Nekada kada je Marsel Prust bio iznureni mladi romanopisac

Na početku traganja za izgubljenim vremenom

      8. novembra kod Prusta, koji nije ustao iz kreveta, došao je Eli Žozef Bua, novinar časopisa Le Temps da bi sa njim razgovarao više od sat vremena o „hiljadu stvari“. Urednik novina, Adrien Ebrar, organizovao je ovaj intervju kao uslugu svojoj ljubavnici Meri Šoštakovič. Glavna tema razgovora je bio roman „Jedna Svanova ljubav“. Autor je objasnio svoja gledišta na vreme, likove i stil. Tokom intervjua Prust je citirao delove romana, možda u nadi da će opovrgnuti kritike koje su mu zamerale nedostatak zapleta, deleći neke od lekcija koje je narator priče naučio do kraja knjige.

      Bua je tokom intervjua podigao očekivanja čitaoca rekavši da je primerak koji je išao od ruke do ruke među „privilegovanim čitaocima“, izazvao veliko oduševljenje. Novinar se pitao da li je knjiga „remek-delo, kako ga neki već nazivaju“. Takođe je predvideo da će „Jedna Svanova ljubav“ uznemiriti mnoge čitaoce. Mada je „knjiga istinske originalnosti i dubine do nivoa čudnovatosti, koja grabi čitaočevu punu pažnju i čak ga prisilno veže uz sebe“, Prustovom romanu nedostaje zaplet u uobičajenom smislu koji je „nešto na šta se oslanjamo u većini romana da će nas dovesti u neko stanje očekivanja preko niza avantura do neophodnog zaključka“. Umesto toga „Jedna Svanova ljubav“ je „roman analize“ „tako dubok“ da „na trenutke želite da viknete: „Dosta!“ kao pred hirurgom koji detaljno opisuje operaciju. Međutim, nikada to ne kažete. Nastavljate grozničavo da okrećete stranice u nameri da još dublje zavirite u duše tih stvorova. Ono što vidite je izvesni Svan zaljubljen u Odetu de Kresi, i kako njegova ljubav prerasta u uznemirujuću, sumnjičavu, nezdravu strast izmučenu najgorom mogućom ljubomorom. Bua je čitaocima rekao da nas Prust „ne drži po strani...već nas baca u um, srce i telo tog čoveka“. Novinar je takođe pomenuo da će čitaoci doživeti slična osećanja u vezi sa „dečakovom ljubavlju prema majci ili prema drugarima… Gospodin Marsel Prust je tvorac uznemirujuće knjige“. Bua je dao kratak pregled Prustovog pređašnjeg rada, citirajući scenu sa staklenikom iz romana „Dani i zadovoljstva“, ukazujući na piščevo sazrevanje: „Usmeren na samog sebe, Marsel Prust je iz sopstvene patnje izvukao kreativnu snagu prikazanu u ovom romanu“. Novinar je opisao pisca kako „leži u spavaćoj sobi na čijim su prozorima roletne gotovo stalno spuštene. Električna svetlost ističe bledu boju njegovog lica, ali dva fina oka sijaju grozničavo i živo ispod kose koja mu pada na čelo“. Iako „još uvek rob svoje bolesti… ta osoba nestane kada pisac, pozvan da prokomentariše svoje delo, živne i počne da govori“.

Tansonville, seosko imanje u blizini Illiers-Combrayja, čije je ime Proust posudio za Swannovu seosku kuću u Combrayu. (Fotograf: Nicolas Drogoul)

Vrata u "Vrt Charlesa Swanna" u Illiers-Combrayu. (Fotograf: Nicolas Drogoul)

        Prust je potencijalnim čitaocima poručio da je njegov pokušaj da objavi sve delove svog višetomnog romana propao jer izdavači nisu želeli da izdaju „nekoliko tomova odjednom“. Objasnio je i značaj koji vreme ima u njegovom delu: „Pokušao sam da izdvojim tu nevidljivu supstancu vremena, zato je eksperiment morao dugo da traje“. Dao je svoj pogled na roman koji je prikazao skup likova iz različitih društvenih staleža, prikazanih iz različitih perspektiva, i izneo svoj koncept višestruke ličnosti. „S ove tačke gledišta,“ primetio je, „moja knjiga bi mogla da se smatra jednim od niza 'romana podsvesti'“. Ne bih se stideo da je nazovem i „bergsonovskim romanom“ ali taj pojam je netačan, jer je moj rad zasnovan na razlici između svesnog i nesvesnog pamćenja, razlici koja ne samo da ne postoji u radu gospodina Bergsona, već mu je i protivna“. Prust je iskoristio scenu sa madlenom kao primer neverovatnog bogatstva nesvesnog pamćenja, nagoveštavajući čudesne tokove koji se nalaze ispod površine.

     Pisac je izložio i lekcije iz estetike koje je narator romana naučio u svojoj težnji da postane kreativna osoba. Bua je završio još jednim osvrtom na „bolesnog autora“ u zatamnjenoj sobi, „gde sunce nikada ne ulazi“. „Pisac ima razloga da bude ponosan“, zaključio je.

      Nedelju dana kasnije, takođe ležeći u krevetu, Prust je dao drugi intervju, ovaj put Andre Leviju sa kojim je pričao sat vremena. Ovaj razgovor se pojavio 21. decembra u časopisu Le Miroir. Levi, koji je pisao pod pseudonimom Anre Arnivelde, baš kao i Bua, primetio je bledilo piščevog lica. Takođe je prvi pomenuo zidove od plute, koji će kasnije postati legendarni. Preuveličavajući Prustovo pustinjaštvo, Arnivelde je napisao da se autor pre mnogo godina povukao u svoju „spavaću sobu u potpunosti zatvorenu za svež vazduh i svetlo, i celu obloženu plutom“. Naveo je i Prustovu tvrdnju da je povlačenje iz sveta koristilo njegovom pisanju: „Senka, tišina i usamljenost...obavezali su me da unutar sebe ponovo stvorim sve svetlo, muziku i uzbuđenja prirode i društva“.

Proust je proveo mnoga leta u Grand-Hotelu u Cabourg-u, na obali Normandije. (Fotograf: Nicolas Drogoul)

Šetalište pored mora ispred Grand-Hôtela u Cabourgu poznato je pod nazivom "Promenade Marcel Proust." (Fotograf: Nicolas Drogoul)


     Arnivelde, koji je delovao zainteresovan za Prustovo radno okruženje, opisuje veliki sto kraj kreveta: „Natrpan knjigama, papirima, pismima i malim kutijama lekova. Mala električna lampa, sa svetlom zatomljenim zelenim abažurom, nalazi se na stolu. Kraj ove lampe, nalazi se tabak papira, naliv pero i mastionica“. Spisak predmeta može delovati obično, ali ne i piščeva navika da radi noću i to uvek u krevetu. Novinara su zapanjile Prustove „velike, bolesne oči, cakleći se ispod guste smeđe kose koja neuredno pada na bledo čelo“.

     Prust je ponovo dao sažet prikaz svog dela i onoga što se nada da će postići. Venteja je iskoristio kao primer svog načina izrade lika. Ispostavlja se da je ovaj naizgled banalni i glupi buržuj muzički genije. Takođe pravi razliku, prvi put izloženu u eseju u kojem je napao Sent-Beva, između društvene i kreativne strane ličnosti. Oba intervjua su ukazala na ključnu prustovsku tezu da se moramo razviti duboko unutar sebe da bismo otkrili svoje najveće kvalitete.

     12. novembra, dva dana pre objavljivanja, Prust je nagovorio Gastona Kalmeta da izdejstvuje pominjanje romana u časopisu Le Figaro. Pre toga, još u martu, novine su objavile delove romana „Jedna Svanova ljubav“ i „Oko Germantovih“ koje je sam pisac uredio da bi stvorio ono što je nazvao „Vacances de Pâques“ („Uskršnji odmor“). Ali sada kada se objavljivanje primaklo, Prust je Kalmetu rekao da je donekle „tužno videti da je Le Figaro jedini list“ među onima u kojima se govori o književnosti, koji nije izvestio o objavljivanju romana. Ako Kalmet može na nešto uticati, zamolio ga je da izbegne epitete kao što su fin i delikatan i bilo kakvo pominjanje knjige „Dani i zadovoljstva“.

     U petak, 14. novembra, desila su se dva velika događaja u Prustovom životu, mada važnost drugog isprva nije bila očigledna. Prvi je, naravno, bilo objavljivanje prvog toma romana. Drugi događaj, na koji je Prust obratio malo pažnje, bila je pomoć Seleste Albare prilikom deljenja romana „Jedna Svanova ljubav“. Prustov brat Rober je toga dana operisao Selin Koten. Pisac je zamolio Selest, koja je došla kao privremena zamena za Selin, da sa mužem u njegovom taksiju ode da isporuči potpisane primerke romana njegovim prijateljima. Selest, koja se doselila u Pariz nekoliko meseci pre nego što je srela Prusta prvi put, još uvek se plašila velikog grada. Nedostajala joj je porodica, naročito majka, i bila je srećna što će imati nešto da joj odvuče pažnju. Od tada je dolazila u bulevar Osman da radi od 9 do 17 sati dok je Prust spavao. Nikola Koten je i dalje bio tu za Prusta u satima koji su bili približniji poslodavčevom noćnom raporedu.

     Izdavač Bernar Grase je uvek bio profesionalano učtiv u svojim odnosima prema Prustu, ali na objavljivanje romana je gledao kao na posao. Pokušao je da pročita delo ali mu je bilo nerazumljivo. Obavio je korektno svoje dužnosti prilikom izdavanja knjige ali su mu očekivanja što se tiče prodaje verovatno bila mala. Šarlu de Rišteru, prijatelju sa veslanja kome je dao primerak romana, rekao je: „Nečitljiv je. Pisac je sam platio izdavanje“.

      U nedelji po objavljivanju, Prust je Luju de Roberu rekao da Grase deluje kao „inteligentan, preduzimljiv i šarmantan“. Ali žalio se na saopštenje za knjižare koje je Grase štampao pre dogovora sa njim, „koje, po mom mišljenu, ne može biti spornije“. Prust je od izdavača zatražio da povuče taj oglas, mada se plašio da je već prekasno: „Posle duge tišine usled dobrovoljnog povlačenja iz javnog života, Marsel Prust, čiji je debitantski roman izazvao opšte divljenje, podario nam je 'U traganju za izgubljenim vremenom', trilogiju čiji prvi deo, 'Jedna Svanova ljubav', predstavlja majstorski uvod“. Prust je „dobrovoljno povlačenje“ smatrao netačnim i zamerao je pominjanje prvenca koje publiku podseća na roman „Zadovoljstva i dani“.

      Prustova posveta čoveku koji mu je otvorio vrata u časopisu Le Figaro glasila je: „Gastonu Kalmetu, u znak duboke i odane zahvalnosti“. Gaston, koji je delovao ravnodušno prema divnoj tabakeri koju je od pisca dobio na poklon, nikada nije mario za posvetu u svom primerku romana „Jedna Svanova ljubav“. Kalmet je bio uključen u nezgodnu političku kampanju koja će imati tragične posledice. U primerku za madam Štraus, Prust je napisao: „Za madam Štraus, jedinu koju sam voleo u vreme kada sam počeo da pišem ovu knjigu, i prema kojoj se moje divljenje nije promenilo, ništa više nego ni njena lepota i mladalački šarm“. Na primerku za Robera napisao je: „Mom malom bratu, u sećanje na izgubljeno vreme, koje nakratko ponovo dobijem svaki put kada smo zajedno. Marsel“. Lisijenu je objasnio zašto je njegov „dragi mali“ odsutan iz knjige. „Suviše si deo moga srca da bih te mogao prikazati objektivno, nikada za mene nećeš biti lik romana, ti si ono najbolje u samom piscu“. Posveta Rejnaldu je nepoznata, ali sigurno iskazuje slična osećanja jer niko od njega nije bio bliži Marselu. A opet, na neki način i Rejnaldo i Lisijen su veoma prisutni u knjizi. Prust je zbog oboje patio od mučne, iznurujuće ljubomore koja je gotovo uništila Svana tokom njegove opsesije Odetom.

     Na dan kada se roman pojavio, Leon Dode, ključna osoba u svakom zasedanju odbora za dodelu Gonkurove nagrade, pisao je svom prijatelju Marselu o protivljenju odbora da svoju nagradu dodeli bilo kome starijem od 35 godina. Prustu je bilo 42. Iznoseći ovakav stav, članovi Gonkurove akademije su sledili ono što su smatrali svojom dužnošću. Prilikom ustanovljavanja svoje nagrade, Edmon de Gonkur je izneo svoju „glavnu želju“ da „nagrada bude dodeljivana mladim autorima, originalnim talentima, novim i smelim naporima misli i forme“. Prust je potpuno odgovarao svim ovim zahtevima osim po pitanju mladosti.

