Jozef Rot, Kapučinska grobnica ( odlomak )

Roman Jozefa Rota Kapucinska grobnica jedno od ključnih dela evropske književnosti prve polovine XX veka.To je roman o poslednjim danima Austro-ugarske i o onome što je došlo posle toga.


     Zovemo se Trota. Naš rod potiče iz Sipolja, u Sloveniji. Kažem: rod, jer mi nismo porodica. Sipolje više ne postoji, odavno ne postoji. Zajedno s nekoliko okolnih opština ono danas obrazuje veće mesto. To je, kao što znamo, volja ovoga doba. Ljudi nisu kadri da ostanu sami. Povezuju se u besmislene grupe. Ni sela nisu kadra da ostanu sama. Nastaju, dakle, besmislene formacije. Seljake vuče grad, a i sela bi, dakako, želela da budu gradovi.
    Ja sam još poznavao Sipolje, u vreme kad sam bio dečak. Otac me je jedanput poveo onamo, jednog sedamnaestog avgusta, u predvečerje onoga dana kad je u svim, čak i u najmanjim mestima monarhije slavljen rođendan cara Franje Josifa Prvog. U današnjoj Austriji i u ranijim krunskim zemljama ima, po svoj prilici, još vrlo malo ljudi kod kojih ime našeg roda budi neku uspomenu. U iščezlim analima stare austrougarske vojske naše ime je, međutim, zabeleženo i ja sam, priznajem, ponosan na to, baš zato što su anali iščezli. Ja nisam dete ovog doba, štaviše, teško mi je da sebe ne nazovem njegovim neprijateljem. Nije to zato što ga ne razumem, kao što imam običaj da kažem. To je tek blagočastivi izgovor. Ja prosto, zato što mi je tako udobnije, ne želim da budem uvredljiv i zajedljiv, pa zato kažem da ne razumem ono za šta bih morao reći da ga mrzim ili prezirem. Sluh mi je istančan, ali se pravim da ne čujem. Otmenije je, smatram, da se gradim nesposobnim nego da priznam da sam primetio vulgarne zvuke.
     Brat moga dede bio je onaj jednostavni pešadijski poručnik što je u bici kod Solferina spasao život caru Franji Josifu. Pukovnik je postao plemić. U vojsci i u čitankama K. u. K. monarhije dugo je pisalo: junak Solferina, sve dok, kako je sâm želeo, po njemu nije polegla senka prošlosti. Oprostio se. Leži pokopan u Hicingu. Na njegovom nadgrobnom kamenu stoje tihe i ponosite reći: “Ovde počiva junak Solferina.”
      Careva milost prenela se i na njegovog sina, koji je postao sreski načelnik, i na unuka koji je u jesen 1914. kao poručnik lovaca pao u bici kod Krasne-Buska.1 Nikada ga nisam video, kao ni bilo koga od poplemčene grane našeg roda. Poplemčene Trote postale su ponizno odane sluge Franje Josifa. Moj otac, međutim, beše buntovnik.
      Buntovnik i patriot, to je bio moj otac – samo je u staroj Austrougarskoj postojao takav soj. Hteo je da reformiše carstvo i spasi Habzburge. Predobro je pojmio smisao austrijske monarhije. I tako je postao sumnjiv i morao da beži. Otišao je, u mladim godinama, u Ameriku. Po pozivu je bio hemičar. Fabrikama boje što su velelepno rasle po Njujorku i Čikagu bili su potrebni ljudi poput njega. Dok je bio siromašan, čeznuo je, dabome, za kukuruzom. A kad se najzad obogatio, poče da čezne za Austrijom. I vratio se. Nastanio se u Beču. Imao je novca, a austrijska policija volela je ljude koji imaju novca. Ne samo što oca nisu uznemiravali nego on čak krenu da osniva novu slovenačku stranku i kupi dvoje novina u Agramu.
       Stekao je uticajne prijatelje iz bliže okoline nadvojvode prestolonaslednika Franje Ferdinanda. Moj je otac sanjao o slovenskom kraljevstvu pod vlašću Habzburga. Sanjao je o monarhiji Austrijanaca, Mađara i Slovena. A meni koji sam njegov sin neka na ovom mestu bude dopušteno da kažem: zamišljam da je moj otac, samo da mu je bilo dato da poživi, možda mogao promeniti tok istorije. Ali, preminuo je, oko godinu i po dana pre ubistva Franje Ferdinanda. Njegov sam jedini sin. U svome testamentu odredio me je za naslednika svojih ideja. Nije me badava krstio imenom Franja Ferdinand. Ali ja sam tada bio mlad i lud, da ne kažem: lakouman. Lakomislen u svakom slučaju. Živeo sam prepuštajući se danu. Ne! To nije tačno: prepuštajući se noći. Danju sam se prepuštao spavanju.

II

      No jednoga jutra – beše to u aprilu 1913. godine – prijavljena mi je, još sanjivom, tek dva sata ranije pristiglom kući, poseta nekog rođaka, izvesnog gospodina Trota.
     U kućnoj haljini i papučama, otidoh u predsoblje. Prozori behu širom otvoreni. Jutarnji kosovi u našoj bašti marljivo su pevali svoju umilnu pesmu. Ráno sunce radosno je plavilo sobu. Naša služavka koju do tada nikad nisam video tako rano izjutra učini mi se stranom u svojoj plavoj kecelji – jer, poznavao sam je samo kao mlado stvorenje sastavljeno od plavog, crnog i belog, otprilike nalik nekakvoj zastavi. Prvi put sam je video u tamnoplavoj odeći sličnoj onoj koju nose monteri i čitači potrošnje gasa, s purpurno- crvenom pajalicom u ruci – i već bi samo pogled na nju bio dovoljan da mi da sasvim novu, sasvim nenaviknutu predstavu o životu. Prvi put u nekoliko godina video sam jutro u svojoj kući i opazio sam da je lepo. Služavka mi se dopala. Otvoreni prozori su mi se dopali. Sunce mi se dopalo. Pesma kosovâ mi se dopala. Bila je zlatna, kao jutarnje sunce. Čak je i devojka u plavom bila zlatna, kao sunce. Od sámog zlata u prvi mah uopšte nisam video gosta koji me je čekao. Primetio sam ga tek nekoliko sekundi – ili su to bili minuti? – kasnije. Sedeo je tako, mršav, crn, nem, na jedinoj stolici koja je stajala u našem predsoblju i nije se pomerio kad sam ušao. I mada su njegova kosa i njegovi brkovi bili tako crni, a boja njegove kože tako mrka, on je usred jutarnjeg zlata u predsoblju ipak izgledao kao komad sunca, komad dalekog južnog sunca, u svakom slučaju. Na prvi pogled podsetio me je na moga umrlog oca. I otac je bio tako mršav i tako crn, tako mrk i tako koščat, tâman i pravo dete sunca, a ne kao mi, plavušani, koji smo samo sunčeva posvojčad. Ja govorim slovenački, otac me je naučio. Pozdravih svoga rođaka Trotu na slovenačkom. On kao da se tome ni najmanje nije začudio. Razumelo se to samo po sebi. Nije ustao, nastavio je da sedi. Pružio mi je ruku. Osmehnuo se. Ispod njegovih crnih brkova belinom su se ljeskali jaki, krupni zubi. Odmah mi je rekao ’ti’. Osećao sam: nije to rođak, to je brat! Moju adresu dobio je od beležnika. “Tvoj otac”, tako je počeo, “zaveštao mi je 2.000 zlatnika i ja sam došao ovamo da ih uzmem. Došao sam k tebi da ti zahvalim. Sutra ću se vratiti kući. Imam i sestru, nju sad hoću da udam. Sa 500 guldena miraza dobiće najbogatijeg seljaka u Sipolju.”
"A ostatak?” pitao sam.
“Njega ću ja zadržati”, rekao je vedro. Osmehivao se i meni je izgledalo da se sunce još snažnije uliva u naše predsoblje.
“Šta nameravš s novcem?” pitao sam.
“Proširiću posao”, uzvratio je. I kao da je red nalagao da mi tek sada kaže svoje ime, ustao je sa svoga sedišta, ustao sa smelom sigurnošću i izgovorio svoje ime s dirljivim dostojanstvom. “Zovem se Josif Branko”, rekao je.
          Tek tada sam primetio da pred svojim gostom stojim u kućnoj haljini i papučama. Zamolih ga da pričeka i otidoh u svoju sobu da se obučem.

III

        Moglo je biti oko sedam sati ujutro kad smo došli u “Kafe Magerl”. Stizali su prvi pekarski momci, snežnobeli i mirišući na vruskave zemičke, na makovnjaču i slane štapiće. Sveže pržena prva kafa, devičanska i aromatična, mirisala je kao drugo jutro. Moj rođak Branko sedeo je pored mene, crn i sav južnjak, vedar, budan i zdrav, i ja sam se stideo svoje plavušnosti i umora od probdevene noći. Bio sam donekle i zbunjen. Šta da mu kažem? On je moju zbu- njenost još uvećao rekavši:
“Ujutro ne pijem kafu. Hoću jednu čorbu.”
 Dabome! U Sipolju su seljaci ujutro jeli čorbu od krompira.
        Naručih, dakle, krompir-čorbu. Prilično je potrajalo i mene za to vreme beše stid da umačem kiflu u kafu. Čorba najzad stiže, tanjir se pušio. Moj rođak Josif Branko kao da uopšte nije primećivao kašiku. Rukama obraslim crnim maljama prinosio je ustima tanjir što se puši. Dok je srkao čorbu, izgledao je kao da je i mene zaboravio. Sav predan tom vrelom tanjiru koji je snažnim tankim prstima visoko držao, ostavljao je utisak čoveka čiji je apetit, zapravo, otmeno čuvstvo i koji ne dodiruje kašiku samo zato što mu izgleda plemenitije da jede neposredno iz tanjira. I dok sam ga gledao kako srće čorbu, učini mi se gotovo zagonetnim to što su ljudi uopšte izumeli kašike, te smešne predmete. Moj rođak odloži tanjir, video sam da je sasvim gladak i prazan i beo, kao da je upravo očišćen i opran.
    "Danas popodne”, rekao je, “podići ću novac.
     ” Kakav je to posao – pitao sam ga – koji namerava da proširi.
    “Ah”, rekao je, “jedan sasvim mali, ali takav da vrlo lepo prehranjuje čoveka preko zime.”
      I tako sam saznao da je moj rođak Josif Branko u proleće, leto i jesen seljak, posvećen polju, a da je zimi pečenjar kestenja. Imao je jedan gunj, jednu mazgu, jedna mala kola, jedan kazan, pet džakova kestena. S time je svake godine početkom novembra putovao kroz neke krunske zemlje naše monarhije. A ako bi mu se u određenom mestu posebno dopalo, ostajao bi tu i čitavu zimu, dok ne dođu rode. Onda bi vezao prazne džakove za mazgu i pošao ka najbližoj stanici železnice. Natovario bi životinju i odvezao se kući i opet bi postajao seljak.
       Pitao sam ga kako se tako mali posao može proširiti, a on mi je rastumačio da se tu još svašta može raditi. Mogu se, na primer, osim kestenja prodavati i pečene jabuke i pečeni krompiri. U međuvremenu je, takođe, mazga ostarila i oslabila i mogla bi se kupiti nova. Dve stotine kruna je, reče, i tako već uštedeo.
        Nosio je sjajan satenski kaput, cvetni somotski prsluk sa šarenom staklenom dugmadi i, prebačen oko vrata, otmeno upleteni, zlatni, teški lanac sa časovnikom. A ja, kojeg je otac odgajao u ljubavi prema Slovenima iz našeg carstva i koji sam stoga bio sklon da svaku folklorističku atrakciju shvatim kao simbol, smesta se zaljubih u taj lanac. Hteo sam ga za sebe. Pitao sam svog rođaka koliko košta. “Ne znam”, rekao je. “Meni ga je dao moj otac, a njemu njegov otac, nije to nešto što se kupuje. Ali pošto si ti moj rođak, rado ću ti ga prodati.” – “Dakle, koliko?” – pitao sam. A u sebi sam mislio, sećajući se očevih poukâ, da je slovenački seljak odveć plemenit da bi uopšte brinuo o novcu i novčanoj vrednosti. Rožak Josif Branko je dugo razmišljao, a onda reče: “Dvadeset tri krune.” Zašto je došao baš na taj broj, nisam se usuđivao da pitam. Dadoh mu dvadeset pet. On pažljivo izbroja, ničim ne pokaza da kani da mi vrati dve krune, izvuče veliku, crvenu plavokariranu džepnu maramu i sakri novac u nju. Tek tada, pošto je dva puta uvezao maramu, skide lanac, iz džepa na prsluku izvuče časovnik i položi časovnik i lanac na sto. Bio je to staromodni teški srebrni časovnik s ključićem za navijanje. Moj je rođak oklevao da se odvoji od lanca, posmatrao ga je neko vreme nežno, gotovo s ljubavlju, i najzad rekao: “Pošto si ti ipak moj rođak! Ako mi daš još tri krune, prodaću ti i časovnik!” – Dadoh mu celih pet kruna. Ni sada mi on ne vrati ostatak. Izvuče joãš jednom svoju maramu, polako odreši dvostruki čvor, spakova novi novac sa starim, smesti sve u džep pantalona i onda me bezazleno pogleda u oči.
         “I tvoj prsluk mi se dopada!” – rekoh posle nekoliko sekundi. “Njega bih takođe hteo da ti otkupim.”
      “Pošto si ti moj rođak” – uzvratio je – “voljan sam da ti prodam i prsluk.” I ne oklevajući ni trena, on skide kaput, svuče prsluk i dade mi ga preko stola. “To je dobar materijal” – reče Josif Branko – “i dugmad su lepa. A pošto si ti taj koji kupuje, on košta samo dve krune i pedeset.” – Platih mu tri krune i u njegovim očima jasno primetih razočaranje što to nije još jednom bilo pet kruna. Izgledao je oneraspoložen, nije se više osmehivao, ali je i taj novac na kraju sakrio isto onako brižljivo i marljivo kao prethodni.
       Sada sam, po mome mišljenju, posedovao sve što čini pravog Slovenca: stari lanac, šareni prsluk, vraški težak časovnik na navijanje, s ključićem. Nisam više čekao ni trena. Smesta na sebe navukoh sve tri stvari, platih i zatražih da mi pozovu fijaker. Otpratih svog rođaka u njegov hotel, stanovao je u “Zelenom lovačkom rogu”. Zamolih ga da me čeka uveče, doći ću po njega. Namera mi je bila da ga predstavim svojim prijateljima.

