Ginter Anders o romanu „Vergilijeva smrt“

„Sadržaj od preko 500 stranica užurbano prepričan: car Avgust pesnika Vergilija, obolelog u Grčkoj, vodi sa sobom u Italiju. Po dolasku u Brindizi, bolesnika provode kroz sirotinjsku četvrt do carske palače, gde on, nakon neuspelog pokušaja da uništi svoju nedovršenu Eneidu, te nakon dugih filozofskih razgovora, umire. Dakle, ”radnje”, u uobičajenom smislu, ova knjiga gotovo da i nema; ko je započne čitati iz zabave, odustaje od toga. Ali i filozofi imaju poteškoća.

Ne postoji teza, koju ova neverovatna knjiga zastupa. I to upravo iz razloga što ne postoji teza koju ne zastupa. Puna je kao što je svet pun. Puna stava i protustava. Osećaja i protuosećaja. Ona pokušava da bude sve: himna, moralno-filozofska, samooptužujuća, dijaloška drama, roman; i da pruži sve: ono ljudsko, životinjsko i biljno; religiju i delo; ljubav, mušku ljubav i hrišćansku ljubav; prirodu, politiku i kulturu. Sa jezičke strane je isto tako: šuma listova ove knjige je kao džungla prenatrpana, tako da nema imenice koja se ne javlja bez pratnje proliferirajućeg prideva, nema prideva koji se deobom ne razloži na još barem dva nova; nema rečenice koja svojim granama ne prodire u krošnje drugih rečenica ili pak urasta u tlo. Kao da je horror vacui uzrokovao rast puzavica i stonoga ove proze. Pa čak i uljez, naviknut na najteži literarni teren, koji se usudi kročiti u fosforilirajuću tminu ove knjige, stupa uplašeno, bez daha i prezasićeno prema izlazu i pita: Otkud tolika opijenost totalitetom? Šta može naterati čoveka da pokuša sve u jednoj jedinoj knjizi? Na to postoji samo jedan odgovor: ”strah od propusta”.

Šta je to strah od propusta? To je panika pred bogatstvom sveta, svega što čovek sam nije i što ne poseduje. Ali taj strah da se sve ne propusti, ima samo onaj koji bi ”sve” mogao biti, za kojeg sve i svašta dolazi ”u obzir”, jer on sam nije ništa određeno.

I kao takav jedan čovek se sada pojavljuje – jer tako i treba i ne treba biti – Brochov Vergilije: Svet je, kako priznaje, pratio samo rečima: dakle, on nije bio niko, on je jednostavno bio mogućnost, konjuktiv; i u konjuktivu ga obuzima sve što je moglo biti; što je on mogao biti. ”Sve” i ”moglo”: izdašnost i konjuktiv pripadaju zajedno i samo su dve strane jedne jedine, odurne, ljudske situacije.

To što je Broch svojevoljno bio u stanju da takvu paniku pretvori u opširno delo; to da je svaki dan, godinama, bio sposoban da konce, kojih je bilo na hiljade, navečer pusti, a ujutro precizno ponovo pohvata, to je, psihološki gledano, gotovo neshvativo i tera nas da osećamo najveće moguće poštovanje.

Junak knjige je tako dakle failure; čovek koji je uprkos njegovom uspehu bez presedana, u svojim očima, barem kako Broch kaže, propustio ono ”najbitnije”: bit pesnika, jer on više nije nikakav Homer, koji je odmah izgovorio ”osnov svojeg vremena”; bit sveta, jer je, umesto da i on voli, samo epigonski, skupa sa ostalima, ukrašavao ”Zemljinu površinu”; bit čoveka, jer je umesto da deluje i učestvuje u izgradnji Rima, on svoj život samo protraćio na lepe reči. Uvid u ”egzistencijalne” nedostatke pesnika je, dakle, drugi motiv knjige. To je stvaran i neophodan motiv. Ali Brochov uvid se vrti ukrug: Iz očaja zbog neozbiljnosti pesničkog postojanja, stvara poemu upravo od tog očaja. Umesto rešenja problema, on nam taj problem predstavlja u lirskoj formi. – Sličnost sa heideggerovskom filozofijom egzistencije (pod čijim je činima očigledno i Broch) je frapirajuća. Heideggerovo pobijanje akademske filozofije došlo je na svet u vidu nove akademske filozofije očaja, tako je na svet došao i Brochov uvid u nedostatke pesničke egzistencije, u obliku pesme o očajnom pesniku. Obojica – i Heidegger i Broch – očito radikalno napuštaju svoj puki fah: ali ne da bi pronašli pravi put praktičnog dela, već da bi se postrance probijali kroz šiblje metafizike. Tamo sada čekaju i definišu smrt kao smisao života.

