Prepiska Joseph Roth – Stefan Zweig 1927.-1938.

Mala u moju sobu dolazi noću

Pismo br.44. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotel du Cap d’Antibes, Antibi, Francuska rivijera,
24.III.1931.)

Dragi vrli poštovani Stefan Zweig,

     Nadam se, da ste se opet udomaćili u Salzburgu te uživate u drugom proleću. Ovde je konačno postalo sjajno. Tutor je došao, duge brade i ogromnog trbuha, naivčina, zatucan u katolicizmu. Mala u moju sobu dolazi noću, iako on u pokrajnjoj sobi spava, krsti se i počinje grešiti. Tutor uopćšte nema pojma, štoa je ona zapravo napravila s psom. Kaže, da je bila u pravu, tako veliku životinju se ne može naviknuti na krevet, to je lovački pas i prenosi bolesti. Čita njezine knjige s nasladom, istoričar je, birtijski političar, slepo voli malu, veruje sve, sam ni ne zna da ima erotski odnos s njom, moli pre i posle jela, pola sata pre spavanja, bavi se vrtlarstvom, veša ogrtače i vlastitu odeću na bolesno drveće i ne dozvoljava ubijanje zečeva, jer su mu simpatični. Ide svako jutro u 6 sati na misu, peva dvaput godišnje u crkvi, nosi košulju jednu nedelju uz lovačku odeću i veštačke manžete, uvek odjeven u crno, preuske hlače. Sve se vidi. Majka je gradonačelnik mesta, moli pola dana, plače drugu polovinu i u vezi je s jednim sveštenikom, koji rovari protiv devojke, iz seksualnog jala. Devojčin je otac mrzeo majku i napravio toliko dece da mnogo meseci ne mora s njom spavati. Bojao se ići u bordele, mogli bi ga videti i mogao bi se razboleti. A pri tome je sigurno umro od drugog stepena sifilisa. U bunilu je s male strgnuo haljine i sve izblebetao. Tad ju je mati počela mrzeti. Crkva je skroz u tome, u celoj kući, sve je slepo i neemo i grubo. Mala je jako nežna u noći, kad izlazi sunce opet je promenjena. Puno plače, domišljata u telesnosti, izrazito darovita za perverznosti, jako osetljiva na bol u normalnim fizičkim stvarima. Tri katoličke devičanske opne ispred one prirodne, galami, a ja vežbam defloraciju bez volje da nešto osetim. Ne želim se rastati od ove interesantne zanimacije. Jedna prateta je proglašena svetom. Nosila je danonoćno žičani oklop. Maloj su već svi administratori u banci predložili obljubu. Zabavljam se, počeo sam se zabavljati. Svi mi oni manjkaju, njihovo pametno oko i njihovo pametno srce. Pišem direktno četvrto poglavlje, lokalnom lekaru u monumentalnim, grubim potezima. Jako dobro, mislim. Ne bojte se! Ja sam više pisac, no što usmeno priznajem Poderite ovo pismo, nakon što ste sve (literarno) zapamtili. Srdačno pozdravite suprugu, njoj još ne mogu pisati, ta ona je žena. Ja se osećam jako muževno i solidarišem se muškošću. Crvena Irkinja najednom čezne za vama, sanja o vama, kaže.

Odgovorite mi brzo, makar samo jednim retkom. Mojoj je ženi loše. U svakom slučaju zasluga Male, da mi sve ne pada tako teško kao inače. Ja sam šuft, no defloracija, uz
literarni obrub, to mi puno vredi.

U starom i postojanom prijateljstvu,

Vaš J. R

Pismo br.49. Joseph Roth Stefanu Zweigu

(Hotelski restoran, Foyot, Pariz, 13. maja1931.)
Gospodinu dr. Stefanu Zweigu
Kapuzinerberg 5, Salzburg, Austrija

Veoma poštovani dragi Stefane Zweigu,

Oprostite ovakav rukopis. Pišem s poluotvorenim očima. Sličim krmeljivom psu. Flandrija je doživela nečuveni zaokret. Mala je probrbljala, strpali su je u jedan samostan, sigurno će stradati. Pisao mi je jedan redovnik. Život je puno lepši od literature! Književnost je žaljena vredna!
Ona je prevara!

U nepromijenjenoj srdačnosti Vaš.
J. R

Joseph Roth

Što se židovskoga u nama tiče

Pismo br.79. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotel Foyot, 33, Rue de Tournon, Pariz, 26.III.1933.)

Poštovani i dragi prijatelju,
Verujem, da u ovim vremenima moramo ostati u što je moguće stalnijoj vezi. Stoga Vam odmah i odgovaram.
Molim vas pripazite, da pisma naslovljena na mene idu via Švajcarska. Neka naime idu preko Nemačke.
U potpunosti se slažem s Vama: moramo čekati. Zasada. Samo mi još nije potpuno jasno, kako dugo.
Ravnodušnost sveta veća je no 1914. Čoveka više ne dira povreda i ubijanje ljudskosti. I 1914. su se na sve strane trudili bestijalnost objasniti humanim razlozima i izgovorima.
No danas je tako, da bestijalnost jednostavno opremimo bestijalnim objašnjenjima, koja su još užasnija od same bestijalnosti.
I ništa se ne pomiče, na celom svetu. Mislim: u svetu pisaca, bez obzira na večnog ekscentrika Gidea, koji je, u najnovije vreme komunist, ovde održao neuspešni smešni sastanak za snobove i internacionalno činovništvo; osim Židova u Americi i Engleskoj, koje samo zabrinjava antisemitizam, mali segment iz velikog kruga bestijalnosti.
Jasno Vam je: u onoj meri, u kojoj se bolesna živina tipa Goeringa razlikuje od još uvek u području ljudskosti prisutnog Vilima II.: u toj se meri, otprilike, razlikuje 1933. od 1914.
Jasno je, da bedaci rade gluposti, beštije bestijalnosti, poremećeni lude radnje: sve samoubilačko delovanje.
No nije jasno, kad će isto tako bolesna i smušena okolina prepoznati glupost, bestijalnost i ludilo.
O tome se radi. Pa se pitam, kad dolazi vrijeme, u kojem je naša dužnost svet rečima odvojiti od bolesnih, kako se i on ne bi zarazio.
Bojim se, da je zapravo već prekasno.
Bojim se, da ću se naći u položaju, kad ću morati poželeti što je moguće brzi rat.
Što se židovskoga u nama tiče: slažem se s Vama, da ne smemo pobuditi privid da marimo samo za Židove i za ništa drugo.
No pri tome moramo uvek znati, da svojstvo da smo Židovi, nikoga ne oslobađa dužnosti krenuti u prve bojne redove, podjednako kao i svakog savesnog Nežidova.
A tu postoji određena točka, u kojoj plemstvo izaziva povredu dužnosti i povrh svega uopšte ne pomaže. Jer za živine s druge strane ostajemo jednostavno opasne židovske svinje.
Mi smo kao Židovi bili protiv rata i ja sam kao Židov bio u ratu. Imamo mnogo prijatelja. Obojica. Nismo se izgubili u nekoj međuetapi.
I na bojnom polju humanosti, mogli bismo reći, ima etapnih Židova.
Takvi ne smemo postati.
Nikada nisam precenio tragiku židovstva, posebno ne sada, kad je već tragično biti čestit čovek.
Niskost je onih drugih: vidjeti Židova. Nije u redu da svojom suzdržanošću previše potvrđujemo argument glupih životinja.
Kao vojnik i oficir nisam bio Židov. Kao nemački pisac takođe nisam Židov. (U smislu, u kojem sada govorimo.)
Bojim se, da postoji trenutak, u kojem je židovska suzdržanost samo reakcija taktičnog Židova na besramnost netaktičnih.
A onda su jedna i druga besmislene i štetne.
Imamo – kao što sam Vam već rekao – obavezu prema Voltaireu, Herderu, Goetheu, Nietzscheu, kao i prema Mojsiju i njegovim židovskim očevima.

Iz toga proizlazi obAveza:
Spasiti život kad da ugrožavaju beštije i o tome pisati.
Ne predavati se pred onim, što brzopleto nazivamo sudbinom.
I «umešati se», boriti se, čim nastupi pravi trenutak.
Pitanje je, neće li veoma brzo biti tu.

Uvek srdačno, Vaš odani,

Joseph Roth.

Pismo br. 80, Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotelski restoran, Foyot, Pariz, 6. aprila 1933.)


Dragi cenjeni prijatelju,

Istinito je ono o čemu sam Vam već pisao: naše knjige su u Trećem carstvu onemogućene. Čak nas ni ne oglašavaju. Ni u knjižarskim berzovnim novinama. Knjižari će nas odbijati. Sa jurišne postrojbe će razbiti izloge. Kod rasnog teoretičara Günthera predstavlja Vaša slika tipičnog semita. S tim ljudima nema kompromisa. Čuvajte se! Primite savet!
Čoveku život (poznajete li sudbinu Rotterovih u Lichtensteinu) ni u Salzburgu nije siguran, ukoliko se odvažite izaći. Nemojte se ni s kim družiti. Pomirite se s time, da je 40 miliona Goebbelsovih poslušnika daleko od toga, da razlikuje Vas, Thomasa Manna, Arnolda Zweiga, Tucholskog i mene. Celo naše životno delo – u zemaljskog smislu – bilo je uzaludno. Neće Vas zameniti jer se zovete Zweig, nego zato jer ste Židov, kulturni boljševik, pacifist, civilizacijski literata, liberal. Svaka nada je besmislena. Ova “nacionalna obnova” brza prema krajnjoj mahnitosti.

Uvek srdačno Vaš stari,
Joseph Roth

Stefan Zweig

Svako, ako danas deluje u Nemačkoj je BEŠTIJA.

Pismo br. 103. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Rapperswil, utorak, 7. novembra 1933.)


Dragi poštovani prijatelju,

Sigurno me mnogo toga deli od Feuchtwangera. No samo ono, što može deliti ljude. A pre svega, bez iznimke, od onih koji javno deluju za Nemačku, s Nemačkom, u Nemačkoj, deli me upravo ono, što razdvaja čoveka od životinje. Protiv smrdljivih hijena, protiv ispljuvaka pakla, čak je i moj stari neprijatelj Tucholsky moj suborac. Pa kad bi ‘Zbirka’* i hiljadu puta imala krivo: protiv Goebbelsa, protiv ubica, protiv sramotitelja Nemačke i nemačkog jezika, protiv
tih smrdljivih Lutherovih prdaca ima čak i ‘Zbirka’ pravo. Mislim, da je Klaus Mann, s kojim se sigurno ne slažem, dao dostojan odgovor na Vaša pisma nemačkim izdavačima: pismo Romaina Rollanda u najnovijem broju ‘Zbirke’.

Rolland ima pravo. Pošten se čovek ni pod kojim okolnostima ne sme bojati ‘politike’. U književnosti imamo brojne velike primere. Oholost je hteti biti bolji olimpijac od Hugoa i Zole. No priznajem, da je stvar temperamenta, hoće li se
čovek umešati ili ne. No biti lojalan ovoj bandi ubica i kukavica, lažljivaca i budala, bezumnika i verolomnika, oskvrnitelja, nasilnika i drumskih razbojnika: to je neshvatljivo. Prepustite ludo poštivanje ‘vlasti’ brojci od 60 miliona glupih Hendersona ili Macdonaldsa, socijalistima, političarima bankrota. Ako mi istinu ne vidimo i također se ne zgražamo na prđenje: ta ko će onda videti istinu? Čujem Vaš prigovor: mi smo Židovi. Iako je i meni moja glava predragocena, da
bih njome uzalud ili čak po druge štetno jurišao na zid, ne uviđam, zašto bih na temelju svoje krvi bio oslobođen služenja u ratu i borbe u pozadini. Ne! Samo životinje, poput onih tamo, predbacivaće mi moju krv. Ostajem u rovu. Ne
smem pitati, šta ljudi misle o tome. Ja sam čovek i borim se protiv životinja za ljude. Neka glupani kažu što ih volja. Pravedna stvar je jača od argumenta protiv mog židovstva.
       Vaš drugi prigovor – podcenjujem protivnika. Ah! Bojim se, da ga Vi precenjujete. Ma kako svet bio glup: ova kloaka, koja je trenutačno prisutna u Nemačkoj, neće svet trajno naškoditi. To je borba na život i smrt između evropske kulture i Pruske. Zar to zbilja ne vidite? Što se mene tiče nemojte se prikloniti niti jednoj strani. Sačuvajte mene radi – meni neobjašnjivo – poštovanje pred onim, što nazivate ‹elementarno-nacionalnim› ili slično. No preklinjem Vas, prestanite pokušavati s Nemačkom se stalno povezivati
ma i najtanjim nitima. Ne obazirite se na izdavača Insela. Svako je, potpuno svejedno ko je ili je pre bio, ako danas deluje u Nemačkoj BEŠTIJA.
     Pre ste demantovali, da ste Vi Arnold Zweig. Demantujte svakom vezom s Nemačkom da ste Vi Stefan Zweig. (To su reči jedne Vaše čitateljke.)
       Možete mnogo izgubiti – ne samo ličnu  čast, već i onu literarnu – svetski poznatu čast. Hiljadama, koji o Nemačkoj misle kao ja, ne kao Vi, bili ste potpora, vera. U ratu ste stajali na strani Romaina Rollanda.
        Sada, kad je gore nego u ratu, iz obzira pišete izdavaču  Inselu.* To je, kao kad biste tokom rata pisali kapetanu glavnog ......– samo zato, jer bi mu staro prijateljstvo s Vama moglo naškoditi – Vi ‘u osnovi’ uopšte niste protivnik rata.
         Trenutak odluke ne leži samo u tome, da pristajemo uz čoveka a protiv Nemačke, nego i u tome, da svakom prijatelju moramo reći istinu. Stoga Vam je kazujem - a verujte mi, hitnja me sili na svečani ton, koji mi je mučan -: među
nama dvojicom biće ponor tako dugo, dok Vi IZNUTRA definitivno ne raskrstite s Nemačkom današnjice. Milije bi mi bilo, da se celom težinom svog imena borite protiv toga. Ukoliko to ne možete: barem ćutite. Nemojte pisati izdavaču, ovome ili onome. Kako biste adresata poštedeli ‘neugodnosti’. Dovoljno ste pametni da znate, da je danas vlasnik Insela isto tako državni funkcioner, kao i državna služba. Morali ste stoga znati, da Vaše pismo ne može ostati  lično . Ta svaki je obični nemački državljanin dupelizni nameštenik države; a kamoli ne izdavač Insel, ili Fischer.

(Svima njima želim konclogor.)

Vaš stari prijatelj,
Joseph Roth

(Sreda,8.novembra 1933.)

Dragi prijatelju,
ponovno čitam pismo što sam Vam ga juče napisao. Kako bi nestala svaka sumnja: nisam Vam pisao u alkoholisanom stanju. Pijem praktički još samo belo vino. Savršeno sam trezan, nemojte ni trenutak, molim, posumnjati u to.
No nemojte ni posumnjati u to, da sam Vaš prijatelj. Ako mojoj molbi i ne udovoljavate i ne možete prekinuti veze s Nemačkom, ja ostajem Vaš prijatelj i uvek ću Vas braniti, gde god ću moći.
Osim toga mi je jasno, da je s moje strane pomalo drsko, da Vam dolazim s pravilima suzdržljivosti. Oprostite mi. Mislim, da sam sprtljao vlastiti život. No verujem, da mogu sagledati život svojeg bližnjeg. Mislim, da imam pravo, što se Vas tiče.
Ostanite verni slici koju imam o Vama.

Preklinjem Vas još jednom: sačuvajte svoje DOSTOJANSTVO!
Vaš stari
Joseph Roth



Pismo br.127. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotel Beauvau,4, Rue Beauvau, Marseille, 22.juna 1934.)

