kao da jedino on može oceniti koliko je stanje ozbiljno. Naglas računa cenu popravka. „To će ispasti osamsto eura. Najmanje toliko.“ Pa se razmeće svojom majstorskom stručnošću, upotrebljava tehničke izraze, tvrdi da će trebati više od dve nedelje  da se popravi ta katastrofa. Trudi se impresionirati plavokosu ženicu koja i dalje samo ćuti.
         „Može se pozdraviti sa svojim pologom“, razmišlja. Kad se useljavala, inzistirao je da plati dva meseca unapred. „Žalosno je reći, ali ljudima se ne može verovati.“ Koliko se seća, otkako iznajmljuje stanove nikada nikome nije trebao vratiti polog. Niko nije dovoljno pažljiv: uvek se nešto nađe, otkrije se neki kvar, negde neka mrlja, ogrebotina.
            Alizard ima smisla za posao. Trideset je godina vozio tegljač između Francuske i Poljske. Spavao je u kabini, malo jeo, odolevao i najbeznačajnijem iskušenju. Lagao je o tome koliko se vremena po putu odmarao, tešio se računajući koliko novca nije potrošio, zadovoljan sobom jer je bio u stanju podneti sve te žrtve za neko buduće bogatstvo.
       Godinu za godinom, kupovao je garsonjere u pariškom predgrađu pa ih obnavljao. I sada ih iznajmljuje po preteranim cenama onima koji nemaju drugog izbora. Na kraju svakog meseca obilazi stanove i skuplja stanarine. Progura glavu kroz odškrinuta vrata, neki put se sam pozove i uđe, da „baci oko“, da „proveri je li sve u redu“. Postavlja indiskretna pitanja na koja stanari nevoljko odgovaraju, moleći se da što pre ode, da im izađe iz kuhinje, da izvuče nos iz njihovog ormara. Ali on se ne miče i na kraju mu ponude piće koje prihvaćta i polako pijucka. Žali se da ga bole leđa, „trideset godina za volanom kamiona, to smlavi čoveka“, raspriča se.
       Voli iznajmljivati stanove ženama, smatra da su urednije i da s njima ima manje problema. Najdraže su mu studentice, samohrane majke, rastavljene žene, ali ne one stare koje se usele a onda ne plaćaju, zato što je zakon na njihovoj strani. I tako je jednom prilikom stigla Louise, tužnog osmeha, plavokosa, nekako izgubljena. Preporučila ju je nekadašnja Alizardova podstanarka, medicinska sestra iz bolnice Henri-Mondor koja je stanarinu uviek plaćala na vreme.
         Prokleta sentimentalnost. Ova Louise nije imala nikoga. Bez dece, muž mrtav i pokopan. Stajala je pred njim, sa svežnjem novčanica u ruci, i jako mu se svidela, tako elegantna u bluzi s velikim okruglim okovratnikom. Gledala ga je smerno, sva zahvalna. Prošaptala je: „Bila sam jako bolesna“ i u tom je trenutku gorio od želje da je svašta pita, da dozna što je radila otkako joj je muž umro, odakle je i od čega je bolovala. No nije mu dala vremena. Rekla je: „Pronašla sam posao, u Parizu, kod fine porodice.“ I razgovor je time završio.
       A sada se Bertrand Alizard želi rešiti te mutave i nemarne podstanarke. Nije ni on naivan. Ne trpi više njene izgovore, izmotavanja, kašnjenja s plaćanjem. Ne zna zašto, ali od pogleda na nju prođu ga trnci. Nešto u njoj mu je odbojno; zagonetan osmeh, preterana šminka, način na koji ga gleda s visoka i njena uvek stisnuta usta. Nikad mu nije uzvratila ni jedan osmeh. Nikad se nije potrudila primetiti da je obukao novi sako i da je na stranu začešljao taj svoj bedni pramen riđe kose.
      Alizard ide do sudopera. Pere ruke i kaže: „Doći ću za osam dana s materijalom i s radnikom da se to popravi. Vi biste trebali dovršiti pakovanje.“

• Slimani Lejla, Uspavanka ( 1 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 2 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka (3 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 4 deo )
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 5 deo) 

Leila Slimani, Uspavanka ( 5 deo)

   Za Paula i Myriam, zima samo juri. Nekoliko nedelja retko se stignu videti. Sretnu se u krevetu, pridruže jedno drugome u snu. Isprepliću noge pod pokrivačem, dele poljupce u vrat i smeju se kad čuju kako onaj drugi brunda poput kakve zverke koju ometaju u spavanju. Telefoniraju si tokom dana, ostavljaju poruke. Myriam  piše ljubavne poruke i lepi ih po ogledalu u kupatilu. Paul joj usred noći šalje video snimke proba.
       Život se pretvorio u sled zadaća, poslova koje se treba odraditi, sastanaka koji se ne smeju propustiti. Myriam i Paul su preopterećeni. Rado to ponavljaju kao da je iscrpljenost predznak uspeha. Životi su im pretrpani, jedva nalaze vremena za spavanje, a kamoli za razmišljanje. Jure s jednog mesta na drugo, cipele menjaju u taksijima, odlaze na piće s ljudima važnima za njihove karijere. Zajedno su poput vlasnika uspešne tvrtka s jasnim ciljevima, prihodima i troškovima.
     Po celom stanu može se naići na Myriamine popise, beleške na papirnatoj salveti ili zadnjoj stranici knjige. Vreme provodi u potrazi za njima. Strahuje da bi, ako ih baci, mogla izgubiti nit svega onoga što si je zadala. Čuva i neke vrlo stare popise, a ako koji put i ne zna na što se ti nerazumljivi zapisi odnose, to ih s većom nostalgijom čita.
– Appoteka
– Ispričati Mili priči o Nilsu Holgersonu
– Rezervacije za Grčku
– Nazvati M.
– Proći sve zabeleške
– Otići još jednom do onog izloga. Kupiti haljinu?
– Ponovno pročitati Maupassanta – Iznenaditi ga nečime?

      Paul je sretan. Čini mu se da konačno živi onako kako je htieo, u skladu sa svojom ludom energijom i životnom radosti. Odrastao je nesputan i siguran u sebe, a sada se napokon opet može razmahati. Karijera mu je u nekoliko meseci doživela pravi preokret i, prvi put u životu, radi baš ono što voli. Više ne provodi dane radeći poslušno i bez komentara ono što mu drugi nalože, uz histeričnog producenta i detinjaste pevače. Za njim su ostali dani kada je znao čekati grupe koje ne jave da će zakasniti šest sati. Nema više snimanja s pop-pevačima na zalazu karijere ili onima kojima trebaju litre alkohola i desetak lajni pre nego što otpevaju prvu notu. Paul noći provodi u studiju, u strasnoj potrazi za muzikom, gladan novih ideja, neobuzdanog smeha. Ništa ne prepušta slučaju, satima ugađa neki zvuk instrumenta ili aranžman bubnjarske deonice. „Imamo Louise!“ ponavlja ženi koja se zabrine jer često nisu kod kuće.
         Kad je Myriam ostala u drugom stanju, bio je lud od sreće, ali prijateljima je govorio da ne želi da mu to promeni način života. Myriam je smatrala da ima pravo i s još više divljenja posmatrala svog muškarca, zgodnog sportskog tipa, tako nezavisnog. Obećao joj je da će voditi računa o tome da sačuvaju životnu vedrinu i da nikad ne bude kraja dobrim iznenađenjima. „Putovaćemo i dete će ići s nama. Ti ćeš postati poznat advokat, ja ću biti producent najvećim muzičarima i ništa se neće promieniti.“ I pretvarali su se da je stvarno tako, silno su se trudili.
             Nakon Milinog rođenja život se pretvorio u pomalo patetičnu komediju. Myriam je skrivala podočnjake i potištenost. Bojala se priznati da joj se non-stop spava. Paul ju je tada često pitao: „O čemu razmišljaš?“, a njoj je svaki put došlo da zaplače. Pozivali su prijatelje u goste, a Myriam se morala suzdržavati da ih ne potera, da ne prevrne sto i ne zaključa se u sobu. Društvo se smejalo, nazdravljalo, Paul im je dolevao. Oni su vodili rasprave, a Myriam je strahovala da joj ne probude kćer. Najradije bi bila zaurlala od umora.
         Bilo je još gore kad se Adam rodio. One večeri kad su se vratili iz rodilišta, Myriam je zaspala u sobi s kolevkom pored sebe. Paul nije mogao zaspati. Činilo mu se da se u stanu oseća neki čudan miris. Isti kao u trgovinama s kućnim
ljubimcima, onima uz Seinu, gde su vikendom ponekad vodili Milu. Vonjalo je po izlučevinama i zatvorenom prostoru, po osušenoj mokraći u mačjem pesku. Od toga mu se dizao želudac.
          Ustao je, otišao baciti smeće. Otvorio je prozor. Onda je shvatio da je to Mila nabacala u zahod sve do čega je došla pa se začepio, prelio, uz odvratan smrad koji se širio stanom.
           Zatrpan obavezama, Paul se u to doba osećao kao ulovljen u zamku. Smračio se, on čijoj su se opuštenosti, gromkom smehu i poverenju u budućnost svi divili. On, plavokosi dugonja koji nije primećivao kad bi se za njim okretale devojke. Prestao je sa šašavim idejama, nije više predlagao da se za vikend ode na planinu ili autom skokne do plaže na školjke. Primirio je entuzijazam. Nakon Adamovog rođenja, mesecima je izbegavao biti kod kuće. Izmišljao je sastanke i sam potajice pio pivo u drugom delu grada. I njegovi su prijatelji dobili decu pa ih se većina preselila u predgrađe, u drugi deo zemlje ili u neku toplu zemlju na jugu Europe. Paul je na nekoliko meseci postao nezreo, neodgovoran i smešan. Imao je tajne i sanjao je o begu. Ali nije u svemu tome ni prema sebi imao milosti. Dobro je znao kako je njegovo ponašanje banalno. Želeo je samo da se ne mora vratiti kući, želieo je biti slobodan, prekasno je shvatio da je malo toga proživieo. Uloga oca činila mu se istovremeno previše zahtevna i previše žalosna.
        No, sada je to bilo gotovo, nije više mogao reći da ih ne želi. Deca su tu, voljena, obožavana, nikad nije požalio što su ih dobili, ali sumnja se u sve uvukla. Deca, njihov miris, njihove kretnje, to koliko su oni njega želeli, nije mogao ni opisati do koje ga je mere sve to diralo. Ponekad je želeo biti dete zajedno s njima, smanjiti se, kliznuti u detinjstvo. Nešto je umrlo, ali nisu to bili tek mladost i bezbrižnost. On više nije bio nepotreban. Trebali su ga i s time se morao nositi. Činjenica da je postao otac priskrbila mu je principe i uverenja, a zaklinjao se da ih nikada neće imati. Njegova velikodušnost postala je relativna. Zanos je splasnuo. Njegov se svemir smanjio.
 
