Pisma iz rata,Jacques Vaché, Lorijn

pismo I

/11.10.1916/ ∗

Gospodinu Andreu Bretonu.

11. oktobar '16.

Dragi prijatelju,

Pišem vam iz kreveta gde su me nesnosna temperatura i fantazija oborile usred dana.

Juče sam primio vaše pismo — Očigledno je da nisam zaboravio ništa od našeg
prijateljstva, koje će, nadam se, trajati — mimovi i sarovi su tako retki — iako vi tek
približno shvatate 'Umor. 1.

Dakle, ja sam tumač Englezima — i unoseći u to totalnu ravnodušnost uz blagu
neozbiljnost kojom volim da začinim službene stvari, šetam od ruševina do sela svoj
kristalni monokl i jednu teoriju o uznemirujućim slikama.

Ja sam redom bio ovenčani spisatelj, poznati crtač pornograf i skandalozni slikar
kubista — Sada, ostajem kod kuće i prepuštam drugima da objasne i prouče moju ličnost
na osnovu ovih gore navedenih.

Ishod nije važan.

Osim toga, zamišljam da sam u nemačkoj Vojsci i to mi polazi za rukom — To je
nešto novo, i uspeo sam da ubedim sebe kako služim protiv saveznika — Šta ćete?...

Idem na odsustvo otprilike krajem meseca, i provešću neko vreme u Parizu — Tamo
treba da se vidim sa svojim zaista najboljim prijateljem kojeg sam potpuno izgubio iz vida.

U nekom narednom pismu će biti — u to ne sumnjajte — portret iz rata — prema
nekom brižljivo precrtanom post-scriptumu.

Gde je T. F.? – Pisao sam poljskom narodu, jednom čini mi se, kao odgovor na dva
zabavna pisma.

Da li bih mogao i vas da zamolim za prepisku? — Pretpostavljam — budući da sam se
latio pera — da ću ubuduće moći da ga koristim lakše; uostalom, već sam vam jednom
pisao ako se dobro sećam.

Osim ovoga — što je malo — Ništa. Britanska Vojska koliko god poželjnija od Francuske, nema mnogo 'Umora.Više puta sam upozorio jednog pukovnika dodeljenog meni da ću mu zabiti parče
drveta u ušeta 2 ) — Sumnjam da me je baš najbolje shvatio — inače ne razume Francuski.

Moj trenutni san je da nosim kratku crvenu košulju, crvenu maramu i duboke čizme – i
da budem član tajnog kineskog društva bez cilja u Australiji — Uostalom, ne poričem da bi
tu moglo biti i nekog vampira.

Da li vaši iluminati imaju pravo da pišu? – Rado bih se dopisivao sa nekim progonjenim, ili nekim „katatoničarem“, bilo kojim.

Čekajući, ponovo čitam Sv-Avgustina (da bih zamislio osmeh poljskog naroda), I pokušao da tu pronađem još nešto osim monaha koji ne zna za 'Umor.

Napisavši ovo, počinjem da čekam odgovor, dragi prijatelju, na ovu neusklađenost na
koju odgovora i nema, i molim vas da verujete u moje sećanje.

Ž. T. H.

Napomena prevodica – Prevod je rađen prema izdanju Les lettres de guerre de Jacques Vaché, K editeur,Paris, 1949. Sva odstupanja od pravopisa, u oblicima reči i interpunkciji, posledica su odluke da se originalni tekst u tom pogledu što vernije prenese čitaocu i time očuva dokumentarno svojstvo Pisama kao i eventualni (anti)estetski efekti koje takva odstupanja mogu imati. Kad god bi objašnjenje nekog od ovih odstupanja moglo biti od koristi čitaocu, uz tekst su stavljene fusnote prevodioca.

1) Autor reč humour piše kao umour, što stvara razliku samo na nivou grafije, jer se inicijalno h u francuskom ne izgovara.
2) U tekstu je onneiles, umesto standardnog oreilles (uši).

MIMOVI I SAROVI –– Titule koje su sebi pripisivali članovi protodadaističke, tzv. „nantske grupe“, koju su 1913. godine osnovali gimnazijalci Žak Vaše, Ežen Ible (Eugène Hublet ), Pjer Biserije (Pierre Bissérié) i Žan Sarman (Jean Sarment). Od tri publikacije koje su ostale iza ove anarho-dendističke grupe, Vaše je pouzdano učestvovao u dve (En route, mauvaise troupe, 1913; četiri broja Le Canard sauvage, 1913/14) gde je objavio svoje prve pesme, jednu priču i devet kraćih recenzija knjiga. U okviru grupe je uspostavljena i poštovana jedna hijerarhija bića na čijem su se vrhu nalazili superiorni I suptilni mimovi i sarovi. Reč „mim“ (od mim, antički dramski oblik), prema rečima koje Sarmen pripisuje Vašem, odabrali su jer je svojom zvučnošću evocirala ,,mističnu veličanstvenost tišine koja sebe izražava“; to je takođe i naslov knjige nantskog autora Marsela Švoba (Marcel Schwob) koja se pojavila krajem 19. veka. Reč „sar“ označava titulu asirskih kraljeva i preuzeta je najverovatnije od okultističkog pisca Žozefena Peladana (Josephin Péladan), poznatog kao Sar Peladan. Smeštanje generala na dno ove hijerarhije bića potcrtava antimilitarsitički duh ove grupe, čiji su se članovi, između ostalog, pobunili i protiv zakona kojim je vojni rok bio produžen na tri godine. (Sve napomene ove vrste ispod teksta pisama su napomene priređivača.)

'UMOR –– Prvo pominjanje Vašeove koncepcije 'umora (videti uvodni tekst u temat). Vaše će o
'umoru pisati u pet pisama upućenih Bretonu, i svih pet pisama je prevedeno u ovom izboru.

TUMAČ ENGLEZIMA –– Pošto je poticao iz bilingvalne porodice i od detinjstva govorio i engleski,
Vaše je tokom rata uglavnom bio angažovan kao tumač britanskim i američkim trupama u Francuskoj. Šest meseci pre mobilizacije (od leta do decembra 1915. godine) Vaše je proveo u Engleskoj, ali se o ovom njegovom periodu života ne zna gotovo ništa.

T.F. –– Inicijali Teodora Frankela koga Vaše u pismima Bretonu redovno naziva poljski narod. (Videti napomenu uz pismo br. 6)

NE PORIČEM DA BI TU MOGLO BITI I NEKOG VAMPIRA –– Pogledati fusnotu br. 3 uz Bretonov predgovor iz 1919. godine.

ILUMINATI –– Misli se na pacijente sa kojima je Breton radio u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dijezu u jesen 1916; Breton se tu prvi put sreće sa psihijatrisjkom praksom i upoznaje sa
Frojdovim učenjem, što će, kao što je poznato, biti od presudnog značaja za evoluciju njegovih ideja i
kasnije teorijsko uobličenje nadrealizma.

___________________________________

pismo II

 /29.04.1917/

Gospodinu Andreu Bretonu.

29. 4. '17.

Dragi prijatelju,

Odmah vaše pismo.

Suvišno je — zar ne? uveravati vas da ste i dalje na ekranu — Pišete mi „laskavo“
pismo — Najverovatnije da biste me uljudno primorali na odgovor koji je velika
komatozna malodušnost stalno odlagala — Zapravo, koliko dugo već, prema mišljenju
ostalih?...

Pišem vam iz jednog bivšeg-sela, iz jednog veoma tesnog svinjca obloženog pokrivačima — Sa engleskim vojnicima sam — Ovde su dosta uznapredovali ka protivničkoj strani — Veoma je bučno — Eto.

Drago mi je što čujem da ste bolesni, dragi moj prijatelju, malo — Dobio sam pismo od T. F. skoro ne-zabrinjavajuće — taj dečko me rastužuje — premoren sam od osrednjosti, i odlučio sam da zaspim na neodređeno vreme — sam napor buđenja zbog ovih nekoliko strana teško mi pada; možda će biti bolje sledeći put — Izvinite — zar ne? zar ne? Ništa tako ne ubije čoveka kao obaveza da predstavlja zemlju — Takođe.

S vremena na vreme — da ne bih ipak bio osumnjičen za slatku smrt, poneka prevara ili priateljsko 3) tapšanje po nekoj bliskoj lobanji uveri me da sam ja jedan podli gospodin — Danas, predstavljen generalu Divizije i Eštabu 4 ) kao čuveni slikar — (Mislim da pomenuti ima 50 ili 70 godina — možda je i mrtav — ali ime je tu) — Oni (General i Eštab) se otimaju oko mene — zanimljivo je to i zabavljam se pogađajući kako će se sve to izjaloviti — U svakom slučaju... Inače... A i po tom pitanju sam dosta ravnodušan, mada u suštini — to nije smešno — nije smešno uopšte. Ne.

Da li ste sigurni da je Apoliner još uvek živ, i da je Rembo ikada postojao? Što se mene tiče, ja ne verujem — Ja vidim samo Žarija (ipak, šta ćete, ipak... IBI) — Čini mi se izvesnim da je Marija Loransen još uvek živa: i dalje određeni simptomi to potkrepljuju
— Da li je to sasvim sigurno? — a opet, mislim da je prezirem — da — to je to, večeras je prezirem, šta ćete?

A onda mi tražite definiciju 'umora — tek tako! —

U BITI JE SIMBOLA DA BUDU SIMBOLIČNI

dugo mi se činilo dostojnim da bude to, budući da je sposobno da u sebi sadrži mnoštvo živih stvari: PRIMER: poznat vam je užasni život budilnika — to je jedno čudovište koje me je uvek užasavalo zbog količine stvari koje njegove oči oslikavaju i načina na koji taj poštenjačina zuri u mene kada ulazim u sobu — zašto on ima toliko 'umora, zašto dakle? Ali eto: to je tako i nikako drugačije — I u 'umoru takođe ima toliko toga zadivljujuće IBIJEVSKOG — kao što ćete videti — Ali to svakako nije — konačno, i 'umor isuviše proističe iz utiska da ga ne bi bilo veoma teško izraziti — Mislim da je to jedno osećanje — Zamalo da kažem osećaj 5) — takođe — teatralne (i nevesele) uzaludnosti svega.

KADA NEKO ZNA.

I zato su zanosi — (to je pre svega bučno) — drugih mrski — Jer — zar ne — Mi imamo Genij — budući da poznajemo 'UMOR — I dakle sve — vi u to uostalom nikada niste ni sumnjali? — nam je dozvoljeno — Sve je to, uostalom, prilično dosadno.

Priključujem jednog dobričinu — i to bi se moglo zvati OBSEDNUTOST 6 )— ili bolje — da — BORBA ZA SOMU I OSTALO 7 )— da.

Dugo me je pratio, i posmatrao me nebrojeno puta u neopisivo gadnim rupama —Mislim da pomalo pokušava da me obmane — osećam prema njemu veliku privrženost, između svega ostalog.

Ž. T. H.
Svakako recite poljskom narodu da hoću da mu pišem — a naročito da ne ode tek tako ne ostavivši adresu.
Pisati olovkom sa obe strane papira tako je dosadno.

3) U tekstu je hamical, umesto standardnog amical (prijateljski), što je još jedan primer Vašeove igre sa fonemom/grafemom h.
4) U tekstu je Tat-major, umesto standardnog Etat-major (glavni ratni štab).
5) Ovo je jedan od najčešće prevođenih i citiranih odlomaka iz Pisama, jer predstavlja jednu od najpreciznijih formulacija onoga što Vaše podrazumeva pod ’umorom. Odlomak je, međutim, nemoguće prevesti tako da se očuvaju sva značenja francuskih reči sensation (prevdeno sa osećanje, ali može začiti i utisak, osećaj, senzaciju) i sens (prevedeno sa osećaj, a može značiti i čulo, oset, osećanje), kao i da se očuva prisutna igra zvučnom podudarnošću reči. Za ove oblike opredelili smo i kako bi odlomak ostao prepoznatljiv u okviru njegovih dosadašnjih prevoda na srpski.
6)U tekstu je obcession, umesto standardnog obsession.
7) Ili „borba ukupnog i preostalog, borba sume i ostatka“. Pošto je sintagma ispisana verzalom, nije moguće pouzdano se opredeliti u pogledu značenja reči somme koja označava sumu, zbir, ukupnost, ali može biti i naziv reke Some (Somme) u severnoj Francuskoj, na kojoj se leta 1916. godine odigrala čuvena bitka u Prvom svetskom ratu.