Dragi, mili prijatelju,

možda Vam neće biti lako – a i neugodno – slušati o svim ludim potezima koje sam učinio od Vašeg odlaska iz Pariza – pod uticajem najodurnijih događaja. Znam, kako malo treba velikom umu da se odazove maloj zabludi. No usprkos toga Vas molim da mi verujete, kao razumnoj osobi koja ima ekscese ludila, ali ih kontroliše, te kao savesnog prijatelja koji Vam to piše samo u trenucima svoje bistrine. Ponižavao sam se i omalovažavao. Posuđivao sam novac na krajnje nemogućim mestima. Pritom sam se prezirao i proklinjao. No sve je poteklo od toga, da nikad u svom životu nisam iza sebe imao sigurnu materijalnu fazu, bez računa, bez ušteđevine. Ništa, ništa osim akontacija – izdaci, akontacije, predujmi, i dok nije bilo Trećeg Rajha, izdavač. (A sve sam dugove u Nemačkoj platio.) Dok ste bili u Parizu, dug je iznosio samo 2000 franaka. U međuvremenu je narastao na nasilnih, hitnih, groznih 11.000. Osećam potrebu pokazati Vam se potpuno nag, onakav kakav sam, dragi prijatelju. Vi me ne možete strože osuditi no što to sam činim. I Vas zlorabim, s očajnim egoističnim pravom čoveka koji ugrožava najboljeg prijatelja, kad se pri utapanju grčevito hvata za svojeg spasitelja. Ne nalazim druge slike, zbilja! Ako me nešto može ispričati u Vašim i mojim vlastitim - verovatno ipak obzirnim - očima, to je: radim, svaki dan, i
da sam ovde, u Marseilleu, napisao tri napola dobre novele, od 35-40 stranica. Početkom oktobra moram predati roman, od kojeg je napisana tek trećina. Ne mogu se više
izvući. Mjesecima, već mjesecima davi me uže oko vrata – a da se još nisam zadavio, leži u tome, da mi uvek nanovo jedan dobar čovek dopušta, ugurati jedan prst između
užeta i mojeg vrata. A odmah potom se uže ponovno zateže. A s tim užetom oko vrata radim 6-8 sati dnevno. Kad biste znali koje sam obveze preuzeo, ismejali biste me. Ali, dragi prijatelju, moram se izvući, jednom za svagda, popuštanje tog užeta je besmisleno, treba mi ga skinuti. Ah, molim, trebam do kraja avgusta 12.000 franaka, možda će mi ih dati kakav engleski izdavač! Možda, možda! Radim, ne mogu više od toga, samo raditi, ne mogu više! Molim, molim, nemojte me napustiti! Nemojte mi ništa
zameriti! Zamislite sebi, da već ležim na samrtnoj postelji. Oprostite mi sve! Nisam ništa popio, dok Vam ovo pišem.
Potpuno sam trezan.

Srdačno Vas grlim, Vaš

J.R

Ne izmišljajte sofizme – rakija nas ponižava

Pismo br. 132. Stefan Zweig Josephu Rothu 
(odlomak pisma)
(London, sredina srpnja 1934.)

Preklinjem Vas, nemojte ništa poduzimati u tom stanju, ne šaljite pisma, a da ih pre toga ne pokažete kojem prijatelju. Previše ste uzrujani. Nemojte uopšte slati telegrame, ka da telegram još uopšte nije izumljen. Ne postižete efekat  koji želite, već sebi  nanosite štetu. To Vas gura u pozadinu, jer se svugde oseća Vaše nestrpljenje, Vaše Nećučekati i Vaše Nemogučekati. Preklinjem Vas: smirite se! Nemojte piti. Antihrist su alkohol i novac, ne jadno kino. Ne kradete sebi svoju senu, već sami postajete sena, svoja vlastita suprotnost preko pića – molim Vas, prijatelju, prihvatite konačno moju ponudu, da se četiri nedelje lečite i to pod strogim neumoljivim nadzorom.

Stefan Zweig


Pismo br. 189. Stefan Zweig Josephu Rothu

(Hotel Westminster, Promenade des Anglais, Nica, 21. januar 1936.)


Dnevna porcija alkohola se mora smanjiti. Vidim to na sebi, kojem je nikotin bio neophodan baš kao i Vama rakija, da voljom možemo nešto postići. Moramo Vam stoga (u
Vašem interesu) nametnuti alkoholna ograničenja. Proklinjaćete nas i nazivati huljama, ali to je zbog Vas potrebno. Mi sami ne možemo zaustaviti Vaš slom, Vi nam morate
pomoći. Morate se uklopiti u plan, ne smete (bez obzira na zdravlje) prekoračiti određeni iznos za alkohol – već i stoga, jer je nemoralno za taj bućkuriš platiti više no što treba normalnoj porodici. Dragi prijatelju, molim, nemojte uvek optuživati vreme i zloću ljudi, već priznajte, da ste sami krivi za svoje stanje te nam pomognite, da i mi možemo Vama pomoći. Ne izmišljajte sofizme, da nas rakija čini plemenitima, mudrima i produktivnima – ona nas ponižava. Kako želite živeti (hvala bogu), morate sada napeti mišiće. Iza mene je osam najgorih dana nepušenja (inače dnevno 12 teških cigara!) – danas konačno popušta pritisak a ja se osećam kao nakon ispiranja creva lako i rasterećeno. Moje mi odricanje daje pravo od Vas tražiti umerenost ili barem smanjenje porcije. A pre svega, završite roman, kako biste se mogli odmoriti.


Pismo br.218.Joseph Roth Stefanu Zweigu

(Hotel Eden, Warmoesstraat 24, Amsterdam, 29. maj 1936.)

Sada, što sada? Otići k Vojsci spasa; u samostan? Nemam više ništa, osim Vašeg obećanja. A i Vi ste samo čovek, pretrpan, preopterećen čovek, Vi ćete otputovati, zaboraviti nesretnika. Vi ste mi pomogli, imam još Vaših 20 guldena, ali sam od njih već 8 dužan. Snizio sam danas cenu sobe na 1 gulden, ali više ne mogu. Sada moram piti vino, ne više rakiju, već je nedeljama ne pijem. Moja soba izgleda poput kovčega: ali boca vina stoji 2 guldena. Imam još 2 odela, 6 košulja, maramice sam perem. Ali košulje ne mogu peglati. Izgledam užasno propalo. Potpuno sam mrtav, u 4 nedelje, a trebam život osigurati za barem 4 meseca.

Srdačno Vaš
Joseph Roth


Pismo br.249. Stefan Zweig Josephu Rothu
(London, 25.rujna 1937. )

Dragi Roth,
zašto, zašto ste odmah povređeni – zar se n obrušavaju dovoljno na nas, već moramo međusobno kesiti zube, iako…Moja me pogrešivost tako obuzela, da nemam snage osporavati išta drugo. Ne, moj prijatelju, nikakvi članci sada – za nas bi bilo najpametnije da nam u Šangaju ili Madridu plinska bomba zamete svaki trag i tako možda spasi nekog s više životnog poleta. Bio sam u Parizu samo 1½ dana, osim Masereela i Ernsta Weissa nisam video nikoga, samo nekoliko prekrasnih slika i sad moram raditi. Ova 37. godina je loša za mene, sve me hvata vražjim kandžama, pola kože mi je oderano a živci su ogoljeni, ali nastavljam raditi, napredovao bih i bolje, da nemaporodičnih i inih stvari koje me koče i iziskuju dvostruko više energije. Nemojte zaboraviti, da sam prešao 55 godina i da sam uz neprekidne ratne godine katkada umoran – upravo sam poegao na drugu stranu da se čvrsto prihvatim za pisaći sto, naše jedino uporište. A kakvu potrebu za razgovorom s Vama imam, to ni ne slutite, upravo sam od jednog “prijatelja” primio udarac duboko u utrobu i osećam žuč u ustima, no samo sam stisnuo zube. Bilo bi bitno, da smo jednom duže skupa, pa ako sada zajedničko delovanje diktatora neće izazvati planirani koncentrični napad na Rusiju (prvo boljševici, onda demokrati, tako je to izvedeno i 33.), ako dakle ostane samo opsenarski mir, onda ću u januaru na mesec dana u Pariz; potreba za prijateljima je veća no ikad, a tamo je još nekolicina, pa bi bilo divno da i Vi dođete onamo! Čovek mora opet jednom u razgovorima udisati intenzivni zrak, uzdizati se i krepiti: vreme ludila nam nameće previše toga. Toscanini je u zadnji čas morao ostati u Gasteinu, viđam ga ovde; uvek me potrese, kako on, koji ima najveće “uspehe” sveta, umesto da u njima egoistično uživa, pati zbog svega što se dešava – no, moj će roman možda reći nešto i o patnjama iz samilosti. Ne, Roth, ne otvrdnuti na okrutnost vremena, to znači da odobravate, da pojačavate! Ne postati ratoboran, ne nemilosrdan, jer nemilosrdni trijumfiraju svojom brutalnošću – treba ih opovrgnuti time što smo drukčiji, dati se prezirati radi svojih slabosti umesto da se odričemo vlastite prirode.
Roth, nemojte biti ogorčeni, trebamo vas, jer je vreme, ma koliko krvi popilo, veoma anemično glede duhovne snage.

Čuvajte se! I ostanimo zajedno, mi malobrojni!
Vaš
St. Z

Pismo br. 250.Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Grand Hotel Cosmopolite, 5-6. Place Rogier, Bruxelles, 8.oktobar 1937.)

Dragi prijatelju,

Vaše pismo već danima uz mnoge papire u džepu tlači moje srce i nailazi na barem jednako snažni protutlak. Možda nas dvojica razgovaramo različitim jezicima, pa se ne razumemo. No ipak moram pokušati biti Vam razumljiviji.

Jasno je da me vređa, da me niste videli – a ta uvređenost je u ovom slučaju najmanja stvar. Kako? Brat Vam je na putu a Vi nemate vremena? “Morate” vieti Toscaninija? Zašto “morate”? Mene morate videti. Ne Toscaninija! I niste badava prožeti svojom pogrešivošću. Jer Vam Vaš glas savesti govori, što krivo radite. A njegov je glas jači od Vašeg razuma i badava se protiv njega borite, i ako s tom borbom ne prestanete, nikada, nikada nećete imati mira. Ne mogu to razumeti: čovek čezne za prijateljem, a “mora” se sresti s dirigentom! Slutim, da ste jako zdvojni



Pismo br.259. Stefan Zweig Josephu Rothu
(49, Hallam Street, London, W.1, početak oktobra 1938.)

Odmah nakon Vašeg pisma.
Moj dragi, uistinu sam užasnut Vašim pismom: rukopis je zbilja bio bolestan a atmosferski već dugo slutim, da ste jako zdvojni (možda i više od mene, u kojem ovo vreme kad našim zakletim neprijateljima sve uspeva, pobuđuje silan bes). Mogu li štogod učiniti za Vas? To je tako teško, jer ništa ne znam o Vama. Zar mi ni dobra Keunica ne može pisati o Vama – ne znate, kako (bez obzira na Vaš stav prema meni) visim na Vama i zapravo sam trajno zabrinut za Vas. Možda sada ipak dođem u Pariz, zapravo sam prvo hteo ići u Lisabon, u Estoril i tamo raditi na najmirnijoj obali Rivijere. Onaj je roman u osnovnim crtama određen, jednom već i napisan, sad je na drugom stepenu. No još mi mnogo manjka, u dijalogu, u jeziku. Radiću, umoran kako već jesam, duže na tome no što sam mislio i tu se divim Vašoj udarnoj snazi – jasno, Vi ste oko 15 godina mlađi i to kakvih godina! Dragi moj, ja tu brbljam, no iz tog možete videti moju potrebu, da opet jednom budemo zajedno, da se do kraja izrazim, no pre svega da čujem o Vama, o Vašim radovima. Baš ništa ne znam. o Vama a ne želim Vas izgubiti, pogađa me, kad se onda neočekivano pojavi knjiga, s kojom ste se, moj prijatelju, borili godinu dana a ja o tome nemam pojma, ja sam poslednji koji to saznaje a nekad sam bio ponosan da sam najbliža, najpouzdanija osoba.

Molim štedite se. Koristi li Vam Pariz? Ne bi li jug bio bolji za Vas? Ah, pitam, a znam, da mi više nećete odgovoriti. Ali ipak pitam ili, važnije, moje srce čezne za Vama. Najsrdačnije Vaš stari

St. Z.


Pismo br.264. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(18. Rue de Tournon, Pariz,16. juli 1938.)

Dragi prijatelju Stefane Zweigu,

nemate pojma o alkoholu, kad govorite o “alkoholnom ropstvu”. Pre bismo mogli govoriti o alkoholnoj oštrini sluha. Ljubazno Vas molim da priloženo pismo (niže umetnuto: meni ne odgovara ni jedan Amerikanac! Mrski su mi) sami pošaljete američkom izdavaču – i ako Vam nije teško, uz popratno pismo. Treba mi odmah poslati ugovor – sigurno ću završiti za nedelju dana – pa imam novac za 4 nedelje.

Hoćete li biti tako ljubazni?

Srdačna hvala! Srdačno Vaš stari

Joseph Roth

Prevela s nemačkog Jasna Križaj

Štefan Cvajg, odlomci iz romana 

O Štefanu Cvajgu

Jozef Rot, April, istorija jedne ljubavi 

Kosmopolitski aspekti poezije Vilijama Karlosa Vilijamsa ( Wiliams Carlos Wiliams )

   

  Uobičajeno je da se u američkim književnim istorijama Vilijam Karlos Vilijams
(William Carlos Williams, 1883‒1963) procenjuje kao „najameričkiji“ veliki pesnik XX veka, odnosno kao izraziti predstavnik poezije američke lokalnosti. Pri prikazivanju i tumačenju Vilijamsa kao suštinski američkog pesnika okrenutog lokalnosti implicirana je i sugestija o njegovoj provincijalnosti unutar „svetskih tendencija“ u poeziji XX veka, pa u tom smislu i njegovoj marginalnosti. Za ovo postoji nekoliko razloga.

       Za života Vilijams je bio skoro potpuno zanemaren od književnih kritičara. Postavlja se pitanje kako to obrazložiti s obzirom na Vilijamsove izuzetne književne aktivnosti. Napisao je 49 knjiga iz svih poznatih žanrova kao i dela koja se teško žanrovski klasifikuju: preko 600 pesama, 4 romana, 52 kratke priče, 2 knjige eseja i kritika, autobiografiju, biografiju svoje majke, istoriju Amerike, 4 pozorišna komada, libreto za operu; bavio se i prevodilačkim radom i preveo sa španskog Kevedov roman Pas i groznica i nekoliko pripovedaka, a sa francuskog Supoov roman Poslednje noći Pariza.

      Danas je jasno da je Vilijamsova poezija naišla na nerazumevanje i neodobravanje dominantne škole u nauci o književnosti i kritici toga vremena – Nove kritike koja je promovisala poeziju modernizma čiji je najbolji reprezentant bio Eliot jer je njen ideal bila dobro napravljena simbolistička pesma, često poređena sa savršenim kristalom. To je zatvorena, impersonalna, autotelička forma, u kojoj je naglašen formalni aspekat, a okrenuta je mitskim temama, naglašavanju složenih i paradoksalnih stavova, natopljena književnom tradicijom (dakle, eksplicitno kosmopolitska), istoricizmom i žudnjom za univerzalnim značenjem utemeljenim u metafizici.

