21.03.2019.

Prepiska Joseph Roth – Stefan Zweig 1927.-1938.



Mala u moju sobu dolazi noću

Pismo br.44. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotel du Cap d’Antibes, Antibi, Francuska rivijera,
24.III.1931.)

Dragi vrli poštovani Stefan Zweig,

     Nadam se, da ste se opet udomaćili u Salzburgu te uživate u drugom proleću. Ovde je konačno postalo sjajno. Tutor je došao, duge brade i ogromnog trbuha, naivčina, zatucan u katolicizmu. Mala u moju sobu dolazi noću, iako on u pokrajnjoj sobi spava, krsti se i počinje grešiti. Tutor uopćšte nema pojma, štoa je ona zapravo napravila s psom. Kaže, da je bila u pravu, tako veliku životinju se ne može naviknuti na krevet, to je lovački pas i prenosi bolesti. Čita njezine knjige s nasladom, istoričar je, birtijski političar, slepo voli malu, veruje sve, sam ni ne zna da ima erotski odnos s njom, moli pre i posle jela, pola sata pre spavanja, bavi se vrtlarstvom, veša ogrtače i vlastitu odeću na bolesno drveće i ne dozvoljava ubijanje zečeva, jer su mu simpatični. Ide svako jutro u 6 sati na misu, peva dvaput godišnje u crkvi, nosi košulju jednu nedelju uz lovačku odeću i veštačke manžete, uvek odjeven u crno, preuske hlače. Sve se vidi. Majka je gradonačelnik mesta, moli pola dana, plače drugu polovinu i u vezi je s jednim sveštenikom, koji rovari protiv devojke, iz seksualnog jala. Devojčin je otac mrzeo majku i napravio toliko dece da mnogo meseci ne mora s njom spavati. Bojao se ići u bordele, mogli bi ga videti i mogao bi se razboleti. A pri tome je sigurno umro od drugog stepena sifilisa. U bunilu je s male strgnuo haljine i sve izblebetao. Tad ju je mati počela mrzeti. Crkva je skroz u tome, u celoj kući, sve je slepo i neemo i grubo. Mala je jako nežna u noći, kad izlazi sunce opet je promenjena. Puno plače, domišljata u telesnosti, izrazito darovita za perverznosti, jako osetljiva na bol u normalnim fizičkim stvarima. Tri katoličke devičanske opne ispred one prirodne, galami, a ja vežbam defloraciju bez volje da nešto osetim. Ne želim se rastati od ove interesantne zanimacije. Jedna prateta je proglašena svetom. Nosila je danonoćno žičani oklop. Maloj su već svi administratori u banci predložili obljubu. Zabavljam se, počeo sam se zabavljati. Svi mi oni manjkaju, njihovo pametno oko i njihovo pametno srce. Pišem direktno četvrto poglavlje, lokalnom lekaru u monumentalnim, grubim potezima. Jako dobro, mislim. Ne bojte se! Ja sam više pisac, no što usmeno priznajem Poderite ovo pismo, nakon što ste sve (literarno) zapamtili. Srdačno pozdravite suprugu, njoj još ne mogu pisati, ta ona je žena. Ja se osećam jako muževno i solidarišem se muškošću. Crvena Irkinja najednom čezne za vama, sanja o vama, kaže.

Odgovorite mi brzo, makar samo jednim retkom. Mojoj je ženi loše. U svakom slučaju zasluga Male, da mi sve ne pada tako teško kao inače. Ja sam šuft, no defloracija, uz
literarni obrub, to mi puno vredi.

U starom i postojanom prijateljstvu,

Vaš J. R

Pismo br.49. Joseph Roth Stefanu Zweigu


(Hotelski restoran, Foyot, Pariz, 13. maja1931.)
Gospodinu dr. Stefanu Zweigu
Kapuzinerberg 5, Salzburg, Austrija

Veoma poštovani dragi Stefane Zweigu,

Oprostite ovakav rukopis. Pišem s poluotvorenim očima. Sličim krmeljivom psu. Flandrija je doživela nečuveni zaokret. Mala je probrbljala, strpali su je u jedan samostan, sigurno će stradati. Pisao mi je jedan redovnik. Život je puno lepši od literature! Književnost je žaljena vredna!
Ona je prevara!

