O romanu " Virgilijeva smrt " Hermana Broha

Ginter Anders
 „Vergilijeva smrt i dijagnoza njegove bolesti“,

Sadržaj od preko 500 stranica užurbano prepričan: car Avgust pesnika Vergilija, obolelog u Grčkoj, vodi sa sobom u Italiju. Po dolasku u Brindizi, bolesnika provode kroz sirotinjsku četvrt do carske palače, gde on, nakon neuspelog pokušaja da uništi svoju nedovršenu Eneidu, te nakon dugih filozofskih razgovora, umire. Dakle, ”radnje”, u uobičajenom smislu, ova knjiga gotovo da i nema; ko je započne čitati iz zabave, odustaje od toga. Ali i filozofi imaju poteškoća.


Ne postoji teza, koju ova neverovatna knjiga zastupa. I to upravo iz razloga što ne postoji teza koju ne zastupa. Puna je kao što je svet pun. Puna stava i protustava. Osećaja i protuosećaja. Ona pokušava da bude sve: himna, moralno-filozofska, samooptužujuća, dijaloška drama, roman; i da pruži sve: ono ljudsko, životinjsko i biljno; religiju i delo; ljubav, mušku ljubav i hrišćansku ljubav; prirodu, politiku i kulturu. Sa jezičke strane je isto tako: šuma listova ove knjige je kao džungla prenatrpana, tako da nema imenice koja se ne javlja bez pratnje proliferirajućeg prideva, nema prideva koji se diobom ne razloži na još barem dva nova; nema rečenice koja svojim granama ne prodire u krošnje drugih rečenica ili pak urasta u tlo. Kao da je horror vacui uzrokovao rast puzavica i stonoga ove proze. Pa čak i uljez, naviknut na najteži literarni teren, koji se usudi kročiti u fosforilirajuću tminu ove knjige, stupa uplašeno, bez daha i prezasićeno prema izlazu i pita: Otkud tolika opijenost totalitetom? Šta može naterati čoveka da pokuša sve u jednoj jedinoj knjizi? Na to postoji samo jedan odgovor: ”strah od propusta”.


Šta je to strah od propusta? To je panika pred bogatstvom sveta, svega što čovek sam nije i što ne poseduje. Ali taj strah da se sve ne propusti, ima samo onaj koji bi ”sve” mogao biti, za kojeg sve i svašta dolazi ”u obzir”, jer on sam nije ništa određeno.

I kao takav jedan čovek se sada pojavljuje – jer tako i treba i ne treba biti – Brochov Vergilije: Svet je, kako priznaje, pratio samo rečima: dakle, on nije bio niko, on je jednostavno bio mogućnost, konjuktiv; i u konjuktivu ga obuzima sve što je moglo biti; što je on mogao biti. ”Sve” i ”moglo”: izdašnost i konjuktiv pripadaju zajedno i samo su dve strane jedne jedine, odurne, ljudske situacije.

To što je Broch svojevoljno bio u stanju da takvu paniku pretvori u opširno delo; to da je svaki dan, godinama, bio sposoban da konce, kojih je bilo na hiljade, navečer pusti, a ujutro precizno ponovo pohvata, to je, psihološki gledano, gotovo neshvativo i tera nas da osećamo najveće moguće poštovanje.


Junak knjige je tako dakle failure čovek koji je uprkos njegovom uspehu bez presedana, u svojim očima, barem kako Broch kaže, propustio ono ”najbitnije”: bit pesnika, jer on više nije nikakav Homer, koji je odmah izgovorio ”osnov svog vremena”; bit sveta, jer je, umesto da i on voli, samo epigonski, skupa sa ostalima, ukrašavao ”Zemljinu površinu”; bit čoveka, jer je umesto da deluje i učestvuje u izgradnji Rima, on svoj život samo protraćio na lepe reči. Uvid u ”egzistencijalne” nedostatke pesnika je, dakle, drugi motiv knjige. To je stvaran i neophodan motiv. Ali Brochov uvid se vrti ukrug: Iz očaja zbog neozbiljnosti pesničkog postojanja, stvara poemu upravo od tog očaja. Umesto rešenja problema, on nam taj problem predstavlja u lirskoj formi. – Sličnost sa heideggerovskom filozofijom egzistencije (pod čijim je činima očigledno i Broch) je frapirajuća. Heideggerovo pobijanje akademske filozofije došlo je na svet u vidu nove akademske filozofije očaja, tako je na svet došao i Brochov uvid u nedostatke pesničke egzistencije, u obliku pesme o očajnom pesniku. Obojica – i Heidegger i Broch – očito radikalno napuštaju svoj puki fah: ali ne da bi pronašli pravi put praktičnog dela, već da bi se postrance probijali kroz šiblje metafizike. Tamo sada čekaju i definišu smrt kao smisao života.

Vergilijevo kajanje je neozbiljno, jer žali zbog previše stvari. Ali još manje ozbiljan je njegov pokušaj da svoje kajanje pretvori u delo: svoju žrtvu. Njegove diskusije iz smrtne postelje vrte se isključivo oko namere da uništi svoje (kako on uporno tvrdi) nepesničko i bezbitno životno delo, Eneidu, što je poimanje njegovog promašaja. S jedne strane puki estet; s druge cezarski pragmatici, s kojima se Vergilije prepire oko opstanka, odnosno neopstanka njegovog dela, sigurno ne shvaćaju poentu koju pesnik želi postići svojom žrtvom. I čitaocu ostaje nejasno kako bi nestanak ovog dela mogao ispraviti ili čak razrešiti jedan promašen život, ili možda i promašen svet u kojem je taj život tekao. U svakom slučaju, Brochov Vergilije je prilično ozbiljan kada je u pitanju ova neverovatna, donekle negativna, precenjenost književnosti: on svoju knjigu smatra toliko značajnom da samo njeno uništenje predstavlja jednu pozitivnu vrednost, te može uvesti novo svetsko razdoblje. Jer i kod njega se teorija žrtvovanja javlja u svezi sa idejom žrtve u hrišćanstvu, za koju se preko Vergilijeve žrtve trebao pripremiti teren. Vergilijeva četvrta ekloga, koja je konstantno nepravedno shvaćana kao mesijanska, daje ovim delovima proročanski prizvuk. – To da na kraju ipak ne dođe do žrtvovanja, predstavlja pomalo težak religiozni antiklimaks.

Čovekova egzistencija je za Brocha naprosto pasivna stvar; kroz 500 stranica junak knjige gotovo nepomično leži; njegov život je – umiranje. S druge strane, međutim, Joyceova metoda usporenosti predstavlja metodu prevrtanja aktivnog u pasivno: Razvlači svaki ljudski čin u kašastu smesu od jednog najobičnijeg događaja, svaka odluka je jedan tekući doživljaj, svaki život je puko preživljavanje. Svakom i najmanjem utisku, svakoj nijansi promene telesnog stanja automatski dodeljuje veliki značaj. I na taj način također automatski degradira svet na običnu priliku za moguće doživljaje. Još kod Joycea iritira to što veruje da možemo shvatiti jednu galeriju uvećanih kadrova na kojima su delići sekunde; još više iritira to što te deliće prikazuje kao mutne, nejasne i dvosmislene. Ali kod Joycea to iritiranje odgovara njegovom stilu. Obzirom da cilja isključivo na ”povećano uočavanje” od strane ljudske svesti, konsekventan je spoj poentilizma i uvećanih kadrova. Ali kombinacija usporenog snimka i uzvišenosti, poentilizma i žrtvovanja, asocijativne psihologije i zlatnog doba, što nalazimo kod Brocha, to više nije nikakav spoj, to je kolizija; i rezultat je stil, toliko hibridan da se to ne može ni zamisliti.

Svaki duševni hir kod njega postaje metafizička oluja, svaki podražaj mrežnjače postaje vizija. U stvarnosti se ta knjiga sastoji od hiljadu vizija, svaka od njih je sama po sebi jedna lirska pesma, od njih je stotinu veličanstveno i jezički gledano zaista sjajno – ali nijednom od tih lirskih tonova nije podaren prostor da se mogu probijati s tim i nijednim drugim raspoloženjem i opuštati se; svaki lirizam preleva se u sledeći. Nietzsche je jednom čoveku, koji je njegovu kritiku za Wagnera shvatio isuviše olako, predložio da iz ”Sumraka bogova” iseče jednu dionicu za violu. Ko poželi izmeriti vrednost Brocha kao liričara, trebao bi ovoj knjizi pristupiti sa makazama.

Najneobičniji su zasigurno svi oni delovi u kojima je opisano potpuno rasulo: puni su gotovo penetrirajuće čulnosti. Gadosti čini se zabavljaju autora, kao što su pre njega zabavljale i Célinea i Benna. Sirotinjska četvrt i kanalizacija su tako divlje i strastveno opisani, s njima se Vergilije nikada pre nije susreo i podrugljivo ga njihovi mirisi od tada, za kaznu, progone sve do smrti. Donekle je to simptom grižnje savesti za krasni brohovski stil, to da povremeno, preko namerno napisanih vulgarnosti, samom sebi kalja ugled. Kao da je Broch u svoj klasicistički pejzaž ubacio grumenje blata i mrlje od žargona. Iako, on pejzaž time ne čini toliko prljavim koliko je želeo: jer njegov sleng je društveno nestvaran, kao i njegov uzvišeni stil; jedan tip ”razvratnog nemačkog općenito”, jedan ulični jezik, pažljivo spravljan u literarnoj retorti, koji se nigde ne govori, a koji nas, izgovaran od strane stanovnika Brindzija, zbog razlike u računanju vremena, više zapanjuje nego što nas šokira.

Za koga je napisana ova neverovatna knjiga? Taj teški jezik, ta usporena radnja, ugradnja klasičnih fragmenata teksta, poistovećivanje obrazovanog sveta sa ostatkom sveta, namerna promenjivost asocijacija – kao da ovu knjigu može koristiti samo neka luksuzna publika, takoreći humanistički obrazovani ljubitelji Joycea. Ali njegovo optuživanje samoga sebe njegove himne, njegova teorija žrtve, ali posebno njegov zaključak o stvarnim osobinama moći, protiv umetnosti i protiv pisanja – ovi elementi opet isključuju tu luksuznu publiku. Ovo delo ne dolazi u obzir kao zabavno štivo, jer propoveda. Ali pošto propoveda o svemu, zbog grižnje savesti da nešto nije izostavljeno; i jer propoveda u neobičnom obliku grozničavih snova, teško da će neka zajednica prihvatiti ovu knjigu. – Možda se obraća pesnicima koji imaju krizu; ali ni ova manjina nije našla savet na njegovim stranicama; možda jedino metafizički doteran izveštaj od njihovoj bolesti. Ova knjiga je tako bogata, tako svestrana, tako umetničkog karaktera, tako dubokoumna – ova knjiga nije ni za koga.



 „Vergilijeva smrt i dijagnoza njegove bolesti“,
prevela Jasmina Mršo.


Tekst je preuzet sa internet magazina SIC!


_____________________________________________________



Naser Šećerović

 

Austrijski pisac Hermann Broch je, ispitujući mogućnosti i granice koje nudi moderni roman, napisao dva romana koja nesumnjivo spadaju među najzanimljivije eksperimente na tom polju u 20. veku. Reč je o trilogiji Mesečari, njegovom prvencu objavljenom između 1930. i 1932. godine, te o romanu Vergilijeva smrt, objavljenom 1945. godine, romanu o kojem će u ovom tekstu prvenstveno biti reč.