     Louise je sada tu, pa Paul svoju ženu opet može pozvati da izađu. Jedno joj je poslepodne poslao poruku, „Trg Petits-Pères“. Nije odgovorila, a njemu je njena ćutnja bila prekrasna. Kao ćutnja zaljubljene žene, iz suzdržanosti. Srce mu je treperilo kad je stigao na trg, malo ranije i pomalo uznemiren. “Doći će, normalno da će doći.“ I došla je pa su šetali uz reku, kao nekad.
        On zna koliko im je Louise neophodna, ali više je ne može podneti. Odbojna mu je, iritira ga, nervira ga njen izgled lutke. „Tako je savršena, tako fina, da mi se to koji put nekako gadi“, priznao je Myriam jednom prilikom. Grozi se njene siluete devojčice, načina na koji analizira sve što deca naprave. Prezire njene sumorne teorije o odgoju i zastarele metode. Smešno mu je što im po deset puta na dan šalje slike dece, koja drže prazne tanjire, a ona dodaje komentar: „Sve smo pojeli.“
         Od incidenta sa šminkom obraća joj se što ređe može. One mu je večeri čak prošlo kroz glavu da je otpusti. Nazvao je Myriam. Bila je u kancelariji, nije za to imala vremena. Pričekao je da dođe kući i čim je oko 23 sata otvorila vrata, opisao joj je prizor, kako ga je Louise pogledala i njen ledeni muk i hladno držanje.
        Myriam ga je urazumila. Umanjila je čitavu stvar. Prigovorila mu je da je bio pregrub i da ju je uvredio. One se i tako uvek udruže protiv njega, kao dve medvedice. Sav se nakostreši kako mu se ponekad obraćaju s visoka kad je reč o deci. Igraju na kartu majčinstva. Odnose se prema njemu kao prema detetu.
Paulova mama Sylvie im se podsmehnula. „Glumite velike gazde s tom vašom guvernantom. Ne čini vam se da ste malo preterali?“ Paul se uvredio. Roditelji su ga odgojili da s prezirom gleda na novac i moć, i da oseća pomalo sentimentalno poštovanje prema slabijima. Uvek je radio s ljudima kojima se osećao ravan, u vrlo opuštenim uslovima. Uvek je bio na ti sa svojim šefom. Nikad nije naređivao. A uz Louise je postao gazda. I čuje sam sebe dok si ženi deli savete vredne prezira. „Nemoj joj previše popuštati, jer će inače stalno nešto hteti“, kaže joj dok pruža ruku i klizi joj dlanom od zglavka do ramena.



.........



        Myriam se u kadi igra sa sinom. Sedi joj između nogu, ona ga stišće k sebi i mazi sve dok se ne počne otimati i plakati. Ne može se suzdržati da poljupcima ne zaspe njegovo debeljuškasto telešce, savršeno kao u anđelčića. Gleda ga i pušta da je poput bola preplavi val majčinske ljubavi. Zna da se neće još dugo moći kupati ovako, gola s njim u kadi. Uskoro se to više neće usuditi. A onda, brže nego što može zamisliti, ostariće, a on, ovaj ovde nasmejani i maženi dečačić, postaće muškarac.
         Dok je svlačila Adama, primetila je neobične tragove, na ruci i na leđima, u visini ramena. Dva crvena ožiljka, gotovo nestala, ali još se može raspoznati da je reč o tragovima zuba. Nežno ga ljubi u mesto ozlede i privija ga k sebi. Teši ga i moli da mu oprosti što nije bila s njim kad mu se to dogodilo.
        Sutradan ujutro, Myriam je o svemu tome razgovarala s Louise. Dadilja jedva da je ušla u stan. Ni kaput nije dospela skinuti, a Myriam joj je već pokazivala golu Adamovu ruku. Louise nije delovala zatečeno. Podigla je obrve, obesila kaput i upitala: „Paul je Milu odveo u školu?“
         „Da, upravo su otišli. Louise, jeste li videli? To je trag ugriza, zar ne?“ „Da, znam. Namazala sam kremom da brže zaraste. Mila ga je ugrizla.“ „Jeste li sigurni? Bili ste s njima? Videli ste je?“
                   „Jasno da sam bila s njima. Igrali su se u dnevnoj sobi dok sam pripremala večeru. I tada sam čula da Adam vrišti. Jadničak je plakao i u prvi tren nisam shvatala što mu je. Mila ga je ugrizla preko odeće, zato nisam odmah znala.“
              „Nije mi jasno, ponovila je Myriam ljubeći glatku Adamovu glavu. Više puta sam je pitala je li to ona napravila. Čak sam joj rekla da je neću kazniti. Dala mi je časnu reč da ne zna ništa o ugrizu.“
          Louise je uzdahnula. Obora pogled. Čini se da okleva. Obećala sam da ništa neću reći, i jako mi je teško prekršiti obećanje koje sam dala detetu.“
Skida crnu vestu, otkopčava haljinu i otkriva rame. Myriam se prigne i od iznenađenja usklikne, zgrožena. Zuri u smeđi trag koji prekriva Louiseino rame. Ožiljak je star, ali jasno se razabiru tragovi sitnih zuba koji su se žarili u meso i zarezali ga.
         „Mila vam je to napravila?“
           „Gledajte, obećala sam Mili da neću ništa reći. Molim vas da joj to ne spominjete. Ako se naruši poverenje među nama, mislim da će je to još više uznemiriti, slažete se?“
        „A tako.“
           „Ljubomorna je malo na brata, to je sasvim normalno. Pustite da ja to rešim, dobro? Videćete, sve će biti u redu.“
         „Da. Možda. Ali ja to stvarno ne razumem.“
         „Ne trebate time razbijati glavu. Deca su ista kao i odrasli. Nema se tu šta razumeti.


.............


