Nikome još nisam rekao, ali istina se ne može skriti. Tu su činjenice koje svako može pročitati, zabeležene na nebrojenim miljama magnetske vrpce i na hiljadama fotografija koje nosimo nazad na Zemlju. Drugi naučnici mogu ih protumačiti jednako lako kao i ja, a ja nisam onaj koji bi progledao kroz prste iskrivljavanju istine po kojemu je, u starim vremenima, moj red bio ozloglašen.
Posada je već dovoljno deprimirana: pitam se kako će podneti ovu vrhunsku ironiju. Malo njih ima ikakvih religijskih uverenja, pa ipak, neće im se svideti da upotrebe ovo poslednje oružje u svome pohodu na mene – tom privatnom, obronamernom, ali u temelju ozbiljnom ratu koji je trajao celim putem od Zemlje. Zabavljalo ih je što za glavnog astrofizičara imaju isusovca: dr. Chandler, na primer, nije to mogao preboleti. (Zašto su baš medicinari tako notorni ateisti?) Katkad bi me sreo na promatračkoj palubi, gde su svetla uvek prigušena, tako da zvezde sjaje neumanjenom slavom. Došao bi potišten do mene i stao, zureći iz velikog, ovalnog prozora, dok su nebesa sporo puzala oko nas kako je brod okretao kraj preko kraja, u rezidualnoj vrtnji koju se nikad nismo potrudili ispraviti.
“Pa, Oče”, rekao bi napokon, “kreće se u veke vekova, i možda ga je Nešto napravilo. Ali kako možete verovati da se to Nešto posebno zanimalo za nas i naš jadni mali svet – to jednostavno ne razumem”. Tada bi započela rasprava, dok bi zvezde i nebule plesale oko nas u tihom, beskonačnom luku s one strane besprekorno čiste plastike promatračkoga prozora.
Posredi je bio, mislim, očit nesklad moga položaja koji je posadi doneo najviše zabave. Uzalud bih upućivao na svoja tri rada u Astrofizičkom listu, i pet u Mesečnim izveštajima Kraljevskog astronomskog društva. Podsećao bih ih da je moj red dugo bio čuven po naučnom. Možda nas je sada nekolicina, ali sve od 18. stoleća davali smo doprinose astronomiji i geofizici neproprocionalne našem broju. Hoće li moj izveštaj o Feniksovoj maglici kraju privesti naše hiljade godina istorije? Kraju će privesti, bojim se, mnogo više od toga.
Ne znam ko je maglici dao to ime koje se čini tako pogrešnim. Ako sadržava proročanstvo, ono ne može biti provereno nekoliko milijardi godina. Čak i reč maglica navodi na krivi put: posredi je mnogo manji objekt nego oni ogromni oblaci izmaglice – građa nerođenih zvezda – koji su raspršeni kroz svu dužinu Mlečne staze. Na svemirskoj lestvici, uistinu, Feniksova maglica malešna je stvar – retka ljuštura plina što okružuje jednu jedinu zvezdu.
Ili ono što je od zvezde ostalo…
Čini se da mi se Rubensova grafika Loyole ruga dok visi onde iznad spektrofotometarskih zapisa. Šta bi ti, Oče, napravio s ovim znanjem što je došlo u moj posed, tako daleko od malenoga sveta koji je bio sav svemir što si ga ti poznavao? Bi li tvoja vera odgovorila na izazov, kao što moja nije uspela?
Gledaš u daljinu, Oče, ali ja sam proputovao udaljenost veću od svake koju bi ti mogao zamisliti kada si, pred hiljadu godina, utemeljio naš red. Ni jedan istraživački brod nije se toliko udaljio od Zemlje: na samim smo rubovima istraženoga svemira. Otputili smo se da dosegnemo Feniksovu maglicu, uspeli smo, i sada se vraćamo kući s našim bremenom znanja. Voleo bih da mogu podići to breme sa svojih ramena, ali uzalud te zovem preko stoleća i svetlosnih godina koje leže među nama.
Reči na knjizi koju držiš mogu se jasno pročitati. Ad majorem Dei gloriam, kaže poruka, ali u tu poruku ja više ne mogu verovati. Bi li ti i dalje verovao da možeš videti šta smo pronašli?
Znali smo, naravno, što je bila Feniksova maglica. Svake godine samo u našoj galaksiji eksplodira više od stotinu zvezda, plamteći nekoliko sati ili dana hiljadama puta jačim sjajem, pre nego što utonu u smrt i tamu. Takve su obične nove – svakidašnje nesreće svemira. Snimio sam na desetke takvih spektrograma i krivulja svetlosti otkako sam počeo raditi u Lunarnoj opservatoriji.
Ali tri ili četiri puta u svakih hiljadu godina dogodi se nešto zbog čega čak i nova bledi u potpunu nevažnost.
Kada zvezda postane supernova, može nakratko sjajem nadmašiti sva divovska sunca galaksije. Kineski astronomi posmatrali su takav događaj Godine Gospodnje 1054., ne znajući šta gledaju. Pet stoleća kasnije, 1572., supernova je plamtela u Kasiopeji tako sjajno da je bila vidljiva na dnevnom nebu. Slična se stvar dogodila još triput u hiljadu godina što su otada protekle.
Naš je zadatak bio da posetimo ostatke jedne takve katastrofe, rekonstruišemo događaje koji su do nje doveli te, ako je moguće, doznamo uzroke. U maglicu smo prodrli polagano, kroz koncentrične slojeve plina koji je bio razasut pre šest hiljada godina, ali se i dalje širio. Plin je bio iznimno vruć, čak i sada isijavajući razareno ljubičasto svetlo, ali je bio previše razređen da bi nam naneo neku štetu. Kad je zvezda eksplodirala, njezini vanjski slojevi razneseni su tolikom brzinom da su u potpunosti pobegli iz njenog gravitacijskog polja. Sada su formirali praznu ljušturu dovoljno prostranu da u nju stane hiljadu solarnih sistemaa, a u njenom središtu gorio je malešni, fantastični objekt u koji se zvezda sada pretvorila – Beli patuljak, manji od Zemlje, ali teži milion puta.
Užareni plinski slojevi bili su posvuda oko nas, proteravši uobičajenu noć međuzvezdanoga svemira. Leteli smo u središte svemirske bombe koja je eksplodirala pre više hiljada godina i čiji su se užareni delovi još uvek otkidali. Neizmeran raspon eksplozije i činjenica da su ostaci prekrili prostor širok već mnoge milijarde milja ukrug, lišili su prizor ikakvog vidljivog pokreta. Trebaće decenijea pre nego golo oko bude sposobno uočiti ikakav pokret u ovim izmučenim pramenovima i kovitlacima plina, pa ipak, osećaj burnog širenja bio je silan.
Satima pre utvrdili smo glavni smer našega leta, i bili smo polagano nošeni prema razjarenoj, malenoj zvezdi ispred nas. Nekad je bila sunce poput našega, ali u nekoliko je sati potrošila energiju koja bi je držala sjajnom milion godina. Sada je bila stisnuti škrtac koji gomila svoje zalihe kao da nastoji nadoknaditi svoju rasipnu mladost.
Niko nije ozbiljno očekivao da ćemo pronaći planete. Ako ih je i bilo pre eksplozije, bili bi rastaljeni u vetar i paru, a njihova materija izgubljena u većoj havariji same zvezde. Ali napravili smo rutinske pretrage, kao što uvek činimo kad se približavamo nepoznatom suncu, i odmah pronašli jedan maleni svet kako na ogromnoj udaljenosti kruži oko zvezde. To je morao biti Pluton ovoga nestalog sunčevog sistema, jer je kružio po orbiti na granicama noći. Predaleko od središnjega sunca da bi ikad upoznao život, njegova udaljenost spasila ga je od sudbine njegovih izgubljenih suputnika.