      Vilijams se, međutim, zalagao za drugačiju poeziju. Najpre, smatrao je da je neophodno odbacivanje autoriteta metafizičke tradicije, temelja modernističke poezije, koji počiva na akademskom okamenjivanju nauke, istorije i filosofije, kako bi se američki pesnik mogao približiti izvornom doživljaju sveta i progovoriti izvornim jezikom. Potom, isticao je da se ovakav jezik koji ne prenosi ideje već uspostavlja bliski odnos sa bićem može otkriti samo u lokalnosti. Jedino lokalno je univerzalno, verovao je, i zato američki pesnik treba da piše jezikom svoje lokalnosti, direktno, lično, antiformalistički i aktuelno. Američka poezija mora biti utemeljena na ritmovima i bojama američkog govora, misli i iskustva. Najzad, i to je možda stav koji je najpresudnije uticao na kvalifikaciju Vilijamsa kao lokalnog pesnika i time i diskvalifikaciju od Nove kritike, kao svoj glavni poetički credo proklamovao je da nema ideja sem u stvarima (Say it! No ideas but in things!) (Popović Srdanović, 1983: VII, XI). Upravo ovo poverenje Vilijamsovo u čulno i perceptivno, u lepotu stvarnog, njegova iskrenost u sagledavanju objekata i zadovoljstvu tog gledanja, ono je što se smatra „američkim“. Ovo pesnikovo poverenje u stvari je takvo da je „na njegovim usnama uvek poznato, pragmatično, američko Ovo su činjenice ‒ jer je on najpragmatičniji od svih pisaca i tako američki da i taj pridev ne deluje kao adekvatan… uzvikujemo u očaju i oduševljenju (podvukla D. P. S.): On je pesnička Amerika (’the America of poets’)“(Jarrell, 1968: XI).

      Uvid u Vilijamsovu poeziju, međutim, omogućuje nam da konstatujemo da njegovo delo pored nesumnjivo „američkih“ ima mnoge kosmopolitske karakteristike.1 Pošto se, naravno, postavlja pitanje kako o ideji kosmopolitizma govoriti u književnosti ili preciznije kako definisati kosmopolitizam pesnika koji je uvek temeljno određen jezikom na kojem piše, čini se da je u tom smislu najfunkcionalnije shvatanje tzv. „ukorenjenog kosmopolitizma“ koje u delima Etika identiteta (Ethics of Identity) i Kosmopolitizam: Etika u svetu stranaca (Cosmopolitanism: Ethics in a World of Strangers) koristi filozof Kvame Entoni Epija (Kwame Anthony Appiah). On ističe da kosmopolitizam mora da pomiri „neku vrstu univerzalizma sa legitimnošću barem malog dela pojedinačnog“ (Appiah, 2005: 222‒223), što znači da sagledava kosmopolitizam kao fenomen čija je suština parcijalnost, odnosno kosmopolite kao one koji pripadaju mestima koja nisu njihova rodna zemlja, na parcijalan način. On veruje da je moguće negovati odanost sopstvenim korenima i istovremeno kultivisati kosmopolitski odnos prema stvarima koje afirmišu našu „zajedničku ljudskost“.2 Otuda koncept „ukorenjenog kosmopolitizma“. Dva osnovna ideala koje on identifikuje kao osnovu za ovaj „ukorenjeni kosmopolitizam“ su „univerzalna briga“ i „uvažavanje ljudskih različitosti“ (Appiah, 2006: XV). Da bi se mogla izgraditi saosećajnost prema drugima i drugim kulturama nužna je, ističe ovaj autor, lojalnost odnosno saosećajnost prema sopstvenoj kulturi ili kulturi svog emocionalnog izbora, što zauzvrat omogućava i saosećajnost prema drugim kulturama.

     Kosmopolitizam V. K. Vilijamsa može se posmatrati upravo u okviru koncepta „ukorenjenog kosmopolitizma“ jer insistirajući na svojim korenima, okrenut prema svojoj lokalnosti, svojoj najspecifičnijoj partikularnosti, on istovremeno uvažavajući i razumevajući druge kulture, omogućava svim njihovim glasovima da u njegovoj poeziji međusobno komuniciraju.

      Među elementima koji su odigrali ulogu u definisanju kosmopolitizma Vilijamsovog najpre valja uočiti porodičnu multikulturalnost, pesnikovu multilingvalnost, i kosmopolitsko obrazovanje. Vilijams je rođen u imigrantskoj porodici: njegov otac je kao petogodišnjak iz Britanije, preko Amerike, stigao do Porto Rika gde je odrastao; nikada se nije odrekao britanskog pasoša koji je koristio radeći kao zastupnik kolonjske vode „Florida“ uglavnom u centralnoj i južnoj Americi (Williams, 1967: 14). Njegova majka, koja je imala umetničke sklonosti (slikala je i svirala klavir), došla je iz Santo Dominga u Njujork posle veridbe (1967: 5). S obzirom na to da su Vilijamsovi roditelji odrasli u miljeu karipske kulture i španskog jezika, u kući se, kao paralelni jezik, govorio španski (1967: 14‒17). Sam pesnik govorio je pored španskog i francuski;vreme od 1897. do 1899. proveo je na školovanju u Švajcarskoj, u Šato de Lansiju kraj Ženeve, u međunarodnoj školi (1967: 28‒34). Neko vreme je sa porodicom boravio i u Parizu pohađajući bolju parisku gimnaziju „Lise Kondorse“ (1967: 35‒42). Pored francuskog jezika,Vilijams je bio u dodiru i sa nemačkim jezikom. Pošto je završio studije medicine na medicinskom univerzitetu u Pensilvaniji, proveo je na specijalizaciji pedijatrije godinu dana u Lajpcigu (1967:109‒112).

      Vilijams je, dakle, od rođenja, tokom godina formiranja, bio izložen različitim kulturnim uticajima i jezicima počevši od onih u sopstvenoj porodici a potom i izvan nje. Već je ova činjenica dovoljna da se obesnaži uverenje Novokritičara da je Vilijams provincijalac. Na ovo uverenje je, između 1919. i 1920. snažno uticao Paund koji se družio s Vilijamsom još od ranih studentskih dana, i često, sa svojih internacionalističkih pozicija, ismejavao Vilijamsovu odbranu domaćeg ambijenta. Ali,Vilijams je putovao više nego Paund i upoznao mnoštvo različitih kultura: više puta je posećivao Francusku, Švajcarsku, Belgiju, Nemačku, Holandiju, Veliku Britaniju, Italiju, Španiju, Austriju, kao i Porto Riko (Williams, 1967: 119‒124; 185‒197; 209‒234). Iskustvo putovanja, različitih jezika i različitih kulturnih konteksta u kojima se kretao odigralo je veliku ulogu u formiranju njegove otvorenosti i osetljivosti prema drugom u smislu uvažavanja „ljudskih različitosti“

        Ovoj nesumnjivo kosmopolitskoj osobini doprinela je umnogome Vilijamsova medicinska praksa koja mu je donela susrete, bukvalno sa hiljadama ljudi. Najčuveniji literarni doktor pored Čehova ostvario je ozbiljnu i uspešnu medicinsku karijeru, i kao lekar sa privatnom praksom u Raderfordu, u Nju Džersiju u kojem je živeo do smrti i kao šef pedijatrije u Opštoj bolnici u obliženjem Patersonu. (Zna se, npr. da je obavio oko 2000 porođaja i pregledao desetine hiljada ljudi.)

      Mada je danonoćno obavljao lekarsku dužnost, Vilijams je sa ne manje žara učestvovao u avangardnim poetskim pokretima koji su se definisali u Njujorku; družio se sa Alfredom Krejmborgom, Merijen Mur, Volasom Stivensom i mnogim drugim književnim stvaraocima. Pored neprestanog delovanja u književnosti, Vilijams je voleo i odlično poznavao savremeno slikarstvo. Od 1910. kada je otvorio ordinaciju u Raderfordu redovno je posećivao njujoršku galeriju Alfreda Štiglica u kojoj tada izlažu Matis, Roden, Tuluz-Lotrek, Ruso, Sezan, Pikaso. Sa avangardnim umetnicima kao što su Marsel Dišan i Alfred Štiglic prijateljuje. Bio je neprestano u kontaktu sa Paundom i njegovim evropskim književnim aktivnostima i sledbenicima a tokom boravaka u Evropi upoznao je brojne značajne pisce, vajare, slikare, fotografe, muzičare: Luja Aragona, Brankuzea, Džejmsa Džojsa, Men Reja, Hemingveja, Fernana Ležea, Džordža Anteja. Upoznao je i Jejtsa kome je Paund bio sekretar (Williams, 1967: 209‒234)


        Iako je živeo u malom američkom provincijskom gradu Raderfordu, a ne kao Paund i Eliot u tadašnjim kulturnim svetskim centrima kakvi su bili London ili Pariz, baveći se za razliku od Paunda i Eliota profesijom koja nije imala dodirnih tačaka sa književnošću, Vilijams je ipak, zbog svog porekla, multilingvalnosti, obrazovanja i umetničkih i profesionalnih interesovanja uspešno afirmisao elemente različitih svetova i kultura kojima je, na ovaj ili onaj način, istovremeno pripadao i koji će u njegovom delu izgraditi njegove kosmopolitske aspekte kako kroz multilingvalnost naslova tako i preko tematske multikulturalnosti poezije.

         Jedan od aspekata Vilijamsovog kosmopolitizma može se sagledati u multilingvalnosti naslova njegovih pesama. Na španskom je naslov zbirke Al Que Quiere, kao i pesama: „El Hombe“, „Mujer“, „Libertad, Igualidad, Fraternidad“, na italijanskom naslov zbirke Dalla Primavera Trasportata Al Morale, kao i naslovi pesama „Riposte“, „Io, Baccho“, na francuskom su „Danse Russe“, „Romance Moderne“, „La Belle dame de Tous les Jours“, „Chanson“, na nemačkom „Lustspiel“ itd.

     Upitan jednom zašto je naslov njegove pesme „El Hombre“ (Vilijams, IP, 1983: 7) na španskom, Vilijams je rekao da mu je bilo „dosta francuskog“. „Znate kako se u umetničkom svetu rado govori francuski. Bez obzira govori li francuski ili ne, takva osoba će uvek rado koristiti francuski izraz, što pokazuje njenu mudrost,pretpostavljam. Pa, kako bih to izmenio, mislio sam da je i španski pogodan jezik, veoma zapostavljen jezik, još od Longfeloua… Moji roditelji su govorili španski, rađe nego engleski, a brat i ja smo ih slušali i razumeli jer su na španskom govorili ono što nisu želeli da mi razumemo. Zato sam voleo španski“ (Wagner, 1961:23‒24). Međutim, ovo duhovito i simpatično obrazloženje može biti shvaćeno samo kao izraz Vilijamsove skromnosti i nepretencioznosti jer naslov pesme u tumačenje pesme unosi značajnu semantičku nosivost.


El Hombre

Neku čudesnu snagu
ulivaš mi zvezdo drevna:
sijaj sama pri izlasku sunca
u čemu nema tvog udela.


     Govornik očito posmatra nebo u rano jutro. Čitalac o njemu ne zna ništa ali mu naslov na španskom sugeriše da se on nalazi ili u podneblju gde se govori ovaj jezik, ili se potcrtava njegova različita etnička pripadnost u ambijentu engleskog govornog područja. U svakom slučaju, izborom španske reči akcentuje se njegov status različitosti, i ulazi u „igru izvora i etimologija“3 čime se naglašava kako njegov specifičan kontakt sa prirodom i vasionom tako i njegova moralna pozicija. Sjaj Danice (večernjače, Venere) ne doprinosi sjaju sunca, ali ona ima sopstvenu, autentičnu i prepoznatljivu svetlost.Ona zato uliva „čudesnu snagu“ posmatraču ‒ inspiriše ga na individualni stav, na neustupanje pred moćnijim, na opstajanje na sopstvenom putu. U susretu sa moćnom vasionom, najzad, na prepoznavanje njene moći ali i na pravo na sopstvenu slobodu. Ako se pesma čita kao iskaz čoveka drugog etniciteta, onda ona upravo podržava njegov utemeljeni kosmopolitizam: on je svestan moći konteksta u koji je uronjen ali se ne odriče svog identiteta.

         Vilijamsovo živo interesovanje za muziku, najuniverzalniju pa time i najkosmopolitskiju umetnost, rezultiralo je pesmama u kojima je istaknuta prijemčivost pesnika za plesove različitih podneblja („Rumba! Rumba!“, „Danse Russe“, „Ples“), kao i muzičke oblike specifične za pojedine predele i ambijente („Chanson“, „Jingle“, „Romance Moderne“; „Sicilijanska emigrantska pesma“, „Pustinjska muzika“) ali i za neke kompozitore, npr. Bramsa („Beleška uz muziku Bramsovog Prvog klavirskog koncerta“), Sibelijusa („Tapiola“) ili Betovena („Priznanje slikarima“).

Suptilne i složene kulturne veze, rana manifestacija Vilijamsovog kosmopolitizma, uspostavljene su u pesmi „Danse Russe“ iz 1917. (IP: 8).

Danse Russe

Ako moja žena spava
i beba i Katlin
spavaju
a sunce je plameno beli kolut
u svilenoj izmaglici
nad sjajnim drvećem, -
a ja u severnoj sobi
igram nag, groteskno
pred ogledalom
mašući košuljom oko glave
i pevajući nežno sam sebi:
„Usamljen sam, usamljen,
tako mi je najbolje!“
Ako se divim svojim rukama, licu
ramenima, bokovima i zadnjici
ispred navučenih žutih zastora, -

Ko će reći da nisam
srećni anđeo čuvar svoje porodice?


      Opsednutost igrom kao univerzalno komunikativnim umetničkim fenomenom može se pratiti od prvih Vilijamsovih pisama bratu Edu o igri Isidore Dankan 1908, do poslednjih redova njegovog velikog epa Paterson. Ovaj, inače prvi ples pomenut u njegovoj poeziji, prožet je seksualnošću i nazvan „ruskim plesom“ (na francuskom, da bi i tako bila potvrđena njegova različitost). „Katlin je devojčica koja nam je pomagala oko bebe“, piše Vilijams. „Kada su gostovali Nižinski i Pavlova, prvi put smo se divili ruskoj carskoj školi igranja. Otuda, pretpostavljam, danse russe. U svakom slučaju, igra“ (Wagner, 1961: 31). Moguće je da je Vilijams gledao na sceni Popodne jednog fauna u postavci Djagiljeva, pa se govornik u njegovoj pesmi ponaša kao satir („igram nag, groteskno“) koji igra uz Panovu pesmu. Time njegova igra postaje pokušaj da se ostvari pretragički, preumetnički, primordijalni gest, iz koga tek treba da se rodi umetnost. Svojom „ruskom“ igrom govornik otvara novi prostor istinitijeg samospoznavanja svoga tela uspostavljajući komunikaciju sa glasom iskonskog drugog potisnutog tradicijom. Ritualni čin narcisoidnog/oslobođenog govornika odigrava se u času osame koji govornik prepoznaje kao najbolje stanje da bi u poslednjim stihovima iskoračio iz ovog solipsizma i uspostavio ironično i drugu svoju ulogu – „srećnog“ anđela čuvara porodice, odnosno čuvara konvencija.