Povodom 43. rođendana Cezara Augustusa, njegovog prijatelja iz detinjstva i čoveka u čiju čast je napisao svoj veliki ep Eneida, Vergilije na jednom od brodova carske flote uplovljava u Brundisium, a „znak smrti mu je bio ispisan na čelu“. Vergilijeva sudbina je zapečaćena, teško bolesni pesnik više neće živ napustiti Brundisium. Na brodu je usamljen, uprkos masi drugih ljudi koji se nalaze oko njega i iz kojih izbija „proždrljiva pohlepa“, ljudi koji su posvećeni isključivo jelu i piću. „On, Publius Vergilius Maro, on nije imao ništa zajedničko s njima.“ Vergilijeva izdvojenost od ostalih naglašena je ne samo njegovim gađenjem prema svemu što se oko njega dešava nego i njegovim položajem: on je iznad svih ostalih budući da se nalazi na nosilima. Ta njegova nepremostiva izdvojenost od ostalih ljudi, posledica je dakle i njegove bolesti, ali ta bolest ostaje nejasna, ona tokom čitavog romana ne dobija ime. Čak ni Cezarov lekar Charondas je ne imenuje, ali daje savete kako tu bolest izlečiti. On Vergiliju predlaže detu, predlaže mu da putuje u brda, tvrdi kako je Vergilije mogao ostati zdrav da je vodio umeren život, i zabranjuje mu kupanje. Uporedimo li te savete sa onima koje u svojoj knjizi De vita triplici nudi Marsilio Ficino, gotovo da se sam od sebe nameće zaključak da Vergilije boluje od – melanholije. Ficino, naime, melanholicima, između ostalog, savetuje sve ono što Charondas savetuje svom bolesniku, sve to kako bi se izlečila bolest izazvana „crnom žuči“ koja se nalazi pod nadležnošću Saturna, te „hladne i suhe“ planete. Pod uticajem Saturna se, tvrdi Ficino, nalaze ljudi „koji su izdvojeni od ostalih, božanski ili životinjski, sretni ili oni pogođeni najcrnjim čemerom“. Zato Charondas Vergiliju na jednom mestu kaže: „U biti, tebi i nije potrebno smirenje već mnogo više osveženje životnih duhova.“ (Čak je i način Vergilijevog dolaska u Brundisium usko povezan sa Saturnom. Uska povezanost tog boga sa vodom vidljiva je, naprimer, na delu Saturn Giulia Campagnole iz 15. veka.)

 Tu „bolest“ je 1514. godine u svom slavnom drvorezu Melencolia I prikazao i Albrecht Dürer, umetnik kojeg je Broch veoma cenio, stavljajući ga u isti niz sa Kafkom i Van Goghom, ističući pritom naročito njegove eksperimentiranje u vezi sa perspektivom, njegovo uvođenje „prirodne“ perspektive u slikarstvo, odnosno primenu geometrijskih spoznaja u njegovoj umetnosti, što je svoj odraz našlo i u Dürerovom delu Melencolia I. Melanholija se dakle nalazi i na samom početku i na samom kraju moderne, a Brochov Vergilije je potomak Don Quijota i Hamleta. Ovde je nužno naglasiti da u moderni nakon Dürera ne vlada više shvatanje melanholije isključivo kao bolesti već kao stanja duha, kao stvaralačke snage, nešto što je bilo prepoznato već u 4. veku p.n.e., i to u delu Problem XXX,I (nazivanog i „Monografija crne žuči“) koje se prvobitno pripisivalo Aristotelu, no kasnije i Teofrastu, za kojeg je poznato da je prvi napisao raspravu o melanholiji. To delo počinje rečima „Zašto su svi izvanredni ljudi, bilo filozofi, državnici, pesnici ili umetnici, očito bili melanholici?“

U svom velikom delu Saturn i melanholija Raymond Klibansky, Erwin Panofsky i Fritz Saxl iznose vrlo uverljivu tvrdnju da se broj I u naslovu Dürerovog drvoreza zapravo da shvatiti isključivo iz dela De occulta philosophia Agrippe iz Nettesheima, maga koji je bio Dürerov savremenik i čije je delo Dürer poznavao. Naime, Agrippa uči da „humor melancholicus“ poseduje takvu snagu da u telo uvlači određene demone koji čoveku, u zavisnosti od polja svog delovanja, omogućavaju čudesne stvari. Tako donji demoni deluju na „imaginatio“, omogućujući čoveku posebne sposobnosti na području tehničkih umetnosti poput arhitekture ili slikarstva. Srednji demoni utiču na „ratio“ i dodeljuju mu znanje o prirodnim i ljudskim stvarima te sposobnosti u prirodnim naukama. Gornji demoni, pak, uvode u znanje o božjim tajnama i u poznavanje angelologije i moralne teologije te, što je posebno bitno, daju čoveku sposobnost da predvidi religijske događaje, naročito pojavljivanje novih proroka ili nastajanje novih religija. Postoji dakle imaginativna, racionalna i mentalna melanholija, a sasvim je jasna hijerarhija koja vlada među njima. Agrippin sistem „vodi od zemaljskih stvari ka svetu zvezda, a od sveta zvezda u carstvo religijske istine i mističnog viđenja.“ Tri autora su mišljenja da je Melencolia I prikaz prvog stupnja melanholije, poznate kao „melancholia imaginativa“, što je, uzevši u obzir predmete koji se nalaze oko ženske figure prikazane na drvorezu, sasvim logično. Naime, svi predmeti koji ne simboliziraju Saturna ili melanholiju (kao naprimer vrećica, ključ, pas ili šišmiš) pripadaju polju geometrije, usko povezane sa arhitekturom. Istovremeno, Melencolia I predstavlja prvi stupanj uspona koji bi trebao da vodi do dela Melencolia III („melancholia mentalis“). Melencolia I bi dakle bila „imaginativna melanholija čije se mišljenje i delovanje odvija unutar sfere prostorno-slikovite predodžbe, od čisto geometrijske refleksije sve do delovanja nižeg zanata; i ako igde, onda ovde stičemo utisak jednog bića kojem se njemu dodeljeno područje čini nesnošljivo ograničeno – bića čije je mišljenje «došlo do granice»“, kaže se u Saturnu i melanholiji.

 Melencolia I bi se dakle mogla protumačiti kao umetnica svesna granica svoje umetnosti, odnosno kao umetnica koja sumnja u smisao svoje umetnosti budući da joj je u moderni oduzet onaj smisao koji je imala u srednjem veku ili antici, gde je ispunjavala tačno određenu društvenu funkciju tako da u tim epohama melanholija nikako nije mogla biti poželjna jer je dovodila u pitanje temeljne pretpostavke datog svetonazora. Naravno da je stoga bila okarakterizirana kao bolest koju treba lečiti. Tek humanizam je omogućio da čovek – u najboljem slučaju, to jest ukoliko je melanholik – može bez ikakvih stega razmišljati o svojoj sudbini i svom mestu u svetu koje mu nije unapred predodređeno. Iz navedenog je sasvim jasno zašto Hermann Broch za Vergilijevu smrt kao način pripovedanja bira upravo unutarnji monolog koji se nameće sam od sebe, pri čemu je Broch mišljenja da je pronašao „novu metodu“ koja se ne svodi na puki psihološki, dakle racionalistički unutarnji monolog. On svoj roman označava kao „jednu jedinu lirsku pesmu“, pri čemu je lirsko po njemu kadro da izađe na kraj kako sa kontradikcijama u ljudskoj duši tako i sa onim iracionalnim koje se rečima nikako ne da izraziti, pa tako mora biti izraženo formom: „Pisati znači putem forme nastojati stići do spoznaje, a nova spoznaja se može crpiti samo iz nove forme. [...] No, nova forma je uvek strana za publiku“. Verovatno je to razlog zbog kojeg je Vergilijeva smrt još uvek gotovo nepoznat roman, čak i među takozvanim stručnjacima. Takva forma nije uspela pronaći svoj put do publike.
Može se pretpostaviti da ni Brochov put do takve forme nije bio nimalo jednostavan. Već u svom prvom romanu Mesečari Broch žanr romana dovodi do njegovih granica, on te granice čak ruši. Počevši u prvom delu trilogije sa tobožnjim tradicionalnim sveznajućim pripovedačem, (ne baš slučajno, prvi deo trilogije nosi podnaslov Pasenow ili romantizam), u drugom delu Broch prelazi na isključivo unutarnju perspektivu glavnog lika Escha. Dva prva dela imaju po četiri poglavlja što bi trebalo simbolizovati celinu i jedinstvo, ali Broch istovremeno sve to ironizira tako što se oba četvrta poglavlje sastoje od svega par rečenica. Moglo bi se reći da oba dela samo čekaju da popucaju po svim šavovima, do čega zaista dolazi u trećem delu koji se sastoji od nekolicine priča ubačenih jedna pored druge, ispripovedanih od strane različitih pripovedača, od dramskih, lirskih i esejističkih delova, sve to raspoređeno na 88 poglavlja. Treba li uopšte naglašavati da je Broch središtem i osnovnom temom romana smatrao u treći deo integrirane eseje pod naslovom Raspad vrednosti? Raspad svih vrednosti nužno je morao pratiti i raspad forme. A ta fragmentacija je sama po sebi melanholična, naročito ako se uzme u obzir nasilno održavanje celine u prva dva dela. Fragmenti su zapravo ništa drugo do artikulirana svest o tome da celine više nema i da je ne može biti, da je jednostavno čak ne vredi ni pokušavati pretvoriti u delo, da je ona jednostavno lažna. Jedino što ostaje jeste čovek i njegova svest o nedovršenosti sveta.

 Za svoj drugi roman, objavljen neposredno nakon Mesečara, sam Broch je jednom prilikom rekao da je to jedan „za mnogo novca napisan, promašen roman – nikada misliti na njega, nikada pričati o njemu“. Glavni lik je matematičar Richard Hieck, asketa koji sasvim odudara od onih ljudi oko njega koji sa životom nemaju nikakvih problema, poput njegovog kolege Kapperbrunna, sportiste i zavodnika „koji je svemu svetovnome bio tako otvoreno naklonjen“ i koji Hiecku na jednom mestu kaže: „Vi niste moderan čovek, Hieck.“ Koliko tačna, ta je tvrdnja i pogrešna. Egon Vietta je primetio da je, upekos njegovoj nedovršenosti koju je i sam Broch naglašavao, upravo u tom romanu učinjen „suštinski korak u prevazilaženju Mesečara“, da se Broch tu nalazi u potrazi za nekom novom objavom „koja čoveka može spopasti u prirodnoj jasnoći kao milost platonovskog prosvetljenja... To je zastrašujuća sigurnost u neki drugi poredak koji se u ljudskom bitku ne može shvatiti, jedva naslutiti“. Da li je Broch poznavao Agrippu ili ne, to se sa sigurnošću ne može utvrditi. Ono što se međutim sasvim sigurno može utvrditi jeste da je Richard Hieck upravo sličan onome ono što bi Dürer naslikao da je ikada naslikao planirano delo Melencolia II, naime matematičaru – ili bilo kojem drugom naučniku – koji naslućuje da mu spoznaja što mu je nudi njegova nauka nije dovoljna, da mu ona ne nudi celinu, da mu ne nudi nikakve vrednosti. Hieck na taj način spoznaje granice nauke kojom se bavi, što u njemu budi želju da ih prevaziđe, no on je bez mogućnosti da to doista i učini. To bi se, rečeno rečima Hartmuta Böhmea, moglo nazvati „kompleksija novovekovnog intelektualca: biti rascepkani subjekt, neko ko zna, ali sa nesretnom svešću, otuđen, 'dalek' na ekscentričnom putu, neko ko nije izbalansiran u mirnoj sredini nego je u stalnom pokretu do ludila, između najtmurnijeg mozganja i najsvetlije vizije“. Broch taj roman verovatno nije podnosio upravo zato što u njemu nova spoznaja do koje dolazi Richard Hieck nije izražena novom formom nego prilično tradicionalnim načinom pripovedanja. Stoga bi se moglo reći da je taj roman završen, ali da nije dovršen. Verovatno je to istovremeno i razlog zbog kojeg je Broch upravo na njemu zaradio najviše novca.