Vatre u prolazu isušile su njegove stene i spržile pokrov zaleđena plina koji je nekad, u danima pre nesreće, morao pokrivati planet. Sleteli smo i pronašli Trezor.
Njegovi graditelji osigurali su se da ga pronađemo. Monolitni znak koji je stajao nad ulazom sada je bio tek rastopljeni batrljak, ali čak su i prve fotografije dalekog dometa pokazale da se tu nalazi delo razumnih bića. Malo kasnije otkrili smo radioaktivnu mrežu ukopanu pod stene i preko širine kontinenta. Čak i da je stub iznad Trezora bio uništen, ovo bi preživelo, nepokretan i večan far što doziva zvezde. Naš brod bio je prizvan k ovom divovskom cilju kao strela svojoj meti.
Stub je morao biti milju visok kada je podignut, ali sada je izgledao kao sveća koja se rastopila u grudu voska. Trebala nam je nedelja dana da izbušimo put kroz rastopljeno kamenje, s obzirom na to da nismo imali prikladnu opremu za takav pothvat. Bili smo astronomi, a ne arheolozi, ali mogli smo improvizovati. Naša prvotna svrha bila je zaboravljena: ovaj osamljeni spomenik, podignut uz takav napor na najvećoj mogućoj udaljenosti od ukletoga sunca, mogao je imati samo jedno značenje. Civilizacija koja je znala da je blizu smrti napravila je poslednji pokušaj da bude besmrtna.
Trebaće nam naraštaji da ispitamo sva blaga koja su bila smeštena u Trezoru. Imali su dovoljno vremena da se pripreme, jer njihovo sunce moralo je dati svoja prva upozorenja mnogo godina pre konačne eksplozije. Sve što su hteli sačuvati, sve plodove svoga genija, doneli su ovamo, na ovaj udaljeni svet, u danima pre kraja, nadajući se da će ih pronaći neka druga vrsta i da neće biti sasvim zaboravljeni. Bismo li i mi tako napravili, ili bismo bili toliko izgubljeni u našem očaju a da bismo pomišljali na budućnost koju nikad ne bismo videli ili u njoj sudelovali?
Da su barem imali malo više vremena! Već su slobodno putovali među planetima vlastita sunca, ali još nisu bili naučili prelaziti međuzvezdane ponore, a najbliži susedni solarni sistem bio je udaljen stotinu svetlosnih godina. Čak i da su posedovali tajnu Transfinitnog pogona, ne bi ih se spasilo više od nekoliko miliona. Možda je ovako i bolje.
Čak i da nisu bili tako uznemirujuće nalik ljudima, kako pokazuju njihove skulpture, ne bismo mogli a da im se ne divimo i ne žalimo njihovu sudbinu. Ostavili su na hiljade vizuelnih zapisa i mašine za njihovu projekciju, kao i razrađene nacrtane upute iz kojih neće biti teško naučiti njihov pisani jezik. Ispitali smo mnoge od ovih zapisa i u život vratili, prvi put u šest hiljada godina, toplinu i lepotu civilizacije koja je na mnogo načina morala biti superiornija našoj. Možda su nam pokazali samo najbolje, ali teško ih se može kriviti. Ali njihovi svetovi bili su vrlo ljupki, a njihovi gradovi izgrađeni s otmenošću koja se mogla meriti s bilo čime ljudskim. Gledali smo ih u radu i igri, slušali kako njihov zvučni govor odjekuje preko stoleća. Jedan prizor još je uvek pred mojim očima – skupina dece na plaži od neobičnog, plavog peska, igra se u valovima, baš kao i deca na Zemlji. Obalu obrubljuje neobično drveće nalik biču, a neka vrlo velika životinja gaca u senkama, uopšte ne privlačeći pažnju.
A tonući u more, još uvek toplo, prijateljsko i životodajno, tu je sunce koje će uskoro postati izdajnik i potamneti svu tu nevinu sreću.
Možda, da nismo bili toliko udaljeni od kuće i toliko osetljivi na samoću, ne bismo bili toliko duboko dirnuti. Mnogi su od nas videli ostatke drevnih civilizacije na drugim svetovima, ali nikad nas se toliko duboko nisu dirnuli. Ova je tragedija bila jedinstvena. Jedno je da vrsta propadne i umre, kao što se to događalo narodima i kulturama na Zemlji. Ali biti uništen tako potpuno u procvatu svojih dostignuća, bez preživelih – kako to može biti usklađeno s Božjim milosrđem?
Moji su me suputnici to pitali i odgovorio sam kako sam mogao. Možda si ti mogao bolje, Oče Loyola, ali ja nisam našao ništa u Exercitia Spiritualia što bi mi pomoglo. Nisu bili zao narod: ne znam kakve su bogove častili, ako uopšte i jesu. Ali gledao sam ih unatrag preko stoleća i promatrao dok je ljupkost, koju su sačuvali svojim zadnjim snagama, bila obasjana svetlom njihovog smanjenog sunca. Mogli su nas mnogo toga naučiti: zašto su bili uništeni?
Znam koje će odgovore dati moje kolege kada se vrate na Zemlju. Reći će da svemir nema svrhe i plana te da, s obzirom na to da u našoj galaksiji svake godine eksplodira stotinu sunaca, i u ovome trenutku neka vrsta umire u dubinama svemira. Na kraju nije važno je li ta vrsta tokom svoga životnoga veka bila dobra ili zla: nema božanske pravde jer nema Boga.
Ali naravno, ono što smo videli ne dokazuje ništa takvo. Svako ko tvrdi takvo što vođen je emocijama, a ne logikom. Bog čoveku ne treba opravdavati svoje postupke. Onaj koji je stvorio svemir, može ga uništiti kad odluči. Oholost je – opasno blizu svetogrđa – da mi govorimo što On može ili ne može učiniti.
Ovo sam mogao prihvatiti, koliko god da je teško gledati cele svetove i narode bačene u plamen. Ali pojavljuje se trenutak kada se čak i najdublja vera mora pokolebati, i sada, dok gledam u proračune koji leže ispred mene, znam da sam ga napokon dosegnuo.
Pre nego što smo dosegnuli maglicu, nismo mogli reći pre koliko se vremena dogodila eksplozija. Sada, iz astronomskih dokaza i zapisa u stenama te jedne preživele planete, bio sam u stanju da tačno odredim datum. Znam koje je godine svetlo ovoga golemog požara dosegnulo našu Zemlju. Znam koliko je blještavo, na našem zemaljskom nebu, jednom zasjala supernova čiji se ostaci sada smanjuju iza našeg broda koji ubrzava. Znam kako je morala plamteti nisko na istoku pre svitanja, kao svetionik u toj orijentalnoj zori.
Nema mesta sumnji: drevna je tajna napokon razrešena. Pa ipak, o Bože, bilo je toliko mnogo zvezda koje si mogao upotrebiti. Zašto je bilo potrebno prepustiti ove ljude plamenu, da bi simbol njihovog prolaska mogao zasjati nad Betlehemom?
12. 3. 2019.
Arthur C. Clarke, Pobratak predaka, Karantin ( kratka priča )
Narode Zemlje odbaci svaki strah. Mi dolazimo u miru. Nema mesta neprijateljstvu među rođacima. Da, rođacima, jer mi smo već bili tu...