       Već je naglašeno da je Vilijsamsovo interesovanje za slikarstvo i vizuelne umetnosti trajalo od rane mladosti, pa se to odražava i u njegovoj poeziji. U ranim pesmama pominju se Vato i Fragonar („Portret jedne Dame“) i Botičeli („Botičelijevsko drveće“) a u kasnoj pesmi „Poklonjenje slikarima“ Vilijams izražava divljenje za pripadnike različitih slikarskih tradicija. Redukcije Paula Klea, Direrova „Melanholija“ ili melanholični osmeh Leonardove „Đokonde“ kao i Bošovi monstrumi, u ovoj pesmi, svako na svoj način predstavljaju primere kako „umetnost demistifikuje ili označava tajnu izvorišta i čovelovu istinsku slobodu“ (Riddel, 1974: 275‒276).
        Vilijamsovo interesovanje za slikare naročito je uočljivo u njegovom epu Paterson gde se daje iscrpni katalog velikih svetskih umetnika, čija umetnost ukazuje na sopstvenu slobodu koja se sastoji u prevazilaženju konvencija određenih putem tradicije ili istorije. Njihovu umetnost Vilijams slavi kao „parodičnu dekonstrukciju“ sopstvene tradicije kroz izobličenja. Pomenuti su i slikari koji su imali smelost da se otisnu u nepoznato ili oni koji su otkrili da je svaka velika lokalna umetnost univerzalna: to su pored Gogena, Tuluz Lotreka, Pikasa, Huana Grisa i slikari američke tradicije Džekson Polok, Odibon i Ben Šan (Popović Srdanović, 2007: 129‒163)

         Vilijamsov najomiljeniji slikar bio je najveći slikar flamanske renesanse, majstor žanr scena i pejzaža Brojgel, čijim slikama pesnik posvećuje pesme „Dar“ i „Kermes“. Poslednja Vilijamsova zbirka pesama (1962) nosi naslov Brojgelove slike i u njoj se nalazi 10 pesama posvećenih pojedinim slikama ovog fantastičnog slikara. Ovaj niz pesama otvara pesma „Autoportret“ (IP: 201).

Autoportret


U crvenom zimskom šeširu plave
oči se smeju
samo glava i ramena

zbijeni na platnu
ruke prekrštene
veliko desno uvo vidi se

lice blago nagnuto
teški vuneni kaput
sa pljosnatim dugmadima

zakopčan do vrata otkriva
baburast nos
a oči optočene crvenilom

od napora mora da ih je
jako zamarao
no nežni zglavci

pokazuju da je bio
nenaviknut na
fizički rad neobrijan

zarastao u plavu bradu
nije imao vremena ni za
šta osim za svoje slike.

      Ova odlična ekfraza, verbalna reprezentacija vizuelnog dela, izuzetan je primer Vilijamsovog ukorenjenog kosmopolitizma pošto istovremeno funkcioniše i kao poetski diskurs i metadiskurs: slaveći slikarsku veštinu flamanskog slikara 16. veka, Vilijams postiže vrhunac svog pesničkog izraza. Pošto je jednom rekao da „umetnik uvek i zauvek slika samo jednu stvar: autoportret“ Vilijams opisujući Brojgelov autoportret piše i sopstveni manifestacijom sopstvenih pesničkih postupaka. Pesnik nam žurno otkriva slikarev autoportret – jer to priliči predmetu slike. Slikar Brojgel „nije imao vremena niza/šta osim za svoje slike“, a pesnikova žurnost nam pokazuje da tako funkcioniše i pesnik. Kako Brojgelov slikarski nagon, tako i pesnički nagon Vilijamsov predstavljaju nezaobilaznost svakog umetničkog stvaralačkog poriva.

      Poseban kosmopolitski aspekat u Vilijamsovoj poeziji izgrađen je preko njene posvećenosti raznim ambijentima. U ranoj pesmi „Marku Antoniju u nebu“ Akcijum je sagledan kao pozadina ljubavi Antonija i Kleopatre, ambijenti Kariba – Azora, Vatrenog ostrva, Sv. Tomasa, Santo Dominga i Porto Rika oživljeni su u pesmama „Posveta za komad zemlje“ i „Adam“ koje govore o biografijama Vilijamsove babe po ocu i oca, a lepršava atmosfera italijanskih gradova Asizija i Amalfija u pesmama „Vrt mentalne bolnice“ i „Oblaci“. Ambijent Španije oživljen je u pesmi „Visoki most nad rekom Taho u Toledu“. Rusija je predmet istoimene pesme, kao i pesme pod naslovom „Džingl“. Beč je predmet pesme „Lustspiel“ a Švajcarska mesto dešavanja pesme „Izložba konja“. Čudesni meksički pejzaž i ljude srećemo u pesmama „New Meksiko“, i u dugačkoj pesmi „Pustinjska muzika“. Pesma „Rođenje Venere“ približava čitaocu razna podneblja za kojima pesnik čezne ‒ od Krima na Crnom moru do Labradora na severu, od trojanskih polja do mandžurijskih ravnica, od Kana do Sevilje.

       Sa posebnom osetljivošću prema svetu prirode ali i ljudi dalekog severa oživljena je atmosfera norveškog severa u pesmi „Riba“ (IP: 140‒143). Dominantni glas govornika, ribara Norvežanina, jednostavno ali neumoljivo približava čitaocu svakodnevicu Severnih mora u kojoj se ljudi i priroda neprestano sukobljavaju i uvažavaju, kroz dva godišnja doba, leto i zimu.

 U leto „sunce nikad ne zalazi“:


Sunce kruži nad horizontom.
Između dvanaest i jedan noću
veoma je nisko, blizu mora,
na severu. Onda se
diže malo, polako,
do podneva, onda ponovo pada
i tako tri meseca,
sve je više, pa sve niže
dok ne iščezne –
Zimi je sneg često
Visok kao tavanica ove sobe


U ovom podneblju uobičajeno je videti kako voda ključa ispod čamca „od zamaha kitova pod vodom“, u njemu „pljuskanje haringi/ može da se čuje skoro na milju“, u njemu nije neobično sagledati „hiljade buradi/ nabijenih ribom na obali“, u njemu se, u mrežama bacanim zimi, svake noći „uhvate na stotine bakalara“. Sardine, skuše, sardele, pastrmke, lososi, znaci ali i simboli ovog severnog predela ispunjavaju stihove pesme, iskaze govornika, svojim obiljem ali i neočekivanim nasiljem:


I svi ti milioni riba
moraju se izvaditi, svaka, rukom.
Žene i deca
iščupaju im komadić
pod grlom prstima
tako da slana voda prodre unutra.


     Jednostavne ali efektne reči dopunjava portret govornika takođe sačinjen od protivurečnosti: „Visok, koščat,/ velikog obešenog nosa, s tamnim kolutovima oko očiju,/ sporog glasa i uz osmeh“. Pred doživljajem onoga ko u punoj meri živi u realnosti, i govori jezikom rođenim iz takvog doživljaja, bledi svaki drugi lik i svaki drugi jezik, pa tako i pokušaj Engleza, drugog govornika u pesmi, da se uplete u monolog ribara i sopšti svoje opservacije, ne uspeva. Poslednji iskaz govornika (poslednja strofa) pokazuje da realnost za njega uključuje i mit – fantastična bića huldra, danske šumske nimfe i nekke, zli vodeni duhovi u potpunosti se utapaju u postojeći svet. Kao i da neprestano nasilje koje ljudi vrše nad prirodom loveći ribu nije nepovratno već ga priroda uzvraća upravo u časovima najdubljeg uvida u tajne severnog mora.


Ne znaš ti sever.
– i videćeš možda huldru
dugorepu
i sasvim plavu, od noći,
i nekke, polu-čoveka polu-ribu.
Kada ugledaju jednu od njih,
znaju nestaće neki čamac.


     Kosmopolitski aspekt Vilijamsove poezije naročito je zanimljivo sagledati u odnosu koji pesnik uspostavlja sa drugim pesnicima i piscima neameričke tradicije.
Vilijams posvećuje pesme starogrčkim pesnicima Teokritu i Sapfi (neke su verzije prevoda sa starogrčkog) a pevao Eshilu („Koral: Ružičasta crkva“), o Aristofanu, Sokratu, Platonu i Aristotelu („Oblaci“). U ovim dvama pesmama pomenuti su još i Vijon, Erazmo i Šekspir („Oblaci“) kao I Milton, Po, Bodler i Vitman, nadrealisti, Prust i Žid, uz filozofe Djuija, Džemsa i Vajtheda („Koral“). Pesmu „Sve što je kod žene savršeno“ Vilijams posvećuje Lorki, dok je Tolstoju posvećena istoimena pesma. Posebno mesto u Vilijamsovim pesmama posvećenim književnim stvaraocima zauzimaju dve elegije, posvećene dvojici pisaca – kosmopolita: Fordu Madoksu Fordu i D. H. Lorensu.

      Vilijamsov kosmopolitizam impliciran je već u činjenici da on nastavlja tradiciju jednog od najstarijih pesničkih žanrova, elegije, i to onog njenog vida u kojem autor oplakujući smrt svog omiljenog autora, slavi njegovo delo, uspostavljajući na taj način sa njim posebne veze. Pesma „Fordu Madoksu Fordu na nebu“ (Klin 1944.)(IP: 111‒112) posvećena je Fordu (1837‒1939), engleskom romansijeru, kritičaru, pesniku iizdavačuogromne spisateljske energije koja je proizvela više od osamdeset knjiga. Ford je deo života proživeo je u Francuskoj, a naročito je voleo Provansu. Fordova najpoznatija pesma je „Na nebu“ i u njoj je Provansa predstavljena kao konkretno nebo na zemlji. Vilijams je ovog, kako piše, „ogromnog Britanca koji je uživao u svemu“ (Williams, 1967: 194‒195) upoznao u Parizu. U svojoj elegiji Vilijams opeva Fordovu sposobnost da francuskom, provansalskom predelu koji je otkrio, zavoleo i „prisvojio“ pripiše atribute raja kako svojim življenjem u njemu,tako i poezijom njemu posvećenom, kao i nemogućnost da se taj predeo bez Forda ikada više doživi na isti način. Predeo u Vilijamsovom doživljaju dobija osobine koje mu je Ford pripisao pa će Provansa za Vilijamsa uvek biti Fordova Provansa.

Je li išta bolje na nebu, moj prijatelju Forde,
Nego u Provansi?
Ne mislim da jeste jer si od Provanse načinio
nebo svojom hvalom
da predočiš kakva bi mogla biti
tvoja radost u sadašnjim okolnostima.
Ono što si opisivao bilo je nebo
pretočeno iz svoje teskobe
da liči na staze i vrtove
važnijeg sveta u kome sad obitavaš.
Ali, dragi moj, oduzeo si nam
njen veći deo.
Provansa koju si ti
toliko slavio nikada neće biti ista
Provansa za nas
pošto si nas napustio.


     Opisan kao čovek koji nikada nije bio svetac već „puten“, „pokvaren“, čovek koji „voli da jede i pije i da se kurva“, čovek koji voli da se „sebi smeje“ i da se „ne plaši/ sebe“ jer sem svoje sposobnosti da stvara nema šta da izgubi – „ni imovinu ni mišljenje vredno/ pomena za mešetara“ ‒ Vilijamsov Ford je, mada se „predao“ svetu, ipak „nebeski čovek“.

…Hvala bogu nisi
bio slabić, predao si se svetu
i lagao! dođavola lagao si užasno
ponekad. Ali sve to je bila,
sad vidim, bezbrižnost, deo čoveka
koji je ovde na zemlji beskućnik.


    Rajski predeo koji je Ford video u Provansi postaje i za Vilijamsa ne samo bolji deo pravog neba koje će postojati dok god je pesnik živ i seća se svog prijatelja, već i jedino pravo nebo.


Provanso, debeloguzi Ford se nikada
više neće opružiti po stolicama tvojih kafea
ni obrati i oljuštiti tvoj sveti beli luk za svoj obrok
ni groktati i znojiti se, ni oblizivati
usta. Prost kao svet koji nam je
ostavio postao je
deo onoga čiji si poznat deo bila ti
Provanso, koju je toliko voleo.


„Elegija za D. H. Lorensa“ (IP: 95‒99) nastala je po Lorensovoj smrti u Francuskoj, 1930. godine. Lorens je bio Vilijamsov omiljeni pisac, jedan od „duhovnih savremenika“, kako je nazivao one stvaraoce u čijim je delima nalazio potvrdu za svoje teze o umetnosti. Lorens se 1920. obratio čitaocima časopisa New Republic rečima: „Ameriko, slušaj sebe“ preporučujući Amerikancima da ne traže podršku u spomenicima evropske prošlosti, već u onome što je njihov kontinent odbacio, da shvate „veliki urođenički duh Amerike“. Kontinuitet treba u američkoj tradiciji uspostaviti ne sa Evropom već sa „ubijenom crvenom Amerikom“, savetovao je. Amerikanci treba da budu spremni na novi čin, „novi izdanak života“. Ove svoje ideje Lorens je u potpunosti razvio u knjizi Studije iz klasične američke književnosti objavljenoj 1923. godine (Popović - Srdanović, 1983: 311). Američki odgovor stigao je u vidu Vilijamsovih tekstova na teme iz američke prošlosti u časopisu Broom, a potom u knjizi U srži Amerike, kao pokušaj da se na originalan način predstave glavni događaji i figure američke mitske istorije. Lorens je prikazao Vilijamsovu knjigu sa pohvalama.


      Lorensova mnoga putovanja svedoče o njegovom kosmopolitizmu. Posle rata napustio je Britaniju u nekoj vrsti „dobrovoljnog izgnanstva“ i „žudnje za lutanjem“ i stigao do Australije, Italije, Cejlona, Amerike, Meksika i Francuske. Pošto je u Meksiku, 1925. oboleo, vratio se u Italiju i pored Firence živeo do kraja života.
      Umro je u mestu Vens u Francuskoj. Vilijamsova elegija opisuje Lorensov život kao neprestani napor („pomamni rad“) da svojim delom izmeni engleski način života („traćenje, traćenje i životna hladnoća“) koji ga je ispunjavao gorčinom. Istovremeno, ona evocira različite tople ambijente u kojima je pesnik živeo (Mediteran, Meksiko) koji su ga punili energijom neophodnom za rad. U Vilijamsovoj pesmi slike koje asociraju na ove ambijente mešaju se sa slikama iz Lorensovih dela (iz pesme „Zmija“, romana Pernata zmija, kratkog romana Devica i ciganin i romana Zaljubljene žene) koja označavaju njegovu večitu pripadnost Engleskoj. Elegično osećanje upravo izvire iz svesti Vilijamsove da je Lorensov napor nedelotvoran jer svet kojem se on obraća ne prepoznaje njegove kosmopolitske ideje. Taj hladni svet Engleza, muškaraca, žena, mladih koji bi mogli biti drugačiji, iscrpljuje se u tako prozaičnim aktivnostima kakve su „slušanje žaba“ i pričanje „o pticama i insektima“. Zato stvarnost ostaje nepromenjena, oličena u najengleskijem godišnjem dobu, proleću, koje nikada ne uspeva do jare: u Engleskoj „nema leta“.

Jadni Lorens
izmoren pomamom tužnog rada
da stvori leto iz
truljenja proleća. Engleskinje.
Muškarci koje ne privlači ljubav
već rubovi sveta.
Zmija pokreće svoju
kamenoliku glavu,
Ukočene ahatne oči pokreću se takođe


      Pošto je uspostavio samog Lorensa kao velikog Engleza I pohvalio njegovo uzdizanje do „neengleske veličine“, Vilijams Lorensovo razumevanje nijansi engleskog života suprotstavlja njegovom ubeđenju da je glavni nedostatak engleskog života ‒ nedostatak ljubavi (Vickery, 2006: 82). Nedostatak ljubavi, međutim, uronjen je u naizgled prijatno englesko „poluhladno poludoba“ i njegovu „nepotpunost“ dok ljubav pripada svetu toplih predela („mediteranske večeri“, „pepeo kritskih vatri“). Mada surov, ovaj svet predstavljen je smislenim kretanjem i zaokruženošću.

Plavi morski luk u cvetu – prema
sprženoj jalovosti
meksičke visoravni. Ili spečenim
gradskim trgovima
mediteranskih ostrva
gde se čeka autobus i
čamci polako dolaze preko vode
pristižući.