IV

                Zarad forme, kao izgovor i da bih umirio majku, upisao sam prava. Dabogme da nisam studirao. Preda mnom se prostirao veliki život, šarena livada omeđena tek veoma, veoma dalekom ivicom horizonta. Živeo sam u veselom, čak razuzdanom društvu mladih aristokrata, onog sloja koji mi je, pored umetnika, bio u starom carstvu najmiliji. S njima su me povezivali skeptična lakomislenost, melanholična obest, grehu sklon nehaj, nadmena izgubljenost, sve sami znaci propasti čiji dolazak onda još nismo primećivali. Iznad čaša iz kojih smo raskalašno pili nevidljiva smrt je već prekrštala svoje koščate ruke. Mi smo radosno kudili, čak smo bezobzirno rušili. Usamljen i star, dalek i takoreći obamro, a ipak svima nama blizak i sveprisutan, živeo je i vladao u velikom carstvu stari car Franja Josif. Možda su u skrivenim dubinama naše duše spavale izvesnosti koje ljudi zovu sumnjama, pre svega izvesnost da stari car umire sa svakim danom u kojem je još živ, a s njime da umire i monarhija, ne toliko naša otadžbina koliko naše carstvo, nešto što je veće, šire, uzvišenije od sâme otadžbine. Iz naših teških srca izlazile su lake pošalice, iz našeg osećanja da smo predodređeni za smrt budalasti apetiti za svaku potvrdu života: za balove, za kafane, za devojke, hranu, izlete, svakovrsne budalaštine, besmislene eskapade, za samoubilačku ironiju, neobuzdanu kritiku, za Prater, za ogromni karusel, za lutkarske lakrdije, maskarade, balet, lakomislene ljubavne igre u povučenim ložama Dvorske opere, za manevre koje smo propuštali, čak i za bolesti kojima nas je ponekad darivala ljubav.
       Razumeće se da mi je neočekivani dolazak moga rođaka bio dobrodošao. Nijedan od mojih razuzdanih prijatelja nije imao takvog rođaka, takav prsluk, takav lanac za časovnik, takvu blisku vezu sa iskonskom zemljom bajkovitog slovenačkog Sipolja, domovine tada još nezaboravljenog, ali već legendarnog junaka Solferina.
      Uveče odoh po svog rođaka. Njegov sjajni satenski kaput ostavio je na sve moje prijatelje moćan utisak. Rođak je mucao na nekom nerazumljivom nemačkom, mnogo se smejao svojim belim, snažnim zubima, puštao da mu se sve plaća, obećavao da će za moje prijatelje kupiti u Sloveniji nove prsluke i časovnike i spremno uzimao kaparu za njih. Jer, svi su mi zavideli na prsluku, lancu, časovniku. Svi bi najviše voleli da su od mene mogli da otkupe čitavog mog rođaka, moju rodbinu i moje Sipolje.
      Moj rođak obeća da će na jesen ponovo doći. Svi ga ispratismo na stanicu. Kupio sam mu kartu drugog razreda. On je uze, ode na kasu i uspe da je zameni za kartu u trećem. Odande nam je još mahao. A svima nama srce se slomilo kad je voz krenuo iz stanice; jer, mi smo setu voleli isto onako lakomisleno kao i zadovoljstvo.

V

     Još nekoliko dana smo u našem veselom društvu govorili o mome rođaku Josifu Branku. Zatim ga opet zaboravismo – što znači privremeno ga sklonismo na stranu. Jer su aktuelne ludosti našeg života tražile da o njima govorimo i da njima poklonimo pažnju.
         Tek u pozno leto, oko dvadesetog avgusta, primih od Josifa Branka, na slovenačkom jeziku, jedno pismo koje još iste večeri prevedoh svojim prijateljima. Rođak je opisivao proslavu carevog rođendana u Sipolju, svečanost udruženja veterana. On sam još je bio premlad rezervista da bi pripadao veteranima. Pa ipak je, prosto zato što niko od staraca nije bio toliko snažan da nosi veliki doboš, izašao marširajući s njima na šumsku livadu, gde su svakog osamnaestog avgusta priređivali narodnu svečanost. Bila su tu petorica hornista i trojica klarinetista. Ali, šta je jedan pokretni orkestar bez doboša?
      “Čudnovati su” – reče mladi Festetiks – “ti Slovenci! Mađari im oduzimaju najosnovnija nacionalna prava, oni se protive, povremeno se čak i pobune, ili bar izgleda kao da se bune, ali carev rođendan ipak proslavljaju.”
        “U ovoj monarhiji” – uzvrati grof Hojnicki, on je među nama bio najstariji – “ništa nije čudnovato. Da nije naših budaletina na vlasti” (on je voleo jake reči) “sasvim je sigurno da ništa ne bi bilo čudnovato čak ni po svom spoljnom izgledu. Time hoću da kažem da se ono što je za druge čudnovato u Austrougarskoj razume samo po sebi. U isti mah, hoću da kažem i to da samo ova poludela Evropa nacionalnih država i nacionalizama vidi nešto čudnovato u onome što se samo po sebi razume. Ta u ovoj su zemlji Slovenci, poljski i rutenski Galicijci, kaftan-Jevreji2 iz Borislava, trgovci konjima iz Bačke, muslimani iz Sarajeva, pečenjari kestena iz Mostara, oni koji pevaju ’Nek bog čuva...’.3 Dok nemački studenti iz Brna i Egera, zubari, apotekari, frizerski pomoćnici, umetnički fotografi iz Linca, Graca, Knitelfelda, krkala iz alpskih dolina, svi pevaju ’Stražu na Rajni’.4 Ta nibelunška vernost,5 gospodo moja, upropastiće Austriju! Duša Austrije nije središte nego periferija. Austriju nećete naći u Alpima, tamo rastu divokoza i runolist i encijan, ali niko nema ni pojma o nekakvom dvoglavom orlu. Austrijsku supstancu hrane i neprestano nanovo pune krunske zemlje.”
        Baron Kovač, mladi vojni plemić mađarske nacionalnosti, namesti monokl kao što je činio svaki put kad je verovao da ima da kaže nešto posebno važno. Govorio je tvrdim i pevajućim nemačkim kakvim su govorili Mađari, ne toliko iz nužnosti koliko iz koketerije i protesta. Pri tom se njegovo upalo lice, koje je podsećalo na nedopečen, nedovoljno narastao hleb, oblivalo snažnim i neprirodnim rumenilom. “U ovoj dvojnoj monarhiji Mađari pate više od svih”, rekao je. Bilo je to njegovo veruju, nijedna se reč u toj rečenici nije dala pomeriti. Svima nam je bio dosadan, a Hojnickog, najtemperamentnijeg mada i najstarijeg među nama, čak je i ljutio. Hojnickijev stalni odgovor nije mogao izostati. Kao i obično, ponovio je: “Mađari, dragi Kovač, tlače ništa manje nego sledeće narode: Slovake, Rumune, Hrvate, Srbe, Rutene, Bosance , Švabe iz Bačke i erdeljske Saksonce.” Nabrajao je narode raširenim prstima svojih lepih, vitkih, snažnih šaka.
       Kovač spusti monokl na sto. Reči Hojnickog kao da uopšte nisu doprle do njega. Znam što znam – mislio je, kao uvek. Ponekad je to i govorio. Inače je bio bezazlen, povremeno čak dobar mladić. Ja ga nisam trpeo. Ipak, iskreno sam se trudio da prema njemu razvijem neko prijateljsko osećanje. Prosto sam patio zbog toga što ga ne trpim, patio s dobrim razlogom: bio sam, naime, zaljubljen u Kovačevu sestru; Elizabeta se zvala; bilo joj je devetnaest godina.
         Dugo sam se uzalud borio protiv te ljubavi, ne toliko zbog toga što sam verovao da sam u opasnosti, nego zato što sam se plašio tihe poruge mojih sumnjičavih prijatelja. Tada su, kratko vreme pre velikog rata, u modi bili podsmešljiva nadmenost, tašto opredeljivanje za takozvanu “dekadenciju”, za neki napola glumljeni i prenaglašeni umor i za dosadu bez razloga. U takvoj at- mosferi proživeo sam svoje najbolje godine. U takvoj atmosferi nije bilo mesta za osećanja, čak su i strasti bile zabranjene. Moji prijatelji imali su male, da, beznačajne “liaisons”, žene koje se ostavljaju u zapečku, ponekad čak pozajmljuju, kao što se pozajmljuje vrskaput; žene koje se zaboravljaju kao kišobrani, ili se negde namerno odlažu, kao dosadni paketi za kojima se vlasnik ni ne osvrće, u strahu da neko ne potrži za njim noseći mu ih. U krugu u kojem sam se ja kretao ljubav je smatrana zabludelošću, na veridbu se gledalo kao da je apopleksija, a na brak kao na dugotrajnu bolest. Bili smo mladi. Mislili smo, doduše, o ženidbi kao o nekoj životnoj neminovnosti, ali onako kao što se misli o sklerozi koja za dvadeset, trideset godina verovatno mora nastupiti. Mogao sam naći mnogo koju priliku da budem sam s devojkom, iako se u ono doba nije podrazumevalo da mlade dame bez prikladnog, izričito validnog izgovora smeju duže od sata biti u društvu mlade gospode. Samo malobrojne od tih prilika ja sam iskoristio. Da ih sve iskoristim, toga sam se, kao što rekoh, stideo pred svojim prijateljima. Da, panično sam pazio da ne primete ništa od mojih osećanja i često sam strahovao da ovaj ili onaj iz moga kruga već zna ponešto o tome, da sam se tu ili tamo možda već odao. Kad bih ponekad neočekivano došao među svoje prijatelje, činilo mi se da iz njihovog iznenadnog ćutanja moram da zaključim da su upravo, neposredno pre mog dolaska, govorili o mojoj ljubavi prema Eli- zabeti Kovač i smrknuo bih se kao da sam uhvaćen u nekom nepočinstvu, kao da je kod mene otkrivena neka prezrena, tajna slabost. Ali u malobrojnim satima u kojima sam bio sam sa Elizabetom, činilo mi se da osećam koliko su podsmeh mojih prijatelja, njihova skepsa i nadobudna “dekadencija” besmisleni, čak svetogrdni. No istovremeno sam imao i neku vrstu griže savesti, kao da sam pred svojim prijateljima kriv što sam izdao njihove svete principe. Ja sam, dakle, u izvesnom smislu vodio dvostruki život, i to mi uopšte nije prijalo.
         Elizabeta je tada bila lepa, meka i nežna, i meni, bez sumnje, naklonjena. Najmanji, najbeznačajniji njen postupak i gest duboko su me dirali, jer sam nalazio da svaki pokret njene ruke, svako klimanje glavom, svako njihanje njenog stopala, poravnavanje suknje, lako podizanje vela, srkut iz šolje s kafom, neoåčekivani cvet na haljini, skidanje rukavice odaju jasan, neposredan odnos prema meni – i samo meni. Da, čak sam iz nekih znakova koji su se u ono vreme dakako mogli ubrojati u žanr takozvanih “smelih koraka” verovao da sa izvesnim pravom moram da zaključim da su nežnost s kojom bi me pogledala, njen prividno nenameran i u najvećoj meri slučajan dodir moje šake ili mojih ramena bili obavezujuća obećanja, obećanja velikih, osobitih nežnosti koje mi još predstoje budem li to samo poželeo. Predvečerja svečanosti u čiju kalendarsku izvesnost više uopšte ne treba sumnjati. Imala je dubok i mek glas. (Ne trpim zvonke i visoke ženske glasove.) Njen govor me je podsećao na neku vrstu prigušenog, ukročenog, čednog a ipak senzualnog gugutanja, na mrmorenje podzemnih izvora, na daleko kotrljanje dalekih vozova koje ponekad čujemo u besanim noćima, a svaka njena, ma i najbanalnija reč dobijala je za mene, zahvaljujući toj dubini zvuka s kojom je izgovarana, neku značenjem ispunjenu, zgusnutu snagu nekog udaljenog, doduše, ne sasvim razumljivog, ali jasno naslutivog, iščezlog prajezika koji smo jednom možda neodređeno čuli u snu.
Kad nisam bio s njom, kad bih se vratio u društvo mojih prijatelja, dolazio sam, dakako, u prvom trenutku u iskušenje da im pričam o Elizabeti; čak i da sanjarim o njoj. Ali čim bih video njihova umorna, buhava i podrugljiva lica, njihovu vidljivu, čak napadnu strast za izrugivanjem, čija žrtva ne samo da sam se bojao da ne postanem već sam i njen, od svih priznati učesnik želeo da budem, smesta bi me obuzimala stupidna stidljivost u kojoj nema rečî, a onda bih se, jedva nekoliko minuta kasnije, prepuštao onoj nadmenoj “dekadenciji” čiji smo izgubljeni i ponositi sinovi svi mi bili.
       Eto u takvom budalastom rascepu sam se nalazio i zaista nisam znao gde da tražim utočište. Povremeno sam pomišljao da moju majku učinim svojom poverenicom. Ali, tada, kad sam bio mlad, i zato što sam bio mlad, smatrao sam da ona nije kadra da razume moje brige. Ni odnos koji sam imao prema svojoj majci nije, naime, bio pravi i izvoran, već je to bio žalostan pokušaj da podraža- vam odnos koji su drugi mladi ljudi imali prema svojim majkama. U njihovim očima one, naime, nisu bile prave majke, nego neka vrsta toplih leja kojima oni imaju da zahvale za svoju sazrevanje i svoj život, ili, u najboljem sluåčaju, nešto kao domovinski pejzaži u kojima se igrom slučaja došlo na svet i kojima se ne duguje više ništa do spomena i sentimenta. Ja sam, međutim, čitavog života osećao gotovo sveto strahopoštovanje prema mojoj majci; to osećanje samo sam potiskivao. Jedino sam u podne obedovao kod kuće. Sedeli smo bez reči jedno naspram drugog, za velikim stolom u prostranoj trpezariji, mesto mog umrlog oca u čelu stola ostalo je prazno i svakoga dana je, prema uputstvima moje majke, za onoga koji je bio zanavek odsutan postavljan tanjir i pribor za jelo. Može se reći da je moja majka sedela desno od pokojnika, a ja levo. Ona je pila zlatni muskat, ja pola boce feslauera.6 Nije mi prijao. Radije bih pio burgundac. Ali moja majka je tako odredila. Posluživao je naš stari sluga Žak, svojim drhtavim staračkim rukama, u snežnobelim rukavicama. Njegova gusta kosa bila je gotovo jednake beline. Moja majka jela je malo, brzo, ali dostojanstveno. Čim bih podigao pogled k njoj, spuštala je pogled na tanjir – a trenutak ranije osećao sam da počiva na meni. Ah, osećao sam tada da ima mnogo pitanja koja bi mi uputila i da ta pitanja potiskuje samo zato da bi sebi uštedela postiđenost što je njeno dete, njeno jedino dete, laže. Bržljivo je savijala salvetu. To su bili jedini trenuci kad sam mogao pažljivo da posmatram njeno široko, sada već pomalo sunđerasto lice i njene opuštene, omlitavele obraze i njene namreškane, teške kapke. Gledao sam u njeno krilo, na kojem je savijala salvetu, i razmišljao sam, dirnuto ali istovremeno s prebacivanjem, o tome kako je tu izvorište moga života, toplo krilo, ono najmajčinskije na mojoj majci, i čudio sam se što mogu da sedim tako nemo preko puta nje, tako tvrdoglavo, da, tako bezosećajno, i što ni ona, moja majka, ne nalazi za mene nijednu reč i što se i ona očigledno pred svojim odraslim, prebrzo odraslim sinom isto toliko stidi kao i ja pred njom, ostarelom, prebrzo ostarelom, koja mi je poklonila život. Koliko sam samo želeo da joj ispričam o rascepu koji osećam, o svome dvostrukom životu, o Elizabeti, o mojim prijateljima! Ali, ona očigledno nije želela da čuje ništa o svemu tome što je slutila da ne bi morala glasno da kudi ono što je u sebi prezirala. Možda se, verovatno se pomirila i s večnim užasnim zakonom koji goni sinove da brzo zaborave odakle su potekli; da svoje majke gledaju kao starije dame; da se ne sećaju grudi koje su im dale prvu hranu; s neprolaznim zakonom koji i majke goni da gledaju kako plodovi njihovih tela bivaju sve veći i veći, sve više i više tuđi; da to gledaju najpre s bolom, onda s gorčinom i najzad sa odricanjem. Osećao sam da moja majka govori sa mnom tako malo zato što ne želi da mi dopusti da kažem stvari zbog kojih bi morala da se na mene ljuti. Ali, da sam imao drskosti da s njom govorim o Elizabeti, i o mojoj ljubavi prema toj devojci, verovatno bih obečastio takoreći nju, moju majku, a i samoga sebe. Ponekad sam zaista hteo da počnem da govorim o svojoj ljubavi. Ali pomišljao sam na svoje prijatelje. I na njihove odnose s njihovim majkama. Imao sam detinjasto osećanje da bih priznanjem izdao sebe. Kao da bi, uopšte uzev, čovek izdao samoga sebe time što nešto prećutkuje pred svojom majkom, a istovremeno kao da bi izdao i samu majku. Kad su moji prijatelji govorili o svojim majkama, trostruko sam se stideo: zbog mojih prijatelja, zbog moje majke i zbog mene samoga. Govorili su o svojim majkama gotovo kao o onim svojim “liaisons”, kojima su bez reći okre- tali leđa, kao da su prerano ostarele ljubavnice, i još gore, kao da su te majke nedostojne svojih sinova.
        Moji prijatelji su, dakle, bili ti koji su me sprečavali da poslušam glas prirode i razuma i da svojoj ljubavi prema voljenoj Elizabeti dam isto onako slobodnog izraza kao i svojoj detinjoj ljubavi prema majci.
      Ali, pokazaće se i po tome da gresi koje smo moji prijatelji i ja navukli na sebe uopšte nisu bili naši lični gresi, nego samo slabi, još jedva raspoznatljivi predznaci dolazećeg uništenja, o kojem ću uskoro pripovedati.
___________________________
1 Selo u blizini malog grada Buska u istočnoj Galiciji, nedaleko do Lavova. (Sve napomene u knjizi su prevodiočeve.)

