Jedan broj birača upisanih na biračko mjesto Cottolengo bili su bolesnici koji ne mogu napustiti krevet i odjeljenje. Zakon propisuje da se u takvim slučajevima između članova biračkog odbora izabere nekoliko njih koji će činiti istureno biračko mjesto i koji će ići da prikupe glasove bolesnika “na mjestu liječenja” to jest, tamo gdje se nalaze (…).
Po izlasku iz zamračenosti sale oko je osjećalo bolnu zaslijepljenost, što je mogla da bude i samo odbrana, gotovo odbijanje da usred bjeline svake hrpe plahti i jastuka razlučuje oblike ljudske boje koji su se pojavljivali; ili prvi prevod, od sluha do vida, od utiska oštrog, životinjskog, neprekidnog krika: ghiii ghiii… … … ghiii koji se dizao iz nekog dijela odjeljenja, kojem je sa drugog mjesta isprekidano odgovarao drhtaj poput smijeha ili lajanja: gaa! gaa! gaa! gaa!
Prodoran krik dolazio je od sićušnog crvenog lica, s ogromnim raširenim očima i ustima razjapljenim u ukočenom smijehu, koje je pripadalo jednom momku u bijeloj košulji, koji je sjedio u krevetu, ili virio poprsjem ispod pokrivača kao što biljka raste iz vazne, poput stabljike biljke koja je završavala (nije bilo traga rukama) glavom poput riblje, a taj momak-biljka-riba (dokle se čovjek može nazivati ljudskim bićem? Pitao se Amerigo) njihao se gore dolje naginjući trup pri svakom “ ghiii… ghiii…”. A “ gaa! gaa! “, koje mu je odgovaralo bio je jedan koji je u krevetu zauzimao još manje oblika, a ipak je pružao usnatu glavu, pohlepnu i stiješnjenu, a morao je imati ruke – ili peraja – koje su se kretale ispod plahti, u kojima je bio zatvoren kao u vreći (dokle se za neko biće može reći da je biće, bilo koje vrste?), a drugi zvukovi glasova davali su mu odjek, možda uzbuđeni pojavom ljudi na odjeljenju, a takođe i izdisaji i stenjanje, poput vriska koji se spremao da se digne i odmah se prigušivao, i to od odrasle osobe (…).
Jedan je bio div s ogromnom glavom novorođenčeta koju su jastuci držali uspravno: bio je nepomičan, s rukama sakrivenim iza leđa, s bradom na prsima koja su se uzdizala u debeli trbuh, s očima koje nisu gledale ni u šta, sijede kose na ogromnom čelu, (staro biće, preživjelo u tom dugom rastu fetusa?), skamenjen u preneraženoj tuzi (…).
Amerigo u tom trenutku više nije mislio na besmisleni razlog zbog kojeg se nalazio tu; činilo mu se da je granica za koju su od njega očekivali da je kontroliše, bila neka druga: ne ona “ narodne volje”, na koju je već neko vrijeme bio zaboravio, već ona ljudska (…).
Jedan krevet na kraju odjeljenja bio je prazan i pospremljen; njegov korisnik, možda već u fazi oporavka, sjedio je na stoličici s jedne strane kreveta, obučen u vunenu pidžamu s jaknom preko, a s druge strane kreveta bio je starac sa šeširom, svakako njegov otac, koji je došao te nedjelje u posjetu. Sin je bio mlad čovjek, kreten, normalnog stasa, ali nekako – činilo se – skvrčen u pokretima. Otac je za sina krckao bademe, i dodavao mu ih preko kreveta, a sin ih je uzimao i prinosio ustima. A otac ga je gledao kako žvaće (…).
Sve što se događalo na odjeljenju bilo je odvojeno od svega drugog, kao da je svaki krevet zatvarao poseban svijet bez komunikacije s ostalima, osim krikova koji su se međusobno podsticali i u krešendu saopštavali opštu uznemirenost, dijelom poput buke vrabaca, a dijelom poput bolnog stenjanja. Samo je čovjek s ogromnom glavom bio nepomičan, kao da ga se zvuci nijesu doticali.