      Kako se samo Louise smrknula kad joj je Myriam najavila da će nedelju  dana provesti na planini kod Paulovih roditelja! Myriam prođu trnci kad se toga seti. Mračan pogled skrivao je oluju. Te je večeri dadilja otišla ne pozdravivši decu. Iskrala se poput duha, čudovišno diskretno, a Mila i Adam su rekli: „Mama, Louise je nestala.“
        Nekoliko dana kasnije, u dogovoreno vreme, Sylvie je došla po njih. Na to iznenađenje Louise nije bila spremna. Vesela otkačena baka u stan je ušla vičući na sav glas. Torbu je bacila na pod i valjala se s dečicom po krevetu obećavajući im nedelju  dana zabave, uz igre i poslastice. Myriam se smejala svekrvinom glupiranju, a onda se okrenula. Onde, iz kuhinje, Louise ih je posmatrala. Dadilja je bila nasmrt bleda, oči uokvirene podočnjacima kao da su utonule u duplje. Činilo se da nešto mrmlja. Myriam je krenula prema njoj, ali Louise je već čučnula i zatvarala kofer. Posle, Myriam je pomislila kako joj se sigurno samo pričinilo.
            Myriam pokušava samu sebe urazumiti. Nema nikakvog razloga da se oseća krivom. Dadilji ne duguje ništa. A opet, ne može to objasniti, ali ima utisak da svoju decu otima Louise, da joj nešto uskraćuje. Da je kažnjava.
         Louise je možda krivo jer su joj prekasno rekli i onda nije mogla isplanirati svoj odmor. Ili joj jednostavno smeta što deca vreme provode sa Sylvie, prema kojoj Louise oseća duboko neprijateljstvo. Kad se Myriam žali na svekrvu, dadilju ponese ljutnja. S preteranim žarom staje na Myriaminu stranu, optužujući Sylvie da je luda, histerična, da loše utiče na unuke. Uverava je da joj ne treba popuštati i, još gore, da je treba udaljiti od sirote dece. U tim trenucima Myriam je istovremeno drago radi podrške, ali i pomalo neugodno.
        U automobilu, pre nego što krene, Paul s leve ruke skida sat.
    - Možeš ga, molim te, staviti u svoju torbu?- moli Myriam.
     Kupio   ga je pre dva meseca zahvaljujući ugovoru s onim svojim poznatim pevačem. Sat je rabljeni Rolex koji mu je prijatelj našao vrlo povoljno. Paul se dugo kolebao. Jako ga je želeo, činio mu se savršen, ali bilo ga je malo sram zbog fetišizma, ispraznosti takve želje. Kad ga je prvi put stavio, činio mu se u isti mah i prekrasan i pregolem. Bio mu je težak, upadljiv. Da ga sakrije, neprestano je povlačio rukav sakoa. No prilično se brzo navikao na taj uteg oko leve ruke. U biti, taj jedini komad nakita koji je ikad posedovao bio je prilično diskretan. Na koncu konca, imao je pravo ispuniti sebi želju. Nije ga nikome ukrao.
           „Zašto skidaš sat?“ pitala ga je Myriam koja zna koliko mu je drag.       
           „Pokvario se?“
           „Nije, dobro ide. Ali znaš moju mamu. Ne bi ona shvatila. A ne da mi se celu veče prepirati oko toga.“
            Predvečer su stigli u ledenu kuću u kojoj je pola prostorija još u radovima. Kuhinjski strop preti urušavanjem, a u kupatilu  vise gole strujne žice. Myriam mrzi to mesto. Boji se za decu. Sledi ih po svim uglovima, panično se osvrće, pruža ruke spremna da ih pridrži. Neprestano se vrti oko njih. Prekida ih u igri. „Mila, dođi da ti obučem još jednu vestu.“ „Ne čini vam se da Adam teško diše?“
          Jednog se jutra budi sva promrzla. Huče u Adamove hladne ruke. Brine se zbog Milinog bledila i insistira da i po kući nosi kapu. Sylvie radije ništa ne govori. Ona bi deci htela priuštiti malo divljaštva i fantazije koji su im zabranjeni. Kad su s njom, nema pravila. Ona ih ne zasipa besmislenim poklonima, poput roditelja koji time pokušavaju nadoknaditi svoju odsutnost. Pred decom ne vodi računa o svom rečniku, pa je Paul i Myriam stalno kore.
Da snahu izbaci iz takta, zove ih „svojim malim ptičicama ispalim iz gnezda“. Naglas ih sažaljeva što žive u gradu, okruženi nepristojnim ljudima i zagađenjem. Htela bi proširiti vidike ovoj deci predodređenoj da postanu korektni ljudi, u isti mah i servilni i autoritativni. Drugim rečima, kukavice.
Sylvie se kontroliše. Suzdržava se koliko god može od teme o odgoju dece. Pre nekoliko meseci njih dve su se žestoko sukobile. Bila je to jedna od onih svađa kakvu vreme ne može prebrisati, a onoga što je izrečeno setiće se svaki put kad
se vide. Svi su popili. Puno previše. Myriam je u naletu sentimentalnosti pomislila da će u Sylvie pronaći saosećajnu sagovornicu. Požalila joj se da nikad ne viđa svoju decu, da joj teško pada takav mahnit način života u kojem nikome ni ne pada na pamet da joj izađe u susret. No Sylvie joj nije ponudila utehu. Nije joj položila ni ruku na rame. Naprotiv, krenula je u pravi napad na snahu. Oružje je, po svoj prilici, imala spremno, za slučaj da se ukaže prilika. Sylvie joj je prigovorila da previše vremena posvećuje poslu, premda je i ona sama radila za čitavog Paulovog detinjstva i uvek se hvalila da je nezavisna. Optužila ju je da je neodgovorna i samoživa. Na prste je nabrojala koliko je puta Myriam bila na poslovnom putu, čak i kad je Adam bio bolestan, a Paul završavao snimanje nekog albuma. Ona je sama kriva, rekla joj je, ako su joj deca nesnosna, hirovita i ako se ponašaju kao mali tirani. Krive su ona i Louise, ta tobožnja dadilja, ta zamenska majka na koju se Myriam oslanja jer joj je tako lakše i iz straha. Myriam je briznula u plač. Paul, u zaprepaštenju, nije rekao ni reč, a Sylvie je mahala rukama i ponavljala: „I sad plače! Ma pogledajte samo. Ona plače, a i treba je žaliti jer nije u stanju čuti istinu.“
          Sećanje na tu veče tišti Myriam svaki put kad sretne Sylvie. Osećala se tada kao da su je napali, bacili na zemlju i izboli nožem. Ostala je ležati rastrgane utrobe, mužu pred očima. Nije se imala snage obraniti od optužbi za koje je znala da su delom tačne, ali smatrala je da je to sudbina, i njena i još mnogih žena. Svekrva ni u jednom trenutku nije pokazala razumevanje ni nežnost. Nije joj udelila nijedan savet kao jedna majka drugoj, kao žena ženi.
        Za vreme doručka Myriam ne miče pogled s mobilnog. Očajnički pokušava pročitati mailove, ali signal je preslab i tako je ljuta da bi ga mogla zavitlati o zid. Na rubu histerije preti Paulu da će se vratiti u Pariz. Sylvie je podigla obrve, vidi se da joj je dosta. Zamišljala je drugačiju ženu za svog sina, nežniju, s više zanimanja za sport, originalniju. Devojku koja bi volela prirodu, planinarenje i koja se ne bi žalila na neudobnost ove šarmantne kuće.
        Dugo je vremena Sylvie bila brbljava i pričala je uvek iznova priče iz mladosti, o nekadašnjoj društvenoj angažovanosti, o svojim drugovima revolucionarima. S godinama je u tome postala umerenija. Shvatila je pre svega da nikoga nije briga za njene nejasne teorije o ovom svetu prodanih, svetu totalnih idiota zyvisnih o ekranima i othranjenih mesom zaklanih životinja. U
njihovim godinama ona je maštala samo o revoluciji. „Ipak smo bili malo naivni“, kaže njen muž Dominique, kojemu je žao kad vidi da je nesretna. „Naivni možda, ali zato manje glupi.“ Zna da muž ne shvata njezine ideale s kojima se svi sprdaju. Sluša je sa simpatijom dok mu poverava svoja razočaranja i strahove. Sylvie se žalosti kad vidi kakav je čovek postao njen sin, „A bio je tako slobodan dečak, sećaš se?“, muškarac kojim gospodari žena, rob njene želje za novcem i njene taštine. Dugo je verovala u revoluciju koju će provesti oba pola zajedno, a koja bi stvorila svet sasvim drugačiji od ovog u kojem danas rastu njeni unuci. Svet u kojem bi ljudi imali vremena živeti. „Zlato, ti si naivna“, kaže joj Dominiq. „I žene su kapitalisti kao i svi ostali.“
          Myriam se ushodala po kuhinji i ne ispušta mobilni. Ne bi li ih sve malo opustio, Dominique predlaže šetnju. Myriam onda ipak odahne pa na decu krene navlačiti pulovere, šalove i rukavice u tri sloja. Čim se nađu vani i zagaze u sneg, deca se oduševljeno daju u trk. Sylvie je ponela dvoje stare saonice koje su pripadale Paulu i njegovom bratu Patricku kad su bili mali. Myriam se nastoji ne brinuti i suspregnutog daha gleda kako deca lete niz padinu.
„Polomiće se“, misli ona i najradije bi zaplakala. „Louise bi me razumela“, bez prestanka ponavlja u sebi.
      Paul se sav zaneo, bodri Milu koja mu maše i viče: „Vidi, tata. Vidi kako znam sankati!“ Ručaju u ugodnoj gostionici, uz vatru koja pucketa u kaminu. Seli su podalje od drugih,uz prozor kroz koji zrake sunca dotiču rumene dečije obraze. Mila se razbrbljala, a odrasli se smeju njenim glupostima. Adam konačno jede s apetitom.
       Te večeri Myriam i Paul odvode umornu decu na spavanje. Mila i Adam su mirni, iscrpljenih udova, a srca su im vesela i puna novih otkrića. Roditelji ostaju s njima. Paul sedi na podu, a Myriam na rubu Milinog kreveta. Nežno namešta pokrivač, miluje joj kosu. Prvi put nakon dugo vremena roditelji su zapevali uspavanku koju su naučili kad se rodila Mila, često su joj je zajedno pevali dok je bila beba. Deca su sklopila oči, ali oni i dalje pevaju sretni što pesmom prate njihove snove. I što su s njima.
        Paul se ne usuđuje reći ženi, ali te je noći osetio olakšanje. Otkako su ovde, kao da mu je nekakav pritisak u prsima nestao. U polusnu, izmoren hladnoćom,
razmišlja o povratkuu Pariz. Zamišlja njihov stan kao akvarij preplavljen trulim algama, kao jamu bez zraka, po kojoj olinjale životinje hropćući hodaju u krug.
Crne misli rasplinule su se odmah po povratku. Louise je u dnevnu sobu stavila buket dalija. Večera je gotova, posteljina čisto miriše. Nakon nedelju  dana spavanja u hladnim krevetima, neurednih obroka za kuhinjskim stolom, s radošću se vraćaju  udobnosti. I pomisle kako bez Louise ne bi mogli. Ponašaju se poput razmažene dece ili kućnih mačaka.

...........