Lako će te nas prepoznati kada se budemo sastali za nekoliko sati. Približavamo se Sunčevom sistemu brzinom koja je gotovo jednaka brzini ove poruke. Vaše Sunce je već najsvetlija zvezda na nebu ispred nas. To je ono isto sunce koje je obasjavalo nase zajedničke pretke pre deset miliona godina. I mi smo ljudi kao i vi, ali dok ste vi zaboravili svoju istoriju, mi smo upamtili našu.
Naselili smo Zemlju u doba vladavine velikih reptila, koji su već izumirali kada smo došli. Vaš je svet bio tropski planet na kojem smo se osećali vrlo ugodno. Pa ipak, pogrešili smo. Mada smo bili gospodari svemira, nismo znali gotovo ništa o klimi, evoluciji, genetici...
Četiri miliona leta - zime tada nije bilo - naša kolonija je cvetala. Iako smo bili prilično izolovani, budući da je u to vreme put od jedne zvezde do druge trajao godinama, ostali smo u stalnoj vezi sa našom matičnom civilizacijom. Tri ili četiri puta svakog veka dolazio bi svemirski brod koji bi donosio vesti iz Galaksije...
A onda, pre dva miliona godina, Zemlja se počela menjati. Vekovima pre toga bila je pravi tropski raj; zatim je temperatura naglo opala i led je krenuo sa polova. Uporedo sa klimom menjali su se i kolonizatori. Sada nam je jasno da je to bilo prirodno prilagođavanje na promene koje je donosio kraj dugog leta, ali tadašnji stanovnici Zemlje bili su generacijama uvereni da je u pitanju neka čudna, opaka bolest. Bolest koja ne ubija, koja ne oštećuje psihu, ali jezivo izobličava.
Pa ipak neki su ostali imuni. Ta jeziva promena poštedela je pokolenja njihovih potomaka. I posle nekoliko hiljada godina, kolonija se podelila u dve odvojene grupe - gotovo dve različite vrste - između kojih je vladala sumnja i ljubomora.
Podela je donela zavist, neslogu i, konačno, sukob. Kada se kolonija napokon raspala, a klima jos više pogoršala, oni koji su mogli napustili su Zemlju. Ostali su utonuli u varvarstvo.
Mogli smo da ostanemo u vezi, ali bilo je previše stvari da se uradi u svemiru koji ima sto triliona zvezda. Do pre samo nekoliko godina nismo znali da li je neko od vas uspeo preživeti. A tada smo uhvatili vaš prvi radio-signal, naučili vaše jezike i otkrili da ste odavno izašli iz divljaštva. Dolazimo da vas pozdravimo - naše davno izgubljene rođake - i da vam pomognemo.
Naučili smo mnogo o eonima proteklim otkad smo napustili Zemlju. Ako budete želeli da vam vratimo večito leto koje je vladalo pre ledenog doba, učinićemo to rado. Ali ono najvažnije tek dolazi: nosimo sasvim jednostavan lek za neugodnu, pa ipak, neškodljivu i bezopasnu promenu genetskog koda koji je unesrećio toliko kolonista. Možda se mutacija već dogodila prirodnim putem - ali ništa ne smeta i ako nije. Narode Zemlje, ponovo možeš ući u društvo kosmičkih bića, bez stida, i bez ikakvih prepreke.
Ako je neko od vas još beo, mi ćemo se lako pobrinuti za to...
KARANTIN
Sagoreli komadi Zemlje još su ispunjavali pola neba, kada se pitanje profiltriralo iz Generatora radoznalosti do Centrale.
- Zašto je to bilo nužno? Iako su bili organski, oni su ipak dostigli treći stepen inteligencije.
- Nismo imali izbora, pet predhodnih jedinica ostalo je beznadežno zaraženo kada je stupilo u kontakt.
- Zaraženo? Kako?
Nekoliko mikrosekundi proteklo je sporo, dok je Centrala prizivala ono malo izbledela sećanja koje je procurilo pokraj Cenzorskog ulaza, kada je preopterećenim Vodovima za izviđanje bilo naređeno da pristupe samouništenju.
- Oni su se suočili s... problemom... koji se do kraja ne može analizirati u toku veka svemira. Iako uključuje samo šest operatora, oni su postali sasvim opsednuti njime.
- Kako je to moguće?
- Ne znamo; mi to nikada ne smemo saznati. Ako bi tih šest operatora ikada ponovo bilo nađeno, to bi bio kraj svih racionalnih računanja.
- Kako se oni mogu prepoznati?
- To takođe ne znamo; zabeležili smo im samo nazive pre nego što se Cenzorski ulaz zatvorio. Naravno, oni nam ne govore ništa.
- Svejedno, želim ih znati.
Voltaža Cenzure počela je rasti, ali nije blokirala ulaz.
- Evo ih: kralj, dama, lovac, skakač, top, pešak...
28. 4. 2017.
Arthur C. Clarke, Priča o vaseljeni
ČOVEK JE MERA SVIH STVARI! - blesnuo je slogan na ekranu; a zatim se, preko slova, pojavio čuveni da Vinčijev crtež čovekove figure postavljene u krug.
"Ako ova izreka nije puka taština, već u njoj stvarno ima istine", poče komentator, "onda možemo da iskoristimo čoveka kao aršin za merenje Vaseljene. Razume se, posredi je sasvim kratak aršin, te ga stoga uvećajmo hiljadu puta...
Zum na kameri se povukao i figura čoveka stala je da se smanjuje, da bi na kraju postala jedva vidljiva. Zatim je počela da se umnožava stotinama puta duz jedne prave linije - osnovice praznog kvadrata.
"Ovo je naš čovek - nap aršin - ponovljen hiljadu puta. Osnova kvadrata koji vidite iznosi jednu milju. Sada ćemo nastaviti da hiljadostruko umnožavamo razmere, sve dok ne stignemo do ruba poznate Vaseljene. A pošto ćemo da napravimo svega nekoliko ovakvih skokova, zapišimo sa strane kao podsetnik svaku novu razmeru do koje budemo došli.
Na donjem delu ekrana pojavio se ispisan broj 1.000. Zatim je kvadrat počeo da se smanjuje, cifre su se brzo slučile u nerazgovetnu mrlju i nestale - a na ekranu se pojavio novi kvadrat, ispod koga je stajao broj 1.000.000. Ova nova merna jedinica, osnovice od hiljadu milja, bila je otisnuta na crtež istočne obale Sjedinjenih Američkih drzava; prvobitni kvadrat sa osnovicom od jedne milje i dalje se, premda jedva, mogao videti, označen strelicom.
"A sada sledi novi skok, ponvo za hiljadu puta..."
Blesnuo je broj 1.000.000.000 i u kvadratu osnovice milion milja pojavili su se Zemlja i Mesec - izgledajući prilično sićušni. "Već smo stigli do astronomskog prostora i sada imamo posla sa brojevima čija nas ogromnost sprečava da ih valjano pojmimo. Stoga nam je potrebna neka prikladnija mera i nju ćemo dobiti ako primenimo najbržu stvar u Vaseljeni - samu svetlost..."
"Svetlosni zrak je u stanju da sedam puta obiđe naš globus na polutaru u jednoj jedinoj sekundi..."
Tik uz Zemlju besnula je jedna tačkica i ubrzo se pretočila u krug, počevši da orbitira oko planete ritmom jednom u sedmini sekunde.
"A da bi stigao do Meseca, potrebno mu je tek nešto malo više od jedne sekunde..."
Tačkica je napustila kružnu orbitu i krenula prema sićušnom disku Meseca, provodeći na putu 1.25 sekundi.
