Autoportret
U crvenom zimskom šeširu plave
oči se smeju
samo glava i ramena
zbijeni na platnu
ruke prekrštene
veliko desno uvo vidi se
lice blago nagnuto
teški vuneni kaput
sa pljosnatim dugmadima
zakopčan do vrata otkriva
baburast nos
a oči optočene crvenilom
od napora mora da ih je
jako zamarao
no nežni zglavci
pokazuju da je bio
nenaviknut na
fizički rad neobrijan
zarastao u plavu bradu
nije imao vremena ni za
šta osim za svoje slike.
Pastorala
Mali vrapci
bezazleno skakuću
po pločniku
i prepiru se
cvrkućući
oko onoga
što ih zanima.
Ali mi koji smo mudriji
zatvaramo se u sebe
na jedan ili drugi način
i niko ne zna
mislimo li dobro
ili zlo.
U međuvremenu,
starac koji se prihvatio
skupljanja psećeg izmeta
korača žlebom pločnika
ne podižući glavu,
njegov hod
dostojanstveniji je
od biskupovog
dok prilazi propovedaonici
nedeljom.
Takve stvari me
ostavljaju bez reči.
SJAJNA BROJKA
Sjajna brojka
Na kiši
na uličnoj rasveti
ugledah brojku 5
zlatno obojenu
na crvenom
vatrogasnom vozilu
i kako
ustrajna
neprimećena
uz jeku zvona
zavijanje sirene
tutnjavu kotača
prolazi kroz mračni grad.
Džungla
Nije to nema težina
drveća,
napeta unutrašnjost šume,
isprepletene povijuše debele
poput ruke, muhe, gmazovi,
večito usplahireni majmuni
što galame i skaču
s grane na granu-
već
devojka koja čeka
stidljiva, smeđokosa, maznog pogleda –
da vas povede
Gore u sobu, gospodine.
Proleterski portret
Krupna mlada gologlava žena
u pregači
Kose zalizane unatrag stoji
na ulici
Prstima jedne noge u čarapi dodiruje
pločnik
Cipela joj je u ruci. Zavirujući
pažljivo u nju
Izvlači papirni uložak
da pronađe čavao
Koji je bode
Ptica i ljubav
Srce koje kuca
perje
na krilima i prsima
i nasuprot
tome
teskoba
U ljubavi
draga ljubavi, ljubljena moja
detalj je sve.
Savršenstvo
O divna jabuko!
lepo i potpuno
trula,
jedva načetih obrisa –
možda malo
smežurana na vrhu ali osim
toga savršena
u svakoj pojedinosti! O divna
jabuko! kakva
tamnosmeđa boja
prožima tvoju
nepokvarenu površinu.
Niko tenije pomaknuo
otkad sam te stavio na ogradu
verande pre mesec dana
da sazriš.
Niko. Baš niko!
Postupak
Tu su bile ruže, na kiši.
Nemoj ih odrezati, molio sam je.
Neće potrajati, odgovorila mi je.
Ali tako su lepe
tu gde jesu.
Ah, svi smo mi jednom bili lepi,
rekla je ona,
odrezala ih i stavila mi ih
u ruku.
Povreda
Iz ovog bolničkog kreveta
mogu čuti lokomotivu kako
diše – negde
u noći:
– Ugljen, ugljen,
ugljen!
I znam, to ljudi
dišu
lopatama ubacuju ugljen, odmaraju se –
– Polako,
ako uopšte
znaš polako –
Isuse!
ko je kopile?
– staju
i prestaju ložiti.
Čovek diše
i sve se smiruje a
huktanje jednoličnog
kretanja polako se
pojačava: Puf.
Puf. Puf. Puf…
i gubi.
Barem ima dovoljno ugljena
za ovaj mali posao
Ugljen! Ugljen!
dovoljno za jednu malu
lokomotivu, sasvim dovoljno.
Čovek lopatom ubacuje
ugljen a ne leži ovde
u ovom
bolničkom krevetu – bespomoćan
dok ptica grmuša
peva u
krošnji jablana pred zoru,
njen slabi kliktaj,
trotonski, probija se
kroz zavesu
mladog lišća;
prigušen
kotačima automobilâ
sada peva na tračnicama,
dok ulazi u krivinu,
polako,
dug, visok
zvižduk:
izlazi
iz zavoja –
uspori
(ako uopšte znaš polako) jer to je
jedino što ti sada
preostaje.