2 Naziv za neasimilovane, najčešće siromašne, veoma tradicionalne istočnoevropske Jevreje, koriščen često s negativnim i omalovažavajućim konotacijama i upotrebljen kao osnov za obrazovanje antisemitskog nacionalsocijalističkog stereotipa.
3 “Gott erhalte unsern Kaiser...” (Nek bog čuva našeg cara), jedna od nezvaničnih verzija austrijske himne, nastala 1849. i usmerena protiv velikonemačkih težnji.
4 “Die Wacht am Rhein”, nemačka patriotska pesma i jedno vreme himna, na tekst M. Ãnekenburgera iz 1840, popularna za vreme francusko-pruskog rata (1870-1871) i kasnije u Prvom svetskom ratu.
5 Pojam ovde označava bezuslovnu uzajamnu vernost dveju savezničkih država, Nemačke i Austrougarske. Skovao ga je 1909. nemački kancelar Bernhard fon Bilo u znak apsolutne nemačke podrške austrougarskoj aneksiji Bosne, kojoj su se Velika Britanija i Rusija snažno protivile. Za tu priliku fon Bilo je taj pojam oslobodio svih negativnih konotacija koje ovaj ima u Pesmi o Nibelunzima.
6 Vrsta crnog vina, od grožđa poreklom iz Portugalije.


Prevela s nemačkog
Drinka Gojković
izvor

Rot Jozef, April, istorija jedne ljubavi,

Prepiska Joseph Roth – Stefan Zweig 1927.-1938.

Mala u moju sobu dolazi noću

Pismo br.44. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotel du Cap d’Antibes, Antibi, Francuska rivijera,
24.III.1931.)

Dragi vrli poštovani Stefan Zweig,

     Nadam se, da ste se opet udomaćili u Salzburgu te uživate u drugom proleću. Ovde je konačno postalo sjajno. Tutor je došao, duge brade i ogromnog trbuha, naivčina, zatucan u katolicizmu. Mala u moju sobu dolazi noću, iako on u pokrajnjoj sobi spava, krsti se i počinje grešiti. Tutor uopćšte nema pojma, štoa je ona zapravo napravila s psom. Kaže, da je bila u pravu, tako veliku životinju se ne može naviknuti na krevet, to je lovački pas i prenosi bolesti. Čita njezine knjige s nasladom, istoričar je, birtijski političar, slepo voli malu, veruje sve, sam ni ne zna da ima erotski odnos s njom, moli pre i posle jela, pola sata pre spavanja, bavi se vrtlarstvom, veša ogrtače i vlastitu odeću na bolesno drveće i ne dozvoljava ubijanje zečeva, jer su mu simpatični. Ide svako jutro u 6 sati na misu, peva dvaput godišnje u crkvi, nosi košulju jednu nedelju uz lovačku odeću i veštačke manžete, uvek odjeven u crno, preuske hlače. Sve se vidi. Majka je gradonačelnik mesta, moli pola dana, plače drugu polovinu i u vezi je s jednim sveštenikom, koji rovari protiv devojke, iz seksualnog jala. Devojčin je otac mrzeo majku i napravio toliko dece da mnogo meseci ne mora s njom spavati. Bojao se ići u bordele, mogli bi ga videti i mogao bi se razboleti. A pri tome je sigurno umro od drugog stepena sifilisa. U bunilu je s male strgnuo haljine i sve izblebetao. Tad ju je mati počela mrzeti. Crkva je skroz u tome, u celoj kući, sve je slepo i neemo i grubo. Mala je jako nežna u noći, kad izlazi sunce opet je promenjena. Puno plače, domišljata u telesnosti, izrazito darovita za perverznosti, jako osetljiva na bol u normalnim fizičkim stvarima. Tri katoličke devičanske opne ispred one prirodne, galami, a ja vežbam defloraciju bez volje da nešto osetim. Ne želim se rastati od ove interesantne zanimacije. Jedna prateta je proglašena svetom. Nosila je danonoćno žičani oklop. Maloj su već svi administratori u banci predložili obljubu. Zabavljam se, počeo sam se zabavljati. Svi mi oni manjkaju, njihovo pametno oko i njihovo pametno srce. Pišem direktno četvrto poglavlje, lokalnom lekaru u monumentalnim, grubim potezima. Jako dobro, mislim. Ne bojte se! Ja sam više pisac, no što usmeno priznajem Poderite ovo pismo, nakon što ste sve (literarno) zapamtili. Srdačno pozdravite suprugu, njoj još ne mogu pisati, ta ona je žena. Ja se osećam jako muževno i solidarišem se muškošću. Crvena Irkinja najednom čezne za vama, sanja o vama, kaže.

Odgovorite mi brzo, makar samo jednim retkom. Mojoj je ženi loše. U svakom slučaju zasluga Male, da mi sve ne pada tako teško kao inače. Ja sam šuft, no defloracija, uz
literarni obrub, to mi puno vredi.

U starom i postojanom prijateljstvu,

Vaš J. R

Pismo br.49. Joseph Roth Stefanu Zweigu

(Hotelski restoran, Foyot, Pariz, 13. maja1931.)
Gospodinu dr. Stefanu Zweigu
Kapuzinerberg 5, Salzburg, Austrija

Veoma poštovani dragi Stefane Zweigu,

Oprostite ovakav rukopis. Pišem s poluotvorenim očima. Sličim krmeljivom psu. Flandrija je doživela nečuveni zaokret. Mala je probrbljala, strpali su je u jedan samostan, sigurno će stradati. Pisao mi je jedan redovnik. Život je puno lepši od literature! Književnost je žaljena vredna!
Ona je prevara!

U nepromijenjenoj srdačnosti Vaš.
J. R

Joseph Roth

Što se židovskoga u nama tiče

Pismo br.79. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotel Foyot, 33, Rue de Tournon, Pariz, 26.III.1933.)

Poštovani i dragi prijatelju,
Verujem, da u ovim vremenima moramo ostati u što je moguće stalnijoj vezi. Stoga Vam odmah i odgovaram.
Molim vas pripazite, da pisma naslovljena na mene idu via Švajcarska. Neka naime idu preko Nemačke.
U potpunosti se slažem s Vama: moramo čekati. Zasada. Samo mi još nije potpuno jasno, kako dugo.
Ravnodušnost sveta veća je no 1914. Čoveka više ne dira povreda i ubijanje ljudskosti. I 1914. su se na sve strane trudili bestijalnost objasniti humanim razlozima i izgovorima.
No danas je tako, da bestijalnost jednostavno opremimo bestijalnim objašnjenjima, koja su još užasnija od same bestijalnosti.
I ništa se ne pomiče, na celom svetu. Mislim: u svetu pisaca, bez obzira na večnog ekscentrika Gidea, koji je, u najnovije vreme komunist, ovde održao neuspešni smešni sastanak za snobove i internacionalno činovništvo; osim Židova u Americi i Engleskoj, koje samo zabrinjava antisemitizam, mali segment iz velikog kruga bestijalnosti.
Jasno Vam je: u onoj meri, u kojoj se bolesna živina tipa Goeringa razlikuje od još uvek u području ljudskosti prisutnog Vilima II.: u toj se meri, otprilike, razlikuje 1933. od 1914.
Jasno je, da bedaci rade gluposti, beštije bestijalnosti, poremećeni lude radnje: sve samoubilačko delovanje.
No nije jasno, kad će isto tako bolesna i smušena okolina prepoznati glupost, bestijalnost i ludilo.
O tome se radi. Pa se pitam, kad dolazi vrijeme, u kojem je naša dužnost svet rečima odvojiti od bolesnih, kako se i on ne bi zarazio.
Bojim se, da je zapravo već prekasno.
Bojim se, da ću se naći u položaju, kad ću morati poželeti što je moguće brzi rat.
Što se židovskoga u nama tiče: slažem se s Vama, da ne smemo pobuditi privid da marimo samo za Židove i za ništa drugo.
No pri tome moramo uvek znati, da svojstvo da smo Židovi, nikoga ne oslobađa dužnosti krenuti u prve bojne redove, podjednako kao i svakog savesnog Nežidova.
A tu postoji određena točka, u kojoj plemstvo izaziva povredu dužnosti i povrh svega uopšte ne pomaže. Jer za živine s druge strane ostajemo jednostavno opasne židovske svinje.
Mi smo kao Židovi bili protiv rata i ja sam kao Židov bio u ratu. Imamo mnogo prijatelja. Obojica. Nismo se izgubili u nekoj međuetapi.
I na bojnom polju humanosti, mogli bismo reći, ima etapnih Židova.
Takvi ne smemo postati.
Nikada nisam precenio tragiku židovstva, posebno ne sada, kad je već tragično biti čestit čovek.
Niskost je onih drugih: vidjeti Židova. Nije u redu da svojom suzdržanošću previše potvrđujemo argument glupih životinja.
Kao vojnik i oficir nisam bio Židov. Kao nemački pisac takođe nisam Židov. (U smislu, u kojem sada govorimo.)
Bojim se, da postoji trenutak, u kojem je židovska suzdržanost samo reakcija taktičnog Židova na besramnost netaktičnih.
A onda su jedna i druga besmislene i štetne.
Imamo – kao što sam Vam već rekao – obavezu prema Voltaireu, Herderu, Goetheu, Nietzscheu, kao i prema Mojsiju i njegovim židovskim očevima.