"Preduzećemo sada još jedan skok za hiljadu puta - četvrti nakon što smo započeli sa čovekom, dole na Zemlji..."
Pojavio se prizor svih planeta sve do Jupitera - čitav unutrašnji Sunčev sistem: Sunce, Merkur, Venera, Zemlja, Mars i sam Jupiter.
"Pri ovoj razmeri. planete su odveć male da bi se videle; jedino možemo da prikažemo njihove orbite. Osnovica slike iznosi milijardu milja; svetlosni ili radio talasi mogu da prevale ovu razdaljinu za nešto više od jednog časa. Ova činjenica najbolje odražava zapreminu prostora koji smo počeli da istražujemo; po našim merilima, on je ogroman. Svi ljudi koji su ikada živeli, poredani jedan uz drugoga, dosegli bi tek do jedne desetine ove dužine. Ali u poređenju sa razmerama vaseljene, on je ništavan. A sada pređimo na skok broj pet..."
Kvadrat je ponovo stao da se smanjuje i na ekranu je zasvetleo broj 1.000.000.000.000.000. U središtu nove slike nalazila se samo jedna tačkica - Sunce.
"Planete su, razume se, potpuno iščezle. Ali, obratite pažnju: po prvi put se ništa novo nije pojavilo u vodnom polju. Čak ni ovaj hiljadustostruki skok nije nas doveo do nabližih zvezda..."
"Ako hoćemo da ih vidimo, moramo ponovo da skočimo..."
Blesnuo je broj 1.000.000.000.000.000.000 i u novom kvadratu se pojavilo na desetine svetlih tačkica.
"Konačno smo učli u carsto zvezda. Ima ih nekoliko stotina na slici, za koju je svetlosti potrebno sto pedeset godina da bi je prmostila - svetlosti, da se potsetimo, koja od Zemlje do Meseca stigne tek za nešto malo više od jedne sekunde. Među ovim zvezdama, naše Sunce predstavlja sasvim prosečan primerak. Upravo stoga što je ono tako prosečno, tako normalno - smatramo da mnoge druge zvezde poseduju slične porodice planeta, premda ih, zbog udaljenosti, ne možemo razabrati teleskopima. Ono, međutim, što je još važnije jeste da držimo gotovo izvesnim da te strane planete takođe moraju da poseduju život."
"Pri ovoj razmeri, izgleda da su zvezde - naša obližnja sunca - nasumice raštrkane. Ali, kada budemo preduzeli sedmi hiljadostruki skok videćemo da se one ipak pokoravaju jednom ustrojstvu..."
Zasijao je broj 1.000.000.000.000.000.000.000 i istog časa nestale su sve pojedinačne zvezde. Postojala je samo velika spirala blistave izmaglice, koja je gotovo ispunjavala kvadrat.
"Ovo je Galaksija - zvezdani grad koji se lagano okreće i čije je Sunce tek skromni žitelj predgrađa - negde otprilike ovde."
Strelica je pokazala na jednu oblast koja se nalazila na oko dve trećine puta od središta spirale.
Svetlosti je potrebo sto hiljada godina da prevali ovaj ogroman kovitlac sunaca - ovo vaseljensko ostrvo. Osim toga, Galaksija se okreće toliko polako da je od časa kada se život začeo na Zemlji, na napravila svega desetak obrtaja."
Ovu skupinu zvezda možemo da nazovemo i Matičnom Galaksijom. Zvezde koje vidite na noćnom nebu nalaze se u našem širem susedstvu - a većina nam je sasvim blizu. One udaljenije obrazuju sjajno, pramenasto zaleđe koje nazivamo Mlečni Put."
"Šta mislite, koliko zvezda, koliko sunaca sadrži cela nasa Galaksija? Ako kažete nekoliko miliona, veoma žete pogrešiti. Približnije bi bilo reći nekoliko milijardi; pravi skor iznosi negde oko sto milijardi zvezda u Galaksiji. Svaka od njih je po jedno sunce - a na svakog muškarca, ženu i dete koji su ikada živeli došlo bi po trideset njih!"
"Vratićemo se ponovo našoj Galaksiji, nakon što razmotrimo još šire okvire čiji je ona tek sićusan deo. Povećajmo stoga našu razmeru za još hiljadu puta...."
"Da, izgleda kao zvezdano polje, ali to nije; svaka od ovih mrljica svetlosti predstavlja čitavu galaksiju - od kojih bi ova mogla biti naša. Naš blistavi zvezdani grad od sto milijardi sunaca i sam je ovde sveden na puku zvezdicu! Da bi svetlost stigla s kraja na kraj ove slike, moralo bi da protekne sto pedeset miliona godina; to je granica do koje smo stigli nakon osam skokova, od kojih je svaki bio hiljadostruko veći od prethodnog, dok je polaznu tačku predstavljao čovek..."
"A sada - konačno - dolazimo do kraja niza. Jer, ako napravimo još samo jedan skok, prekoračićemo granice samog svemira."
U sredistu ekrana, ispunjavajući samo mali deo kvadrata koji je oivičavao sve prethodne slike, stajao je globus svetlosti. Rubovi su mu bili pomalo rasplinuti, pretačući se u tamu okolnog prostora.
"Ovo bi mogao da bude sveukupan plod stvaranja - vaseljena galaksija. Izvan ovog područja, ni najmoćniji od naših teleskopa nisu u stanju da prodru; u stvari, možda to izvan uopšte i ne postoji. Na samom kosmičkom obzorju, tamo gde leže krajnje granice našeg vidnog polja, i same galaksije isčezavaju sa vidika, kao da padaju preko ivica svemira. Nije nam poznato šta se tamo zbiva; uopšte nije isključeno da je posredi nešto što naši umovi nisu ni kadri da pojme."
"Vratimo se stoga sa ovih poslednjih horizonata do naše matične Galaksije, sa svojih sto milijardi sunaca..."
Bleštavi globus Kosmičke Sveukupnosti stao je da se širi vrtoglavom brzinom. A onda se, najednom, njegov jednoobrazni sjaj rastočio u mnogobrojna zrnca svetlosti; ona su takođe nastavila da se šire i razmiču, da bi se ekran ponovo ispunio malim vrtlozima i spiralama - od kojih su neke bile zbijene u jata, a druge stajale same. Jedna od njih se izdvojila i počela da raste, sve dok se nije raskrilila preko celog neba, a njene slucene ivice se kondenzovale u zvezdana čvorišta.
"Ponovo vidimo našu Matičnu Galaksiju sa svojih sto mlijardi sunaca", objavio je komentator. "Većina njih nije veća od našeg Sunca - što znači da su odveć sitna da bi se mogla videti. Sve zvezde koje sada gledate predstavljaju džinove; naša je, međutim, samo patuljak, iako to nama tako ne izgleda."
"A od sto milijardi sunaca, velikih i malih - koliko njih greje svetove koji nose na sebi zivot? Možda većina, budući da materija ima ista svojstva širom cele Vaseljene. Poznato nam je da se život javio nezavisno na Zemlji i Marsu; takođe verujemo da on automatski niče na svim svetovima koji nisu ni odveć topli, ni odveć hladni, koji imaju u izobilju kiseonika, ugljenika i vodonika i koje obasjava sunčeva svetlost nekoliko milijardi godina."
"Pa ipak, iako je život verovatno čest slučaj u Vaseljeni, inteligencija je možda retka; u dugoj istoriji Zemlje, ona je nestala samo jednom. No, uprkos tome, nije isključena mogućnost da širom Galaksije postoje milioni razvijenih kultura - premda bi njih razdvajale provalije koje bi i sama svetlost godinama premosćavala."
