Crno ogledalo anarhizma
Ono u čemu se nadrealizam prvi put prepoznao, mnogo pre nego što je definisao sebe, dok je još bio samo slobodni savez pojedinaca koji su, spontano i u celini, odbacivali društvene i moralne stege svog vremena, bilo je crno ogledalo anarhizma. Među višim sferama u kojima smo sretali jedni druge, u danima posle rata iz 1914, i čija sila privlačenja nikada nije oslabila, bili su i ovi stihovi s kraja „Sulnesove balade“, Lorena Tajada:[1]
Probudi naša srca, sva u ritama
Anarhijo! Nositeljko plamena!
Prognaj tamu! Zgneči gamad!
I na nebu podigni, makar i od naših grobova
Kulu svetilju koja će se dizati nad talasima!
U to vreme, nadrealističko odbijanje bilo je potpuno, apsolutno nespremno za kanalisanje na političkom planu. Sve institucije na kojima počiva moderni svet i čiji smo učinak upravo mogli da vidimo u Prvom svetskom ratu, smatrali smo nenormalnim i skandaloznim. Za početak, naša meta bio je celokupni odbrambeni aparat društva: vojska, „pravosuđe“, policija, religija, psihijatrijska i zvanična medicina, obrazovni sistem. U to vreme, naše zajedničke deklaracije i individualni tekstovi, koje smo, pored ostalih, pisali Aragon, Arto, Krevel, Desnos, Elijar, Ernst, Leris, Mason, Pere, Keno i ja,[2] potvrđivali su našu zajedničku sklonost da u tim institucijama vidimo pošast i da se protiv njih kao takvih i borimo. Ali, boriti se protiv njih, s nekim izgledima na uspeh, nužno je značilo napasti njihovu armaturu, koja je, u krajnoj liniji, bila logičke i moralne prirode: takozvani „razum“, koji, u sadašnjoj upotrebi i pod lažnim imenom, prikriva najotrcaniji „zdrav razum“ i lažni hrišćanski „moral“, čija je glavna svrha da obeshrabre svaki otpor izrabljivanju ljudskih bića.
Tu je počeo da tinja veliki požar – bili smo mladi – i mislim da moram naglasiti činjenicu da je taj požar stalno raspirivalao ono što smo preuzimali iz dela i života pesnika:
Anarhijo! Nositeljko plamena!
bilo da je reč o Tajadu ili Bodleru, Rembou i Žariju, za koje bi naši mladi liberterski prijatelji morali znati, kao i za de Sada, Lotreamona i Švoba iz „Monelove knjige“.[3]
Zašto u to vreme nije došlo do organskog spajanja istinski anarhističkog i nadrealističkog elementa? To pitanje postavljam sebi i posle dvadeset pet godina. Nema sumnje da je razlog bila ideja o efikasnosti, glavna iluzija tog vremena, koje je htelo da bude drugačije. Ono u čemu smo videli „trijumf“ Ruske revolucije i uspostavljanje „radničke države“, dovelo je do velike promene naše perspektive. Jedina mračna tačka u toj slici – tačka koja je postala neizbrisiva ljaga – bilo je gušenje Kronštatske pobune, 18. marta 1921. Nadrealisti nikada nisu mogli da to potpuno previde. Ipak, oko 1925, izgledalo je da samo Treća internacionala raspolaže sredstvima za promenu sveta. Bilo je pojmljivo da bi se znaci degeneracije i opadanja, koji su na Istoku već bili vidljivi, mogli izbeći. U to vreme, nadrealisti su bili ubeđeni da društvena revolucija, koja će zahvatiti sve zemlje, ne može propustiti priliku da promoviše slobodarski svet (neki kažu nadrealistički svet, ali to je isto). U početku smo svi to videli na isti način, uključujući i one koji su kasnije napustili svoje prvobitne ideale, do tačke u kojoj su, posmatrano iz ugla nekog biznismena, počeli da od staljinizma prave zavidne karijere (Aragon, Elijar, itd.). Ali, ljudska želja i nada nikada neće biti u milosti izdajnika:
Prognaj tamu! Zgenči gamad!