Iz toga proizlazi obAveza:
Spasiti život kad da ugrožavaju beštije i o tome pisati.
Ne predavati se pred onim, što brzopleto nazivamo sudbinom.
I «umešati se», boriti se, čim nastupi pravi trenutak.
Pitanje je, neće li veoma brzo biti tu.

Uvek srdačno, Vaš odani,

Joseph Roth.

Pismo br. 80, Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotelski restoran, Foyot, Pariz, 6. aprila 1933.)


Dragi cenjeni prijatelju,

Istinito je ono o čemu sam Vam već pisao: naše knjige su u Trećem carstvu onemogućene. Čak nas ni ne oglašavaju. Ni u knjižarskim berzovnim novinama. Knjižari će nas odbijati. Sa jurišne postrojbe će razbiti izloge. Kod rasnog teoretičara Günthera predstavlja Vaša slika tipičnog semita. S tim ljudima nema kompromisa. Čuvajte se! Primite savet!
Čoveku život (poznajete li sudbinu Rotterovih u Lichtensteinu) ni u Salzburgu nije siguran, ukoliko se odvažite izaći. Nemojte se ni s kim družiti. Pomirite se s time, da je 40 miliona Goebbelsovih poslušnika daleko od toga, da razlikuje Vas, Thomasa Manna, Arnolda Zweiga, Tucholskog i mene. Celo naše životno delo – u zemaljskog smislu – bilo je uzaludno. Neće Vas zameniti jer se zovete Zweig, nego zato jer ste Židov, kulturni boljševik, pacifist, civilizacijski literata, liberal. Svaka nada je besmislena. Ova “nacionalna obnova” brza prema krajnjoj mahnitosti.

Uvek srdačno Vaš stari,
Joseph Roth

Stefan Zweig

Svako, ako danas deluje u Nemačkoj je BEŠTIJA.

Pismo br. 103. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Rapperswil, utorak, 7. novembra 1933.)


Dragi poštovani prijatelju,

Sigurno me mnogo toga deli od Feuchtwangera. No samo ono, što može deliti ljude. A pre svega, bez iznimke, od onih koji javno deluju za Nemačku, s Nemačkom, u Nemačkoj, deli me upravo ono, što razdvaja čoveka od životinje. Protiv smrdljivih hijena, protiv ispljuvaka pakla, čak je i moj stari neprijatelj Tucholsky moj suborac. Pa kad bi ‘Zbirka’* i hiljadu puta imala krivo: protiv Goebbelsa, protiv ubica, protiv sramotitelja Nemačke i nemačkog jezika, protiv
tih smrdljivih Lutherovih prdaca ima čak i ‘Zbirka’ pravo. Mislim, da je Klaus Mann, s kojim se sigurno ne slažem, dao dostojan odgovor na Vaša pisma nemačkim izdavačima: pismo Romaina Rollanda u najnovijem broju ‘Zbirke’.

Rolland ima pravo. Pošten se čovek ni pod kojim okolnostima ne sme bojati ‘politike’. U književnosti imamo brojne velike primere. Oholost je hteti biti bolji olimpijac od Hugoa i Zole. No priznajem, da je stvar temperamenta, hoće li se
čovek umešati ili ne. No biti lojalan ovoj bandi ubica i kukavica, lažljivaca i budala, bezumnika i verolomnika, oskvrnitelja, nasilnika i drumskih razbojnika: to je neshvatljivo. Prepustite ludo poštivanje ‘vlasti’ brojci od 60 miliona glupih Hendersona ili Macdonaldsa, socijalistima, političarima bankrota. Ako mi istinu ne vidimo i također se ne zgražamo na prđenje: ta ko će onda videti istinu? Čujem Vaš prigovor: mi smo Židovi. Iako je i meni moja glava predragocena, da
bih njome uzalud ili čak po druge štetno jurišao na zid, ne uviđam, zašto bih na temelju svoje krvi bio oslobođen služenja u ratu i borbe u pozadini. Ne! Samo životinje, poput onih tamo, predbacivaće mi moju krv. Ostajem u rovu. Ne
smem pitati, šta ljudi misle o tome. Ja sam čovek i borim se protiv životinja za ljude. Neka glupani kažu što ih volja. Pravedna stvar je jača od argumenta protiv mog židovstva.
       Vaš drugi prigovor – podcenjujem protivnika. Ah! Bojim se, da ga Vi precenjujete. Ma kako svet bio glup: ova kloaka, koja je trenutačno prisutna u Nemačkoj, neće svet trajno naškoditi. To je borba na život i smrt između evropske kulture i Pruske. Zar to zbilja ne vidite? Što se mene tiče nemojte se prikloniti niti jednoj strani. Sačuvajte mene radi – meni neobjašnjivo – poštovanje pred onim, što nazivate ‹elementarno-nacionalnim› ili slično. No preklinjem Vas, prestanite pokušavati s Nemačkom se stalno povezivati
ma i najtanjim nitima. Ne obazirite se na izdavača Insela. Svako je, potpuno svejedno ko je ili je pre bio, ako danas deluje u Nemačkoj BEŠTIJA.
     Pre ste demantovali, da ste Vi Arnold Zweig. Demantujte svakom vezom s Nemačkom da ste Vi Stefan Zweig. (To su reči jedne Vaše čitateljke.)
       Možete mnogo izgubiti – ne samo ličnu  čast, već i onu literarnu – svetski poznatu čast. Hiljadama, koji o Nemačkoj misle kao ja, ne kao Vi, bili ste potpora, vera. U ratu ste stajali na strani Romaina Rollanda.
        Sada, kad je gore nego u ratu, iz obzira pišete izdavaču  Inselu.* To je, kao kad biste tokom rata pisali kapetanu glavnog ......– samo zato, jer bi mu staro prijateljstvo s Vama moglo naškoditi – Vi ‘u osnovi’ uopšte niste protivnik rata.
         Trenutak odluke ne leži samo u tome, da pristajemo uz čoveka a protiv Nemačke, nego i u tome, da svakom prijatelju moramo reći istinu. Stoga Vam je kazujem - a verujte mi, hitnja me sili na svečani ton, koji mi je mučan -: među
nama dvojicom biće ponor tako dugo, dok Vi IZNUTRA definitivno ne raskrstite s Nemačkom današnjice. Milije bi mi bilo, da se celom težinom svog imena borite protiv toga. Ukoliko to ne možete: barem ćutite. Nemojte pisati izdavaču, ovome ili onome. Kako biste adresata poštedeli ‘neugodnosti’. Dovoljno ste pametni da znate, da je danas vlasnik Insela isto tako državni funkcioner, kao i državna služba. Morali ste stoga znati, da Vaše pismo ne može ostati  lično . Ta svaki je obični nemački državljanin dupelizni nameštenik države; a kamoli ne izdavač Insel, ili Fischer.

(Svima njima želim konclogor.)

Vaš stari prijatelj,
Joseph Roth

(Sreda,8.novembra 1933.)

Dragi prijatelju,
ponovno čitam pismo što sam Vam ga juče napisao. Kako bi nestala svaka sumnja: nisam Vam pisao u alkoholisanom stanju. Pijem praktički još samo belo vino. Savršeno sam trezan, nemojte ni trenutak, molim, posumnjati u to.
No nemojte ni posumnjati u to, da sam Vaš prijatelj. Ako mojoj molbi i ne udovoljavate i ne možete prekinuti veze s Nemačkom, ja ostajem Vaš prijatelj i uvek ću Vas braniti, gde god ću moći.
Osim toga mi je jasno, da je s moje strane pomalo drsko, da Vam dolazim s pravilima suzdržljivosti. Oprostite mi. Mislim, da sam sprtljao vlastiti život. No verujem, da mogu sagledati život svojeg bližnjeg. Mislim, da imam pravo, što se Vas tiče.
Ostanite verni slici koju imam o Vama.

Preklinjem Vas još jednom: sačuvajte svoje DOSTOJANSTVO!
Vaš stari
Joseph Roth



Pismo br.127. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Hotel Beauvau,4, Rue Beauvau, Marseille, 22.juna 1934.)

Dragi, mili prijatelju,

možda Vam neće biti lako – a i neugodno – slušati o svim ludim potezima koje sam učinio od Vašeg odlaska iz Pariza – pod uticajem najodurnijih događaja. Znam, kako malo treba velikom umu da se odazove maloj zabludi. No usprkos toga Vas molim da mi verujete, kao razumnoj osobi koja ima ekscese ludila, ali ih kontroliše, te kao savesnog prijatelja koji Vam to piše samo u trenucima svoje bistrine. Ponižavao sam se i omalovažavao. Posuđivao sam novac na krajnje nemogućim mestima. Pritom sam se prezirao i proklinjao. No sve je poteklo od toga, da nikad u svom životu nisam iza sebe imao sigurnu materijalnu fazu, bez računa, bez ušteđevine. Ništa, ništa osim akontacija – izdaci, akontacije, predujmi, i dok nije bilo Trećeg Rajha, izdavač. (A sve sam dugove u Nemačkoj platio.) Dok ste bili u Parizu, dug je iznosio samo 2000 franaka. U međuvremenu je narastao na nasilnih, hitnih, groznih 11.000. Osećam potrebu pokazati Vam se potpuno nag, onakav kakav sam, dragi prijatelju. Vi me ne možete strože osuditi no što to sam činim. I Vas zlorabim, s očajnim egoističnim pravom čoveka koji ugrožava najboljeg prijatelja, kad se pri utapanju grčevito hvata za svojeg spasitelja. Ne nalazim druge slike, zbilja! Ako me nešto može ispričati u Vašim i mojim vlastitim - verovatno ipak obzirnim - očima, to je: radim, svaki dan, i
da sam ovde, u Marseilleu, napisao tri napola dobre novele, od 35-40 stranica. Početkom oktobra moram predati roman, od kojeg je napisana tek trećina. Ne mogu se više
izvući. Mjesecima, već mjesecima davi me uže oko vrata – a da se još nisam zadavio, leži u tome, da mi uvek nanovo jedan dobar čovek dopušta, ugurati jedan prst između
užeta i mojeg vrata. A odmah potom se uže ponovno zateže. A s tim užetom oko vrata radim 6-8 sati dnevno. Kad biste znali koje sam obveze preuzeo, ismejali biste me. Ali, dragi prijatelju, moram se izvući, jednom za svagda, popuštanje tog užeta je besmisleno, treba mi ga skinuti. Ah, molim, trebam do kraja avgusta 12.000 franaka, možda će mi ih dati kakav engleski izdavač! Možda, možda! Radim, ne mogu više od toga, samo raditi, ne mogu više! Molim, molim, nemojte me napustiti! Nemojte mi ništa
zameriti! Zamislite sebi, da već ležim na samrtnoj postelji. Oprostite mi sve! Nisam ništa popio, dok Vam ovo pišem.
Potpuno sam trezan.

Srdačno Vas grlim, Vaš

J.R

Ne izmišljajte sofizme – rakija nas ponižava

Pismo br. 132. Stefan Zweig Josephu Rothu 
(odlomak pisma)
(London, sredina srpnja 1934.)

Preklinjem Vas, nemojte ništa poduzimati u tom stanju, ne šaljite pisma, a da ih pre toga ne pokažete kojem prijatelju. Previše ste uzrujani. Nemojte uopšte slati telegrame, ka da telegram još uopšte nije izumljen. Ne postižete efekat  koji želite, već sebi  nanosite štetu. To Vas gura u pozadinu, jer se svugde oseća Vaše nestrpljenje, Vaše Nećučekati i Vaše Nemogučekati. Preklinjem Vas: smirite se! Nemojte piti. Antihrist su alkohol i novac, ne jadno kino. Ne kradete sebi svoju senu, već sami postajete sena, svoja vlastita suprotnost preko pića – molim Vas, prijatelju, prihvatite konačno moju ponudu, da se četiri nedelje lečite i to pod strogim neumoljivim nadzorom.