U nepromijenjenoj srdačnosti Vaš.
J. R


Резултат слика за Joseph Roth und Stefan Zweig, briefen
Joseph Roth



Što se židovskoga u nama tiče



Pismo br.79. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotel Foyot, 33, Rue de Tournon, Pariz, 26.III.1933.)

Poštovani i dragi prijatelju,
Verujem, da u ovim vremenima moramo ostati u što je moguće stalnijoj vezi. Stoga Vam odmah i odgovaram.
Molim vas pripazite, da pisma naslovljena na mene idu via Švajcarska. Neka naime idu preko Nemačke.
U potpunosti se slažem s Vama: moramo čekati. Zasada. Samo mi još nije potpuno jasno, kako dugo.
Ravnodušnost sveta veća je no 1914. Čoveka više ne dira povreda i ubijanje ljudskosti. I 1914. su se na sve strane trudili bestijalnost objasniti humanim razlozima i izgovorima.
No danas je tako, da bestijalnost jednostavno opremimo bestijalnim objašnjenjima, koja su još užasnija od same bestijalnosti.
I ništa se ne pomiče, na celom svetu. Mislim: u svetu pisaca, bez obzira na večnog ekscentrika Gidea, koji je, u najnovije vreme komunist, ovde održao neuspešni smešni sastanak za snobove i internacionalno činovništvo; osim Židova u Americi i Engleskoj, koje samo zabrinjava antisemitizam, mali segment iz velikog kruga bestijalnosti.
Jasno Vam je: u onoj meri, u kojoj se bolesna živina tipa Goeringa razlikuje od još uvek u području ljudskosti prisutnog Vilima II.: u toj se meri, otprilike, razlikuje 1933. od 1914.
Jasno je, da bedaci rade gluposti, beštije bestijalnosti, poremećeni lude radnje: sve samoubilačko delovanje.
No nije jasno, kad će isto tako bolesna i smušena okolina prepoznati glupost, bestijalnost i ludilo.
O tome se radi. Pa se pitam, kad dolazi vrijeme, u kojem je naša dužnost svet rečima odvojiti od bolesnih, kako se i on ne bi zarazio.
Bojim se, da je zapravo već prekasno.
Bojim se, da ću se naći u položaju, kad ću morati poželeti što je moguće brzi rat.
Što se židovskoga u nama tiče: slažem se s Vama, da ne smemo pobuditi privid da marimo samo za Židove i za ništa drugo.
No pri tome moramo uvek znati, da svojstvo da smo Židovi, nikoga ne oslobađa dužnosti krenuti u prve bojne redove, podjednako kao i svakog savesnog Nežidova.
A tu postoji određena točka, u kojoj plemstvo izaziva povredu dužnosti i povrh svega uopšte ne pomaže. Jer za živine s druge strane ostajemo jednostavno opasne židovske svinje.
Mi smo kao Židovi bili protiv rata i ja sam kao Židov bio u ratu. Imamo mnogo prijatelja. Obojica. Nismo se izgubili u nekoj međuetapi.
I na bojnom polju humanosti, mogli bismo reći, ima etapnih Židova.
Takvi ne smemo postati.
Nikada nisam precenio tragiku židovstva, posebno ne sada, kad je već tragično biti čestit čovek.
Niskost je onih drugih: vidjeti Židova. Nije u redu da svojom suzdržanošću previše potvrđujemo argument glupih životinja.
Kao vojnik i oficir nisam bio Židov. Kao nemački pisac takođe nisam Židov. (U smislu, u kojem sada govorimo.)
Bojim se, da postoji trenutak, u kojem je židovska suzdržanost samo reakcija taktičnog Židova na besramnost netaktičnih.
A onda su jedna i druga besmislene i štetne.
Imamo – kao što sam Vam već rekao – obavezu prema Voltaireu, Herderu, Goetheu, Nietzscheu, kao i prema Mojsiju i njegovim židovskim očevima.

Iz toga proizlazi obAveza:
Spasiti život kad da ugrožavaju beštije i o tome pisati.
Ne predavati se pred onim, što brzopleto nazivamo sudbinom.
I «umešati se», boriti se, čim nastupi pravi trenutak.
Pitanje je, neće li veoma brzo biti tu.

Uvek srdačno, Vaš odani,

Joseph Roth.