Vergilijevo kajanje je neozbiljno, jer žali zbog previše stvari. Ali još manje ozbiljan je njegov pokušaj da svoje kajanje pretvori u delo: svoju žrtvu. Njegove diskusije iz smrtne postelje vrte se isključivo oko namjere da uništi svoje (kako on uporno tvrdi) nepesničko i bezbitno životno delo, Eneidu, što je poimanje njegovog promašaja. S jedne strane puki estet; s druge cezarski pragmatici, s kojima se Vergilije prepire oko opstanka, odnosno neopstanka njegovog dela, sigurno ne shvaćaju poentu koju pesnik želi postići svojom žrtvom. I čitaocu ostaje nejasno kako bi nestanak ovog dela mogao ispraviti ili čak razrešiti jedan promašen život, ili možda i promašen svet u kojem je taj život tekao. U svakom slučaju, Brochov Vergilije je prilično ozbiljan kada je u pitanju ova neverovatna, donekle negativna, precenjenost književnosti: on svoju knjigu smatra toliko značajnom da samo njeno uništenje predstavlja jednu pozitivnu vrednost, te može uvesti novo svetsko razdoblje. Jer i kod njega se teorija žrtvovanja javlja u svezi sa idejom žrtve u hrišćanstvu, za koju se preko Vergilijeve žrtve trebao pripremiti teren. Vergilijeva četvrta ekloga, koja je konstantno nepravedno shvaćana kao mesijanska, daje ovim delovima proročanski prizvuk. – To da na kraju ipak ne dođe do žrtvovanja, predstavlja pomalo težak religiozni antiklimaks.

Čovekova egzistencija je za Brocha naprosto pasivna stvar; kroz 500 stranica junak knjige gotovo nepomično leži; njegov život je – umiranje. S druge strane, međutim, Joyceova metoda usporenosti predstavlja metodu prevrtanja aktivnog u pasivno: Razvlači svaki ljudski čin u kašastu smesu od jednog najobičnijeg događaja, svaka odluka je jedan tekući doživljaj, svaki život je puko preživljavanje. Svakom i najmanjem utisku, svakoj nijansi promene telesnog stanja automatski dodeljuje veliki značaj. I na taj način takođe automatski degradira svet na običnu priliku za moguće doživljaje. Još kod Joycea iritira to što veruje da možemo shvatiti jednu galeriju uvećanih kadrova na kojima su delići sekunde; još više iritira to što te deliće prikazuje kao mutne, nejasne i dvosmislene. Ali kod Joycea to iritiranje odgovara njegovom stilu. Obzirom da cilja isključivo na ”povećano uočavanje” od strane ljudske svesti, konsekventan je spoj poentilizma i uvećanih kadrova. Ali kombinacija usporenog snimka i uzvišenosti, poentilizma i žrtvovanja, asocijativne psihologije i zlatnog doba, što nalazimo kod Brocha, to više nije nikakav spoj, to je kolizija; i rezultat je stil, toliko hibridan da se to ne može ni zamisliti.