         Nekoliko sati nakon Paulova i Myriamina odlaska, Louise se vraća u Ulicu Hauteville. Ulazi u stan Masséovih i otvara prozorske kapke koje je Myriam zatvorila. Menja posteljinu, vadi stvari iz ormara i briše police. Istresla je stari berberski tepih od kojeg se Myriam ne želi rastati, usisava.
        Kad je završila, seda na kauč i drema. Celu nedelju  ne izlazi iz stana i dane provodi u dnevnoj sobi, pred televizorom. Ne spava u Paulovom i Myriaminom krevetu. Živi na kauču. Da ne troši novac, jede ono što je zatekla u frižideru i malo načinje zalihe iz ostave, za koje Myriam zasigurno ni ne zna.
        Emisije o kuhanju senjuju se s vestima, kvizovima, reality-emisijama i talk-showom koji je uspeju nasmejati. Zaspi za vreme Kriminalističkih istraga. Jedne večeri prati slučaj muškarca kojeg su pronašli mrtvog u kući na rubu planinskog gradića. Kapci na prozorima bili su mesecima zatvoreni, poštanski sandučić prepunjen, a ipak se niko nije zapitao što se dogodilo s vlasnikom. Tek su prilikom evakuacije cele četvrti vatrogasci konačno otvorili vrata i pronašli leš. Telo je bilo praktički mumificirano, zbog hladnoće i zbog zatvorenog prostora. Narator je više puta istaknuo da su vreme smrti mogli utvrditi samo zahvaljujući posudicama jogurta u hladnjaku kojima je rok trajanja istekao nekoliko meseci ranije.
         Jednog poslepodneva Louise se naglo budi. Spavala je čvrstim snom iz kakvog se obično budimo dezorijentisani i plačljivi. San je tako dubok, tako mračan, vidimo sami sebe kako umiremo, obleva nas ledeni znoj, neobjašnjivo smo iscrpljeni. Louise se stresla, sela i pljusnula po licu. Glava je tako boli da jedva oči drži otvorene. Gotovo da se može čuti kako joj srce lupa. Traži cipele. Skliže joj se po parketu, plače od besa. Zakasniće. Deca će je čekati, zvaće iz vrtića, nazvaće Myriam i javiti joj da Louise nije došla. Kako je mogla zaspati?
Kako je mogla biti tako nesmotrena? Mora izaći, mora potrčati, ali nema ključeve od stana. Traži posvuda, ugleda ih na kaminu. Već je na stepenicama, ulazna vrata zgrade zalupila su se iza nje.  Čini se da je svi gledaju, juri ulicom bez daha, kao luda. Hvata se za trbuh, negde sa strane je jako boli, ali ne usporava korak.
      Niko ne nadgleda pešački prelaz. Neko je obično uvek tu, u fluorescentnom prsluku, sa znakom stop u ruci. Bilo onaj bezubi momak za kojeg misli da je bivši zatvorenik, bilo visoka crnkinja koja zna decu po imenu. Ni pred vrtićem nema nikoga. Louise je sama, kao zadnja glupača. Oseća kiselkast okus u ustima, povraća joj se. Deca nisu tu. Hoda pognute glave, u suzama. Deca su na praznicima. Zaboravila je da je sama. Sva izbezumljena, lupa se po čelu.
          Wafa je zove više puta dnevno, „tek tako, da se čuju“. Jedne večeri predlaže da dođe . I njezini gazde su na praznicima, može raditi šta hoće. Louise se pita šta Wafa u njoj vidi. Teško joj je poverovati da bi neko tako žarko žudeo za njenim društvom. Ali još je progoni jučerašnji košmar pa pristaje.
              Dogovore se da će je Louise dočekati ispred zgrade Masséovih. U predvorju Wafa glasno priča o iznenađenju koje skriva u velikoj plastičnoj torbi. Louise joj daje znak da ćuti. Boji se da bi ih mogli čuti. Uspinje se stepenicama dostojanstveno se držeći i otvara vrata stana. Dnevna soba joj deluje sumorno kao grob pa dlanovima pritišće oči. Došlo joj je da pobegne, da Wafu izgura na , da se vrati pred televizor koji bljuje umirujuću smesu slika. No Wafa je torbu odložila na radnu površinu u kuhinji i vadi iz nje vrećice sa začinima, pile i jednu od onih staklenih posuda s medenjacima. „Skuhaću ti nešto, može?“
        Prvi put u životu Louise sedi na kauču i posmatra kako neko za nju kuva. Čak ni kad je bila dete, ne seća se da je videla da neko to radi samo za nju, da bi joj ugodio. Kao malena jela je ostatke tuđih obroka. Ujutro bi joj dali mlačnu supu, koju bi iz dana u dan podgrevali, sve do zadnje kapi. Morala je sve pojesti, makar je po rubu tanjira ostajala skrutnuta masnoća, makar je sve imalo okus na kisele rajčice i oglodanu kost.
        Wafa joj je poslužila votku u koju je dodala ledeni sok od jabuke. „Volim kad je alkohol sladak“, kaže pa se kucne s Louise. Wafa je ostala stajati. Razgledava stvarčice po sobi, police s knjigama. Pažnju joj privuče jedna fotografija.
      To si ti? Baš si zgodna u naranđastoj haljini.“ Na slici Louise se smeši raspuštene kose. Sedi na zidiću, rukama je obgrlila decu koja joj sede s obe strane. Myriam je insistirala da ta fotografija stoji u dnevnoj sobi, na jednoj od polica. „Vi ste deo porodice“, rekla je dadilji.
        Louise se jako dobro seća kad je Paul snimio tu fotografiju. Myriam je ušla u trgovinu s keramikom i nije se mogla odlučiti šta da uzme. Louise je vani, u uskoj trgovačkoj uličici, čuvala decu. Mila se popela na zidić. Htela je uhvatiti sivu mačku. U tom času Paul je rekao: „Louise, deco, pogledajte prema meni. Svetlo je prekrasno.“ Mila je sela do Louise, a Paul je uzviknuo: „Idemo, smešak!“
          „I ove godine“, priča Louise, „opet ćemo ići u Grčku. Tamo, na Sifnos“, dodaje upirući u fotografiju vrh nalakiranog nokta. Nisu još o tome razgovarali, ali Louise je sigurna da će svi zajedno opet otputovati na ostrvo, plivati u bistrom moru i večerati u luci uz svetlost sveća. Myriam radi popise, objašnjava Wafi koja sedi na podu prijateljici do nogu. Popisi se povlače po dnevnoj sobi, nađe ih se čak i u krevetu, a na nekima je napisala da će uskoro opet na put. Ići će u šetnje uvalicama. Hvataće rakove, ježeve i morske krastavce koji će se stisnuti na dnu kantice dok ih Louise bude posmatrala. Ona će plivati, sve dalje i dalje, a ove godine i Adam će joj se pridružiti.
         A onda će se približiti dan odlaska. Veče pre puta  će otići u onaj restoran koji se Myriam jako svideo i čija je vlasnica dala deci da na pultu izaberu još žive ribe. Popiće onde malo vina, a Louise će im objaviti svoju odluku da se ne vrati s njima. „Ja sutra ne idem s vama na avion. Ostaću živeti ovde.“ Naravno, biće iznenađeni. Neće je ozbiljno shvatiti. Počeće se smejati, zato što su previše popili ili što će im biti neugodno. A kad uvide da se dadilja ne šali, zabrinuće se. Pokušaće je urazumiti. „Ali, Louise, pa to na kraju krajeva nema nikakvog smisla. Ne možete ostati ovde. Od čega ćete živeti?“ A na to će se onda Louise nasmejati.
        „Naravno, mislila sam o zimi.“ Tada je ostrvo sigurno posve drugačije. Suvi kamen, obronci obrasli origanom i stričkom moraju delovati negostoljubivo pod zimskim svetlom. I mora biti da je sumorno kad počnu prve kiše. Ali ona ne odustaje, niko je neće prisiliti da se vrati. Možda će otići na drugo ostrvo, ali povratka nema.
    -  neću im ništa reći. Samo ću iznenada nestati“, kaže pucnuvši prstima.
Wafa sluša dok Louise izlaže svoj plan. Nije joj teško zamisliti te plave obzore, ulice popločene kamenom, jutarnje odlaske na kupanje. Oseća silnu nostalgiju. Louiseino pripovedanje budi sećanja, oštar miris Atlantika na šetnje uz more, izlasci sunca koje bi za vreme Ramazana cela porodica zajedno dočekivala. Ali Louise se iznenada počinje smejati i prekida Wafinu sanjariju. Smeje se poput sramežljive devojčice koja dlanom skriva osmeh. Pruža ruku prijateljici koja ustaje s poda i seda do nje na kauč. Dižu čaše i nazdravljaju. U tom trenutku kao da su dve mlade devojke, školske prijateljice koje je zbližila neka šala ili neka tajna koju su si poverile. Kao dvoje dece zalutale u odaje odraslih.
         Wafa ima majčinske ili sestrinske instinkte. Pomisli kako Louise mora dati čašu vode, skuvati kafu, dati joj da nešto pojede. Louise je ispružila noge i prekrstila ih na stoliću. Kad Wafa ugleda Louiseine prljave potplate odmah do svoje čaše, pomisli da joj se prijateljica očito napila čim se ovako ponaša. Uvek se divila Louiseinim manirama, odmerenim i uglađenim kretnjama po kojima bi mogla proći za pravu damu. Wafa je bose noge položila na rub stola. Vragolastim tonom joj kaže: “Možda ćeš na tom svom ostrvu nekoga i upoznati? Neki zgodni Grk mogao bi se zaljubiti u tebe.“
        „A ne, odgovara Louise. Ja tamo i želim ostati upravo zato da se više ni o kome ne moram brinuti. Da mogu spavati kad hoću, jesti ono što hoću.“

........