 Nakon izlaska Nepoznate veličine prolazi dvanaest godina do objavljivanja Brochovog trećeg romana, prolazi Drugi svetski rat, Broch 1938. godine biva nakratko zatvoren od strane nacista, uspeva se spasiti i odlazi u egzil u Sjedinjene Američke Države, odakle se više ne vraća. U tom periodu Broch piše prvu i fragment druge verzije jednog romana koji je pod naslovom Nečastivi izašao tek posthumno. Radi se, dakle, o romanu koji se na neki način vrti oko prvog melankolika uopšte, prvog bića koje gubi sve i mora da se nosi s tom svešću o gubitku. Tek 1945. godine dolazi treći Brochov roman Vergilijeva smrt, roman koji je po mnogo čemu jedinstven. Toliko jedinstven da je Broch jedno vreme, uprkos svojoj sumnji u bilo kakav smisao „pripovedanja pričica“, koja ga je stalno nagrizala, planirao da se ta knjiga deli besplatno po Nemačkoj kako bi pozitivno uticala na duševno i duhovno srozani nemački narod. Ali, pitanje je kako bi melanholik Vergilije mogao pomoći nemačkom narodu? I tu bi nam možda Charondas mogao biti od pomoći. Osim već navedenih stvari, on nalaže da se Vergilije očisti, da mu se opere glava i ošiša kosa, daje mu i da pije mleko. Na samom početku, dok je Vergilije još na brodu, okružen masom ljudi koji žderu, piju i slave, on čuje pesmu nekog roba koja ga privlači, koja mu pokazuje put i kojoj se ne može odupreti, ta „pesma je pokazivala put“. Ipak, „s vremena na vreme žudeo je za tim da se ipak okrene za bučnom ljudskom hordom tamo pozadi, gotovo radoznao da sazna šta će ona sve još raditi; no, on to nije učinio, i bilo je bolje da to ne učini, čak mu se sve više i više činilo da je takvo okretanje štaviše zabranjeno.“ Svi ovi motivi usko su vezani za Orfeja. Orfej se ne sme okrenuti u Hadu, inače će izgubiti Euridiku i neće je moći izvesti iz Hada, što on upekos zabrani čini, gubeći svoju dragu sve do svoje sopstvene smrti. Orfej svojim pevanjem privlači sve oko sebe, čak i nakon smrti njegova glava nastavlja pevati. I Vergilije, naravno, peva još dugo nakon svoje smrti, sve do danas. I mleko koje se u Brochovom romanu pojavljuje ima veliki značaj kod orfičara, poznatim po tome da su imali stroga pravila za čistoću. „Onaj ko je posvećen Orfeju i ko je primio čišćenje u mleku, taj je istupio iz područja onečišćenja čula i uspeo se u sferu večnog božanskog života“, tvrdi Ernesto Bounaiuti u svom eseju Spasenje u orfičkim misterijama.

 No, koji je zapravo značaj Orfeja, kako u antici tako i u ovom romanu? Značenje imena Orfej nije sasvim jasno, no kao neka od mogućih značenja navode se „Usamljeni“, „Tamni“, njegov otac zove se Oiagros, „Onaj koji lovi sam“. Orfej je usko povezan sa pisanom rečju tako da on, kao i Dioniz, važi i za donosioca kulture. Ali ono što je u ovom kontekstu doista od posebnog značaja jeste to što orfičari u helensku kulturu unose dualizam. Koren tog dualizma nalazi se u mitu o Titanima i dečaku Dionizu. Titani su ljubomorni na Dioniza jer mu je Zevs dao da vlada gornjim i donjim svetom. Oni napadaju Dioniza, rastrgavaju ga i proždiru. Zevs ih spaljuje, a iz njihovog pepela nastaje ljudski rod. Walter Wili u Orfičkim misterijama i grčkom duhu piše: „Lako možemo prepoznati kako orfika negativno vrednuje titansku prirodu, gotovo sasvim suprotno u odnosu na dotadašnje grčko vrednovanje“. No, ljudski rod nije nasledio samo titansku prirodu. U pepelu se nalazi i božanski delić Dioniza, koji dospeva i u čoveka. „Vrednovanje čoveka kao zlog i dobrog bića, titanskog i dionizijskog porekla: to dualističko vrednovanje ključno je u orfici i upravo se tu po prvi put pronalazi i u Grčkoj.“ Orfici su stoga mišljenja „da se čovek mora spasiti tako što će pobeći od svog titanskog dela i spasiti dionizijsko u sebi.“ Čovek treba, dakle, prevazići ono titansko u sebi kako bi se uspeo do dionizijskog. I Orfej je doživeo sudbinu Dioniza, i njega su naime rastrgale divlje Tračanke. Naravno, i Brochov Vergilije ima svoj susret sa divljim ženama, tokom prolaska kroz uski, prljavi, smrdljivi sokak kroz koji ga vodi njegov mali vodič Lysanias. To je nešto kroz što Vergilije mora proći jer je „neizbežna ljudska sudbina boga da mora sići, sići u zemaljske tamnice, u zlo, u grešno [...] kako bi se prvo u zemaljskom dovršio kružni tok“. A dualizam, dakle svest čoveka o njegovom nematerijalnom, višem poreklu, i nada u kružni tok, dakle čežnja da se čovek nekada vrati tom svom izvorištu, melankolični su sami po sebi. Čak bi se moglo reći da je orfika uz dualizam u helensku kulturu uvela i melanholiju koju su smatrali bolešću, iz prostog razloga što takva melanholija koja odbija ono što jeste zbog nečega što bi moglo biti, prema Böhmeu predstavlja „pukotinu u sistemu moći“. A budući da se „svaki poredak održava isključivanjem onoga što vredi kao nered“, melanholičar u poretku ima poziciju nekoga ko stoji izvan, ko uopšte nije deo tog poretka. I on to u suštini i ne želi biti. Zbog toga je svaki melankolik po svojoj tendenciji „heretik ili disident. Njegovo mišljenje i njegova osećanja lutaju po zonama tabua, greha, nemorala“, jer melanholik traži nešto što ne spada u onu sreću koju nameće vladajući poredak. I kao hereza, ili pre kao heretičan pogled na svet, melanholija se opet približava jednom fenomenu koji je svoj najveći procvat imao kratko nakon smrti Vergilija. Taj fenomen je gnoza ili gnosticizam. Upravo dualizam i kružni tok su ključni elementi svakog gnostičkog mita, što ukazuje i na neposrednu vezu između orfike i gnoze.

 Teško je tačno reći u kojem se odnosu zapravo nalaze gnoza i orfika budući da je geneza kako jednog tako i drugog fenomena dosta nejasna i da se oni u velikoj meri međusobno prožimaju. No, ukoliko pažnju obratimo samo na gnosticizam, dakle na hrišćansku herezu, prvu pravu herezu protiv koje su se Crkveni oci žestoko borili, onda možemo reći da je uticaj orfike na gnosticizam doista bio od presudnog značaja. Najveća ironija u tome jeste činjenica da su spisi Crkvenih otaca u kojima su ovi dosta iscrpno citirali apokrifna gnostička jevanđelja, zadugo bili jedini izvor tih gnostičkih spisa, sve do druge polovine 19. veka kada su po prvi put pronađena izvorna gnostička jevanđelja. Uz dosta ironije bi se tako biblioteka Crkvenih otaca mogla nazvati apokrifnom bibliotekom gnostika. S druge strane, verovatno nismo daleko od istine ukoliko gnozu i orfiku u velikoj meri i poistovetimo, pri čemu je odnos između gnoze i orfike takav da gnoza obuhvata i orfiku, dakle u svakom slučaju predstavlja širi pojam. Osim toga, ako uzmemo u obzir reči Jacoba Burckhardta koji Orfeja na jednom mestu označava kao „praoca svih posvećenja i mistike uopšte“, onda bi se orfika mogla smatrati i začetnicom gnoze.

 Karl Kerényi u eseju Mitologija i gnoza piše kako sama reč γνώσις (znanje, spoznaja) na grčkom jeziku nužno mora biti povezana sa nekim genitivom, a to je „gotovo kao lična moć zamišljena veza: γνώσις τεού. Znanje, dakle, čiji je predmet bog.“ Na istom mestu Kerényi još dodaje kako gnoza nije samo spoznaja nego i put ka toj spoznaji, „znanje o putu“, čak iako se na koncu i ne dostigne cilj.

 

 Tako je gnostik pre svega neko ko traži. Teško da se može pronaći lepša i tačnija definicija melankolije. Gotovo da je suvišno uopšte i napominjati da Agrippa iz Nettesheima nije mogao misliti ništa drugo kada je govorio o trećem stupnju melankolije koju on naziva „melancholia mentis“. A upravo Vergilijeva smrt je roman koji na fascinantan način od svih tih, međusobno tako sličnih i povezanih iako vremenski prilično udaljenih fenomena, stvara jednu doista jedinstvenu sintezu. Po tom insistiranju na unutrašnjim povezanostima među stvarima, na stalnom pokušaju stvaranja sinteze iz unutrašnjeg, Broch je platonista onoliko koliko se to uopšte može biti.

 Na to da Broch nije samo platonista već i gnostik – što se međusobno nipošto ne isključuje, čak štaviše – ukazuje jedan rad Josepha Strelke koji nosi naslov Gnostik Hermann Broch. On se u tom radu pre svega bavi već spomenutim romanom Nečastivi. Također, jedna monografija o Brochu autorice Anje Grabowsky-Hotamanidis Mesečare između ostalog nastoji tumačiti pomoću gnostičkih motiva i simbola. Vergilijeva smrt je po tom pitanju ostala do sada neprimećena iako sam roman vrvi od gnostičke simbolike, štaviše on je strukturiran gotovo kao neki gnostički mit i pritom imitira gnostičku kosmogoniju. Već sam Vergilijev položaj u odnosu na sve ostale oko njega karakteriše ga kao stranca, nekoga ko ne pripada tu. On na brodu leži „umanjene svesti“, dok brod uplovljava u luku, sluteći da mu tu nije mesto. Sve dok ne čuje pesmu roba koja u njemu budi „slutnju znanja, slutnju o ulasku, slutnju o putu, nejasnu slutnju nejasne plovidbe“, u njemu je „zaboravljeno bilo poreklo glasa“, no ipak je to bio „glas dečaka-roba koji ga je vodio; pesma je pokazivala put.“ Ovo je slika koju u sebi sadrži gotovo svaki gnostički mit. Deo božanskog prabitka nije svestan samog sebe, sve dok ne čuje poziv od strane samog prabitka. Taj „poziv izvana“ koji je „zapravo bezglasan“ jeste taj koji je „fundamentalan za gnozu“, kako to u svom epohalnom delu Gnoza i kasnoantički duh tvrdi Hans Jonas, jer upravo taj poziv osveštava gnostika, osveštava mu njegovu poziciju stranca i njegovu izdvojenost, omogućujući mu da dosegne najviši stupanj koji je čoveku moguć, omogućuje mu naime da postane pneumatik, neko u koga je ušla „pneuma“, neko ko više nije telesan. On postaje unutrašnji, pneumatički čovek. A taj poziv se, tvrdi Kerényi, „pojavljuje i kao najčišće svetlo ili najjednostavniji ton.“ U Pesmi o biseru, jednom od najlepših gnostičkih mitova, stoji: „I kako me je svojim glasom probudio iz sna, tako me je vodio svojim svetlom kojim mi je osvetljavao put, vodio me je svojim glasom.“ Samo pneumatik može da čuje taj glas, što ga suštinski razdvaja od drugih ljudi. Kako kaže Hans Leisegang: „Zato istinski, duhovni smisao svetih spisa može otkriti samo pneumatik koji je i sam sposoban da boravi u carstvu duha. [...] On spise čita očima drugačijim od očiju telesnog čoveka; iz njih mu se otvara viši smisao koji drugi i ne naslućuju. [...] Sami spisi su tajne koje se otkrivaju samo upućenima.“ Značenje grčke reči „pneuma“ je vetar, topli zrak koji se kreće, a s tim je usko povezano i „orfičko verovanje u poreklo duše koju su «vetrovi» iz svemira doneli u ljudsko telo.“ U već spomenutom delu Problem XXX,I i crna žuč je opisana kao πνευματιχά, što znači da je vazdušne prirode. Opet, dakle, nailazimo na tu bliskost između gnoze i melankolije. Tako da se Vergilije ukazuje ne samo kao gnostik, nego i kao melanholik.

 No, kakva je to spoznaja do koje Vergilije dolazi, i kao gnostik i kao melanholik? Na kraju svog života, neposredno pred samu smrt, Vergilije dolazi do spoznaje da je on neko ko „bez spoznaje donosi spoznaju onima koji tu spoznaju ne žele, brbljivac koji će jezikom probuditi nijeme, čovek koji je zaboravio svoju obavezu a obavezuje one koji tu obavezu ne poznaju, hromi učitelj teturavih“. On dolazi do spoznaje da je sve bilo uzalud, da njegova umetnost nije ispunjavala obavezu koju bi svaka umetnost trebala ispunjavati, a to je „obaveza da spoznaje“, „obaveza pronalaska samospoznajuće istine i iskazivanja istine“, obaveza da „nepremostive, najdublje i najdalje granice bitka ipak raširi do novih stvarnosti“, „do novih sadržaja stvarnosti“, „probijajući se do neistraženog božanskog u svemiru, u svetu, u duši sučoveka“. Slobodno se može reći da je ono što Vergilije spoznaje kao neispunjeni zadatak svoje umetnosti, zapravo isto ono što i sam Broch očekuje od svoje.