       Pisma poslata Roberu de Fleru, Žan Luju Vaduajeu i Ani de Noaj u vreme objavljivanja romana, pokazuju duboko Prustovo nezadovoljstvo i planove za napuštanje Pariza, pa čak i Francuske. Vaduajea je pitao da li zna neku „tihu, izolovanu kuću u Italiji, nebitno gde, samo da je daleko“. Zatim se raspitivao za iznajmljivanje jedne od najraskošnijih renesansnih vila u Italiji: „Da slučajno ne znaš da li je vila Farneze, u mestu koje mislim da se zove Kaprarola, slobodna za izdavanje? Avaj, u trenutku kada mi knjiga izlazi, ja mislim o nečemu potpuno drugom“. Prust je izgleda pročitao u Revue de Paris da je palata Farneze u planinskom selu Kaprarola, kraj Viterba, obnovljena i izdata bogatom Amerikancu. Ovakva ekstravagantnost deluje budalasto, s obzirom na tadašnje Prustovo nesigurno imovno stanje, ali bio je potpuno pometen. Pisao je Fler da čak nema snage ni volje da prepiše poslednja dva toma svog romana koji su bili „potpuno završeni“. Poverio se da je iznajmio imanje negde van Pariza, ali se nije mogao odlučiti za odlazak. Ani de Noaj je zahvalio „beskrajno na tome što mu je pisala“ o romanu, i dodao da mu knjiga „nije postigla uspeh“. A čak i da se to desi, ne bi osetio zadovoljstvo zbog toga jer je „trenutno veoma tužan“. Prustovo nezadovoljstvo je dolazilo zbog nesrećne veze sa Agostinelijem.

      Pisac je svoju naklonost prema mladom čoveku pokazivao kroz stalnu velikodušnost i usluge. Ali želeo je nemoguće – uzvraćenu ljubav i odanost. Osećao je da se Agostineli udaljava, nezadovoljan njegovim stalnim i zahtevnim prisustvom. Prust je znao da je situacija beznadežna, njegova čudesna pronicljivost i inteligencija nisu bili u stanju da zbace okove želje i ljubomore koji su ga vezali za njegovog sekretara; Svanovu opsesivnu ljubav prema Odeti opisao je kao bolest da bi zatim i sam podlegao istom virusu. Ako se uzme u obzir opis koji je koristio za Svana, izgleda da je verovao da mu je bolest neizlečiva.

     Prust se potrudio da pošalje primerke svog romana grupi ljudi koji su ga izbegavali, ali koje je i dalje želeo da impresionira zato što su bili pisci. Dan posle izlaska „Jedne Svanove ljubavi“, obavesio je Žaka Kapoa da je poslao primerke njemu, Galimaru i Židu, kao i Polu Klodelu, pesniku i dramskom piscu, koga je „znao površno ali mu se duboko divio“. I premda je zadobio pažnju Kapoa, Prust se žalio zbog Židove indiskrecije. Do Prusta je došla priča o tome kako ga je Žid ogovarao pričajući da je Kope odbio da u svom časopisu Nouvelle Revue Française objavi delove Prustovog romana, stvar za koju su se Prust i Kope složili da bude poverljiva. Rekao je Kopeu da kada bi Žid znao koliko je puta Prust pokušao za njegovo dobro opovrgne priče o turskim kupatilima, arapskim dečacima i brodskom kapetanu na trci Kale-Dover, možda bi bio obazriviji u iznošenju stvari o njemu. Ne iznenađuje što je Prust bio dobro obavešten o Židovoj reputaciju homoseksualca.

     21. novembra Rejnaldo je pisao madam Dugle, nećaci Šarla Gunoa, izražavajući mišljenje i predviđajući: „Prustova knjiga nije remek-delo ako se pod tim smatra savršena knjiga besprekorno sazdana. Ali je bez ikakve sumnje (i tu moje prijateljstvo sa njim nema nikakvog udela) najbolja knjiga koja se pojavila posle 'Sentimentalnog vaspitanja'. Od prve rečenice se otkriva veliki genije i pošto će ovo mišljenje jednog dana biti opšte, moramo se odmah navići na to. Uvek je teško prihvatiti da je neko koga si upoznao genije. A opet, Stendal, Šatobrijan i Vinji su prihvaćeni kao velikani“. Rejnaldo, koji u početku nije cenio neverovatnu inteligenciju svog prijatelja, sada je razumeo Prustov genije i transformaciju koja se odvila u njemu pošto je svoj veliki dar upotrebio naporno radeći na svom delu.

Izvor: lithub.com
Prevod: Vladimir Martinović
izvor 

Ginter Anders o romanu „Vergilijeva smrt“

„Sadržaj od preko 500 stranica užurbano prepričan: car Avgust pesnika Vergilija, obolelog u Grčkoj, vodi sa sobom u Italiju. Po dolasku u Brindizi, bolesnika provode kroz sirotinjsku četvrt do carske palače, gde on, nakon neuspelog pokušaja da uništi svoju nedovršenu Eneidu, te nakon dugih filozofskih razgovora, umire. Dakle, ”radnje”, u uobičajenom smislu, ova knjiga gotovo da i nema; ko je započne čitati iz zabave, odustaje od toga. Ali i filozofi imaju poteškoća.

Ne postoji teza, koju ova neverovatna knjiga zastupa. I to upravo iz razloga što ne postoji teza koju ne zastupa. Puna je kao što je svet pun. Puna stava i protustava. Osećaja i protuosećaja. Ona pokušava da bude sve: himna, moralno-filozofska, samooptužujuća, dijaloška drama, roman; i da pruži sve: ono ljudsko, životinjsko i biljno; religiju i delo; ljubav, mušku ljubav i hrišćansku ljubav; prirodu, politiku i kulturu. Sa jezičke strane je isto tako: šuma listova ove knjige je kao džungla prenatrpana, tako da nema imenice koja se ne javlja bez pratnje proliferirajućeg prideva, nema prideva koji se deobom ne razloži na još barem dva nova; nema rečenice koja svojim granama ne prodire u krošnje drugih rečenica ili pak urasta u tlo. Kao da je horror vacui uzrokovao rast puzavica i stonoga ove proze. Pa čak i uljez, naviknut na najteži literarni teren, koji se usudi kročiti u fosforilirajuću tminu ove knjige, stupa uplašeno, bez daha i prezasićeno prema izlazu i pita: Otkud tolika opijenost totalitetom? Šta može naterati čoveka da pokuša sve u jednoj jedinoj knjizi? Na to postoji samo jedan odgovor: ”strah od propusta”.

Šta je to strah od propusta? To je panika pred bogatstvom sveta, svega što čovek sam nije i što ne poseduje. Ali taj strah da se sve ne propusti, ima samo onaj koji bi ”sve” mogao biti, za kojeg sve i svašta dolazi ”u obzir”, jer on sam nije ništa određeno.

I kao takav jedan čovek se sada pojavljuje – jer tako i treba i ne treba biti – Brochov Vergilije: Svet je, kako priznaje, pratio samo rečima: dakle, on nije bio niko, on je jednostavno bio mogućnost, konjuktiv; i u konjuktivu ga obuzima sve što je moglo biti; što je on mogao biti. ”Sve” i ”moglo”: izdašnost i konjuktiv pripadaju zajedno i samo su dve strane jedne jedine, odurne, ljudske situacije.

To što je Broch svojevoljno bio u stanju da takvu paniku pretvori u opširno delo; to da je svaki dan, godinama, bio sposoban da konce, kojih je bilo na hiljade, navečer pusti, a ujutro precizno ponovo pohvata, to je, psihološki gledano, gotovo neshvativo i tera nas da osećamo najveće moguće poštovanje.

Junak knjige je tako dakle failure; čovek koji je uprkos njegovom uspehu bez presedana, u svojim očima, barem kako Broch kaže, propustio ono ”najbitnije”: bit pesnika, jer on više nije nikakav Homer, koji je odmah izgovorio ”osnov svojeg vremena”; bit sveta, jer je, umesto da i on voli, samo epigonski, skupa sa ostalima, ukrašavao ”Zemljinu površinu”; bit čoveka, jer je umesto da deluje i učestvuje u izgradnji Rima, on svoj život samo protraćio na lepe reči. Uvid u ”egzistencijalne” nedostatke pesnika je, dakle, drugi motiv knjige. To je stvaran i neophodan motiv. Ali Brochov uvid se vrti ukrug: Iz očaja zbog neozbiljnosti pesničkog postojanja, stvara poemu upravo od tog očaja. Umesto rešenja problema, on nam taj problem predstavlja u lirskoj formi. – Sličnost sa heideggerovskom filozofijom egzistencije (pod čijim je činima očigledno i Broch) je frapirajuća. Heideggerovo pobijanje akademske filozofije došlo je na svet u vidu nove akademske filozofije očaja, tako je na svet došao i Brochov uvid u nedostatke pesničke egzistencije, u obliku pesme o očajnom pesniku. Obojica – i Heidegger i Broch – očito radikalno napuštaju svoj puki fah: ali ne da bi pronašli pravi put praktičnog dela, već da bi se postrance probijali kroz šiblje metafizike. Tamo sada čekaju i definišu smrt kao smisao života.

Vergilijevo kajanje je neozbiljno, jer žali zbog previše stvari. Ali još manje ozbiljan je njegov pokušaj da svoje kajanje pretvori u delo: svoju žrtvu. Njegove diskusije iz smrtne postelje vrte se isključivo oko namjere da uništi svoje (kako on uporno tvrdi) nepesničko i bezbitno životno delo, Eneidu, što je poimanje njegovog promašaja. S jedne strane puki estet; s druge cezarski pragmatici, s kojima se Vergilije prepire oko opstanka, odnosno neopstanka njegovog dela, sigurno ne shvaćaju poentu koju pesnik želi postići svojom žrtvom. I čitaocu ostaje nejasno kako bi nestanak ovog dela mogao ispraviti ili čak razrešiti jedan promašen život, ili možda i promašen svet u kojem je taj život tekao. U svakom slučaju, Brochov Vergilije je prilično ozbiljan kada je u pitanju ova neverovatna, donekle negativna, precenjenost književnosti: on svoju knjigu smatra toliko značajnom da samo njeno uništenje predstavlja jednu pozitivnu vrednost, te može uvesti novo svetsko razdoblje. Jer i kod njega se teorija žrtvovanja javlja u svezi sa idejom žrtve u hrišćanstvu, za koju se preko Vergilijeve žrtve trebao pripremiti teren. Vergilijeva četvrta ekloga, koja je konstantno nepravedno shvaćana kao mesijanska, daje ovim delovima proročanski prizvuk. – To da na kraju ipak ne dođe do žrtvovanja, predstavlja pomalo težak religiozni antiklimaks.

Čovekova egzistencija je za Brocha naprosto pasivna stvar; kroz 500 stranica junak knjige gotovo nepomično leži; njegov život je – umiranje. S druge strane, međutim, Joyceova metoda usporenosti predstavlja metodu prevrtanja aktivnog u pasivno: Razvlači svaki ljudski čin u kašastu smesu od jednog najobičnijeg događaja, svaka odluka je jedan tekući doživljaj, svaki život je puko preživljavanje. Svakom i najmanjem utisku, svakoj nijansi promene telesnog stanja automatski dodeljuje veliki značaj. I na taj način takođe automatski degradira svet na običnu priliku za moguće doživljaje. Još kod Joycea iritira to što veruje da možemo shvatiti jednu galeriju uvećanih kadrova na kojima su delići sekunde; još više iritira to što te deliće prikazuje kao mutne, nejasne i dvosmislene. Ali kod Joycea to iritiranje odgovara njegovom stilu. Obzirom da cilja isključivo na ”povećano uočavanje” od strane ljudske svesti, konsekventan je spoj poentilizma i uvećanih kadrova. Ali kombinacija usporenog snimka i uzvišenosti, poentilizma i žrtvovanja, asocijativne psihologije i zlatnog doba, što nalazimo kod Brocha, to više nije nikakav spoj, to je kolizija; i rezultat je stil, toliko hibridan da se to ne može ni zamisliti.

Svaki duševni hir kod njega postaje metafizička oluja, svaki podražaj mrežnjače postaje vizija. U stvarnosti se ta knjiga sastoji od hiljadu vizija, svaka od njih je sama po sebi jedna lirska pesma, od njih je stotinu veličanstveno i jezički gledano zaista sjajno – ali nijednom od tih lirskih tonova nije podaren prostor da se mogu probijati s tim i nijednim drugim raspoloženjem i opuštati se; svaki lirizam preleva se u sledeći. Nietzsche je jednom čoveku, koji je njegovu kritiku za Wagnera shvatio isuviše olako, predložio da iz ”Sumraka bogova” iseče jednu dionicu za violu. Ko poželi izmeriti vrednost Brocha kao liričara, trebao bi ovoj knjizi pristupiti sa makazama.

Najneobičniji su zasigurno svi oni delovi u kojima je opisano potpuno rasulo: puni su gotovo penetrirajuće čulnosti. Gadosti čini se zabavljaju autora, kao što su pre njega zabavljale i Célinea i Benna. Sirotinjska četvrt i kanalizacija su tako divlje i strastveno opisani, s njima se Vergilije nikada pre nije susreo i podrugljivo ga njihovi mirisi od tada, za kaznu, progone sve do smrti. Donekle je to simptom grižnje savesti za krasni brohovski stil, to da povremeno, preko namerno napisanih vulgarnosti, samom sebi kalja ugled. Kao da je Broch u svoj klasicistički pejzaž ubacio grumenje blata i mrlje od žargona. Iako, on pejzaž time ne čini toliko prljavim koliko je želeo: jer njegov sleng je društveno nestvaran, kao i njegov uzvišeni stil; jedan tip ”razvratnog nemačkog uopštenito”, jedan ulični jezik, pažljivo spravljan u literarnoj retorti, koji se nigde ne govori, a koji nas, izgovaran od strane stanovnika Brindzija, zbog razlike u računanju vremena, više zapanjuje nego što nas šokira.