Pojavile su se dve strelice, upravljene na zvezde koje su toliko bile blizu jedna drugoj da je na fonu proređenih spoljnih krakova Galaksije izgledalo da su susedi.
"Ako bi ovo bilo naše Sunce i ako bismo uputili radio-signal do planete koja kruži oko obližnje zvezde, proteklo bi dve hiljade godina dok ne bismo dobili odgovor... Odnosno, posmatrano iz perspektive prošlosti, upravo bi sada valjalo očekivati odgovor na poruku koja je poslata negde na početku naše ere... A ne zaboravite da je ovde posredi opštenje sa jednim od naših najbližih suseda!"
"Pa ipak, iako su potrebne hiljade godina da bi se putovalo sa zvezde na zvezdu, rasa koja je ostvarila odista veliki napredak mogla bi se latiti tog poduhvata. Za takve istraživačke misije njoj bi na raspolaganju stajale robotske letelice - baš kao što je i Čovek najpre poslao sonde kao prethodnicu budućih ekspedicija na Mesec i planete."
Na ekranu se pojavi niz nezgrapnih automatskih svemirskih letelica - od kojih su neke bile poznate, a druge, pak, očigledno izmišljene - krečući se preko zvezdanog zaleđa ili upravljajući svoje televizijske oči prema svetovima pored kojih su prolazile.
"Drugo mogućnost je da se sazdaju ogromni kosmički kovčezi - pokretni planetoidi, koji bi bili u stanju da stolećima putuju između zvezda, dok bi se na njima rađala i umirala mnoga pokolenja..."
"Moglo bi se pribeći i hibernaciji, odnosno zamrzavanju u san lišenom bilo kakvih promena, osoben za stanje odloženog oživljavanja; buđenje bi u tom slučaju izvršili roboti kada bi se vekovno putovanje približilo kraju..."
"Ovim nisu iscrpene sve mogućnosti. Veoma razvijena civilizacija bila bi kadra da napravi takve brodove koji bi mogli da dostignu gotovo svetlosnu brzinu. Prema Ajnštajnu, ni jedan materijalni predmet ne može da se kreće brže od svetlosti; posredi je prirodna brzinska granica, ugrađena u same temelje naše Vaseljene. Međutim, što joj se više približavamo, samo vreme počinje sve sporije da protiče. Svemirski putnik mogao bi da prevali rastojanje do neke zvezde za samo nekoliko meseci - ili čak nekoliko časova - mereno njegovim lokalnim časovnikom."
"Ali samo i jedino mereno njegovim lokalnim časovnikom. Kada se bude vratio iz svoje mislije, ustanoviće da su u međuvremenu protekle godine ili vekovi, da su mu svi prijatelji poumirali, a možda čak i da mu je matična civilizacija iščezla. To predstavlja neizbežnu cenu zvezdanih istraživanja - razmene Vremena za Prostor, bez mogućnosti povratka. Ipak, ta cena bi mogla da bude privlačna za stvorenja čiji je životni vek znatno duži od našeg."
"Konačno, možda ni Ajnštajnova teorija - kao ni tolike druge teorije u prošlosti - ne govori punu istinu. Nije isključeno da postoje neki tanani načini da se zaobiđu neka ograničenja i tako premaši brzina svetlosti. Možda ima i takvih puteva kroz Vaseljenu koje još nismo otkrili - prečice kroz više dimenzije, odnosno "crvotočine u tkivu svemira", kako ih je nazvao neki matematičar; kroz takvu "rupu" moglo bi se zakoračiti - da bi se istog trena izašlo na udaljenosti od hiljadu svetlosnih godina."
"Ali čak i da se sve to ispostavi kao tačno - premda većina naučnika smatra da je u pitanju puka maštarija - na istraživanje Vaseljene i dalje će morati da bude utrošeno nezamislivo mnogo vremena. U kosmičkim prostranstvima ima više sunaca nego što na svim obalama Zemlje postoji zrnaca peska; a na svakoj od tih trunki mogu da postoje civilizacije u poređenju s kojima bismo izgledali kao primitivni, glupi, divljaci."
"Šta ćemo reći žiteljima sa takvih svetova, kada se najzad sretnemo s njima? I šta će oni reći nama?"
25. 4. 2017.
Arthur C. Clarke, Opsednuti
Sunce je sad bilo tako blizu, da je uragan zračenja potiskivao Swarma u tamnu noć svemira. Uskoro će doći vrijeme kad se više neće moći približiti; vetrovi svetlosti na kojima je Swarm jahao od zvezde do zvezde, nisu mogli opstati u okolini ovog divovskog izvora topline i radijacije. Ako ubrzo ne bude našao neki planet, gdje bi mogao utonuti u mir i sigurnost hladne sene, moraće napustiti i ovo sunce, kao što je to učinio i sa mnogima ranije.
Šest ledenih vanjskih svetova već je ispitao i odbacio. Hladnoća na njima isključivala je svaku pomisao o organskom životu, ili su se tu nalazila bića za koja Swarm nije pokazivao nikakvo zanimanje. Ako je hteo da preživi, morao je da pronađe utočiste slično onome koje je ostavio u svom uništenom dalekom domu. Pre mnogo miliona godina Swarm je započeo svoj put prema zvezdama odbačen stravičnom eksplozijom sada već davno mrtvog sunca. Pa ipak, sećanje na izgubljeni zavičaj bilo je još oštro i jasno - bol koja nikada nećeda mine!
Ispred njega bio je planet čija je stozasta sena lelujavo klizila kroz noć izbrazdanu dalekim plamenim jezicima. Čula koja je Swarm razvio u toku dugog puta usmerila su se prema malom svetu i otkrila da su na njemu dobri uslovi za život.
Nemilosrdan snop radijacije sasvim je iščezao kada je disk planeta zaklonio sunce. Spuštajući se slobodno kroz gravitaciju, Swarm se kretao blagim lukom sve dok nije stigao do vanjskih slojeva atmosfere. Prvi put kada se spuštao na nepoznat planet bio je gotovo izbezumljen, ali je sada svu masu sažeo nezamislivom veštinom vrlo dugog iskustva, sve dok se nije sklupčao u sićušnu loptu. Brzina se lagano smanjivala i na kraju je ostao nepomično lebdeti između planeta i svemira.
Proveo je mnogo godina jašući vetrove stratosfere od jednog pola do drugog, ili puštajući da ga bešumni plotuni zore zatalasaju prema zapadu od izlazećeg sunca. Svuda je nalazio na život, ali ne i na inteligenciju. Postojali su stvorovi koji su puzali, leteli ili skakali, ali nije bilo takvih koji bi govorili ili gradili. Kroz deset miliona godina ovde će se možda pojaviti bića sa umom, koja bi Swarm mogao zaposesti i iskoristiti za vlastite ciljeve, ali sada se još nije opažao nikakav znak inteligencije. On nije mogao ni pretpostaviti koji će od bezbrojnih oblika života na ovom planetu biti mezimče još nerođene budućnosti, a bez umova koje bi zaposeo, on je bio tek nemoćan konglomerat električnih naboja, uzorak poretka i samosvesti u univerzumu haosa. Vlastitim snagama Swarm nije mogao upravljati materijom, ali kada bi se smestio u um neke inteligentne vrste, ništa ne bi bilo moćnije od njega.
Ovo nije bio ni prvi ni posljednji put da je na ovaj planet došao neki posetilac iz svemira, mada niko od njih nije imao tako neobičnu i preku potrebu. Swarm se morao suočiti s uznemirujućom dilemom. Mogao se još jedanput otisnuti na put, s nadom da će na nekom drugom svetu naći uslove koje traži, i li je možda trebalo da ipak ostane ovde i da se učauri u vremenu, sve dok neka vrsta ne dostigne nivo na kom će moći da posluži njegovim ciljevima.