Svaki duševni hir kod njega postaje metafizička oluja, svaki podražaj mrežnjače postaje vizija. U stvarnosti se ta knjiga sastoji od hiljadu vizija, svaka od njih je sama po sebi jedna lirska pesma, od njih je stotinu veličanstveno i jezički gledano zaista sjajno – ali nijednom od tih lirskih tonova nije podaren prostor da se mogu probijati s tim i nijednim drugim raspoloženjem i opuštati se; svaki lirizam preleva se u sledeći. Nietzsche je jednom čoveku, koji je njegovu kritiku za Wagnera shvatio isuviše olako, predložio da iz ”Sumraka bogova” iseče jednu dionicu za violu. Ko poželi izmeriti vrednost Brocha kao liričara, trebao bi ovoj knjizi pristupiti sa makazama.

Najneobičniji su zasigurno svi oni delovi u kojima je opisano potpuno rasulo: puni su gotovo penetrirajuće čulnosti. Gadosti čini se zabavljaju autora, kao što su pre njega zabavljale i Célinea i Benna. Sirotinjska četvrt i kanalizacija su tako divlje i strastveno opisani, s njima se Vergilije nikada pre nije susreo i podrugljivo ga njihovi mirisi od tada, za kaznu, progone sve do smrti. Donekle je to simptom grižnje savesti za krasni brohovski stil, to da povremeno, preko namerno napisanih vulgarnosti, samom sebi kalja ugled. Kao da je Broch u svoj klasicistički pejzaž ubacio grumenje blata i mrlje od žargona. Iako, on pejzaž time ne čini toliko prljavim koliko je želeo: jer njegov sleng je društveno nestvaran, kao i njegov uzvišeni stil; jedan tip ”razvratnog nemačkog uopštenito”, jedan ulični jezik, pažljivo spravljan u literarnoj retorti, koji se nigde ne govori, a koji nas, izgovaran od strane stanovnika Brindzija, zbog razlike u računanju vremena, više zapanjuje nego što nas šokira.

Za koga je napisana ova neverovatna knjiga? Taj teški jezik, ta usporena radnja, ugradnja klasičnih fragmenata teksta, poistovećivanje obrazovanog sveta sa ostatkom sveta, namerna promenjivost asocijacija – kao da ovu knjigu može koristiti samo neka luksuzna publika, takoreći humanistički obrazovani ljubitelji Joycea. Ali njegovo optuživanje samoga sebe njegove himne, njegova teorija žrtve, ali posebno njegov zaključak o stvarnim osobinama moći, protiv umetnosti i protiv pisanja – ovi elementi opet isključuju tu luksuznu publiku. Ovo delo ne dolazi u obzir kao zabavno štivo, jer propoveda. Ali pošto propoveda o svemu, zbog grižnje savesti da nešto nije izostavljeno; i jer propoveda u neobičnom obliku grozničavih snova, teško da će neka zajednica prihvatiti ovu knjigu. – Možda se obraća pesnicima koji imaju krizu; ali ni ova manjina nije našla savet na njegovim stranicama; možda jedino metafizički doteran izveštaj od njihovoj bolesti. Ova knjiga je tako bogata, tako svestrana, tako umetničkog karaktera, tako dubokoumna – ova knjiga nije ni za koga.

Ginter Anders, „Vergilijeva smrt i dijagnoza njegove bolesti“, prevela Jasmina Mršo.

Tekst je preuzet sa internet magazina SIC!

Herman Broh, odlomci

 

·       U svakom slučaju imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“

.....i eto, došao je trenutak što ga je tupo polegla životinja-masa i očekivala, kako bi mogla izbaciti svoj poklični urlik, i onda se prolamalo bez stanke i kraja, pobedonosno, potresno, neobuzdano, ulevajući strah, veličanstveno, ponizno, obožavala je samu sebe u osobi Jednoga.

....To je dakle bila ta masa za koju je živio Cezar, za koju je bio stvoren Imperij, za koju je morala biti osvojena Galija, za nju je bilo pobeđeno carstvo Parta, za nju se vojevalo u Germaniji, to je bila masa za koju je stvoren veliki Augustov mir i koja je za to delo mira imala biti dovedena do državne stege, do vere u bogove i do božansko-ljudskoga ćudoređa. I to je bila ta masa bez koje se nije mogla voditi nikakva politika i na koju se morao osloniti i sam August ako se želeo dokazati.