Stefan Zweig


Pismo br. 189. Stefan Zweig Josephu Rothu

(Hotel Westminster, Promenade des Anglais, Nica, 21. januar 1936.)


Dnevna porcija alkohola se mora smanjiti. Vidim to na sebi, kojem je nikotin bio neophodan baš kao i Vama rakija, da voljom možemo nešto postići. Moramo Vam stoga (u
Vašem interesu) nametnuti alkoholna ograničenja. Proklinjaćete nas i nazivati huljama, ali to je zbog Vas potrebno. Mi sami ne možemo zaustaviti Vaš slom, Vi nam morate
pomoći. Morate se uklopiti u plan, ne smete (bez obzira na zdravlje) prekoračiti određeni iznos za alkohol – već i stoga, jer je nemoralno za taj bućkuriš platiti više no što treba normalnoj porodici. Dragi prijatelju, molim, nemojte uvek optuživati vreme i zloću ljudi, već priznajte, da ste sami krivi za svoje stanje te nam pomognite, da i mi možemo Vama pomoći. Ne izmišljajte sofizme, da nas rakija čini plemenitima, mudrima i produktivnima – ona nas ponižava. Kako želite živeti (hvala bogu), morate sada napeti mišiće. Iza mene je osam najgorih dana nepušenja (inače dnevno 12 teških cigara!) – danas konačno popušta pritisak a ja se osećam kao nakon ispiranja creva lako i rasterećeno. Moje mi odricanje daje pravo od Vas tražiti umerenost ili barem smanjenje porcije. A pre svega, završite roman, kako biste se mogli odmoriti.


Pismo br.218.Joseph Roth Stefanu Zweigu

(Hotel Eden, Warmoesstraat 24, Amsterdam, 29. maj 1936.)

Sada, što sada? Otići k Vojsci spasa; u samostan? Nemam više ništa, osim Vašeg obećanja. A i Vi ste samo čovek, pretrpan, preopterećen čovek, Vi ćete otputovati, zaboraviti nesretnika. Vi ste mi pomogli, imam još Vaših 20 guldena, ali sam od njih već 8 dužan. Snizio sam danas cenu sobe na 1 gulden, ali više ne mogu. Sada moram piti vino, ne više rakiju, već je nedeljama ne pijem. Moja soba izgleda poput kovčega: ali boca vina stoji 2 guldena. Imam još 2 odela, 6 košulja, maramice sam perem. Ali košulje ne mogu peglati. Izgledam užasno propalo. Potpuno sam mrtav, u 4 nedelje, a trebam život osigurati za barem 4 meseca.

Srdačno Vaš
Joseph Roth


Pismo br.249. Stefan Zweig Josephu Rothu
(London, 25.rujna 1937. )

Dragi Roth,
zašto, zašto ste odmah povređeni – zar se n obrušavaju dovoljno na nas, već moramo međusobno kesiti zube, iako…Moja me pogrešivost tako obuzela, da nemam snage osporavati išta drugo. Ne, moj prijatelju, nikakvi članci sada – za nas bi bilo najpametnije da nam u Šangaju ili Madridu plinska bomba zamete svaki trag i tako možda spasi nekog s više životnog poleta. Bio sam u Parizu samo 1½ dana, osim Masereela i Ernsta Weissa nisam video nikoga, samo nekoliko prekrasnih slika i sad moram raditi. Ova 37. godina je loša za mene, sve me hvata vražjim kandžama, pola kože mi je oderano a živci su ogoljeni, ali nastavljam raditi, napredovao bih i bolje, da nemaporodičnih i inih stvari koje me koče i iziskuju dvostruko više energije. Nemojte zaboraviti, da sam prešao 55 godina i da sam uz neprekidne ratne godine katkada umoran – upravo sam poegao na drugu stranu da se čvrsto prihvatim za pisaći sto, naše jedino uporište. A kakvu potrebu za razgovorom s Vama imam, to ni ne slutite, upravo sam od jednog “prijatelja” primio udarac duboko u utrobu i osećam žuč u ustima, no samo sam stisnuo zube. Bilo bi bitno, da smo jednom duže skupa, pa ako sada zajedničko delovanje diktatora neće izazvati planirani koncentrični napad na Rusiju (prvo boljševici, onda demokrati, tako je to izvedeno i 33.), ako dakle ostane samo opsenarski mir, onda ću u januaru na mesec dana u Pariz; potreba za prijateljima je veća no ikad, a tamo je još nekolicina, pa bi bilo divno da i Vi dođete onamo! Čovek mora opet jednom u razgovorima udisati intenzivni zrak, uzdizati se i krepiti: vreme ludila nam nameće previše toga. Toscanini je u zadnji čas morao ostati u Gasteinu, viđam ga ovde; uvek me potrese, kako on, koji ima najveće “uspehe” sveta, umesto da u njima egoistično uživa, pati zbog svega što se dešava – no, moj će roman možda reći nešto i o patnjama iz samilosti. Ne, Roth, ne otvrdnuti na okrutnost vremena, to znači da odobravate, da pojačavate! Ne postati ratoboran, ne nemilosrdan, jer nemilosrdni trijumfiraju svojom brutalnošću – treba ih opovrgnuti time što smo drukčiji, dati se prezirati radi svojih slabosti umesto da se odričemo vlastite prirode.
Roth, nemojte biti ogorčeni, trebamo vas, jer je vreme, ma koliko krvi popilo, veoma anemično glede duhovne snage.

Čuvajte se! I ostanimo zajedno, mi malobrojni!
Vaš
St. Z

Pismo br. 250.Joseph Roth Stefanu Zweigu
(Grand Hotel Cosmopolite, 5-6. Place Rogier, Bruxelles, 8.oktobar 1937.)

Dragi prijatelju,

Vaše pismo već danima uz mnoge papire u džepu tlači moje srce i nailazi na barem jednako snažni protutlak. Možda nas dvojica razgovaramo različitim jezicima, pa se ne razumemo. No ipak moram pokušati biti Vam razumljiviji.

Jasno je da me vređa, da me niste videli – a ta uvređenost je u ovom slučaju najmanja stvar. Kako? Brat Vam je na putu a Vi nemate vremena? “Morate” vieti Toscaninija? Zašto “morate”? Mene morate videti. Ne Toscaninija! I niste badava prožeti svojom pogrešivošću. Jer Vam Vaš glas savesti govori, što krivo radite. A njegov je glas jači od Vašeg razuma i badava se protiv njega borite, i ako s tom borbom ne prestanete, nikada, nikada nećete imati mira. Ne mogu to razumeti: čovek čezne za prijateljem, a “mora” se sresti s dirigentom! Slutim, da ste jako zdvojni



Pismo br.259. Stefan Zweig Josephu Rothu
(49, Hallam Street, London, W.1, početak oktobra 1938.)

Odmah nakon Vašeg pisma.
Moj dragi, uistinu sam užasnut Vašim pismom: rukopis je zbilja bio bolestan a atmosferski već dugo slutim, da ste jako zdvojni (možda i više od mene, u kojem ovo vreme kad našim zakletim neprijateljima sve uspeva, pobuđuje silan bes). Mogu li štogod učiniti za Vas? To je tako teško, jer ništa ne znam o Vama. Zar mi ni dobra Keunica ne može pisati o Vama – ne znate, kako (bez obzira na Vaš stav prema meni) visim na Vama i zapravo sam trajno zabrinut za Vas. Možda sada ipak dođem u Pariz, zapravo sam prvo hteo ići u Lisabon, u Estoril i tamo raditi na najmirnijoj obali Rivijere. Onaj je roman u osnovnim crtama određen, jednom već i napisan, sad je na drugom stepenu. No još mi mnogo manjka, u dijalogu, u jeziku. Radiću, umoran kako već jesam, duže na tome no što sam mislio i tu se divim Vašoj udarnoj snazi – jasno, Vi ste oko 15 godina mlađi i to kakvih godina! Dragi moj, ja tu brbljam, no iz tog možete videti moju potrebu, da opet jednom budemo zajedno, da se do kraja izrazim, no pre svega da čujem o Vama, o Vašim radovima. Baš ništa ne znam. o Vama a ne želim Vas izgubiti, pogađa me, kad se onda neočekivano pojavi knjiga, s kojom ste se, moj prijatelju, borili godinu dana a ja o tome nemam pojma, ja sam poslednji koji to saznaje a nekad sam bio ponosan da sam najbliža, najpouzdanija osoba.

Molim štedite se. Koristi li Vam Pariz? Ne bi li jug bio bolji za Vas? Ah, pitam, a znam, da mi više nećete odgovoriti. Ali ipak pitam ili, važnije, moje srce čezne za Vama. Najsrdačnije Vaš stari

St. Z.


Pismo br.264. Joseph Roth Stefanu Zweigu
(18. Rue de Tournon, Pariz,16. juli 1938.)

Dragi prijatelju Stefane Zweigu,

nemate pojma o alkoholu, kad govorite o “alkoholnom ropstvu”. Pre bismo mogli govoriti o alkoholnoj oštrini sluha. Ljubazno Vas molim da priloženo pismo (niže umetnuto: meni ne odgovara ni jedan Amerikanac! Mrski su mi) sami pošaljete američkom izdavaču – i ako Vam nije teško, uz popratno pismo. Treba mi odmah poslati ugovor – sigurno ću završiti za nedelju dana – pa imam novac za 4 nedelje.

Hoćete li biti tako ljubazni?

Srdačna hvala! Srdačno Vaš stari

Joseph Roth

Prevela s nemačkog Jasna Križaj

Štefan Cvajg, odlomci iz romana 

O Štefanu Cvajgu

Jozef Rot, April, istorija jedne ljubavi 

April, istorija jedne ljubavi, Jozef Rot

Istorija jedne ljubavi

Aprilske noći u kojoj stigoh nebo je bilo prekriveno teškim oblacima, bremenitim kišom. Nežno, smelo, skoro pevajući, ka nebu su iz pokretljive magle stremile srebrne siluete grada. Elegantan, tankovit, uspinjao se gotski tornjić put oblaka. Kao žumance žuti krug osvetljenog časovnika većnice visio je u vazduhu kao o nekom nevidljivom užetu. Oko železničke stanice osećalo se slatkasto i opojno na kameni ugalj, jasmin i odisanje livada.

Ravnodušna i prašnjava čekala je ispred stanice jedina gradska droška. Grad je nesumnjivo bio malen. Zacelo je imao jednu crkvu, jednu većnicu, jedan bunar, jednog gradonačelnika, jednu drošku. Konj je bio braon, širokih sapi, nosio je crvene čupave gamašne a nije imao naočnjake. Razrogačene i dobroćudne, oči su mu zurile na trg. Kad bi zarzao, naklonio bi glavu postrance, kao čovek koji se sprema da išmrkne.

Popeo sam se u drošku i na drumu nadvisio sve razljuljane kutije za šešire i teturave kofere s ljudima zakačenim za njih. Čuo sam šta su ljudi govorili jedni drugima i osetio sirotinju njihovih sudbina, oskudnost njihovog iskustva, i tesnotu i odsustvo težine u njihovim bolovima. Iznad polja s obe strane puta izlila se magla kao rastopljeno olovo, stvarajući iluziju mora i beskraja. Stoga su kutije za šešire, ljudi, glasovi droška, bili toliko maleni i smešni. Stvarno sam poverovao u more s obe strane puta i divio se njegovom spokoju. Pomislih, možda je umrlo. Dimnjak neke fabrike, koji je iznenada izronio kraj belog kućnog ugla, zastrašujući uprkos svojoj vitkosti, izgledao je kao ugašeni svetionik.

Nevoljni ljudi bivakovali su na periferiji: pred straže grada. Bili su puni poverenja i iskreni, mogao sam da vidim šta se u njima zbiva: jedna mati je prala dete u drvenom akovčetu. Vedrica je nosila jeziv, limeni obruč, a dete se dralo. Jedan čovek je sedeo u krevetu i pružao nekom dečaku čizmu da mu je izuje. Dečak je imao crveno, napeto-naduto lice, a čizma je bila prljava. Jedna starica čistila je metlom po patosnim daskama sobe a ja sam slutio njenu sledeću radnju: sada će žurno skupiti stoljnjak, otići na vrata ili prozor i otresti ostatke obeda u bašticu.

Beše mi žao deteta u akovčetu, dečaka koji izuva čizmu, ostataka hrane. Starice koje raspremaju noću biće nesumnjivo rđave. Moja baba, koja je izgledala kao pas, uvek je noću mela po patosu. Bio sam mali, mrzeo sam babu i metlu, a voleo papiriće, pikavce i svakojake otpatke. U džepove sam ispred babine metle spasavao sve što je ležalo na patosu. Naročito sam voleo slamčice. Od svih stvari one su mi bile najživlje. Katkad bih, dok je padala kiša, pogledao kroz prozor. Na talasima nekog od bezbrojnih potočića kišnice plivala je, plesala, koketno i bezbrižno se vrtela slamčica, ne sluteći ništa o kanalizacionom šahtu ka kome ju je gonilo, u kome će nestati. Istrčao bih na ulicu, kiša je bila teška i mahnita, bičevala me je, ali ja sam trčao da spasem slamčicu i domašio bih je pred samom rešetkom kanalizacije.