 Osnovna sličnost između vremena u kojem je živeo Vergilije i onog u kojem je živio Broch jeste to da se u oba slučaja radi o prelaznim epohama u kojima se trebaju konstituirati nove vrednosti, neki novi „centralni sistem vrednosti“ koji će nuditi zajednički temelj za razgovor, a upravo to je ono što Broch na neki način pokušava u ovom svom romanu. Pokazujući „koliko je duboko u čoveku nagonski ukorenjena metafizička potraga za verom“, on istovremeno nastoji da prikaže nešto čega ustvari još nema, ali nešto što se može naslutiti jer se nalazi duboko u samom čoveku. Lajtmotiv romana glasi „Noch nicht und doch schon“, dakle Još ne ali ipak već. Posezanje za unutarnjim monologom koji često prelazi u tok svesti te lirizacijom romana ili „lirskim komentarom“, kako ga još naziva Broch, u ovom slučaju sasvim je razumljivo.

 Za liriku Broch kaže: „U čudo lirike spada to da ona ono alogično između reči i redova može ostaviti da lebdi neizrečeno, a time ga upregnuti u logično i razumljivo.“ Osim toga: „Lirsko obuhvata najdublje duševne realnosti. [...]

 

Ovde se, dakle, radi o jedinstvu racionalnog i iracionalnog čija se – tobožnja – proturečnost ukida upravo u toj najdubljoj duševnoj realnosti“. Tako lirsko nastoji prevazići ono pripovedačko „Ja“ i seže dublje, u područja koja se ne mogu racionalno prikazati, jednako kao i u slučaju tehnike toka svesti. Ipak, ovaj roman je ispripovedan u trećem, a ne u prvom licu, što bi za unutarnji monolog i roman toka svesti bilo uobičajeno. Broch to objašnjava time da bi u prvom licu umiranje bilo nemoguće prikazati. To naravno deluje pomalo naivno, što zasigurno i jeste bila Brochova namera. Ono što se stvarno postiže pripovedanjem u er-formi jeste tračak objektivnosti u naviranju subjektivne spoznaje, nada da ta subjektivna spoznaja koja je samo Vergilijeva ipak nije samo njegova, nego bi mogla biti zajednička svima jer dolazi iz zajedničkih slojeva nesvesnog. (Broch je itekako poznavao C. G. Junga.) Verovatno je zbog toga Broch tvrdio da mu je Vergilijeva smrt zapravo navirala u vidu vizija, sama od sebe, svestan da mit nikada ne može biti ispripovedan od strane jednog čoveka. Treće lice, dakle, jeste izraz nade da bi njegova melanholija nekako mogla biti prevaziđena.

 Međutim, koliko je uopšte jedna takva nada opravdana u vremenu kada svi teže samo ka „prividnoj bezvremenosti koja je suština svake opijenosti“? Upravo one opijenosti koja je tako česta slika u gnostičkim mitovima i koju Hans Jonas opisuje kao „sliku orgijastičkog i neverovatno bučnog slavlja koje čoveka treba povući u svoj besvesni vir“, kako bi čoveka onemogućila da čuje bilo šta osim buke, kako bi čovjeka učinila doslovno gluhim? To slavlje je u gnostičkim pripovetkama trik Demijurga pomoću kojeg on uspavljuje iskre božanskog, držeći ih zarobljenim u materijalnom svetu, jer mu tek tako one daju stvarnu vrednost. U Brochovom romanu to je Cezar koji je naložio da se u svim hramovima obese njegove slike i koji čitavom gradu daje da slavi njegov rođendan, stvarajući tako „zbijeni, uzavreli ljudski humus koji je formiran i koji postaje forma, poplavu užarenih očiju i užarenih pogleda“ koji ne prihvata ništa što „nejasnoj požudi ne obećava neposredan užitak“. I „bez obzira da li su ti dolje tražili brašno i češnjak i vino, ili su neki drugi zahtevali cirkusne igre“, tako da su „cirkusne igre, vino i brašno jednostavno bili cena koju je on (Cezar) morao platiti za njihovu poslušnost“. Naravno da Cezar ne shvata ono što mu Vergilije nastoji objasniti i ne shvata zašto on želi spaliti svoje životno delo. Kao političar, Cezar je čovek delovanja, a „svako delovanje za sobom povlači zaborav“, kako to kaže Nietzsche.

 Zaborav, opet, za sobom povlači nestanak vremena. Vreme neprekidnog delovanja jeste vreme bez vremena, odnosno bez svesti o vremenu. Možda bi bolje bilo reći da je to jedno vreme koje neprestano i uporno nastoji ignorisati samo sebe, zaboraviti se. Jer vreme nužno vodi ka smrti. Dževad Karahasan na jednom mestu kaže kako je kultura „pre svega i više od svega oblikovanje vremena, sistem predodžbi i rituala koji daju oblik danu i godini“. Šta jedna kultura koja vreme oblikuje jedino hirurškim zahvatima uopšte može započeti sa jednim delom koje očajno nastoji prikazati umiranje, koje se očajno želi približiti smrti?

Četvrto poglavlje Vergilijeve smrti predstavlja trenutak umiranja velikog pesnika. To poglavlje je istovremeno i unatrag ispripovedana gnostička kozmogonija, dakle priča o povratku duše ka svom izvorištu. Vergilije zapravo ne umire, on se utapa u svetlosti. Neprevodiva nemačka reč za to glasi Entwerdung. Tako Vergilije dolazi do one spoznaje koju je Agrippa bio namenio melankolicima trećeg stupnja, do one vrste spoznaje koju uzrokuje „melancholia mentis“. Na tom stupnju melanholije, kako je to tvrdio Agrippa, čovek uspeva da predvidi i novog proroka i novu religiju. Dok umire, Vergilije naime vidi majku i dete, simbole hrišćanstva koje je na pomolu.

 Dürerova se Melencholia I, dakle, nalazi na početku moderne, Brochova Vergilijeva smrt je, možemo reći, dovršava. Moglo bi se reći da je i sam Broch svestan toga. Godine 1950. godine izlazi njegov treći roman, Nedužni, roman koji je samo silom prilika postao roman, a nastao je od nekolicine prerađenih novela koje je Broch bio napisao tokom prethodne dve decenije, te od nekoliko poglavlja koja su nastala tim povodom. Ne može se baš reći da je Nedužni baš dovršen roman, sama geneza upućuje na to da se radi o ne sasvim koherentnom romanu.

 Hermann Broch umire u egzilu u New Havenu, SAD, 30. maja 1951. godine. U jednom od svojih poslednjih pisama, napisanom deset dana pre smrti, Broch piše:

 

„Što se tiče pesničkog, mogućnosti romana kao forme već su iscrpljene, pa čak i prekoračene od strane Joycea, a sociološki gledano 'dobra knjiga' je bila letna zabava građanske žene, dakle ona više nema funkcije.“

 

Par rečenica kasnije stoji:

 

 „Naravno da ću za Knopfa ipak dovršiti ovaj roman (Nečastivi)“.

 

To, pak, u njemu izaziva užasnu paniku da više neće moći dovršiti svoj „tridesetogodišnji rad na polju matematike, spoznajne teorije i psihologije masa.“. Broch doslovno umire onako kako pisac-melankolik kojeg je celog života nagrizala sumnja u smisao vlastitog pisanja jedino može i umreti. Umire za radnim stolom, radeći na trećoj verziji svog pre više od 25 godina započetog romana Nečastivi, romana koji, međutim, nakon Vergilijeve smrti teško da bi uopšte mogao i biti dovršen.

izvor
Naser Šećerović

 

Herman Broh, odlomci

 

·       U svakom slučaju imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“

.....i eto, došao je trenutak što ga je tupo polegla životinja-masa i očekivala, kako bi mogla izbaciti svoj poklični urlik, i onda se prolamalo bez stanke i kraja, pobedonosno, potresno, neobuzdano, ulevajući strah, veličanstveno, ponizno, obožavala je samu sebe u osobi Jednoga.

....To je dakle bila ta masa za koju je živio Cezar, za koju je bio stvoren Imperij, za koju je morala biti osvojena Galija, za nju je bilo pobeđeno carstvo Parta, za nju se vojevalo u Germaniji, to je bila masa za koju je stvoren veliki Augustov mir i koja je za to delo mira imala biti dovedena do državne stege, do vere u bogove i do božansko-ljudskoga ćudoređa. I to je bila ta masa bez koje se nije mogla voditi nikakva politika i na koju se morao osloniti i sam August ako se želeo dokazati.

Vergilijeva smrt
_____________________________


Plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili su talasi Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci Brundizijuma, a sad - dok se sunačan, pa ipak slutnjom smrti prožeta samotnost pučine pretvarala u spokojnu radost ljudske delatnosti, dok su valove, blago obasjane blizinom ljudskog živovanja i boravljenja, naseljavali raznoliki brodovi, sad kad su ribarske barke, nošene mrkim jedrima, već svuda napuštale male zaštitne nasipe svih onih mnogobrojnih sela i naseobina duž obale zapljuskivane belom morskom penom, i polazile u večernji ribolov, - more je postalo glatko gotovo kao ogledalo; sedefasto se nad njim rasklopila nebeska školjka, spuštalo se veče, i mogao se osetiti miris drva što sagorevaju u ognjištima kad god bi zvuci života, lupa nekog čekića ili neko dozivanje, doprli otud dovejani strujanjem povetarca.

Virgilijeva smrt

“Država je sama po sebi umetničko delo u rukama onoga koji treba da je izgradi”

 Vergilijeva smrt

___________________________________

"Čas raspevanosti na mestu sklapanja kruga, kad se jedinstvo svetova zaori u jednom poslednjem odisaju svemira..."
Virgilijeva smrt


_____________________________________


''Sve da je rat i bio veliki katalizator u čijem su medijumu svi razvojni procesi dospevali
do eksplozivnog ubrzanja u pravom smislu te reči, sve da se i na sam rat gleda kao na rezultat
katastrofalnog razvoja privrede ili tehnike, a možda čak i naučnog duha, ipak, svi ti fenomeni,
ma kako se oni međusobno razjašnjavali, kauzalno preplitali i čak uzjamno mnogostruko
intenzivirali, samo su ekvivalentne grupe simptoma jednog jedinog logičkog procesa, i to
onog stolećima dugog procesa pri kojemu se postepeno rastakala evropska slika stvorena još u
srednjem veku, procesa u kojem su se jedna za drugom osamostalile sve pojedinačne
vrednosne oblasti, dok je čovek, pometen i rastrzan izmedju svojih rušilačkih i graditeljskih
snaga, napokon postao nesposoban da zaustavi taj konačni rasap starih vrednosti, nemoćan da
obuzda konačni krvavi haos, iako je sve grublje izložen jednom pitanju savesti te, naočigled
strahotama i smrti, stoji sad pred tim pitanjem kao gromom pogodjen : Šta treba činiti ?''

Pesništvo i saznanje, Gradina, Niš. 1979., str. 267.

_____________________________________





"... Prauzrok se iz “konačne” beskonačnosti jednog ipak još antropomorfnog boga izmiče u pravu apstraktnu beskonačnost, nizovi pitanja ne uviru u ideju boga nego stvarno odlaze u beskonačnost (oni, tako reći, ne teže više ka jednoj tački, nego su se paralelizovali), kosmogonija ne počiva više na bogu, nego na večitoj produdživosti pitanja, na svesti da nigde nije data tačka počivanja, ..."

Mesečari; poglavlje: Raspad vrednosti

____________________________

Moj život se mrači za mnom, i ja ne znam da li sam živeo ili su mi to samo pričali, toliko je on već potonuo u dalekim morima.“

„Nesposoban da sam sebe saopšti, nesposoban da razbije svoju samoću, osuđen da ostane glumac sebe samog, zamenik sospstvenog bića – čovek vidi da sve što može saznati od čoveka ostaje puki simbol, simbol neshvatiljivog Ja.“

„Čekanje je kao razapeta bodljikava žica u duši.“

„Možda je izrekao nešto davno zaboravljeno kad je kazao: „Uvek nas neko odgurne od sebe, gospodine Eše.“

„…tada Hajnrih Vendling uze svoju ženu pod ruku, i ona pri tom prvom dodiru tela zatvori oči. Možda je i on sklopio oči, pa nije video ni teško letnje noćno nebo, ni belu prugu druma, koji se pružao pred njima i po čijoj su prašini gazili, možda je svako od njih videlo neki drugi nebeski svod, jer su oboje bili zatvoreni kao i njihove oči, svako u svojoj samoći, a ipak sjedinjeni u prepoznavanju tela, koja se spojiše u konačan poljubac, s licima lišenim koprene, lascivnim u očiglednosti pola, a ipak nevinim u bolu otuđenosti koja nikada ne misli da se okonča i koju nikakava nežnost više ne može ukloniti.“

 

O Hermanu Brohu

                                                   Herman Broh 

Živeti i pisati

„U svakom slučaju“, izjavio je jednom prilikom Herman Broh (1886-1951) „imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“ No, neko ko je bio pre svega jedan od prvaka austrijske tekstilne industrije, pa zatim i vanredni student filozofije, matematike i psihologije na Bečkom univerzitetu, da bi se, prodavši porodičnu fabriku, tek u 42 godini života posvetio spisateljskom poslu, neko ko je, uhapšen 1938, jedva uspeo da izbegne sigurnu smrt u koncentracionom logoru, i to zahvaljujući visokom mišljenju Džemsa Džojsa, Tomasa Mana i Oldosa Hakslija o njegovom prvom romanu „Mesečari“, neko ko je trinaest godina životario u Americi od skromnih stipendija – taj „neko“ mora da je imao kakvu-takvu biografiju.