Vergilijeva smrt
_____________________________


Plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili su talasi Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci Brundizijuma, a sad - dok se sunačan, pa ipak slutnjom smrti prožeta samotnost pučine pretvarala u spokojnu radost ljudske delatnosti, dok su valove, blago obasjane blizinom ljudskog živovanja i boravljenja, naseljavali raznoliki brodovi, sad kad su ribarske barke, nošene mrkim jedrima, već svuda napuštale male zaštitne nasipe svih onih mnogobrojnih sela i naseobina duž obale zapljuskivane belom morskom penom, i polazile u večernji ribolov, - more je postalo glatko gotovo kao ogledalo; sedefasto se nad njim rasklopila nebeska školjka, spuštalo se veče, i mogao se osetiti miris drva što sagorevaju u ognjištima kad god bi zvuci života, lupa nekog čekića ili neko dozivanje, doprli otud dovejani strujanjem povetarca.

Virgilijeva smrt

“Država je sama po sebi umetničko delo u rukama onoga koji treba da je izgradi”

 Vergilijeva smrt

___________________________________

"Čas raspevanosti na mestu sklapanja kruga, kad se jedinstvo svetova zaori u jednom poslednjem odisaju svemira..."
Virgilijeva smrt


_____________________________________


''Sve da je rat i bio veliki katalizator u čijem su medijumu svi razvojni procesi dospevali
do eksplozivnog ubrzanja u pravom smislu te reči, sve da se i na sam rat gleda kao na rezultat
katastrofalnog razvoja privrede ili tehnike, a možda čak i naučnog duha, ipak, svi ti fenomeni,
ma kako se oni međusobno razjašnjavali, kauzalno preplitali i čak uzjamno mnogostruko
intenzivirali, samo su ekvivalentne grupe simptoma jednog jedinog logičkog procesa, i to
onog stolećima dugog procesa pri kojemu se postepeno rastakala evropska slika stvorena još u
srednjem veku, procesa u kojem su se jedna za drugom osamostalile sve pojedinačne
vrednosne oblasti, dok je čovek, pometen i rastrzan izmedju svojih rušilačkih i graditeljskih
snaga, napokon postao nesposoban da zaustavi taj konačni rasap starih vrednosti, nemoćan da
obuzda konačni krvavi haos, iako je sve grublje izložen jednom pitanju savesti te, naočigled
strahotama i smrti, stoji sad pred tim pitanjem kao gromom pogodjen : Šta treba činiti ?''

Pesništvo i saznanje, Gradina, Niš. 1979., str. 267.

_____________________________________





"... Prauzrok se iz “konačne” beskonačnosti jednog ipak još antropomorfnog boga izmiče u pravu apstraktnu beskonačnost, nizovi pitanja ne uviru u ideju boga nego stvarno odlaze u beskonačnost (oni, tako reći, ne teže više ka jednoj tački, nego su se paralelizovali), kosmogonija ne počiva više na bogu, nego na večitoj produdživosti pitanja, na svesti da nigde nije data tačka počivanja, ..."

Mesečari; poglavlje: Raspad vrednosti

____________________________

Moj život se mrači za mnom, i ja ne znam da li sam živeo ili su mi to samo pričali, toliko je on već potonuo u dalekim morima.“

„Nesposoban da sam sebe saopšti, nesposoban da razbije svoju samoću, osuđen da ostane glumac sebe samog, zamenik sospstvenog bića – čovek vidi da sve što može saznati od čoveka ostaje puki simbol, simbol neshvatiljivog Ja.“

„Čekanje je kao razapeta bodljikava žica u duši.“

„Možda je izrekao nešto davno zaboravljeno kad je kazao: „Uvek nas neko odgurne od sebe, gospodine Eše.“