Za koga je napisana ova neverovatna knjiga? Taj teški jezik, ta usporena radnja, ugradnja klasičnih fragmenata teksta, poistovećivanje obrazovanog sveta sa ostatkom sveta, namerna promenjivost asocijacija – kao da ovu knjigu može koristiti samo neka luksuzna publika, takoreći humanistički obrazovani ljubitelji Joycea. Ali njegovo optuživanje samoga sebe njegove himne, njegova teorija žrtve, ali posebno njegov zaključak o stvarnim osobinama moći, protiv umetnosti i protiv pisanja – ovi elementi opet isključuju tu luksuznu publiku. Ovo delo ne dolazi u obzir kao zabavno štivo, jer propoveda. Ali pošto propoveda o svemu, zbog grižnje savesti da nešto nije izostavljeno; i jer propoveda u neobičnom obliku grozničavih snova, teško da će neka zajednica prihvatiti ovu knjigu. – Možda se obraća pesnicima koji imaju krizu; ali ni ova manjina nije našla savet na njegovim stranicama; možda jedino metafizički doteran izveštaj od njihovoj bolesti. Ova knjiga je tako bogata, tako svestrana, tako umetničkog karaktera, tako dubokoumna – ova knjiga nije ni za koga.

Ginter Anders, „Vergilijeva smrt i dijagnoza njegove bolesti“, prevela Jasmina Mršo.

Tekst je preuzet sa internet magazina SIC!

Anton Pavlovič Čehov, Kosmička patnja i humor

Imao je običaj da kaže da je medicina njegova zakonita žena, a književnost ljubavnica. Povremeno bi jedna ustuknula pred drugom ili joj svojevoljno ustupila mesto. Možda medicina danas i ne bi bila previše uskraćena da ju je zaobišao njegov angažman, ali literature i pozorište bili bi neuporedivo siromašniji. Ipak, ovih dana gotovo nezapaženo kod nas protiče značajan jubilej: vek i po od rođenja Antona Pavloviča Čehova (1860 – 1904).

Iza njega je ostalo sedam drama (ne računajući jednočinke), uz uobičajenu podelu na one pre i posle “Galeba”, na drame “direktne i indirektne akcije”. Ponekad se postavlja pitanje da li je Čehov bio genijalni pripovedač koji je pisao drame, ili genijalni dramski pisac koji je pisao pripovetke? Ova, ne samo akademska dilema, nudila je i pretpostavku da je on veliki dramski pisac koji je pisao pripovetke da bi zaradio novac, nesiguran u izvesnost njihovog pozorišnog izvođenja… Bilo kako bilo, još kao student medicine stvarao je pod pseudonimom Antoša Čehonte, a njegova ljubav prema teatru iskazala se već u gimnazijskim danima, kada je zaigrao u amaterskim predstavama – Nesrećkovića u “Šumi” Ostrovskog i Gradonačelnika u Gogoljevom “Revizoru”.

Prva Čehovljeva drama postavljena na scenu bila je “Ivanov”, 1887. godine. Po sopstvenom priznanju, na nju je “potrošio” samo deset dana. Posle četiri probe premijerno je izvedena u Koršovom privatnom teatru. I sam iznenađen neočekivanim uspehom pozorišnog prvenca, napisao je bratu Aleksandru: “Ne možeš da zamisliš kako je bilo! Od tako beznačajnog govanceta kao što je moja dramica…” Kritika je, pak, zabeležila da “Ivanov” uspeh duguje činjenici da se u njemu govori o problemu koji je mučio ruske intelektualce: na sceni se našao prerano umorni čovek koji se, u monotoniji ruskog života, neprestano sukobljavao s nemogućim preprekama – tromošću, pasivnošću i ravnodušnošću, dovoljno moćnima da unište svaki idealizam i oduševljenje.

Ujka Vanja

Ekranizacija Ujka Vanje

Ali su potom čak dva pozorišta (Aleksandrinski teatar i moskovski Mali teatar) odbili da igraju njegovog “Šumskog čoveka”. Uvreženo je mišljenje da je ovo uistinu slaba drama, slabija od mladalačkog “Platonova”: s puno neveš tih, patetičnih mesta. Ipak, upravo “Šumski duh”, temeljno prerađen, postao je jedno od najboljih Čehovljevih dela – “Ujka Vanja” (1897).

Komedija, tri ženske, šest muških uloga, malo događaja, pet pudova ljubavi” – reči su kojima je Čehov opisao “Galeba” u pismu prijatelju. Prvo izvođenje bilo je u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu i pomiljalo se kao najveća katastrofa u istoriji moderne drame: publika je zviždala, smejala se na pogrešnim mestima, izlazila iz gledališta. Sam pisac izjavio je da je “komad propao sa treskom”, dok je teatar odisao zlobom… Ali, premijera “Galeba” u moskovskom Hudoženstvenom teatru (17. decembra 1898. godine) gotovo da se može smatrati danom kada je rođeno i ovo pozorište i Čehovljeva dramaturgija. Jer, novi teatar (koji su osnovali glumac Stanislavski i pisac Nemirovič – Dančenko), posle otvaranja sa predstavom “Car Fjodor Ivanović” A. K. Tolstoja, zapao je u krizu, a “Galeb” ga je (ne)očekivano spasao. Kada je posle prvog čina pala zavesa, Olga Kniper koja je igrala Arkadinu (i kasnije postala piščeva žena) zbog grobne tišine u gledalištu briznula je u plač. A onda se prolomio pljesak. Ne samo da je “Galeb”spasao sudbinu pozorišta već je postao i njegov simbol: stilizovana reprodukcija galeba nalazila se na zavesi i programima.

Čehov sa suprugom glumicom

Istovremeno, nesporazumi dva velikana, Čehova i Stanislavskog, počeli su baš s “Galebom”. U vreme priprema “Tri sestre” (1901) Čehov je pisao Olgi: “Ja moram da prisustvujem probama, moram! Ja ne mogu da prepustim Aleksejevu četiri odgovorne ženske uloge, četiri mlade, intelignetne žene, ma koliko uvažavao njegov dar i inteligenciju.” Zanimljiva je i sugestija koju je (takođe Olgi) dao za ulogu Maše: “Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Srdito da, ali tužno ne. Ljudi koji odavno nose nesreću u sebi i koji su navikli na nju, često zvižduću i često su zamišljeni.” Ipak, prava eksplozija sukoba nastala je tek oko “Višnjika” (1904) i stava da li je to komedija ili tragedija. Čehov je insistirao da je reč o komediji.

“Nema sumnje ni u to da je Stanislavski voleo da preterano naglašava ono što je kod Čehova samo nagovešteno, i što treba da ostane samo nagovešteno, da je voleo da stvari bez potrebe teatralizuje i melodramatizuje preko mere koju je Čehov smatrao dozvoljenom. Ali je tačno i to da je Stanislavski načinio Čehova poznatim dramskim piscem, da je – iznevaravajući ponegde zamisli autora – omogućio Čehovljevim dramama da dopru do prave pozorišne publike”, bio je mišljenja Jovan Hristić, esejist, pozorišni kritičar i profesor dramaturgije.

Moskovski Hudežestveni teatar je posle “Galeba” igrao sa velikim uspehom i “Ujka Vanju”. Kasnije su usledile “Tri sestre” i “Višnjik”,a do kraja života Čehov je uspeo da uobliči i poznatu jednočinku “O štetnosti duvana”. Iako su njegove drame doživljavale velike uspehe kod publike, prijem kod kritike bio je uzdržaniji: priznavali su mu savršenstvo dramskog oblika, ali zamerali pesimizam, beznađe, dosadu…

Čehov kao i Šekspir, podseća Hristić, stvorio je svet koji se ne može svesti na jedno osećanje, jedno raspoloženje i jednu ideju. Ali, ova dvojica velikana imaju još mnogo toga značajnog:

- Njih dvojica imaju najinspirativnije moguće likove u dramskoj literature – kaže Đurđija Cvetić koja je igrala Natašu u “Tri sestre” i Ranjevsku u “Višnjiku”. – Mada, za razliku od Šekspira, Čehov nudi divne ženske likove i pokazuje se kao neverovatan poznavalac njihove duše i psihologije. Veoma je voleo glumce, a imao je i ženu glumicu. Pripada onoj vrsti pisaca koji su za sva vremena i podneblja. Njegove replike su veoma sažete i koncizne, ponekad se iz jednog kratkog monologa ili dijaloga, čak i iz prostoproširene rečenice – krije cela priča. Uostalom, iz Čehova je dobrim delom prostekla i američka dramaturgija, pre svega Tenesi Vilijams i Artur Miler.

Reditelj Dejan Mijač ističe da ga ovaj pisac asocira na jednog drugog velikana. Njegoša i “Luču mikrokozmu”, odnosno stih:“Šta je čovjek, a mora bit’ čovjek?”

- Mislim da mi se to pitanje uvek postavljalo kada sam čitao Čehova: koliko je neuništiva egzistencija i koliko velika patnja koja proizlilazi iz zahteva da se bude čovek. A sve to ima neku auru kosmičkog humora. Čehov je težak izazov i zadatak za reditelje, pa su oni koji su bilo kojom stranom pristupili i dodirnuli tu suštinu, imali divne rezultate…

Zanimljivo je i da je svojevremeno, Royal Shekespeare Company, išla na petnaestonedeljnu (!) turneju u 22 grada samo sa predstavama dva pisca – Šekspira i Čehova.

U Engleskoj čak smatraju da glumac “overava” svoju karijeru kad zaigra Čehova, jer je to sliv tema koje idu od komedije do tragedije, od tragedije do drame – kaže rediteq Dimitrije Jovanović.

- Nema nijedne njegove pripovetke koja ne bi mogla da bude dobar filmski scenario ili pozorišni tekst. Čehov je najbolji mogući spoj života i pozorišta…

Maksim Gorki :Kad umre Čehov, umreće jedan od najboljih sinova Rusije, pametan, pravedan, koji je voli i u svemu saoseća s njom. I Rusija će zadrhtati od tuge, i dugo ga neće zaboraviti, i dugo će se učiti shvatanju života iz njegovih knjiga, obasjanih tužnim osmehom srca punog ljubavi – odao je priznanje jedan veliki (koliko god različit) ruski pisac, drugom. Reči pune divljenja Čehovu je posvetio Maksim Gorki…

Šuma ljudske sreće - Čehov nije samo opisivao život već ga je i menjao – podseća u svojim esejima Vladimir Nabokov. – Požurivao je izgradnju prvog moskovskog javnog doma (s bibliotekom, čitaonicom, salom i pozorištem), brinuo da Moskva dobije kliniku za kožne bolesti, uz pomoć slikara Ilje Rjepina osnovao je Muzej slikarstva i lepih umetnosti u Taganrogu, pokrenuo je izgradnju prve stanice za biološka istraživanja na Krimu, skupljao knjige za škole na Sahalinu, izgradio tri škole za seljačku decu blizu Moskve, podigao zvonik i vatrogasnu stanicu za seljake…

Na neki način, Čehov je bio fasciniran gradnjom. Po njegovom mišljenju svaka gradnja uvećavala je sumu ljudske sreće. I još nešto: kao lekar, za vreme epidemije kolere na Krimu, sam je brinuo o ljudima u 25 sela!

izvor

Karl Ove Knausgaard,Min Kamp (citati, prikazi)

O DECI

Nekoliko je minuta iza osam ujutro. Četvrti je mart 2008. Sedim u radnoj sobi, okružen knjigama od poda do stropa, i slušam švedski bend Dungen dok razmišljam o ovome što sam napisao i o tome kamo to vodi. Linda i John spavaju u susednoj sobi, Vanja i Heidi su u vrtiću, gde sam ih ostavio pre pola sata…
I Linda i ja živimo na rubu haosa, ili osećaja haosa, sve se može u bilo kojem trenutku raspasti, a sve što život s malom decom zahteva, nešto je s čime se moramo pomiriti…
Sva su deca puna života i prirodno streme sreći, pa vam to daje dodatnu energiju i dobri ste prema njima, a ona u tren oka zaborave svoj prkos i bes. Ubija me, naravno, što mi spoznaja da samo treba biti dobar prema njima ni najmanje ne pomaže kad se nađem usred toga (dečjeg besa), nekako uvučen u močvaru suza i frustracije. A jednom kad sam u močvari, svaki me novi događaj povlači sve dublje. I barem jednako ubojita jest svest da je o deci reč. Da me to deca vuku dole. Nešto je u tome silno sramotno. U takvim sam situacijama od osobe koja želim biti toliko daleko da dalje ne mogu biti. Ništa od toga nisam znao pre nego što sam dobio decu. Tada sam mislio da će sve biti u redu ako samo budem dobar prema njima.