Puzao je poput magle kroz sjene, puštajući da ga vetrovi-lutalice raznose na sve strane. Nezgrapni, ružni reptili ovog mladog sveta nisu opažali njegov prolazak, ali je zato on opazio, zabeležio i preispitao njih, pokušavajući da nađe uporište za budućnost. Izbor je bio mršav među svi tim bićima; niko još nije pokazivao ni najslabiji tračak svesnog razuma. Pa ipak, ako napusti ovaj svet da bi potražio sreću na nekom drugom, mogao je besciljno da luta svemirom sve do kraja vremena.
I konačno, doneo je odluku. Postojao je način da izabere istovremeno obe mogućnosti.Veći deo Swarma nastaviće put kroz zvezde, dok će njegov manji deo ostati na ovom svetu kao seme zasađeno s nadom u buduću žetvu.
Počeo se obavijati oko vlastite osi, dok mu se fluidno telo spljoštavalo u dugačak disk. Sada se talasao na samoj granici vidljivosti poput blede, nestvarne utvare; bio je to divlji oganj koji se samo trenutak kasnije rascepio na dva Swarma od kojih je svaki bio celina za sebe, s celokupnim sećanjem prvobitnog totala, njegovim željama i potrebama.
A zatim je usledila poslednja razmena misli između roditelja i deteta međusobno sličnih poput blizanaca. Ako sve bude u redu s oboje, oni će se ponovo sresti u dalekoj budućnosti u ovoj dolini na rubu visokih planina. Onaj ko bude ostao, dolaziće na ovo mesto u pravilnim razmacima u toku mnogih narednih vekova, dok će onaj ko nastavi traganje poslati ovamo glasnika pronađe li bolji svet. A tada će se ponovo ujediniti, ali ne više kao beskućni prognanici koji uzalud lutaju po ravnodusnim zvezdama.
Svetlost zore razlila se preko mlade, neoblikovane planine kada se Swarm-roditelj podigao u susret suncu. Na rubu atmosfere zahvatio ga je snop radijacija i neodoljivo zavitlao daleko od malog planeta da ponovo započne beskrajno traganje.
Onaj ko je ostao također se latio svog gotovo beznadnog zadatka. Bila mu je potrebna životinja, koja nije bila tako retka da bi je bolesti ili nesreća zbrisale s lica planeta, niti tako malena da nikada ne bi mogla fizički da dominira ovim svetom. Također bi se morala vrlo brzo razmnožavati da bi njenom evolucijom mogla što bolje upravljati i kontrolisati je.
Traganje je bilo dugo a izbor težak, ali, konačno, Swarm je odabrao svog budućeg domaćina. Poput kiše koja ponire u sasušeno tlo, uvukao se u tela malih guštera i počeo upravljati njihovom sudbinom.
Bio je to vrlo težak zadatak čak i za biće koje nikada nije upoznalo smrt. Bezbrojne generacije guštera nestajale su u prošlost pre no što se vrsta pomakla korak napred. U međuvremenu, Swarm je uvek odlazio u dogovoreno vreme na sastanak u planine. Ali svaki je pohod bio uzaludan: sa zvezda nije stizao glasnik koji bi izvestio o boljoj sreći na nekom drugom mestu.
Vekovi su se produzili u hiljade, a ova u eone. Prema standardima geolopkog vremena, gušteri su se sada brzo menjali. Više nisu bili reptili već toplokrvna bića pokrivena krznom, koja su rađala žive mladunce. Još su izgledali mladi i slabi, s tek začetim umom, ali su u sebi nosili seme buduće veličine.
Pa ipak, nisu se samo živa bića menjala kako je vreme polako prolazilo. Kontinenti su se razdvojili, a planine su se spustile u ravnice pod težinom neumornih kiša. Tokom svih tih promena, Swarm nije odustajao od svog cilja; osim toga, kad god je došlo vreme odlazio je na dogovoreno mesto, koje se već odavno promenilo, strpljivo čekao nekoliko trenutaka, a zatim se vraćao. Možda je Swarm-roditelj još uvek tragao ili ga je možda - bila je to teška i stravična pomisao - dostigla neka nepoznata sudbina tako da je sasvim zaboravio na sastanak. Preostajalo mu je samo da čeka i da se nada da će sirova, živa materija ovog planeta krenuti stazom inteligencije.
I tako su prošli eoni...
* * *
Negdje u zamršenim labirintima evolucije Swarm je načinio fatalnu grešku i krenuo lošim pravcem. Proteklo je sto miliona godina otkako je došao na Zemlju i bio je vrlo umoran. Nije mogao da umre, ali se mogao degenerisati. Sećanja na drevni tok i tajanstvenu sudbinu počela su polako da slabe: inteligencija mu se neopazice osipala, dok su se njegovi domaćini lagano uspinjali putem koji je vodio ka samosvesti.
Po nekoj kosmičkoj ironiji, dajući prvi impuls koji će jednoga dana doneti inteligeneciju ovom svetu, Swarm je sam sebe pogubio. Dostigao je poslednji nivo parazitizma: više nije postojao izvan svojih domaćina. Više nikada neće moći slobodno jahati oko sveta, nošen vetrom i suncem. Da bi na vreme stigao na stari sastanak, morao je polako i strpljivo putovati u hiljadama malih tela. Pa ipak, u njemu se zadržala nezaboravna navika, poticana željom za ponovnim ujedinjenjem, koja je postajala sve jača sada kada je upoznao svu gorčinu svoje sudbine. Samo ako se Swarm-roditelj vrati i opet ga apsorbuje u sebe, moći će se nadati novom životu i snazi.
Ledenjaci su se spustili i ponovo povukli; nekim čudom, male životinje koje su pružale utočište izbledeloj stranoj inteligeneciji, izbegle su smrtni zagrljaj leda. Oceani su preplavili kopno, a vrsta je i to preživela. Uspela je čak i da se prilično namnoži, ali to je ujedno bio i njen krajnji domet. Ovaj svet nikada neće biti njeno kraljevstvo - jednostavno zato što je u srcu jednog drugog kontinenta nekoliko majmuna sišlo s drveta i počelo dizati poglede prema zvezdama, s prvim iskrama radoznalosti.
Swarmov um bio je raspršen u milione sićusnih tela, nemoćan da se ponovo ujedini i organizuje svoju volju. Njegova kohezija sasvim je nestala, a pamćenje potpuno izbledjelo. Kroz najviše milion godina, ono više neće postojati.
Preostalo mu je samo nešto - slepi nagon koji je još u intervalima, što su zbog neke čudne zablude postajali sve kraći, vodio milione Swarmovih kučista u dolinu koja je odavno prestala da postoji.
* * *
Lagano klizeći po uskoj pruzi mesečine, mali motorni čamac prošao je pokraj otoka s treperećim svetionikom i usao u fjord. Noć je bila tiha i vedra; zvezda Danica stajala je nisko na zapadu, a svetla udaljene luke presijavala su se laganim drhtajima na mirnoj površini vode.
Nils i Christina bili su savršeno sretni. Sedeći u prednjem delu čamca, s njezno prepletenim prstima, promatrali su sumovite obronke obale utonule u tišinu. Visoko drveće bilo je nepomično na mesečini, lišće nije lelujao ni najslabiji dašak vetra, a uske krošnje sablasno su se dizale iz okolnih sena. Čitav svet je bio usnuo; samo se mali čamac usuđivao narušiti čaroliju koja je začarala noć.