Mnogo ljudi sam video u noći. Možda su u tom gradu odlazili na spavanje toliko kasno, ili je to bio april i slutnja koja je visila u vazduhu da sve živo mora ostati budno? Svi koji su mi dolazili u susret imali su neki značaj. Nosili su sudbine, bili su same sudbine; bili su srećni ili nesrećni, nipošto neosetljivi i slučajni; ili su u najmanju ruku bili pijani. U malim gradovima noću nema slučajnih ljudi na ulici. Ima samo švalera ili uličarki, ili noćnih stražara, ili ludaka, ili pesnika. Slučajni i neosetljivi su sigurno kod kuće.

Na sredini trga stojao je osnivač grada, jedan kameni biskup, kao da nadgleda. Toliko je u sred srede i toliko je bitan. Verujem da ljudi drže da je pokojni i da su ga se otarasili. Prolaze kraj njega i ne pozdravljaju; teško da bi se u njegovoj blizini plašili da razmenjuju najskrivenije tajne, pa i da počine zločinstvo. Zašto su ga još uopšte držali na trgu?

Beše mi žao biskupa koji se sigurno toliko zlopatio kad je osnivao grad. Oko usta mu se bila urezala neka ogorčena crta i izgledao je sasvim kao neko ko je upoznao nezahvalnost sveta. U onoj noći sam mu obećao da ću se u istoriji detaljno obavestiti o njemu. Ali nisam postigao. Jer i u tom malom gradu živi ljudi su imali istorije koje bi iskrsle preda me, poremetile me i upregle. I uostalom, bilo je proleće, a u takvo godišnje doba ne marim nikakve biskupe, pa ni osnivače.

Već sledećeg jutra znao sam nekoliko istorija.

Znao sam da pismonoša hramlje tek od pre nekoliko dana i da nipošto nije hrom od rođenja. Retko le pio, dva puta godišnje: na svoj rođendan petnaestog aprila i na dan smrti sina koji je u velikom gradu bio okončao život samoubistvom. Nije se treznio tri dana, bauljajući za to vreme između zidova gradića. Tokom ta tri dana niko u gradiću ne bi dobio pismo. Zaustavio bi se saobraćaj sa svetom

Nedelju dana ranije, petnaestog aprila, pismonoša je u pijanstvu pao i iščašio nogu. Otuda hramanje.

To nije bila jedina istorija.

U hotelu u kome sam spavao osećalo se na naftalin, mošus i stare sveće. Velika trpezarija iza bifea bila je niska, zasvođene tavanice, a zidove su joj pokrivale kvadratne pločice od braon drveta s izrekama. Ana, kelnerica, oslanjala se desnom rukom o prozorsku dasku i pazila da vrčevi nikad ne ostanu prazni. Nikada se ne bi ispraznili. Jer ljudi su ovde pili veoma mnogo vina i kloparali su poklopcima vrčeva ako Ana ne bi pazila.

Ani je tad bilo dvadeset i sedam godina, bila je plava i glatko začešljana. Uvek je izgledala tako kao da je baš maločas izašla iz vode, toliko joj je zategnuto i golo bilo lice i toliko sveže i strogo i vlažnoplavo su joj s čela potezali zrakasti pramenovi kose.

Imala je vitke, snažne, ali sramežljive ruke za koje sam uvek mislio da se stide.

Ana je bila rodom iz Češke i volela je inženjera. Inženjer je bio poslovođa one fabrike u kojoj je radio Anin otac. Ana je imala dete od inženjera.

Inženjer je bio oženjen i dao je Ani novac za dete i za put. Tako je Ana bila kelnerica u tom malom gradiću.

Slučajno jednom uđoh u Aninu sobu i videh fotografiju njenog deteta. Bilo je to lepo dete, okruglim ručicama je grabilo vazduh i gutalo svet velikim očima.

Ana je bila ćutljiva i vrlo kratko ispričala svoju istoriju.

Ja ne volim inženjere te sorte, a voleo sam Anu.

„I dalje ga volite?”, upitah Anu.

„Da!” kazala je. Kazala je to toliko samorazumljivo i suvo, kao ma koje poslovno obaveštenje.

U gradiću je postojao bioskop. Vlasnik je bio jedan jevrejski trgovac suknom. Navodno je osnovao kino jer je bio radišan i preduzimljiv i jer mu je više bilo muka da ceo bogovetan dan u nedelju ne radi ništa. Otuda je radnim danima prodavao suknenu robu, a nedeljom puštao filmove.

U kino sam odlazio s Anom.

U gradiću je postojala biblioteka. Mladi čovek koji je imao dužnost da poslužuje posetioce i da, kad nije bilo nikoga, briše prašinu, bio je bled, romantično bled i tanak, kao kakav uskrsnuli pesnik, i imao je bledoplavi perčin koji mu je stršao ka sofitu. Uvek je stojao na dvostrukim merdevinama, šetao je na njima iza tezge od police do police, izvanredno je to umeo, bolje od svakog molera. Kao da je, uopšte, naučio da hoda samo na merdevinama. Pozajmna biblioteka je imala i stare, dobre knjige i ja sam s Anom odlazio u pozajmnu biblioteku.

Ana se veoma radovala.

Katkad bih osetio da bi Ana mogla da bude nežna. Voleo sam žene čija dobrota svaki put nevidljivo, besplodno, ali neumorno navaljuje prema površini, a zato jer nije moguć izlazak, pritiska u dubinu, svrdla i svrdla skrivena vrtla, sve dok ne usahne. Voleo sam Anu. Nisam mogao da ostavim njeno carstvo. Nije znala koliko gubi kad tako istrajava, živeći unazad, isključujući svaku drugu žudnju i noseći i negujući samo onu prema prošlome.

Još nisam pripovedao o parku u kome je cvetala ljubav toga grada. Lakomisleno i razuzdano između lipa i kestenova bujao je zanovet. Klupe nisu bile postavljene drvoredima, nego usred leja. Mislio sam da je te klupe, dok su još bile sasvim mlade, u zemlju posadio biskup, pa su sad svake godine pomalo rasle u širinu. Noge su im već sigurno bile pustile korenje u rastresitu zemlju.

U nedelju, posle bioskopa, odlazio sam s Anom u park.

Jednom videsmo kako se dvoje ljube i Ana se smejala.

„Nije dobro, Ana” rekoh, „smejati se ljubavi. Ne volim ljude koji mogu tako da lažu.”

Tad je Ana prestala da se smeje.

Kad smo stigli kući ispostavilo se da je Anu tražio gazda, jer je bio došao novi gost. Posedovao je škripavi, novi kožni kofer s mnogo zelenih i plavih nalepnica. Imao je crnu kovrdžavu kosu i žar u očima, umeo je pomalo da svira mandolinu i da zavodi devojke. Da sam mu zavirio u torbicu, našao bih u njoj čitavu zbirku šarenih omčica i plavih pramenova i roze ljubavnih pisama. Ali nije mi bilo stalo, a ionako sam znao.

Pio je pivo u bifeu. Pivo mu nije išlo uz lice, njegovo piće je moralo da bude vino. Ana ga je posluživala, vladao se vrlo učtivo. Govor mu je bio sušti krasnokaz. Pomislih, reči mu verovatno izgledaju kao potpis.

Te noći primetih da sam ostao bez svetla. Zatvorio sam vrata i otišao Ani u sobu. Ana je bila u košulji i plakala. Ostala je da sedi na krevetu i nije se prepala kad sam ušao, već je mirno i istrajno nastavila da plače.

Zatim je kazala: „On izgleda potpuno isto!”

Novi gost je izgledao potpuno isto kao Anin inženjer.

„To je tako strašno!” kazala je Ana.

Otada smo se voleli i nismo to krili jedno od drugog. Ana je umela da bude nežna, ali i ljubomorna. Ali ja nisam hajao za žene. Žene u tom gradu mi se uopšte nisu dopadale.

Samo, kad bih zlatnoopervaženim proletnjim večerima video kako su hodale, par za parom, dirnule bi me. Bile su tu da bi obnovile svet. Rasle su, volele i rađale. U proleće su počinjale svoju majčinsku rabotu i dovršavale je u toku godine. Gledao sam kako se, opijene, i s apetitom za opijenošću, bezazlene i revnosne da ispune božju zapovest, roje u šumama kao gundelji.

Još kasno u noći stojale su u mračnim haustorima, priljubljivale se na usne i brkove muškaraca i bivale do poniznosti zahvalne za svaku dobru reč koju su im bacali u krilo. Lepe su bile noći u kojima su cvrčci i devojke neumorno cvrčali.

A i kišni dani.

Devojke su stajale na prozorima i čitale knjige iz pozajmne biblioteke i grickale hleb s puterom. Jedan kišobran se njihao ulicom i zakrovljavao tananog, tanušnog pisara notarijata. Izgledao je kao uspravno hodajući zrikavac.

Slamčice su plesale, tumbale se, koketno se vrtele i ništa ne sluteći plivale ka propasti kanalizacione rešetke. Više nisam trčao da ih zaustavim. Uvek sam mislio da bih to ipak morao učiniti. Kiša, bezazlenost slamčica, rešetka kanalizacije i ja pripadali smo jedni drugima. Možda je tu još bio i pisar notarijata. Kišni dan je bio sivo šrafiran, slamčica se davila, progutala ju je rešetka kanalizacije, pisar notarijata natkrovljen kišobranom nabadao je uličicom. A ja sam zapravo morao potrčati da spasem slamčicu. Svako ima svoj zadatak.

Svakoga dana ujutro ustajao sam vrlo rano. Ana je još spavala, kao i gazda i drugi gost. Čizme ukućana, još neočišćene, jedan komad jučerašnjeg dana, stajale su pred vratima. U dvorištu je gegao rundov, zevnuo i uzeo da traga za zaboravljenim kostima pod hotelskom droškom koja je, neupregnuta, s besmislenom rukunicom, čekala pred šupom kao kakva iskopina od kola. Jakob, kočijaš, hrkao je u šupi, predano i orno; hrkao je himnu o prirodi i zdravlju. Nije bilo nimalo smešno, to njegovo hrkanje. Zvučalo je samorazumljivo i silovito; jedan glas prirode, prigušena grmljavina, rika jelena. U pet časova podiže se udaljeno, kao da se preliva iz natčulnog sveta, zavijanje parnog mlina i probudi Jakoba, kočijaša. Zacelo je spavao u odeći jer je izašao istovremeno s poslednjim drhtavim piskom sirene mlina, u svom krupnokariranom prsniku, pantalonama i čizmama, gologlav, s izgužvanim pergamentnim licem, iz usta uobličenih u levak prsnuo je vodu u šake, pa istrljao čelo i oči. Potom je popreko dvorišta otišao u kuću, teško i s naporom, kao da svaku nogu, poput drveća s korenjem, mora čupati iz zemlje.

Na prvom zavoju puta Keti bi upravo otkvačila svoj prozor i gledala dole na grad. Uvek bih pozdravio Keti. Nikad još nisam razgovarao s njom, baš ništa nisam imao s njom ni da razgovaram, samo bih je pozdravio jer je gledala s prozora i jer tako rano izjutra svet još nije bio toliko konvencionalan, nego jednostavan, kao u prvim danima svog detinjstva, nekoliko godina nakon stvaranja, kad je u njemu živelo do dvadeset ljudi, i svih tih dvadeset jedni prema drugima bili ljubazni i dobri. Kasnije, kad bih se vraćao kući, već je bilo podne, svet milenijumima stariji i ja više nisam pozdravljao jer se u jednom toliko uznapredovalom svetu ne pristoji pozdravljati devojku s kojom još nisi razgovarao.

Parkom je škripao trbušasti polivač, prskajući travnjak i leje. Jedan kos je s držanjem uličnog dečkića skakutao pored kola i levim krilom lepetao po raspršenim kapljicama vode. Nevidljivo je odnekud gore galamio čitav jedan, na raspust poslani, penzionat ševa. Uokolo klupa, koje su stojale usred leja, trava je bila malo umorna i uzeta od noćne ljubavi ljudi. A meni u susret kroz taj park na dužnost je koračao krakati železnički pomoćnik.

Mrzeo sam železničkog pomoćnika. Bio je pegav, neverovatno krakat i uspravan. Čim bih ga ugledao, odmah bih pomislio da pišem ministru železnice. Hteo sam predložim da se mrski železnički pomoćnik upotrebi kao telegrafski stub, negde usput, između dve stanice. Nikad mi ministar železnice ne bi učinio tu uslugu.

Ne znam zašto sam toliko mrzeo službenika. Bio je neobično visoko izrastao, ali ja načelno ne mrzim neobičnost. Činilo mi se kao da je železnički pomoćnik s namerom toliko ižđikao, i to me je razdražilo. Činilo mi se kao da od malih nogu nije radio ništa drugo, nego rastao i skupljao pege. A sem toga bio je i riđokos.

Takođe je uvek nosio uniformu i crvenu kapu. Pravio je spore i male korake, iako bi svojim dugim nogama sasvim dobro mogao hodati brzo. Ali on je hodao sporo i rastao, rastao, rastao.

I danas znam veoma malo o tom železničaru. Ali već onda sam mogao staviti ruku u vatru da je počinio mnogo skrivenih prostakluka.

Jedan takav železnički pomoćnik mogao je na primer izazvati sudar voza u kome mu se nalazi neprijatelj, pa krivicu svaliti na mašinovođu. Zapravo je bilo veoma opasno putovati vozom.

Jedan takav železnički pomoćnik, razmišljao sam, nikad nije kadar da se zarad neke žene odrekne svoje crvene kape. Kad bi ljubio, onda bi bez sumnje kapu brižljivo stavljao na stolicu s otvorom na gore. Ne bi zaboravljao da pantalone složi na šav i izvesno ne bi shvatao radost zahvalnosti ženi. Bio je kadar da lukavstvom na prepad osvoji ženu. A bio je i ljubomoran.