O OCU

Te večeri imao sam osam godina, moj otac trideset i dve. Iako i dalje ne mogu reći da ga razumem ili znam kakva je osoba bio, činjenica da sam sad sedam godina stariji nego što je on tada bio pomaže mi da lakše dohvatim neke stvari.

O MAJCI

Kuća se tada činila drugačijom, kad je ona bila unutra, a čudna je stvar bila da sam to mogao osetiti; ako bih, na primer, otišao na spavanje pre nego se ona vratila i probudio usred noći, mogao sam osetiti da je ona tamo, nešto bi se promenilo u atmosferi bez da bih mogao upreti prstom u to što tačno, osim da je imalo utešni učinak. Isto je vredilo i za one prilike kad bi došla kući ranije nego što se očekivalo, a ja sam bio vani: u trenutku kad bih nogom stupio u predvorje, znao sam da je u kući.

O ALKOHOLU

Danas je dvadeseti i sedmi februar. Sati je 23.43. Ja, Karl Ove Knausgård, rođen sam u decembru 1968., a u trenutku dok ovo pišem imam 39 godina. Imam troje dece - Vanju, Heidi i Johna - i u drugom sam braku, s Lindom Boström Knausgård. Svih četvero spava u sobama oko mene, u stanu u Malmöu, gde živimo godinu i po. Osim nekih roditelja dece u Vanjinom i Heidinom vrtiću, nikoga ne poznajemo ovde. Nismo na gubitku, barem ne ja, ionako ništa ne dobivam od socijalizovanja. Nikad ne govorim šta doista mislim, no uvek se više ili manje slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, u kojem slučaju mnogo češće, nego ne, odem predaleko, i probudim se u strahu da sam prešao granicu. To je tokom godina postalo jače izraženo i sada može trajati nedeljama. Kad pijem, događaju mi se i pomračenja i potpuno gubim kontrolu nad mojim delima, koja su uglavnom očajnička i glupa, ali također povremeno i očajnička i opasna. Zbog toga više ne pijem.

O SAMOĆI

Uvek sam imao veliku potrebu biti sam, trebaju mi velika prostranstva samoće, a kad to ne dobijem, kao što je slučaj u zadnjih pet godina, frustracija zna preći u paniku ili agresivnost. Pa kad je tako ono što me pokretalo celog mog odraslog života, ambicija da napišem nešto izuzetno, ugroženo, moja jedina pomisao, koja me glođe iznutra poput štakora, jest da se moram maknuti. Da mi vreme izmiče, nestaje poput peska između prstiju dok ja… radim, šta tačno? Perem pod, perem odeću, kuham ručak, perem posuđe, idem u trgovinu, igram se s decom na igralištu, vodim ih kući i svlačim, kupam, čuvam dok ne odu u krevet, spremam ih u krevet, vešam rublje, suho slažem i spremam u ormar, pospremam, čistim stol, stolice, ormare. Borba je to i premda nije junačka, protivnik mi je ipak viša sila…



O KĆERI HEIDI

Nije prošlo puno, a ona je već točno našla ono što me pretvaralo u divljaka, osobitu vrstu vriska, ne plač ni jecanje niti histerija, nego fokusirani, agresivni vriskovi zbog kojih sam, nezavisno o situaciji, mogao potpuno izgubiti kontrolu, skočiti i pojuriti prema jadnoj devojčici, na koju se potom vikalo ili ju se treslo dok se vriskovi ne bi pretvorili u suze, a njezino telo omlohavilo i tad ju se konačno moglo utešiti.


O SREĆI (I DECI)

Čak i ako osećaj sreće koji mi to pruža nije baš poput uragana, nego bliže zadovoljstvu ili spokojstvu, svejedno je to sreća. Čak možda, u nekim trenucima, radost. I nije li to dovoljno? Nije li dovoljno? Jest, da je radost cilj, bilo bi dovoljno. No, radost nije moj cilj, nikad nije bila, što će meni radost? Porodica  također nije moj cilj. Da jest, a mogao sam posvetiti tome svu svoju energiju, bilo bi nam fantastično, u to sam siguran.

O DECI I STARENJU


Jedino što sam naučio u životu jest da ga trebam izdržati i nikad život dovoditi u pitanje, a čežnju koja se tako stvara sažeći pisanjem. Otkud mi taj ideal, ne znam, a sad kad ga vidim crno na belo pred sobom, izgleda mi gotovo perverzno: zašto dužnost pre sreće? Pitanje sreće je banalno, no pitanje koje ga sledi nije, pitanje smisla. Kad pogledam u predivnu sliku, dođu mi suze na oči, ali ne i kad pogledam u svoju decu. To ne znači da ih ne volim, jer ih volim, svim srcem, to jednostavno znači da smisao koji proizvode nije dovoljan da ispuni celi život. Svakako ne moj. Uskoro ću imati četrdeset, a kad navršim četrdeset, neće proći mnogo pre nego budem imao pedeset. A kad budem imao pedeset, neće proći mnogo pre nego budem imao šezdeset. A kad budem imao šezdeset, neće proći mnogo pre nego budem imao sedamdeset. I to će biti to. Moj epitaf bi mogao glasiti: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpio. I na kraju je zbog toga crknuo.    

DEVOJKE

Već prvog dana škole bacio sam oko na jednu curu, zvala se Inger, imala je lepe uske oči… no delovala je distancirano… Umesto toga spetljao sam se njezinom sestričnom Sussane… S njom sam mogao manje toga izgubiti, manje se bojati, ali i manje dobiti. Imao sam četrnaest godina, ona petnaest i u nekoliko dana smo se spetljali, kako to često ide u toj dobi. Ubrzo nakon toga Jan Vidar prohodao je s njezinom prijateljicom Margrethe. Naše su veze bile nešto poput veza između dečjeg sveta i sveta mladih, a granica između tog dvoga je bila skliska.


________________________________




KRITIKA


Karl Ove Knausgård nagrađivani je pisac mlađe generacije za čiji roman o odrastanju i porodici se moglo očekivati da će biti hvaljen od kritike, ali ne i da će isprovocirati neku veću javnu pozornost ili raspravu. Međutim, upravo to se dogodilo - Knausgårdov roman (ili autobiografija? Žanr dela drugačije je označen u različitim izdanjima dela!) isprovocirao je ogromnu i žučnu raspravu o etici i književnosti te je osigurao autoru etiketu 'zločestog dečAka' norveške književnosti. Također, roman je prodan u pola miliOna primeraka u Norveškoj. ŠtA se dogodilo?

Sam naslov romana Moja borba - evokacija naslova Hitlerove knjige - ukazuje da se radi o nečem provokativnom. Međutim, naslov je ironičan: radnja doslovno prati ličnu  borbu glavnog lika sa članovima porodice i potragu za vlastitim identitetom, a autor je ovako naslovio knjigu jer mu je bilo komično kako je nešto privatno i sveprisutno kao što je 'moja borba' zadobilo značenje zle nacističke ideologije. Nemcima naslov nije bio zabavan pa su objavili Knausgårdovu knjigu s izmenjenim naslovom.

Međutim, najveći razlog kontroverznosti knjige je činjenica da autor u šest delova Moje borbe iznosi sve neugodne privatne podatke o odnosima u svojoj porodici : u prvom delu opisuje smrt svog oca alkoholičara, u drugim delovima progovara o problemima s bivšom ženom koja pati od bipolarnog poremećaja te o svojoj nelagodi zbog toga što je roditelj.

Skandalozno ili smešno? U zapadnim društvima,  takav ispovedni roman verojatno bi prošao nezapaženo ili uz blago mrštenje. U Norveškoj je, pak, delo izazvalo pravu buru. Komentatori su zgroženi ovakvim javnim prikazivanjem 'prljavog veša', mediji se konstantno bave preispitivanjem etičnosti ovakvog pisanja, a članovi porodice tražili su od pisca da ne objavi delo ili da barem promeni njihova imena.

Sam Knausgård opisao je objavljivanje knjige kao svestan čin 'literarnog samoubistva', a pompu koja je nastala nakon objavljivanja nazvao je 'paklom'. Ipak, ne žali što je objavio roman.

 Ko je na kraju lud? Norvežani koji se zgražaju nad javnim iznošenjem porodičnih tajni ili druge kulture koje ne nalaze ništa posebno u takvom činu? Ili svi skupa?

izvor:
New York Times

______________________________

Faust iz Norveške

20.05.2014 // Seo je i počeo neumorno da piše o svom životu, po 20 stranica dnevno, ogoljeno i bolno iskreno. Usledio je razvod braka, pretnje smrću, ali i status najkontroverznijeg pisca današnjice.

Novi književni bauk kruži Evropom! Još kad dodamo da se, usred krize slične onoj iz dvadesetih godina prošlog veka, zove Moja borba (Min Kamp), svako bi se razuman uplašio da će se istorija ponoviti, premda s Hitlerovim štivom ima više zajedničkog u marketinškim namerama negoli u ideologiji. A te namere čini se da su ostvarene – o malo kome se danas priča više nego o Karlu Uveu Knausgardu, jurodivom norveškom piscu i nekadašnjem muzičaru.

Poređenja radi, zamislite da neka ovdašnja zvezda iz osamdesetih odluči da napiše romansiranu autobiografiju u čak šest tomova, a da za pojasom već ima nagradu za najbolji nacionalni roman koju je, prva i jedina, osvojila debitantskim ostvarenjem.  Zamislite, potom, da u autobiografiji ne govori dopola skromno o svom usponu ka slavi, već, potpuno otvoreno, o padu ka alkoholizmu, depresiji i mizantropiji od koje, čini se, više ni ne želi da pobegne. Svako koga znate, uključujući i vas, želeo bi da makar zaviri među korice, a, kažu ljudi, ko u ovom slučaju pregura prvu stranu – nastaviće da čita i ostalih 3.500. Nije ni čudo što je svaki deseti građanin Norveške kupio Moju borbu, a što ju je, prema nekim tvrdnjama, svaki peti čitao.

„Za razliku od većine književnih kontroverzi, ova je manje interesantna od dela koje ju je podstaklo. Knausgrad je napisao jednu od onih estetski toliko moćnih knjiga da je zapravo revolucionarna. Digresivnost Zebalda ili Prusta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik što gura roman skoro do ruba nečitljivosti, gde se ispostavlja da je hipnotišući i adiktivni“, pisao je Džesi Baron u Pariskoj reviji.

Kako je, međutim, Knausgardova borba počela? Prema sopstvenom priznanju, nakon dva uspešna romana, fikcija ga je umorila – gde god bi se okrenuo, od televizije i novina, preko filmova do, naposletku, drugih knjiga, primećivao je namernu dramatizaciju života, priče koje su odabrane da budu pripovedane. Seo je jedne februarske noći 2008. i počeo neumorno da piše, po 20 stranica dnevno, o sebi i ljudima u svom okruženju kojima čak ni imena nije promenio, ogoljeno, brutalno iskreno. Rezultati – razvod braka, prekid komunikacije s više od pola svoje porodice, nekoliko optužbi za klevetu i pretnji smrću, ali i neslućena slava.

Ovakva nagodba, kako i Knausgard primećuje, umnogome podseća na faustovsku – žrtvovao je gotovo sve, od ljubavi svojih bližnjih, preko intime do tuđeg poštovanja, ali je stekao i obožavaoce toliko fanatične da se preselio u Švedsku.
Pa, čime ih je pridobio? Neposrednošću, na primer. „Nikad ne govorim šta zaista mislim, no uvek se manje ili više slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, a tada odem predaleko, češće no što ne odem, i probudim se u strahu da sam prešao granicu“, piše Knausgard o svojim naporima da održi privid normalnog, funkcionalnog čoveka.
O roditeljstvu takođe nema da kaže mnogo lepog – deca ga „vuku dole“, a piscu, svesnom da u tome ima „nešto duboko sramotno“, ostaje samo konstatacija da je „verovatno najdalje moguće od osobe koja želi da bude“. S takvim zaključkom, ipak, mirniji je negoli s neiskrenošću, svojom ili tuđom, jer, kako kaže, uskoro će imati četrdeset, nedugo potom pedeset, pa šezdeset i, ako doživi, sedamdeset godina. I to će, veli Knausgard, biti to: „Moj epitaf bi mogao da bude: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpeo. I na kraju je zbog toga crkao.“

Što, ako ćemo iskreno, niko ne želi – čak bi većina ljudi, makar teoretski, bila spremna na korake daleko radikalnije od pisanja i objavljivanja ovoliko sumorne vizije svoje svakodnevice kako bi izbegla bezizlazan život. I tu se, verovatno, krije jedan od glavnih razloga popularnosti ovog štiva – svojevrsna mešavina čitalačkog voajerizma i autorovog egzibicionizma.

Knausgard možda jeste prevashodno surov prema sebi, svom odrastanju, komplikovanom odnosu s ocem, supružničkoj nevernosti i uživanju u dozvoljenim i nedozvoljenim opasnim supstancama, ali je ovakav pokajnički stav, opterećen sopstvenim gresima, istovremeno i najbolja pozicija da se sudi ostalima, želeli to oni ili ne. „Skrivanje onoga zbog čega se stidiš nikad neće proizvesti nešto vredno“, kako kaže Knausgard, isprva sebi, a potom i drugima. A ljudi najviše vole da, čitajući o drugima, čitaju o sebi.