         Isprva nikakva proslava nije bila predviđena za Wafino venčanje. Nameravali su samo otići na opštinu, potpisati dokumente, a Wafa će onda svakog meseca Youssefu isplaćivati ono što mu duguje sve dok ne dobije francuske isprave. Ali budući suprug se predomislio. Uverio je svoju majku, koja je rado pristala, da bi ipak bilo pristojnije ako pozovu nekoliko prijatelja. „Pa ipak se to ja ženim. A i nikad se ne zna, izgledaće uverljivije za one iz imigrantske službe.“
        Jednog petka prepodne sastaju se pred opštinom u Noisy-le-Secu. Louise, koja je prvi put kuma na venčanju, obukla je nebesko plavu haljinu s Petar Pan okovratnikom i nosi naušnice. Stavlja potpis se na dnu lista koji joj je pružio matičar i venčanje izgleda skoro kao pravo. Uz povike „hura“ i „živeli mladenci“ odjeknuo je pljesak, i sve se to čak doima iskreno.
        Društvance se potom odšetalo do restorana Agadirska gazela, koji drži jedan Wafin prijatelj i u kojem je i ona znala raditi kao konobarica. Louise promatra ljude koji stoje i gestikuliraju, smeju se, snažno tapšaju po ramenu. Youssefova braća su ispred restorana parkirala crnu limuzinu po kojoj su obesili na desetke zlatnih vrpci.
      Vlasnik restorana pustio je muziku. Ne brine se zbog suseda, misli naprotiv da će ovako privući pažnju, da će ljudi u prolazu pogledati kroz izlog i videti postavljene stolove pa pozavideti gostima na veselju. Louise posmatra žene, primećuje njihova široka lica, goleme šake, impozantne bokove koje prejako stegnuti pojasevi još više ističu. Govore glasno, smeju se, dozivaju s kraja na kraj sale. Okružile su Wafu koja sedi za glavnim stolom i koja se, kako se Louise čini, odatle ne sme micati.
     Louise su smestili u dno sale, podalje od prozora koji gleda na ulicu, pored muškarca s kojim ju je Wafa upoznala tog jutra. “Spominjala sam ti Hervéa. On je radio neke popravke u mom potkrovlju. Radi u blizini, u našem delu grada.“
      Wafa ju je namerno posela pored njega. To je tip muškarca kakvog zaslužuje. Muškarac kojeg niko ne želi, a Louise prihvata kao što prihvata staru odeću, već pročitane časopise kojima nedostaju stranice, čak i vafle koje su deca već zagrizla.
         Hervé joj se ne sviđa. Neugodno joj je zbog Wafinih upornih pogleda. Mrzi taj osećaj kad je neko posmatra, kao da je u zamci. A i muškarac je tako običan. Malo što je na njemu dopadljivo. Kao prvo, jedva da je viši od Louise. Ima kratke mišićave noge i uske bokove. Vrat gotovo da nema. Kad govori, glavu s vremena na vreme uvlači među ramena kao plaha kornjača. Louise neprestano gleda ruke koje je položio na sto, to su radničke ruke, ruke siromaška, pušača. Primetila je da nema sve zube. Neuglađen je. Vonja po krastavcima i vinu. Prva stvar koja joj je prošla kroz glavu bila je da bi se sramila predstaviti ga Myriam i Paulu. Oni bi bili razočarani. Uverena je kako bi pomislili da taj muškarac nije za nju dovoljno dobar.
           Istovremeno Hervé promatra Louise s čežnjom kakvu starac oseća za mladom devojkom koja je donekle pokazala zanimanje. Izgleda mu tako elegantna, tako nežna. Pomno proučava finoću njenog okovratnika, lepršavost naušnica. Gleda nemirne ruke koje drži na kolenima, malene bele ruke s ružičastim noktima, ruke koje izgledaju kao da se nikada nisu mučile ni rintale. Louise ga podseća na porculanske lutke koje je viđao po policama u stanovima starih žena, kod kojih je znao nešto popravljati ili pomagati. I Louiseino je lice gotovo isto tako nepomično, a s vremena na vreme ukoči se u nekoj dražesnoj pozi. Zagleda se u prazno pa je Hervé ima potrebu podsetiti da je još tu.
Priča joj o svom poslu. Radi kao dostavljač, ali ne puno radno vreme. Obavlja razne poslove, popravke, bavi se selidbama. Tri dana u nedelji radi kao čuvar u garaži jedne banke na Bulevaru Haussmann. „Tamo imam vremena za čitanje, kaže. Čitam krimiće, ali ne samo to.“ Louise ne zna što da mu odgovori kad je upita što ona čita.
     „A muzika? Voliš muziku?“
      On je lud za muzikom, pa svojim kratkim pomodrelim prstima prebire po žicama nevidljive gitare. Priča o tome kako je nekad bilo, o starim vremenima, onda kad se muzika slušala u društvu, kad su mu pevači bili idoli. Imao je dugu kosu i obožavao Jimija Hendrixa. „Pokazaću ti fotografiju“, kaže joj. Louise najednom shvati da nikada nije slušala muziku. Nikad je nije zanimala. Zna samo
dečije pesmice, jednostavne melodije koje se prenose s majke na kćer. Jedne ju je večeri Myriam zatekla kako s decom nešto pevuši. Rekla joj je da ima lep glas. „Šteta, mogli ste se baviti pevanjem.“
        Louise nije primetila da većina uzvanika ne pije alkohol. Na stolovima su boce gaziranih pića i bokali vode. Hervé bocu vina skriva na podu ispod stola, i doleva čim Louise isprazni čašu. Ona pije polako. Navikla se već na zaglušujuću muziku, galamu gostiju, nerazumljive reči mladića koji dok govore pritišću mikrofon na usta. Čak se i osmehuje kad pogleda Wafu i zaboravlja da je sve ovo samo maskarada, mazanje očiju, obmana.
          Životna muka, strah od svakodnevice, sva bol otapaju se u vinu koje Louise ispija polako i skoro preko volje. I banalan restoran i nezanimljivog Hervéa sada vidi u novom svetlu. Hervéov glas je blag i zna ćutatii. Gleda je, pa se obara pogled i smeši se. Kad nema šta reći, ne otvara usta. Njegove sitne oči bez trepavica, retka kosa, modar ten nisu Louise više tako odbojni.
       Prihvata njegovu ponudu da je otprati pa zajedno hodaju do ulaza u metro. Pozdravlja ga i ne osvrćući se silazi stepenicama. Na povratku kući, Hervé razmišlja o Louise. Opseda ga kao uporna melodija neke pesme na engleskom, koju on uopšte ne razume, i već godinama samo natuca omiljene refrene.
.......

       Kao svakog jutra, u pola osam, Louise otvara vrata stana. Paul i Myriam stoje u dnevnoj sobi. Izgleda da su je čekali. Myriam ima izraz gladne zveri koja se čitave noći vrtela po kavezu. Paul je uključio televizor i iznimno dopušta deci da gledaju crtice pre polaska u školu.
    „Ostanite tu. I ne mičite se“, zapoveda mališanima koji hipnotizirano i otvorenih usta bulje u družinu histeričnih zečeva.
        Odrasli se zatvaraju u kuhinju. Paul zamoli Louise da sedne. „Da vam skuvam kafu?“ predloži dadilja.
         „Hvala, ne treba“, Paul kratko odgovara.
        Myriam stoji iza njega i gleda u pod. Stavlja ruku preko usta. „Louise, primili smo pismo koje nas stavlja u nezgodnu situaciju. Moram vam reći da nas je jako uznemirilo to što smo doznali. Neke stvari se ne mogu tolerisati.“
          Sve je izgovorio u jednom dahu, pogleda uprtog u kovertu koju je držao u ruci.
         Louise je prestala disati. Ne oseća više svoj jezik i mora se ugristi za usnicu da ne zaplače. Htela bi napraviti ono što čine deca, začepiti uši, krištati, valjati se po podu, sve, samo da ne mora voditi ovaj razgovor. Pokušava otkriti o kakvom se pismu radi, ali ne vidi ništa, ni adresu ni sadržaj.
          Odjednom joj padne na pamet da je pismo poslala gospođa Grinberg. Stara harpija ju je sigurno vrebala dok Paul i Myriam nisu bili tu i sad tužaka. Prijavila ju je, u pismu širi klevete da se malo razonodi jer joj je dosadno samoj. Sigurno je napisala da je Louise ovde u stanu provela praznike. Da joj je Wafa došla u goste. Moguće je da pismo nije ni potpisala, da ispadne tajanstvenije i pakosnije. A nesumnjivo je i štošta i izmislila, zabeležila je svoje staračke fantazije, senilna i lascivna bulažnjenja. Louise to neće moći podneti. Ne, neće podneti Myriamin
pogled, zgađen pogled svoje poslodavke koja će misliti da je spavala u njihovom krevetu, da im se rugala.
           Louise se ukočila. Prsti su joj se zgrčili od mržnje, a ruke skriva ispod kolena da ne primete kako se trese. Lice i vrat su joj bledi. Ljutitom kretnjom prolazi rukama po kosi. Paul je čekao nekakvu reakciju, pa nastavlja.
        „Stiglo nam je pismo od Porezne, Louise. Žele preko nas od vaše plate naplatiti iznos koji im dugujete, po svoj prilici već mesecima. Niste nikada odgovorili na opomene!“
        Paul bi se mogao zakleti da je u dadiljinim očima opazio olakšanje.
        „Sasvim mi je jasno da je ovakav postupak za vas jako ponižavajući, ali verujte da ni nama nije ugodno.“
         Paul pruža pismo Louise, ona se ne miče.
        „Pogledajte.“
      Louise uzima kovertu i vlažnim, drhtavim prstima iz nje vadi list. Zamutilo joj se pred očima, pretvara se da čita, ali zapravo ništa ne razume.
       „Ako je do ovoga došlo, to je posljednji korak, shvatate? Ne smete biti tako nemarni“, objašnjava Myriam.
        „Žao mi je. Žao mi je, Myriam. Obećajem, srediću to.“
         „Mogu vam pomoći, ako treba. Donesite samo svu dokumentaciju pa ćemo pronaći rešenje.“
            Louise dlanom trlja obraz, izgubljenog pogleda. Zna da bi trebala nešto reći. Volela bi zagrliti Myriam, stegnuti je, zamoliti za pomoć. Htela bi joj reći da je sama, tako sama, i da se toliko toga dogodilo, toliko stvari o kojima nije mogla pričati, ali da bi ih njoj, upravo njoj htela ispričati. Neugodno joj je i sva se trese. Ne zna kako da se ponaša.
        Došla je k sebi i pravi se da je sve u redu. Tvrdi da je reč o nesporazumu. Spominje nekakvu promenu adrese. Okrivljuje Jacquesa, svog muža, koji je tako slabo vodio računa o budućnosti i držao takve stvari za sebe. Poriče, usprkos činjenicama i svemu očitom. Priča joj je tako zbrkana i nikakva da Paul koluta očima.
        „Dobro, u redu. To su vaše stvari, pa ih onda vi i sredite. Ne želim da mi više ikada stigne ovakav dopis.“
      Pisma su Louiseu sledila od Jacquesove kuće do njene garsonijere i na koncu ovamo, u njen prostor, u ovaj dom koji ona drži na okupu. Ovamo su poslali neplaćene račune za Jacquesovo lečenje, stambeni porez uvećan za kamate i sve zaostale rate kredita za koji Louise ni ne zna za što je podignut. Naivno je mislila da će svi oni na kraju odustati ako ne bude reagovala. Da se treba praviti mrtva, ona je ionako beznačajna, ništa nema. Zar im nije svejedno? Šta imaju od toga da je progone?
       Dobro ona zna gde su pisma. Gomila koverti koje nije bacila, stoje na električnom brojilu. Rado bi ih zapalila. I tako ne razume ništa od tih beskrajnih rečenica, od tablica s izračunima na nekoliko stranica, stubaca u kojima iznosi neprestano rastu. Kao onda kad je pomagala Stéphanie s domaćom zadaćom. Radila je s njom diktate. Pokušavala joj je pomoći s matematičkim zadacima. Kći joj se kroz smeh rugala: „Šta ti od toga uopšte znaš? Nemaš pojma.“
        Naveče, kad je deci obukla pidžame, Louise je ostala malo kod njih u sobi. Myriam stoji u predsoblju i čeka je. „Slobodno sada idite. Vidimo se sutra.“              Louise bi silno želela ostati. Prespavala bi onde, na podu pored Milinog kreveta. Bila bi tiha, nikome ne bi smetala. Louise se ne želi vratiti u garsonijeru. Svake se večeri vraća malo kasnije, hoda ulicom gledajući u pod, sa šalom navučenim do brade. Strahuje da ne susretne svog stanodavca, starkelju riđe kose i krvavih očiju. Škrtac ju je uzeo za podstanarku samo zato „jer iznajmiti stan u ovoj četvrti jednoj belkinji skoro je pa neverovatno“. A sad sigurno žali zbog toga.
        U metrou stišće zube da ne zaplače. Ledena, podmukla kiša natapa joj kaput i kosu. S nadstrešnica padaju krupne kapi, Louise zadrhti kad joj skliznu za vrat. Kad stigne do ugla opustele ulice, ima osećaj da je neko posmatra. Okreće se, ali nema nikoga. A onda u poluseni, između dva automobila, primeti muškarca kako čuči. Vidi mu gola bedra, goleme šake oslonio je na kolena. U jednoj ruci drži novine. Gleda u nju. Ne izgleda ni opasno ni zbunjeno. Louise je zakoračila unatrag, uhvatila ju je užasna mučnina. Dođe joj da vrišti, da dozove nekoga da ovo vidi. Čovek sere u njenoj ulici, njoj pod nosom. Čovek koji očito više nema srama i koji je navikao vršiti nuždu bez ustezanja i bez pristojnosti.
         Louise trči sve do ulaza u zgradu i drhteći uspinje se . Posprema celi stan. Menja posteljinu. Htela bi se oprati, dugo stajati pod mlazom tople vode da se ugrieje, ali tuš je već nekoliko dana neupotrebljiv. Istrunulo drvo ispod tuš-kade je popustilo i tuš je praktički propao. Otada se pere nad sudoperom uz pomoć rukavice. Kosu je oprala pre tri dana sedeći na plastičnom stolcu.
          Leži u krevetu, ali san joj ne dolazi na oči. Stalno razmišlja o muškarcu u polumraku. Ne može se suzdržati da ne pomisli kako će se uskoro ona naći na njegovom mestu. Završiće na ulici. Biće prisiljena napustiti čak i ovaj oduran stan i srat će na ulici, kao životinja.