„…tada Hajnrih Vendling uze svoju ženu pod ruku, i ona pri tom prvom dodiru tela zatvori oči. Možda je i on sklopio oči, pa nije video ni teško letnje noćno nebo, ni belu prugu druma, koji se pružao pred njima i po čijoj su prašini gazili, možda je svako od njih videlo neki drugi nebeski svod, jer su oboje bili zatvoreni kao i njihove oči, svako u svojoj samoći, a ipak sjedinjeni u prepoznavanju tela, koja se spojiše u konačan poljubac, s licima lišenim koprene, lascivnim u očiglednosti pola, a ipak nevinim u bolu otuđenosti koja nikada ne misli da se okonča i koju nikakava nežnost više ne može ukloniti.“

 

O Hermanu Brohu

                                                   Herman Broh 

Živeti i pisati

„U svakom slučaju“, izjavio je jednom prilikom Herman Broh (1886-1951) „imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“ No, neko ko je bio pre svega jedan od prvaka austrijske tekstilne industrije, pa zatim i vanredni student filozofije, matematike i psihologije na Bečkom univerzitetu, da bi se, prodavši porodičnu fabriku, tek u 42 godini života posvetio spisateljskom poslu, neko ko je, uhapšen 1938, jedva uspeo da izbegne sigurnu smrt u koncentracionom logoru, i to zahvaljujući visokom mišljenju Džemsa Džojsa, Tomasa Mana i Oldosa Hakslija o njegovom prvom romanu „Mesečari“, neko ko je trinaest godina životario u Americi od skromnih stipendija – taj „neko“ mora da je imao kakvu-takvu biografiju.

Kraj sve odbojnosti prema biografijama pisaca, Broh je u nekoliko navrata došao u iskušenje da napiše kratku autobiografiju, kao da je u takvim stvarima verovao samo neposrednim učesnicima. Međutim, sirova građa jednog po svemu burnog života, ipak je na kraju poprimila oblik ideogramskog nacrta pisca-mislioca, fanatika ideje pesništva i „ekstremnog platoniste“, nepopravljivog prema razuzdanoj „autobiografskoj“ empiriji“…

Zadaci pesništva

Krajnje skeptičan prema vladajućem neopozitivizmu „Bečke škole“, koji je sve specifično ljudske probleme relegirao u domen mistike, Brom je pesništvu dodelio zadatke koje prevazilaze njegove mogućnosti: i funkciju dopiranja – sa nečuvenog „nestrpljenja sazanja“ – do večnih iracionalnih počela ljudske egzistencije, odnosno upornog traganja za onim (apstraktno) “esencijalnim“; i zadatak isticanja „nepromenljivosti humanoga“ i ulogu sazdavanja novih mitova (uzor: Franc Kafka), što bi – budući „oblikovanje sveta iz lirskog i mističnog izvora“ trebalo da predstavlja specifičan doprinos pesništva „religioznoj volji vremena“, ali i da jemči za njegovo etičko delovanje u njemu; povrh svega toga, Broh je pesništvo – začudo, pogotovo lirsko pesništvo – opteretio obavezom „totalnog“ odslikavanja svekolike savremene stvarnosti.

Broh je, dakle, pesništvu poverio svakojake zadatke – samo ne posao proizvodnje lepote. Jer, po njemu, „lepota“ (takozvani „estetski efekat“) mora da bude – sekundarna – propratna pojava etičke usmerenosti; umetnik čiji je cilj stvaranje lepote, stvara kič, a kič je parazit vrednosnog sistema umetnosti, radikalno zlo unutar njega!