Bilo bi, međutim, nepošteno reći da je ovaj napet odnos između želje za spoznajom i samospoznajom jedini uzrok popularnosti Moje borbe. Jer, čitalačkim hvalospevima su se pridružili i kritičarski. Kritičar Njujorkera Džejms Vud priznao je da je bio zaintrigiran čak i u dosadnijim pasažima.
Zbog specifične mešavine faktografije – od prve rečenice, kojom Knausgard u sadašnjem vremenu napominje tačno vreme kada je počeo da piše – lucidnih esejističkih digresija zahvaljujući kojima pisac, čini se, u tek nekoliko poteza povezuje naizgled razuđene teme, poput svoje dece, besa, smrti i beznadežnog ideala sreće, kao i afektivnog, emocijama bremenitog jezika, Moja borba predstavlja poslasticu i za književne sladokusce kojoj je moguće, primera radi, spočitati nemoralnost, ali ne i pretencioznost. Jer, borba je žestoka, bolna, ali i beskompromisna.
S tim je saglasna i Siri Hustved, američka spisateljica norveškog porekla, koja insistira da Knausgardova pripovest nije od onih koje bi mogle biti prikazane na nekom večernjem tok-šou programu kao simpatična, inspirativna priča.
„Njegov narativ nije ‘Gledajte me, mnogo sam srećan jer sam otkrio unutrašnju istinu’. Zapravo, mnogo toga ostaje nerasvetljeno. Nije on psiholog. On je izveštač koji posmatra, ali ne analizira.

To potvrđuje i kraj šestotomnog rovarenja po sopstvenoj svesti koji je Knausgard pisao dok je slušao o monstruoznom zločinu Andreasa Brejvika. Pisac je, kao i Brejvik, otišao na jedno od norveških ostrva, ali, dok se prvi borio perom sa svojim i tuđim licemerjem, koliko god, može se reći, bezobzirno, potonji je, kako je verovao, činio isto, ali – puškom. 

„Bilo je tako čudno, ubio sam možda 17 tinejdžera, stajali su ispred zida, nisu se ni pomerili. Zašto se nisu micali? Očekivao sam da pokušaju da pobegnu, ali su samo stajali dok sam ih ubijao“, svedočio je Brejvik pred sudom, ali i, preko televizije, pred Knausgardom, koji je na simboličkoj ravni svoju borbu okončao istog trenutka kada se susreo s najekstremnijim posledicama osećanja o kojima je naveliko pisao. „I roman se tu završava, na tom mestu, između apstraktnog neba nad našim glavama i našeg fizičkog bića“, rekao je pisac u jednom od malobrojnih intervjua. Između neba pod kojim je mržnja prema sebi i drugome moguća i fizičkog bića koje je, kako je Brejvik pokazao, i previše lako ugasiti.
Knausgard je zapalio čitalačku znatiželju, ostaje da se nadamo da ćemo srpskim prevodom uskoro otkriti i zašto.


Ovaj tekst je originalno objavljen na nin.co.rs. Autor je Stefan Slavković
izvor

____________________________________________


 Književni monstrum sa severa


Književni monstrum, sa šest tomova knjiga koje obuhvataju 4500 stranica, preti da pokori Evropu. Pri tome, autor tvrdi: roditeljstvo je naporno i primitivno, brak dosadan, prijatelji gnjavatori, očevi bezosećajni, alkohol (tu i tamo) spas. A sve to u knjigama koje su “zanimljive i kad su dosadne”, konstatovao je književni kritičak New Yorkera: “čak i kad sam se dosađivao, gutao sam dalje”, priznaje.  I sve iz prve ruke, sve iz “ja”: pravi reality show. Da, to sam ja koji mislim, doživljavam i bez problema objavljujem, kao da kaže 45-godišnji autor Karl Ove Knausgård.

“50 nijansi sive” sad se čine dosadnim, zastarelim, da – baš sivim. Naprotiv, “Moja borba” – “Min kamp” (naslov se slučajno poklapa s onim Hitlerova “dela”, ali Karl Ove Knausgård u njoj ne opisuje kako pokoriti svet nižih rasa, nego do najsitnijih detalja čereči svoj intimni, ili pak porodični mikrosvet), nešto je potpuno neočekivano: zasad je u Norveškoj prodao 450.000 primeraka “Moje borbe”, a on sam se od obožavatelja sklonio u Švedsku. Nakon što je završio šestu knjigu, primio se posla kao savetnik na norveškom prevodu Biblije.

“Sreo sam ga nekoliko puta pre no što je počeo objavljivati ‘Moju borbu’”, kaže za Globus Fredrik Wandrup, književni urednik u jednim od najtiražnijih norveških novinama Dagbladet, i sam nagrađivani pisac koji je napisao četiri publicističke knjige. Na naše pitanje – kako objašnjava njegov fenomen, Fredrik pre svega napominje da je Karl nekada bio rock zvezda u Norveškoj – svirao je u bendu. Time se sigurno može objasniti osećaj publike da ga već poznaje.

Ali tajna njegove sveprisutnosti ipak je u nečem drugom – njegovoj potpunoj otvorenosti, izostanku bilo kakve cenzure. Na pitanje o čemu je Karl najviše pisao, Fredrik priznaje da nije pročitao sve te knjige – velik je to posao, kao da se opravdava – a u onom što je pročitao Karl se dočepao svoje porodice, oca (taj je, čini se, najgore prošao), te piše o teškoćama vlastite očinske i supružinske uloge.

Nezadovoljnici. “Očito je imao vrlo kompliciran odnos sa svojim pokojnim ocem, ali opisao je i njihovu ljubav, kad je bio dete i mladić… Takođe piše i o sebi kao ocu, što ni za njega nije lagano. Opisao je u detalje svoju vlastitu privatnost, unutrašnja proživljavanja i što mu se u stvarnosti dogodilo, tako da je to sigurno vrlo neobično. Ne bih vam mogao dati primer, jer, kako sam rekao, to je delo tako ogromno, preplavljujuće, da mnoge stvari zaboravite. Znam da je bilo mnogo ljudi koji nisu bili zadovoljni onim što su o sebi pročitali. S druge strane njegov je uspeh i vrlo začuđujući, zato što ljudi obično ne čitaju tako debele knjige u tolikim količinama, ha-ha. Ali ta količina iskrenosti mislim da je ljude očarala toliko da čak i oni koji ne žive tim načinom života, mogu prepoznati osećaj o kojem piše, život s decom u mladim godinama, prirodnost koja pogađa čitaoca. I to su sada bestseleri bez premca”, rekao nam je Fredrik.

Knausgårdov literarni debi zbio se 1998., kad je objavio roman “Out of the World”, osvojivši godišnju kritičarsku nagradu što se prvi put dogodilo debitantu, sledeće, “A Time for Everything” (2004.) ponovo oduševljava kritičare.
Ali sve dok nije objavio prvi tom “Moje borbe”, on je bio “samo” odličan pisac, ali čim je izašao prvi tom, iskočile su goleme kontroverze: je li smeo ulaziti toliko u privatnost svojih prijatelja, supruge, dece – jer, pseudonima nema, nema krinke.
Kritike su bile oduševljene, a u Norveškoj, zemlji s manje od pet miliona stanovnika, knjiga je prodana u 450.000 primeraka.

“Knausgård je napisao jednu od onih knjiga koje su tako estetski snažne da su zapravo revolucionarne. Digresivnost Sebalda ili Prousta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik, gurajući knjigu na rub nečitljivosti, da biste upravo u tom trenutku shvatili koliko su ovisničke i hipnotičke”, tvrdi Jesse Brown u intervjuu s njim u The Paris Reviewu.

izvor
__________________________________________
Min Kamp

Prva knjiga Moje borbe Karl Uvea Knausgora početak je monumentalnog autobiografskog dela u šest tomova. U prustovskim reminiscencijama, ovaj autor bespoštedno govori o sebi, svom životu, ljudima iz svog okruženja, o svojoj prošlosti i sadašnjosti. Onaj o kome se piše ujedno je i onaj koji piše, a njegova sećanja su materija naracije i njen glavni materijal. Pa ipak, Moja borba nije klasična autobiografija.

Drugi tom Moje borbe Karla Uvea Knausgora roman je o ljubavi i prijateljstvu, roditeljima i deci, o pisanju kao spasu od banalnosti, a iznad svega o bolno iskrenom i bespoštednom suočavanju sa sopstvenim demonima.
Knausgor ne izmišlja, ne laže, ne ulepšava stvarnost i ne pokušava nikome da se dopadne. Do krajnjih granica ogoljavajući trivijalnost i rutinu, koje čine najveći deo svakodnevice, on žudi za istinom i punoćom egzistencije, i to po svaku cenu.
Dok minuciozno secira život, priznaje svoje najmračnije porive, rekapitulira potrošene zanose i zablude, Knausgor ne štedi ni sebe ni bližnje, ispisujući stranice sa sugestivnošću koja čitaoca primorava da se i sâm suoči s najdublje zakopanim samoobmanama i slabostima.

Knausgor sve vreme balansira po ivici između realnosti i fikcije, poigravajući se konceptima sećanja i stvaralaštva, njihovom pouzdanošću i uzajamnom zavisnošću. Ovo je i vešta književna konstrukcija u kojoj se esejistička razmišljanja o smrti i percepcija realnosti povezane s njom mešaju sa smrću autorovog oca i njegovim složenim i problematičnim odnosom s njim. Moja borba je autobiografija koliko i roman, ispovest koliko i esej, knjiga o vremenu, sećanju, stvarnosti i smrti koliko i priča o jednom ocu i sinu.

Serijal je postigao veliki uspeh u Skandinaviji i u svetu, ali je izazvao i velike kontroverze zbog otvorenosti s kojom autor piše o stvarnim ličnostima i događajima. Pokrenuo je i niz rasprava o odnosu realnog i fiktivnog, biografskog i književnog, ali i moralnog u umetnosti - takozvanu Knausgor debatu.

Moja borba po značaju i uticaju prevazilazi književne okvire. Ova knjiga je postala globalni kulturni fenomen, predmet analiza i studija i moćan artefakt vremena, od onih dela po kojima će se pamtiti prve decenije XXI veka.

„Remek-delo, pedantno detaljno, mučno, čudnovato lepo… Ovaj prikaz raspada porodice predstavlja jedno od najmoćnijih literarnih dela poslednjih godina.“

Observer

„Divan i nepokolebljivo iskren, hiperrealističan prikaz života jednog čoveka i njegove porodice.“

Guardian

„Živi heroj koji veličinu dostiže bez korišćenja literarnih trikova, car koji je golotinjom zasenio dvorsku raskoš. Ne mogu da dočekam da prevodilac završi ostale delove.“

Džonatan Letem

„Čitajte Knausgora zbog razmišljanja o sećanju i porodici, umetnosti i životu, zbog opisa oblaka na nebu i ljudi na ulicama, zbog vrtoglave manipulacije prostorom i vremenom, fiktivnim i stvarnim, privatnim i javnim. Književnost još može da postoji na nov način na ovom svetu.“

 

Dagblade

 

 

Frederik Pol, Kapija 2 - S one strane plavog obzorja događanja

Radnja drugog romana Heechee sage, S one strane plavog obzorja događanja, počinje stilski zgusnuto i nejasno pojavom dečaka Wana, kreveta, mrtvaca, Staraca i igre u nepreglednim hodnicima Tvornice hrane i Heechee Neba. Kasnije saznajemo da su mrtvaci pohranjena znanja svih istraživača koji su nestali, a otkrića se nižu… No, već drugo poglavlje daje naznake da je roman puno jednostavniji. Nakon opresivnog straha i opasnosti koji su prisutni gotovo na svakoj stranici Kapije 1, drugi deo sage ostavlja pomalo razočaravajući dojam, roman je konvencionalniji, no osećaj straha je još uvek prisutan i svaki od likova ga lično proživljava.

Kako je Zemlja i dalje suočena s nenadoknadivim posledicama ljudske aktivnosti, cilj je pronaći i dovesti Tvornicu hrane koja bi rešila trajni problem opstanka Zemljana. To je ujedno i dinamički motiv koji pokreće radnju.
Dakle, Heecheeji su i dalje značajni za celu priču. Njihovi artefakti će omogućiti prosperitet Zemlje kao i umnožavanje bogatstva glavnog lika.
Središnji, okvirni deo priče čini svemirska misija četveročlane posade u oklopljenom Heechee brodu koja ima zadatak dovesti do Zemlje tu Tvornicu hrane, također Heechee artefakta. Nakon uspešnog pristajanja, posada upoznaje adolescenta Wana s početka romana. Wan često sanja u Kovčegu za sanjanje koji je uzročna veza s pojavom groznice na Zemlji svakih 130 dana. Nakon susreta s posadom i boravkom na njihovom brodu Wan se razboleva od prehlade. Mada nije implicirao, iščitava se da je Pohl mislio na istu bezazlenu bolest Evropljana koja je kroz istoriju pokosila gotovo cele narode Severne i Južne Amerike.