MARIJA LORANSEN (Marie Laurencin) –– Francuska slikarka, grafičarka i ilustratorka knjiga,
Apolinerova prijateljica i muza, pripadala je kubističkom krugu oko Pikasa; Breton joj je 1917. posvetio sonet L’an suave. Rat je provela u egzilu u Španiji.

PRIKLJUČUJEM JEDNOG DOBRIČINU –– Ovaj odlomak se najverovatnije odnosi na Vašeov crtež,autoportret, koji se u Galeriji nalazi pod brojem 10. U pismu od 16.6.1917, koje u ovom izboru nije prevedeno, na isti ovaj crtež se najverovatnije odnosi i odlomak: „Jeste li pre nekih mesec dana, čini mi se –– primili jednu nasmejanu osobu, vrlo iritantnu, sa figurama svuda oko nje, koja me je često ––iz besa? –– do suza nasmejala –– ona je, mislim, predsedavala neko vreme mojim ratničkim
skakutanjima i bio bih, priznajem, razočaran ukoliko bi se zagubila.

 

pismo III

/04. 06. 1917/

Gospodinu Andreu Bretonu.

4. 6. '17.

Dragi prijatelju,

Nadam se da ću vas pri narednom prolasku — (oko 15. ili 20) kroz Pariz — tamo videti — Isto sam napisao i poljskom narodu za slučaj da prevarantska pošta zagubi pismo— hoćete li mi odgovoriti da li će vas Pariz zadržati još malo u tom periodu?

Veoma je vrelo, prašnjavo i znojavo — ali šta ćete, to mora da je namerno —
Povorke velikih motornih kamiona rastresaju jaru i posipaju sunce kiselinom — Kako je to smešno! — Apoliner — koga briga! — ulašteni magazini sa plavokosim girls i obrijanim nozdrvama konja-detektiva stvarno su lepi... „the girl I love is on a magazine cover“ — Tim gore! tim gore! — A onda, šta to i znači kad je već tako — Ipak, sa kraja topovske granate, beli jorgovani koji se znoje i padaju od starih samotnjačkih naslada, mnogo me nerviraju — letnji prodavci cveća na asfaltu gde creva za zalivanje prskaju po uparađenima — Veoma je toplo i osobe sa lornjonima raspravljaju o berzi čini mi se, sa izgledom domaćica — Ipak, i dalje me ti mirisi starih izrendanih dinja i kanalizacije zaista
teško mogu zavarati!... — A onda i ta mlada kurva sa njenim rubljem koje visi i njenim vlažnim mirisom — ! — Jedna zaobljena i zelena muva pliva u čaju, slepljenih krila — E
pa koga briga — eto, to je sve — Well.

— Well — Očekujem od vas pismo, ako biste bili ljubazni, dok se banalno zujanje aviona ponosi čupercima belim od praha, i dok ta grozna ptica proleće pravo u blistavilo, ispuštajući tanak mlaz sirćeta.
Vaš prijatelj.

Ž. T. H.

P.S. — U prilogu šaljem pismo poljskom narodu čiju adresu stvarno ne mogu da pronađem.
_______________

U NAREDNOM PROLASKU KROZ PARIZ –– Vaše će zaista boraviti u Parizu krajem juna 1917, I tada izazvati čuveni skandal na premijeri Apolinerove „nadrealističke drame“ Tiresijine dojke. Obučen u uniformu engleskog vojnika, Vaše je ,,ušao u salu držeći revolver u ruci i govoreći da će ispaliti nekoliko hitaca u publiku“, anticipitajući ovime ne samo buduće dada „skandale radi skandala“ već I ono što će Breton u drugom manifestu nazvati „najjednostavnijim nadrealističkim činom“. Povodom ove Apolinerove drame prvi put je skovana reč „nadrealizam“, koja uskoro postaje popularna među budućim dadaistima i nadrealistima, i koju oni najpre koriste za eksperimentalne tehnike automatskog i oniričkog pisanja, da bi od 1924. ona bila odabrana za naziv čitavog pokreta. Zato istraživači mogu da lapidarno zaključe kako je Apoliner dao reč, Breton napisao prvi manifest, a Žak Vaše prvi oličavao nadrealistički život i duh (Rozmont).

THE GIRL I LOVE IS ON A MAGAZINE COVER –– Deo refrena popularne pesme The Girl on the Magazine Cover. Autor ove melodije, američki kompozitor Irving Berlin, napisao je, između ostalog I God Bless America i Alexaner’s Ragtime Band.

 

 

 

 

pismo IV

/18. 08. 1917/
Gospodinu Andreu Bretonu.

18. 8. '17.

Često sam mislio da vam pišem posle vašeg pisma od 23. jula — ali nikako nisam uspevao da postignem konačan oblik izraza — i nisam ga još uvek postigao — Nakon svega smatram da je bolje da vam pišem rizikujući da u momentu improvizujem — o jednom tekstu skoro poznatom, pa čak i pomalo promišljenom. Razmišljaćemo o stvaranju kada nas zamke našeg razgovora budu odvele do niza aksioma uglavnom poznatih kao „'umor“ (izgovorite: 'umoran, jer je svejedno „humorističan“!) tema vaše predstave mi se dopada sve u svemu — Ne mislite li da bi možda bilo dobro uvesti (trenutno mi to nije naročito značajno) — prelazni tip između carinika i vašeg „modernog“ br. 1 — neku vrstu predratnog tapira 8) , neopterećenog prošlošću, ne sasvim oslobođenog od mnoštva
raznovrsnih sujeverja, a u stvari već tako oporog od egoizma — neku vrstu gramzivog i
pomalo zanesenog varvarina — Uza sve to... A opet, o čitavom TONU našeg podviga tek
treba da odlučimo — Ja bih želeo da on bude suv, bez književnosti, a naročito ne u smislu „UMETNOSTI“.

Uostalom,

UMETNOST ne postoji, bez sumnje — Dakle, izlišno je pevati o njoj — pa ipak! stvaramo umetnost — jer je to prosto tako — Well — šta se tu može?


Dakle, mi ne volimo ni UMETNOST, ni umetnike (dole Apoliner) I koliko je samo
TOGRAT U PRAVU ŠTO UBIJA PESNIKA! — Pritom, budući da je neophodno isprati
grlo sa malo kiseline ili starog lirizma, neka to bude brzim trzajem — jer lokomotive idu
brzo.

Modernost isto tako dakle postojana i ubijana iz večeri u veče — Ne znamo za
Malarmea, bez mržnje — ali on je mrtav — Ali više ne poznajemo ni Apolinera, ni Koktoa
– Jer — Sumnjičimo ih da se isuviše svesno bave umetnošću, da olako prepravljaju
romantizam uz pomoć telefonske žice, a da ne poznaju dinamo mašine. TE Zvezde se i
dalje skidaju! — to je dosadno — a onda, ne govore li ponekad preozbiljno! Čovek koji
veruje, radoznao je.

ALI POŠTO SU NEKI ROĐENI KAO GALAMDŽIJE..................................................


Eh da — vidim dva načina da se sve ovo pokrene — Formiranjem ličnog utiska uz
pomoć plamenog sudara retkih reči — ne često, recite — ili pak crtanjem uglova, ili
kvadrata očišćenih od osećanja — trenutnih, naravno — Ostavićemo Časnost logičnom —
uz obavezu da nam protivureči — kao i svi drugi.

O APSURDNI BOŽE! — jer sve je protivurečnost — zar ne? — i biće 'umoran onaj
koji se još uvek ne bude prepustio skrivenom i podmuklom životu svega. — O Moj
budilniče — oči — i licemeru — koji me toliko prezireš!... i biće 'umoran onaj koji bude
osetio žalosnu varku univerzalnih nazovi-simbola.
— U njihovoj je prirodi da budu simbolični.
— 'Umor ne bi trebalo da stvara — Ali šta se tu može? — Priznajem malo 'UMORA
LAFKADIJU — jer on ne čita i stvara samo kroz zabavna iskustva — kao što je ubistvo
— i to bez satanskog lirizma — moj stari truli Bodleru!!! Naša umetnost treba da bude
pomalo suva; mašinerija — štamparske prese na smrdljiva ulja — zuji — zuji — zuji...
zviždi! — Reverdi — kao pojeta 9) zanimljiv, a dosadan u prozi, Maks Žakob, stari moj
šaljivdžijo — MARIONETE — MARIONETE — MARIONETE — želite li lepe
marionete od bojenog drveta? — dva oka — ugašen plamen i kristalni kolut monokla —
sa pisaćom-mašinom-hobotnicom — Više volim.

        Sve ovo vas ponekad previše razdražuje — ali odgovorite mi — Ponovo prolazim
kroz Pariz prvih dana oktobra, možda bismo mogli dogovoriti neki sastanak-uvodnik —
Kakva lepa buka! — Nadam se da ću vas videti u svakom slučaju.

Budite sigurni da ste mi u najboljem sećanju.

Ž. T. H.

—
8) U francuskom reč tapir u žargonu označava studenta Ecole normale superieure, posebno onog koga privatno podučava drugi student iz iste škole.
9) U tekstu je pohète, umesto standardnog poète; još jedan primer Vašeovog poigravanja sa morfologijom reči , i posebno grafemom/fonemom h. Pojeta (pohete) ima pogrdno značenje, označava pesnika koji ne zna za 'umor I ,,nije naučio lekciju svog doba”.

TOGRAT [...] ŠTO UBIJA PESNIKA –– Horacije Tograt (Horace Tograth), junak Apolinerove
satirično-burleskne priče Ubijeni pesnik (Le poète assassiné, 1916) koji pokreće planetarni progon
„parazitske rase“ pesnika; priča se završava ubistvom visokoparnog pesnika Kroniamantala.

PRIZNAJEM MALO UMORA LAFKADIJU –– Radi se svakako o junaku Židovog kratkog romana
Podrumi Vatikana (Les Caves du Vatican), dendiju koji živi rukovodeći se konceptom tzv.
bezinteresnog, nemotivisanog, proizvoljnog čina (acte gratuit), na osnovu kojeg će u romanu počiniti I ubistvo. Vašeova pisma na mnogim mestima o ubistvu govore, gorko i crnohumorno, kao o
„zabavnom iskustvu“. Ristić primećuje kako je Vaše bio „čudna ličnost koja je ’simbolizovala sav
nemir, očajanje, kontradikciju, hrabrost inteligencije’ koji su na dnu onog tajanstvenog ’novog duha’ štoće Breton strasno i uzaludno hteti da upozna da odgonetne...“ i „svakako jedinstven primer u životu potvrđene nesvodljive slobode čoveka i na delu ostvarene poezije podsvesti. Lafcadio je bio na hartiji manje smela zamisao onoga što Gide zove acte gratuit no Vaché u stvarnosti.“ Vaše je uradio
nekoliko studija za planirani portret Lafkadija

izvor

Jacques Vaché, Lorijn

 

André Breton,Crno ogledalo anarhizma

Salvaodr Dali, Med je slađi od krvi

Ono u čemu se nadrealizam prvi put prepoznao, mnogo pre nego što je definisao sebe, dok je još bio samo slobodni savez pojedinaca koji su, spontano i u celini, odbacivali društvene i moralne stege svog vremena, bilo je crno ogledalo anarhizma. Među višim sferama u kojima smo sretali jedni druge, u danima posle rata iz 1914, i čija sila privlačenja nikada nije oslabila, bili su i ovi stihovi s kraja „Sulnesove balade“, Lorena Tajada:[1]

Probudi naša srca, sva u ritama
Anarhijo! Nositeljko plamena!
Prognaj tamu! Zgnječi gamad!
I na nebu podigni, makar i od naših grobova
Kulu svetilju koja će se dizati nad talasima!