Crnkinja
nosi buket nevena
umotanih
u stare novine:
Nosi ih uspravno,
gologlava,
a debljina
njenih bedara
primorava je da se gega
u hodu
dok gleda u
izlog pokraj kojega prolazi
i odlazi svojim putem.
Šts je ona
ako ne izaslanik
iz drugog sveta
sveta lepih nevena
u dve nijanse
koji ona najavljuje
ne znajući što čini
osim
što hoda ulicama
držeći cveće uspravno
kao baklju
tako rano ujutro.
Vrabac
posvećeno mom ocu
Ovaj vrabac
koji sleće na moj prozor
pesnička je istina
više no ona prirodna.
Njegov glas,
njegovi pokreti,
njegovi običaji –
kako voli
stresati krilima
u prašini –
sve ukazuje
da to čini
da bi otresao uši
ali od olakšanja koje oseća
cvrkuće
krepko –
što je znak
više vezan za melodiju
nego za nešto drugo.
Gde god se zatekne
u rano proleće,
u zabačenim ulicama
ili u blizini palača
on nesputano
izvodi
svoje ljubavne igre.
To započinje još u jajetu,
njegov pol to određuje:
Postoji li išta besmislenije
beskorisnije
ili nešto drugo čime se
više ponosimo?
To gotovo uvek vodi
poništenju nas samih.
Petao, vrana
sa svojim izazovnim glasovima
ne mogu nadmašiti
ustrajnost
njegovog cvrkuta!
Jednom
u El Pasu
u sumrak
video sam – i čuo! –
deset hiljada vrabaca
koji su doleteli iz
pustinje
da tu prenoće. Ispunili su krošnje
u malom parku. Ljudi su bežali
od njihova izmeta
(dok im je u ušima zvonilo),
ostavljajući spomenuto
aligatorima
koji obitavaju
u velikoj fontani. Njegov lik je
dobro poznat
kao i onaj aristokratskog
jednoroga, šteta
što se danas zob češće
ne jede
da mu život
bude lakši.
Pritom mu
malo telo,
bistre oči,
korisni kljun
i opšta nasrtljivost
omogućuju da preživi –
da i ne spominjem
njegovo bezbrojno
potomstvo.
Čak ga i Japanci
cene
i slikali su ga
blagonaklono,
duboko proničući
u njegove manje važne
osobine.
Nema ničega
finog
u njegovoj ljubavnoj igri.
On se zguri
pred ženkom,
vuče krila,
šepureći se,
zabacuje glavu
i jednostavno
krešti! Graja
je strašna.
Način na koji udara
po dasci
da bi očistio svoj mali kljun
energičan je.
Takav je u svemu
što čini. Njegove smeđe
obrve
daju mu izgled
večnog
pobednika – a ipak
jednom videh
ženku vrapca
koja se odlučno držala
za rub
krovnog žleba,
kako ga hvata
za ćubicu
i drži ga
podčinjenog,
pokorenog,
viseći nad ulicama grada
sve dok
nije završila s njime.
Čemu je to
koristilo?
I ona sama je onde
visila,
zbunjena sjajnim uspehom.
Od srca sam se smejao.
Praktičan je do kraja,
pesma o
njegovom postojanju
trijumovala je
na kraju;
sićušno perje
sravnjeno uz trotoar,
simetrično raširena krila
kao u letu,
spljoštena glava,
crna mrlja na prsima
neodgonetljiva,
simbolično obličje vrapca
tek suha ljuska,
ostala je kao opomena
i ona zbilja i opominje
bez uvrede,
lepo;
To sam bio ja,
vrabac.
Učinio sam sve što sam mogao;
zbogom.
Izbor i prevod: Vojo Šindolić
izvor
Tužbalica udovice u proleće
Tuga je moja bašta
Gde mlada trava plamti
Kao što plamsala je često
I pre ali ne ovom
Hladnom vatrom koja me okružuje
Sve ove godine.