Amerigo je i dalje gledao oca i sina. Sin je imao duge udove i lice, dlakavog i preneraženog lica, možda i do pola ukočenog od paralize. Njegov otac bio je seljak takođe obučen svečano, i na neki način, pogotovo po dužini lica i ruku, ličio je na sina. Ne po očima: sin je imao životinjsko i bezazleno oko, dok je oko njegovog oca bilo poluotvoreno i sumnjičavo, kao kod starih zemljoradnika. Bili su okrenuti poprijeko, na svojim stoličicama s obje strane kreveta, kako bi se gledali pravo u lice, i nijesu obraćali pažnju ni na šta oko sebe. Amerigo je držao pogled na njima, možda da bi se odmarao (ili da bi se sklonio) od drugih pogleda, ili možda čak i više, na neki način zadivljen.
U međuvremenu ostali su omogućavali jednome da glasa. Na sljedeći način: stavljali su oko njega zaslon, sa stolom iza, a za njega je glasala časna sestra, jer je on bio paralizovan. Ukloniše zaslon, Amerigo ga pogleda: bilo je to jedno ljubičasto iskrivljeno lice, kao u mrtvaca, sa širom otvorenim ustima, ogoljenim desnima, raširenih očiju. Osim tog lica ukopanog u jastuk, nije se vidjelo ništa; bio je tvrd kao drvo, osim izdisaja koji je zviždukao u dnu grla.
No, što li imaju hrabrosti da puste da glasa? Pitao se Amerigo, a tek onda se sjetio da je bilo na njemu da to spriječi (…). S naporom se trgao iz svojih misli, iz one daleke granične oblasti koju je jedva nazreo – s granice između čega i čega? – a sve što je bilo s ove i s one strane izgledalo mu je kao magla.
– Samo trenutak, – reče, bezizražajnim glasom, znajući da ponavlja frazu, da govori u prazno – da li je birač u stanju da prepozna osobu koja glasa za njega? Da li je u stanju da izrazi svoju volju? (…). Opatica se nasmiješi, ali bio je to osmijeh za svakoga i za ništa. Problem da bude prepoznata, pomisli Amerigo, za nju ne postoji; i pade mu na pamet da uporedi pogled stare časne sestre, s pogledom zemljoradnika koji je došao da provede nedjelju u Cottolengu kako bi zurio u oči sina idiota. Opatici nije bila potrebna zahvalnost njenih štićenika, dobro koje je dobijala od njih – zauzvrat za dobro koje im je davala – bilo je uopšteno dobro, od kojeg se ništa nije gubilo.
16. 3. 2019.
Honore de Balzac,Pukovnik Šaber ( odlomak )
U ADVOKATSKOJ KANCELARIJI
— Gle! evo opet one stare kabanice!
Ovaj se uzvik ote jednome od onih pisara što ih po kancelarijama zovu trčkarala, a koji je toga časa grizao s vrlo dobrim apetitom parče hleba; izvadio je iz njega malo sredine, napravio lopticu i, kikoćući se, bacio je kroz mali otvor prozora na koji se oslanjao. Dobro hitnuta, loptica je odskočila do visine okna, pošto je udarila u šešir nepoznatoga čoveka koji je prolazio dvorištem jedne kuće u Ulici Vivjen, u kojoj je stanovao gospodin Dervil, advokat.
— Čujte, Simonene, ne terajte šegu s ljudima, da vas ne izbacim napolje. Svaki klijent je čovek, ma koliko bio siromah, do đavola! — reče glavni pisar prekidajući sabiranje nekog računa izdataka.
Trčkaralo je obično dečko od trinaest-četrnaest godina, kao što je bio i Simonen, i on je u svim kancelarijama pod naročitim starešinstvom glavnog pisara, kome obavlja razne poslove i raznosi ljubavna pisma kad ide da uruči rešenje izvršiocima ili preda molbu u sud. Mangupče je parisko po vladanju, a sudbina ga je naučila advokatisanju. To dete je gotovo uvek nemilosrdno, neobuzdano, neukrotivo, brbljivo, podrugljivo, lakomo i lenjo. Ipak, skoro svi ovi pisarčići imaju staru majku koja stanuje negde na petom spratu, i s njom dele onih trideset ili četrdeset franaka što dobiju na mesec.