U to vreme, nadrealističko odbijanje bilo je potpuno, apsolutno nespremno za kanalisanje na političkom planu. Sve institucije na kojima počiva moderni svet i čiji smo učinak upravo mogli da vidimo u Prvom svetskom ratu, smatrali smo nenormalnim i skandaloznim. Za početak, naša meta bio je celokupni odbrambeni aparat društva: vojska, „pravosuđe“, policija, religija, psihijatrijska i zvanična medicina, obrazovni sistem. U to vreme, naše zajedničke deklaracije i individualni tekstovi, koje smo, pored ostalih, pisali Aragon, Arto, Krevel, Desnos, Elijar, Ernst, Leris, Mason, Pere, Keno i ja,[2] potvrđivali su našu zajedničku sklonost da u tim institucijama vidimo pošast i da se protiv njih kao takvih i borimo. Ali, boriti se protiv njih, s nekim izgledima na uspeh, nužno je značilo napasti njihovu armaturu, koja je, u krajnoj liniji, bila logičke i moralne prirode: takozvani „razum“, koji, u sadašnjoj upotrebi i pod lažnim imenom, prikriva najotrcaniji „zdrav razum“ i lažni hrišćanski „moral“, čija je glavna svrha da obeshrabre svaki otpor izrabljivanju ljudskih bića.

Tu je počeo da tinja veliki požar – bili smo mladi – i mislim da moram naglasiti činjenicu da je taj požar stalno raspirivalao ono što smo preuzimali iz dela i života pesnika:

Anarhijo! Nositeljko plamena!

bilo da je reč o Tajadu ili Bodleru, Rembou i Žariju, za koje bi naši mladi liberterski prijatelji morali znati, kao i za de Sada, Lotreamona i Švoba iz „Monelove knjige“.[3]

Zašto u to vreme nije došlo do organskog spajanja istinski anarhističkog i nadrealističkog elementa? To pitanje postavljam sebi i posle dvadeset pet godina. Nema sumnje da je razlog bila ideja o efikasnosti, glavna iluzija tog vremena, koje je htelo da bude drugačije. Ono u čemu smo videli „trijumf“ Ruske revolucije i uspostavljanje „radničke države“, dovelo je do velike promene naše perspektive. Jedina mračna tačka u toj slici – tačka koja je postala neizbrisiva ljaga – bilo je gušenje Kronštatske pobune, 18. marta 1921. Nadrealisti nikada nisu mogli da to potpuno previde. Ipak, oko 1925, izgledalo je da samo Treća internacionala raspolaže sredstvima za promenu sveta. Bilo je pojmljivo da bi se znaci degeneracije i opadanja, koji su na Istoku već bili vidljivi, mogli izbeći. U to vreme, nadrealisti su bili ubeđeni da društvena revolucija, koja će zahvatiti sve zemlje, ne može propustiti priliku da promoviše slobodarski svet (neki kažu nadrealistički svet, ali to je isto). U početku smo svi to videli na isti način, uključujući i one koji su kasnije napustili svoje prvobitne ideale, do tačke u kojoj su, posmatrano iz ugla nekog biznismena, počeli da od staljinizma prave zavidne karijere (Aragon, Elijar, itd.). Ali, ljudska želja i nada nikada neće biti u milosti izdajnika:

Prognaj tamu! Zgjenči gamad!

Dobro znamo do kakvog su nemilosrdnog pustošenja te iluzije dovele u drugoj četvrtini ovog veka. U gnusnoj farsi, umesto slobodarskog sveta iz naših snova, dobili smo svet u kojem je ropska poslušnost obaveza, koji gazi najosnovnija prava ljudi gaze i u kojem se ceo društveni život vrti oko pandura i krvnika. Kao i u svim drugim slučajevima u kojima je ljudski ideal potonuo do najvećih dubina pokvarenosti, jedini lek je da ponovo zaronimo u veliku struju osećanja u kojoj je taj ideal i nastao, da se vratimo načelima koja mu omogućavaju da se uspostavi. Izgleda da ćemo se tek na kraju tog kretanja, danas nužnijeg nego ikad, sresti sa anarhizmom – i samo s njim. I to ne kao s nekom karikaturom ili strašilom, kako se obično predstavlja, već sa onim koji naš drug Fontani (Georges Fontenis) opisuje „kao sam socijalizam, to jest, kao modernu težnju za ljudskim dostojanstvom (za slobodom i blagostanjem ljudi). To je socijalizam koji se ne shvata samo kao rešavanje ekonomskih ili političkih problema već kao izraz želje izrabljivanih masa za stvaranjem društva bez klasa, bez države, u kojem će sve ljudske vrednosti i želje moći da se ostvare.“[4]

Takvo shvatanje pobune i velikodušnosti, koji se ne mogu razdvojiti jedno od drugog i koji su, uz svo dužno poštovanje prema Kamiju,[5] podjednako nezamenljivi, jeste ono koje nadrealisti danas bezrezervno prihvataju kao svoje. Ta vizija, iščupana iz magluštine smrti ove epohe, za njih je jedina koja može učiniti da u očima ljudi, kojih će iz časa u čas biti sve više, ponovo iskrsne

Kula svetilja koja će se dizati nad talasima!

11. januar 1952.

_________________________________ 

 

 

[1] Loren Tajad (Laurent Tailhade, 1854–1919), francuski pesnik, polemičar i simpatizer anarhizma. Godine 1893, skandalizovao je francusku javnost podrškom bombaškom napadu anarhiste Ogista Velona (Auguste Vaillant, 1861–1894) na francuski Parlament. Ali, početkom 1894, i sam je bio nehotična žrtva jednog anarhističkog napada na restoran u kojem se zatekao. Bio je ranjen i izgubio desno oko. Međutim, to nije oslabilo njegovu podršku anarhistima. Ovu poemu je napisao četiri godine posle tog događaja (Ballade Solness, 1898). Reč je o pesmi koja evocira Ibzenov komad Graditelj Sulnes (Henrik Ibsen, Bygmester Solness, 1892) i koja je bila uključena u program Konferencije o komadu „Narodni neprijatelj“ Henrika Ibzena, održanoj 18. februara 1899, u pariskom Theatre de l’Oeuvre. (Sve napomene su prevodilačke.)

[2] Navedeni autori, koji su u dužem ili kraćem periodu bili članovi nadrealističke grupe: Louis Aragon (1897–1982), Antonin Artaud (1896–1948), René Crevel (1900–1935), Robert Desnos (1900–1945), Paul Eluard (1895–1952), Max Ernst (1891–1976), Michel Leiris (1901–1990), André Masson (1896–1987), Benjamin Péret (1899–1959), Raymond Queneau (1903–1976).

[3] Marcel Schwob (1867–1905), La livre de Monelle, 1894.

[4] Žorž Fontani (Georges Fontenis, 1920–2010), generalni sekretar Fédération Anarchiste (FA) od 1946–1951. i jedan od urednika anarhističkog nedeljnika Le Libertaire (u to vreme, taj časopis je izlazio u tiražu od 100.000 primeraka, a nadrealisti su u njemu imali svoj podlistak). Breton ne navodi izvor, ali verovatno je reč o nekom od programskih dokumenata FA. Saradnja između nadrealističke grupe i FA trajala je od 1951–1953, kada i unutar te organizacije dolazi do raskola.

[5] Aluzija na Kamijev esej Pobunjeni čovek (Albet Camus, L’homme révolté, 1951). Kamijevu argumentaciju iz te knjige ne bi bilo pravedno olako sumirati, ali Breton je žestoko reagovao na Kamijevu kritiku de Sada i Lotreamona, kao i na njegov pokušaj pronalaženja „mere“ u pristupu društvenim sukobima, što je ostalo nedorečeno i u dobroj meri otvoreno za već viđene „realpolitičke“ (ili „reformističke“) ishode. Nadrealisti nisu prihvatali razdvajanje na politiku, kao odvojenu ili specijalizovanu aktivnost, i svakodnevni život (jedna od glavnih spona sa situacionistima, koji će se tek pojaviti i pokušati da u tome budu dosledniji), zagovarali su totalni preobražaj (možda podjednako uopšteno, ali ipak otvorenije i za neke druge ishode, osim „realpolitičkog“), a kao „jedinu meru“ prihvatali samo „zbir onoga što ljudska mašta i želja mogu obuhvatiti“. (Jean Schuster, „La mesure et la grâce“, posebno izdanje časopisa La Rue, no. 5–6, ured. Gérard Legrand, 1952; izbor polemičkih tekstova o Kamijevom eseju iz 1951; Žan Šuster je jedan od nadrealista koji su učestvovali u toj polemici.)

izvor

Tomas Wolf

PRVI DEO... stena, list, nepronađena vrata; o steni, o listu, o vratima i o svim zaboravljenim licima.

Neki Englez po imenu Gilbert Gaunt, što ga je kasnije promenio u Gant (verovatno ustupak jenkijevskoj fonetici), nakon što je iz Bristola 1837. jedrenjakom stigao u Baltimore, uskoro je dopustio da se zarada od krčme što ju je bio kupio slije niz njegov nehajni grkljan. Odlutao je na zapad u Fennsvlvaniju namičući sredstva za pogibeljan život na taj način što je svoje petlove za borbu okušavao protiv prvaka seoskih dvorišta, često bežeći nakon noći provedene u zatvoru, ostavivši svog prvaka mrtva na bojnom polju,bez prebijene pare u džepu, a katkad s otiscima krupnih farmerskih članaka nasvom lakoumnom licu. Ali je uvek umakao, i došavši napokon među Holanđane u vreme žetve, tako ga je dirnulo obilje njihove zemlje da je tamo bacio svoje sidro. Za godinu dana oženio se odlučnom mladom udovicom koja je imala urednu farmu i bila poput svih ostalih  Holanđana očarana njegovim putničkim izgledom i povišenim govorom,osobito kad bi glumio Hamleta na način velikog Edmunda Keana. Svako je govorio da je on morao postati glumac.

Englez je dobio decu - jednu kćer i četiri sina - živeo lagodno i bezbrižno, istrpljivo podnosio breme oštra ali poštena jezika svoje žene. Godine su prolazile, njegove svetle pomalo začuđene oči postadoše mutne s kesicama,visoki se Englez u hodu kostobolno vukao: jednog jutra kad je ona ušla da ga čangrizavo probudi, našla ga je mrtva od kapi. Ostavio je petero dece,hipotekarni zajam i - u svojim čudnim tamnim očima što su sada sjajne i otvorene zurile - nešto što nije bilo umrlo: strastvenu i nerazjašnjivu glad za putovanjima.

S tom ostavštinom napuštamo ovog Engleza i odsada se bavimo naslednikom kojemu ju je namro, njegovim drugim sinom, dečakom po imenu Oliver. Kako je ovaj dečak stajao uz cestu blizu materine farme i kako je video marš prašnjavih Buntovnika na njihovu putu za Gettvsburg, kako su njegove hladne oči potamnjele kad je čuo veliko ime Virginia, i kako je one godine kad je rat završio, a bilo mu je tek petnaest godina, šetao jednom ulicom u Baltimoreu, i u nekoj maloj radnji video glatke granitne ploče smrti, urezanu jagnjad i kerubine, i anđela što lebdi na hladnim sušičavim nogama - to je dulja priča.Ali ja znam da su njegove hladne i plitke oči potamnjele od nerazja-šnjive i strastvene gladi što je živela u mrtvačevim očima i vodila od ulice Fenchurchmimo Philadelphije. Dok je dečak gledao velikog anđela s urezanim stručkom ljiljana, obuzelo ga je hladno i bezimeno uzbuđenje. Dugi prsti njegovih velikih ruku su se stisnuli. Osetio je da želi više nego išta na svetu da istančano reže dletom. Hteo je nešto mračno i neizrecivo iz sebe iskaliti u hladnom kamenu. Hteo je rezati anđelovu glavu.

Oliver uđe u radnju i u krupna bradata čoveka s drvenim batom zatraži posla.Postao je kamenorezački šegrt. U tom prašnjavom dvorištu radio je pet godina. Postao je kamenorezac. Kad je prošlo njegovo naukovanje već je postao čovek.

Nikad je nije našao. Nikad nije naučio kako se kleše anđelova glava. Goluba, janje, glatke sklopljene mramorne ruke smrti, i slova lepa i doterana - ali nikako anđela. A od svih potraćenih i izgubljenih godina - razuzdanih godina u Baltimoreu, godina rada i divljeg pijanstva, kazališta - Booth i Salvini koje je razorno delovalo na kamenoresca što je pamtio svaki naglasak plemenita deklamiranja i mrmljajući koračao ulicama uz brze pokrete golemih raspričanih ruku - ovo su slepi koraci i tapanje našeg izgnanstva, slika naše gladi dok nemo se prisećajući žudimo silan zaboravljeni jezik, izgubljenu stazu u nebesa, stenu, list, vrata. Gde? Kada?