Kraj sve odbojnosti prema biografijama pisaca, Broh je u nekoliko navrata došao u iskušenje da napiše kratku autobiografiju, kao da je u takvim stvarima verovao samo neposrednim učesnicima. Međutim, sirova građa jednog po svemu burnog života, ipak je na kraju poprimila oblik ideogramskog nacrta pisca-mislioca, fanatika ideje pesništva i „ekstremnog platoniste“, nepopravljivog prema razuzdanoj „autobiografskoj“ empiriji“…

Zadaci pesništva

Krajnje skeptičan prema vladajućem neopozitivizmu „Bečke škole“, koji je sve specifično ljudske probleme relegirao u domen mistike, Brom je pesništvu dodelio zadatke koje prevazilaze njegove mogućnosti: i funkciju dopiranja – sa nečuvenog „nestrpljenja sazanja“ – do večnih iracionalnih počela ljudske egzistencije, odnosno upornog traganja za onim (apstraktno) “esencijalnim“; i zadatak isticanja „nepromenljivosti humanoga“ i ulogu sazdavanja novih mitova (uzor: Franc Kafka), što bi – budući „oblikovanje sveta iz lirskog i mističnog izvora“ trebalo da predstavlja specifičan doprinos pesništva „religioznoj volji vremena“, ali i da jemči za njegovo etičko delovanje u njemu; povrh svega toga, Broh je pesništvo – začudo, pogotovo lirsko pesništvo – opteretio obavezom „totalnog“ odslikavanja svekolike savremene stvarnosti.

Broh je, dakle, pesništvu poverio svakojake zadatke – samo ne posao proizvodnje lepote. Jer, po njemu, „lepota“ (takozvani „estetski efekat“) mora da bude – sekundarna – propratna pojava etičke usmerenosti; umetnik čiji je cilj stvaranje lepote, stvara kič, a kič je parazit vrednosnog sistema umetnosti, radikalno zlo unutar njega!

Našavši dodatan izazov u savremenim romanesknim eksperimentima, pre svega u Džojsovom, Brohov se kritički duh uhvatio u koštac sa posledicama rastakanja aksioloških uporišta u „poliohistorskoj“ triologiji „Mesečari“ (1928-1932). Dok i pored izuzetno razgranate mreže simbola prva dva dela ostaju u okvirima manje ili više oprobanih tehničkih rešenja, treći deo donosu „potpuno novu formu romana“; u njemu je rudimentarna narativna nit isprekidana prisustvom deset teorijskih sagledavanja raspada vrednosti, koja zastupaju racionalni pol saznajnog organona romana, triju umetnutih novela, u stilu „Godina lutanja Vilhelma Majstera“ kao i šesnaest lirskih „intermeca“. U takvoj arhitektonici ne ogleda se samo Brohova „odbojnost prema pričanju pričica“ – uprkos hijalističkom finalu, ona predstavlja posredno priznanje neuspeha pokušaja da se fikcionalno obujmi jedan „trezveni“ ali ne i otrežnjen svet…

Politički angažman u egzilu

Broh nije bio sasvim siguran da li je pesništvo još obavezno da odslikava savremenu stvarnost, budući da je ova, usled raspada vrednosti, može biti u stanju „stanju organske neprepoznatljivosti“, može biti osuđena na „prokletstvo onemeljenosti“, „tupe animalne zanemelosti, koja je zanemelost moći i nasilja, gde duh i logos nemaju šta više da traže. Sa približavanjem nacističke pošasti u Austriji, rastu Brohove sumnje čak i u etičku opravdanost pesništva. Nagoveštene već u predavanju „Duh i duh vremena“ (1934), one se rasplamsavaju, postajući potencijalno pogubne, u proleće 1937. godine, kada Broh piše novelu „Vergilijev povratak kući“, koja je po mnogima – pogotovo po onima nedovoljno naoružanim strpljenjem – bolja od inflatornog lirskog romana „Vergilijeva smrt“, krcatog bezmalo nerazumljivim rečenicama i spregnutog lancem više nego upadljivih simbola. I doista, Broh će se u američkom egzilu sve više okrenuti neposrednom političkom angažmanu: pomoći žrtvama terora, bespoštednoj kampanji protiv nacionalsocijalizma i konkretnim projektima u svrhu unapređivanja demokratske svesti, odnosno u korist uspostavljanja „totalne diktature demokratije“, koja, dakako, predviđa stroge sankcije za svako ogrešenje o ljudska prava, srediđnju vrednost nove mitologije „ovozemaljskogapsoluta“.

Broh je, međutim, bio isuviše oštrouman da bi mogao da gaji iluzije u pogledu praktičnih učinaka takvih projekata, isuviše veliki pesnik da bi mogao da nađe trajno idejno utočište i ispunjenja u njima. Iznova artikulišući prezir prema naizgled samosvrhovitoj književnosti (nije se ustručavao da je nazove „brbljanjem“), on je ipak uporno radio na „Vergilijevoj smrti“ (1938-1944), remek-delu unapred zbog njegove prirode, osuđenom na potpun finansijski neuspeh, da bi svoju književnu karijeru okončao avangardnim „romanom u jedanaest pripovedaka“ – „Nedužni ljudi“ (pet priča je bilo, u nešto drugačijem obliku bilo objavljeno 1933/34), u kojem je, razotkrivajući „protofašistički“ mentalni supstrat različitih slojeva društva, žigosao ravnodušnost prema zlu.

Na ivici bede, hronično premoren od svakodnevnog šesnaestočasovnog rada, odavno načetog zdravlja, veliki austrijski pisac Herman Broh – jedan od najvećih književnih stvaralaca dvadesetog veka – umro je, od srčanog udara, u 65. godini, ostavivši za sobom niz nedovršenih rukopisa, od kojih je svakako najznačajniji „Roman o planini“ (Berg-Roman), u tri verzije – fikcionalni pandan, takođe nedovršenom, traktatu o masovnom ludili…

Srdan Bogosavljević

Herman Broh: Misli o politici

Herman Broh, austrijski Jevrejin i jedan od najvećih pisaca nemačkog jezika u XX veku, bio je, slobodno se može reći, gotovo opsednut „političkim“ u užem i širem smislu te reči, a napose psihologijom mase (v. knjigu Massenpsyschologie) i njenim reflektovanjem na politička zbivanja; ta je opsednutost išla dotle da je govorio da su njegovi romani – kojima je stekao najveću slavu – tek uzgredni deo njegovog dela: lično je, po svoj prilici, više držao do svoje „angažovane“ tekstualnosti kako one teorijsko-esejističke tako i one koja je neretko zaobilazila čak i „publicističku“ ravan, pretvarajući se u direktne apele, proglase, deklaracije, zakonske predloge… Cinik bi mogao reći da se ovde radi o „Dojlovom sindromu“: tako se i Artur Konan Dojl dobar deo života borio da se nekako otrese tereta sopstvene tvorevine, genijalnog detektiva Šerloka Holmsa, vajkajući se kako ga mnogo više ljudi zna po tim tričarijama nego po „ozbiljnim“, epskim delima… Međutim, Brohova je biografija srednjoevropskog Jevrejina XX veka u velikoj meri unapred „određujuća“: egzistencijalno iskustvo je pisca Vergilijeve smrti I Mesečara teralo ka određenom tematskom krugu.

„Misli o politici“ (Gedanken zur Politik) su kolekcija raznorodnih tekstova: ogleda, studija, epistola, proglasa i svakovrsnih pabiraka i fragmenata koji prate evoluciju Brohovog promišljanja političkih prilika od vremena neposredno nakon okončanja Prvog svetskog rata – i nestanka dotadašnjeg „crno-žutog“ državnog konteksta – do epohe hladnog rata. Broha je „Anšlus“ zatekao u Austriji, bio je uhapšen, i samo je čudom uspeo da pobegne; obreo se u Americi – gde je i umro 1951. godine – u krugu brojne nemačke antinacističke intelektualne emigracije. Upravo je taj, emigrantski period – srećom najzastupljeniji u ovom izboru – za današnjeg čitaoca daleko najpodsticajniji, čak i kada Broh (što danas znamo) nesumnjivo greši u procenama. Piščevi „rani radovi“, naime, isuviše su opterećeni utopijama i zabludama jednog vremena, jalovim bavljenjem „sovjetima“ koji bi, kanda, nekako „nadogradili“ klasičnu predstavničku demokratiju, vrćenjem u krug u večitom hvatanju za rep „marksoidnog“ diskursa. Broh dolazi na svoje tek u vreme gotovo globalnog trijumfa dvaju najužasnijih totalitarizama, nacističkog i boljševičkog, i „naizgledne“ nemoći liberalnih demokratija da im se odupru. Tekstovi iz celina „Odbrana demokratije“ i „Istok i zapad“ bave se koliko analizom samih totalitarnih fenomena toliko i antinomijama demokratije i mogućnostima zasnivanja novog demokratskog poretka koji bi uvažio socijalistička iskustva, a izbegao boljševičko potčinjavanje države, privrede i celog društva i „usrećiteljsko“ podjarmljivanje čovečanstva. Pisani tokom Drugog svetskog rata i na ranim vrhuncima hladnoratovske krize, Brohovi tekstovi mestimično i sami odražavaju svojevrsnu demokratsku malodušnost, naročito kada je nadirući CCCP u pitanju: piscu se čini da gotovo ništa ne može zaustaviti uspostavljanje njegove planetarne hegemonije, a najmanje ta neizlečivo frivolna anglosaksonska kultura, pragmatična i sekularna, eshatološki neopterećena, operisana od smisla za mrtvoozbiljne Ideologije… Verovatno je to tada jednom zabrinutom čoveku moralo izgledati tako; danas znamo da je upravo u toj razlici koren propasti jednog i dominacije, da ne rečemo konsenzualne hegemonije drugog sveta…
Čitane, recimo, u paru s Brohovim Pismima o Nemačkoj, Misli o politici produbljuju čitaočev uvid u obimno, složeno i impresivno delo (romano)pisca koji spada među desetak onih po kojima će se raspoznavati „poslovi, sumnje i snovi“ dvadesetog veka. Zašto je bar polovina tih pisaca pisala na nemačkom jeziku i nije tako teško odgonetnuti. „Roman najbolje transcendira istorijsko varvarstvo“, možda bi rekao Kundera, još jedan Brohov fan.

Teofil Pančić

Jedno ontološko tumačenje Pesme nad pesmama (Edenizam Mihaila Epštejna)

Pesma nad pesmama je, da se grubo izrazim, najkontroverznija knjiga Svetoga Pisma. (Umalo da izustim da je najskandaloznija, ali sam se na vreme zaustavio.) To je jedina biblijska knjiga u kojoj se o Bogu uopšte ne govori (čak mu se ni ime ne spominje, sem, doduše, na jednom mestu gde se uzgred pominje „plamen Božiji“), te njene stranice prsti hrišćana nisu rado dodirivali, a i kada se pokojem to i dogodi (jer je to ipak Sveto Pismo, a Sveto Pismo valja čitati), nakon svake sledeće rečenice kapcima bi on brzo skrivao pogled i trudio se da pročitano što pre zaboravi. Ustrojitelji bogoslužbenog života, recimo, za nju nisu hteli ni da čuju. Verovatno su mislili da je sa njom sve u redu, čim se našla tu gde se našla, ali ipak nisu hteli da rizikuju i jednostavno su je držali podalje od svojih pevnica. Međutim, teolozi su čudan soj, vole da se igraju sa svetinjom... Tako da su ipak odlučili da se one stranice Svetog Pisma na kojima se nalazi taj isuviše „svetovni“ tekst ipak ne čupaju. „Neka ostane!“, glasila je njihova presuda, posle dosta većanja. Neki su se sigurno nadali da mnogi u tom mnoštvu najraznovrsnijih spisa nju neće ni primetiti. Ali prevarili su se. Njihova nada bila je uzaludna. Priča o ljubavi ne dâ se sakriti. I šta sad, za ime Božije, činiti s tim tekstom? Kako ga interpretirati, a ostati to što jesi, tj. biti to što trebaš biti. Da ne okolišam, kako ostati pravoveran i smatrati Pesmu nad pesmama delom Svetoga Pisma?