— Ako je čovek, zašto ga zovete stara kabanica? — reče Simonen i napravi lice kao đak koji je uhvatio učitelja u grešci. I nastavi da jede hleb i sir oslanjajući se ramenom na prozorski ram; jer
se, kao teretni konj, odmarao stojeći, s jednom nogom podignutom i naslonjenom na cipelu druge noge.
— Kako da nasamarimo ovoga čudnjaka? — reče šapatom treći pisar, po imenu Godšal, prekidajući obrazloženje koje je navodio u molbi, čiji je glavni primerak pisao četvrti pisar a kopije dve novajlije što su došle iz unutrašnjosti.
—...Ali, u svojoj plemenitoj i blagonaklonoj mudrosti, Njegovo Veličanstvo Luj Osamnaesti... (metnite ovo slovima, ej! vi učeni Derošu, što pišete glavni primerak), u času kad je preuzeo upravu kraljevstva, razumeo je... (šta je razumeo ovaj debeli klipan?) uzvišenu ulogu koju mu je poverila božanska Promisao!... (znak divljenja i šest tačaka: u sudu su pobožni pa će nam ih dozvoliti), i prva mu je misao bila, kao što to potvrđuje datum dole navedenog ukaza, da popravi nevolje prouzrokovane strašnim i žalosnim pustošenjima ovog revolucionarnog vremena, vraćajući svojim vernim i mnogobrojnim slugama (mnogobrojnim je laskanje koje mora da će se svideti sudu) sva
njihova neprodata imanja, bilo da su postala državna svojina, bilo da su potpala na ovaj ili onaj način pod upravu krunskih dobara, bilo najzad da su data na uživanje javnim ustanovama, jer možemo i u stanju smo da dokazujemo da je takav duh i smisao čuvenog i tako pravičnog ukaza datog...
— Čekajte — reče Godšal trojici pisara — ova prokleta rečenica, ispunila je stranicu do kraja. — Nego čujte! — nastavi on kvaseći pljuvačkom listove da bi prevrnuo debelu stranicu taksirane hartije — nego čujte! Ako hoćete da zbijate s njim šalu, treba da mu kažete da naš gazda može da razgovara sa svojim klijentima samo između dva i tri sata po ponoći: videćemo da li će doći to matoro čudo!
I Godšal nastavi započetu rečenicu:
— Datog... Jeste li? — zapita on.
— Jesmo — povikaše tri prepisivača.
Sve se zajedno obavljalo, molba, razgovor i zavera.
— Datog... Je 1’ čiča Bukare, od kojeg ono datuma beše ukaz? Treba staviti tačku na svaku jotu, sveca mu! Tako se to kiti.
— Sveca mu! — ponovi jedan od prepisivača pre nego što odgovori glavni pisar Bukar.
— Šta! vi ste napisali sveca mu? — uzviknu Godšal gledajući jednog od novajlija strogo i podrugljivo u isti mah.
— Ali doista — reče Deroš, četvrti pisar, zavirujući u kopiju svoga suseda — on je napisao: Treba staviti tačku na svaku jotu, i svetca mu sa »t«.
Svi pisari prsnuše u grohotan smeh.
— Šta! gospodine Hire, vama je sveca mu pravni izraz, a kažete još da ste iz Mortanja![1] — uzviknu Simonen.
— Izbrišite to! — reče glavni pisar. — Kad bi sudija koji određuje nagrade video tako nešto, rekao’ bi da smo pravi smetenjaci! Stvorili biste neprijatnosti gazdi. Čujte, ne pravite takve gluposti, gospodine Hire! Pravi Normanđanin ne sme da piše molbe nepažljivo. To vam je prva zapovest u
našem staležu.
— Datog...?... — zapita Godšal. — Ma recite mi kada, Bukare?
— Juna 1814 — odgovori prvi pisar ne odvajajući se od posla.