Nikad je nije našao, pa se otkotrljao niz kontinent na Obnovljeni Jug - čudna divlja spodoba od šest stopa i četiri palca hladnih nemirnih očiju, velik komad nosa i gromka poplava govorničke veštine, neumesnih i smešnih uvreda u obliku klasičnih epiteta kojima se služio ozbiljno, ali s lakim neugodnim smeškom na rubu tankih ucviljenih usta.

Upustio se u posao u Sydneyu, malom glavnom gradu jedne od država na srednjem Jugu, živeo trezno i marljivo pod pozornim okom naroda još puna poraza i neprijateljstva, i napokon, kad je stekao dobar glas i zadobio poverenje, oženio se mršavom tuberkuloznom usedelicom, deset godina starijom od sebe, ali s mirazom i nepokolebljivom bračnom željom. Nakon osamnaest meseci opet je bio bučni mahnitac, mali mu je posao propao dok je njegova noga stajala na uglačanoj ogradi šanka, a Cvnthia, njegova žena -čiji život, rekli su domaći, on nije uspeo produžiti - umrla je iznenada jedne noći nakon krvarenja. Tako je sve opet otišlo - Cvnthia, radnja, teško stečen glas trezvenjaka, anđelova glava - šetao je po mraku ulicama, vrišteći psovke u pentametru na Buntovnički život i sav njihov nemar; ali oboleo od straha i gubitka i pokore, venuo je pod prekornim gradskim pogledom, uveravajući se sve više, kako mu se telo osipalo na mršavu kosturu, da se to sada Cvnthijina po-kora osvećuje na njemu.

Bio je tek prevalio tridesetu, ali je izgledao mnogo stariji. Lice mu je bilo žuto iupalo; voštana ploštica njegova nosa bila je nalik kljunu. Imao je duge smeđe brkove koji su mu ravno i tugaljivo visili.Njegovi strahoviti napadaji pijanstva upropastili su mu zdravlje. Istanjio se kao daska i počeo kašljati. Mislio je na Cynthiju sada, u samotnom i neprijateljskom gradu, i stao se plašiti. Mislio je da ima tuberkulozu i da će umreti.

Tako, opet sam i izgubljen, ne našavši reda ni smirenja u svetu, bez čvrsta tla pod nogama, Oliver se opet dade na besciljno potucanje kontinentom. Udari na zapad prema velikoj bregovitoj tvrđavi, znajući da se iza nje njegov loš glas nije čuo i nadajući se da bi tamo mogao naći osamu, nov život i poboljšati zdravlje.

Oči mršave sablasti opet su potamnjele, kao što su tamnjele u njegovoj mladosti.

Celog se dana Oliver vozio prema zapadu kroz golemu državu, pod vlažnim sivim nebom listopada. Dok je kroz prozor tužno gledao veliku pustu zemlju tako retko obrađenu na jalovim i slučajnim malini farmama koje su se činile tek kao male krpice krčevina u divljini, oko srca mu je bivalo hladno i teško. Mislio je o velikim sušama u Pennsvlvaniji, o zlatnom žitu klonulom od zrelosti, o izobilju, redu i pomnjivoj narodnoj štedljivosti. I mislio je o tome kako je bio naumio da se smiri i nađe svoje mesto, o buntovnom metežu svoga života, o godinama ljage i sramote, i o svojoj ludo rasutoj mladosti.

Bože! mislio je. Ja starim! Zašto ovde?

Jezovit prohod sablasnih godina stupao je njegovim mozgom. Iznenada primeti da je njegov život bio upravljan nizom slučajnih događaja: ludo pevanje nekog Buntovnika o Armagedonu, zvuk vojničke trube na cesti, kopita vojne mazge, glupo belo lice jednog anđela u prašnoj radnji, drsko micanje guzova jedne neuredne ženske u prolazu. Dovaljao se iz topline i obilja u ovu golu zemlju: dok je zurio kroz prozor i gledao svetlost među neobrađenu zemlju, veliki surovi vis Piedmonta, blatne ceste od crvene ilovače i neuredan svet što je buljio po postajama -vitka farmera koji se skljusio iznad uzda, besposlena crnca, krezuba seljaka, bledunjavu ženu s nečistim detetom - čudnovatost sudbine probode ga strahom. Kako je stigao ovamo iz pomnjive holandske štedljivosti svoje mladosti u ovu prostranu izgubljenu i jalovu zemlju?

Voz je i dalje kloparao preko zamagljene zemlje. Kiša je neprestano padala. Kočničar uleti u prljav plišani vagon i iskrene kantu ugljena u veliku peć na kraju. Visok šupalj smeh potrese skupinu seljaka izvaljenih na dva okrenuta sedala. Zvono je turobno brecalo iznad kloparanja kotača. Usledilo je beskrajno dosadno čekanje na raskršću kod grada podno planina. Zatim je voz ponovo krenuo preko prostrane valovite zemlje.

Spustio se sumrak. Golema gromada planina dizala se u magli. Mala zadimljena svetla pojaviše se iz brvnara po padinama. Voz je vrtoglavo puzao po visokim drvenim konstrukcijama što su nadsvođivale avetinjske trake vode. Gore i dole, u daljini, okićene pramenovima dima, kolibe nalik na igračke stiskale su se uz sprud i vododerinu i obronak. Voz se krivudavo mučio uz užlebljene crvene proseke i sporo napredovao. Kad je pao mrak,Oliver siđe u gradiću Old Stockadeu gde je završavala pruga. Poslednji veliki zid od planina dizao se silan iznad njega. Kad je napustio sumornu malu stanicu i zagledao se u prljavo svetlo provincijalnog dućana, osetio je Oliver da puže, kao velika zver, u krug tih golemih planina da umre. Idućeg jutra nastavi putovanje kočijom. Odredište mu je bilo gradić Altamont, dvadeset četiri milje daleko iza okvira velikog vanjskog planinskog zida.



Pogledaj dom svoj, anđele

National Postal Museum

______________________

I dok su oni sedeli u maloj vrućoj sobi punoj toplog mirisa zrelih jabuka, silan je vetar urlao s planina, čulo se hučanje u borovima, daleko i mahnito, praskale su gole grane. I dok su gulili, ili obrezivali, ili rezuckali, njihov je razgovor klizio od grube šale prema smrti i pogrebu: jednolično su rastezali sa zlobnom požudom svoje naklapanje o sudbini, i o ljudima tek položenim u zemlju. I dok je njihov razgovor zamirao, a Gant osluškivao sablasno stenjanje vetra, on je tonuo u grob propasti i mraka, i duša mu je strmoglavo uranjala u ponor noći, jer je video da mora umreti kao stranac, da svi - svi osim ovih pobedničkih Pentlandovih kojima je smrt bila gozba - moraju umreti.
I poput čoveka koji gine u polarnoj noći, on je mislio na bogate livade svoje mladosti: kukuruz, šljivino stablo, i zrelo žito. Zašto ovde? O izgubljeniče!

U toku jedanaest godina rodila mu je devetero dece od kojih je šestoro ostalo na životu. Prva devojčica je umrla u svom dvadesetom mesecu od dečije kolere; još dvoje je umrlo pri porodu. Ostala su preživela prljavo i slučajno kočenje.* Najstariji dečak rodio se 1885. Dali su mu ime Steve.
Druga se rodila, petnaest meseci kasnije, devojčica - Daisy. Iduća, tako]er devojčica - Helen - došla je tri godine kasnije. Zatim su, 1892, došli blizanci kojima je Gant, oduvek žestok u politici, dao imena Grovera Clevelanda i Benjamina Harrisona. A poslednji, Luke, rodio se dve godine kasnije, 1894.
Dvaput se tokom ovog razdoblja, u razmaku od pet godina, Gantovo periodično opijanje produžilo u neprekidno pijanstvo koje je nedeljama trajalo.


Spašavan je kad se već utapao u plimi svoje žeđi. Eliza ga je svaki put slala u Richmond da se leči od alkoholizma. Jednom su Eliza i četvero njezine dece u isto vreme oboleli od tifusne groznice. Ali za vreme mučnog ozdravljivanja ona mrko napući usne i odvede ih na Floridu. Eliza je ustrajala do pobede. Dok je stupala tim beskrajnim godinama ljubavi i gubitka, uprljanim jarkim bojama muke i ponosa i smrti, i silnim divljim bleskom njegova tuđinskog i strasnog života, njezine je udove spopadala razorna klonulost, ali je ona kroz bolest i kopnjenje zadobila pobedničku snagu. Znala je da u tome ima veličine: iako je često bio nesmiljen i svirep, ona je pamtila strahovito bilo njegova života, i nešto izgubljeno i skrhano u njemu što nikad neće naći. I u njoj se budio strah i nema sućut videći katkad da one male nemirne oči postaju ukočene i mračne od zatomljene i zabludele gladi stare razočaranosti. O izgubljeniče!

Pogledaj dom svoj, anđele



__________________________________


Odmah su pošli kući. Na svakoj postaji Gant i Eliza neumorno su obilazili vagon s prtljagom. Bio je sivi jesenski mesec novembar: planinske šume bile su
pokrivene suhim smeđim lišćem. Ono je letelo ulicama Altamonta, skupljalo se u prolazima i žlebovima, bežalo suho pred vetrom. Kola su bučno škripnula na okuci podno brega. Gantovi siđoše: telo je već ranije bilo poslano sa stanice. Dok je Eliza p-lako silazila niz breg, gospođa Tarkinton potrča iz kuće jecajući. Njezina najstarija kći umrla je mesec dana ranije. Dve žene glasno kriknuše kad su se videle i potrčaše jedna drugoj.
U velikoj Gantovoj sobi kovčeg je već bio postavljen na nogare, a susedi, uz šapat i pogrebna lica, okupljeni da ih pozdrave. To je bilo sve.

Groverova smrt zadala je Elizi najstrašniju ranu u životu: njezina je hrabrost klonula, njezina spora ali moćna pustolovina prema slobodi naglo stala. Kao da joj se telo raspadalo kad je mislila o dalekom velegradu i sajmu: strahovala je pred skrivenim protivnikom koji ju je oborio.
Sa svojom očajnom žalosti ona se učahurila unutar kuće i porodice, vratila se onom životu kojega se bila spremna odreći, provodila dane u stalnom radu i
pokušavala, u trudu ispiti zaborav. Ali je tamno izgubljeno lice sjalo kao neočekivan i neopipljiv faun u guštari pamćenja: mislila je na znak s njegova
smeđeg vrata i plakala.
Tokom crne zime sene su se polako razišle.


Pogledaj dom svoj, anđele

 

_______________________



Kroz Slučaj svako je od nas utvara drugima i svojoj vlastitoj stvarnosti; kroz Slučaj, golema osa sveta i zrnce praha; kamen što pokreće lavinu, oblutak čiji se koncentrični krugovi šire morima.


"U cvetu svenu njena lepota,
ni mladost svoju još ne prođe;
Ne spozna ljubavi ni života,
zovnu je Bog i ona pođe.
Al' šapće vera kroz lahor pusti,
nemojte za njom roniti suze.
Tu ona vašu ljubav pusti,
Ali na nebu veću uze."


Shvatio je da su ljudi zauvek stranci jedan drugom, da niko nikada ne uspe da stvarno upozna bilo koga, da utamničeni u mračnoj utrobi svoje majke oživimo  ne videći joj lice, da nas predaju  u njene ruke kao stranca i da se, uhvaćeni u tu nerazjašnjivu tamnicu postojanja, nikada iz nje nećemo izbaviti, bez obzira koje nas ruke grle, koja nas usta ljube, koje nas srce greje...Nikada, nikada, nikada..."

Svako je od nas zbroj svega što nije pribrajao: oduzmite nas opet do nagosti i noći, pa ćete videti da pre četiri hiljade godina na Kritu počinje ljubav što je juče završila u Texasu... Svaki trenutak je plod četiri hiljade godina. Svladavši minute, dani poput muha odzuje u smrt, a svaki je trenutak prozor na svo vreme.

  

• Nikakav list ne visi za mene u šumi; ja neću podignuti nikakav kamen u planinama; ja neću naći nikakvih vrata ni u jednom gradu. Ali u gradu sebe samoga, na kontinentu svoje duše, ja ću naći onaj zaboravljeni jezik, izgubljeni svet, neka vrata na koja mogu ući, i muziku koja je čudna kao bilo koja što je ikad zazvučala..."

 

Seme našeg uništenja procvetaće u pustinji, aleksin našeg leka raste na planinskoj hridi, a naše živote stalno posećuje devojčura iz Džordžije jer londonski džepar nije bio obešen.