Vešti Aleksandrijci bili su spremni za ovaj izazov. Odmah su upotrebili svoje staro oružje– alegoriju. Nije sve onako kako izgleda, nije mudri Solomon mislio samo ono što je napisao. Ta, kako mislite, isuviše ljudska knjiga uopšte nije takva. Njen pisac imao je nešto drugo u vidu, nešto mnogo uzvišenije... O ljubavi Jahvea i Njegovog Izabranog naroda on zbori. Trezveni Antiohijci pak nisu okolišali, odmah su rizikovali. Ne, nema prenosnog značenja, sve je onako kako je napisano. Jednostavno, reč je o jednoj pohvali ljubavi muškarca i žene. Zaključak koji se odmah nameće je sledeći: alegorijsko tumačenje Pesme nad pesmama legalizuje njen boravak unutar korica Svete Knjige, daje joj religijsku legitimaciju. Bukvalno čitanje Pesme nad pesmama situira je u jedan čisto svetovni kontekst, tako da ona predstavlja svojevrsni profani predah prilikom kretanja kroz sakralni tekst.

Kada je do istog zaključka došao i jedan značajan savremeni čitač raznovrsnih tekstova učinilo mu se da je čak moguće i „nereligiozno“ tumačenje Pesme nad pesmama uporedo sa „religioznim“, tako što bi se tekstu pristupilo bez aleksandrijskih, odnosno antiohijskih predrasuda. Govorio je, štaviše, da bez tog erminevtičkog bezobrazluka, koji on naziva ontološkim tumačenjem, nije ni moguće razumeti ga onako kako bi ga trebalo razumeti. Da, da, on smatra da i bukvalnim tumačenjem te ljubavne (ne znam šta mi je danas, htedoh da kažem erotske, ali ustuknuh u poslednji čas) pesme, ali u ontološkom
kontekstu, ona ne gubi na svojoj religioznosti. Naprotiv, nju je jedino u toj optici moguće tačno iščitati.

Neću vas držati u neizvesnosti, njegovo ime je Mihail Epštejn, iliti Mihail Naumovič Эpšteйn. Evo kako je on pročitao Pesmu nad pesmama.
Pre nego što je uspostavljen pakao, život na zemlji je bio, je li, rajski; muškarac i žena živeli su u Edenu, u onom vrtu u kome je raslo drvo života i u kome su dvoje (da, za svaki slučaj, opet naglasim – muško i žensko) volevši se postojali kao jedna telesnost. E baš o tome, o toj ljubavi koja od dvoje čini jedno, govori Solomon (dokazano je, valjda, da on nije autor, ali ću ja, u nedostatku drugog imena, njegovo koristiti za oslovljavanje pisca) u Pesmi nad pesmama. O onome, dakle, što je prethodilo padu, i paklu koji nazivamo istorijom čovečanstva.


Epštejn je jedan od onih čitača knjiga kojima ništa ne promiče, pa je tako primetio da se Pesma nad pesmama nalazi u samom centru Biblije, tačno između Postanja i Otkrivenja, između priče o početku i priče o kraju sveta. Zašto? – Da bi podsetila palog čoveka ko je on doista, odakle je krenuo, tj. šta je izgubio, i čemu treba da se nada na putu kojim sada hodi... Da ga podseti da je ljubav njegov άρχή, ali i njegov τέλος, da je bila princip njegove egzistencije u prvobitnom raju i da će to isto biti u budućem Carstvu Božijem.

Kažem, Epštejnu dok čita ništa ne promiče. Tako je on uhvatio i onu zakonomernost u strukturi Staroga Zaveta po kojoj redosled knjiga nije proizvoljan. Stoga, i to da Knjiga o Jovu neposredno prethodi Pesmi nad pesmama nije slučajnost. Evo i zašto. Na pitanje šta je to dobro, a šta zlo, zašto pravednik strada, a ne strada onaj ko je nepravedan, Bog (u Knjizi o Jovu) odgovara na jedan pomalo čudan način. Naime, ne pominjući ni dobro ni zlo, On govori o veličanstvenoj tvorevini podarenoj čoveku, životu u prekrasnoj vasioni, govori o moru, snegu, životinjama itd. Problem je prebačen u sferu estetskog, tj. čulnog. Odgovor na pitanje o grehu i nepravednom moralnom poretku u svetu sastoji se u veličanju krasota svega stvorenog. Epštejn primećuje da je pripovedanje o stvaranju prekrasnog sveta i sunovratu tog istog sveta prvorodnim grehom, koje je opisano u prvoj glavi Knjige Postanja u Knjizi o Jovu prikazano je pak obratnim putem. Knjiga o Jovu je, u stvari, odraz u ogledalu prikazana pripovest iz prve glave Postanja. Poenta Božijeg odgovora Jovu jeste u tome da je neophodno vratiti se od drveta poznanja dobra i zla do drvetu života. Jer se ikarski sunovrat dogodio kretanjem od drveta života ka drvetu poznanja dobra i zla, a da je povratak Bogu jedino moguć suprotnim putem – povratkom ka drvetu života. Odgovor Boga Jovu, dakle, vraća nas na početak priče o stvaranju sveta, na prvu glavu Postanja, dok u Pesmi nad pesmama susrećemo pripovest o životu u Edenskom vrtu koja je opisana u drugoj glavi Postanja, i upravo zato, kako pronicljivo zapaža Epštejn, Knjiga o Jovu prethodi Pesmi nad pesmama; taj prelaz sa kosmosa (prva glava Postanja) na Eden (druga glava Postanja), od mogućih i nedostižnih stihija ka vrtu, predstavlja i prelazak sa Knjige o Jovu na Pesmu nad pesmama. U prvoj knjizi je svet uzvišen i nedostižan, a Bog beskonačno udaljen od čoveka, dok se u drugoj čovek pojavljuje u vrtu koji je za njega pripremljen, kako bi se večno radovao i bezuslovno uživao.

Eden je vrhunac stvaranja sveta... U vrtu se, kako nas izveštava Postanje, život odvijao tako da je čovek gospodario nad svime, uživao u plodovima kojih je bilo u izobilju, dok je punoća čovekove egzistencije bila u telesnom jedinstvu sa ženom. Ljubav organski vezuje čoveka i ženu i njihovo postojanje čini rajskim. Stoga u vrtu sve pogoduje toj ljubavi. Solomon u Pesmi nad pesmama opisuje upravo takav vrt („povratni Eden“). U njemu za čoveka nema onog mukotrpnog rada „u znoju lica“ njegovog, nema prokletstva, već priroda svoje plodove i slasti (od smirne, meda, vina, mleka do prijatnog vetra, predivnih mirisa, itd.) prinosi zaljubljenima. Tamo ljubav upravlja ne samo čovekom, nego i čitavom vasionom. Zato je sve dar ljubavnicima. Sve je u tom vrtu u funkciji ljubavi muškarca i žene.

U vrtu u kome je ljubav vezivno tkivo svega ne postoje podele na živo i neživo, a besmisleno je i pomišljati na postojanje nečeg unutrašnjeg i nečeg spoljašnjeg. Tamo je sve Jedno... jedan Organizam, jedno Telo. Bukvalno sve. I biljni i životinjski svet prelazi u telesnost dvoje koji se vole. Vrt nije ništa drugo do beskonačno telo ljubavi. Ono, dakle, ne samo da uključuje ljubavnike, već i čitav svet, koji je sjedinjen i zapečaćen ljubavlju. U tom nadilaženju razlike između subjekta i objekta jeste „rajskost raja“.

U tekstu Pesme nad pesmama, stoga, dolazi do „prožimanja“ likova i prirode koja ih okružuje (tj. prelaza portreta u pejzaž), dolazi do stvaranja lika raja u kome je stanje zaljubljenih neraskidivo vezano za plodnost prirodnog sveta. Raj je punoća svakog jestastvovanja bića, kao voljenog i onog koji voli, i najviši stepen svakog svojstva, zato Mihail Epštejn zaključuje da na jeziku „rajopisca“ isto značenje imaju npr. osećanje nadahnuća voljenog i ispijanje soka crvenih jabuka. Na osnovu toga on govori o „edenizmu“ kao suštinskoj karakteristici strukture Pesme nad pesmama.

Ljubav, valjda je to do sada već jasno, nije samo zaljubljenost muškarca i žene, nego sveukupnost postojanja tvari, te i jedina optika u kojoj je moguće adekvatno sagledavati svet i odnositi se prema njemu, tj. učestvovati (biti) u njemu. Zato ne iznenađuje to da u Pesmi nad pesmama nema govora o dobru i zlu, da nema uopšte moralnih kategorija. Život u (povraćenom) Edenu, o kome govori Solomon, jeste apsolutno čist... to je življenje ljudi u rajskom vrtu bez potrebe za plodom drveta poznanja dobra i zla.

Otkrivanje ljubavnog stanja sveta u Pesmi nad pesmama, tj. opis sveta u njegovom savršenom stanju, ne dozvoljava alegorijsko tumačenje, jer alegorija uvek podrazumeva dualizam. A u Pesmi nad pesmama nema ni govora o palom svetu, o grehu, itd., nego isključivo ljubavnom, tj. savršenom načinu bivstvovanja svega. Ljubav, dakle, predstavlja ontologiju sveta, i ni u kom slučaju nije moguće tumačiti je kao nekakvu alegoriju božanske ljubavi. Ustrojavanje sveta moguće je samo ljubavlju u kojoj je čovek „sjedinjen sa samim sobom, u svojoj muškoj ili ženskoj polovini, odnosno sjedinjen je sa ustrojstvom sveta, koji mu se u izobilju daje“.
Svet, i to treba posebno naglasiti, nije datost, već proces – ljubavni odnos ljudi u koji je uključena čitava priroda. Stoga, Pesmu nad pesmama nije moguće interpretirati alegorijski ili bukvalno, a da se pri tome ona ne obesmisli, već nju uvek treba tumačiti ontološki. Sve opisano u njoj ima ontološki značaj (svaki detalj otkriva rajsko stanje stvari), to nisu metafore koje se porede, nego, kako umesno primećuje Epštejn, metabole koje pokazuju kako jedno predstavlja deo drugog, prisustvuje u drugom. U tome je suština ontološke metode ljubavi koju Epštejn naziva „edenizmom“.

Edenistička egzegetska metoda ljubav ne tretira kao subjektivno osećanje, nego kao svojstvo samog sveta, kao ono što svet čini rajem. Zato je to tumačenje okarakterisano kao „ontološko“. Ljubav kao emocija, spoznaja (erotski odnos supružnika) itd. predstavlja dekadenciju istinske ljubavi koja konstituiše biće, i takva ljubav je u stvari postedenska. U skladu sa navedenom podelom, može se zaključiti da je u Pesmi nad pesmama reč o povratku sa postedenske na edensku ljubav. Prvorodni greh čisti ljubav od ontološkog smisla, ali je ne uništava do kraja, već se ona projavljuje u navedenim oblicima – emocije, odnos supružnika itd.; postedenska ljubav je, sa jedne strane, dekadencija istinske ljubavi, ali, sa druge, i put (µ θοδος) ponovnog zadobijanja izgubljenog raja. Solomon u stvari želi da naglasi to sticanje istinske, apsolutne, iliti rajske ljubavi; taj premudri Ljubavnik peva o ponovnom vraćanju pod krošnju drveta života i ubiranju njegovih plodova.