Našavši dodatan izazov u savremenim romanesknim eksperimentima, pre svega u Džojsovom, Brohov se kritički duh uhvatio u koštac sa posledicama rastakanja aksioloških uporišta u „poliohistorskoj“ triologiji „Mesečari“ (1928-1932). Dok i pored izuzetno razgranate mreže simbola prva dva dela ostaju u okvirima manje ili više oprobanih tehničkih rešenja, treći deo donosu „potpuno novu formu romana“; u njemu je rudimentarna narativna nit isprekidana prisustvom deset teorijskih sagledavanja raspada vrednosti, koja zastupaju racionalni pol saznajnog organona romana, triju umetnutih novela, u stilu „Godina lutanja Vilhelma Majstera“ kao i šesnaest lirskih „intermeca“. U takvoj arhitektonici ne ogleda se samo Brohova „odbojnost prema pričanju pričica“ – uprkos hijalističkom finalu, ona predstavlja posredno priznanje neuspeha pokušaja da se fikcionalno obujmi jedan „trezveni“ ali ne i otrežnjen svet…

Politički angažman u egzilu

Broh nije bio sasvim siguran da li je pesništvo još obavezno da odslikava savremenu stvarnost, budući da je ova, usled raspada vrednosti, može biti u stanju „stanju organske neprepoznatljivosti“, može biti osuđena na „prokletstvo onemeljenosti“, „tupe animalne zanemelosti, koja je zanemelost moći i nasilja, gde duh i logos nemaju šta više da traže. Sa približavanjem nacističke pošasti u Austriji, rastu Brohove sumnje čak i u etičku opravdanost pesništva. Nagoveštene već u predavanju „Duh i duh vremena“ (1934), one se rasplamsavaju, postajući potencijalno pogubne, u proleće 1937. godine, kada Broh piše novelu „Vergilijev povratak kući“, koja je po mnogima – pogotovo po onima nedovoljno naoružanim strpljenjem – bolja od inflatornog lirskog romana „Vergilijeva smrt“, krcatog bezmalo nerazumljivim rečenicama i spregnutog lancem više nego upadljivih simbola. I doista, Broh će se u američkom egzilu sve više okrenuti neposrednom političkom angažmanu: pomoći žrtvama terora, bespoštednoj kampanji protiv nacionalsocijalizma i konkretnim projektima u svrhu unapređivanja demokratske svesti, odnosno u korist uspostavljanja „totalne diktature demokratije“, koja, dakako, predviđa stroge sankcije za svako ogrešenje o ljudska prava, srediđnju vrednost nove mitologije „ovozemaljskogapsoluta“.

Broh je, međutim, bio isuviše oštrouman da bi mogao da gaji iluzije u pogledu praktičnih učinaka takvih projekata, isuviše veliki pesnik da bi mogao da nađe trajno idejno utočište i ispunjenja u njima. Iznova artikulišući prezir prema naizgled samosvrhovitoj književnosti (nije se ustručavao da je nazove „brbljanjem“), on je ipak uporno radio na „Vergilijevoj smrti“ (1938-1944), remek-delu unapred zbog njegove prirode, osuđenom na potpun finansijski neuspeh, da bi svoju književnu karijeru okončao avangardnim „romanom u jedanaest pripovedaka“ – „Nedužni ljudi“ (pet priča je bilo, u nešto drugačijem obliku bilo objavljeno 1933/34), u kojem je, razotkrivajući „protofašistički“ mentalni supstrat različitih slojeva društva, žigosao ravnodušnost prema zlu.

Na ivici bede, hronično premoren od svakodnevnog šesnaestočasovnog rada, odavno načetog zdravlja, veliki austrijski pisac Herman Broh – jedan od najvećih književnih stvaralaca dvadesetog veka – umro je, od srčanog udara, u 65. godini, ostavivši za sobom niz nedovršenih rukopisa, od kojih je svakako najznačajniji „Roman o planini“ (Berg-Roman), u tri verzije – fikcionalni pandan, takođe nedovršenom, traktatu o masovnom ludili…