... Moja neutamničena duša luta milinima ulica života, živeći svoju sablasnu moru gladi i žudnje. Gde, Ben? Gde je svet?

- Nigde - reče Ben.- Ti si tvoj svet."

 

 

"Kako izgledaju mora zorom u proleće? Hladni galebovi spavaju na vetru. Ali nebesa su ružičasta."

 

 

 

Pogledaj dom svoj, anđele

____________________________________

 

 

Rat se uvukao u sve: bio je u stvarima koje se kreću i u stvarima koje su nepomične, u živoj crvenoj tišini staroga zida od opeke isto kao i u svem uzavrelom životu i saobraćaju ulica. Bio je na licima prolaznika, i u deset hiljada običnih trenutaka svakodnevnog čovekovog života i poslovanja..."

 

 

pripovetka "Četiri izgubljena čoveka"

 

__________________________________

 

I miris dima u šumama Ohaja i razbuktali javori, mrazne noći osute zvezdama, blistavi mesec koji na isti način visi nad hiljadu ulica, klizeći tiho u tišini niz strme strane tornjeva; noći točkova, tračnica, zvona, zvuka punog jadikovanja duž obala reke, i noći pred kraj leta, noći mraza i tišine u kojima odjekuje lavež nekog psa, u kojima ljudi osluškuju, noći neizgovorenih reči i spokojnog srca, noći staroga oktobra koji ponovo mora doći, mora ponovo doći, dok mi iščekujemo, iščekujemo u tami i čekamo na sve naše prijatelje i braću koja se neće vratiti...

 

pripovetka, Jedna od devojaka iz naše grupe

 

________________________________

 

 

"...Mislio sam kako bi, možda, prah velikog Cezara mogao da zakrpi pukotinu u jednom zidu, i kako se naši životi dodiruju sa svim životima koji su ikada postojali, kako su svaki neznatni trenutak, svaki neznani život, svaki izgubljeni glas i zaboravljeni korak po ovim pločnicima zadrhtali negde u vazduhu koji nas okružuje..."

 

pripovetka,  Tkanje života

_____________________________

Nema povratka porodici, domu detinjstva; nema vraćanja romantičnoj ljubavi; domu u kome je čovek u mladosti snevao o sjaju i slavi. Nema povratka domu, ocu koji se izgubio, nekome ko je čoveku pomogao i spasao ga; nema vraćanja na stare forme i sisteme...nema povratka u bekstvo vremena i memorije.

____________________________

Ginter Anders o romanu „Vergilijeva smrt“

„Sadržaj od preko 500 stranica užurbano prepričan: car Avgust pesnika Vergilija, obolelog u Grčkoj, vodi sa sobom u Italiju. Po dolasku u Brindizi, bolesnika provode kroz sirotinjsku četvrt do carske palače, gde on, nakon neuspelog pokušaja da uništi svoju nedovršenu Eneidu, te nakon dugih filozofskih razgovora, umire. Dakle, ”radnje”, u uobičajenom smislu, ova knjiga gotovo da i nema; ko je započne čitati iz zabave, odustaje od toga. Ali i filozofi imaju poteškoća.

Ne postoji teza, koju ova neverovatna knjiga zastupa. I to upravo iz razloga što ne postoji teza koju ne zastupa. Puna je kao što je svet pun. Puna stava i protustava. Osećaja i protuosećaja. Ona pokušava da bude sve: himna, moralno-filozofska, samooptužujuća, dijaloška drama, roman; i da pruži sve: ono ljudsko, životinjsko i biljno; religiju i delo; ljubav, mušku ljubav i hrišćansku ljubav; prirodu, politiku i kulturu. Sa jezičke strane je isto tako: šuma listova ove knjige je kao džungla prenatrpana, tako da nema imenice koja se ne javlja bez pratnje proliferirajućeg prideva, nema prideva koji se deobom ne razloži na još barem dva nova; nema rečenice koja svojim granama ne prodire u krošnje drugih rečenica ili pak urasta u tlo. Kao da je horror vacui uzrokovao rast puzavica i stonoga ove proze. Pa čak i uljez, naviknut na najteži literarni teren, koji se usudi kročiti u fosforilirajuću tminu ove knjige, stupa uplašeno, bez daha i prezasićeno prema izlazu i pita: Otkud tolika opijenost totalitetom? Šta može naterati čoveka da pokuša sve u jednoj jedinoj knjizi? Na to postoji samo jedan odgovor: ”strah od propusta”.

Šta je to strah od propusta? To je panika pred bogatstvom sveta, svega što čovek sam nije i što ne poseduje. Ali taj strah da se sve ne propusti, ima samo onaj koji bi ”sve” mogao biti, za kojeg sve i svašta dolazi ”u obzir”, jer on sam nije ništa određeno.

I kao takav jedan čovek se sada pojavljuje – jer tako i treba i ne treba biti – Brochov Vergilije: Svet je, kako priznaje, pratio samo rečima: dakle, on nije bio niko, on je jednostavno bio mogućnost, konjuktiv; i u konjuktivu ga obuzima sve što je moglo biti; što je on mogao biti. ”Sve” i ”moglo”: izdašnost i konjuktiv pripadaju zajedno i samo su dve strane jedne jedine, odurne, ljudske situacije.

To što je Broch svojevoljno bio u stanju da takvu paniku pretvori u opširno delo; to da je svaki dan, godinama, bio sposoban da konce, kojih je bilo na hiljade, navečer pusti, a ujutro precizno ponovo pohvata, to je, psihološki gledano, gotovo neshvativo i tera nas da osećamo najveće moguće poštovanje.

Junak knjige je tako dakle failure; čovek koji je uprkos njegovom uspehu bez presedana, u svojim očima, barem kako Broch kaže, propustio ono ”najbitnije”: bit pesnika, jer on više nije nikakav Homer, koji je odmah izgovorio ”osnov svojeg vremena”; bit sveta, jer je, umesto da i on voli, samo epigonski, skupa sa ostalima, ukrašavao ”Zemljinu površinu”; bit čoveka, jer je umesto da deluje i učestvuje u izgradnji Rima, on svoj život samo protraćio na lepe reči. Uvid u ”egzistencijalne” nedostatke pesnika je, dakle, drugi motiv knjige. To je stvaran i neophodan motiv. Ali Brochov uvid se vrti ukrug: Iz očaja zbog neozbiljnosti pesničkog postojanja, stvara poemu upravo od tog očaja. Umesto rešenja problema, on nam taj problem predstavlja u lirskoj formi. – Sličnost sa heideggerovskom filozofijom egzistencije (pod čijim je činima očigledno i Broch) je frapirajuća. Heideggerovo pobijanje akademske filozofije došlo je na svet u vidu nove akademske filozofije očaja, tako je na svet došao i Brochov uvid u nedostatke pesničke egzistencije, u obliku pesme o očajnom pesniku. Obojica – i Heidegger i Broch – očito radikalno napuštaju svoj puki fah: ali ne da bi pronašli pravi put praktičnog dela, već da bi se postrance probijali kroz šiblje metafizike. Tamo sada čekaju i definišu smrt kao smisao života.

Vergilijevo kajanje je neozbiljno, jer žali zbog previše stvari. Ali još manje ozbiljan je njegov pokušaj da svoje kajanje pretvori u delo: svoju žrtvu. Njegove diskusije iz smrtne postelje vrte se isključivo oko namjere da uništi svoje (kako on uporno tvrdi) nepesničko i bezbitno životno delo, Eneidu, što je poimanje njegovog promašaja. S jedne strane puki estet; s druge cezarski pragmatici, s kojima se Vergilije prepire oko opstanka, odnosno neopstanka njegovog dela, sigurno ne shvaćaju poentu koju pesnik želi postići svojom žrtvom. I čitaocu ostaje nejasno kako bi nestanak ovog dela mogao ispraviti ili čak razrešiti jedan promašen život, ili možda i promašen svet u kojem je taj život tekao. U svakom slučaju, Brochov Vergilije je prilično ozbiljan kada je u pitanju ova neverovatna, donekle negativna, precenjenost književnosti: on svoju knjigu smatra toliko značajnom da samo njeno uništenje predstavlja jednu pozitivnu vrednost, te može uvesti novo svetsko razdoblje. Jer i kod njega se teorija žrtvovanja javlja u svezi sa idejom žrtve u hrišćanstvu, za koju se preko Vergilijeve žrtve trebao pripremiti teren. Vergilijeva četvrta ekloga, koja je konstantno nepravedno shvaćana kao mesijanska, daje ovim delovima proročanski prizvuk. – To da na kraju ipak ne dođe do žrtvovanja, predstavlja pomalo težak religiozni antiklimaks.

Čovekova egzistencija je za Brocha naprosto pasivna stvar; kroz 500 stranica junak knjige gotovo nepomično leži; njegov život je – umiranje. S druge strane, međutim, Joyceova metoda usporenosti predstavlja metodu prevrtanja aktivnog u pasivno: Razvlači svaki ljudski čin u kašastu smesu od jednog najobičnijeg događaja, svaka odluka je jedan tekući doživljaj, svaki život je puko preživljavanje. Svakom i najmanjem utisku, svakoj nijansi promene telesnog stanja automatski dodeljuje veliki značaj. I na taj način takođe automatski degradira svet na običnu priliku za moguće doživljaje. Još kod Joycea iritira to što veruje da možemo shvatiti jednu galeriju uvećanih kadrova na kojima su delići sekunde; još više iritira to što te deliće prikazuje kao mutne, nejasne i dvosmislene. Ali kod Joycea to iritiranje odgovara njegovom stilu. Obzirom da cilja isključivo na ”povećano uočavanje” od strane ljudske svesti, konsekventan je spoj poentilizma i uvećanih kadrova. Ali kombinacija usporenog snimka i uzvišenosti, poentilizma i žrtvovanja, asocijativne psihologije i zlatnog doba, što nalazimo kod Brocha, to više nije nikakav spoj, to je kolizija; i rezultat je stil, toliko hibridan da se to ne može ni zamisliti.

Svaki duševni hir kod njega postaje metafizička oluja, svaki podražaj mrežnjače postaje vizija. U stvarnosti se ta knjiga sastoji od hiljadu vizija, svaka od njih je sama po sebi jedna lirska pesma, od njih je stotinu veličanstveno i jezički gledano zaista sjajno – ali nijednom od tih lirskih tonova nije podaren prostor da se mogu probijati s tim i nijednim drugim raspoloženjem i opuštati se; svaki lirizam preleva se u sledeći. Nietzsche je jednom čoveku, koji je njegovu kritiku za Wagnera shvatio isuviše olako, predložio da iz ”Sumraka bogova” iseče jednu dionicu za violu. Ko poželi izmeriti vrednost Brocha kao liričara, trebao bi ovoj knjizi pristupiti sa makazama.

Najneobičniji su zasigurno svi oni delovi u kojima je opisano potpuno rasulo: puni su gotovo penetrirajuće čulnosti. Gadosti čini se zabavljaju autora, kao što su pre njega zabavljale i Célinea i Benna. Sirotinjska četvrt i kanalizacija su tako divlje i strastveno opisani, s njima se Vergilije nikada pre nije susreo i podrugljivo ga njihovi mirisi od tada, za kaznu, progone sve do smrti. Donekle je to simptom grižnje savesti za krasni brohovski stil, to da povremeno, preko namerno napisanih vulgarnosti, samom sebi kalja ugled. Kao da je Broch u svoj klasicistički pejzaž ubacio grumenje blata i mrlje od žargona. Iako, on pejzaž time ne čini toliko prljavim koliko je želeo: jer njegov sleng je društveno nestvaran, kao i njegov uzvišeni stil; jedan tip ”razvratnog nemačkog uopštenito”, jedan ulični jezik, pažljivo spravljan u literarnoj retorti, koji se nigde ne govori, a koji nas, izgovaran od strane stanovnika Brindzija, zbog razlike u računanju vremena, više zapanjuje nego što nas šokira.