     Bukvalno i figurativno, metaforički i simbolički, Vilijamsov Lorens traga za osunčanim predelima koji mogu da zapale vatru u ljudima. Međutim ovaj cilj kulturne, nacionalne, pa i lične transformacije nikad ne može biti dostignut (Vickery, 2006, 82). Pošto je tako, Lorensova smrt čini se izlišnom. Ipak, Vilijams ne smatra Lorensove napore promašajem. Njegovu strast i posvećenost valja slaviti i u toj situaciji jer Lorensov život mora biti shvaćen u okviru prirodne smene ciklusa dana i noći,života i smrti. Na kulturnom planu taj život je potvrđen kao uspešan slikom iz Lorensovih Zaljubljenih žena, dela koje ovog velikog kosmopolitu zauvek vezuje za Englesku.


Silovito, satirično sunce
koje vodi april ne u
dahtavu igru već u bespokretnost
unutra, u mozak, zamače se
i takođe nestaje.
A sestre se vraćaju
kroz sumrak
odmerenoj srdžbi
svojih nepopustljivih starih.


      Vilijams je svestan da i priroda i ljudsko društvo uvek nadilaze individuu u njenom pokušaju da transformiše ljudski život bez obzira na njenu upornost i posvećenost. Otuda je njegovo uzdržano žaljenje usmereno kako prema Lorensu tako i prema prirodi koja u svakom klimatskom pojasu sledi svoj kurs. Kao što se ljudi ne mogu promeniti ni prirodni red stvari ne da se narušiti, ali to ne ugrožava mogućnost Vilijamsovu da u okvirima elegije žali što je tako.


Cvrči, cvrči, cvrči
cvrčak gde se zmija
ahatnih očiju nadvila nad vodu.
Neka mladi žale
što preminulog Lorensa
Engleska nije želela.
I u vrtovima forzicija
a u šumi
sada razbokorena čehulja
u cvetu.

     Lament zbog pesnikove smrti i njegove neshvaćenosti u zemlji koju je svojim delom proslavio, postaje u Vilijamsovoj pesmi divljenje Lorensovom kosmopolitizmu čime sam Vilijams potvrđuje svoju kosmopolitsku poziciju.

    Navedeni primeri Vilijamsovog kosmopolitizma pokazuju da se Vilijams nikako ne može smatrati isključivo pesnikom američke lokalnosti. Njegovo temeljno uvažavanje ljudskih različitosti i proslava te različitosti izuzetnom poezijom daju nam za pravo da ga smatramo ne samo velikim američkim već velikim svetskim pesnikom XX veka.


____________________________

1   Reč kosmopolit izvodi se iz grčke reči κοσμοπολίτης (cosmopolites) odnosno „građanin sveta“,izvedene iz reči κόσμος kosmos (svet) i πολίτηςpolites,(građanin). Termin potiče od Diogena (V vek pre Hrista) koji je upitan odakle je odgovorio: „Ja sam kosmopolit – građanin sveta“. Kao drugi mogući izvor shvatanja kosmopolitizma kao pripadništva svetu Derida, unutar hrišćanske tradicije, sagledava sv. Pavla koji je sve ljude tumačio kao sinove božje, pa prema tome, kao braću. http://en.wikipedia.org/ wiki/Cosmopolitanism

2   Epija ističe da „kosmopolitizam počinje sa jednostavnom idejom da u ljudskoj zajednici, kao u nacionalnim zajednicama, treba da razvijemo običaj koegzistencije: razgovora u u svom starom smislu, zajedničkog života, udruživanja“ (Appiah, 2006: XIX). On smatra da istorija kosmopolitizma počinje sa stoicima, a razvija se posebno u kasnom XVII veku sa „Deklaracijom o pravima čoveka“ i Kantovim predlogom da se osnuje „Liga naroda“ (ibid, XIV).


3 Julio Marzan, npr. piše da je moguće da je „El Hombre“ Gongora, pošto za njega u eseju o Lorki Vilijams kaže: „Gongora je bio čovek!“ (Julio Marzan, The Spanish American Roots of William Carlos Williams, str. 4). Marzan naglašava da je kod Vilijamsa uvek moguće uočiti dualnosti između javnog „Bila“ i privatnog „Karlosa“ koje izviru iz njegovog imena, sastavljenog iz engleske i španske komponente ‒ Vilijam Karlos (William Carlos) Dubravka Đ. Popović Srdanović

izvor

Wiliam Carlos Wiliams, poezija 

Boris Vijan, iz knjige LES VIES PARALLELES DE BORIS VIAN

   

    Boris Vian bio je svedok objavljivanja svojih pet romana i jedne zbirke pripovedaka: "Vercognin et Plancton", "L’ Ecume des jours","L'Automne a Pekin", "L'Arrache Coeur", "L'Herbe rouge", "Les Fourmis".
Ta dela su dela mladosti, to je sigurno. Međutim, kad je Boris Vian u pitanju, to često ništa ne znači ili vrlo malo. Borisa više nema, ali ostaju i druge mladosti koje će i dalje škakljati mumije po tabanima (no uzalud, mumije se ne smeju, ali i tako je fino zamisliti ih nasmešene).
     Naši roditelji, kad su bili naših godina, bili su već poprilično stari ako im je Vian ostao nerazumijiv; ako nisu shvatili njegov bes u odnosu na onu »brojnu vrstu zagađivača života« u koju spadaju prodavači automobila koji ne traju niti tri meseca, režiseri stupidnih filmova, graditelji koncentracionih logora i razni političari kojima narod, čiju sudbinu određuju, ne predstavlja ništa drugo do još jednu krivulju u grafikonu.
       Zbilja je šteta što nije bilo i što sada nema više života kao što je bio Vianov; usamljenik u borbi protiv gluposti i mediokriteta svih godina, spola, rase i nacionaine pripadnosti. U svakom slučaju, Boris Vian nije u sebi imao ni trunke »inkubatorskog odrastanja« kojeg razne glavešine sprovode radi preventive od najveće opasnosti dogmatizma; korištenje vlastite pameti. Niti je pisao angažovanu  poeziju u čast slavnih bitaka koje, kao što sada znamo, i nisu bile baš tako slavne, niti je posvetio svoj život radu koji bi mu doneo petnaestak dana godišnjeg odmora, a njegovom poslodavcu najnoviji model Mercedesa. Svoj stav o pisanju jednom je prilikom obrazložio sledećim rečima:

“Čekao sam da napunim 23 godine da bih započeo sa pisanjem. Pa sad, mladost! Mladost, to je odricanje. Kasnije, pokušao sam ljudima ispričati priče za koje nikad pre nisu čuli. Čista govnarija. Dupla govnarija: vole samo ono što im je već poznato. Barem što se literature tiče. U biti, možete mi reći, ipak pišem o stvarima koje poznajem; e, pa, u redu; baš me nešto boli što to za vas ne predstavlja literaturu, kažem VAS u pluralu - naći će se barem NEKOLIKO osoba da to pročitaju, budite malo pristojni, neće vam naškoditi. Pa čak i da se ne nađe. Imam valjda pravo obraćati se ljudima koji me ne čekaju? Ukratko, na kraju, nisam opisivao svoje ljubavi u prvom romanu, školovanje u drugom, međunožne pustolovine u trećem, vojnički život u četvrtom; pisao sam o stvarima o kojima pojma nemam. To je ono istinsko intelektualno poštenje. Tema se ne može izneveriti ili promašiti ukoliko se nema teme, ili ukoliko ona nije stvarna.”

Za potkrepljivanje te tvrdnje, uzećemo, (Vianovim rečima precizirano) “temu jednog romana” iz koje će svako ko je iole upućen u njegovo stvaralaštvo prepoznati osnove pozorišnog  komada “Graditelji Carstva.”


OPSEDNUTI

"Velika kuća u kojoj živi jedna porodica. Sve će se odigrati u kući. Jednog dana, otac prima jedno pismo i porodica, koja je dotada živela u prizemlju, penje se za jedan sprat. Deca, koja su još mala, čuju svoje prestravljene roditelje kako pričaju o pismu i o »onima« zbog kojih su primorani da promene sprat. I tako redom, popeće se na sve spratove; strop će biti sve niži, a pokućstvo sve derutnije i malobrojnije. Biće preseljenja »na brzinu«, tokom noći, nakon lupanja na vrata. Nikad dete - ono koje priča priču - ne izlazi iz stana. Oni žive unutar njega, zajedno s knjigama, nameštajem, uspomenama i stvarima. Ponekad će, u svojoj sobi, nailaziti na jednu mladu devojku koja će otići svaki put nakon što zaspi.”

Taj kratak odlomak  iz »Opsednutih« daje nam jedan od ključeva za dešifrovanje njegovih romana, ključ umetnosti pisanja romana: »onaj koji priča priču« jest, u svakom slučaju, dete i sva događanja, STVARNA događanja, viđena su očima deteta, dakle, izmišljena su.
     Sva iskrivljenja u preslikavanju stvarnosti su poetska vizija svakodnevnog života, što se najbolje iskazuje u romanu »Pena dana« (usput rečeno, katastrofalno prevedenog na naš jezik). U dečjem umu su to iskrivljenja i uvećavanja prirodna pojava, sa svim svojim humorom i gegom kao popratnim faktorom.
      Vian je započeo pisati kasno, a mnogo toga što je napisao, bilo je, po vlastitom priznanju, samo način »da se zabavi društvance prijatelja«. Međutim, to ne znači da mu je to aktivnost bila od sporednog značenja i da ga je slab odaziv na njegova dela ostavljao ravnodušnim. Naprotiv, njegov rad romanopisca mu je, zajedno s muzičkom karijerom, predstavljao istinsku strast i od svakog literarnog neuspeha patio je jednako kao i od prisilnog odvajanja od trube zbog bolesti srca.
      Pisao je brzo i poletno, stalno menjajući način izraza, ali je i pažljivo doterivao svoje romane i nije raspravu o svojim delima smatrao uvredljivim činom. O načinu tvorbe svojih romana kaže: “Svestan sam da počeci mojih romana u osnovi sadrže jednu vrstu labavosti, u smislu onoga što nema prošlosti i to stoji, mislim iz razloga što ne mogu shvatiti da jedan roman, da bi se razvijao, mora počivati na ničem drugom, nego na popunjavanju, koje predstavlja nezaobilazni dieo uzevši u obzir fiziološke karakteristike jednog čitanja, a ne isključivo na njegovoj temi. Iz tih razloga ne mogu shvatiti razrađivanje teme po sredini dela kao što vrlo teško shvatam i dugačke uvode, što zbog toga smatram da je knjigu moguće čitati samo iz jednog daha, bez prekida, jer za nju se može reći da je pročitana tek na poslednjoj strani. Knjiga je poput onih materijala koji se koriste za izradu brusnih papira: oni se izrađuju povezivanjem tvrdih kristala uz pomoć manje čvrstog spojnog materijala koji se troši brže od njih i propušta ih da izviruju radi obavljanja brušenja; kristali su ti koji deluju, ali spojni materijal nije zbog toga ništa manje značajan i bez njega ne bi postojalo ništa do skupine komada koji nisu bez čvrstoće i sjaja, ali su dezorganizovani i nemoćni; poput zbirki aforizama. "Nakon što je književna nagrada "Puix de la Pleiade" dodeljena drugome, Boris prolazi kroz lošu fazu i teško se miri s tom činjenicom, pogotovo zbog toga što se žiri, potcenivši roman »Pena dana«, usudio nagraditi delo jednog sveštenika. Nipošto “povremeni pisac”, Vian nije smatrao nužnim nepoznavanje dela svojih prethodnika da bi se moglo inovirati.
 Uzevši u obzir njegovo zvanje inženjera  i naučnika, moglo bi se pomisliti da su njegove literarne tekovine bile nestvarne i fragmentarne: međutim, orijentacija prema »tehnici« ne dobija se u kolevci, a Vian je osim zvanja inženjera dobio i izrazito solidnu humanističku podlogu: latinski, grčki, nemački. Možemo verovati onom što iznosi u komentaru jedne knjige koju (poput mnogih) nije nikad uspeo dovršiti: “Dođavola, ovo sve manje i manje nalikuje Adolphu. Ali, Adolphe, to je besnilo, reći ćete mi. To nije besnilo, to je jedna od retkih knjiga klasike s kojom sam imao sreće da je kasno pročitam. Nisu mi je zgadili u školi; svidela mi se, fantastično. Dok Racine, Comeille, čak i Moliere, na nos mi izlaze. Sve sam to pročitao sa osam godina. Maupassanta također. Sve sam čitao. Nije mi žao. Oslobođen sam. Čak i sada, u ravnoteži zrelog doba, smatram da je sve to, osim Adolpha, čista igrarija. Adolphe, Doktor Faustrall, Teška zima u kažnjeničkoj koloniji. I Pylone. To su moji velikani. Ranije, sa trinaest, četrnaest, voleo sam Rablaisa. Sada također. Ali, to je sigumo cenzurisano. Voleo bih imati integralni tekst. Neću pričati o svojim literarnim ukusima, bez brige. Ne, ipak hoću. Zaboravio sam jednog. Predivnu posetu, od Wellsa. Dve. Takođe volim La Chasse au Snark. Eto, to je sada sve. Ali, nisam im mogao to učiniti i ne spomenuti ih.”  Ne, to nije sve. Tu su također Paul d'Ivoi, Jaston de Pawlowski, Harry Dickson, svi američki romanopisci (iz vremena kada bi vas ljudi zbunjeno pogledali ako biste izgovorili reč Svetinja). Marcel Aymee, kojeg je veoma cenio (s posebnom sklonošću prema Blizancima Đavola); Pierre Mac Orlan, slabo poznat, čija Kuća srcelomnog povratka odzvanja poznatom jekom čitaocima Borisa Viana, kao uspomena na jednog od začetnika naučne fantastike.


SAINT-GERMAIN-DES-PRES


     “Princ jednog malog kraljevstva čije granice označavaju tri kafane i jedna crkva”. Bila je to praktična formula kojom su se neki koristili da bi okvalifikovali Borisa Viana. Princ suterena, s trubom u ruci, čija vladavina traje neobično kratko - od 1947. do 1950. godine.
        Saint-Germain-des-Pres postojao je pre Borisa Viana. Saint-Germain-des-Pres postoji i nakon njega, ali međutim “nije to kao nekad”. Niti jedan pisac to više ne vlada, a veseli plemići s dvora odavno su otišli na svoje posede - Rive Droite, Passy...
       Dva imena simbolizuju Saint-Germain-des-Pres nakon rata: Jean­ Paul Sartre i Boris Vian. U svom Vodiču kroz Saint-Germain-des-Pres, napisanom 1950. godine, Vian želi da se Sartra “pusti malo na miru”, jer on je “simpatičan tip” i takođe pisac, dramaturg i filozof, čija aktivnost nema apsolutno ničeg zajedničkog s košuljama na kocke, podrumima ili dugim kosama.