Pismo br. 80, Joseph Roth Stefanu Zweigu

(Hotelski restoran, Foyot, Pariz, 6. aprila 1933.)


Dragi cenjeni prijatelju,

Istinito je ono o čemu sam Vam već pisao: naše knjige su u Trećem carstvu onemogućene. Čak nas ni ne oglašavaju. Ni u knjižarskim berzovnim novinama. Knjižari će nas odbijati. Sa jurišne postrojbe će razbiti izloge. Kod rasnog teoretičara Günthera predstavlja Vaša slika tipičnog semita. S tim ljudima nema kompromisa. Čuvajte se! Primite savet!
Čoveku život (poznajete li sudbinu Rotterovih u Lichtensteinu) ni u Salzburgu nije siguran, ukoliko se odvažite izaći. Nemojte se ni s kim družiti. Pomirite se s time, da je 40 miliona Goebbelsovih poslušnika daleko od toga, da razlikuje Vas, Thomasa Manna, Arnolda Zweiga, Tucholskog i mene. Celo naše životno delo – u zemaljskog smislu – bilo je uzaludno. Neće Vas zameniti jer se zovete Zweig, nego zato jer ste Židov, kulturni boljševik, pacifist, civilizacijski literata, liberal. Svaka nada je besmislena. Ova “nacionalna obnova” brza prema krajnjoj mahnitosti.

Uvek srdačno Vaš stari,
Joseph Roth


Сродна слика
Stefan Zweig

Svako, ako danas deluje u Nemačkoj je BEŠTIJA.

Pismo br. 103. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Rapperswil, utorak, 7. novembra 1933.)


Dragi poštovani prijatelju,

Sigurno me mnogo toga deli od Feuchtwangera. No samo ono, što može deliti ljude. A pre svega, bez iznimke, od onih koji javno deluju za Nemačku, s Nemačkom, u Nemačkoj, deli me upravo ono, što razdvaja čoveka od životinje. Protiv smrdljivih hijena, protiv ispljuvaka pakla, čak je i moj stari neprijatelj Tucholsky moj suborac. Pa kad bi ‘Zbirka’* i hiljadu puta imala krivo: protiv Goebbelsa, protiv ubica, protiv sramotitelja Nemačke i nemačkog jezika, protiv
tih smrdljivih Lutherovih prdaca ima čak i ‘Zbirka’ pravo. Mislim, da je Klaus Mann, s kojim se sigurno ne slažem, dao dostojan odgovor na Vaša pisma nemačkim izdavačima: pismo Romaina Rollanda u najnovijem broju ‘Zbirke’.