Dobro znamo do kakvog su nemilosrdnog pustošenja te iluzije dovele u drugoj četvrtini ovog veka. U gnusnoj farsi, umesto slobodarskog sveta iz naših snova, dobili smo svet u kojem je ropska poslušnost obaveza, koji gazi najosnovnija prava ljudi gaze i u kojem se ceo društveni život vrti oko pandura i krvnika. Kao i u svim drugim slučajevima u kojima je ljudski ideal potonuo do najvećih dubina pokvarenosti, jedini lek je da ponovo zaronimo u veliku struju osećanja u kojoj je taj ideal i nastao, da se vratimo načelima koja mu omogućavaju da se uspostavi. Izgleda da ćemo se tek na kraju tog kretanja, danas nužnijeg nego ikad, sresti sa anarhizmom – i samo s njim. I to ne kao s nekom karikaturom ili strašilom, kako se obično predstavlja, već sa onim koji naš drug Fontani (Georges Fontenis) opisuje „kao sam socijalizam, to jest, kao modernu težnju za ljudskim dostojanstvom (za slobodom i blagostanjem ljudi). To je socijalizam koji se ne shvata samo kao rešavanje ekonomskih ili političkih problema već kao izraz želje izrabljivanih masa za stvaranjem društva bez klasa, bez države, u kojem će sve ljudske vrednosti i želje moći da se ostvare.“[4]
Takvo shvatanje pobune i velikodušnosti, koji se ne mogu razdvojiti jedno od drugog i koji su, uz svo dužno poštovanje prema Kamiju,[5] podjednako nezamenljivi, jeste ono koje nadrealisti danas bezrezervno prihvataju kao svoje. Ta vizija, iščupana iz magluštine smrti ove epohe, za njih je jedina koja može učiniti da u očima ljudi, kojih će iz časa u čas biti sve više, ponovo iskrsne.
Kula svetilja koja će se dizati nad talasima!
11. januar 1952.
_________________________________
[1]
Loren Tajad (Laurent Tailhade, 1854–1919), francuski pesnik, polemičar i simpatizer anarhizma. Godine 1893, skandalizovao je francusku javnost podrškom bombaškom napadu anarhiste Ogista Velona (Auguste Vaillant, 1861–1894) na francuski Parlament. Ali, početkom 1894, i sam je bio nehotična žrtva jednog anarhističkog napada na restoran u kojem se zatekao. Bio je ranjen i izgubio desno oko. Međutim, to nije oslabilo njegovu podršku anarhistima. Ovu poemu je napisao četiri godine posle tog događaja (Ballade Solness, 1898). Reč je o pesmi koja evocira Ibzenov komad Graditelj Sulnes (Henrik Ibsen, Bygmester Solness, 1892) i koja je bila uključena u program Konferencije o komadu „Narodni neprijatelj“ Henrika Ibzena, održanoj 18. februara 1899, u pariskom Theatre de l’Oeuvre. (Sve napomene su prevodilačke.)
[2]
Navedeni autori, koji su u dužem ili kraćem periodu bili članovi nadrealističke grupe: Louis Aragon (1897–1982), Antonin Artaud (1896–1948), René Crevel (1900–1935), Robert Desnos (1900–1945), Paul Eluard (1895–1952), Max Ernst (1891–1976), Michel Leiris (1901–1990), André Masson (1896–1987), Benjamin Péret (1899–1959), Raymond Queneau (1903–1976).
[3]
Marcel Schwob (1867–1905), La livre de Monelle, 1894.
[4]
Žorž Fontani (Georges Fontenis, 1920–2010), generalni sekretar Fédération Anarchiste (FA) od 1946–1951. i jedan od urednika anarhističkog nedeljnika Le Libertaire (u to vreme, taj časopis je izlazio u tiražu od 100.000 primeraka, a nadrealisti su u njemu imali svoj podlistak). Breton ne navodi izvor, ali verovatno je reč o nekom od programskih dokumenata FA. Saradnja između nadrealističke grupe i FA trajala je od 1951–1953, kada i unutar te organizacije dolazi do raskola.
[5]
Aluzija na Kamijev esej Pobunjeni čovek (Albet Camus, L’homme révolté, 1951). Kamijevu argumentaciju iz te knjige ne bi bilo pravedno olako sumirati, ali Breton je žestoko reagovao na Kamijevu kritiku de Sada i Lotreamona, kao i na njegov pokušaj pronalaženja „mere“ u pristupu društvenim sukobima, što je ostalo nedorečeno i u dobroj meri otvoreno za već viđene „realpolitičke“ (ili „reformističke“) ishode. Nadrealisti nisu prihvatali razdvajanje na politiku, kao odvojenu ili specijalizovanu aktivnost, i svakodnevni život (jedna od glavnih spona sa situacionistima, koji će se tek pojaviti i pokušati da u tome budu dosledniji), zagovarali su totalni preobražaj (možda podjednako uopšteno, ali ipak otvorenije i za neke druge ishode, osim „realpolitičkog“), a kao „jedinu meru“ prihvatali samo „zbir onoga što ljudska mašta i želja mogu obuhvatiti“. (Jean Schuster, „La mesure et la grâce“, posebno izdanje časopisa La Rue, no. 5–6, ured. Gérard Legrand, 1952; izbor polemičkih tekstova o Kamijevom eseju iz 1951; Žan Šuster je jedan od nadrealista koji su učestvovali u toj polemici.)