     Rezidencije Princa Borisa bile su dve plesne kafane Le Tabou i Club Saint-Germain-des-Pres. U ulici Dauphine, broj 33, postojala je jedna mala kafanica poput mnogih drugih, koju su dva Tulužanina uzeli u svoje ruke 1945. godine. Vlasnikova je žena nekad praktikovala šansone, te par pokušava stvoriti mali kabare. Poslovi idu loše i kabare se zatvara i vraća u svoj prvobitni oblik sve dok se jednog blaženog dana u komšiluku nije pojavila jedna novinska agencija. Vlasti su Tabou odmah prekrstile u koristan društveni element, koji će svojim delovanjem okrepljivati i stvarati novi radni elan kod umornih novinskih trudbenika. Dobiva se dozvola za celonoćni rad, te Tabou postaje utočište mesečara Saint-Germain-des-Presa koji, izbačeni iz drugih barova nakon ponoći, stiču navike da u Tabou čekaju na prvi metro. Konstantna mabavka svežim pecivom i jedna tajanstvena rezerva prave kafe upotpunjavaju Tabouov šarm. Pri kraju 1946, godine slikari Camille Sryen i Wals, pisci Raymond Queneau, Jean­Paul Sartre, Albert Camus i drugi, posećuju Tabou. Boris nije početnik u podrumskim svirkama. Njegov prvi silazak u podrum hotela des Lorientais datira od 5. oktobra 1946; izvršio ga je u pratnji Majora i Jean d'Haullina, da bi slušali svog prijatelja Claude Laitena i njegove muzičare, koji su bili otkrili prednosti podruma, koji je omogućavao stvaranje buke bez bojazni da će se alarmirati čitav kvart.
      Kada u junu 1947. godine postaje truba Taboua, Boris je već ima praksu u podzemnom životu, te se dobro oseća sa svojom prijašnjom družinom (Alexandar Astruo, Juliette Greco, Anne-Marie Cazalis..,). Ponekad prekida svirku i odlazi pred mikrofon da bi izrekao neku od svojih tadašnjih poema, koje nikad nisu u patpunosti sakupljene. U Tabouu se zabavljalo ništa manje nego na Montaparnassu dvadesetih godina. U to vreme jazz potiskuje argentinsku muziku. Velik broj mladih tog vremena, nakon četverogodišnjeg prisilnog apstiniranja od muzike, pića i plesa, napušta naviku da ga sluša.
    Otvoren 11. januara 1948, Club Saint-Germain-des-Pres nikad neće uspeti, po Borisovom svedočenju, stvoriti onu Tabouovu atmosferu. “Već je isuviše mnogo sveta dolazilo u Saint-Germain-des-Pres”. 19. jula 1949. Boris Vian primio je Duka Ellingtona u Club. Nakon njega, prilikom svojih gostovanja u Francuskoj, kroz Club prolazi velik broj najrenomiranijih američkih muzičara - Charlie Parker, Miles Davis; Max Roach, Kenny Clarke...
     S vremenom, Boris Vian prestaje animirati Club i postaje njegov počasni gost, kojeg “predpotopni” članovi gledaju s neskrivenim divljenjem, a mladi posetioci, zavaljeni u svoje naslonjače, niti ne poznaju. Kada je u maju 1950. godine pisao svoj “Vodič kroz Saint-Germain-des-Pres”, Boris Vian opskrbljuje to delo zanimljivim anegdotama, ali i dozom nostalgije vezanom za jedno od sretnih razdoblja njegovog života.

MAJOR

       Jedna stvar je jasna: svi romani Boris Viana su romani na ključ. Problem je u tome što ti ključevi ponekad ne otvaraju nikakvu ključaonicu.
       Besplatni ključevi, bez ikakve upotrebne vrednosti. Čemu dakle držati veliki snop tih ključeva u ruci i šetati po romanima Borisa Viana, da bi se na kraju našli pred ključaonicom bez ključa, ključaonicom sa  šifrom koja bi zahtevala, ne svu tu gvožđariju, već tajni kod. Većina poznavalaca materije smatra da posedovanje ili neposedovanje ključeva nije od neke važnosti. Ostaje da se vidi...
       Kad Boris Vian svojim izmišljenim likovima daje imena svojih prijatelja i neprijatelja, istina je da to retko kad stvara neke posledice. Za shvatanje teksta, ništa ne dobijamo znajući da je Claude Leon iz “Jeseni u Pekingu” stari Borisov prijatelj, da je doktor Schultz iz romana “I ubićemo sve ogavne” u stvari deminutiv od Schutzenbeugen, direktora istraživačkog odela N.R.S. (železničko preduzeće Francuske), Borisovog partnera u Maisom de Sciences na Saint-Germain-des-Pres; Cynthia Spootligh iz istoimenog romana je po nekim tumačenjima Yvonne Menard, zvezda plesačica u Folies-Beryere, a Sunday Love bi bila Muriel Gullanmont, rođena kćerka M. Guillanmonta, predsednika Vrhovnog suda.
        Međutim, sve te relacije, osim što nam (u slučaju da znamo o kome se govori) mogu biti zabavne, ujedno ništa drugo i ne donose. Pa ipak, postoji jedan lik, čiji je stvarni uticaj na Boris Viana neosporiv: Major. Boris Vian nije samo izneo veliki broj Majorovih avantura: on mu se također i divio; gledao na svet njegovim očima, bolje rečeno okom, jer je uz jedno pravo, Major u glavi imao i jedno stakleno. “Boris je bio fasciniran Majorom; za njega je on bio uzor”, izjavljuje Claud Leon, a Jean Suyeux izjavljuje: “Živi predmeti koje Boris koristi u “Jeseni u Pekingu” i “Peni dana” pozajmica su od Majora, koji je prema predmetima gajio upravo takav odnos. Igrao se sa svojim staklenim okom na sve moguće načine. Često bi ga izbacivao udarcem kažiprsta i, na veliko zaprepaštenje dama, gutao... Na takvoj prehrani, možete lako pretpostaviti da je Major često bio bez drugog oka. Svaki put kad bi to učinio, ostao bi bez 1500 franaka...
“Vidi, majke ti! Gledam ga, a i ono mene gleda!” izjavio je jednog jutra Major pronašavši svoje oko na podu.

      Boris Vian je upoznao Majora na zabavama u julu 1940. Major se zvao Jacques Youstalot: bio je sin Marcel Youstalota, gradonačelnika Saint-Martin-a de Seingnaux-a. Jacques Youstalot je umro u Parizu 7. januara 1946. u 23-oj godini. Dakle, kad ga je Boris upoznao imao je 15 godina, ali istu visinu kao i Boris (koji je, pak, bio visok čovek), i izgledao je kao da ima 20. Prijatnog lica usprkos njegove ukočenosti (koja je, kako je tvrdio, bila posledica pokušaja samoubistva u desetoj godini), rafinirane pristojnosti, darežljiv, ponekad čak fantastičan (pripalio bi cigaretu i bacio upaljač), izvanredan plesač koji voli jazz, već dobro potkovan u piću, dekoncentrirsanog uma i nepredvidljivog ponašanja.
Postali su nerazdvojni prijatelji i tokom četiri godine okupacije, Major je koristio svaku priliku da “skokne” do Pariza i Viana.
       1943. godine Major slavi 18. rođendan i njegov otac, sit “lepih govnarija” u koje se njegov sin hrabro upušta u Parizu (“piće i dernjava, kina, lova što se troši na svinjarije”), uspeva ga “pričepiti” i smešta ga u jedan omladinski logor kao službenika. U jednom pismu Major navodi: “Malo sam pijan. Oh, ne mnogo! S nekim tipovima sam popio osam belih vina, četiri vermuta i dva koktela. Dobro je, prija mi to. Nakon toga sve poprima drugi aspekt... Nalazim se u logoru Coubiac. Moj otac je “Major” (i to pravi!) logora i uvređen sam preko svake mere.”
        U jednom drugom pismu iz maja  1943: “Čuvar sam skladišta u Coubiacu. Lepo je i niko me više ne zajebava. Savršeno... Spavam u magazinu, jednoj velikoj baraci dugoj šezdeset metara. Soba mi je na kraju. Sranje je u tome što ima buha i ušiju... Nema krpelja. U vezi s tim, pada mi na um jedan recept za teranje buha, koji je, kako kažu ­ izvanredan. Uzmeš ricinusovog ulja i natrljaš mesto na telu gde imaš buha. Dakle, buhe su nauljene, a one to ne vole, prasice jedne, Međutim, prisiljene su da ga progutaju. Od toga dobivaju proliv, a zatim dok odu kenjati, ti se brže bolje pokupiš odatle..”
        Američka vojska je zamenila nemačku u svim ustanovama “gde se zabavlja”. Orkestar Claude Abadiea i njegova truba Boris Vian manje-više posvud teraju pobednika na ples. Major prati Borisa poput telohranitelja. Od jednog pijanog oficira kupuje američku uniformu i postrojava po gradu mladu vojsku gde god stigne. Takođe je koristi prilikom pristupa u night­clubove. Kako mu je odelo savršeno pristajalo, mnogi smatraju da je nadimak “Major” proizašao baš iz toga prerušavanja.
      Glavni štos nakon oslobođenja”, priča Claude Leon. “bio je odlazak na zabave na koje nismo bili pozvani. Na zabave sa glazbom “uživo” bili smo pozivani, pošto smo mi svirali. Međutim, tada se započelo sa zabavama bez orkestra, uz pomoć pick-up gramofona. Major bi se pojavio, i naravno, hteli bi ga izbaciti kroz vrata. Onda, u znak osvete, on bi se zaleteo prema pick-upu, zgrabio kutiju s iglama (jer je to bilo isključivo vreme ploča) i nesvesno bi je progutao. Tu veče ili sutradan, videle bi se phono igle kako izviru sa svih strana iz Majorovog odela.”
      Jean Suyeux priseća se drugih detalja: “Da bi uterao poštovanje u goste, Major bi izveo štos sa probijenim okom. Uvlačio bi dugačku iglu u oko, a asistentice bi ispuštale grozne krikove zaprepaštenja.”
       Za Majora je ipak najslavnija večer kad je zajedno sa Vianom trebao svirati nacionalne himne, englesku, američku, rusku, francusku, i, kako to Claude Leon tvrdi “možda i kinesku”. U nastavku veli: “Već na početku nismo stvorili dobar utisak  kada smo zapitali nije li ruska himna “Internacionala”, morali su nam podeliti note itd... Jednom rečju, loš start. U nastavku sviramo našu muziku i to svim srcem, kao i obično, jer smo zbilja voleli svirati u orkestru Claude Abadiea, za razliku od većine muzičara kojima je samo jedna stvar u glavi: što pre završiti i otići kući”.
     Organizatori besno intervenišu : to nipošto nije muzika koju žele, naša muzika  je muzika divljaka itd... I tako čitavu veče: incidenti pri svakoj izvedenoj stvari. Na kraju , oko 4 sata ujutro, bal je završen. Naš ugovor je osiguravao prevoz kombijem do Pariza, vatrogasnim kombijem. Glavni organizator dolazi i veli nam: “Budući da ste bili tako neprijatni, ja vas ne vraćam kombijem.” Počinjemo se svađati. Boris interveniše i servira čovi tiradu hladnih, ali groznih kletvi; on to pogrešno shvata i tura nam pod nos svoja odlikovanja, koja je pokupio za rata 1914-1918. U tom trenutku približava se Major i stručnim potezom prsta vadi svoje oko te viče: “A ovo ovde? Mislite li da sam ga perorezom izvadio?” Istog trenutka, Major i stari ratnik padaju jedan drugome u zagrljaj, što nije prošlo bez poteškoća za Majora koji je ruci držao bocu beloga. Izgledalo je da će se sve dobro završiti, ali pale su još neke reči, te na kraju moramo nazad u Pariz vlastitim snagama. Snežilo je i pošli smo prema stanici držeći pod ruku mrtvo-pijanog Majora. Boris s jedne strane s trubom u ruci i svojom teškom kutijom na leđima, ja s druge. I odjednom na tom dugom putu, Boris zapanjeno konstatuje: “Izgubili smo Majora!” Naime, u rukama smo držali samo rukav Majorovog kaputa. Vratili smo se i pronašli ga svom dužinom polegnutog na sneg, kako spava poput deteta. Iznova smo ga preuzeli i ostavili u prvoj kafani na koju smo naišli. Možda smo ga morali ostaviti u bolnici, ali za njega je kafana sigurno bila simpatičnije mesto. Došavši u Pariz, primetili smo da se ne možemo setiti o kojoj se kafani radi. Celo poslepodne čekali smo novosti. Boris i ja smo se međusobno nazivali telefonom, zvali ostale članove benda, ali niko nije ništa znao reći o tome gde je Major. To iščekivanje potrajalo je tri ili četiri dana i odjednom, Major se pojavio sav sretan i ozaren, oduševljen svojom pustolovinom. Dirnuto je pričao o jednoj kokoši s rižom, koja je navodno bila nezaboravna. Ljudi iz kafane su ga prijatno primili, dali mu krevet, hranili ga i mazili. Boris je mnogo voleo Majora. Bio je pogođen njegovom smrću, smrću pak dostojnom njega: preći preko balkona i izaći kroz prozor, za Majora se to nije moglo drugačije završiti.”
       Naime, pod slabo osvetljenim okolnostima, Major je poginuo “nesretnim slučajem« 7. januara 1948. Imao je naviku napustiti svoje domaćine skačući kroz prozor, penjući se na krov zgrade i spuštajući se niz fasadu uz pomoć konopa konfekcioniranog od posteljine iz kuće. Govorio je također o samoubistvu kao o jednoj zamisli, i ne glupljoj od ostalih. Nikad nećemo saznati da li je 7. januara žeeo umreti, ili se jednostavno prepustio vežbanju u obliku konačnog leta.
       Sve Majorove priče koje Boris Vian iznosi istinite su, istinite u onoj irealnosti u kojoj se Major prirodno osećao, isto kao i Boris. Major nije uticao na Borisa samo tako da ga je opskrbljivao anegdotama, rečima. Sam stil života bio je ono što je Boris kod njega najviše cenio, kao i njegovo distanciranje od stereotipnosti i načina mišljenja naših savremenika. Taj mladi slobodnjak, bogat, ljubazan, inteligentan i senzibilan, više se voleo izgubiti u svom vlastitom delirijumu, ispunjenom lepim curama i dobrim prijateljima, nego se podrediti svetu čiju je groznu i tmurnu besmislenost već odavno bio sagledao.


SVEDOČENJA


Svedočenje Jacquesa Canettia o Borisu Vianu i Rock and Rollu

Jacques Canetti 
Jednog dana, otišao sam u Ameriku zajedno s Michelom Legrandom. Rock je tamo bio u procvatu. Nakon povratka, pustili smo Borisu par snimaka, on je odmah shvatio o čemu se radi i smesta započeo s pisanjem pesama u istom stilu. Međutim, on je stvarao smešne pesme, ponekad čak i lakrdije, pa te rocks pesme nisu impresionirale  mlađu publiku kojoj su bile namenjene. Jer, mladi ljudi žele da ih se uzima ozbiljno. Ponekad mi se čak čini da je Boris, sa svojim lakrdijskim pesmama, možda i usporio širenje rocka po Francuskoj.
   
Noel Arnand 
U jednom tehničkom prikazu kojeg je redigovao, pokazao je kako američki rock može imati dva aspekta: senzualni, da ne bi otvoreno rekli erotski, i komični.

Jacques Canetti 
Ali taj zadnji aspekt manje je važan.

Noel Arnand 
 Međutim, baš je na njemu Vian insistirao.

Jacques Canetti 
 Da, zato što je bio bistar čovek, koji je osetio posprdnu stranu Rocka. Međutim, ploče sa komičnom tematikom uvek lošije prolaze na tržištu od ploča sa standardnom tematikom. Boris je znao napraviti razliku između pesama koje je pisao, ako ne po narudžbi, onda po meri pojedinih zvezda Philipsa, koje bi bile u manjku repertoara i pesama koje je sam pevao u vlastitom tonu, i koje su sasvim dobro prolazile i bez muzike. One bi se mogle nazvati poemama bez i jedne dodirne točke sa zbrkom koju stvaraju pojedini autori mediokritetsklh refrena koji sebe smatraju Stephaneom Mallarmeom.