• Slimani Lejla, Uspavanka ( 1 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 2 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka (3 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 4 deo )
• Slimani Lejla ,Uspavanka (6 deo)

Christopher Paolini, ERAGON ( 2. Otkriće, 3. Dolina Palankar )

OTKRIĆE

      Eragon je klečao na ugaženoj trsci i veštim okom ispitivao tragove, po kojima je zaključio da su jeleni bili na livadi pre samo pola sata.

Ubrzo će poleći. Njegova meta, mala srna koja je na prednju levu nogu vidno šepala, još je bila sa stadom. Nije mogao verovati da je prevalila toliki put, a da je nije ščepao ni vuk ni medved. Nebo je bilo vedro i duhvao je lagan povetarac. Srebrni je oblak lebdeo nad okolnim planinama, čiji su rubovi bili obasjani rumenom svetlošću punog meseca koji se izdizao između dva planinska vrha. Iz golemih glečera i s blistavih vrhova prekrivenih snegom niz obronke su se slevali potoci. Pri tlu doline migoljila je magla, tako gusta da je jedva nazirao vlastita stopala.

     Imao je petnaest godina i za manje od godinu dana postaće muškarac. Crne su mu obrve nadvisivale prodorne smeđe oči. Odjeća mu je bila izlizana od rada. U koricama za pojasom nosio je lovački nož, a tobolac od jelenje kože štitio mu je od vlage luk odtise. Nosio je torbu na rubovima ojačanu drvenim letvicama. Jeleni su ga odveli duboko u Hrbat - nepravilan planinski lanac što se protezao duž cele zemlje Alagezije. S tih su planina često stizale neobične priče i ljudi, donoseći zle slutnje. Uprkos tome Eragon se nije bojao Hrpta. Bio je jedini lovac iz okolice Karvahala koji je imao hrabrosti da sledi divljač do oštrih litica i useka duboko u šumi. Bila je to treća noć lova i gotovo mu je ponestalo hrane. Ako ne ulovi srnu, biće prisiljen vratiti se kući praznih ruku. Njegovoj je porodici  trebalo meso za nastupajuću zimu, a nisu imali novca za kupovinu u Karvahalu.

     Miran i bez straha, stajao je na bledoj mesečini, a onda je zašao u šumu putem ka uskoj dolini, siguran da se jeleni onde odmaraju. Drveće je zaklanjalo nebo i na zemlju bacalo sene u obliku perja. Samo bi katkada bacio pogled na tragove, jer znao je put.




U dolini je, veštom kretnjom, napeo luk, a onda je izvadio tri strele i jednu zapeo, držeći ostale u levoj ruci. Na mesečini se naziralo dvadesetak gromada na mestu gde su jeleni ležali u travi. Srna koju je nakanio ustreliti bila je na rubu stada, a prednja joj je leva nogu bila ispružena. Eragon se lagano došuljao, držeći luk u pripravnosti. Sav njegov trud tokom poslednja tri dana vodio je do toga trenutka. Duboko je udahnuo kako bi se umirio za odlučujući pogodak. U tom času odjednom odjeknu snažna eksplozija.
      Stado se preplaši i odjuri. Eragon brzim korakom potrča kroz travu. Snažan vetar šibao mu je obraze. Naglo se zaustavi i odape strelu prema srni koja je skakutala. Strela je promaši za prst i odfijuče u mračnu noć. Eragon opsova, napravi krug na jednoj nozi i instinktivno zape još jednu strelu.

    Iza njega su, na mestu gde su donedavno bili jeleni, u velikom krugu tinjali trava i drveće. Eksplozija je raspršila iglice s mnogih borova. Trava je oko zgarišta bila ugažena. Zrakom je vijugao pramen dima, noseći miris gareži. U središtu eksplozije ležao je sjajan, plav kamen. Preko spaljenoga tla vukla se magla i tankim vijugama natkrivala kamen.
      Nekoliko je dugih minuta osluškivao moguće opasnosti, no jedino što se micalo bila je magla. Oprezno je olabavio luk i krenuo napred. Kad se zaustavio pokraj kamena, obasjala ga je bleda mesečina. Dodirnuo je kamen strelom i odskočio. Ništa se nije dogodilo pa ga je oprezno uzeo u ruku.
     Nikad pre nije video kamen koji je priroda tako profinjeno izbrusila. Savršena mu je površina bila tamno plave boje, poput paukove mreže prošarana tankim belim nitima. Bio je hladan, bez izbočina i udubljenja pod prstima, poput krute svile. Ovalnoga oblika i dužine oko trideset centimetara, težio je gotovo dva kilograma, iako se činio lakšim nego što je bio.
    Eragon je zaključio da je kamen i lep i zastrašujuć. Odakle je došao? Ima li kakvu svrhu? Onda mu na um pade još strašnija misao: Je li ovamo poslan slučajno ili s namerom da ga baš ja nađem? Iz starih je priča naučio da prema magiji i onima koji se njome služe mora biti vrlo oprezan.
    Ah, što da činim s kamenom? Naporno ga je nositi, a možda je i opasan. Možda ga je bolje ostaviti. U njemu se pojavio tračak neodlučnosti. Hteo ga je ispustiti, no nešto mu je zadržalo ruku. U najgorem slučaju, možda ću njime kupiti malo hrane, zaključio je, slegnuo ramenima i spustio kamen u torbu.

       Udolina je bila previše otvorena za prenoćište pa se vratio u šumu i rasprostro svoj smotani ležaj ispod korenja iščupanog stabla. Posle hladne večere, a jeo je hleb i sir, omotao se dekama i zaspao, razmišljajući o onome što se dogodilo.


DOLINA PALANKAR


       Kad je sutradan sunce granulo, obasjalo je pekjsaž veličanstvenom mešavinom ružičaste i žute boje. Vazduh je bio svež, sladak i vrlo hladan. Potoci su bili obrubljeni ledom, a mala jezera potpuno zaleđena. Nakon što je za doručak pojeo kašu, Eragon se vratio u udolinu kako bi razgledao mesto eksplozije. Jutarnja mu svetlost nije otkrila nikakvih novih pojedinosti pa je krenuo kući. Neravnomeran trag divljači bio je slabo vidljiv, a mestimice ga više uopšte nije bilo. Budući da su ga pravile životinje, često je zaokretao u suprotnom smeru i naširoko kružio. No, uprjkos svim nedostacima, bio je to najkraći put do podnožja planina.
    Hrbat je bio jedan od onih krajeva koje kralj Galbatoriks nije mogao nazivati svojima. Još su kružile priče o tome kako je polovina njegove vojske nestala kad je ušla u ovu drevnu šumu. Činilo se danad njom lebdi oblak nesreće i usuda. Iako su stabla bila visoka, a nebo potpuno vedro, retki su ljudi mogli duže ostati u toj planini a da ne dožive neku nesreću. Eragon je bio jedan od njih, ne zbog kakva posebna dara, kako mu se činilo, nego zbog neprestane budnosti i snažnih refleksa. Već se godinama verao po tim planinama, a još je uvek od njih zazirao. Kad god je pomislio da je otkrio sve njihove tajne, dogodilo bi se nešto — poput pojave kamena — što bi mu poljuljalo osećaj da ih poznaje.
      Držao je korak i čvrsto prevaljivao kilometre. Kasno naveče stigao je do ruba vrlo strme litice. Duboko u njenom podnožju tekla je reka Anora, ploveći velikom brzinom prema dolini Palankar. Od stotina malih potoka što su se u nju slevali, Anora je bila moćna sila, koja je na svom putu udarala o stene i kamene gromade.
    Zrakom se razlegao njezin tutanj.
    Napravio je konačište u šipražju blizu litice i pre spavanja posmatrao mesec. Sledeća je dva dana postajalo sve hladnije. Eragon je hodao brzo i nije video gotovo ništa od opasne divljine. Malo posle podne čuo je slapove Igualda, koji su tupim zvukom hiljadu mlazova sve nadglasavali. Staza ga je dovela do vlažne izbočine od škriljaca pokraj koje je velikom brzinom proticala Anora, propinjući se uzrak i bacajući se niz litice obrasle mahovinom.