A onda, najednom, Christina se trže i Nils oseti kako joj se prsti jače stisnuše oko njegovih. Usmerio je pogled u istom pravcu gde i ona, preko utihle vode, na nepomične čuvare visokih šuma.
- Šta je bilo draga? - upitao je zabrinuto.
- Gledaj! - prošaputa devojka jedva čujnim glasom.-Tamo ispod jela!
Nils ponovo podiže pogled i blaženi spokoj noći minu u istom času, ustupajući mesto zaboravljenim strahotama koje su pokuljale iz izgnanstva u podsvesti. Ispod visokih stabala zemlja je bila oživela; tamnosmeđa plima lagano se spuštala niz padinu brda i uranjala u crnu vodu. Bio je to mali, otvoreni proplanak obasjan mesečinom koji nisu presecale sene. Već na prvi pogled zapažala se promena:i izgledalo je kao da se površina tla lagano sleva na dole, poput malog slapa koji žuri u susret moru.
A tada se Nils nasmeja i košmarna vizija se rasprši u tišini letne noći. Christina ga pogleda, zbunjena ali primirena.
- Zar se ne sećaš? - upita je on.- Čitali smo o tome jutros u novinama. Oni to rade svakih nekoliko godina, i to uvek noću.
Poče je milovati po kosi, oslobađajući se napetosti koja je vladala posednjih minuta. Christina podiže pogled prema njemu i na usnama joj zaigra osmeh.
- Pa naravno - reče ona.- Bas sam glupa! - Oči joj se ponovo upraviše prema kopnu i izraz lica postade joj tužan. - Jadna mala stvorenja! - promrmlja. Pitam se zašto to rade?
Nils ravnodušno sleže ramenima.
- Niko to ne zna. I ovo je u inventaru zagonetki prirode. U svakom slučaju, ne treba se mnogo uzbuđivati zbog toga. Pogledaj, još malo pa smo u luci!
Dok su se udaljavali prema treperavim svetlima gde je ležala njihova budućnost, Christina je bacila poslednji pogled prema tragičnoj, bezumnoj plimi koja se još talasala na mesečini.
Zadovoljavajući nagon čije im značenje nikad neće biti jasno, uklete legije Leminga nalazile su zaborav ispod lelujavih valova.
30. 9. 2011.
Arthur C. Clarke,Devet milijardi božijih imena
...- Ovo je pomalo neuobičajen zahtev - reče dr Wagner nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka.
- Koliko znam to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetski samostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjuterom. Ne želim biti znatiželjan, ali nikad ne bih ni pomislio da bi vašoj, hm, instituciji bio od koristi takav stroj. Da li biste nam ipak rekli što kanite tim strojevima?
- Vrlo rado - odgovori lama, popravi malo svoju svilenu halju i pažljivo odloži priručnik kojim se koristio za tekuću konverzaciju.
- Vaš kompjutor Mark V može obavljati svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojki. No mi smo zainteresirani za slova, a ne za brojke. Zato bismo želeli da izmenite kružni tok tako da stroj otiskuje reči umesto brojki.
- Ne razumem potpuno . ..
- To je projekat na kome smo radili u poslednja tri stoleća. Zapravo i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to vama i vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamerno saslušati moje razlaganje.
- Svakako.
- To je, zapravo, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih božjih imena.
- ? Kako molim?
- Imamo razloga da verujemo - nastavio je lama ne zbunjujući se nimalo - da sva ta imena mogu biti napisana sa samo devet slova abecede koju smo mi izmislili.
- I vi ste na tome radili tri stoleća?
- Tačno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest hiljada godina.
- Oh - dr Wagner se malo zbunio. - Sada mi je već jasnije zašto želite unajmiti jedan od naših najnovijih strojeva. Ali kakva je, zapravo, svrha toga projekta?
Lama kao da je oklevao i dr Wagner je pomislio da ga je možda uvredio. Ako je i bilo tako, to se uopšte nije zapazilo po laminu odgovoru.
- Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg verovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića - Bog, Jehova, Alah i tako dalje samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filozofski problem o kojem ne bih želeo govoriti. No među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva koju bismo mogli nazvati pravim imenima boga. Sistematskim zamenjivanjem slova pokušali smo ih sve evidentirati.
- Razumem. Vi ste počeli s AAAAAAA i radili sve do zzzzzzz...
- Tačno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom, nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće strojeve. Mnogo je zanimljiviji problem bio pronaći odgovarajući kružni tok da bi se uklonile smešne kombinacije. Na primer, ni jedno se slovo ne sme pojavljivati više od tri puta zaredom.
- Tri? Vi svakako mislite dva puta.
- Tri, tri je ono tačno. Mislim da bi predugo trajalo dok bi vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumeli naš jezik.
- Verujem vam na reč - reče dr Vagner. - Nastavite.
- Na svu sreću biće vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjuter tom poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će menjati svako slovo po redu i otisnuti rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest hiljada godina, a stroju samo sto dana.
Dr Wagner je jedva bio svestan šuma što je dopirao s Manhattana duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svetu, u prirodnom svetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore u zabačenim himalajskim predelima ovi su monasi sastavljali popis besmislenih reči. Ima li ljudska glupost granica? No on ne sme dopustiti da se opazi šta je pomislio. Kupac je uvek u pravu. . .
- Bez sumnje - odgovorio je dr Wagner - mi možemo prilagoditi Mark V da otiskuje popis takvog karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutera. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.
- To je naša briga. Sastavni delovi su dovoljno maleni te ih možemo poslati avionom To i jest jedan od razloga šio smo se odlučili baš za vaš kompjuter. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.
- I vi želite angažovati dva naša inženjera?
- Na tri meseca koliko će trajati rad na projektu.
- U redu, daćemo vam naše najbolje ljude.
Dr Wagner je nešto zapisao na komadiću papira.
- Postoje samo jod dve stvari koje bi...
Pre nego što je mogao završiti rečenicu lama je izvadio komad papira
- Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci.
- Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno što se toga tiče. Druga je stvar tako trivijalna da se ne usuđujem ni spomenuti, ali je vrlo čudno kako se ponekad na to zaboravlja. Kakav vam je izvor električne energije?
- Dizelski generator koji daje 50 kilovata 110-voltne struje. Postavljen je pre pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u samostanu umnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.
- Svakako - odgovorio je dr Wagner kao eho - Trebao sam odmah pomisliti na to.
**********
Pogled s pregrade izazivao je vrtoglavicu ali s vremenom se čovek na sve navikne. Nakon tromesečnog boravka Georgea Hanleyja više nije impresionirala dubina od gotovo hiljadu metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vetrom izglačani kamen gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina čijih se imena nije ni potrudio setiti.
Ovo je najluđa stvar koju smo ikada počeli, razmišljao je. "Projekt Šangri La", kako ga je krstio neka mudrac. Već je nedeljama Mark V izbacivao hrpe papira sa črčkarijama Strpljivo i nezaustavljivo, kompjuter je slagao slova sve nova i iznova u sve moguće kombinacije iscrpljujući jednu klasu pre no što bi prešao na novu. Kako se vrpca pojavljivala iz elektromagnetskog pisaćeg stroja, monasi su brižljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jedna nedelja i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je te mutna kalkulacija uverila monahe da uzmu baš devet slova a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Georg nije znao.
Jedna mu je od noćnih mora bila da će se plan promeniti i da će dalaj-lama proglasiti da se projekat produzava do 2060.godine, a to bi im bilo slično.