Rolland ima pravo. Pošten se čovek ni pod kojim okolnostima ne sme bojati ‘politike’. U književnosti imamo brojne velike primere. Oholost je hteti biti bolji olimpijac od Hugoa i Zole. No priznajem, da je stvar temperamenta, hoće li se
čovek umešati ili ne. No biti lojalan ovoj bandi ubica i kukavica, lažljivaca i budala, bezumnika i verolomnika, oskvrnitelja, nasilnika i drumskih razbojnika: to je neshvatljivo. Prepustite ludo poštivanje ‘vlasti’ brojci od 60 miliona glupih Hendersona ili Macdonaldsa, socijalistima, političarima bankrota. Ako mi istinu ne vidimo i također se ne zgražamo na prđenje: ta ko će onda videti istinu? Čujem Vaš prigovor: mi smo Židovi. Iako je i meni moja glava predragocena, da
bih njome uzalud ili čak po druge štetno jurišao na zid, ne uviđam, zašto bih na temelju svoje krvi bio oslobođen služenja u ratu i borbe u pozadini. Ne! Samo životinje, poput onih tamo, predbacivaće mi moju krv. Ostajem u rovu. Ne
smem pitati, šta ljudi misle o tome. Ja sam čovek i borim se protiv životinja za ljude. Neka glupani kažu što ih volja. Pravedna stvar je jača od argumenta protiv mog židovstva.
       Vaš drugi prigovor – podcenjujem protivnika. Ah! Bojim se, da ga Vi precenjujete. Ma kako svet bio glup: ova kloaka, koja je trenutačno prisutna u Nemačkoj, neće svet trajno naškoditi. To je borba na život i smrt između evropske kulture i Pruske. Zar to zbilja ne vidite? Što se mene tiče nemojte se prikloniti niti jednoj strani. Sačuvajte mene radi – meni neobjašnjivo – poštovanje pred onim, što nazivate ‹elementarno-nacionalnim› ili slično. No preklinjem Vas, prestanite pokušavati s Nemačkom se stalno povezivati
ma i najtanjim nitima. Ne obazirite se na izdavača Insela. Svako je, potpuno svejedno ko je ili je pre bio, ako danas deluje u Nemačkoj BEŠTIJA.
     Pre ste demantovali, da ste Vi Arnold Zweig. Demantujte svakom vezom s Nemačkom da ste Vi Stefan Zweig. (To su reči jedne Vaše čitateljke.)
       Možete mnogo izgubiti – ne samo ličnu  čast, već i onu literarnu – svetski poznatu čast. Hiljadama, koji o Nemačkoj misle kao ja, ne kao Vi, bili ste potpora, vera. U ratu ste stajali na strani Romaina Rollanda.
        Sada, kad je gore nego u ratu, iz obzira pišete izdavaču  Inselu.* To je, kao kad biste tokom rata pisali kapetanu glavnog ......– samo zato, jer bi mu staro prijateljstvo s Vama moglo naškoditi – Vi ‘u osnovi’ uopšte niste protivnik rata.
         Trenutak odluke ne leži samo u tome, da pristajemo uz čoveka a protiv Nemačke, nego i u tome, da svakom prijatelju moramo reći istinu. Stoga Vam je kazujem - a verujte mi, hitnja me sili na svečani ton, koji mi je mučan -: među
nama dvojicom biće ponor tako dugo, dok Vi IZNUTRA definitivno ne raskrstite s Nemačkom današnjice. Milije bi mi bilo, da se celom težinom svog imena borite protiv toga. Ukoliko to ne možete: barem ćutite. Nemojte pisati izdavaču, ovome ili onome. Kako biste adresata poštedeli ‘neugodnosti’. Dovoljno ste pametni da znate, da je danas vlasnik Insela isto tako državni funkcioner, kao i državna služba. Morali ste stoga znati, da Vaše pismo ne može ostati  lično . Ta svaki je obični nemački državljanin dupelizni nameštenik države; a kamoli ne izdavač Insel, ili Fischer.

(Svima njima želim konclogor.)

Vaš stari prijatelj,
Joseph Roth

(Sreda,8.novembra 1933.)

Dragi prijatelju,
ponovno čitam pismo što sam Vam ga juče napisao. Kako bi nestala svaka sumnja: nisam Vam pisao u alkoholisanom stanju. Pijem praktički još samo belo vino. Savršeno sam trezan, nemojte ni trenutak, molim, posumnjati u to.
No nemojte ni posumnjati u to, da sam Vaš prijatelj. Ako mojoj molbi i ne udovoljavate i ne možete prekinuti veze s Nemačkom, ja ostajem Vaš prijatelj i uvek ću Vas braniti, gde god ću moći.
Osim toga mi je jasno, da je s moje strane pomalo drsko, da Vam dolazim s pravilima suzdržljivosti. Oprostite mi. Mislim, da sam sprtljao vlastiti život. No verujem, da mogu sagledati život svojeg bližnjeg. Mislim, da imam pravo, što se Vas tiče.
Ostanite verni slici koju imam o Vama.

Preklinjem Vas još jednom: sačuvajte svoje DOSTOJANSTVO!
Vaš stari
Joseph Roth



Pismo br.127. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotel Beauvau,4, Rue Beauvau, Marseille, 22.juna 1934.)