    Pred njim se poput razmotane karte prostirala dolina Palankar. Podnožje slapova Igualda, gotovo kilometar u dubini, bilo je najsevernija tačka doline. Malo dalje nalazio se Karvahal, skupina zgusnutih smeđih kuća. Iz dimnjaka se dizao beli dim, prkoseći divljini oko sebe. S ove su visine njive izgledale tako malene, nimalo veće od njegovih nokata. Zemlja je oko njih bila smeđa ili peskovita, prekrivena suvom travom što se njihala na vetru. Anora je vijugala od slapova prema južnom kraju Palankara,a u njenoj su se vodi bljeskali golemi odrazi sunca. Zatim je, udaljini, tekla pokraj sela Terinsforda i osamljene planine Utgard. Izanje, znao je samo to - zaokreće prema severu i utiče u more. Nakon male pauze napustio je izbočinu i krenuo stazom niz brdo, mršteći se dok se spuštao. Kad je stigao u podnožje, sve je počeo prekrivati blagi suton, pretvarajući boje i oblike u bezlično sivilo. U blizini su treperila svetla Karvahala, čije su kuće, u suton, bacale duge senke. Karvahal je, uz Terinsford, bio jedino mesto u dolini Palankar. Bio je zaklonjen i okružen tvrdom, lepom zemljom. Retko je ko onamo zalazio, osim trgovaca i trapera. Seoske su kuće bile drvene i čvrste, s niskim krovovima od slame ili kamenih ploča. Iz dimnjaka je sukljao dim pa je zrak mirisao na drvo. Kuće su imale široke tremove, na kojima su se ljudi okupljali na priču ili sklapanje poslova. Povremeno bi se osvetlio pokoji prozor, od upaljene sveće ili lampe. Eragon je čuo kako muškarci glasno razgovaraju na večernjem zraku, dok su žene žurile po svoje muževe, grdeći ih zato što kasne.