_________
Andre Breton - Louis Aragon
Antologija crnog humora
Crni humor graniči se sa mnogim stvarima, kao što su glupost, skeptična ironija, banalna šala (nabrajanje bi bilo predugačko), ali on je najozbiljniji smrtni neprijatelj sentimentalnosti, koja je večito u bezizlaznom položaju, večito naivna i koja podrazumeva maštu kratkog daha..."
Ta, u pravom smislu reči, negativna definicija koju Breton daje u predgovoru Antologije crnog humora, pokazuje da se tu nije našlo mesta za autore čija se slava zasnivala na lakoći napisanih dela, s ciljem da razonodi što više ljudi.
Humor je, sasvim suprotno od toga, "intelektualna roba visokog ranga", nastala iz sposobnosti izuzetnog duha da naruše poredak spoljnog sveta, pa i onog, često strašnijeg, unutrašnjeg sveta.
Crni humor nikom ne prašta. Ni onima koji se, u skladu sa svojom prirodom, drže podalje od njega, ni onima koji ga smatraju ukusnim otrovom, a ni onima koji ga emituju poput bespoštednog plamena. Nije slučajno, što su kod ovih potonjih, ludilo (Svift, Sad, Niče), droga (De Kensi, Bodler), alkohol (Po, Žari), zločin (Lanser) i samoubistvo (Vaše, Rigo, Rusel, Dipre) obeležili stil koji prevazilazi književnost - stil života i smrti.
Nije ni slučajno što je vlada u Višiju naredila zabranu prvog izdanja ove antologije. Svi odabrani tekstovi, te svaka Bretonova beleška, nanose udarac moralnom poretku od koga ovaj teško može da se odbrani.
Andre Breton- Frida Kahlo
_______
.....kao što varnica dobija u dužini kad se javlja kroz razređene gasove, tako je i nadrealistička atmosfera, stvorena mehaničkim pisanjem, koje sam hteo da učinim dosežnim svima, veoma pogodna stvaranju najlepših slika. Može se reći, čak, da se slike pojavljuju u toj vratolomnoj trci kao jedini vodiči duha. Duh se malo po malo uverava u vrhovnu realnost ovih slika.
U početku se ograničava na to da ih trpi, on uskoro primećuje da one laskaju njegovom razumu i da povećavaju isto tako njegovo saznanje. On postaje svestan beskrajnih prostranstava u kojima se manifestuju njegove želje, gde se za i protiv neprestano svode, gde ga njegova mračnost ne izdaje. On ide, nošen ovim slikama koje ga zanose, koje mu jedva daju vremena da dune na plamen svojih prstiju. To je najlepša od svih noći, noć munja: dan je prema njoj noć.
Bezbrojne vrste nadrealističkih slika, zahtevale bi klasifikaciju koju danas nemam nameru da pokušam. Da ih grupišem po njihovim specifičnim srodnostima, odvuklo bi me suviše daleko; ja želim ustvari da povedem računa o njihovoj zajedničkoj odluci. Po mom mišljenju najjača je ona koja, ja to ne krijem, pokazuje najviši stepen proizvoljnosti; ona za koju je potrebno najviše vremena da se prevede na praktičan jezik, bilo da ona sadrži ogromnnu količinu prividne protivurečnosti, bilo da je neki od njenih izraza čudnovato skriven, bilo da najavljujući se kao senzacionalno, izgleda kao da se mlitavo raspliće (da naglo zatvara ugao svog šestara) bilo da iz same sebe izvlači smešno formalno opravdanje, bilo da je halucinantna, bilo da vrlo prirodno daje apstraktnom masku konkretnog ili obrnuto, bilo da podvlači negaciju pokojnog elementarnog fizičkog svojstva, bilo da izaziva smeh.
Iz Manifesta nadrealizma
___________
Andre Breton, Rene Hilsum, Louis Aragon, Paul Eluard,
Nađa
Ti, najživahnije stvorenje koje se uopšte našlo na mom putu samo da bih u svoj silini osetio snagu onoga što je u tebi nedoživljeno. Ti, koja zlo poznaješ samo iz priča. Ti, naravno, savršeno lepa.
… zanimaju me samo knjige koje se otvaraju i zatvaraju kao vrata bez brave, i za koje se ne mora tražiti ključ.
… a u kome je neki Kinez, koji je pronašao ne znam kakav način da sebe umnoži, preplavljivao ceo Njujork sasvim sam, umnožen u nekoliko miliona primeraka.
Uprkos maloj sklonosti prema pozorištu, nekada sam tako išao, uveren da komad koji se u njemu prikazivao ne može biti rđav, pošto se kritika toliko okomila na njega, da je čak tražila njegovu zabranu.
Ništa ne vredi što smo živi, sve dok radimo.