Za koga je napisana ova neverovatna knjiga? Taj teški jezik, ta usporena radnja, ugradnja klasičnih fragmenata teksta, poistovećivanje obrazovanog sveta sa ostatkom sveta, namerna promenjivost asocijacija – kao da ovu knjigu može koristiti samo neka luksuzna publika, takoreći humanistički obrazovani ljubitelji Joycea. Ali njegovo optuživanje samoga sebe njegove himne, njegova teorija žrtve, ali posebno njegov zaključak o stvarnim osobinama moći, protiv umetnosti i protiv pisanja – ovi elementi opet isključuju tu luksuznu publiku. Ovo delo ne dolazi u obzir kao zabavno štivo, jer propoveda. Ali pošto propoveda o svemu, zbog grižnje savesti da nešto nije izostavljeno; i jer propoveda u neobičnom obliku grozničavih snova, teško da će neka zajednica prihvatiti ovu knjigu. – Možda se obraća pesnicima koji imaju krizu; ali ni ova manjina nije našla savet na njegovim stranicama; možda jedino metafizički doteran izveštaj od njihovoj bolesti. Ova knjiga je tako bogata, tako svestrana, tako umetničkog karaktera, tako dubokoumna – ova knjiga nije ni za koga.

Ginter Anders, „Vergilijeva smrt i dijagnoza njegove bolesti“, prevela Jasmina Mršo.

Tekst je preuzet sa internet magazina SIC!

Beleške iz dnevnika Tomasa Mana (1933. godina )

1933

- 15.03. Zbirčica  Dertrambovih  pesama – plemenito  deprimirajuće, pristojno – odvratno.  

- 17.03. Razgovor o drsko–sadističkim propagandnim planovima nemačke vlade, o  bezobzirnom  gaženju i totalnom uniformisanju javnog mnjenja, uništenju  svake kritike, o  izjavi  besmislenosti svake opozicije. Odvratno modernistički zamah, ono psihološki savremeno u  njemu, s obzirom na kulturnu, duhovnu i moralnu reakcionarnost. DRSKO MODERNO, MODERNI TEMPO, FUTURISTIČKO U SLUŽBI BEZIDEJNOSTI NEPRIJATELJSKI RASPOLOŽENE PREMA BUDUĆNOSTI, MAMUTSKA REKLAMA  ZA  NIŠTA. Jezivo  i  bedno. 

- 23.03.  ('Vagner') Jedno  bogato  delo  u  kome  se  javljaju  svi  motivi  mog  života. 

- 27.03.  Neiscrpan razgovor bez kraja o zločinačkom i odvratnom ludilu, sadistički  bolesnim  tipovima moćnika koji su svoj cilj – apsolutno neprikosnovenu vlast – postigli sredstvima sulude  bestidnosti ... Postoje samo dve mogućnosti da se ona sruši : finansijska  katastrofa  ili  pak  neka  spoljnopolitička konflagracija. Duboka čežnja da do toga dođe, spreman na svaku žrtvu, svako sapatništvo. Nikakvom cenom pad tog društvenog šljama ne bi bio suviše visoko plaćen ! Nemcima je bilo dato da prirede revoluciju neviđene vrste: bez ideje, protiv svega višeg, boljeg, uljudnog, protiv  slobode, istine, prava. U sferi ljudskog se tako nešto još nije dogodilo. Pri  tome masa besomučno kliče i veruje da je upravo to želela, dok je ona zapravo prepredeno prevarena, samo to sebi još ne može da prizna – i k tome čvrsto uverenje viših slojeva, konzervativaca, nacionalnih (Kardof ),da se sve to kreće u pravcu jedne strašne katastrofe. 

-03.04.  Uostalom, ovaj težak doživljaj odmora i nije baš sasvim neplodan. Često ga dovodim  u  vezu  sa  novelom  o  Faustu, koja  će  uslediti  posle Josifa i sa  kojom bih 'stvorio nešto vrlo originalno'. 

-05.04.  Kakvo će samo razočarenje morati da doživi taj nesrećni, sada poneseni i tobože srećni narod! Berza  pada. Privredni  ili  spoljnopolitički  problemi  slomiće  ovoj  vladi  vrat. Šta  će se pak učiniti sa tim obožavanim čudovištem od Hitlera, koji za milione predstavlja jednu  religiju, ako bi konzervativci intervenisali vojskom? Moraće ga, pošto se ukloni njegov režim, gurnuti na mesto predsednika jer bi njegovo smenjivanje i hapšenje bilo premnogo za nemačko  srce .  

- ...razgovaramo o podlosti one radio emisije koja u današnjoj Nemačkoj znači citat ubistvene  denuncijacije .  

-25.04. Razgovor o izjavi prof. Overbeka da bi trebalo da se priključim  nacionalsocijalističkom  pokretu, 'kako  bih  ga oplemenio'. – O 'bajnoj duši' nemačkog naroda i isterivanju crnog  elementa iz njegovog svetlosnog tela. Iskvaren, izvitoperen mit. Upropašćena romantika i bedno – otrovna zloba malograđana. Umetnički heroj je R. Vagner. Dirnuo sam u najosetljivije mesto.  

-02.05.  ... ali sam se kasnije bolje osećao, kada sam sa Bermanom došao na  nemačke stvari, posmatrajući ih u velikom stilu i tumačeći sadašnja zbivanja kao novu formu stare nemačke  kulturne baljezgarije, koja nema, međutim, neke znatnije šanse da uspe. To je izgubljena stvar, iako se opet, kao i kod rata, koji ono sasvim jasno samo produžava, radi o nizu godina. Jedan  veliki manevar skretanja, jedna džinovska nevaspitanost u odnosu na volju svetskog duha, detinjasto bežanje iz škole ... Hoće li konačno ovaj narod učiniti mudrijim, ovaj narod koji je trn  u  telu Evrope, Zapada ? 

-07.05.   Lektira Tolstoja mi zato tako odgovara što se u tom delu ono čulno – radosno i  pozitivno na tako prirodan i  ljudski način povezuje sa moralnom kritikom savesti. Juče sam za  vreme putovanja pročitao da najviše i najbolje ljudske osobine, koje nisu i ne mogu biti  svojstvene  tzv. velikim ljudima, predstavljaju – ' ljubav, poetsko osećanje, nežnost, filozofska  sumnja koja nagoni na istraživanje' . 

-28.05.  Uglavnom sam sa njim razgovarao : o Ničeu, 'nemačkoj  revoluciji ', nemačkoj formi  boljševizma, proterivanju  mediteranskog  humanizma, pobuni malograđanskog  neobrazovanja  i  antiobrazovanja, koje se ideologizira  kao 'narodni  pokret ' – što  u  odr. svetsko – istorijskom  smislu  i   jeste . Ali  izraz  'istorijski  pokret' koji  se  javlja  u  svakom  govoru, svakom  članku, ipak  predstavlja  preterivanje. Radi  se  u  osnovi  o  prilično  suvišnom  i  istorijski  malo  značajnom  podgrejavanju  hajke  na  kulturu, za  što  je  već  Niče  optužio  Nemce. Socijalna  suvišnost. (Ono  što  rade  to  je 'marksizam') Moralna  suvišnost (na  osnovu  jednog kompleksa  niže  vrednosti  koji  je  bio čista  hipohondrija). Razlika  u  odnosu  na  Italiju, gde  je možda  bila  potrebna  jedna  nacionalistička  injekcija  kako  bi  mogle  da  se  razmahnu  snage.  A  i   vraćanje  Rimskom  carstvu  nešto  je, naravno , sasvim  drugo  nego  ono vraćanje  u  Teutoburšku  šumu. Ono  polovično  i kukavičko  kod  ove  'revolucije'  koja  nastupa  tako  radikalno. Reči  ' varavarski' ukazuje  se  velika  retorska  čast, ali  se  pri  tom  ne  želi  biti  varvarski, ipak  se  pred  svetom  strahuje  od  ovog  obeležja  i  pridaje  važnost  obrazovanju, kiti  se  jednom  Akademijom  za  literaturu, u  kojoj  jedan  pisac, klanjajući  se  pred  eksponentima  njene  duhovne  bede, slavi  nemački  jezik, dok  istovremeno  njegove  kolege  po  zatvorima  bivaju  tako  prebijani  da  njihove  žene  šest  nedelja  ne  mogu  da  dobiju  dozvolu  da  ih vide. Odeljenja  u bolnicama  sa  strogo  nacionalsocijalističkim  osobljem, kako  bi  se  osujetio  svaki  kontakt  sa  pacijentima  i  kako  bi  se  o njihovom  stanju i uzrocima  tog  stanja  ništa  ne  bi  saznal.  U  Akademiji  te  države  pisci  drže  svečane  govore  a  mladi  pesnici  u  svojim  stihovima, koji  bez  daljnjeg  moraju  biti  loši, slave  ili  opravdavaju  paklene  kazne  kojima  su  kažnjeni  grešnici  koji  su  se  ogrešili  o  državu  Branderburg. Treba  li verovati  da  je  sve  to više  'istorijsko' a  manje  suluda epizoda ? 

-01.06.  Juče  sam  pre  nego  što  sam  zaspao  dovršio  čitanje  'Rata  i  mira', u  čemu  sam  svih  ovih  nedelja  nalazio  utehu  i  oslonac. I  to  sam, ne  manje  nego  u  njegovom  majstorstvu  i  njegovoj  veličini, utehu  nalazio  i  u slabostima, nedopustivostima, zamoru  ovog  i  pored  svih  slabosti  grandioznog dela. 

- 02.06. Vigand piše iz Levicija o spaljivanju Frojdovih dela u Drezdenu u znak demonstracije 'protiv psihoanalitičkog precenjivanja nagonskog života a za idealizam'. Kakvo neznanje i kakva laž  u kombinaciji reči 'psihoanalitičko precenjivanje' ! Ta , nagonski život za 'dinamički', prema razumu neprijateljski raspoloženi pokret predstavlja svetinju ! On se može uzeti u zaštitu od raščlanjavanja, to bi imalo smisla, ali je prava idiotarija istovremeno siktati protiv njegova precenjivanja.Uvek se tu jedno buđavo – lagodno  malograđanstvo nalazi u stanju protivrečnosti sa varvarsko-dinamičko- iracionalnom ambicijom. 

-21.06. Jutros dovršio podelu i naslovljavanje prve knjige, pri čemu su me zabavljali izvesna mistika  i redosled brojeva koji je nekako sam od sebe nastajao i to sa brojkama 10 , 5 i 7 . Knjiga se deli na Predigru i 7 poglavlja. Prvo poglavlje i Predigra imaju po 7 poglavlja , drugo poglavlje pak 5, treće opet 10, četvrto opet 10 , peto 7 , šesto i sedmo po 5 podpoglavlja . Tako knjiga pruža celu masu lepo razdeljene građe. 

-23.06. U tišini večeri razmišljao sam o svom životu , o njegovim mukama i tegobama od mladih dana, kao i o njegovim blagodetima zahvaljujući izvesnim crtama  moga karaktera. Ipak verujem da ću na kraju tog mog života biti prilično umoran - i  ne samo od njega već i, uprkos  metafizičkim nadama i čežnjama moje mladosti, od života uopšte . Dosta , dosta ! Kada se to na kraju kaže , onda se ne misli samo na sopstvenu 'individuaciju' već se misli na celinu – verovatno na osnovu onog tačnog saznanja : Mnogo drugačije nikad ni nije. Smisao reči  'umoran od života'  nije lične već sveobuhvatne prirode. 

-20.07. Prijatno sećanje ne veče u društvu u našem vrtu , kojom prilikom sam pročitao  'Prevaru sa blagoslovom'  i očigledno ostavio dubok utisak. U takvim prilikama uvek imam osećanje da varam i opsenjujem, jer se ne predstavljam sa promašenim , testastom- nerešenim  delovima  već uvek nekim 'lepim mestom', skrivajući ono neuspelo , tako da se stiče utisak da je i sve ostalo tako uspelo . To je svakako ono podvaldžijsko kod svakog čitanja nekih delova . Ali pri tome se ono što čitam pokazuje daleko boljim i  upečatljivijim nego što se meni činilo, tako da  bi se smelo zaključiti da je i ono što nisam predstavio slušaocima daleko manje loše nego što se to meni čini . 

-30.07 Posle ručka dovršio korekturu 1. knjige , pri čemu me je opet do suza dirnula smrt  Rahilina, kao što je to bilo i prilikom pisanja  i kao što je to uvek prilikom svakog novog čitanja.  Ovde, kod ovog lika, igra ulogu moj odnos prema K. Nije slučajno da baš i ona  tako voli tu povest Jakova i Rahile. Ona u njoj vidi idealizovanu, mitiziranu predstavu naše životne zajednice.  