Kad god bih ga video, pomislio bih na pismo svim ženama sveta: Žene! Čuvajte se železničkog pomoćnika!

Ni Ana nije marila železničkog pomoćnika. Ana me je pitala: „Zašto ga mrzim?”

Nisam znao kako bi trebalo da odgovorim Ani, pa sam joj ispričao priču o Abelu, mom prijatelju, i ženi njegovog života.

Abel, moj prijatelj, čeznuo je za Njujorkom. Abel je bio slikar, karikaturista. Karikirao je dok još nije umeo ni da drži olovku. Nisko je cenio lepotu a voleo je sakatost i izobličenost. Nije mogao da nacrta nijednu pravu liniju.

Abel je nisko cenio žene. Muškarci u ženi ljube savršenstvo koje sebi umišljaju da vide. Abel je međutim poricao savršenstvo.

Sam je bio ružan, tako da su ga žene volele. Žene naslućuju savršenstvo ili veličinu iza muške ružnoće.

Jednom mu je uspelo da otputuje u Njujork. Na brodu je prvi put u životu video jednu lepu ženu.

Kad se iskrcao u luci, lepa žena mu je nestala s vida. Tada se sledećim brodom vratio u Evropu.

Ana nije mogla da shvati povezanost između Abela, moga prijatelja, i krakatog železničkog pomoćnika.

„Zašto mi pričaš o Abelu?” pitala je.

„Ana”, rekoh, „sve su priče povezane. Zato što su međusobno slične ili zato što svaka dokazuje suprotno. Između krakatog železničkog pomoćnika i moga prijatelja Abela postoji razlika. Vrlo banalna razlika: Abel, moj prijatelj, strada, ali železnički asistent će živeti i postati predstojnik železničke stanice. Abel, moj prijatelj, ima jednu žudnju. Nikad železnički pomoćnik neće imati drugu žudnju, nego tu da postane predstojnik stanice. Abel, moj prijatelj, beži iz Njujorka jer mu je bila nestala s vida žena njegovog života. Nikada železnički pomoćnik neće zbog jedne žene pobeći iz Njujorka.”

Bio sam ubeđen da Ana sad razume povezanost. Ali Ana me je zagrlila i upitala: Da li bi ti zbog mene pobegao iz Njujorka?”

Te noći sam veoma voleo Anu jer sam znao da zbog nje nikad ne bih pobegao iz Njujorka. Bojao sam se da joj to kažem i zato sam je voleo. Bio sam kukavica, a predstavljao sam se veoma muževnim. Međutim, Ana me je prozrela, pa je plakala. Sad izgledam kao inženjer, pomislih. Ujutro, kad sam otišao, Ana je spavala. Osetila je da sam bio ustao, i pipkala je, još sanjiva, slabim rukama u prazno.

Padala je kiša, stoga sam otišao u kafanu. Kelner je nosio izgužvani frak i tešku kožnu torbu od juhta o desnom boku. Zvao se Ignac, i svako ga je tako zvao. Nije imao drugog imena. Samo sam ja kazao: gospodine oberu*!

Ignac je radio i danju i noću. Spavao je na dve stolice u kafani, i otuda je dolazio izgužvan frak. Nikad nije otkopčavao novčanik. S obe strane je bio nekako spljošten, kao riba. Ruke su mu visile mlitavo, kao obučena peraja. A sem toga je imao krupne, sivozelene riblje oči i hladne, vlažne ruke. Vazda ih je brisao o kožnu torbu.

Nisam voleo Ignaca jer on nije hteo da bude kelner. Čitao je sve novine i s gostima bistrio politiku. Hteo je radije da bude političar.

Ali je ipak ostao kelner pa je bio nezadovoljan.

Uvek je izgledao tako kao da su mu gosti krivi zbog njegove izošljarene karijere.

Uzimao je napojnicu i zahvaljivao vrlo hladno.

Jednom dođoh s Anom u kafanu i Ignac reče: „Kako ste, gospođice Ana?” pa desnom rukom obrisa desnu ruku o kožnu torbu kako bi se suvom rukom pozdravio s Anom. „Kako ste Vi, Ignace”, upitala je Ana i pružila mu ruku.

Zato što je Ignac predugo zadržao ruku, rekoh: „gospodine oberu!” Tad se Ignac pozdravio i otišao.

U kafani je visio veliki zidni kalendar.

Svakog jutra u osam dolazio je direktor pošte, stariji gospodin s belim bakenbardima. Direktor pošte je hodao veoma uspravno i nosio predugačke pantalone i mamuze na potpeticama čizama, možda da bi sačuvao rubove pantalona. Nesumnjivo je bio služio u artiljeriji.

Direktor pošte je imao toliko neverovatno dubokoplave, dobre oči da sam bio ubeđen da ih je specijalno za njega bio načinio neki optičar. I bakenbardi su mu bili toliko bajkovito beli. Možda je direktor pošte svakoga jutra puderisao bakenbarde, ili uveče pre odlaska na počinak.

Svakog jutra gospodin direktor pošte bi otkinuo jedan list sa zidnog kalendara u kafani. Ignac bi ostavio da cele godine ostane prvi januar. Ali direktor pošte je pazio na to da svaki dan ima svoje ime i svoj broj.

Voleo sam direktora pošte.

Park u kome je cvetala ljubav nije se smestio u sredini nego na kraju grada. Izlazio je napolje na livadske puteve.

Na izlazu je bila gostionica u kojoj sam večeravao.

Preko puta je bila direkcija pošte.

Pošta je bila nova građevina, sa snežno belom fasadom od krečnjaka; nosila je grb na pročelju a na dvokrilnoj zelenoj kapiji ovalni poštanski rog. Pošta je u gradiću bila jedina zgrada na dva sprata. Na drugom spratu stanovao je gospodin direktor pošte.

Jedan prozor na drugom spratu uvek je bio otvoren. Mislio sam da tamo gde prozor stoji otvoren živi direktor pošte. On stalno mora da pogledava u nebo da bi mu oči ostale plave. Gospodin direktor pošte, mislio sam, nema dece a ima ženu sa sedom, proćelavom kosom. Razgovaraju jedno s drugim samo uveče, direktor pošte i žena.

Uvek sam u gostionici sedeo tako da sam mogao da vidim otvoreni prozor na drugom spratu. Možda jednom izađe gospodin direktor pošte da pogleda u nebo - nadao sam se. Ali retko je izlazio.

Jednoga dana na prozor je sela prelepa devojka i gledala u nebo.

Prepao sam se od njene lepote i toliko iznenadno pogledao kroz prozor gostionice naviše ka devojci da je ona to osetila i pogledala me. Zato što sam bio zbunjen, pozdravio sam je. I ona je otpozdravila. Sad je svakoga dana izlazila na prozor.

Ja uzgajam svoje doživljaje kao divlju lozu i posmatram ih kako rastu. Lenj sam i praznina je moja strast. Pa ipak, od časa kad sam ugledao devojku na prozoru, živeo sam u stalnom uzbuđenju koje sam poznavao samo još iz dečaštva. Tada sam još bio deo sveta, slamčica koja pliva u struji zbivanja, otrgnuta. Plakao sam zbog gubitka kakve štanicle, kakve beskorisnosti. Otkad sam ostario, više ne plačem i ne smejem se. Niko me ne može neposredno povrediti. Prerastao sam bol i radost.

Ali sad sam živeo bol i radost i duboko utonuo u tričarije.

Svakog dana kad sam prolazio devojka je izgledala kroz prozor. Svakog dana sam je pozdravljao. Trećeg dana se nasmejala. Iz njenog smeha sam naučio da nema ničeg ništavnog pod suncem. Njen osmeh trećeg dana beše veliki događaj.

Lice joj je bilo bledo i sitno. Crne su joj oči bile blistave, kao uglancane. Kosa glatka i začešljana unazad. Ramena uska i bojažljiva.

I kad je padala kiša, izgledala je kroz prozor, i prozor je bio otvoren. Sedeo sam u gostionici, a staklo prozora bilo je oznojano hladnoćom kiše. Morao sam svaki put da obrišem staklo. Devojka bi se svaki put osmehnula.

Jednom su u gostionici za stolom u uglu s prozorom sedela dvojica, pa ja nisam jeo, nego sam izašao napolje i hodao tamo amo ispred gostionice, bio sam smešan kao kakav noćni stražar. Podigao sam kragnu kaputa i hodao polako, sporim koracima. S moje odeće je kapalo. Ljudi su stojali u kapiji zgrade pošte ili u ulazu gostionice i čekali da prođe kiša. Kad bi sevnulo, malko bi se štrecnuli i prestali da govore. Tu i tamo bi me pogledali. Mlada žena sa sela u nanulama i s izazovno raskošnim grudima, koje su iza kišom promočene bluze neprestano drhtale od hladnoće i uzbuđenja, pomerila se u stranu na prag, kucnula me po ramenu i pokazala na slobodno mesto. Ali ja sam produžio da hodam, a gore se smejala devojka.

Ljudi pogledaše naviše ka prozoru i smejaše se. Smejala se i mlada žena. Obazreo sam se, tu su svi bili smeteni, možda su me držali za budalu.

Čitavu jednu nedelju sam živeo od tog događaja. Ispričao sam Ani o devojci, i Ana me je ismejala.

„Zašto se smeješ?” rekoh. „Volim devojku na prozoru.”

„Zašto ne odeš gore do nje?”

„Učiniću to!”

„Ne, nemoj!” zamolila je Ana. „Možda je stvarno voliš.”

Nikad neću zaboraviti kako je jednog dana direktor pošte stojao na prozoru pored devojke. Uputio sam pozdrav, i direktor je otpozdravio. Toliko samorazumljivo, kao da sam mu ja stari prijatelj.

Devojka je bila njegova sestričina, kazala mi je Ana.

Odlučio sam da odem do direktora pošte.

Ali prođoše dve nedelje a ja još ne odoh. Hteo sam da kažem: Poštovani gospodine direktore pošte, dopadaju mi se Vaše oči i Vaše mamuze, pa čak i Vaše predugačke pantalone. Ali tu devojku volim. Ubeđen sam da je ona žena mog života. Ne želim da je izgubim, kao Abel, moj prijatelj.

I onda bih mu ispričao priču o mom prijatelju Abelu.

Direktor pošte bi se nasmejao i ustao i njegove mamuze bi tiho zazveckale, onako kao tek stasale srebrne činele koje tek moraju da nauče da zvuče kako treba.

Devojka bi razumela moju priču i ne bi pitala, kao Ana.

Devojka je uopšte sasvim drugačija.

Znao bih i to šta bih trebalo da kažem devojci.

Odvezao sam se u veliki grad da samom sebi pošaljem novac, a napisao sam svoje prezime naopako i samo početno slovo imena. Potom sam se vratio i čekao na novac.

Došao je pismonoša i beše veoma uzbuđen jer je poslednji put pre dve godine nekom doneo novac. Već je bilo davno od tada, pa se brzo preslišavao o propisima i od mene zatražio dokumenta. Zadržao je kapu na glavi dok je stojao u sobi, jer je bio na dužnosti.

Hteo je da mi da novac, ali ja rekoh:

„Moje ime je napisano naopako.”

„To nema veze” kazao je pismonoša.

„Kako nema?” - rekoh ja. „Nosite novac gospodinu direktoru pošte i pitajte ga da li imate pravo da mi izdate novac.”

Kasnije, deset ili petnaest minuta sam sedeo kod gospodina direktora pošte. Ali govorili smo samo o mom novcu, i on je rekao da uopšte ne sumnja; ja sam po njemu zakoniti primalac. U tom gradu nikad se niko nije tako ili slično zvao.

„Da, to je veoma miran mali grad”, kazao je gospodin direktor pošte, i time je zapravo hteo da mi učini kompliment. Delovalo je kao da je rekao: Šta Vam pada na pamet? Ovde niko ne nosi jedno tako lepo ime kao Vaše.

Mamuze su mu tiho zveckale, kao jedva stasale činele, i zapravo je sve bilo onako kako sam zamišljao. Jedino što nismo govorili o devojci na prozoru.

Kad sam se našao napolju, pogledao sam naviše ka prozoru. Na prozoru je stojao gospodin direktor pošte. Još jednom sam ga pozdravio i on mi je klimnuo. Mislim da je tad bio pogodan trenutak da se još jednom popnem gore pa da porazgovaramo o devojci. Međutim ja nikad nisam bio u stanju da iskoristim upravo pogodne trenutke.

Sve u životu postaje staro i istrošeno: reči i situacije. Svi pogodni trenuci su već postojali. Sve reći su već bile izgovorene. Ne mogu da ponavljam reči i situacije. To bi bilo kao kad bih zauvek nosio već odbačenu odeću.

Uveče toga dana devojke ne beše na prozoru. Odlučio sam da odem.

Otišao sam u hotel i pakovao kofer. Došla je Ana i upitala:

„Koliko dugo ostaješ?”

Nikad joj ne bi palo na pamet da bih mogao otići zauvek.

„Dva dana!” - rekoh i ne osetih ni traga od kajanja nad tom laži. Šta je bila jedna laž naspram Ane? Devojke na prozoru više nije bilo, a kod direktora pošte nisam bio iskoristio pogodan trenutak.

„Jesi li bio kod direktora pošte?” - upitala je Ana.

„Jesam!” rekoh. „Ali devojku s prozora danas više ne videh.”