ALAIN GORAGUER


      Upoznao sam Borisa Viana na početku svog bavljenja muzikom. Bio sam tada pijanista Simone Alma koja je pevala Vianove pesme, pa smo se tako i sreli. Malo kasnije, zamolio me da ga pratim u pevanju i naravno, pristao sam. Dosta brzo smo se zbližili dok na kraju nismo zajedno pošli na nekoliko turneja, što mi je omogućilo da ga pobliže upoznam.
        Ići na turneju sa Vianom nije bio baš odmarajući posao, jer je imao težak karakter. Naprimer, nepokoljebljivo je odbijao pitati policajca za put koji je tražio. Tako smo se jednoga dana, krenuvši u Bruxelles, vrtili u krugu ne uspevajući izaći iz tog prokletog Pariza...
       Navečer, u trenutku izlaska na scenu, uvek je bio veoma nervozan. Menjao se zavisno o reakcijama publike. Ali, u svakom slučaju, voleo je kad bi bilo reakcija. Sećam se, naprimer, dosta neugodnih večeri, kad je Le Deserteur bio izrazito loše primljen. Tih večeri, bio bi očaran, isto toliko u potpunosti očaran kao kada bi postizao najveći uspjeh.
     Među pesmama koje smo zajedno napravili, neke su bile namenjene određenom izvođaču kojemu bi kasnije nudili te pesme. Često se dešavalo da budu odbijene, jer su Borisove reči oštro napadale ovu ili onu instituciju našeg društva. Uglavnom, od njega se tražilo da tu i tamo izmeni po koju reč da se ne bi iritiralo sveštenstvo ili zezala policija. I naravno, Boris bi iznova odlazio sa svojom netaknutom pesmom pod rukom, jer nije ga zabavljalo pisanje konvencionalnih pesama.
       Vrlo često je bio ispred “mode”. Tako smo 1955. zajedno napisali veći broj “rocks” pesama, za koje se nije moglo reći da su zastarele. Neke od njih producirao je Magali Noel. “Povredi me, Johnny” bila je tada najpoznatija. Ali, tu su još bile i “Rock malih kamenčića”. “Imali smo dvadeset godina” i “Pan-pan, poriluk i krumpir”, poznata pesma koju je interpretirao Maurice Chevaller.
Ustvari, započeli smo zajedno pisati pesme čim smo se upoznali, u vreme kad ga nisam redovno pratio. Čini mi se da je jedna od prvih tih pesama bila “Kućna Majstorstva”. Nakon toga je nastala “Java atomskih bombi”, “Trgovina na malo” i “Pijem”. Takođe smo napravili par luđačkih, isključivo za naše zadovoljstvo koje niko nikad nije pevao. To je slučaj sa “Kantatom noćnih rupa” koja traje sedam ili osam minuta i sa pesmom “Moja majka je čuvar barijera”.


HRONIČAR


     Na planu kojeg vidimo, Boris Vian je načinio jednu od svojih “Hronika Lažljivca”, namenjenih časopisu Moderna Vremena. Taj lepi projekat ostaće među njegovim spisima, što neće onemogućiti list France-Dimanche, uvek na špici aktuelnosti, da 19. januara 1974. upozna svoje čitaoce s onim što je Boris Vian predlagao u Modernim Vremenima, tj. da se (za časopis) načine mirisne korice: izgoreni kruh, bljuzgotina, Catleya od Renoira, mokar pas, međunožje nimfe i pazuha nakon oluje i jedno specijalno izdanje u obliku valjka toillette papira radi čitanja u WC-u...”
      Pretpostavlja se da je pedantni novinar dobio tu informaciju direktno od Borisa Viana ili Anne-Marie Cazalis. Prihvaćena od Jean-Paul Sartra i komiteta redakcije revije, 12, maja  1946. objavljena je prva “Hronka Lažljivca” u broju 9 časopisa Moderna Vremena. Boris je zbog toga bio vrlo sretan. Održavao je vrlo prijateljske odnose sa Jean-Paul Sartrom, Simone de Beauvoir, Maurice Merleau-Pontyem, Jacques-Laurent Bostom i celokupnom redakcijom Modernih Vremena.
       Simone de Beauvoir prisustvuje zabavama u Vianovoj kući i on joj daje savete o popunjavanju jazz biblioteke. Sa Sartrom sarađuje u raritetskom časopisu Jazz 47. Kod Viana će Albert Camus dosta nezgodno provesti (opisano u poglavlju “Svetski čovek”). Lični odnosi između Viana i Sartra kasnije će prestati (iz razloga koje ćemo pokušati odrediti u poglavlju “Građaninu”), ali ne smemo zaboraviti da su Moderna Vremena u junu 1946. objavila priču Mravi, a u oktobru 1946. jedan značajan fragment Pene Dana.
      Izdane su četiri “Hronlke Lažljivca” (br. 9, 10, 21, 26). Petu, koju je Alexandre Astruc postavljao na scenu, povukao je sam Vian. Lukave duše pretpostavljaju da su neslaganja nastala u samoj redakcijskoj ekipi, i to zbog tekstova koji su bili u suštinskom raskoraku s veoma ozbiljnim temama obrađivanih u tom listu, te da su integracijski elementi dali poverenje Sartru i naveli Viana da se povuče. Mnogi svedoci negiraju tu interpretaciju. Po njihovom Vian je dobrovoljno odlučio prestati s pisanjem svojih “Hronika”, ocenjujući da postaju šablonske. Nakon toga se zapošljava kao kritičar u časopisu "Prijatelj umetnosti" (Les Amis les Arts), ali se ni na tom mestu ne zadržava dugo, a i razlozi zbog kojih je prihvatio to mesto, bili su prvenstveno ekonomske prirode. Jedna stvar je sigurna; šetajući se njegovom biografijom, primećujemo da se, uglavnom, dobrano klonio kritičarskog posla. Čitavog svog života osporavao je značenje kritike, odnosno, njegovim rečnikom rečeno - analize. “Ne može se napraviti dobar rad o onome što je neko drugi stvorio: to ostaje kritika. Kritika, to nije bajno. To je analiza. Jedan akt egocentrizma. To nije ljudski. Svi ti vršioci seciranja međusobno se gledaju kroz delo koje su obradili; kada sve fino unište, stvar biva poput vode bistra i oni se u potpunosti vide i razgledaju. Sartrovi predgovori Genetovih dela, to je imaginarna priča Santa pederasta... U biti, smešno je to; svi su oni PROTIV literature, jer se boje. Žele shvatiti. A shvataju samo u razdvojenim delovima. Onda razbijaju da bi shvatili. I naravno, ništa ne ostaje”.
(zabeleška nastala 2. decembra 1951)


GURMAN


     U godinama koje su sledile nakon oslobođenja, ono što se tada nazivalo “nabavkom” tek se sitnim koracima udaljavalo od tzv. “nestašice” i gladi, koja je vladala za vreme nacističke okupacije. Boris Vian - svi svedoci se u tome slažu - bio je obdaren proždrljivim apetitom, i muzika - iako mu je podarivala američke uštipke triput nedeljno  - nije mu bila dovoljna; trebao mu je temeljac, a temeljac je bio retkost. Claude Leonu, s kojim je zajednički delio probleme nabavke”, Boris je jednog dana rekao: “Rešio sam problem. Uzmem jedan veliki lonac, nalijem vodu, dodam sirovo povrće i meso, te kuvam. Kad je skuvano, to pojedemo, a u onu vodu nanovo stavljamo povrće i meso i tako tokom čitave sedmice. To je preplatnička čorba, u smislu da traje čitavu nedelju”.
        Ne treba misliti da Boris nije bio gurman, nadodaje Claude Leon. Naravno, nas neće dotaknuti niti tračak takve sumnje; samo je jedan gurman mogao nanovo uvesti u modu likvidne soseve, tajnu visoke kuhinje. Boris je Clauda Leona uputio u radosti “Couffea”, najrafiranijih i znalačkih kuvarica (Le Livre de Cuisine par Jules Goufte, Hachette, 1867). Već sama činjenica da je Gouffe bio “prvi oficir kuhinje” u Jockey-Clubu, oduševljavala je Viana. Od mnogih stvari koje je cenio kod “Gouffea”, najviše se divio preciznosti doziranja. Dok se u većini kuvarica upotrebljavaju neodređeni termini (stavite malo ovoga, malo onoga), Gouffe vam kaže: stavite tri grama soli, osamnaest grama kima, jedan centilitar vina, kilogram i 600 grama testenine itd. Recepti su naučni. “Gouffe” je u Borisu pobuđivao “inženjera”, obuzetog strogim proračunima.
         Janjeći paprikaš u Gouffeovoj obradi, kao i pita od jabuka napravljena na majstorov način, bili su česti gosti Vianovog stola. Međutim, od svih genijalnih jela, izumljenih ili usavršenih od strane Gouffaa, Borisovo najdraže jelo je bez sumnje bila hladna govedina. Baš to jelo se služilo za svečanim ručkom prilikom njegovog venčanja, posluženo na ogromnoj i dubokoj tacni ispunjenoj od vrha do dna.
       Boris je organizovao isključivo nepresušne gozbe. Zabava, duha ili čula, kod njega je uvek morala biti konstantno na vrhuncu, a Gouffe je model, pokretač i simbol bogate i delikatne gozbe. Nicolas iz “Pene Dana” poseduje nenadmašnu referancu: on je “Gouffeov učenik” i nosi pulover visokog okovratnika na kojem se nalazi nacrtani “losos a la Chambord”, onakav kakav se pojavljuje na 607. strani Gouffeove kuharice. U “Jeseni u Pekingu” posilni profesor Mangemancha (Jedirukava op. a.) čita “jednu dobru knjigu”, “Život Jules Gouffea” Jacquesa Lustalota (Majora) i Nicolasa (očito Nicolasa iz Pjene dana).
        Američka književnost, koja nas je četiri godine frustrirala, nahrupila je konačno na police knjižara. Prevodilo se i ono najbolje i ono najgore. Svaki izdavač želeo je imati svoj crni bestseller (sa crncima to je izgledalo još crnije). Vian se priključuje valu i stavlja mu se na čelo: u novembru 1946. u Edition du Scorpion koju uređuje Jean d'Halluin, brat Zozo d'Halluina, muzičara iz orkestra Claude Abadie, izlazi “J'irai cracher sur vos Tombes” Vernona Sullivana, u prevodu s američkog Borisa Viana, Knjigu tuži 'Udruženje za socijalnu i moralnu akciju' zbog uvrede koju je nanela moralu, a uspeh joj donosi slučaj ubistva mlade žene koju je zadavio ljubavnik u hotelskoj sobi gde je policija na stolu našla jedan primerak otvoren na stranici koja je mogla inspirisati zločin. Boris će na kraju priznati autorstvo te i još jedne, takođe proskribovane knjige: “Les Morts ont tous la meme peau” kojoj na gornjem kolažu poslednju počast odaju Jean­Paul Sartre, Jean Cocteau i Juliette Greco. Na suđenju je o moralnosti knjige svedočio i državni savetnik Georges Huisman, ali Boris je svejedno kažnjen sa 100 000 F globe, a zabrana dva romana se potvrđuje. U međuvremenu će izaći još dva druga “Sullivanova” romana: “Et on tuera tous les affreux” (1948) i “Elles se rendent pas compte” (1950) koji će, međutim, pravdu ostaviti indiferentnom.


SVETSKI ČOVJEK


      U svojim poznanstvima, Boris će praktikovati princip potpune slobode: nije vodio računa o renomeu ili moći onih s kojima je dolazio u kontakt. Uspeh postignut organizovanjem zabava u domaćinstvu Vianovih, samo potvrđuje da se takav stav ljudima sviđao. Zabave su imale naziv “torta zabave” zbog velike količine kolača koje je pekla Michelle Vian, uz pomoć svojih gostiju. Pili su se opasni kokteli na bazi Gloria mleka. Koktel je bio u modi i Boris je poznavao čitavu seriju recepata, sve jedan opasniji od drugog. Uz one na bazi mleka Gloria pomešanih s vermutom i ginom, te s kuhanim vinima, takođe je postojala “Treskavica” s jagodama (liker od jagoda, plus neki ljuti alkohol), Beli Tigar (baccardi, a umesto vode prošek), te na koncu najstrašniji, Duga: deset alkohola koji se ne mešaju: liker od crnog ribizla, menta, sirupi, rum, sve u jednoj velikoj čaši sa slamkom. Učinak, uzevši u obzir sastav mešavine, bio je trenutačan i zagarantovan. Najbanalnija mešavina tog doba bio je rum sa coca-colom. Zbilja se svašta mešalo.
       Boris je mnogo voleo primati. Claude Leon veli: “Pevalo se, plesalo i raspravljalo, o svemu i ničemu poimenice. Ponekad, kao što se to desilo 12. decembra  1946, politika i filozofija bi se izmešala, a ton izmenio. Tog je dana predmet diskusije bila Merleau-Pontyeva knjiga Humanizam i teror, za koju je Sartre rekao da je imala velik uticaj na razvoj njegove političke misli.
Sartre je izjavio “Znamo da je Marleauova knjiga svuda načinila velik skandal. Komunisti su je gadili, ali s naše desne strane, pogotovo s nje, bio je to pravi urnebes”.
       Jedna rečenica je kresnula varnicu. U Merleauovoj psihi ona je osvetlila stanovište da se zabrinuta i ugrožena društva zbijaju oko jedne revolucije. Svi su u tome videli stav koji osuđuje svaku opoziciju Staljinu. Merleau je u nekoliko dana postao čovek s nožem među zubima...
      Jedne večeri kod Borisa, Camus je napao Merleaua i prigovorio mu što opravdava procese (u SSSR-u iz 1936). Bilo je to strašno. Još ih vidim, Camus revoltiran, Merleau-Ponty pristojan i krut, pomalo bled, jedan koji si dopušta, a drugi se brani od agresivnih napada. Odjednom, Camus se okrenuo i izašao. Potrčao sam za njim praćen Jacques Bostom i sustigli smo ga u jednoj pustoj ulici; pokušao sam kako-tako objasniti Merleauvu misao (oko čega se on nije hteo potruditi), a jedini rezultat bio je taj što smo se rastali potrešeni; moralo je proći više od šest meseci, jedan slučajan susret da bi se iznova zbližili. To mi je vrlo neprijatna uspomena, glupe li zamisli ponuditi svoje bajne usluge! Istina je: bio sam orijentisan desno od Merleaua, a levo od Camusa; crnog li humora pokušati biti pomiritelj između dva prijatelja koji će mi se malo kasnije oba zameriti, i koji su obojica mrtvi, nepomireni.
        Malo kasnije, i Boris Vian ih je pokušao pomiriti, i to u vezi s jednim projektom do kojeg mu je bilo veoma stalo. Želeo je da Jean-Paul Sartre ima svoj kip u Parizu. Naravno, nije uspeo ni u jednom, ni u drugom, ali to možda nije ni važno, jer torte su (barem po Claude Leonovom sudu) ipak bile najvažnije. Njegov zaključak je glasio: “Veliki događaji za filozofiju nisu obavezno i veliki događaji za torte zabave".

by noel arnaud
izvor 

Jesen u Pekingu 

Plava guska 

Honore de Balzac,Pukovnik Šaber ( odlomak )

U ADVOKATSKOJ KANCELARIJI


— Gle! evo opet one stare kabanice!
Ovaj se uzvik ote jednome od onih pisara što ih po kancelarijama zovu trčkarala, a koji je toga časa grizao s vrlo dobrim apetitom parče hleba; izvadio je iz njega malo sredine, napravio lopticu i, kikoćući se, bacio je kroz mali otvor prozora na koji se oslanjao. Dobro hitnuta, loptica je odskočila do visine okna, pošto je udarila u šešir nepoznatoga čoveka koji je prolazio dvorištem jedne kuće u Ulici Vivjen, u kojoj je stanovao gospodin Dervil, advokat.

— Čujte, Simonene, ne terajte šegu s ljudima, da vas ne izbacim napolje. Svaki klijent je čovek, ma koliko bio siromah, do đavola! — reče glavni pisar prekidajući sabiranje nekog računa izdataka.