-13.08. Za doručkom sa K. Razgovarao o sumanutosti  Nemačke. Ona pred svetom ima moralnu prednost da joj do 'civilizacije' ama baš ni malo nije stalo. Ona se ne boji haosa, ona voli haos. 

-20.08. ... dok mene od povratka ne zadržava strah već osećanje mučnine i odvratnosti.  

- 01.09. Razgovor o romanu koji bi trebalo napisati – iz sfere Vagner-List-Kozima-Niče, jedna veoma interesantna tema, najkomplikovaniji, najobuhvatniji nemački predmet. Antipatija izmađu Lista i njegovog zeta (veoma izrazita). Listova evropska duhovnost naspram Vagnerovom izrastanju iz malograđanskog. Listova kćerka, duhovno mondena  i ne-nemačka (da ne kažem nenemačka), od rođenja, unosi u Vagnerovu  sferu  katoličko – kadilački elemenat, s jedne strane, a onda opet, s druge strane, sama piše antisemitske  i nemačkonacionalističke članke Vagnera u bajrotovskim listovima. K tome dolazi Niče  koji je potekao iz svešteničke kuće, iz humanizma, profesorske sfere  i koji se usled bolesti izrodio u nešto evropsko – antinemačko.  

-07.09. Jasno je da se život jedne države menja tokom jednog ljudskog veka od 60  godina. Ali zašto bi to moralo da kod mene izazove  mržnju i odvratnost ? 'Fašističke', nacionalno naglašene autoritarne metode počinju na sve strane da odmenjuju stare, klasične forme demokratije. Zašto se od toga pravi  posebna nemačka misterija i zašto Nemačka pri tome nastupa sa pretenzijom da izigriva vođu i spasioca sveta ? Posle anti – demokratskih prevrata u Rusiji i u duhovno beznačajnijoj  Italiji, Nemačka sa svojim prevratom, koji u stvari predstavlja preuzimanje vlasti od strane onog sloja  stanovništva koji u duhovnom pogledu stoji na najnižem stepenu – sloja propalih malograđanskih masa  ispunjenih mržnjom, dolazi tek na trećem mestu . Čime se ona izdvaja ? Treba li svet da se obnovi pomoću  prljave mistike , izopačene filozofije života  koju ona unosi u pokret? Zato što tamošnje promene u području političke tehnike i rukovođenja poprimaju oblik ubistvene i ubilačko-krvave  i ratne religije, čiji je moralni i duhovni nivo najbedniji deo njegove pojave . Osvetoljublje i manija veličine ujedinjuju se u svetsku opasnost, prema kojoj je predratni imperijalizam bio prava nevinost . I ovaj prinčevski kelner nas uverava da će ova i ovakva Nemačka na isto tako miroljubiv način urediti Evropu kao što je u zemlji 'ustavnim putem' došla na vlast. Ali ta Nemačka je jedini narod u Evropi koji se ne boji rata  i ne odbacuje ga  već ga štaviše obožava ; ona sa svojom totalitarnom državom , sa svim onim što je za ovo pola godine urađeno, ne teži ni za čim drugim nego za ratom , koji možda ne bi htela , ali koji s obzirom na svoje ishodište i na svoju prirodu mora da hoće . Program , delom nesvestan, delom svestan , jasan je : prvo uništiti 'unutrašnjeg neprijatelja' , tj. sve ono što se u zemlji suprotstavlja ratu  (to je ujedno bila  osveta nad sopstvenim narodom zbog toga što je navodno zbog tog naroda izgubljen rat) i onda – Šta posle toga treba da dođe , to se ne zna , to se još ne može sagledati , a i poriče se da se  to već želi sagledati .  Ali potajno se želi to buduće stanje, čezne se za njim kao za voljenim haosom – jedna ljubav koja uliva osećanje da smo pozvani za političko vođstvo sveta – pa se u tom smislu sasvim javno svim silama radi na naoružavanju .  

-  08.09. Naveče čitao 'firerov' govor  o kulturi u jednom nacističkom listu iz Frankena, koji su mi začudo poslali. Neverovatno. Taj čovek, eksponent sitnog srednjeg staleža sa osnovnim školskim obrazovanjem koji se odao filozofiranju, odista je neobična pojava. Nema sumnje da je njemu, za razliku od tipova kao što su Gering i Rem, nije stalo do rata već do 'nemačke kulture'. Njegove misli, koje bespomoćno ponavlja, praveći stalno omaške i izlažući ih u jadnom stilu, jesu misli đačeta koje se bespomoćno trudi . One bi još i mogle da ostave neki utisak kada ne bi bile svedočanstvo jezive neskromnosti. Nikada se silnici, akteri svetskih zbivanja i velike politike nisu usuđivali da na takav način izigravaju učitelja jednog naroda, štaviše učitelja čovečanstva. To nije činio ni Napoleon, a ni Bizmark. Oni su stvorili jedan red, jednu osnovu, polazeći od svoje vizije, na kojoj je mogao ili nije mogao da cveta viši duhovni život, nauke i umetnosti. Oni su preko države u tom duhovnom životu podržavali i podsticali ono što im se činilo korisnim a isto tako nasilno ugušivali ono što im se suprotstavljalo. Ali oni nikada nisu docirali sa katedre i propisivali naciji kulturnu teoriju, kulturni program, iako su po svom duhovnom kapacitetu neuporedivo više bili za to nego ovaj bedni mangup. Naravno, oni još nisu znali za ' totalitarnu državu ' koja nije samo osnovica moći, već je jedna sveobuhvatna sila koja komanduje svim oblastima života, pa i kulturnom, štaviš, pre svega njom, jer zna kakva ona treba da bude, pa je diktatorski, isključivo i bespogovorno svodi na pojmove usvojene u žestokom autodidaktičkom rvanju i zasnovane na strahovito tanušnoj lektiri .  

-10.10. Sve se brani od opasnog psa u središtu Evrope, jednog fanatiziranog, stravično prenadraženog naroda u stanju nacionalnog orgazma, što svet unaokolo prisiljava da bude veoma oprezan . 

-17.10.  U 8 časova sa K. I decom na abonirani koncert, u Muzičkoj dvorani, koji je bio ugodan i zanimljiv. Klavirski koncert Čajkovskog, koji sam do sada znao samo sa gramofonske ploče, interpretirao je V. Horovic, jedan izuzetno briljantan mladi pijanista, koji je posle imao velikog uspeha sa Šopenom i Stravinskim.

izvor  

Džojs je košmar koji pokušavamo savladati

Žan Pari, Džojs


Potkraj 19. veka u Književnom pozorištu u Dablinu pojavio se čovek neobičan, čudnovato odeven – uopšte ekscentrik. Nije imao karte, ali je jednom munjevitom rečenicom preuzeo kontrolu. „Ja sam Joyce.“ Tada mladić, Joyce se je smatrao za genija, i šepurio se, ponosan na svoje delo, – iako se ono sastojalo od tek nekoliko eseja, članaka i pesama. „Nikada nisam naišao na toliko pretencioznosti, a da ima tako malo toga da je opravda“, govorio je Yeats o njemu. Ali tokom sledećih decenija James Joyce ostvariće delo koje će ga svrstati među najznačajnije autore 20. veka.


O tom je delu napisano i pisaće se mnogo, uprkos njegovoj kompleksnosti – ili upravo zbog nje. Vrednom prikaza i preporuke čini se knjiga Džojs Jeana Parisa, koja je prikaz Joyceovog dela i života. U ovoj knjizi Paris daje Joyceovu biografiju, ali se ne zanosi time da ona bude konačna, iscrpna i celovita; nego on prosto označava najbitnije detalje iz Joyceovog života i sagledava načine na koji su se oni odrazili na njegovo literarno delo. Paris daje sopstvene kritičke sudove o Joyceovom delu, analizira ga i interpretira, pružajući nam uvod i smernice za čitanje i razumevanje njegove kompleksnosti.

Svoj portret Joycea, Paris počinje poglavljem o Irskoj. U njemu Paris Irsku prikazuje kao mističnu i herojsku zemlju, ali je već u sledećem poglavlju prepoznaje kao jedan od glavnih razloga Joyceovog skepticizma. Kao prvotni uzrok Joyceovog podozrenja prema domovini, nameće se politički skandal iz 1889., koji je optuživao C. S. Parnella za preljubništvo. To je bio ogroman udar za porodicu Joyce, koji su bili parnelisti, a osobito za mladog Jamesa. Tri njegove dominanantne teme, antinacionalizam, antifeminizam i antiklerikalizam, začete su u toj tragediji-farsi. Ali taj događaj ima i veće, univerzalnije razmere i značenja, jer je u njemu koren Joyceove ozlojeđenosti.


 „U njegovim očima, Parnelov pad postao je zločin koji je osporavao veru u čovečanstvo.“ (34)


Ništa u Joyceovom delu neće upućivati na bilo kakav idealizam; on je isuviše pronicljiv da bi se zanosio takvim obmanama. Sve će upućivati na haos osrednjosti i gluposti, na klevetu, potkazivanje, prostakluk, razmetljivost, trivijalnost, izdaju, itd, itsl.


„Ovde nećemo naći plemenite duše, niti primernu etiku, jer će ljudi otkriti upravo ono što jesu: komedijanti, ‘sumporno žuti lažljivci’“. (21)


Za njega su svet i njegova pojavnost samo tašta krinka, niz sladunjavih laži, pretvaranja i iluzija, a uloga je pisca da bude naučno objektivan, i prokaže takav svet, „da najtačnije moguće naslika čovečanstvo, ali i da se istovremeno uzdrži od osuđivanja i pohvala“. (22)


 Joyce će svet videti onakav kakav jeste, i biće potresen onim što vidi. „Džojs nas uviđavno obaveštava da je njegova umetnost potekla iz bola, ali će se, kao Svift, i on potruditi da ga prikrije irskom koketnošću. Čak i bolje, da ga savlada.“ (63) Pokadšto će osloboditi svoju setu, ali će češće biti svirepo ironičan i sarkastičan, jer on, kao pravi Irac poznaje „okrepljujuću moć sarkazma“. (11) Njegovi su likovi banalni, bez dostojanstva, i robuju gluposti, kao kakvoj boginji; on je, dakako, razočaran time, ali se istoj gluposti, i njezinim robovima, zlurado i zajedljivo podsmejava. On ismeva, banalizira banalnost, buni se i kleveće; nije selektivan u osudi, u odmazdi, ironiji; svaka stvar ili pojava, makar i najsvetija, kod njega također podrazumeva svoju parodiju. „Prosto, za Džojsa je Istorija, kao i za svakog Irca, hronika jednog pakla od koga su skeptičnost, mudrost i humor najbolja odbrana.“ (73)

Potreba za tačnošću i objektivnošću jedna je od najuočljivijih odlika Joyceovog stila. Sve što je pisao rezultat je pomnog opserviranja i analiziranja, rezultat privilegije da se svet može sagledati u njegovoj realnosti. Naučna strogost je stilska novina koju je uveo. Njegova toliko značajna tehnička revolucija u romanu predstavljena je, ukratko, u intenciji da se svet i čovečanstvo prikažu, u svojem totalitetu, onakvi kakvi zaista jesu, sa svim proturečjima, i da s, što tačnije, u celosti naslika čovekova uzaludnost, izgubljenost, utamničenost u svetu. Njegova je, zatim, namera da se oslobodi vremena, da ga poništi ili pobedi, „kako bi ustoličio svoje delo van domašaja vremena“. (63) U tim ogromnim ambicijama počiva pogubna monumentalnost njegovog dela.

Ceo grad sažeti u jednu knjigu, deset godina odisejskih putovanja prikazati u jednom danu L. Blooma – to su, između ostalih, nastojanja kojih se poduhvatio u Uliksu.