Nečije kucanje na vratima prekide rečenicu ove razvučene molbe. Pet nakostrešenih pisara, živih i podrugljivih očiju, kudrave glave, podigoše nos prema vratima, pošto svi gromko viknuše:
— Slobodno!
Bukar nije dizao nos sa hrpe akata što kriju sitnurije, kako se u sudu kaže, i produžio je da sastavlja račun na kome je radio.
Kancelarija je bila prostrano odeljenje s klasičnom peći koja krasi sve advokatske jazbine. Čunkovi su išli u dijagonali preko sobe i ulazili u jedan bataljeni kamin na čijem su mermeru bili komadi hleba, trouglasta parčad brijskog sira, kotlete sveže svinjetine, čaše, boce, i šolja Čokolade glavnog pisara. Miris ovih jestiva tako se dobro mešao sa smradom pregrejane peći, s onom vonjom koja je svojstvena Kancelarijama i hrpama hartije, da se ni lisičji smrad ne bi tu osetio. Po podu je već bilo puno blata i snega što su pisari naneli. Do prozora se nalazio pisaći sto prvoga, a uz njega je bio naslonjen pisaći stočić drugoga pisara. Drugi je tada obavljao poslove u sudu. Moglo je biti između osam i devet časova ujutro. Kao jedini ukras, u kancelariji su visile one velike žute objave što oglašuju zabrane na nepokretnosti, prodaje, javna nadmetanja u cilju deobe imanja između
odraslih i maloletnih, konačne ili pripremne odluke o stupanju u vlasništvo, ponos advokatskih kancelarija! Iza glavnog pisara nalazila se ogromna polica i zahvatala ceo zid odozgo do dole, a svaka joj je pregrada bila pretrpana svežnjevima hartije, iz kojih je visio bezbroj natpisa i krajeva crvene vrpce, koji daju naročit izgled sudskim predmetima. Donji redovi police bili su puni kutija požutelih od vremena, oivičenih plavom hartijom, a na njima su se isticala imena krupnih klijenata čije su se masne parnice kuvale u taj mah. Kroz prljava prozorska okna probijala se slaba dnevna svetlost. Uostalom, februara je malo kancelarija u Parizu u kojima se pre deset sati može pisati bez lampe, jer su sve zapuštene iz dosta pojmljivih razloga: svako u njih dolazi, niko tu ne ostaje, nikoga ne vezuje neki lični interes za nešto što je tako prosto; ni advokat, ni parničari, ni pisari ne polažu na eleganciju mesta koje je za jedne učionica, za druge prolazno mesto, za gazdu radionica. Zamazani nameštaj prenosi se s jednog advokata na drugog s takvom pobožnošću da pojedine kancelarije imaju kutiju za stara akta, pergamentske korice, kartone, nasleđene od negdašnjih advokata pri Šleu, kako se skraćivala reč Šatle, ustanova koja je u stara vremena bila ono što je danas prvostepeni sud. I ova mračna kancelarija, koju je popao debeo sloj prašine, imala je dakle, kao i sve druge, nečega odvratnog za parničare, nečega što ju je pravilo jednom od najgnusnijih pariskih čudovišta. Doista kad ne bi bilo vlažnih kapela, u kojima se molitve mere i prodaju kao mirođije, kad ne bi bilo telalnica, u kojima se njišu prnje što ubijaju sve životne iluzije otkrivajući nam kako se završavaju naše radosti, kad ne bi postojala ova dva nužnika poezije, advokatska kancelarija bila bi najgroznija od svih društvenih dućana. A isti je slučaj s kockarnicom, sudom, prodavnicom srećaka i javnom kućom. Zašto? Možda zato što se, na tim mestima, drama odigrava u duši čoveka, koji je onda ravnodušan na sve ono što je sporedno, a to bi takođe objasnilo skromnost velikih mislilaca i velikih pregalaca.
— Gde mi je nožić?
— Doručkujem!
— Bestraga, evo jedna krmača na molbi. Pst! gospodo.