Trideset pet godina
Proživeh uz muža.
Šljiva danas bela je i
Na njoj je na hiljade cvetova.
Hrpe cveća leže
Na trešnjinim granama
I boje neko grmlje
Žuto a neko u crveno
Ali je bol u srcu jači
Od njih jer mada
Nekad radost mi behu.
Danas ih vidim
Pa se okrenem i zaboravim ih.
Danas mi reče sin
Da na livadama je
Na rubu gorostasnih šuma
U daljini video
Drveće pod belim cvetovima.
Osećam kako želim
Tamo da odem
I padnem u to cveće
I potonem u močvaru koja je pored
Njega
OVO
su pustošne tamne sedmice
kada se priroda u svojoj jalovosti
meri sa glupošću čoveka.
Godina ponire u noć
a srce ponire
dublje od noći
do nekog praznog, vetrovitog mesta
gde sunca nema, nema ni zvezda, ni meseca,
već neko čudno svetlo, kao od misli,
što prede tamnu vatru-
u kovitlacu oko sebe,
sve dok u hladnoći se ne rasplamsa
da čovek ne bude svestan bilo čega
što zna, čak ni samoće
same- Ni prikaze nema
za zagrljaj-praznina
očajanje ( cvile
i zvižde) među
bleskovima i tutnjavini rata,
kuće u čijim sobama je
hladnoća nezamisliva,
ljudi koje smo voleli,nema ih,
kreveti prazni, ležajevi
vlažni, stolice neupotrebljene-
Sakrij to negde daleko
Izvan svesti, nek pusti korenje
I neka raste, bez veze s ljuboomornim
Ušima i očima-za sebe.
U ovaj rudnik dolaze da kopaju-svi.
Je li to zalog najljupkije
Muzike? Izvor poezije koja
kad vidi da stao je sat, kaže,
Stao je sat
koji je još juče tako tačno kucao?
a čuje kako pljuska voda
jezera što sad je kamen.
izvor
Lovci u snegu
Najvećim delom slike dominiraju zima
ledene planine
u pozadini
povratak iz lova
bliži se veče
sleva se vide stasiti lovci
za kojima trčkara čopor pasa
sa slomljene karike nad ulazom u krčmu visi znak
na kojem je naslikan jelen
raspelo mu među rogovima
hladno dvorište je pusto
samo ogromna vatra
plamti na vetru
potiču je žene okupljene
oko nje
udesno ispod brda vide se klizači
slikar Brueghel
brinući o svakom detalju izabrao je
zimom zahvaćen grm za
prednji plan
da upotpuni sliku
ledene planine
u pozadini
povratak iz lova
bliži se veče
sleva se vide stasiti lovci
za kojima trčkara čopor pasa
sa slomljene karike nad ulazom u krčmu visi znak
na kojem je naslikan jelen
raspelo mu među rogovima
hladno dvorište je pusto
samo ogromna vatra
plamti na vetru
potiču je žene okupljene
oko nje
udesno ispod brda vide se klizači
slikar Brueghel
brinući o svakom detalju izabrao je
zimom zahvaćen grm za
prednji plan
da upotpuni sliku
Poklonstvo kraljeva
Iz rođenja Isusova
koje sam već hvalio
dete u Majčinom naručju
tri mudraca u verno dočaranom
sjaju
i Josip i vojnici
u njihovoj pratnji
sumnjičavih lica
tvore prizor koji ponajviše oponaša
italijanske majstore
ali s razlikom
majstorstva
slikanja
i duh domišljatosti duh
koji je upravljao celim
oprezni duh nezadovolja
onim što je od njega traženo
a što ne može postići
prihvatio je priču i naslikao
je blještavim
bojama kroničara
oboreni pogled Device
kao delo umetnosti
dubokog obožavanja
Nalij vino mladoženjo
pokraj tebe
sedi nevesta njezina kosa
pada po slepoočnicama
klasje zrele pšenice
na zidu iza nje
gosti sede za dugim stolovima
gajdaši su spremni
lovački pas je ispod stola
i bradati seoski knez
je prisutan žene
u uštirkanim kapicama
brbljaju svašta a nevesta