Dragi, mili prijatelju,

možda Vam neće biti lako – a i neugodno – slušati o svim ludim potezima koje sam učinio od Vašeg odlaska iz Pariza – pod uticajem najodurnijih događaja. Znam, kako malo treba velikom umu da se odazove maloj zabludi. No usprkos toga Vas molim da mi verujete, kao razumnoj osobi koja ima ekscese ludila, ali ih kontroliše, te kao savesnog prijatelja koji Vam to piše samo u trenucima svoje bistrine. Ponižavao sam se i omalovažavao. Posuđivao sam novac na krajnje nemogućim mestima. Pritom sam se prezirao i proklinjao. No sve je poteklo od toga, da nikad u svom životu nisam iza sebe imao sigurnu materijalnu fazu, bez računa, bez ušteđevine. Ništa, ništa osim akontacija – izdaci, akontacije, predujmi, i dok nije bilo Trećeg Rajha, izdavač. (A sve sam dugove u Nemačkoj platio.) Dok ste bili u Parizu, dug je iznosio samo 2000 franaka. U međuvremenu je narastao na nasilnih, hitnih, groznih 11.000. Osećam potrebu pokazati Vam se potpuno nag, onakav kakav sam, dragi prijatelju. Vi me ne možete strože osuditi no što to sam činim. I Vas zlorabim, s očajnim egoističnim pravom čoveka koji ugrožava najboljeg prijatelja, kad se pri utapanju grčevito hvata za svojeg spasitelja. Ne nalazim druge slike, zbilja! Ako me nešto može ispričati u Vašim i mojim vlastitim - verovatno ipak obzirnim - očima, to je: radim, svaki dan, i
da sam ovde, u Marseilleu, napisao tri napola dobre novele, od 35-40 stranica. Početkom oktobra moram predati roman, od kojeg je napisana tek trećina. Ne mogu se više
izvući. Mjesecima, već mjesecima davi me uže oko vrata – a da se još nisam zadavio, leži u tome, da mi uvek nanovo jedan dobar čovek dopušta, ugurati jedan prst između
užeta i mojeg vrata. A odmah potom se uže ponovno zateže. A s tim užetom oko vrata radim 6-8 sati dnevno. Kad biste znali koje sam obveze preuzeo, ismejali biste me. Ali, dragi prijatelju, moram se izvući, jednom za svagda, popuštanje tog užeta je besmisleno, treba mi ga skinuti. Ah, molim, trebam do kraja avgusta 12.000 franaka, možda će mi ih dati kakav engleski izdavač! Možda, možda! Radim, ne mogu više od toga, samo raditi, ne mogu više! Molim, molim, nemojte me napustiti! Nemojte mi ništa
zameriti! Zamislite sebi, da već ležim na samrtnoj postelji. Oprostite mi sve! Nisam ništa popio, dok Vam ovo pišem.
Potpuno sam trezan.

Srdačno Vas grlim, Vaš

J.R

Ne izmišljajte sofizme – rakija nas ponižava

Pismo br. 132. Stefan Zweig Josephu Rothu 
(odlomak pisma)
(London, sredina srpnja 1934.)

Preklinjem Vas, nemojte ništa poduzimati u tom stanju, ne šaljite pisma, a da ih pre toga ne pokažete kojem prijatelju. Previše ste uzrujani. Nemojte uopšte slati telegrame, ka da telegram još uopšte nije izumljen. Ne postižete efekat  koji želite, već sebi  nanosite štetu. To Vas gura u pozadinu, jer se svugde oseća Vaše nestrpljenje, Vaše Nećučekati i Vaše Nemogučekati. Preklinjem Vas: smirite se! Nemojte piti. Antihrist su alkohol i novac, ne jadno kino. Ne kradete sebi svoju senu, već sami postajete sena, svoja vlastita suprotnost preko pića – molim Vas, prijatelju, prihvatite konačno moju ponudu, da se četiri nedelje lečite i to pod strogim neumoljivim nadzorom.

Stefan Zweig


Pismo br. 189. Stefan Zweig Josephu Rothu

(Hotel Westminster, Promenade des Anglais, Nica, 21. januar 1936.)


Dnevna porcija alkohola se mora smanjiti. Vidim to na sebi, kojem je nikotin bio neophodan baš kao i Vama rakija, da voljom možemo nešto postići. Moramo Vam stoga (u
Vašem interesu) nametnuti alkoholna ograničenja. Proklinjaćete nas i nazivati huljama, ali to je zbog Vas potrebno. Mi sami ne možemo zaustaviti Vaš slom, Vi nam morate
pomoći. Morate se uklopiti u plan, ne smete (bez obzira na zdravlje) prekoračiti određeni iznos za alkohol – već i stoga, jer je nemoralno za taj bućkuriš platiti više no što treba normalnoj porodici. Dragi prijatelju, molim, nemojte uvek optuživati vreme i zloću ljudi, već priznajte, da ste sami krivi za svoje stanje te nam pomognite, da i mi možemo Vama pomoći. Ne izmišljajte sofizme, da nas rakija čini plemenitima, mudrima i produktivnima – ona nas ponižava. Kako želite živeti (hvala bogu), morate sada napeti mišiće. Iza mene je osam najgorih dana nepušenja (inače dnevno 12 teških cigara!) – danas konačno popušta pritisak a ja se osećam kao nakon ispiranja creva lako i rasterećeno. Moje mi odricanje daje pravo od Vas tražiti umerenost ili barem smanjenje porcije. A pre svega, završite roman, kako biste se mogli odmoriti.