Treba, na kraju, podvući da razlika između rajskog vrta iz Postanja i Pesme nad pesmama jeste u tome što se dogodila smrt. Otuda ta veoma intenzivna dinamika (čak, možda, i strepnja) između zaljubljenih iz koje se rađa, kako je Epštejn naziva, „poetika dozivanja“. Čovek u Edenu (opisanom u Postanju), da tako kažem, relaksirano ubira plodove sa drveta života, dok u povratnom Edenu (opisanom u Pesmi nad pesmama) on ima svest o preživljenoj traumi. Zato je bilo neophodno naglasiti: „ljubav je jaka kao smrt“ (Pnp. 8, 6).
Dodao bih na samom kraju da potvrdu autentičnosti Epštejnove doista genijalne interpretacije Pesme nad pesmama, koja je metodološki određena ontologijom ljubavi, možemo naći u Himni ljubavi apostola Pavla, u kojoj nedostatak ljubavi predstavlja ispražnjenost bića, takoreći ontološku taštinu „ako ljubavi nemam ništa sam>

Pesma nad pesmama

Erotski dnevnik kralja Solomuna

SOLOMONOVA PESMA NAD PESMAMA

1


1. Solomonova pesma nad pesmama.

2. Da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih!
Jer je tvoja ljubav bolja od vina.


3. Mirisom su tvoja ulja prekrasna;
ime ti je ulje razlito;
zato te ljube devojke.

4. Vuci me, za tobom ćemo trčati,
uvede me car u ložnicu svoju;
radovaćemo se i veselićemo se tobom,
spominjaćemo ljubav tvoju više nego vino;
pravi ljube te.

5. Crna sam, ali lepa, kćeri Jerusalimske,
kao šatori Kidarski, kao zavjesi Solomonovi.

6. Ne gledajte me što sam crna,
jer me je sunce opalilo;
sinovi matere moje rasrdiše se na me
postavivši me da čuvam vinograde,
i ne čuvah svojega vinograda,
koji ja imam.

7. Kaži mi ti, kojega ljubi duša moja,
gde paseš, gde planduješ?
Jer zašto bih lutala
među stadima drugova tvojih?

8. Ako ne znaš, najlepša među ženama,
pođi tragom za stadom,
i pasi jariće svoje
pokraj stanova pastirskih.

9. Ti si mi, draga moja,
kao konji u kolima Faraonovim.

10. Obrazi su tvoji okićeni grivnama,
i grlo tvoje nizovima.

11. Načinićemo ti zlatne grivne
sa šarama srebrnim.

12. Dok je car za stolom,
narod moj pušta svoj miris.

13. Dragi mi je moj kita smirne,
koja među devojkama mojim počiva.

14. Dragi mi je moj grozd kiprov
iz vinograda Engadskih.
15. Lepa si ti, draga moja, lepa si ti!
Oči su ti kao u golubice.

16. Lep si ti, dragi moj, i ljubak!
I postelja naša zeleni se.

17. Grede su nam u kućama kedrove,
daske su nam jelove.


2


1. Ja sam ruža Saronska, ljiljan u dolu.

2. Što je ljiljan među trnjem,
to je draga moja među devojkama.

3. Što je jabuka među drvetima šumskim,
to je dragi moj među momcima;
želeh hlada njenoga i sedoh
i rod je njen sladak grlu mom.

4. Uvede me u kuću gde je gozba,
a zastava mu je ljubav k meni.

5. Potkrepite me žbanovima,
pridržite me jabukama,
jer sam bolna od ljubavi.

6. Leva je ruka njegova meni pod glavom,
a desnom me grli.

7. Zaklinjem vas, kćeri Jerusalimske,
srnama i košutama poljskim,
ne budite ljubavi moje, ne budite je,
dok joj ne bude volja.

8. Glas dragoga mojega;
evo ga, ide skačući preko gora,
poskakujući preko humova.

9. Dragi je moj kao srna ili kao jelenče;
evo ga, stoji iza našega zida,
gleda kroz prozor, viri kroz rešetku.

10. Progovori dragi moj i reče mi:
ustani draga moja, lepotice moja i hodi.

11. Jer gle, zima prođe,
minuše daždi, otidoše.

12. Cveće se vidi po zemlji, dođe vreme pevanju,
i glas grličin čuje se u našoj zemlji.

13. Smokva je pustila zametke svoje,
i loza vinova procvetala miriše.
Ustani, draga moja, lepotice i hodi.

14. Golubice moja u raslinama kamenim,
u zaklonu vrletnom!
Daj da vidim lice tvoje,
daj da čujem glas tvoj;
jer je glas tvoj sladak
i lice tvoje krasno.

15. Pohvatajte nam lisice, male lisice,
što kvare vinograde,
jer naši vinogradi cvatu.

16. Moj je dragi moj i ja sam njegova,
on pase među ljiljanima.

17. Dok zahladi dan i senke odu,
vrati se budi kao srna,
dragi moj,
ili kao jelenče
po gorama razdeljenim.


3


1. Na postelji svojoj noću tražih
onoga koga ljubi duša moja,
tražih ga, ali ga ne nađoh.

2. Sada ću ustati pa idem po gradu,
po trgovima i po ulicama
tražiću onoga koga ljubi duša moja.
Tražih ga, ali ga ne nađoh.

3. Nađoše me stražari koji obilaze po gradu.
Videste li onoga koga ljubi duša moja?

4. Malo ih zaminuh,
i nađoh onoga koga ljubi duša moja;
i uhvatih ga, i neću ga pustiti
dokle ga ne odvedem u kuću matere svoje
i u ložnicu roditeljke svoje.

5. Zaklinjem vas, kćeri Jerusalimske,
srnama i košutama poljskim,
ne budite ljubavi moje, ne budite je,
dok joj ne bude volja.

6. Ko je ona što ide gore iz pustinje
kao stupovi od dima,
potkađena smirnom i tamjanom
i svakojakim praškom apotekarskim?

7. Gle, odar Solomonov,
a oko njega šezdeset junaka
između junaka Izrailjevih.

8. Svi imaju mačeve, vešti su u boju,
svakome je mač o bedru
radi straha noćnoga.

9. Odar je načinio sebi car Solomon
od drveta Livanskoga.

10. Stupce mu je načinio od srebra,
uzglavlje od zlata, nebo od skerleta,
a iznutra zastrt ljubavlju
za kćeri Jerusalimske.

11. Izađite, kćeri Sionske,
i gledajte cara Solomona pod vencem
kojim ga mati njegova okiti
na dan svadbe njegove
i na dan veselja srca njegova.


4


1. Lepa si ti, draga moja, lepa si ti,
oči su ti kao u golubice između vitica tvojih;
kosa ti je kao stado koza
koja se vide vide na gori Galadu.

2. Zubi su ti kao stado ovaca jednakih,
kad izlaze iz kupala,
koje se sve blizne,
a nijedne nema jalove.

3. Usne su ti kao konac skerleta,
a govor ti je ljubak;
kao kriška šipka jagodice su tvoje
između vitica tvojih.

4. Vrat ti je kao kula Davidova
sazidana za oružje,
gde vise hiljade štitova
i svakojako oružje junačko.

5. Dve su ti dojke kao
dva laneta blizanca,
koji pasu među ljiljanima.

6. Dok dana zahladi i senke odu,
ići ću ka gori smirnovoj
i ka humu tamjanovu.

7. Sva si lepa draga moja
i nema nedostatka na tebi.

8. Hodi sa mnom s Livana, nevesto,
hodi sa mnom s Livana,
da gledaš s vrha Amanskoga,
s vrha Senirskoga i Ermonskoga,
iz pećina lavovskih i s gora risovskih.

9. Otela si mi srce, sestro,
moja nevesto,
otela si mi srce jednim okom tvojim
i jednim lančićem s grla tvojega.

10. Lepa li je ljubav tvoja,
sestro moja nevesto,
bolja je od vina ljubav tvoja,
i miris ulja tvojih
od svih mirisnih stvari.

11. Sa usana tvojih kaplje sat, nevesto,
pod jezikom ti je med i mleko,
i miris je haljina tvojih
kao miris Livanski.

12. Ti si vrt zatvoren, sestro moja, nevesto,
izvor zatvoren, studenac zapečaćen.

13. Bilje je tvoje voćnjak od šipaka
s voćem divnim, od kipra i narda.

14. Od narda i šafrana, od iđirota i cimeta,
sa svakojakim drvljem za kad,
od smirne i aloja
i sa svakim predivnim mirisima.

15. Izvore vrtovima, studenče vode žive
i koja teče s Livana!

16. Ustani severe, i hodi juže,
i duni po vrtu mom
da kaplju mirisi njegovi;
neka dođe dragi moj u vrt svoj,
i jede divno voće svoje.


5


1. Dođoh u vrt svoj,
sestro moja nevesto,
berem smirnu svoju i mirise svoje,
jedem sat svoj i med svoj,
pijem vino svoje i mleko svoje;
jedite prijatelji, pijte i opijte se,
mili moji.

2. Ja spavam a srce je moje budno;
eto glasa dragoga mojega, koji kuca:
otvori mi, sestro moja, bezazlena moja;
jer je glava moja puna rose
i kosa moja noćnih kapi.

3. Svukla sam haljinu svoju,
kako ću je obući?
Oprala sam noge svoje,
kako ću ih kaljati?

4. Dragi moj pomoli ruku svoju kroz rupu,
a što je u meni ustrepta od njega.

5. Ja ustah da otvorim dragom svome,
a s ruku mojih pokapa smirna,
i niz prste moje poteče smirna
na držak od brave.

6. Otvorih dragom svome,
ali dragog moga ne beše, otide.
Bejah izvan sebe kada on progovori.
Tražih ga , ali ga ne nađoh;
vikah ga, ali mi se ne odazva.

7. Nađoše me stražari koji obilaze po gradu,
biše me, raniše me,
uzeše prevez moj s mene
stražari po zidovima.

8. Zaklinjem vas, kćeri Jerusalimske,
ako nađete dragog moga, šta ćete mu kazati?
Da sam bolna od ljubavi.

9. Što je tvoj dragi bolji od drugih dragih,
o najlepša među ženama?
Što je tvoj dragi bolji od drugih dragih,
te nas tako zaklinješ?

10. Dragi je moj beo i rumen,
zastavnik između deset hiljada;

11. Glava mu je najbolje zlato,
kosa mu je kudrava, crna kao gavran;

12. Oči su mu kao u goluba
na potocima vodenim, mlekom umivene,
i stoje u obilju;

13. Obrazi su mu kao leje mirisnoga bilja,
kao cveće mirisno;
usne su mu kao ljiljan,
s njih kaplje smirna žitka;

14. Na rukama su mu zlatni prsteni,
na kojima su ukovani virili;
trbuh mu je kao svetla slonova kost
obložena safirima.

15. Gnjati su mu kao stupovi od mramora,
uglavljeni na zlatnom podnožju;
stas mu je Livan, divan kao kedri.

16. Usta su mu slatka i sav je ljubak.
Taki je dragi moj, taki je mili moj,
kćeri Jerusalimske.

17. Kuda otide dragi tvoj,
najlepša među ženama?
Kuda zamače dragi tvoj,
da ga tražimo s tobom?


6


1. Dragi moj siđe u vrt svoj,
k lejama mirisnoga bilja,
da pase po vrtovima
i da bere ljiljane.

2. Ja sam dragoga svojega
i moj je dragi moj,
koji pase među ljiljanima.

3. Lepa si, draga moja, kao Tersa,
divna si kao Jerusalim,
strašna kao vojska sa zastavama.

4. Odvrati oči svoje od mene,
jer me raspaljuju.
Kosa ti je kao stado koza
koje se vidi na Galadu..

5. Zubi su ti kao stado ovaca
kad izlaze iz kupala,
koje se sve blizne,
a nijedne nema jalove.

6. Jagodice su tvoje između vitica tvojih
kao kriška nara.

7. Šezdeset ima carica i osamdeset inoča,
i devojaka bez broja;

8. Ali je jedna golubica moja,
bezazlena moja,
jedinica u matere svoje,
izabrana u roditeljke svoje.
Videše je devojke i nazivaše je blaženom;
i carice i inoče hvališe je.

9. Ko je ona što se vidi kao zora
lepa kao mesec,
čista kao sunce,
strašna kao vojska sa zastavama?

10. Siđoh u orašje da vidim voće u dolu,
da vidim cvate li vinova loza,
pupe li šipci.

11. Ne doznah ništa,
a duša me moja posadi
na kola Aminadalova.

12. Vrati se, vrati se, Sulamko,
vrati se, vrati se, da te gledamo.
Šta ćete gledati na Sulamki?
Kao čete vojničke.


7


1. Kako su lepe noge tvoje u obući,
kćeri kneževska;
sastavci su bedara tvojih kao grivne,
delo ruku umetničkih.

2. Pupak ti je kao čaša okrugla,
koja nije nikad bez pića;
trbuh ti je kao stog pšenice
ograđen ljiljanima.

3. Dve dojke tvoje
kao blizanca srnčeta.

4. Vrat ti je kao kula od slonove kosti;
oči su ti kao jezera u Esevonu
na vratima Vatravinskim;
nos ti je kao kula Livanska
koja gleda prema Damasku

5. Glava je tvoja na tebi kao Karmil,
i kosa na glavi tvojoj
kao carska porfira u bore nabrana.

6. Kako si lepa i kako si ljupka,
o ljubavi u milinama!

7. Uzrast ti je kao palma,
i dojke kao grozdovi.

8. Rekoh: popeću se na palmu,
dohvatiću grane njezine;
i biće dojke tvoje
kao grozdovi na vinovoj lozi,
i miris nosa tvojega kao jabuke;

9. I grlo tvoje kao dobro vino,
koje ide pravo dragom mome
i čini da govore usne
onijeh koji spavaju.

10. Ja sam dragoga svoga,
i njega je želja za mnom.

11. Hodi, dragi moj, da idemo u polje,
da noćujemo u selima.

12. Ranićemo u vinograde
da vidimo cvate li vinova loza,
zameće li se grožđe, cvatu li šipci;
onde ću ti dati ljubav svoju.