ruku sklopljenih u
krilu bespomoćno je tiha
jednostavna jela se služe
kiselo mleko i štošta drugo
s postolja koje su od
skinutih vrata ambara napravili dva
pomoćnika jedan u crvenom kaputu
a kašika mu zataknuta za vrpcu šešir
koje sam već hvalio
dete u Majčinom naručju
tri mudraca u verno dočaranom
sjaju
i Josip i vojnici
u njihovoj pratnji
sumnjičavih lica
tvore prizor koji ponajviše oponaša
italijanske majstore
ali s razlikom
majstorstva
slikanja
i duh domišljatosti duh
koji je upravljao celim
oprezni duh nezadovolja
onim što je od njega traženo
a što ne može postići
prihvatio je priču i naslikao
je blještavim
bojama kroničara
oboreni pogled Device
kao delo umetnosti
dubokog obožavanja
Seljačka svadba
Nalij vino mladoženjo
pokraj tebe
sedi nevesta njezina kosa
pada po slepoočnicama
klasje zrele pšenice
na zidu iza nje
gosti sede za dugim stolovima
gajdaši su spremni
lovački pas je ispod stola
i bradati seoski knez
je prisutan žene
u uštirkanim kapicama
brbljaju svašta a nevesta
ruku sklopljenih u
krilu bespomoćno je tiha
jednostavna jela se služe
kiselo mleko i štošta drugo
s postolja koje su od
skinutih vrata ambara napravili dva
pomoćnika jedan u crvenom kaputu
a kašika mu zataknuta za vrpcu šešir
Košnja
Životnost kao svojstvo
ljudskog duha
ističe se
i njene skrovite izričitosti
za umetnost, umetnost, umetnost!
slikarstvo
koje je renesansa
pokušala preobraziti
ali
ono je ostalo polje pšenice
preko kojeg se
poigrava vetar
dok kosci kòsama prevrću
pšenicu u
snopove
njihovi marljivi pomagači
to je bio njegov dodatak –
svrake
strpljivi konji niko
mu to ne bi mogao
oduzeti
Životnost kao svojstvo
ljudskog duha
ističe se
i njene skrovite izričitosti
za umetnost, umetnost, umetnost!
slikarstvo
koje je renesansa
pokušala preobraziti
ali
ono je ostalo polje pšenice
preko kojeg se
poigrava vetar
dok kosci kòsama prevrću
pšenicu u
snopove
njihovi marljivi pomagači
to je bio njegov dodatak –
svrake
strpljivi konji niko
mu to ne bi mogao
oduzeti
Žetva
Leto!
slika je organizovana
oko mladog
žeteoca koji uživa
u dnevnom odmoru
sasvim
opušten
od jutarnjeg rada
ispružen
zapravo spava
otkopčane košulje
na leđima
seljanke su mu
donele jelo
možda
kapljicu vina
okupljaju se čavrljajući
pod stablom
za čiji hlad
na ne mari
ne korištenje
odmoru namenjeno
središte
njihovog svakidašnjeg sveta
SVIJET SAŽET NA PREPOZNATLJIVU SLIKU
na tankom kraju jedne bolesti
nalazila se slika
možda japanska
zaokupila je moj pogled
glupava slika
osim što sam ja na njoj sve prepoznao
za mene je zid živio u toj slici
zalijepio sam se za nju kao muha
Leto!
slika je organizovana
oko mladog
žeteoca koji uživa
u dnevnom odmoru
sasvim
opušten
od jutarnjeg rada
ispružen
zapravo spava
otkopčane košulje
na leđima
seljanke su mu
donele jelo
možda
kapljicu vina
okupljaju se čavrljajući
pod stablom
za čiji hlad
na ne mari
ne korištenje
odmoru namenjeno
središte
njihovog svakidašnjeg sveta
SVIJET SAŽET NA PREPOZNATLJIVU SLIKU
na tankom kraju jedne bolesti
nalazila se slika
možda japanska
zaokupila je moj pogled
glupava slika
osim što sam ja na njoj sve prepoznao
za mene je zid živio u toj slici
zalijepio sam se za nju kao muha
Нема коментара:
Постави коментар