Pismo br.218.Joseph Roth Stefanu Zweigu

(Hotel Eden, Warmoesstraat 24, Amsterdam, 29. maj 1936.)

Sada, što sada? Otići k Vojsci spasa; u samostan? Nemam više ništa, osim Vašeg obećanja. A i Vi ste samo čovek, pretrpan, preopterećen čovek, Vi ćete otputovati, zaboraviti nesretnika. Vi ste mi pomogli, imam još Vaših 20 guldena, ali sam od njih već 8 dužan. Snizio sam danas cenu sobe na 1 gulden, ali više ne mogu. Sada moram piti vino, ne više rakiju, već je nedeljama ne pijem. Moja soba izgleda poput kovčega: ali boca vina stoji 2 guldena. Imam još 2 odela, 6 košulja, maramice sam perem. Ali košulje ne mogu peglati. Izgledam užasno propalo. Potpuno sam mrtav, u 4 nedelje, a trebam život osigurati za barem 4 meseca.

Srdačno Vaš
Joseph Roth


Pismo br.249. Stefan Zweig Josephu Rothu
(London, 25.rujna 1937. )

Dragi Roth,
zašto, zašto ste odmah povređeni – zar se n obrušavaju dovoljno na nas, već moramo međusobno kesiti zube, iako…Moja me pogrešivost tako obuzela, da nemam snage osporavati išta drugo. Ne, moj prijatelju, nikakvi članci sada – za nas bi bilo najpametnije da nam u Šangaju ili Madridu plinska bomba zamete svaki trag i tako možda spasi nekog s više životnog poleta. Bio sam u Parizu samo 1½ dana, osim Masereela i Ernsta Weissa nisam video nikoga, samo nekoliko prekrasnih slika i sad moram raditi. Ova 37. godina je loša za mene, sve me hvata vražjim kandžama, pola kože mi je oderano a živci su ogoljeni, ali nastavljam raditi, napredovao bih i bolje, da nemaporodičnih i inih stvari koje me koče i iziskuju dvostruko više energije. Nemojte zaboraviti, da sam prešao 55 godina i da sam uz neprekidne ratne godine katkada umoran – upravo sam poegao na drugu stranu da se čvrsto prihvatim za pisaći sto, naše jedino uporište. A kakvu potrebu za razgovorom s Vama imam, to ni ne slutite, upravo sam od jednog “prijatelja” primio udarac duboko u utrobu i osećam žuč u ustima, no samo sam stisnuo zube. Bilo bi bitno, da smo jednom duže skupa, pa ako sada zajedničko delovanje diktatora neće izazvati planirani koncentrični napad na Rusiju (prvo boljševici, onda demokrati, tako je to izvedeno i 33.), ako dakle ostane samo opsenarski mir, onda ću u januaru na mesec dana u Pariz; potreba za prijateljima je veća no ikad, a tamo je još nekolicina, pa bi bilo divno da i Vi dođete onamo! Čovek mora opet jednom u razgovorima udisati intenzivni zrak, uzdizati se i krepiti: vreme ludila nam nameće previše toga. Toscanini je u zadnji čas morao ostati u Gasteinu, viđam ga ovde; uvek me potrese, kako on, koji ima najveće “uspehe” sveta, umesto da u njima egoistično uživa, pati zbog svega što se dešava – no, moj će roman možda reći nešto i o patnjama iz samilosti. Ne, Roth, ne otvrdnuti na okrutnost vremena, to znači da odobravate, da pojačavate! Ne postati ratoboran, ne nemilosrdan, jer nemilosrdni trijumfiraju svojom brutalnošću – treba ih opovrgnuti time što smo drukčiji, dati se prezirati radi svojih slabosti umesto da se odričemo vlastite prirode.
Roth, nemojte biti ogorčeni, trebamo vas, jer je vreme, ma koliko krvi popilo, veoma anemično glede duhovne snage.