„Biće da je bolesna!” kazala je Ana.

„Bolesna?” - Zašto to govoriš?”

„Ona jeste bolesna! Zar ti to ne znaš? Uopšte uzev ona je bolesna! Jektičava i uzeta. Zbog toga nikad i ne izlazi na ulicu. Uskoro će umreti!”

Ana je sve to izgovorila veoma brzo. Njene reći su mi se zbrkale. Uprkos tome čuo sam svaki slog, oštro i suvo. Ti slogovi zarivali su mi se u mozak kao tvrdi novčići u rastopljenu tablu voska.

Gledao sam Anu kako je tu stojala, sa strogo zategnutom, zalizanom kosom, kao da je upravo izašla iz vode. Ana neće umreti - pomislih!

Devojka na prozoru će umreti! Umreće! Umreće!

Nikada neću razgovarati s njom. Zato dakle nisam iskoristio pogodan trenutak. Ne zato što ne podnosim pogodne trenutke, već zato što je devojka bolesna.

„Ana!” - rekoh: „Sad odlazim zauvek.”

„Zato što je bolesna?” smejaše se Ana.

„Da!”

„Ali ja sam zdrava!” kazala je Ana.

U tom trenutku je imala lice trijumfatorke. Beše bledo i hladno.

„Idem s tobom na voz!” kazala je Ana.

Ana je pošla sa mnom na voz.

Prispela je jedna kompozicija i ja htedoh pravo na šalter za vozne karte. Utom je mahnuo trgovački putnik. Imao je škripavi kožni kofer i mirisao je na pomadu.

Ana me je grčevito zgrabila za ruku i ja zastadoh.

„Ne idi!” kazala je Ana.

Više nije ličila na trijumfatorku. Izgledala je kao jadna, unezverena životinja, kao kakva, u tesnac priterana, opkoljena veverica na užasnoj njivi bez ijednog drveta. Putnik mi je prišao i kazao: „Servus!” i: „Dobro veće!” i „Verovatno ste doputovali? Ili tek putujete?”

„Ne!” rekoh. „Upravo sam doputovao!” - pa se vratih s Anom u grad.

Celu noć nisam spavao jer sam mislio na umiruću devojku. Otkad sam saznao da će uskoro umreti, osećao sam se sigurnim u svojoj vlasti nad njom. Držao sam je čvrsto, mogao sam je uhvatiti za ruke. Bila je prešla u moj posed.

Uopšte nisam mislio o tome da je već i ranije bila bolesna. Za mene je to tek upravo postala. Umreće, pomislih, i bi mi kao nekom ko zna da će za jedan doći da mu zaplene predmet koji voli.

Čitavo sledeće jutro špartao sam ovamo-onamo ispred zgrade pošte. Gospodin direktor pošte je dolazio na prozor svakog sata po jednom, video me i zacelo se čudio. U podne je izašao iz kuće, pozdravio sam, a on je uzvratio i čudio se. Potom se, u tri popodne, vratio, a ja sam i dalje hodao ovamo-onamo ispred kuće. Hodao sam tamo i nazad, nesvesno, kao kakvo klatno, pogonjen nekim nepoznatim mehanizmom.

Uveče sam sedeo u gostionici i pogledao napolje: prozor u zgradi pošte se otvorio i ona se pojavila.

Ona je pozdravila prva i, činilo mi se, nekako naglo. Verovatno je mislila da je danas neću čekati jer je juče bila bolesna. Samo sam kratko pogledao naviše, a moj je pogled govorio mnogo.

I kad bih neprekidno govorio tri dana, ne bih joj mogao kazati toliko mnogo.

Bio sam sasvim glupo i dečački uzbuđen. Razumela je, činilo mi se, šta sam rekao. Onda je, kako je mrak uzeo maha, zakvačila prozor, u sobi se iznenada razlila bistra svetlost i zavese se zatvoriše. Na mekoj, svetloj površini zavesa ocrtavala se senka nekog velikog muškarca. Nije to bio direktor pošte, jer bi senka direktora pošte imala bakenbarde. Bio je to čovek bez brade. Možda brat.

Još jedan čas sam hodao parkom. Ljudi su se još uvek ljubili na klupama i u lejama. Sreo sam mnogo žena koje su raspuštene kose i s nekom neobičnom razuzdanošću izgubljenih i pijanih ljudi, naizgled bez cilja, lutale pošljunčanim putevima. Hod im je bio tako teturav, a opet usplahireno-živahan. Izgledale su kao čigre koje je prethodno nekakva tuđa sila zaukala u okretanje bez počinka, pa sad, kad dejstvo te nepoznate sile čili, još uvek zarobljene dugotrajnom čarolijom obrtnog zamaha, ali umorne, dovršuju poslednje lelujave piruete, uzalud tražeći neki spoljašnji oslonac ili sopstvenu ravnotežu.

Sve su one, pomislih, zdrave i neće umreti.

Zatekao sam Anu u njenoj sobi. Sedela je u košulji na ivici kreveta i plakala. Ruke nije držala ispred lica na način čoveka koji plače. Činilo se da njen neumorni plač, ravnomeran kao uporna jesenja kiša, i njeno ridanje ne dolaze iz duše, već kao odnekud spolja; beše to nešto tuđe, iznenadno, što čoveka spopadne, protiv čega je beskorisno braniti se, što nije imalo svrhe skrivati.

U toj noći sam voleo Anu kao prvi put, s nežnošću i radošću s kojom na sebe ogrnemo nešto sasvim novo.

Narednog dana doživeo sam poslednju istoriju iz tog gradića.

Trgovački putnik je već rano sedeo u kafani i častio se kolačem. Nije ga jeo rukom, nego cifrajući se, nožem i kašičicom, jer putnik je bio fini muškarac i znao je da se ponaša. Jeo je i jeo taj kolač. Onda je ustao, otišao do kalendara i strgao jučerašnji datum, odlučno i tako kao da stvara današnji dan, novi dan, ponosan i pun snage kao kakav bog. Strepeo sam od dolaska direktora pošte.

Gospodin direktor pošte decenijama je otkidao stare dane i otkrivao nove, brižljivo i ponizno, ne kao neki bog, nego kao sluga božji. Danas će zaprepašćeno pogledati na zidni kalendar, sludiće se u radnim danima i datumima i više neće razumeti svet.

Zato sam podigao zgužvani listić, izravnao ga i, koliko se moglo, ponovo ga vratio na zidni kalendar.

Opazio me je putnik i kazao: „Dragi gospodine, danas je dvadeset i osmi maj!”

Skoro sam se uplašio, toliko je glasno izgovorio taj datum, i premda to beše veoma prosta stvar, nešto što je morao znati sav svet, činilo mi se kao da je putnik s besramnom sirovošću gromko izbrbljao neku osetljivu tajnu.

Dvadeset i osmi maj!

U tom trenutku sat na tornju je izbio pola osam, ušao je gospodin direktor pošte, mamuze su tiho i gordo zveckale, društvo se cerekalo, a gospodin direktor pošte je svečano prišao zidnom kalendaru i otkrio novi dan. Tek sad je nastao dvadeset i osmi maj!

Taj dvadeset i osmi maj postao mi je jedan od najvažnijih dana u životu. Odlučio sam, naime, da odem.

A šta bi još trebalo i da radim u tom gradiću? Devojka na prozoru je morala da umre, Ana me je žalostila, njen me je pogled boleo, a nisam joj mogao pomoći. Već sam napamet znao pismonošu a i srebrno zveketanje mamuza gospodina direktora pošte. Keti će, pomislih, svakoga jutra u isti čas otkvačiti prozor, i neće biti ništa strašno ako joj, više ne prolazeći, ne kažem dobar dan. I već je bio dvadeset i osmi maj.

Više nipošto nisam mogao ostati posle dvadeset i osmog maja. Gotovo da nisam ni primetio, a klasje na poljima je poraslo do visine čoveka i još više. Kad bi se pola tuceta zečeva ustreljenih u polju postavilo tako da stoje jedan na drugome, čovek još ne bi video ni uši onog na vrhu. Beše to jedna blagoslovena godina, i u voćnjacima je cvetni sneg ležao tako gust i debeo da je čovek mogao hodati bos i zemlju pod nogama osećati tek kao udaljenu stvarnost.

I na oblacima se već videlo da više nisu švrljali po nebu gonjeni mladošću i bezbrigom, već su gore počivali s promišljenom težinom ili valjali svoja plodonosna, nabujala tela kako bi ispunili neku dužnost. Dvadeset i osmog maja čovek već zna šta hoće.

Toliko je, pomislih, smešno što ovde iz večeri u veće špartam pod prozorom jedne devojke koja će umreti i koju nikad neću poljubiti. Nisam više mlad, pomislih. Svaki dan je jedan zadatak, i svaki od mojih časova bio je greh prema životu.

Jednom sam sanjao o velikoj luci. U snu sam čuo zveket dvadeset hiljada brodskih lanaca i dernjavu uposlenih mornara. Videh kako se dižu i spuštaju teški kranovi, glatko i samorazumljivo i bez napora, kao da ih ne pokreću ljudi, već da rade po svojoj i po božjoj volji. Ne beše to grč gvožđa, već laka gipkost prirodnih sila.

Tu i tamo sanjao sam o velikom gradu, beše to možda Njujork. Udisao sam zveketavi tempo njegovog života, velike, široke ulice bez prestanka su jurile s ljudima, vozilima, pločnjacima, uličnim svetiljkama, oglasnim stubovima, ne znam ni kuda, ni čemu. Grad nije stojao, nego trčao. Ništa nije stojalo. Velike fabrike su iz džinovskih dimnjaka bile zapurnjale nebo. U magnovenim pauzama držao bih oči zatvorene kako bih čuo melodije tog života. Beše to neka grdna muzika; zvučala je kao melodija nekog pomahnitalog vergla čiji su se valjci bili ispreturali. Ali ta muzika je podstrekivala. Beše to samo ružan, ne i pogrešan ritam. Neko vreme sam i ja vikao u istom ritmu, a onda se probudih.

Kad sam se razbudio, čudio sam se kako zapravo više nisam deo tog grada, nego sasvim odvojen od njega i smešan stanovnik ovog smešnog gradića. Pa šta sam zapravo bio? Muškarac pod prozorom? Prijatelju, rekoh sebi, zakopaj tu devojku koja ionako više ne živi i prepusti se životu. Važan je život. Možda bi imalo više smisla (prema važećim pravilima ljudskog razuma imalo bi više smisla) popeti se gore kod devojke pa preko dana sedeti uz njen krevet i držati je za ruku, i s večeri uz nju na prozoru, pa joj pomalo prenositi o čudovišnom haotičnom zveketu i obilnoj crvenoj krvi koja teče žilama sveta.

Ali važniji je život.

Govoreći sebi tako svirepo, pokušavao sam da zakopam bol. Zakopao sam ga pod nasipom svireposti.

Odvezao sam se u jedinoj droški u gradu u kojoj sam se bio i dovezao. Ani nisam rekao ništa.

Bilo je kasno poslepodne. Sunce je sjalo zlatnim širokim zracima. Železnička stanica se šćućurila na suncu kao velika žuta mačka. Šine su vodile u daleki svet, gvožđem sapinjahu Zemlju.

Kad sam seo u voz i pogledao kroz prozor, od grada i od poslednjih nedelja već sam bio odvojen svirepošću, radošću, snagom.

Pismonoša je mogao da se naćefleiše, glavni od pošte da zvecka svojim činelama, putnik da miriše na pomadu. Kelner Ignac da ima vlažne ruke.

Ana da mu postane dragana.

A devojka na prozoru?

Ona može da umre! - rekoh, i ne stidim se da priznam da sam se tom prilikom radovao svom zdravlju.

Kakva je to bolest bila u kojoj sam proveo poslednje nedelje? Kakav li je sentimentalan svat ipak bio moj prijatelj Abel? Nikad, nikad, nikad ja ne bih otišao iz Njujorka zbog jedne žene.

Da, ja baš sad hoću da odem u Njujork, Amerika je veličanstvena zemlja. Nju nije osnovao nikakav kameni biskup.

Dok sam tako razmišljao, voz je zviznuo i nakratko se cimnuo. U tom trenutku krakati železnički pomoćnik sa crvenom kapom izašao je kroz vrata svoje kancelarije na peron. Vrata su još neko vreme ostala otvorena.

A iza železničkog pomoćnika pojavila se jedna prelepa devojka. Bila je, bila je to devojka sa prozora.

„Ostani još!” - čuo sam železničkog službenika kako joj govori. „Začas sam gotov!”

Ali devojka ga nije slušala. Pogledala me je. Pogledasmo se. Stojala je uspravno, u beloj haljini, zdrava i nipošto uzeta i nipošto jektičava. Očigledno je bila nevesta železničkog službenika ili supruga.

Za vreme dok je voz još jednom povukao i polako počeo da se kotrlja, dao sam joj znak očima i pogledao devojci u oči. Samo zbog tog pogleda napisao sam ovu priču.

U kupeu sam se osećao kao da sam dužan da plačem. Ali ja sam se smejao, gledao sam kako u polju pastir vošti svog psa, skretničar stoji kao bandera sa signalom u ruci, njegova žena suši veš i male taljige truckaju po poljskom putu.

„Život je veoma važan!” smejao sam se. „Veoma važan!” i odoh u Njujork.

-------------

* Ober (skraćeno od Oberkellner) - glavni kelner

Preveo s nemačkog: Relja Dražić

Rot Jozef, Kapučinska grobnica ( odlomak )