Znači li to da ono što nije baš dopušteno na ulici, ali je preporučljivo u pozorištu u mojim očima vredi samo ukoliko prkosi onome što je u jednom slučaju zabranjeno, a u drugom propisano.
Zar je to moguće? Živela sam toliko dugo s jednim bićem, imala sve moguće primere da ga posmatram, pomno nastojala da otkrijem njegove najsitnije fizičke ili druge osobenosti, da bih ga najzad tako loše poznavala, da čak i ne primetim ovo. Verujete li… verujete li da ljubav može da učini tako nešto?
Nađa, zato što je to na ruskom početak reči nadanje, i zato što je samo početak.
Nikada nećete moći da vidite tu zvezdu onako kako sam je ja videla. Vi ne razumete: ona je kao srce nekog cveta bez srca.
… u ćeliji, ili pred streljačkim vodom, čovek može ipak da se oseti slobodnim, ali tu slobodu ne stvara njegovo mučeništvo. Ona je, slažem se, neprekidno skidanje okova, ipak, da bi to skidanje okova bilo moguće, uvek moguće, potrebno je da nas okovi ne unište…
A ja tako sama sa sobom razgovaram, kada sam sama, pričam sebi svakojake priče. I to nisu samo beskorisne priče: ja baš tako i živim.
Sada mi govori o moći koju imam nad njom, o mojoj sposobnosti da je nateram da misli i čini ono što ja hoću, možda i više nego što bih želeo. Preklinje me, na taj način, da ništa ne preduzimam protiv nje.
Šta mogu da uradim, osim da oko šest sati odem u bife u kom smo se već sretali? Nema nikakvih izgleda da je tamo zateknem, naravno, osim ako… Ali zar se upravo u tom “osim ako” ne nalazi velika mogućnost da se Nađa umeša, daleko izvan svake mogućnosti?
Celog jutra sam se, međutim, dosađivao bez Nađe, prebacivao sebi što joj nisam zakazao sastanak danas. Nezadovoljan sam sobom.
Napisaćeš roman o meni. Uveravam te. Nemoj da kažeš ne. Pazi: sve bledi, sve iščezava. Treba nešto da ostane od nas…
Kao što mi je već ukazala, tačno je da se svi, čak i oni najužurbaniji, okreću za nama, da ne gledaju nju, nego nas. Prosto ne mogu da poveruju, vidiš, ne mogu da dođu sebi od čuda što nas vide zajedno. To je tako retko, taj plamen u očima koji ti imaš, koji ja imam.
Ko smo bili mi pred stvarnošću, tom stvarnošću za koju sada znam da leži pred Nađinim nogama kao podmuklo pseto?
Što se nje tiče, znam da joj se u pravom smislu reči događalo, da me smatra bogom, da veruje da ja jesam sunce.
Iako i dalje zadivljen onim načinom na koji se upravljala oslanjajući se samo na najčistiju intuiciju, a koji je uvek bio na granici čuda, bio sam isto tako i sve više uznemiren jer sam osećao da je posle moga odlaska ponovo zahvata vrtlog svoga života koji se odvijao izvan nje…
Sa prestankom moga daha, koji je početak vašeg.
Pred tajnom, Kameni čoveče, shvati me.
Ti si moj gospodar. Ja sam samo atom koji diše ili uzdiše u uglu tvojih usana.
Ne otežavaj svoje misli teretom svojih cipela.
Nađa je za mene pronašla čudesni cvet: “Cvet ljubavnika”.
Pod taj znak uglavnom treba staviti vreme koje smo zajedno proveli i on ostaje grafički simbol koji je Nađi dao ključ za sve druge simbole.
Pre našeg susreta ona nikad nije crtala.
Samo je ljubav u onom smislu u kome je ja shvatam – dakle tajanstvena, neverovatna, jedina, zapanjujuća i nesumnjiva ljubav – najzad ona koja odoleva svim iskušenjima, u ovom slučaju mogla dovesti do ostvarenja čuda.
Samo onaj ko nikada nije ušao u takvu duševnu bolnicu ne zna da se tamo stvaraju ludaci kao što se u popravnim domovima stvaraju zločinci.
Znam da bih ja, kada bih bio lud, i nekoliko dana zatvoren, iskoristio prolazno poboljšanje bolesti da hladnokrvno ubijem jednog od onih koji bi mi došli pod ruku, a pre svega doktora. Time bih barem uspeo da zauzmem mesto, kao nemirni bolesnici, u odvojenoj sobi.
Čudo u koje od prve do poslednje stranice ove knjige nisam prestao da verujem, odjekuje ime koje više nije njeno.
Lepotu vidim onako kako sam video tebe!
Lepota će biti grčevita ili je neće biti.
.jpg)