U Kapiji su Heecheeji predstavljali nepoznanicu. Nerazumevanjem značenja njihovih artefakata vrlo malo se znalo o njima. Znanje i tehnologija izvanzemaljske civilizacije koja je ostala zarobljena u petlji vlastitih istraživanja, značajnija je za roman S one strane plavog obzorja događanja nego za Kapiju. Istraživanjem artefakata, odnosno otkrićem kako su molitvene lepeze zapravo hologramske knjige, prenelo se znanje o razvoju ljudske civilizacije, kao i tvrdnja da upliv tuđinske inteligencije ne mora uvek biti loš i negativan za razvitak ljudske populacije.

Nakon što se suočio sa svojim uspesima i neuspesima na Kapiji, Robinette Broadhead sada živi kao bogat i moćan čovek. Oženjen je i ima različite ekonomske interese u nekolicini profitabilnih tvrtki kao i bliske veze s korporacijom Kapija. No, još uvek je prisutan poznat osećaj krivice zbog gubitka voljene osobe koja je zapela u singularnosti. Nakon što mu supruga umire od groznice, medicinski komplet kojemu se težilo u prvom romanu biva u potpunosti upotrebljen i priča dobija sretan ishod. Na kraju romana Rob, u stilu machomena, rešava fizikalnu nepoznanicu dopreme Tvornice hrane, ali njegov osećaj krivice je još uvek prisutan.

U drugom Pohlovom romanu ima puno pretpostavki ali malo fizike i astronomije. Robinette još uvek pokušava odgonetnuti Mach princip, a inspiracija autoru je Einsteinova opšta teorija relativnosti i Hawkingove crne rupe. Psihoanalitičar Sigfried zamenjen je sveznajućim Albertom.

Razlika između ova dva romana očituje se u više nivoa  postavljenih u prstenasti siže. Implicitnog pripovedača iz prvog romana Frederik Pohl zamenjuje sveznajućim pripovedačem. Nakon psihološke preokupacije u prvom, u drugom romanu je razvijena fabula.
S obzirom da Frederik Pohl nije imao konvencionalno obrazovanje i da nije mogao anticipirati pogled u budućnost i razvoj tehnologije, ne iznenađuje vremenska nedoslednost u romanu. Naime, jedan od likova, Payter, bio je član Hitlerove mladeži pa nije jasno u koje se vreme događa radnja u romanu, a putovanje letelicama bržima od svetlosti nije moguće putovanje na Zemlji, već se putuje običnim letelicama, a holografske slike pokreću obične trake kompjutera, ono što kompjuter jednom ispiše više ne može zapamtiti i td.
No ipak, nešto je zloguko u ovom romanu. Friendly Starci na Heechee Nebu, humanoidna vrsta, podseća na staru i tromu Evropu koja se, nenadano i nepripremljeno, našla u srcu promena seobom bratoubilački pogođenih naroda, a to Frederik Pohl, dakako, nije mogao ni naslutiti.

Na kraju, jedan klasični SF roman daleko više propituje današnju ekonomsko-socijalnu situaciju, u vreme kada smo suočeni s iscrpljenim izvorima hrane i pitke vode, migracijama neslućenih razmera i globalizacijom gotovo svega pa i naše ličnosti koja je ponuđena na prodaju.
Obrat u stilu i kompoziciji drugog romana te osećaj zasićenosti prekobrojnim informacijama, popunio je prostor za čitanje trećeg dela koji ostaje za neka druga vremena.

O Štefanu Cvajgu

Ovo su poslednje reči Stefana Zweiga: “Pre nego što odem iz života svojom slobodnom voljom, moram izvršiti svoju poslednju dužnost, moram zahvaliti ovoj čudesnoj zemlji Braziliji, koja me tako gostoljubivo primila. (…) No kako sam doživeo da je propala zemlja mog jezika, i moja duhovna domovina Evropa koja uništava samu sebe, i pošto sam dosegao šezdesetu godinu života, bila bi potrebna neizmerna snaga da obnovim svoj život, a moja je energija iscrpljena mnogim godinama beskućničkog lutanja. Zato hoću završiti život, koji celi beše posvećen delima duha, smatrajući ljudsku slobodu i svoju vlastitu najvećim blagom na svetu. Svim prijateljima srdačni zbogom. Pozdravljam sve svoje prijatelje! Neka dožive zoru kada ova duga noć mine. Ja, previše sam nestrpljiv, pa odlazim sam..”

Stefan Zweig, Petrópolis, 22 februar 1942

titl engleski

                   

titl slovenski

                    




Zoran Konstantinović


     Poslednja poruka koju je Štefan Cvajg uputio prijateljima pre nego što će se, 23. februara 1942. godine, po svojoj volji rastati sa životom svakako je jedno od najpotresnijih svedočanstava u istoriji nemačke književnosti i jedan od najrečitijih iskaza o onim teškim duševnim patnjama koje su razdirale malobrojnu duhovnu elitu među Nemcima koja je ostala verna humanističkim idealima. Cvajg ni u emigraciji nije znao za materijalne brige, inače toliko mučne za mnoge njegove sapatnike, i u svom dalekom prekomorskom utočištu, u Brazilu, lično se mogao osećati bezbedan. Ipak, zajedno sa svojom ženom, on se odlučuje na samoubistvo. Krajnje senzibilan, taj pisac je suviše patio zbog toga što je Evropa, čije je bogato kulturno nasleđe smatrao svojim nedeljivim duhovnim zavičajem, trpela ropstvo i poniženje, što je utonula u mrak bezdušnog varvarstva. Suptilna duša čoveka koji je celog života propovedao ljubav i razumevanje među narodima i verovao u kompromis među ideologijama, klasama i rasama, kome se činilo da se svi nesporazumi mogu otkloniti, nije se mogla miriti sa onim što se događalo, makar to bilo i daleko od njega. Virtuoz koji je otkrivao najtananije estetske mogućnosti nemačkog jezika morao je osećati upravo fizički bol što je taj jezik toliko oskrnavljen kao oruđe ideologije totalnog nasilja i laži, totalne mržnje i zločina.

Kada je Cvajg napisao tu poslednju poruku, već je bilo prošlo devet godina kako je napustio Austriju, koja se kao samostalna država u trenutku njegovog odlaska već nalazila u agoniji; vladajući klerofašisti borili su se na dva fronta: protiv radnika i protiv nacista. Radnike su uspeli da pobede, i ustanak u februaru 1934. godine ugušen je u krvi. Ali domaći nacisti imali su moćnog saveznika u Nemačkom rajhu, i u martu 1938. godine Hitlerove trupe učiniće kraj prvoj austrijskoj republici. Cvajga je ta bolna vest zatekla u Londonu i najviše ga je bolelo to što je znatan deo austrijanaca zaboravio na samostalnost i neizmerno bogatstvo svojih mnogovekovnih kulturnih tradicija i oduševljeno pozdravio nacističku soldatesku. Svoj dom u Salcburgu, koji je mnogim istaknutim Evropljanima ostao u sećanju po gostoljubivosti njegova domaćina, Cvajg nije više imao prilike da vidi. Dragocene umetničke zbirke opljačkane su i raznesene, gazilo se po prepisci i po rukopisima. Ploveći za Brazil, Cvaj sa tugom govori o vrednostima koje je čovek s ljubavlju prikupljao, u koje je unosio deo sebe i sa kojima, ako mu ih neko otme, gubi i deo sebe. Brazil ga je srdačno dočekao, ne kao prognanika koji je zakucao na vrata, već kao uglednog pisca evropskog, upravo svetskog glasa, kao najomiljenijeg pisca nemačkog jezika. Jer, iako su nacisti, došavši na vlast, prekinuli sa izdavanjem njegovih dela, izbacivali ih iz biblioteka i spaljivali, ona su izdavana van Nemačke, i okupirane Austrije, i pre svega prevođena na sve kulturne jezike sveta i oduševljavala milione čitalaca.


Danas, nekoliko decenija posle toga, kada celovitije sagledamo razvoj koji je evropska književnost otada doživela i put kojim je ona išla, Cvajgovo delo ocenjujemo unekoliko drugačije nego njegovi savremenici. Priznajemo, doduše, strastvenost Cvajgovog pisanja, suptilnost njegovih psiholoških analiza, majstorstvo njegovog stila i širinu njegove kulture. Ali ujedno smo svesni toga da je to delo ponegde suviše naglašena projekcija Frojdovih pogleda, da suviše ističe biološko-seksualno načelo i demonizam erotike, i da u tom isticanju prenebregava svu moguću raznolikost estetskog doživljaja. Ipak, i danas čitamo Cvajga sa uživanjem i iznad svega uživamo i cenimo njegovu evropsku misao, njegovo opredeljenje za humanost, njegovu borbu za poštovanje čoveka i za borbu pojedinca.

Cvajg potiče iz imućne jevrejske porodice; rodio se 28. 11. 1881. godine u Beču, kao sin industrijalca. Studirao je germanistiku i romanistiku u Nemačkoj i Francuskoj, postao je doktor filozofije, a tom titulom se nikada nije služio. Voleo je da putuje, materijalna situacija njegove porodice to mu je dopuštala. I tako je putujući obišao mnoge zemlje: Evropu i Severnu Afriku, Indiju i Ameriku. Godine 1928. pozvan je u Sovjetski Savez i prisustvovao je proslavi stogodišnjice Tolstojeva rođenja. U to vreme pojavilo se u ruskom prevodu i celokupno izdanje njegovih dela sa predgovorom M. Gorkog, sa kojim je sklopio toplo prijateljstvo. Takvo prijateljstvo povezuje ga i sa belgijskim pesnikom Verharenom i sa Romenom Rolanom, sa nizom istaknutih ličnosti iz prve tri decenije našeg stoleća. Prepiska sa njima živo je svedočanstvo Cvajgovih plemenitih napora za bolje čovečanstvo. Tim naporima poslužili su i njegovi mnogobrojni prepevi, pre svega Verharena, Bodlera i Verlena. Naročito je Verharen Cvajgov omiljeni pesnik, a prepev njegove himne Jelenin povratak ostaje Cvajgov najzanačajniji prilog nemačkog prevodilačkoj književnosti. Značajne su i njegove zasluge oko izdavanja dela Romena Rolana i Dostojevskog na nemačkom jeziku. Kao i T. Man, Cvajg je osećao potrenu da se Nemci podjednako okrenu i romanskom i slovenskom svetu, da budu posrednici između Francuza i Rusa. Bio je kosmopolit koji veruje u budućnost sveta.


Originalni književni rad Cvajgov gotovo je nepregledan. U devetnaestoj godini objavio je zbirku lirskih pesama Srebrne strune (1901.), ispevanih u duhu intuitivne i impresionističke neoromantičarske lirike i u stilu francuskog simbolizma i bečke škole, pre svega Hofmanstalovog traganja za blistavim rečima i zvučanjima. Motiv im je strah na pragu života, usamljenost, čežnja za daljinama i zvezdama, žudnja za ženom, duševni nemir u kome pesnik osluškuje šum svoje krvi. Godine 1904. izlazi prva Cvajgova zbirka novela Ljubav Erike Evald, koja sadrži već sve elemente piščeve novelistike: strasnost, ličnu ispovest i jezičku izvajanost. Na tu zbirku nastavlja se kasnije još dvanaestak knjiga novela. Godine 1905. objavio je prvu biografiju Verlen. Taj veliki francuski pesnik značio je za njega prvi susret sa njemu do tada nepoznatom sublimacijom i rafiniranom umetnošću reči.

Ali to su samo počeci, manje-više nezapaženi. Šira publika obratiće pažnju na Cvajga tek pošto se u Drezdenu prvi put prikaže njegova drama Terzit (1908.). Za Homera je Terzit, grbav i nakaradan, šaljiva figura, a kod Cvajga on na kraju ostaje pobednik. Međutim, i ta drama je sušta lirika kao zapravo sve što je mladi Cvajg napisao. Tragedijom Jeremija Cvajg nas zatim iz sveta Grka i njihovog doba vodi u doba propasti Jerusalima. Ta dramatizovana legenda i rečita opomena u kojoj se pojedinac, neshvaćeni prorok kome se svi rugaju, suprotstavlja histeriji nasilja i uništenja koja je zahvatila ljude, prikazana je u jeku rata, 1917., u Švajcarskoj. Cvajgu je odobreno da putuje na premijeru svoga komana u Cirih. Međutim, on će ostati u Švajcarskoj i zajedno sa Rolanom voditi borbu protiv rata.

Vrativši se ubrzo posle rata u Austriju, Cvajg se kao pripovedač i esejist proslavio, pre svega svojim društveno, donekle akcentuiranim, no prevashodno psihološki produbljenim zbirkama novela Amok (1922.) i Pometnja osećanja (1926.). U njima nastavlja tehniku Šniclerove psihološke novele, produbljujući je još više u pravcu Frojdovih saznanja. Zato njegovu pažnju i privlače strane i neobuzdane prirode u kojima se vidno egzemplificira silina njihovih nagona. Njegovom temperamentu, međutim, kao da najviše odgovaraju romansirane biografije: o Fušeu, nastala 1929., O Mariji Antoaneti, objavljena 1932., o Erazmu Roterdamskom iz 1934. godine i o mnogim drugim istorijskim ličnostima. Kritička studioznost istorijskih činjenica sjedinjena je sa živom rekonstrukcijom likova. Forjdova teorija kao da se udružuje sa Hegelovim principom da je odabranim ljudima u istoriji suđeno da društvo povedu u jednom pravcu, ali da je tim istorijskim činom njihova uloga okončana, a samim tim njihova sudbina postaje beznačajna.