Ovi razni uzvici odjeknuše zajedno baš u trenutku kad je stari parničar zatvorio vrata s onom poniznošću koja ostavi trag na celom držanju nesrećnih ljudi. Nepoznati pokuša da se osmehne, ali mu mišići na licu olabaviše kad ne otkri ni najmanjeg znaka ljubaznosti na licima šestorice neumoljivo bezbrižnih pisara. Naviknut svakako da procenjuje s kim ima posla, on se vrlo učtivo obrati trčkaralu, u nadi da će mu taj paćenik blago odgovoriti.
— Gospodine, da li mogu videti vašeg gazdu?
Nestašni trčkaralo, mesto da odgovori jadniku, poče da prstima leve ruke udara polako po uhu kao da će da kaže: »Gluv sam.«
— Šta želite, gospodine? — zapita Godšal, a, govoreći to, gutao je zalogaj hleba kojim bi se mogao napuniti i neki laki top, razmahivao je nožem, i prekrštao nogu preko noge tako da mu je vrh jedne dopirao do visine oka.
— Peti mi je put, gospodine, što dolazim ovde — odgovori grešnik. Želim da govorim s gospodinom Dervilom.
— Je li poslovno?
— Jeste, ali mogu da objasnim samo gospodinu o čemu se radi...
— Gazda spava; ako želite njegovo mišljenje o nekom spornom pitanju, on radi ozbiljno tek od ponoći. Ali, ako biste hteli da nam izložite što imate, mi bismo mogli, isto kao i on, da vam...
Nepoznati ne trepnu ni okom. Poče da se plašljivo obazire oko sebe, kao pas koji se boji udaraca kad se ušulja u tuđu kuhinju. Pod okriljem svoga položaja, pisari se ne plaše nikad lopova; oni zato i ne posumnjaše u čoveka s kabanicom i pustiše ga da razgleda prostoriju, u kojoj je uzalud tražio gde bi seo da se odmori, jer se videlo da je umoran. Po pravilu, advokati ostavljaju malo stolica u svojim kancelarijama. Sitni klijenti, kad ne mogu da stoje na nogama, odu s gunđanjem, ali ne oduzimaju ono vreme koje se, po rečima jednog starog advokata, ne može honorisati.
— Gospodine — odgovori on — imao sam već čast da vas obavestim da svoj slučaj mogu objasniti samo gospodinu Dervilu, čekaću dok ne ustane.
Bukar beše završio sa sabiranjem. Osetivši u taj mah miris svoje čokolade, ustade s pletene fotelje, priđe kaminu, premeri starca, pogleda mu kabanicu i napravi tako kiselo lice da se to ne može opisati. Pomislio je verovatno da, ma koliko stiskali svoga klijenta, ne mogu iz njega iscediti ni prebijene pare; umeša se tada s nekoliko reči, u nameri da otarasi kancelariju rđave mušterije
26. 10. 2017.
Pascal Quignard: Terasa u Rimu (odlomak)
Svako poglavlje ovog romana je slika - isečak iz kratkog života ukletog slikara ( i grafičara ) Geoffroya Meaumea.
POGLAVLJE I
Mom im reče: „ Rođen sam 1617. godine u Parizu. Bio sam šegrt kod Folena u Parizu. Kod Ris le Reformea u Tuluzu. Kod Henkersa u Brižu. Posle Briža, živeo sam sam. U Brižu voljah jednu ženu i lice mi beše potpuno spaljeno. Dve godine sam skrivao užasno lice na morskoj hridi koja se uzdiže iznad Ravela u Italiji. Očajni ljudi žive u prikrajcima. Svi čitaoci knjiga žive u prikrajcima. Očajni ljudi žive okačeni u prostoru poput likova koji su oslikani na zidovima, ne dišu, ne govore, nikoga ne slušaju. Hrid koja nadvisuje Salernski zaliv beše zid koji gleda na more. Nikada više ni pored jedne druge žene nisam pronašao radost kakvu sam osećao s njom. Nije radost ono što mi nedostaje. Već ona. Zato sam čitavog života crtao jedno isto telo u zagrljajima o kojima sam oduvek snevao. Izrađivači karata, pod čijim sam pokroviteljstvom radio u Tuluzu, nazivali su romanesknim kartama one špilove karata gde su na štihovima predstavljeni junaci romana. Antičkim kartama one koje su predstavljale biblijske proroke ili vojskovođe iz rimske istorije. Erotskim one koje su prokazivale scene koje nas stvaraju. Sada živim u Rimu gde graviram ove religiozne scene i izrađujem ove sablažnjive karte. U prodaji su kod trgovca bakrorezima pod firmom Crni krst via Đulija.