George je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Chuck se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Chuck je pušio jednu od onih debelih cigara zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti su veseljaci bili spremni prihvatiti gotovo sve manje, a i neke veće životne užitke. Ipak, postojala je jedna stvar koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dole u selo, na primer . ..
- Slušaj me, George - reče Chuck užurbano. - Načuo sam nešto što bi nam moglo natovariti nevolje na glavu.
- Šta se događa? Je li neki zastoj na stroju? To bi bilo najgore što bi nam se moglo desiti.
Tada se zaista ne bi mogli još vratiti a ništa ne bi bilo strasnije. Kako su se sada osećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao mana s neba. Napokon to bi bila bar nekakva veza s kućom.
- Ne, nije reč o tome. - Chuck sedne na ogradu što nije običavao jer se plašio da ne padne u ponor. - Upravo sam saznao o čemu je tu zapravo reč.
- Šta misliš time reći, pa mislio sam da mi to znamo.
- Svakako, mi znamo šta to rade ti monasi. Ali nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...
- Pa reci mi već jednom, ne okolišaj - zagundjao je George nezadovoljno.
- Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako popodne upada u prostoriju kod Marka V da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovaj put je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopšte može biti uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na poslednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorečivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam "Dakako"... i on mi je onda sve ispričao.
- Hajde pričaj i ne gnjavi toliko.
- Dakle, oni veruju kako kada nabroje sva imena gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da A ima devet milijardi, biće postignut Božji cilj. Čovečanstvo će stići do svoga kraja i neće biti više nikakvog smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svet završiti, stići do kraja i prestati postojati. Zvuči pomalo kao nekakvo svetogrđe.
- Pa šta ćemo onda početi, šta da radimo? Da se ubijemo?
- To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam gospod Bog i pomete stvar... i ništa više!
- Oh, razumem. Kada završimo naš posao, biće smak sveta. Sudnji dan.
Chuck se nervozno nasmeja.
- Upravo sam to i rekao dalaj-lami. I znaš šta se dogodilo? Pogledao me je popreko kao da sam najgluplji đak u razredu i rekao "Nema ničeg običnijeg od toga".
George je malo razmišljao.
- To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari -rekao je ozbiljno. - Ali šta misliš da bismo mi morali učiniti?
- Mislim da to nimalo ne menja stvar što se nas tiče. Napokon, mi smo znali da su oni malo luckasti.
- Ali, zar ti ne vidiš šta bi se moglo dogoditi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona poslednja truba ili što oni već očekuju, lako se može desiti da okrive nas. Da je naš stroj kriv što nije dobro obavio posao. Ne volim nimalo takvu situaciju.
- Jasno mi je šta misliš - kazao je George polagano. - Imaš ti i pravo. Ali takve su se stvari događale i pre, znaš i sam. Kad sam bio dete imali smo nekog suludog propovednika koji je govorio da će svet propasti iduće nedelje. Mnogo mu je ljudi poverovala pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije zbilo, nisu bili ozlojeđeni kao što bi čovek očekivao. Oni su samo kazali da je pop malo pogrešio i dalje su mu verovali. Mislim da neki još veruju.
- Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovde je nešto drugo. Mi smo ovde sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i biće mi stvarno žao kad se cela stvar sruči na leđa dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka koje se dosad nije smelo dirnuti, i kad se i tada ništa ne dogodi...
- No ipak bih želeo da sam negde na nekom drugom mestu.
- Ja to želim već nedeljama. No ništa ne možemo učiniti dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion koji će nas odvesti odavde.
- Svakako - reče Chuck zamišljeno - ipak bismo mogli malo sabotirati.
- Djavola bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.
- Ne, onako kako sam ja zamislio. Stroj će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za nedelju dana. Dakle, pokvarićemo nešto da bismo imali što popravljati upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo biti dole na aerodromu u vreme kad budu poslednja imena izlazila iz stroja. Onda nas više neće moći uhvatiti.
- Ne sviđa mi se sve to - reče George. - To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.
*************
- Meni se to ipak ne sviđa – rekao je nekoliko dana kasnije, kada su ih mali poniji nosili niz uski vetroviti puteljak u dolinu. – I, nemoj da pomisliš kako ja bežim jer sam se uplašio. Jednostavno mi je žao tih jadnih momaka tamo gore i ne bih hteo da budem tamo, kada ustanove kako su bili budalasti. Pitam se kako će to preboleti Dalaj-lama?
– Čudno – odvratio je Chuck – ali kada sam se pozdravljao s njim, činilo mi se kako on zna da mi bežimo. I nije ga uopste bilo briga, jer je znao da mašina radi glatko i bez greške i da će posao biti završen na vreme. A posle toga, za Dalaj-lamu nije bilo ničega. Posle toga n i š t a…
George se okrenuo u sedlu i gledao gore uz planinski puteljak. To je bilo poslednje mesto odakle se jasno video lamaistički manastir. Široka spljoštena građevina uzdizala se prislonjena uz planinu, silueta se ocrtavala uz sam vrh i stapala sa planinom, uz odbleske sunca na zalasku. Tu i tamo, svetlucali su otvori na prozorima, kao na nekom prekooceanskom brodu. Električno svetlo, naravno, koje je dobijalo struju iz generatora kao i Mark V. Koliko dugo će ga još trošiti? George se pitao neće li monasi razbiti kompjuter u besu i razočaranju. Ili će mirno sesti i opet početi da izračunavaju.
Znao je tačno što se upravo ovog časa događa tamo gore, u planini. Dalaj-lama i njegovi pomoćnici sede u svojim svečanim svilenim haljinama i pregledaju velike trake papira, šta im donose mlađi monasi s električne mašine, teleprintera, i slažu u velike tomove. Niko ništa ne govori. Jedino se čuje planinski vetar i kuckanje tipki mašine po papiru, jer je Mark V radio sasvim tiho i kao munja obavljao operacije stotine hiljada proračuna u sekundi.
– Evo ga! – viknu Chuck pokazujući dole u dolinu. – Zar nije predivan?
Bez sumnje jeste, pomislio je George. Rasklimani stari „DC 3“ stajao je na kraju piste, kao maleni srebrni leptir. Za dva sata, on će ih poneti u slobodu i u svet zdravog razuma.
Na brzi dolazak noći u visokim planinama Himalaja već su se bili navikli. Na svu sreću, put je sada već bio mnogo bolji, a obojica su imala i ručne svetiljke. Nema više nikakve opasnosti, samo je već postalo malo neudobno na leđima tih ponija, i hladno. Nebo je bilo čisto i prekriveno dragim, poznatim zvezdama.
Dakle, neće biti nikakve prepreke da uzlete.
Počelo je sevati, ali uskoro prestade. Ta ogromna arena, okružena visokim brdima, koja su sablasno bila osvetljena sjajem zvezda, nije pogodovala ovakvom raspoloženju. George pogleda na sat.
– Stići ćemo za jedan sat – doviknuo je preko ramena svom prijatelju Chacku. Onda je dodao zamišljeno. – Zanima me je li kompjuter završio posao? Sada bi bilo vreme.
Kako Chack nije ništa odgovorio, George se malo okrenuo u sedlu. Video je samo bledo lice svog prijatelja, kako zuri prema vrhu planine s koje su se spuštali.
Visoko u brdima, tamo gdje je trebalo da bude lamaistički manastir, dizala se jarka svetla baklji visoko prema nebu.
– Pogledaj – vikao je Chack – njihov svet zaista nestaje, kako su bili i prorekli.
Dok su zapanjeno gledali u vrh planine, nisu ni opazili kako se zvezde polagano gase jedna za drugom…
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...