Te istorijske biografije nalaze se između stručne studije i romana, a ceo niz Cvajgovih eseja kreće se između studije i novele. One su skupljene u cikluse od po tri eseja i nose zajednički okvirni naslov Neimari sveta. Godine 1920. objavljeni su kao prva knjiga pod naslovom Tri majstora, eseji o Balzaku, Dikensu i Dostojevskom, kao velikim umetnicima epskog stvaranja. U zbirci Borba protiv demona (1925.) tragika ludila je zajednička odlika koja povezuje Helderlina, Klajsta i Ničea, dok se u knjizi Tri pesnika svoga života (1928.) Kazanova, Stendal i Tolstoj ističu kao tri različita tipa samoprikazivanja. Zbirka Lečenje duhom, objavljena 1931. godine, sadrži eseje: o F. A. Mesmeru, koji je u drugoj polovini XVIII stoleća prvi počeo lečiti ljude magnetizmom, o M. Beker-Edi, koja je u drugoj polovini XIX veka razvila neku sugesgtivnu teoriju o tome da je bolest nešto nerealno, plod neznanja i greha, i da se molitvom može otkloniti, i esej o Frojdu, koji se nalazi u središtu Cvajgovih razmišljanja o psihologiji. Svi su ti eseji pisani vanrednim stilom, bogata istorijska građa zgusnuta je u plastične, reljefne slike, a likovi su zahvaćeni u svojim naročitim, karakterističnim crtama.

Cvajgovo ime nadaleko je proslavila sveščica od pet istorijskih minijatura, koja nosi naslov Zvezdani časovi čovečanstva (1927.). Osvetljavajući izabrane značajne trenutke, Cvajg komprimirano prikazuje sudbine velikih ljudi i tokove krupnih povesnih zbivanja: Napoleona i njegovog generala Grušija kod Vaterloa, Geteovu poslednju ljubav sa Ulrikom Levecov, istoriju Generala Sutera, pomilovanje Dostojevskog neposredno pred pogubljenje, kao petu skicu, tragediju kapetana Skota na južnom polu. Istorijsko zbivanje sadrži uvek elemente aktuelnosti. Zbirka je dopunjena 1936. godine, iz zaostavštine, 1943. godine novim skicama: otkrićem Tihog okeana, padom Carigrada a time i Vizantije, događajem iz života kompozitora Fridriha Hendela, nastankom “Marseljeze“ i sudbinom njenog autora, otkrićem Eldorada, polaganjem telefonskih kablova u okean između Engleske i Amerike i emitovanjem prve poruke tim putem, Tolstojevim bekstvom pred smrt, i – kao poslednjom – Lenjinovim polaskom u Rusiju 1917. godine. Te minijature potiču iz najrazličitijih vremena i najrazličitijih podneblja. One su zvezdani časovi kao sudbonosti trenuci u razvoju čovečanstva.

Posle Cvajgove smrti sve veći značaj dobija njegova autobiografija objavljena pod naslovom Svet jučerašnjice. To je svakako jedno od najbogatijih i najkarakterističnijih memoarskih dela, živopisna slika jedne epohe, od kraja prošlog veka do početka drugog svetskog rata. Svet jučerašnjice, zahvaćen iz Cvajgove perspektive, interpretiran i ilustrovan nizom susreta i doživljaja, svet je Austro-ugarske Monarhije, svet sigurnosti, moralnih obaveza, koji bi da je nekim slučajem sačuvan, doneo rešenje svih konflikta: izmirio bi socijaldemokrate sa aristokratama, Slovene sa bečkim centralizmom, konzervativne tradicije sa industrijalizacijom. Teško je danas reći šta bi sve bilo i šta je sve moglo biti. No Cvajgu treba priznati da je u ono što je pisao i propovedao iskreno verovao i da je tu veru potkrepio i svojim životom.
(…)

Zoran Konstantinović,

iz pogovora knjige Pismo nepoznate žene,

IZDAVAČKO PREDUZEĆE “RAD“, “REČ I MISAO“,

Beograd, 1969

Prepiska Joseph Roth- Stefan Zweig, 1927-1938 

Štefan Cvajg, odlomci iz romana 

Džerom Dejvid Selindžer, Književni pustinjak

Dž. D. Selindžer, za koga se svojevremeno tvrdilo da je najznačajniji posleratni američki pisac, ali koji je okrenuo leđa uspehu i udvoricama, postavši neka vrsta književne Grete Garbo, poznat po tome što nije želeo da bude poznat, umro je u sredu u svojoj kući u Kornišu, gde je preko 50 godina živeo odvojeno od sveta. Imao je 91 godinu.
Firma koja zastupa Selindžera, Harold Ober Associates, objavila je ovu vest, uz napomenu da se radi o prirodnoj smrti. „Iako je u maju slomio kuk, bio je odličnog zdravlja sve do naglog pogoršanja posle Nove godine. Nije imao nikakve bolove neposredno pre smrti, ni dok je umirao.“
Selindžerov ugled počiva na nevelikom, ali vrlo uticajnom opusu: romanu „Lovac u žitu“ i zbirkama „Devet priča“, „Freni i Zui“ i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari i Simor: Uvod“. „Lovac“ je objavljen 1951. i već je prva rečenica, pomalo u duhu Marka Tvena, ukazivala na novi smeli pravac u američkoj književnosti: „Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la Dejvid Koprefild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari“.^[1]
Iako neki, posebno nastavnici i bibliotekari, nisu znali šta da misle o knjizi, „Lovac“ je postao bestseler, a narator i glavni junak, Holden Kolfild, tinejdžer koga su izbacili iz škole, postao je najpoznatiji američki književni mangup posle Haklberi Fina. Sa svojim ciničnim, žargonskim tonom, saosećanjem za pubertetlije, i snažnim, ali otuđenim osećanjem za moral i nepoverenjem prema svetu odraslih, ovaj roman je pogodio žicu hladnoratovske Amerike i ubrzo stekao kultni status, posebno među mladima. Čitanje „Lovca“ je nekad predstavljalo ključnu stepenicu u odrastanju, skoro podjednako važnu kao dobijanje vozačke dozvole.
Roman je ostao prijemčiv do danas, iako neke od Holdenovih briga danas deluju staromodno. Godišnje se još uvek proda 250.000 primeraka ove knjige. Mark Dejvid Čepmen, koji je 1980. ubio Džona Lenona, rekao je da se objašnjenje toga što je uradio može naći u „Lovcu u žitu“. Filip Rot je 1974. napisao: „Reakcija studenata na dela Dž. D. Selindžera znak je da on, za razliku od većine drugih, nije okrenuo leđa vremenu, već da je uspeo da ukaže na današnji sukob identiteta i kulture.“
Mnogi kritičari su više cenili zbirku „Devet priča“, objavljenu 1953, koja je uticala na pisce poput Rota, Džona Apdajka i Harolda Brodkija. Priče su se odlikovale svojim oštroumnim socijalnim zapažanjima, savršenim dijalozima (Selindžer, koji je koristio kurziv skoro kao muzičku notaciju, nije bio majstor književnog, već govornog jezika) i time što su srušile sve što je ostalo od tradicionalne arhitekture pripovetke – staru strukturu početka, sredine i kraja – i kreirale arhitekturu emocija, u kojoj priča dobija sasvim novi pravac malom promenom tonaliteta ili ironičnim komentarom. Apdajk je rekao da se divi „toj zen-otvorenosti koju te priče imaju, i tome što se ne zatvaraju naglo.“
Selindžer je takođe usavršio veliku veštinu književne ironije – sposobnost da saopšti to što misli, a da kaže što manje, ili čak nešto sasvim suprotno. Orvil Preskot je 1963. napisao u New York Times-u: „Retko je u istoriji književnosti, ako je ikada, nekoliko pripovedaka izazvalo toliko rasprava, kontroverzi, hvalospeva, osporavanja, mistifikacija i interpretacija.“
Kao mladić, Selindžer je žudeo za ovakvom pažnjom. Tokom studija hvalisao se svojim spisateljskim talentom i ambicijama, i upućivao razmetljiva pisma Vitu Barnetu, uredniku časopisa Story. Ali uspeh mu je, kad ga je jednom osetio, ubrzo dosadio. Rekao je urednicima časopisa Saturday Review da mu se „smučila“ njegova fotografija na koricama „Lovca u žitu“ i zatražio da se slika izbaci iz narednih izdanja. Dao je instrukcije svom agentu da spali sva pisma čitalaca. Selindžer, koji je živeo u 57. ulici na Menhetnu, 1953. godine je zauvek pobegao od književnog sveta, odselivši se na imanje od 36 hektara u šumovitom delu Korniša. Po svemu sudeći, ispunjavao je Holdenovu želju da sebi sagradi „kolibicu od para koje sam zaradio i da tamo proživim ostatak života,“ daleko od „bilo kakvih glupavih razgovora sa bilo kime.“
Retko je putovao, osim povremeno na odmor u Floridu ili da poseti Vilijama Šona, skoro jednako velikog otuđenika i nekadašnjeg urednika časopisa New Yorker. Izbegavajući uobičajeni Šonov sto u restoranu hotela Alginquin, nalazili su se pod satom starog hotela Biltmore, koji je bilo sastajalište mnogih studentskih generacija.
Nakon selidbe u Nju Hempšir, Selindžer je objavljivao sve ređe, da bi ubrzo potpuno prestao. Materijal iz „Freni i Zui“ (1961) i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari“ (1963) već je prethodno bio objavljen u New Yorker-u, a poslednje što je od njega štampano bila je pripovetka „Hapworth 16, 1924“ koja je zauzela skoro čitavo izdanje New Yorker-a od 19. juna 1965.
Selindžer je 1997. pristao da Orchises Press, mala izdavačka kuća iz Aleksandrije u Virdžiniji, objavi „Hapworth“ kao knjigu, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Nikad nije štampao ostale objavljene pripovetke u zbirci, niti je dopuštao da se štampaju u udžbenicima ili antologijama. Jedna pripovetka, „Ujka Vigili u Konektikatu“, pretočena je u film „Moje ludo srce,“ koji je bio toliko loš da Selindžer nikada nakon toga nije prodao filmska prava.

Prijateljstvo pa izdaja
U jesen 1953. sprijateljio se sa lokalnim tinejdžerima i pristao na intervju, navodno za školsku rubriku u lokalnom dnevniku Claremont Daily Eagle. Međutim, članak je objavljen kao glavna priča i Selindžer se toliko uvredio da je prekinuo kontakte sa tinejdžerima i podigao ogradu visoku dva metra oko svog imanja. Posle toga je retko komunicirao sa novinarima, osim 1974. kada je, u pokušaju da spreči izdavanje zbirke pripovedaka, rekao novinaru Timesa:„Neobjavljivanje pruža veliko spokojstvo, mir. Obljavljivanje užasno narušava moju privatnost. Volim da pišem. Obožavam. Ali pišem samo za sebe i svoje zadovoljstvo.“
Ipak, što je više tražio privatnost, sticao je sve veću slavu, naročito nakon što se 1961. pojavio na naslovnici Time-a. Godinama je slanje izveštača u Nju Hempšir u potragu za Selindžerom bilo novinarski sport. Selindžer je kao mladić imao tužno, melanholično lice i duboke izražajne oči, ali sada, na malobrojnim fotografijama koje su se pojavile, izgledao je ispijeno i bolesno. Kao lik sa El Grekovog platna. Mnogi su tvrdili da je trošio više vremena i snage na izbegavanje sveta nego što većina ljudi troši na normalan život, i njegova otuđenost je samo pospešivala mit koja se stvarao oko njega.
U zavisnosti od gledišta, radilo se o ludaku ili o američkom Tolstoju koji je samu tišinu pretvorio u najelokventniji oblik umetničkog delovanja. Neki su bili ubeđeni da objavljuje pod pseudonimom. Jedno vreme, krajem sedamdesetih, pričalo se da je on Vilijam Varton, autor romana Birdy. Na kraju se ispostavilo Da je Vilijam Varton pseudonim pisca Alberta Duema.
Britanski književni kritičar Ian Hamilton je 1984. predložio Selindžeru da napiše njegovu biografiju. Sasvim očekivano, Selindžer je to odbio, uz opasku da je „pretrpeo dovoljno eksploatacije i ugrožavanja privatnosti za jedan ljudski vek“. Hamilton je ipak napisao knjigu, i 1986. Selindžer je pokrenuo sudski proces da spreči korišćenje citata i parafraza iz neobjavljenih pisama. Slučaj je dospeo do Vrhovnog suda, i na iznađenje mnogih, Selindžer je dobio tužbu, mada ga je to koštalo privatnosti. (U junu 2009, tužio je i Frederika Koltinga, pisca i izdavača iz Švedske, koji je, kako se tvrdilo, napisao nastavak „Lovca u žitu“. U julu je federalni sud trajno zabranio izdavanje knjige.)
Selindžerova privatnost je dodatno ugrožena 1998. i 2000. objavljivanjem memoara Džojs Mejnard, sa kom je bio u vezi deset meseci 1973, kada je gđica Mejnard bila brucoš, a potom i objavljivanjem memoara njegove ćerke, Margaret. Neki su optuživali obe žene da žele da izvuku korist iz svoje bliskosti sa Selindžerom, a Selindžerov sin Metju napisao je u pismu nedeljniku New York Observer da je njegova sestra „neuravnotežena“ i da ne prepoznaje čoveka iz njenog opisa. Ipak, obe knjige su legendi o Selindžeru dale pomalo jezivi „hauardhjuzovski“ ton.
Selindžer je voleo da komanduje i bio je seksualno manipulativan, kako tvrdi Džojs Mejnard u svojoj knjizi. Bio je opsednut zdravim životom i homeopatijom, kao i svojom ishranom (smrznuti grašak za doručak, nedopečeni hamburger od jagnjetine za večeru). Margaret Selindžer kaže da je njen otac bio patološki samoljubiv i da je zlostavljao njenu majku, a homeopatiji i opsednutosti hranom dodala je dugi spisak drugih interesovanja: zen budizam, vedanta hinduizam, hrišćansku nauku, sajentologiju i akupunkturu. U knjizi tvrdi da je Selindžer pio sopstveni urin i da je satima sedeo u orgonskoj kutiji.
Ali da li je pisao? To pitanje je mučilo selindžerologe, a u nedostatku pravih dokaza, kružile su razne glasine. Godinama nije napisao ni reč. Ili je, poput junaka Kubrikovog filma „Isijanje“, stalno ispisivao jednu te istu rečenicu. Ili je, kao Gogolj pred kraj života, napisao mnogo, ali na kraju sve spalio. Džojs Mejnard misli da je u sefu držao bar dva romana, ali ih nikada nije videla.