  Vijugavim stazama između kuća Eragon je stigao do mesnice, široke kuće od debelih greda, iz čijeg je dimnjaka sukljao crn dim. Otvorio je vrata. Velika je prostorija bila topla i dobro osvetljena pucketajućim plamenom iz kamenog kamina. Duž suprotne strane prostorije protezao se prazan pult. Sve je bilo besprekorno čisto, kao da je vlasnik celo vreme provodio čeprkajući mrvice pr-ljavštine i iz najmanjih pukotina. Iza pulta je stajao mesar Sloun. Bio je nizak i na sebi je imao pamučnu košulju i dugu kecelju umrljanu krvlčju. Oko pojasa mu je visio impresivan niz noževa. Lice mu je bilo bledo žuto, puno rupica od boginja, a crne oči sumnjičave. Brisao  je pult grubim platnom.
      Kad je Eragon ušao, Slounove su se usne iskrivile. »No, veliki lovac dolazi  nama smrtnicima. Koliko si ih ščepao ovaj put?«
    »Ni jednu«, otresito odgovori Eragon. Sloun mu nikada nije bio drag. Taj se mesar prema njemu uvek odnosio s prezirom, kao prema kakvoj prljavoj stvari. Sloun je bio udovac i činilo se da mu je stalo samo do jedne osobe - kćeri Katarine, koju je vrlo voleo.
     »Ne mogu verovati«, rekao je Sloun, glumeći začuđenost. Okrenuo je Eragonu leđa i nešto strugao sa zida. »I zbog toga si došao ovamo?«
      »Da«, nelagodno prizna Eragon.
      »Ako je tako, daj da vidimo tvoj novac.« Eragon se premeštao s noge na nogu, a Sloun je tupkao prstima. »Hajde — imaš ili nemaš. Šta je tačno?«
         »Zapravo, nemam novca, ali imam...«
       »Šta, nemaš novca?«, oštro ga preseče mesar. »A hoćeš kupiti meso! Gde to trgovci robu daju? Da ti jednostavno dam i ne naplatim? Osim toga«, otresito je rekao, »kasno je. Dođi sutra i donesi novac. Danas više ne radim.«
      Eragon je buljio u njega. »Ne mogu čekati do sutra, Sloune. Isplatiće ti se. Našao sam nešto čime ti mogu platiti.« Snažnom kretnjom iz torbe izvadi kamen i lagano ga spusti na izgrebani pult. Kamen je svetlucao na treptećem plamenu.
     »Pre će biti da si ga ukrao«, promrmlja Sloun, radoznalo se naginjući prema kamenu.
       Ne obazirući se na njegovu primedbu, Eragon ga upita: »Hoće li ovo biti dovoljno?
      «Sloun uze kamen u ruku da mu proceni težinu. Prstima je prelazio preko njegove površine, proučavajući bele niti. Zatim ga, uz pogled račundžije spusti i reče: »Lep je, no koliko vredi?«
     »Ne znam«, odgovori Eragon, »no niko se ne bi trudio ovako ga oblikovati kad ne bi ništa vredio.«
    »Očito«, rekao je Sloun, pokazujući neuobičajenu strpljivost, i dodao: »Ali koliko? Budući da ne znaš, predlažem ti da nađeš trgovca koji zna ili prihvatiš moju ponudu od tri novčića.«
   »To je mizerija. Sigurno vredi barem deset puta više«, pobunio se Eragon. Za tri novčića ne može se kupiti mesa ni za jedanu  nedelju.
Sloun slegnu ramenima i reče: »Ako ti se ne sviđa moja ponuda, čekaj dok naiđu trgovci. U svakom slučaju, umoran sam od ovog razgovora«.
        Trgovci su bili, zapravo, skupina putujućih trgovaca i zabavljača, koja je dolazila u Karvahal svakoga proleća i zime. Kupovali su sav višak onoga što su seljani i mesni poljodelci uspeli uzgojiti i proizvesti, ono što im nije trebalo prodavali, kako bi preživeli do sledeće sezone: semenje, životinje, platno i potrepštine poput soli i šećera. No Eragon nije želeo čekati njihov dolazak. To bi moglo potrajati, a njegovoj je porodici  meso trebalo odmah.
      »U redu, pristajem«, izustio je.
       »Dobro, daću ti meso. Nije mi važno, no gde si ga našao?«
      »Preksinoć na Hrptu...«
       »Gubi se!», poviknu Sloun i odgurnu kamen. Zatim ljutito odjuri do kraja pulta i poče nožem strugati stare mrlje od krvi.
      »Zašto?«, upita Eragon, privlačeći kamen bliže k sebi, kao da ga želi zaštititi od Slounova gneva.
     »Ne želim imati posla ni s čim što doneseš s tih prokletih planina!Nosi svoj čarobnjački kamen odavde«. Ruku mu je naglo skliznula inožem je porezao prst, no činilo se da to ne primjećuje. Nastavio jestrugati, mrljajući oštricu noža svježom krvlju.
     »Odbijaš mi prodati meso!«
      »Da! Osim ako platiš novcem«, zareza Sloun i podiže nož, odmičući se.          »Odlazi, dok te nisam isterao!«
      U tom se času iza Eragona otvoriše vrata. On se naglo okrenu, spreman na još veće probleme. Kroz vrata je bučno ušao Horst, zdepast čovek. Za njim je, odlučna izraza lica, ušla Slounova kći Katarina, visoka šesnaestogodišnja devojka. Eragon se iznenadi kad je ugleda. Obično se držala podalje od svađa u kojima je učestvovao njezin otac. Sloun ih zabrinuto pogleda i poče optuživati Eragona.
    »Neće...«
     »Tišina«, zapovedi Horst dubokim glasom, istovremeno pucketajući lobovima na prstima. Horst je bio kovač, što se videlo i po njegovom jakom vratu i pohabanoj kožnoj pregači. Snažne su mu ruke bile gole do lakata. Iznad ruba košulje videle su mu se velike, dlakave i mišićave grudi. Crna mu je brada, neuredno ošišana, bila jednako uznemirena kao i mišići na vilici.  »Sloune, šta si ovoga puta uradio?«
      »Ništa.« Eragonu je uputio smrtonosan pogled, a onda ispljunuo:»Ovaj je... mali ušao ovamo i počeo me gnjaviti. Zamolio sam ga da ode, a on ni da mrdne. Čak sam mu i zapretio, a on se i dalje pravio da me ne čuje!« Dok je gledao Horsta, kao da je postajao sve manji i manji.
       »Je li to istina?«, strogo upita kovač.
       »Nije!« odgovori Eragon i doda: »Ponudio sam da ovim kamenom platim malo mesa i on je prihvatio. Kad sam mu rekao da sam ga našao u Hrptu, odbio ga je i dodirnuti. Kakve to ima veze odakle je kamen?«
      Horst znatiželjno pogleda kamen, a onda se opet okrenu prema mesaru. »Zašto ne želiš s njime trgovati, Sloune? Ni meni Hrbat nije drag, no ako je reč o tome koliko kamen vredi, ja ću ga otkupiti.«
       Pitanje je na trenutak ostalo visiti u zraku. Sloun obliza usne i reče:»Ovo je moja trgovina. Mogu raditi šta hoću.«
      Katarina je bila iza Horsta, a onda je zakoračila i zamahnula crvenkasto smeđom kosom kao mlazom tekućeg bakra.
     »Oče, Eragon je spreman platiti. Daj mu meso, a onda možemo večerati.«
       Nato se Slounove oči opasno suziše. »Vrati se u kuću. Ovo se tebe ne tiče.... Rekao sam idi."
       Katarina se namršti, a onda uspravi i izađe iz prostorije.
      Eragon je to posmatrao s neodobravanjem, no nije se usudio mešati. Horst je cupkao bradu i prekornim glasom rekao: »U redu, možeš trgovati sa mnom. Koliko si trebao dobiti, Eragone?«.Glas mu je odjekivao prostorijom.
      »Što više mogu.«
       Horst izvadi novčanik i izbroji hrpu kovanica. »Daj najbolje pečenke i odreske. Koliko mogne stati u Eragonovu torbu.«
    Mesar je oklevao, dok mu je pogled preletao od Horsta do Eragona. »Kad bi odbio prodati meni, to bi ti bila vrlo loša zamisao«, izjavio je Horst.
    Ubojita pogleda, Sloun je otišao u stražnju prostoriju. Do njih je dopiralo besno udaranje jekirom, rezanje, zamatanje i poluglasno psovanje. Posle nekoliko nelagodnih minuta vratio se s naramkom zamotana mesa. Lice mu je bilo bezizražajno dok je primao Horstov novac, a onda je nastavio čistiti nož, praveći se da ih ne vidi.
    Horst je uzeo meso i izašao. Eragon je požurio za njim, noseći torbu i kamen. Zapuhnuo ih je svež noćni zrak, pravo osveženje posle zagušljive mesnice.
      »Hvala ti, Horste. Ujaku će biti drago.«
      Horst se tiho nasmeja. »Nemoj mi zahvaljivati. Već dugo to želim učiniti. Sloun je zla osoba i voli praviti probleme. Dobro ga je malo poniziti. Katarina je čula što se događa i dotrčala po mene. Dobro je što sam došao, vas ste se dvojica već gotovo potukli. Nažalost, sumnjam  da će drugi put hteti poslužiti tebe ili bilo koga iz tvoje porodice, čak i ako budete imali novca.«
     »Zašto je onako eksplodirao? Nikada nismo bili dobri, no uvek je uzimao naš novac. I nikada nisam video da se tako odnosi prema Katarini«, rekao je Eragon otvarajući torbu.
     Horst je slegnuo ramenima. »Pitaj svoga ujaka. On o tome zna više nego ja.«
       Eragon je ugurao meso u torbu. »No, sada imam još jedan razlog da požurim kući, da otkrijem tu tajnu. Evo, ovo pripada tebi.« Pružio mu je kamen.
    Horst se nasmejao. »Ne, zadrži taj svoj čudni kamen. Što se tiče plaćanja, Albrih kani na proleće otići u Fenster. Želi završiti kovač-Christopher Paoliniki zanat i trebaće mi pomoćnik. Možeš raditi kod mene u slobodne dane i otplatiti dug.«
      Eragon se lagano naklonio, oduševljen. Horst je imao dva sina, Albriha i Baldora, i obojica su radila u njegovoj kovačnici. Bila je to velikodušna ponuda - da zauzme mesto jednoga od njih.
    »Hvala ti, još jednom! Radujem se što ću raditi s tobom.« Bilo mu je drago štoće se moći odužiti Horstu. Njegov ujak ne bi nikada prihvatio milostinju. U tom se času Eragon seti što mu je rođak rekao pre odlaska u lov i obrati se Horstu: »Roran me zamolio da prenesem oruku Katarini, no budući da ja ne mogu, bi li joj je ti prenieo?«
     »Naravno.«
      »Poručuje joj da će doći u grad čim stignu trgovci i da će se onda videti.«
      »To je sve?«
       Eragon je bio malo zbunjen. »Nije. Takođe joj poručuje da je ona najlepša devojka koju je u životu video i da misli samo na nju.«
      Horst se široko nasmeši i namignu Eragonu. »On misli ozbiljno, je1' da?«
       »Da, gospodine«, uzvrati Eragon, uz lagan smešak. »I, molim te, zahvali joj u moje ime. Lepo je od nje što se usprotivila ocu radi mene. Nadam se da zbog toga neće biti kažnjena. Roran će poludeti ako je uvalim u nevolju.«
     »Ne bih se zabrinjavao zbog toga. Sloun ne zna da me pozvala pa sumnjam da će biti strog prema njoj. Pre nego odeš, hoćeš li večerati s nama ?«
     »Oprosti, ali ne mogu. Gero me očekuje«, rekao je Eragon dok je zavezivao torbu. Prebacio ju je preko ramena i krenuo niz cestu, podignute ruke u znak pozdrava.
      Meso ga je usporavalo, no silno je želeo što pre stići kući što mu jedavalo snage da brže korača. U čas je stigao na kraj sela, ostavljajući za sobom njegova topla svetla. Mesec je kao sjajan biser nadvisivao planine i kupao zemlju sablasnim prividom danjega svetla. Sve je izgledalo belkasto i ravno.
       Pred kraj puta skrenuo je s ceste, koja je vodila dalje prema jugu. Jedna se obična staza pružala ravno, kroz travu visoku do pojasa pa uz brežuljak, gotovo sakriven senkama zaštitničkih brestova. Stigao je na vrh brežuljka i ugledao blago svetlo u svojoj kući. Kuća je imala krov od kamenih ploča i dimnjak od cigle. Iznad okrečenih zidova produživale su se strehe i bacale senku oko kuće. Jedna je strana zatvorenoga trema bila puna iscepanih drva, pripremljenih za loženje. Na drugoj je strani bila hrpa nabacanog oruđa.
    Kad su se oni u nju uselili, nakon smrti Gerine žene Marijane, kuća je već pedeset godina bila napuštena. Bila je udaljena, više nego ičija, gotovo petnaest kilometara od Karvahala. Ljudi su tu udaljenost smatrali opasnom, jer njegova porodica, u slučaju opasnosti, nije mogla računati na pomoć seljana. No Eragonov ujak to nije želeo ni čuti.
     Oko trideset metara od kuće, u tamno oličenoj štali, držali su dvakonja, Birka i Braga, te kokoši i kravu. Ponekad su imali i svinju, no ove godine to si nisu mogli priuštiti. U štali su, između pregrada, bila smeštena zaprežna kola. Na rubu njihova polja, duž reke Anore, prostirao se gust drvored. Kad je umornih nogu stigao do kuće, ugledao je kako se svetlo iza prozora miče.  »Ujače, ja sam, Eragon. Otvori.« Ubrzo je skliznu omali kračun i vrata su se otvorila prema unutra.
      Gero je stajao, držeći se rukom za vrata. Izlizana je odeća na njemu visila kao dronjci na štapovima. Ispod prosede kose, s mršava i izgladnela lica, piljile su prodorne oči. Izgledao je kao čovek kojega su već napola mumificirali, a onda otkrili da je još živ.
     »Roran spava«, odgovorio je na Eragonov upitan pogled. Lampa je treperila na drvenom stolu, tako starom da su u malim rupicama ostajala cela zrna žita. Pokraj drvene peći, o ekserima domaće izrade, visile su posude za kuvanje. U ostatak kuće ulazilo se kroz druga vrata. Pod je bio od dasaka, izlizanih od dugogodišnjeg hodanja po njima.
      Eragon je skinuo torbu i izvadio meso. »Šta je to? Zar si kupio meso? Odakle ti novac?«, strogo ga upita ujak kad ugleda smotuljke.
     Eragon je udahnuo pre nego što je odgovorio. »Nisam. Horst nam»
    Dopustio si da on to plati? Već sam ti rekao da ne želim prositi hranu. Ako se ne možemo sami prehranjivati, možemo se preseliti u grad. Nećeš se ni okrenuti, a oni će nam početi slati staru odeću i pitati nas možemo li prezimiti.«  Probledeo je od besa.
        »Nisam uzeo milostinju«, uzvrati Eragon. »Horst je pristao da na proleće odradim dug. Treba mu pomoćnik, jer Albrih odlazi.«
      »A kako ćeš pronaći vremena za rad kod njega? Hoćeš li zaboraviti poslove koje treba uraditi ovde?«, upita ga Gero, nastojeći sniziti glas.
     Eragon je obesio luk i tobolac sa strelama o kuke pokraj ulaznih vrata. »Ne znam kako ću to uraditi«, uznemireno je rekao i dodao: Osim toga, našao sam nešto što bi se moglo prodati.« Stavio je kamen na stol.
     Gero se nagnuo nad kamen. Njegovo izgladnelo lice poprimi izraz proždrljivca, a prsti mu se počeše micali i čudno trzati. »Ovo si našao na Hrptu?«
       »Da«, reče Eragon. Zatim mu ispriča šta se dogodilo. »I da stvar bude gora, izgubio sam najbolju strelu. Moraću ubrzo praviti nove.« U polutami su buljili u kamen.
     »Kakvo je bilo vreme?«, upita ga ujak, podižući kamen. Rukama je stiskao kamen kao da se bojao da će naglo nestati.
       »Hladno«, odgovori Eragon i doda: »Nije padao sneg, ali je svake noći bilo mraza.«
      Gero je izgledao zabrinut kad je to čuo. »Sutra ćeš morati pomoći Roranu da dovrši žetvu ječma. Ako još uspemo pobrati tikve, mraz nam neće nauditi«. Dodao je kamen Eragonu. »Evo, neka bude kod tebe. Kada dođu trgovci, saznaćemo koliko vredi. Verovatno ga je najbolje prodati. Što smo manje povezani s magijom, to bolje. Zašto je Horst platio meso?«
       Eragon mu ukratko ispriča svoju prepirku sa Slounom.
     »Jednostavno ne razumem šta ga je tako razljutilo.«
      Gero je slegnuo ramenima. »Slounova je žena Izmira prešla preko slapova Igualda godinu dana pre nego li su tebe doneli ovamo. Od tada se nije približio Hrptu, niti je s njim imao ikakve veze. No, to nije razlog da odbije naplatiti. Mislim da te hteo uzrujati.«
      Eragon se od iscrpljenosti zanjiha i reče: »Baš je dobro vratiti se kući«. Gerin se pogled smekša i on kimnu glavom. Eragon odtetra do svoje sobe, gurnu kamen pod krevet i skljoka se na krevet. Napokon kod kuće. Prvi se put od odlaska u lov potpuno opusti i san ga svlada.

4. PRIČE O ZMAJEVIMA

Paolini Christopher, Eragon (Knjiga prva, 1. Nasleđe)