Čuvajte se! I ostanimo zajedno, mi malobrojni!
Vaš
St. Z

Pismo br. 250.Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Grand Hotel Cosmopolite, 5-6. Place Rogier, Bruxelles, 8.oktobar 1937.)

Dragi prijatelju,

Vaše pismo već danima uz mnoge papire u džepu tlači moje srce i nailazi na barem jednako snažni protutlak. Možda nas dvojica razgovaramo različitim jezicima, pa se ne razumemo. No ipak moram pokušati biti Vam razumljiviji.

Jasno je da me vređa, da me niste videli – a ta uvređenost je u ovom slučaju najmanja stvar. Kako? Brat Vam je na putu a Vi nemate vremena? “Morate” vieti Toscaninija? Zašto “morate”? Mene morate videti. Ne Toscaninija! I niste badava prožeti svojom pogrešivošću. Jer Vam Vaš glas savesti govori, što krivo radite. A njegov je glas jači od Vašeg razuma i badava se protiv njega borite, i ako s tom borbom ne prestanete, nikada, nikada nećete imati mira. Ne mogu to razumeti: čovek čezne za prijateljem, a “mora” se sresti s dirigentom! Slutim, da ste jako zdvojni



Pismo br.259. Stefan Zweig Josephu Rothu

(49, Hallam Street, London, W.1, početak oktobra 1938.)

Odmah nakon Vašeg pisma.
Moj dragi, uistinu sam užasnut Vašim pismom: rukopis je zbilja bio bolestan a atmosferski već dugo slutim, da ste jako zdvojni (možda i više od mene, u kojem ovo vreme kad našim zakletim neprijateljima sve uspeva, pobuđuje silan bes). Mogu li štogod učiniti za Vas? To je tako teško, jer ništa ne znam o Vama. Zar mi ni dobra Keunica ne može pisati o Vama – ne znate, kako (bez obzira na Vaš stav prema meni) visim na Vama i zapravo sam trajno zabrinut za Vas. Možda sada ipak dođem u Pariz, zapravo sam prvo hteo ići u Lisabon, u Estoril i tamo raditi na najmirnijoj obali Rivijere. Onaj je roman u osnovnim crtama određen, jednom već i napisan, sad je na drugom stepenu. No još mi mnogo manjka, u dijalogu, u jeziku. Radiću, umoran kako već jesam, duže na tome no što sam mislio i tu se divim Vašoj udarnoj snazi – jasno, Vi ste oko 15 godina mlađi i to kakvih godina! Dragi moj, ja tu brbljam, no iz tog možete videti moju potrebu, da opet jednom budemo zajedno, da se do kraja izrazim, no pre svega da čujem o Vama, o Vašim radovima. Baš ništa ne znam. o Vama a ne želim Vas izgubiti, pogađa me, kad se onda neočekivano pojavi knjiga, s kojom ste se, moj prijatelju, borili godinu dana a ja o tome nemam pojma, ja sam poslednji koji to saznaje a nekad sam bio ponosan da sam najbliža, najpouzdanija osoba.

Molim štedite se. Koristi li Vam Pariz? Ne bi li jug bio bolji za Vas? Ah, pitam, a znam, da mi više nećete odgovoriti. Ali ipak pitam ili, važnije, moje srce čezne za Vama. Najsrdačnije Vaš stari

St. Z.


Pismo br.264. Joseph Roth Stefanu Zweigu

(18. Rue de Tournon, Pariz,16. juli 1938.)

Dragi prijatelju Stefane Zweigu,

nemate pojma o alkoholu, kad govorite o “alkoholnom ropstvu”. Pre bismo mogli govoriti o alkoholnoj oštrini sluha. Ljubazno Vas molim da priloženo pismo (niže umetnuto: meni ne odgovara ni jedan Amerikanac! Mrski su mi) sami pošaljete američkom izdavaču – i ako Vam nije teško, uz popratno pismo. Treba mi odmah poslati ugovor – sigurno ću završiti za nedelju dana – pa imam novac za 4 nedelje.

Hoćete li biti tako ljubazni?

Srdačna hvala! Srdačno Vaš stari

Joseph Roth

Prevela s nemačkog Jasna Križaj



Нема коментара:

Постави коментар