„Borio se protiv neuhvatljivog, nepobedivog neprijatelja: protiv vremena. Njegov san? Prevazići čoveka koji pripada Istoriji, tako što će istoriju nadvladati, naći neko univerzalno uređenje kojem je i ona podređena. T. S. Eliot je morao prvi primetiti to demijurško nastojanje u Uliksu. Otuda ta sličnost, koju će mnogi kritičari naglasiti, između džojsovske misli i Božanstvene komedije, srednjovekovne teologije, okultnih nauka ili elizabetanskog pozorišta, uostalom sličnost sa svim oblicima kulture koji mikrokosmos izjednačavaju sa makrokosmosom, to jest izjednačavaju ‘ono što je dole’ sa ‘onim što je gore’. Džojsa treba posmatrati kroz tu perspektivu, kroz tu eshatološku struju koja sebi u zadatak stavlja poricanje vremena, a čija deviza može biti: ‘Istorija je košmar iz kojeg pokušavam da se probudim.’“ (83) U Finneganovom bdenju bio je, međutim, još smeliji i neskromniji: hteo je kroz san, grotesknom mešavinom mnoštva svetskih jezika, alegorijski ispripovedati univerzalnu istoriju čovečanstva, napisati knjigu za budućnost i pomoću nje definitivno prevazići vreme. „Ova najambicioznija knjiga svih vremena sadrži u sebi gotovo nemoguće nastojanje da u snu prikaže planetu i čitavu njenu istoriju, da na silu ispredaje njene nejasnoće, koje u svakom prolasku kroz delo pomalo otkrivaju istinu koja je u isto vreme ohrabrujuća i beznadežna: u svakom času se ta priča (ponovo) rađa, (ponovo) umire i (ponovo) počinje.“ (209—210)

Međutim je Joyce, bežeći od košmara istorije i suprotstavljajući se tiraniji osrednjosti, stvorio delo monstruozno, nesvakidašnje po obimu, koje sâmo izgleda jednako haotično i košmarno. Mogli bismo reći da je Joyce košmar kojega pokušavamo savladati, prihvatiti. U njemu je doista teško snaći se, i stoga nam je neretko potrebna pomoć. Paris u svojoj knjizi nastoji dati neke od ključeva za shvatanje njegovoga dela.

Neke od osnovnih značajki Joyceova dela on otkriva već u početnim poglavljima, dok nas sa drugima upoznaje postupno, prateći razvoj i mijene Joyceovih misli i stila. Jedno će nam, tako, poglavlje prikazivati određeni period Joyceovog života, govoriti o jednoj knjizi, ali će neumitno biti nerazlučivo od te knjige Paris pronalazi i osvetljava u drugim knjigama također, čime ukazuje na koherentnost i konzistentnost Joyceovog dela.

„Džojsova genijalnost ogleda se u potpunoj hronologiji.“ (85)

Paris je vrlo dobro shvatio prirodu Joyceovog dela: ono je svojevrsna evolucija, koja traje od Dablinaca do Portreta umetnika u mladosti, manično buja od Uliksa do Finneganovog bdenja, „čudovišta koje sve nadilazi“ (189), i u toj evoluciji svaka je knjiga neizostavna etapa; sve se u njoj nastavlja, nadograđuje, nadopunjuje. Sve je u tom delu promišljeno i svrhovito, i ništa nije suvišno, nijedno poglavlje, niti jedna reč. Ta Joyceova evolucija podseća na slike koncentričnih krugova na površini vode: „svako delo stvoreno iz prethodnog, razrešava se u sledećem, još opširnijem, upotrebljava ciklus reči, tema, simbola koji se stalno šire, kao da se pružaju ka beskonačnom, kao da se sjedinjuju sa kosmosom“. (86)

Da bismo razumeli Joycea, Paris nas također upućuje na iznimno važnu „dvojnost stvarnosti i simbola“, (115) koja je u njegovom delu izražena do krajnosti. Ono obiluje simbolima, metaforama, alegorijama, aluzijama, referencama, itd, koje nas teraju na aktivno promišljanje pročitanog. Već u Portretu umetnika u mladosti počinje ta igra simbola, a u Uliksu i Finneganovom bdenju ona će prerasti u stvaralačku filosofiju, i imati ogromne, ludačke razmere. „Nijedan pisac, u našoj epohi“, smatra Paris, „nije u toj umetnosti analogije otišao dalje od Džojsa.“ (140) Na mnoge od tih analogija i višeznačja Paris precizno ukazuje, iznoseći pritom različita tumačenja, što je jedan od prvih kvaliteta njegove knjige.

Premda je stara više od pola veka, a neka od tumačenja koja nudi raširena, dobro poznata, čak uobičajena, ova knjiga ipak nije izgubila na vrednosti, na svežini, na neposrednosti koja nam približava Joyceovu osobenost i osobenost njegovog dela. Kao autor ogromne erudicije i gorkog životnog iskustva, Joyce je stvorio zapanjujuće, bizarno delo, bremenito očajem i ništavilom, ali delo u kojemu se, ipak, nazire neka tanana, setna, ironična nada. Kao zagonetka, ono neprestano poziva čitatelje u igru odgonetanja. Knjiga Jeana Parisa nije konačna odgonetka, ali je sasvim dovoljna pomoć čitatelju u toj zavodljivoj, mada teškoj igri. To je knjiga koju ne treba zanemariti pri bilo kojem ozbiljnom čitanju Joycea.

 Nacija i poststrukturalizam.

Alternativna književna tumačenja

(Sic!, Sarajevo, 2013.)

Gustave Flaubert pisma Ernestu Ševalijeu

ERNESTU ŠEVALIJEU





Ruan, nedelja ujutro,




24. februara 1839




    Kako je prijatan i veseo taj tvoj život! Živeti od jednog dana do drugog, ne misleći na sutrašnjicu, bez ikakvih briga zbog budućnosti, bez sumnja, bez strahovanja, bez nada, bez snova; živeti životom punim đavolaste ljubavi i čašica trešnjevače, životom raspusnim, ćudljivim, umetničkim životom koji se kreće, poigrava, skače, životom koji sam sebe puši i opija, sa igrankama pod maskama, restoranima, šampanjcem, čašicama ljute, javnim ženama, velikim oblacima dima od duvana! U tome se ti krećeš, riješ i trošiš svoj život. Utoliko bolje, dovraga! vetar te nosi, ćud te vodi, neka žena prođe i ti ideš za njom, čuješ muziku i počinješ da skačeš... Pa onda orgija! razbarušena orgija koja urla, muče, riče! Tako ćeš živeti tri godine, i to će biti bez sumnje najlepše tvoje godine, one za kojima čovek žali čak i kad postane umeren i star, kad stanuje na prvom spratu, kad plaća porez i kad stigne do toga da veruje u vrlinu kakve zakonite žene i dospe u udruženja trezvenjaka. Nego, šta ćeš da počneš? Šta misliš da postaneš? U čemu je budućnost? Pitaš li se to ponekad? Ne pitaš se, šta te se tiče? I pravo imaš. Budućnost je ono što je najgore u sadašnjosti. Pitanje: šta ćeš biti? bačeno pred čoveka, to je ponor otvoren pred njim i koji se stalno primiče, ukoliko on ide napred. Osim metafizičke budućnosti ( za koju se slabo brinem, jer ja ne verujem da naše telo od blata..., čije su sklonosti niže nego kod svinje, sadrži nešto čisto i nematerijalno, kad je sve što ga okružuje tako nečisto i odvratno ), osim te budućnosti postoji i budućnost u životu. Ne misli, međutim, da sam ja neodlučan u pogledu izbora nekog zanata. Ja sam potpuno odlučio da se ne bavim nikakvim, jer isuviše prezirem ljude da bih im činio dobra ili zla. U svakom slučaju, učiću prava, položiću za advokata, čak i za doktora, da godinu dana više besposličim. Vrlo verovatno je da nikad neću braniti pred sudom, sem ako ne treba braniti kakvog zločinca na glasu, sem ako to ne bude u nekom strahovitom procesu. A što se tiče pisanja? Kladio bih se da zacelo nikad neću dati da me štampaju ili predstavljaju. Ne strah da ne propadnem, nego svađe sa izdavačem i pozorištem oduzele bi mi volju; međutim, ako ikad uzmem aktivnog udela u svetu, to ću uraditi kao mislilac i onaj koji ubija hrabrost. Samo ću reći istinu, ali će ona biti užasna, svirepa i otvorena. Ali, bože moj, otkud znam! jer ja sam od onih kojima se uvek sutrašnji dan gadi, kojima se budućnost stalno prikazuje, koji sanjaju ili bolje reći sanjare, zlovoljni i okuženi, ne znajući šta hoće, sami sebi i drugima dosadni... Manije me ždere, istorija me gnjavi; a duvan? od njega mi je grlo ispečeno... Nekada sam mislio, razmišljao, pisao, izlivao na hartiju kako - tako žestinu koju sam nosio u duši; sada više ne mislim, ne razmišljam, pišem još manje. Poezija se možda iz dosade povukla, i napustila me. Jadni anđele, zar se nećeš više vratiti! A ipak osećam, samo nejasno, da se nešto u meni kreće; sad sam u nekom prelaznom dobu i ljubopitljiv sam da vidim šta će biti ishod toga, kakav ću odatle izići. Ja menjam dlaku ( u intelektualnom smislu ); hoću li biti olinjao ili veličansteven? To ne znam. Videćemo. Misli su mi zbrkane, ne mogu da radim ništa maštom, sve što proizvedem šturo je, mučno, napregnuto, iščupano s bolom. Počeo sam jedan misterij, ima dobra dva meseca; što sam od njega napravio besmisleno je, bez i najmanje ideje. Možda ću tu i stati! Svejedno, tako sam bar za trenutak sagledao veličanstveni horizont, ali su naišli oblaci i opet me zagnjurili u tamu prostote. Moj život, o kom sam mislio da bude tako lep, tako ponosan, tako širok, tako ljubavnički, biće kao i drugi, jednolik, smišljen, glup; svršiću prava, položiću ispite, pa ću posle otići da dostojanstveno završim, da živim u kakvom malom mestu u unutrašnjosti kao što su Ivto ili Dep, sa zvanjem pomoćnika kraljevskog pravobranioca. Jadna luda koja je sanjala o slavi, ljubavi, lovorikama, putovanjima, Istoku, i šta još znam! Sve što svet najlepše ima, onako skromno, dao sam unapred sebi. Ali ću imati, kao i drugi, samo nezgoda u životu i jedan grob posle smrti, a trulež kao večnost...

                                                                             
_______________________________






ERNESTU ŠEVALIJEU

Ruan, 15.aprila 1839


Ti me žališ, dragi Erneste, a međutim da li sam za žaljenje, imam li kakav povod da proklinjem boga? Kad se, naprotiv, obazrem oko sebe u prošlosti, u sadašnjosti, u svojoj porodici, među svojim prijateljima, svojim ljubavima, bezmalo bi trebalo da ga blagosiljam. Prilike koje me okružavaju pre su povoljne nego štetne. I pored svega toga nisam zadovoljan; mi jadikujemo bez prestanka, stvaramo sebi izmišljena zla ( nažalost to su najgora !); gradimo sebi iluzije koje posle vidimo da odlete; sami sipamo trnje po svom putu, pa posle dani prolaze, stvarna zla nailaze, pa posle umiremo, a nismo dobili u duši ni jedan jedini čist sunčani zrak, ni jedan jedini mirni dan, nijedno nebo bez oblaka. Ne, ja sam srećan. I zašto ne bih bio? Šta me žalosti? Da li će budućnost biti možda sumorna. Pijmo pre oluje; svejedno ako nas bura slomi, more je sada mirno.

     Pa i ti! A mislio sam da imaš više zdravog razuma nego ja, prijatelju dragi. I ti si zinuo, pa kukaš! Pa , pobogu, šta ti je ? Znaš li da je mladi školski naraštaj silno glup? nekada je imao više pameti; zabavljao se ženama, mačevanjem, orgijama; sad se doteruje po Bajronu, sanja o očaju i po volji okiva sebi srce... Utrkuju se ko će imati bleđe lice i najlepše reći: sit sam sveta! Sit sveta! Žalosno zaista; sit sveta u osamnaestoj godini! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi ? Zar je sve umrlo ? Nema više prirode, nema cveća za mladog čoveka? Ostavimo se jednom toga. Dajmo se na tugu u Umetnosti, pošto više osećamo tu stranu, ali dajmo se veselju u životu; neka puca zapušač, nek se lula nabija, neka se drolja svlači, sto mu muka! Pa ako nam neke večeri, u sumrak, dok za jedan čas traju magla i sneg, dođe neka dosada života, pustimo je neka dođe, ali ne često. Treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sav gad sa njega spadne. To je to što tebi savetujem, što se ja trudim da radim.
Drugi jedan savet; piši mi često, ti prokleti, dobri derane bez vaspitanja, bez ponašanja. Pričaj mi šta sve i svuda radiš, moralno i fizički... Juče sam završio jedan misterij za koji treba jedan čas da se pročita. Jedino mu je predmet za poštovanje. Majke će dopustiti ćerkama da ga čitaju.