    Trčkaralo je obično dečko od trinaest-četrnaest godina, kao što je bio i Simonen, i on je u svim kancelarijama pod naročitim starešinstvom glavnog pisara, kome obavlja razne poslove i raznosi ljubavna pisma kad ide da uruči rešenje izvršiocima ili preda molbu u sud. Mangupče je parisko po vladanju, a sudbina ga je naučila advokatisanju. To dete je gotovo uvek nemilosrdno, neobuzdano, neukrotivo, brbljivo, podrugljivo, lakomo i lenjo. Ipak, skoro svi ovi pisarčići imaju staru majku koja stanuje negde na petom spratu, i s njom dele onih trideset ili četrdeset franaka što dobiju na mesec.

— Ako je čovek, zašto ga zovete stara kabanica? — reče Simonen i napravi lice kao đak koji je uhvatio učitelja u grešci. I nastavi da jede hleb i sir oslanjajući se ramenom na prozorski ram; jer
se, kao teretni konj, odmarao stojeći, s jednom nogom podignutom i naslonjenom na cipelu druge noge.

— Kako da nasamarimo ovoga čudnjaka? — reče šapatom treći pisar, po imenu Godšal, prekidajući obrazloženje koje je navodio u molbi, čiji je glavni primerak pisao četvrti pisar a kopije dve novajlije što su došle iz unutrašnjosti.

—...Ali, u svojoj plemenitoj i blagonaklonoj mudrosti, Njegovo Veličanstvo Luj Osamnaesti... (metnite ovo slovima, ej! vi učeni Derošu, što pišete glavni primerak), u času kad je preuzeo upravu kraljevstva, razumeo je... (šta je razumeo ovaj debeli klipan?) uzvišenu ulogu koju mu je poverila božanska Promisao!... (znak divljenja i šest tačaka: u sudu su pobožni pa će nam ih dozvoliti), i prva mu je misao bila, kao što to potvrđuje datum dole navedenog ukaza, da popravi nevolje prouzrokovane strašnim i žalosnim pustošenjima ovog revolucionarnog vremena, vraćajući svojim vernim i mnogobrojnim slugama (mnogobrojnim je laskanje koje mora da će se svideti sudu) sva
njihova neprodata imanja, bilo da su postala državna svojina, bilo da su potpala na ovaj ili onaj način pod upravu krunskih dobara, bilo najzad da su data na uživanje javnim ustanovama, jer možemo i u stanju smo da dokazujemo da je takav duh i smisao čuvenog i tako pravičnog ukaza datog...

— Čekajte — reče Godšal trojici pisara — ova prokleta rečenica, ispunila je stranicu do kraja. — Nego čujte! — nastavi on kvaseći pljuvačkom listove da bi prevrnuo debelu stranicu taksirane hartije — nego čujte! Ako hoćete da zbijate s njim šalu, treba da mu kažete da naš gazda može da razgovara sa svojim klijentima samo između dva i tri sata po ponoći: videćemo da li će doći to matoro čudo!

I Godšal nastavi započetu rečenicu:

— Datog... Jeste li? — zapita on.
— Jesmo — povikaše tri prepisivača.
Sve se zajedno obavljalo, molba, razgovor i zavera.
— Datog... Je 1’ čiča Bukare, od kojeg ono datuma beše ukaz? Treba staviti tačku na svaku jotu, sveca mu! Tako se to kiti.
— Sveca mu! — ponovi jedan od prepisivača pre nego što odgovori glavni pisar Bukar.
— Šta! vi ste napisali sveca mu? — uzviknu Godšal gledajući jednog od novajlija strogo i podrugljivo u isti mah.
— Ali doista — reče Deroš, četvrti pisar, zavirujući u kopiju svoga suseda — on je napisao: Treba staviti tačku na svaku jotu, i svetca mu sa »t«.
Svi pisari prsnuše u grohotan smeh.
— Šta! gospodine Hire, vama je sveca mu pravni izraz, a kažete još da ste iz Mortanja![1] — uzviknu Simonen.
— Izbrišite to! — reče glavni pisar. — Kad bi sudija koji određuje nagrade video tako nešto, rekao’ bi da smo pravi smetenjaci! Stvorili biste neprijatnosti gazdi. Čujte, ne pravite takve gluposti, gospodine Hire! Pravi Normanđanin ne sme da piše molbe nepažljivo. To vam je prva zapovest u
našem staležu.
— Datog...?... — zapita Godšal. — Ma recite mi kada, Bukare?
— Juna 1814 — odgovori prvi pisar ne odvajajući se od posla.

Nečije kucanje na vratima prekide rečenicu ove razvučene molbe. Pet nakostrešenih pisara, živih i podrugljivih očiju, kudrave glave, podigoše nos prema vratima, pošto svi gromko viknuše:
— Slobodno!
   Bukar nije dizao nos sa hrpe akata što kriju sitnurije, kako se u sudu kaže, i produžio je da sastavlja račun na kome je radio.
     Kancelarija je bila prostrano odeljenje s klasičnom peći koja krasi sve advokatske jazbine. Čunkovi su išli u dijagonali preko sobe i ulazili u jedan bataljeni kamin na čijem su mermeru bili komadi hleba, trouglasta parčad brijskog sira, kotlete sveže svinjetine, čaše, boce, i šolja Čokolade glavnog pisara. Miris ovih jestiva tako se dobro mešao sa smradom pregrejane peći, s onom vonjom koja je svojstvena Kancelarijama i hrpama hartije, da se ni lisičji smrad ne bi tu osetio. Po podu je već bilo puno blata i snega što su pisari naneli. Do prozora se nalazio pisaći sto prvoga, a uz njega je bio naslonjen pisaći stočić drugoga pisara. Drugi je tada obavljao poslove u sudu. Moglo je biti između osam i devet časova ujutro. Kao jedini ukras, u kancelariji su visile one velike žute objave što oglašuju zabrane na nepokretnosti, prodaje, javna nadmetanja u cilju deobe imanja između
odraslih i maloletnih, konačne ili pripremne odluke o stupanju u vlasništvo, ponos advokatskih kancelarija! Iza glavnog pisara nalazila se ogromna polica i zahvatala ceo zid odozgo do dole, a svaka joj je pregrada bila pretrpana svežnjevima hartije, iz kojih je visio bezbroj natpisa i krajeva crvene vrpce, koji daju naročit izgled sudskim predmetima. Donji redovi police bili su puni kutija požutelih od vremena, oivičenih plavom hartijom, a na njima su se isticala imena krupnih klijenata čije su se masne parnice kuvale u taj mah. Kroz prljava prozorska okna probijala se slaba dnevna svetlost. Uostalom, februara je malo kancelarija u Parizu u kojima se pre deset sati može pisati bez lampe, jer su sve zapuštene iz dosta pojmljivih razloga: svako u njih dolazi, niko tu ne ostaje, nikoga ne vezuje neki lični interes za nešto što je tako prosto; ni advokat, ni parničari, ni pisari ne polažu na eleganciju mesta koje je za jedne učionica, za druge prolazno mesto, za gazdu radionica. Zamazani nameštaj prenosi se s jednog advokata na drugog s takvom pobožnošću da pojedine kancelarije imaju kutiju za stara akta, pergamentske korice, kartone, nasleđene od negdašnjih advokata pri Šleu, kako se skraćivala reč Šatle, ustanova koja je u stara vremena bila ono što je danas prvostepeni sud. I ova mračna kancelarija, koju je popao debeo sloj prašine, imala je dakle, kao i sve druge, nečega odvratnog za parničare, nečega što ju je pravilo jednom od najgnusnijih pariskih čudovišta. Doista kad ne bi bilo vlažnih kapela, u kojima se molitve mere i prodaju kao mirođije, kad ne bi bilo telalnica, u kojima se njišu prnje što ubijaju sve životne iluzije otkrivajući nam kako se završavaju naše radosti, kad ne bi postojala ova dva nužnika poezije, advokatska kancelarija bila bi najgroznija od svih društvenih dućana. A isti je slučaj s kockarnicom, sudom, prodavnicom srećaka i javnom kućom. Zašto? Možda zato što se, na tim mestima, drama odigrava u duši čoveka, koji je onda ravnodušan na sve ono što je sporedno, a to bi takođe objasnilo skromnost velikih mislilaca i velikih pregalaca.
— Gde mi je nožić?
— Doručkujem!
— Bestraga, evo jedna krmača na molbi. Pst! gospodo.

   Ovi razni uzvici odjeknuše zajedno baš u trenutku kad je stari parničar zatvorio vrata s onom poniznošću koja ostavi trag na celom držanju nesrećnih ljudi. Nepoznati pokuša da se osmehne, ali mu mišići na licu olabaviše kad ne otkri ni najmanjeg znaka ljubaznosti na licima šestorice neumoljivo bezbrižnih pisara. Naviknut svakako da procenjuje s kim ima posla, on se vrlo učtivo obrati trčkaralu, u nadi da će mu taj paćenik blago odgovoriti.
— Gospodine, da li mogu videti vašeg gazdu?
    Nestašni trčkaralo, mesto da odgovori jadniku, poče da prstima leve ruke udara polako po uhu kao da će da kaže: »Gluv sam.«
— Šta želite, gospodine? — zapita Godšal, a, govoreći to, gutao je zalogaj hleba kojim bi se mogao napuniti i neki laki top, razmahivao je nožem, i prekrštao nogu preko noge tako da mu je vrh jedne dopirao do visine oka.
— Peti mi je put, gospodine, što dolazim ovde — odgovori grešnik. Želim da govorim s gospodinom Dervilom.
— Je li poslovno?
— Jeste, ali mogu da objasnim samo gospodinu o čemu se radi...
— Gazda spava; ako želite njegovo mišljenje o nekom spornom pitanju, on radi ozbiljno tek od ponoći. Ali, ako biste hteli da nam izložite što imate, mi bismo mogli, isto kao i on, da vam...

    Nepoznati ne trepnu ni okom. Poče da se plašljivo obazire oko sebe, kao pas koji se boji udaraca kad se ušulja u tuđu kuhinju. Pod okriljem svoga položaja, pisari se ne plaše nikad lopova; oni zato i ne posumnjaše u čoveka s kabanicom i pustiše ga da razgleda prostoriju, u kojoj je uzalud tražio gde bi seo da se odmori, jer se videlo da je umoran. Po pravilu, advokati ostavljaju malo stolica u svojim kancelarijama. Sitni klijenti, kad ne mogu da stoje na nogama, odu s gunđanjem, ali ne oduzimaju ono vreme koje se, po rečima jednog starog advokata, ne može honorisati.

— Gospodine — odgovori on — imao sam već čast da vas obavestim da svoj slučaj mogu objasniti samo gospodinu Dervilu, čekaću dok ne ustane.

     Bukar beše završio sa sabiranjem. Osetivši u taj mah miris svoje čokolade, ustade s pletene fotelje, priđe kaminu, premeri starca, pogleda mu kabanicu i napravi tako kiselo lice da se to ne može opisati. Pomislio je verovatno da, ma koliko stiskali svoga klijenta, ne mogu iz njega iscediti ni prebijene pare; umeša se tada s nekoliko reči, u nameri da otarasi kancelariju rđave mušterije

Arthur C. Clarke, Pobratak predaka, Karantin ( kratka priča )

Narode Zemlje odbaci svaki strah. Mi dolazimo u miru. Nema mesta neprijateljstvu među rođacima. Da, rođacima, jer mi smo već bili tu...

Lako će te nas prepoznati kada se budemo sastali za nekoliko sati. Približavamo se Sunčevom sistemu brzinom koja je gotovo jednaka brzini ove poruke. Vaše Sunce je već najsvetlija zvezda na nebu ispred nas. To je ono isto sunce koje je obasjavalo nase zajedničke pretke pre deset miliona godina. I mi smo ljudi kao i vi, ali dok ste vi zaboravili svoju istoriju, mi smo upamtili našu.

Naselili smo Zemlju u doba vladavine velikih reptila, koji su već izumirali kada smo došli. Vaš je svet bio tropski planet na kojem smo se osećali vrlo ugodno. Pa ipak, pogrešili smo. Mada smo bili gospodari svemira, nismo znali gotovo ništa o klimi, evoluciji, genetici...

Četiri miliona leta - zime tada nije bilo - naša kolonija je cvetala. Iako smo bili prilično izolovani, budući da je u to vreme put od jedne zvezde do druge trajao godinama, ostali smo u stalnoj vezi sa našom matičnom civilizacijom. Tri ili četiri puta svakog veka dolazio bi svemirski brod koji bi donosio vesti iz Galaksije...

A onda, pre dva miliona godina, Zemlja se počela menjati. Vekovima pre toga bila je pravi tropski raj; zatim je temperatura naglo opala i led je krenuo sa polova. Uporedo sa klimom menjali su se i kolonizatori. Sada nam je jasno da je to bilo prirodno prilagođavanje na promene koje je donosio kraj dugog leta, ali tadašnji stanovnici Zemlje bili su generacijama uvereni da je u pitanju neka čudna, opaka bolest. Bolest koja ne ubija, koja ne oštećuje psihu, ali jezivo izobličava.

Pa ipak neki su ostali imuni. Ta jeziva promena poštedela je pokolenja njihovih potomaka. I posle nekoliko hiljada godina, kolonija se podelila u dve odvojene grupe - gotovo dve različite vrste - između kojih je vladala sumnja i ljubomora.

Podela je donela zavist, neslogu i, konačno, sukob. Kada se kolonija napokon raspala, a klima jos više pogoršala, oni koji su mogli napustili su Zemlju. Ostali su utonuli u varvarstvo.

Mogli smo da ostanemo u vezi, ali bilo je previše stvari da se uradi u svemiru koji ima sto triliona zvezda. Do pre samo nekoliko godina nismo znali da li je neko od vas uspeo preživeti. A tada smo uhvatili vaš prvi radio-signal, naučili vaše jezike i otkrili da ste odavno izašli iz divljaštva. Dolazimo da vas pozdravimo - naše davno izgubljene rođake - i da vam pomognemo.

Naučili smo mnogo o eonima proteklim otkad smo napustili Zemlju. Ako budete želeli da vam vratimo večito leto koje je vladalo pre ledenog doba, učinićemo to rado. Ali ono najvažnije tek dolazi: nosimo sasvim jednostavan lek za neugodnu, pa ipak, neškodljivu i bezopasnu promenu genetskog koda koji je unesrećio toliko kolonista. Možda se mutacija već dogodila prirodnim putem - ali ništa ne smeta i ako nije. Narode Zemlje, ponovo možeš ući u društvo kosmičkih bića, bez stida, i bez ikakvih prepreke.

Ako je neko od vas još beo, mi ćemo se lako pobrinuti za to...


KARANTIN


Sagoreli komadi Zemlje još su ispunjavali pola neba, kada se pitanje profiltriralo iz Generatora radoznalosti do Centrale.

- Zašto je to bilo nužno? Iako su bili organski, oni su ipak dostigli treći stepen inteligencije.

- Nismo imali izbora, pet predhodnih jedinica ostalo je beznadežno zaraženo kada je stupilo u kontakt.

- Zaraženo? Kako?

Nekoliko mikrosekundi proteklo je sporo, dok je Centrala prizivala ono malo izbledela sećanja koje je procurilo pokraj Cenzorskog ulaza, kada je preopterećenim Vodovima za izviđanje bilo naređeno da pristupe samouništenju.

- Oni su se suočili s... problemom... koji se do kraja ne može analizirati u toku veka svemira. Iako uključuje samo šest operatora, oni su postali sasvim opsednuti njime.

- Kako je to moguće?

- Ne znamo; mi to nikada ne smemo saznati. Ako bi tih šest operatora ikada ponovo bilo nađeno, to bi bio kraj svih racionalnih računanja.

- Kako se oni mogu prepoznati?

- To takođe ne znamo; zabeležili smo im samo nazive pre nego što se Cenzorski ulaz zatvorio. Naravno, oni nam ne govore ništa.

- Svejedno, želim ih znati.

Voltaža Cenzure počela je rasti, ali nije blokirala ulaz.

- Evo ih: kralj, dama, lovac, skakač, top, pešak...