Detinjstvo i mladost
Džerom Dejvid Selindžer je rođen na Menhetnu na Novu godinu 1919, kao drugo od dvoje dece. Sestra Doris, koja je umrla 2001, godinama je radila kao nabavljač haljina za Bloomingdale’s. Kao i Glasovi, i deca Selindžerovih su bila iz mešanog braka. Otac Sol, bio je Jevrejin, rabinov sin, ali dovoljno asimilovan da se bavi uvozom sira i šunke. Njihova majka, Mari Džiliš, bila je poreklom Irkinja, rođena u Škotskoj, ali je promenila ime u Mirijam kako bi se više dopala svekrvi i svekru. Porodica je živela u Harlemu kada je Selindžer rođen, ali pošto je firma Sola Selindžera dobro poslovala, preselili su se prvo u 82. ulicu, a zatim na Park Aveniju.
Iako nikad nije bio naročito dobar učenik, Selindžer, koga su u to vreme zvali Soni, pohađao je progresivnu školu Makbarni na Gornjoj zapadnoj strani Menhetna. (U molbi za upis je kao oblasti interesovanja naveo dramaturgiju i tropske ribe.) Ali ponavljao je posle dve godine i 1934. su ga poslali u vojnu akademiju Valley Forge u Pensilvaniji, koja mu je kasnije poslužila kao inspiracija za Holdenovu školu Pensi. Selindžer je bio kapiten mačevalačkog tima, a postao je i urednik književne rubrike školskog godišnjaka Ukršteni mačevi. Napisao je i himnu škole, koja je bila iskreni pastiš devetnaestovekovnoj osećajnosti ili ironično remek delo:
Ne skrivaj suze ovog zadnjeg dana, U tuzi tvojoj nek ne bude srama, Što ne šetaš više sivim stazama, Što više ne igraš tu igru. Četiri su godine radosne prošle – da li će ta vremena ostati nam draga, Uživaj u ovim kratkim danima, Ostalo ih je još svega par.
Nakon nekoliko dosadnih nedelja provedenih na Univerzitetu u Njujorku, Selindžer je 1937. otputovao sa ocem prvo u Austriju, pa zatim u Poljsku, a plan je bio da ga otac uputi u trgovinu šunkom. Pošto je shvatio da to nije za njega, vratio se u Ameriku i proveo jedan semestar na Ursinus koledžu u Koledžvilu u Pensilvaniji. Vršnjaci ga se sećaju kako šeta studentskim gradom u crnom kaputu i govori kako će napisati Veliki američki roman.
Najtrajnija avantura sa visokim obrazovanjem za Selindžera je bila večernja škola na univerzitetu Kolumbija 1939, gde mu je predavao Vit Banet, i pod njegovim pokroviteljstvom je uspeo da proda jednu pripovetku, „Mladi ljudi“, časopisu Story. Nakon toga je prodao priče novinama Esquire, Collier’s i The Saturday Evening Post – sve su to bili konvencionalni radovi, sa malo originalnosti.
Nakon nekoliko odbijanja, Selindžer je 1941. konačno objavio pripovetku u New Yorker-u, što je u to vreme bio najveći cilj svakog ambicioznog pisca. Pripovetka se zvala „Mala pobuna kod Avenije Medison“, i kasnije će poslužiti kao jedna od scena u „Lovcu u žitu“. Ali urednici časopisa su se premišljali, navodno zabrinuti jer se priča mogla protumačiti kao ohrabrivanje dece da beže iz škole, i držali pripovetku pet godina – što je čitava večnost, čak i za New Yorker – da bi je konačno objavili 1946, negde na poslednjim stranicama broja.
U međuvremenu, Selindžera su mobilisali. Služio je u kontraobaveštajnoj jedinici pri četvrtoj pešadijskoj diviziji, a zadatak im je bio da ispituju nacističke dezertere i simpatizere. Bio je stacioniran u Tivertonu, gde se odvija radnja pripovetke „Za Esme – s ljubavlju i mučninom“ – verovatno najupečatljivije od „Devet priča“. Šestog juna 1944. iskrcao se na plažu Juta, a kasnije učestvovao u Ardenskoj bici.
Hospitalizovan je 1945. zbog „borbenog zamora“ – što je često bio eufemizam za nervni slom – i nakon oporavka ostao u Evropi i po završetku rata, tragajući za funkcionerima nacističke partije. Oženio se Nemicom, ali brak nije potrajao – radilo se o doktorki o kojoj su biografi otkrili vrlo malo podataka. Zvala se Silvija, kako kaže Margaret Selindžer, ali ju je Selindžer uvek zvao Saliva (sline).

Drugačiji pisac
Vrativši se u Njujork, Selindžer se uselio kod roditelja i, kako ni tokom rata nije prestajao da piše, nastavio karijeru. „Savršen dan za bananaribe“, jednostavna, misteriozna i Selindžerova najpoznatija pripovetka, objavljena je u New Yorker-u 1948, i nagoveštavala je, ispostaviće se tačno, da je Selindžer postao sasvim drugačiji pisac. Kao i mnogi drugi pisci, on u New Yorker-u nije video samo novine, već i svoj dom, sprijateljivši se sa urednikom, Vilijamom Šonom, koji je i sam bio povučen i agorafobičan – srodna duša. Selindžer je 1961. Šonu posvetio „Freni i Zui“, napisavši:
Molim svog izdavača, mentora i (Bog mu pomogao) najprisnijeg prijatelja Vilijema Šona, geniusa domusa „New Yorkera“, navijača svih autsajdera, zaštitnika neproduktivnih, branitelja beznadno bombastičnih, najpreteranije skromnog od svih bogomdanih velikih umetnika-urednika, da prihvati ovu naoko prilično neuglednu knjigu.
Kao mladi pisac, Selindžer je bio neka vrsta zavodnika, i zabavljao se, između ostalih, sa Unom O’Nil, ćerkom Judžina O’Nila i budućom ženom Čarlija Čaplina. Godine 1953. upoznao je Kler Daglas, ćerku britanskog kritičara Roberta Langdona Daglasa, u to vreme devetnaestogodišnju studentkinju sa Radklifa, koja je dosta podsećala na Freni Glas (ili obrnuto): venčali su se dve godine kasnije. (Gđica Daglas se u međuvremenu udala i razvela.) Margaret je rođena 1955, a Metju, koji je sada glumac i filmski producent, 1960. godine. Ali brak je ubrzo krenuo pogrešnim tokom, i gđa Daglas je 1966. zatražila razvod, tvrdeći da bi joj „ostanak u braku ozbiljno narušio zdravlje i ugrozio razum“.
 Veza sa gđicom Mejnard, u to vreme brucoškinjom s Jejla, počela je 1972, nakon što je Selindžer pročitao njen članak u New York Times-u pod naslovom „Osamnaestogodišnjakinja se priseća svog života“. Živeli su zajedno, ali veza je naglo prekinuta posle 10 meseci, kada joj je Selindžer saopštio da ne želi decu. Neko vreme, tokom osamdesetih, Selindžer je bio u vezi sa glumicom Elejn Džojs, a krajem te decenije oženio je znatno mlađu negovateljicu Kolin O’Nil. O tom braku se ne zna mnogo, jer je gđa O’Nil prihvatila muževljev kodeks privatnosti.
Selindžer je za sobom ostavio sina Metjua, gđu O’Nil i ćerku Margaret, kao i troje unučadi. Njegovi zastupnici u saopštenju za medije navode: „U skladu sa njegovom beskompromisnom životnom željom da štiti i brani svoju privatnost, neće biti memorijalnog skupa, i porodica traži da se poštovanje pema njemu i njegovom delu u ovom periodu iskaže i njima, pojedinačno i kolektivno.“
„Selindžer je govorio da u ovom svetu živi, ali da nije njegov deo,“ kaže se još u saopštenju. „Njegovo telo više nije tu, ali porodica se nada da je on i sada sa onima koje voli, bilo da se radi o verskim ili istorijskim ličnostima, ličnim prijateljima ili književnim likovima.“
Što se tiče porodice Glas, Selindžer je po svemu sudeći nastavio da piše o njima. Džojs Mejnard kaže kako je videla čitave police svezaka posvećenih porodici. U Selindžerovim delima, porodica Glas se prvi put pojavljuje u „Savršenom danu za bananaribe“, gde Simor, najstariji i najvoljeniji sin, oduzima sebi život na medenom mesecu. Likovi za koje ćemo kasnije saznati da su članovi porodice Glas pojavljuju se nakratko u „Devet priča“, ali porodična saga zaista počinje da se razvija u „Freni i Zui“, „Podignite visoko krovnu gredu, tesari“ i „Hapworth“, noveli koja je na prvi pogled pismo koje sedmogodišnji Simor piše sa kampovanja, gde vidimo da on već čita na nekoliko jezika i žudi za gđom Hepi, ženom vlasnika kampa.
Čitaoci takođe saznaju ponešto o roditeljima, Lesu i Besi, izmučenim bivšim zabavljačima, i o Simorovoj braći i sestrama, Freni, Zuiju, Badiju, Voltu, Vokeru i Bubu, o stanu Glasovih na gornjoj zapadnoj strani Menhetna, o kvizu na radiju u kojem su deca učestvovala. Retko je kada u književnosti neka porodica opisivana sa toliko ljubavi i detalja.
Možda i sa previše ljubavi, kako su pojedini kritičari prigovarali. Objavljivanje „Freni i Zui“ podelilo je čak i najvernije Selindžerove čitaoce. Džon Apdajk je u časopisu Times Book Review napisao: „Selindžer voli Glasove više od dragoga Boga. Previše ih i isključivo voli. Skriva se u njima. Voli ih na uštrb umetničke umerenosti“. Drugi čitaoci nisu voleli sve prisutniji istočnjački misticizam u sagi, to kako je Simor, iz kasnijih prepričavanja, prerastao iz suicidalnog mladića u genija, u proroka, pa čak i u sveca.
Ali u članku iz 2001. za New York Review of Books, Dženet Malkom tvrdi da su se kritičari prevarili u vezi sa Selindžerom, kao što kratkovidi savremenici nisu razumeli Tolstoja. Upravo one stvari na koje se ljudi žale, tvrdi gđa Malkom, jesu to što čini Selindžera velikim piscem. To što se Glasovi (kao i njihov tvorac) ne snalaze u svetu i jeste poenta, piše ona, i to govori isto toliko o tom svetu koliko o ljudima koji se u njemu nisu najbolje snašli.
 
Čarls Magrat, The New York Times, 28.01.2010.
Preveo Ivica Pavlović


SUSRET SA HEMINGVEJOM

JEDNA od velikih priča u istoriji književnosti jeste ona o susretu Ernesta Hemingveja i Selindžera u Parizu 1944. Hemingveja, koji je u to vreme imao tretman kao Tolstoj u Rusiji, mladi tamnokosi narednik Selindžer potražio je u hotelu "Ric". Rekao mu je koliko se divi njegovim delima i kasnije pričao prijateljima kako je slavni pisac veoma prijatan i velikodušan, nimalo impresioniran sopstvenom veličinom. Uspostavili su veoma dobar odnos i Ernest se ponudio da pogleda neke njegove priče. Pošto je pročitao "Poslednji dan poslednjeg odsustva" Hemingvej je izrazio divljenje prema peru mladog kolege. Selindžer se vratio u svoju jedinicu u stanju blagog ushićenja i nikada nije krio da je on imao ogroman uticaj na njegov stil pisanja.

   

Džerom Dejvid Selindžer , delovi iz romana i pripovetki