POGLAVLJE III
Mom reče: „ Za drugi susret pratih kroz hodnik jednu malu sveću pobodenu u bakreni pehar.“
Mom nastavi: „ Svako sledi deo noći u koji potanja. Zrno grozda se nadima i cepa. S početka leta sve šljive ringlovke se raspuknu. Koji to čovek ne voli kad se od detinjstva otkida?
Ona reče: „ Ne znam.“
Mom, šegrt Jana Henkersa, sledi plamen, sledi pehar i ružičaste prste, sledi sluškinju, sledi obasjana ramena, sledi smežurani zid hodnika. Prvi put kad je razodenuo kćer izbornog sudije grada Briža, to se zbilo u kući Veta Jakobsa. Reč je o običnoj građanskoj kući s pogledom na kanal. Odmačinju sveću što dalje mogu od sebe. Pri svetlosti sveće, njihova zbunjenost je obostrana, zatim njihova odvažnost gotovo jednaka, njihova nagota potpuno otkrivena, njihova radost nagla, njihova glad skoro trenutno rođena. U času koji sledi njegovom polasku, požuda devojke biva sve veća. U danima koji slede, kada se nađe s graverom, usuđuje se da načini sve pokrete koje joj duša zamišlja dok sneva. Kad ga ne vidi, kad je sama, ona bledi od želje. Govori mu da je grudi bole. Govori mu da je njen cvet od sada uvek otvoren, od sada uvek mirisan, uvek orošen. Iako se često sreću, ne mogu da se sjedine svaki put. Čudno, kad osećaše zadovoljstvo, kad je njeno telo o tome jasno svedočilo, nikad joj se na licu ne čitaše sreća. To je čudilo Moma Gravera. Jednoga dana, ona mu reče: „ Stid me je da vam to kažem, ali utroba mi je kao žeravica.“ On joj reče: „ Nemojte da vam je neprijatno što sa mnom tako razgovarate. I meni se muškost diže svaki put kad pomislim na vaš pogled, čak i kad sam na ulici, čak i kad radim u radionici.“ Malo pomalo, ona ga zove u bilo koje doba. Bez obzira na trajanje. Makar na jedan minut. Njena požuda ili njeno navaljivanje zbunjuje je, ali ne može da se odupre želji za njegovim prisustvom. Što se Moma tiče, ovi sastanci mu unose nemir jer ima posao koji treba završiti za Henkersa i zato što se i najmanja nepravilnost odražava na ratsvore kiseline, ali to nije važno, on ne časi ni časa da se nađe na mestu koje mu označi sluškinjica.
To je u vrtu (jula 1639.).
U sobi dva puta.
U podrumu osvetljenom prigušenom svetlošću gvozdenog fenjera.
U staroj crepani.
Na mansardi šest puta.
Kod gostioničara.
Jedanput je to bilo u barci koju je iznajmila na jedan dan.
POGLAVLJE XX
Bakrorez skoro u potpunosti beo. Nazire se jedan oblik iza stubova nagriženih svetlošću. Čovek u godinama, sklopljenih očiju, bele brade, s rukom među nogama, na terasi, u Rimu, u pomrčini, u trećem satu dana, u zlatnom odsjaju poslednjeg sunca, ozaren srećom što je slobodan i što živi, između vina i sna.
Priredio Goran Milaković
Prevela Gorica Todosijević, Terasa u Rimu, Paideia, Beograd, 2006.
izvor
Razgovor sa Pascalom Quignardom - "Apsolutno treba biti najtajanstveniji čovek"
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...