Srdan Bogosavljević

Herman Broh: Misli o politici

Herman Broh, austrijski Jevrejin i jedan od najvećih pisaca nemačkog jezika u XX veku, bio je, slobodno se može reći, gotovo opsednut „političkim“ u užem i širem smislu te reči, a napose psihologijom mase (v. knjigu Massenpsyschologie) i njenim reflektovanjem na politička zbivanja; ta je opsednutost išla dotle da je govorio da su njegovi romani – kojima je stekao najveću slavu – tek uzgredni deo njegovog dela: lično je, po svoj prilici, više držao do svoje „angažovane“ tekstualnosti kako one teorijsko-esejističke tako i one koja je neretko zaobilazila čak i „publicističku“ ravan, pretvarajući se u direktne apele, proglase, deklaracije, zakonske predloge… Cinik bi mogao reći da se ovde radi o „Dojlovom sindromu“: tako se i Artur Konan Dojl dobar deo života borio da se nekako otrese tereta sopstvene tvorevine, genijalnog detektiva Šerloka Holmsa, vajkajući se kako ga mnogo više ljudi zna po tim tričarijama nego po „ozbiljnim“, epskim delima… Međutim, Brohova je biografija srednjoevropskog Jevrejina XX veka u velikoj meri unapred „određujuća“: egzistencijalno iskustvo je pisca Vergilijeve smrti I Mesečara teralo ka određenom tematskom krugu.

„Misli o politici“ (Gedanken zur Politik) su kolekcija raznorodnih tekstova: ogleda, studija, epistola, proglasa i svakovrsnih pabiraka i fragmenata koji prate evoluciju Brohovog promišljanja političkih prilika od vremena neposredno nakon okončanja Prvog svetskog rata – i nestanka dotadašnjeg „crno-žutog“ državnog konteksta – do epohe hladnog rata. Broha je „Anšlus“ zatekao u Austriji, bio je uhapšen, i samo je čudom uspeo da pobegne; obreo se u Americi – gde je i umro 1951. godine – u krugu brojne nemačke antinacističke intelektualne emigracije. Upravo je taj, emigrantski period – srećom najzastupljeniji u ovom izboru – za današnjeg čitaoca daleko najpodsticajniji, čak i kada Broh (što danas znamo) nesumnjivo greši u procenama. Piščevi „rani radovi“, naime, isuviše su opterećeni utopijama i zabludama jednog vremena, jalovim bavljenjem „sovjetima“ koji bi, kanda, nekako „nadogradili“ klasičnu predstavničku demokratiju, vrćenjem u krug u večitom hvatanju za rep „marksoidnog“ diskursa. Broh dolazi na svoje tek u vreme gotovo globalnog trijumfa dvaju najužasnijih totalitarizama, nacističkog i boljševičkog, i „naizgledne“ nemoći liberalnih demokratija da im se odupru. Tekstovi iz celina „Odbrana demokratije“ i „Istok i zapad“ bave se koliko analizom samih totalitarnih fenomena toliko i antinomijama demokratije i mogućnostima zasnivanja novog demokratskog poretka koji bi uvažio socijalistička iskustva, a izbegao boljševičko potčinjavanje države, privrede i celog društva i „usrećiteljsko“ podjarmljivanje čovečanstva. Pisani tokom Drugog svetskog rata i na ranim vrhuncima hladnoratovske krize, Brohovi tekstovi mestimično i sami odražavaju svojevrsnu demokratsku malodušnost, naročito kada je nadirući CCCP u pitanju: piscu se čini da gotovo ništa ne može zaustaviti uspostavljanje njegove planetarne hegemonije, a najmanje ta neizlečivo frivolna anglosaksonska kultura, pragmatična i sekularna, eshatološki neopterećena, operisana od smisla za mrtvoozbiljne Ideologije… Verovatno je to tada jednom zabrinutom čoveku moralo izgledati tako; danas znamo da je upravo u toj razlici koren propasti jednog i dominacije, da ne rečemo konsenzualne hegemonije drugog sveta…
Čitane, recimo, u paru s Brohovim Pismima o Nemačkoj, Misli o politici produbljuju čitaočev uvid u obimno, složeno i impresivno delo (romano)pisca koji spada među desetak onih po kojima će se raspoznavati „poslovi, sumnje i snovi“ dvadesetog veka. Zašto je bar polovina tih pisaca pisala na nemačkom jeziku i nije tako teško odgonetnuti. „Roman najbolje transcendira istorijsko varvarstvo“, možda bi rekao Kundera, još jedan Brohov fan.

Teofil Pančić