13. Mandragore puštaju miris,
i na vratima je našim svakojako divno voće,
novo i staro,
koje za te dohranih, dragi moj.


8


1. O da bi mi brat bio,
da bi sao sise matere moje!
našavši te na polju poljubila bih te,
i ne bih bila prekorena.

2. Povela bih te i dovela bih te
u kuću matere svoje;
ti bi me učio, a ja bih te pojila
vinom mirisavijem, sokom od šipka.

3. Leva je ruka njegova meni pod glavom,
a desnom me grli.

4. Zaklinjem vas, kćeri Jerusalimske,
ne budite ljubavi moje,
ne budite je, dok joj ne bude volja.

5. Ko je ona što ide gore iz pustinje
naslanjajući se na dragoga svoga?
Pod jabukom probudih te,
gde te rodi mati tvoja,
gde te rodi roditeljka tvoja.

6. Stavi me kao pečat na srce svoje,
kao pečat na mišicu svoju.
Jer je ljubav jaka kao smrt,
i ljubavna sumnja tvrda kao grob;
žar je njezin kao žar ognjen,
plamen Božji.

7. Mnoga voda ne može ugasiti ljubavi,
niti je reke potopiti.
Da ko daje sve imanje doma svoga
za tu ljubav,
osramotio bi se.

8. Imamo sestru malenu,
koja još nema dojaka.
Šta ćemo činiti sa sestrom svojom
kad bude reč o njoj?

9. Ako je zid,
sagradićemo na njemu dvor od srebra;
ako li vrata,
utvrdićemo ih daskama kedrovim.

10. Ja sam zid
i dojke su moje kao kule.
Tada postah u očima njegovijem
kao ona koja nađe mir.

11. Vinograd imaše Solomon u Valamonu,
dade vinograd čuvarima
da svaji donosi za rod njegov
po hiljadu srebrenika.

12. Moj vinograd koji ja imam,
preda mnom je.
Neka tebi, Solomone,
hiljada i dve stotine
onima koji čuvaju rod njegov.

13. Koji nastavaš u vrtovima!
drugovi slušaju glas tvoj,
daj mi da ga čujem.

14. Brže, dragi moj!
I budi kao srna ili kao jelenče
na gorama mirisnijem.



Prepisao:

Vladimir S. Putnik




Ova biblijska knjiga je pesma o lepoti i snazi, sa pažljivo odabranim slikama iz polja, bašta, života biljaka i životinja itd.
Delove o snu odlikuju nežni osećaji, dok je odeljak o neiskorišćenoj mogućnosti dao osnovu mnogim propovedima. Ovo je jedinstvena i jedina knjiga u Svetom Pismu koja govori o ljudskoj ljubavi i to bez premca.
Problemi autorstva, svrhe i literarne vrste se prožimaju. Naslov može da znači ili da je pesmu napisao Solomon, (10. vek pre Hrista), ili da je pesma o njemu. Jevrejski jezik dopušta obe mogućnosti. Ako se prihvati pastirska hipoteza, prva alternativa mora da se odbaci, jer teško da bi Solomon pisao knjigu koja mu zadaje moralni udarac. Neka od jevrejskih predanja knjigu pripisuju Jezekiju, dok prisustvo nekih novijih izraza ukazuje da nastanak knjige datira posle Solomona, ali je moguće da su te nove reči rezultat uređivačkih intervencija u kasnijem periodu.
Međutim, može se reći da ni pitanje vremena, ni pitanje autorstva ne utiču na ulogu i vrednost ove knjige.
Kod tumačenja se postavljaju tri grupe pitanja. Kojoj literarnoj grupi pripada knjiga? Koja je svrha knjige? Koliko glavnih karaktera ima u knjizi? Vekovima su ova tri pitanja razmatrana i zahvaljujući težini knjige niko nije mogao da bude dogmatičan u svojim zaključcima.
Kakva je priroda knjige? Zbog očigledne ljubavne tematike knjiga je vekovima shvatana kao alegorija o Hristovoj ljubavi prema Crkvi. Međutim, ne postoje indikacije da je zbirka alegorijski zamišljena. Raznoliki i često kontradiktorni rezultati takvog pogleda ne idu u prilog tumačenju knjige. Pesma mora da se doslovno uzme, kao što se i pojavljuje, kao pesma o ljudskoj ljubavi, pisana u formi niza dramatičnih pesama sa jednom ujedinjavajućom temom. Činjenica da knjiga svoje postojanje u kanonu verovatno može zahvaliti alegorijskom tumačenju, još uvek nije osnova za normativiziranje takvog tumačenja. Ovo, svakako, ne znači da knjiga ne može povremeno biti slika između Hristosa i pojedinca.
Ako je priroda knjige dramatična pesma o ljudskoj ljubavi, njen cilj je da ukaže na ispravnost i vrednost iskrene ljubavi između muškarca i žene, u svim njenim aspektima. Bog je u svojoj mudrosti u kanon Svetog Pisma uključio jednu celu knjigu o ovoj značajnoj temi koja u svakoj generaciji trpi tragične zloupotrebe.
Knjiga je izraz čiste bračne ljubavi, onakve kakvu je Bog prilikom stvaranja i dao. To je odbrana ove ljubavi protiv svih koji se uzdržavaju od telesnih uživanja i koji obesvećuju svetinju braka.
Moguća su tri tumačenja ove knjige:
1. To je živ opis Solomonove ljubavi prema Sulamki, ( iskrena ljubav između muškarca i žene);
2. Slikovito otkrivanje ljubavi Božije prema svom odabranom narodu – Izrailju – žena Gospodnja, (Is. 54: 5-6, Jer. 2: 2, Jez. 16: 8-14 itd.);
3. Poređenje Hristove ljubavi prema svojoj nebeskoj nevesti, Crkvi, ( 2.Kor. 11: 1-2, Ef. 5: 25-32).
Spomenimo pastirsku hipotezu . To je pogled u kojem su dvoje zaljubljenih, jedan pastir i jedna Sulamka. Između njih postoji iskrena i čvrsta ljubav. Međutim, Solomon hoće da osvoji devojku za svoj harem i pokušava da zadobije njenu naklonost i to kroz veštačke draži palate. Bezuspešan je. Postojala je pretpostavka da je Solomon primer iskrene, odane ljubavi usmerene samo prema jednoj osobi i to u svetlu njegovih sedam stotina žena i tri stotine inoča, kao i svih kobnih posledica za narod koje su stigle nakon njegovih mnogih ljubavnih afera. Još važnije za odbacivanje pastirske hipoteze je i to što Solomon nije bio pastir.
Iskrenoj ljubavi nisu potrebni veštački podsticaji. Ljubav ne treba buditi „dok joj ne bude volja“. Čista ljubav se uspešno protivi svim lažnim, senzualnim dražima ovog sveta. Knjiga predstavlja zabranu požude, poligamije, preljube. Ona ohrabruje neugasivu ljubav koja se ne može kupiti. Odobrava mesto fizičke ljubavi jedino unutar društveno regulisanog odnosa – braka.
Zbog samo ovih razloga, više je nego opravdano njeno mesto u kanonu i njeno prisustvo govori o kompletnosti Svetog Pisma, jer Bog vodi računa o svakom aspektu našeg života. Ovo je jedina knjiga koja kao celina tretira ovaj važan predmet.

Prema: „Hrišćanski pregled“ Beograd, 1988. god.

     

Fernando Pesoa, neposlati pismo

Iz knjige Heteronimi


[Neposlato pismo Klifordu Girdsu]


[Pišem ti o] pokojnom Fernandu Antoniju Noguejri Pesoi, (Naravno, reč je o samom Pesoi čije je puno ime tako glasilo) za koga se smatra da je izvršio samoubistvo; u svakom slučaju, razneo je seosku kuću u kojoj se nalazio, pritom su poginuli on i nekoliko drugih ljudi – zločin (?) koji je u to vreme (pre nekoliko meseci) izazvao pravu senzaciju u Portugaliji. Od mene je zatraženo da se, koliko je ovog časa moguće, uputim u njegovo duševno stanje i, pošto sam čuo da je pokojnik išao s tobom u gimnaziju u Durbanu, moram da te zamolim da mi iskreno napišeš kakvim su ga smatrali dečaci u toj pomenutoj ustanovi. O tome mi napiši što je moguće podrobniji izveštaj. Kakvim su ga smatrali?

Intelektualcem? Društvenim? itd. Da li je izgledao sposoban za čin koji sam ti opisao ili nije ?
Moram da te zamolim da u ovoj stvari, koliko je moguće, ne širiš priču; stvar je, razumećeš, veoma osetljiva i veoma tužna. Osim toga, možda se radilo o nesreći (koliko samo želim da se tako i zbilo!), i u tom slučaju kao jedini zločin pokazale bi se naše ishitrene kritike. Moj je zadatak, pošto se uputim u njegovo duševno stanje, da procenim da li je katastrofa bila zločin ili obična nesreća. Odgovor će me veoma mnogo obavezati.

Ogled o intuiciji

Još jedna veoma glupa predstava, koju primećujem kao zajedničku kod većine ljudi, jeste to da se činjenica i intuicija poistovećuju. Drugačije rečeno, naširoko se smatra da se pesnik koji stvara, trgovac i diplomata koji manipulišu, kao i žena iz višeg društvenog sloja koja igra na osećanja muškaraca, koriste istim moćima. Frenolog će vam reći da je to moć čovekove prirode. Greška može da se opravda, ali svejedno je greška.
Pažljivijim razmatranjem doznaćemo u čemu je razlika. Stvaralačka moć karaktera (pesnika) sazdana je od imaginacije i introspekcije; pesnik je sebičan, on od sebe oblikuje druge. Falstaf je Šekspir isto koliko i Perdita, Jago, Otelo, Dezdemona.
Veliki umovi znaju ljudski rod znajući sebe, dok oni sitni umovi moraju da steknu iskustvo da bi poznavali ljude.
Potanko ispitujući postojanje, ne možemo a da ne priznamo da, izvan činjenice da živimo, jedva nešto može da se sazna. Mi tumaramo kroz takav lavirint da može da nam se oprosti to što pitamo da li postojimo. Istina, dalje sežu ovi Šekspirovi stihovi:

Od onog smo tkanja
Od kojeg se snovi tkaju, a život naš bedan
Obavijen je snom.

Što misao dublje seže, to se naša srca više cepaju, jer neobičnost života je očigledna. Mi smo bića intuicije, i ako nešto znamo, to je zbog toga što znamo da znamo. Ni milion Hekela* ne može to da ospori.



(*Autor misli na Ernsta Hekela (Haeckel, 1834-1919), nemačkog biologa i prirodnjaka, koji je otkrio i imenovao na hiljade novih živih vrsta na zemlji i sačinio genealoško stablo za sve žive oblike. Pesoa je često navodio Hekela.)

Pismo Borislava Pekića Danilu Kišu

10-4-65
Vojna bolnica za sušičave

Dragi Danilo,
najpre, insistiram na tome da primiš moja uveravanja da ovu hartiju sa monogramom nisam nabavio lično nego mi je poklonjena. Ne želim da izgubim jednog prijatelja zbog jednog pisma.
Ljiljana mi je prenela poruku koja se odnosi na moju fotografiju, biografiju i ugovor sa Prosvetom.
Ugovor ćeš, naravno, ti potpisati umesto mene. Pretpostavljam da za tako nešto nije potrebno neko posebno ovlašćenje.
Već kod fotografije su nastali problemi. Ne radi se o estetskoj strani jer tu, srećom, nema pomoći. Imam neke fotografije iz kafane i neke iz bolnice. Ove druge dokazuju ako ništa drugo ono da i jugoslovenski pisac može sebi kupiti jednu kravatu.
U svakom slučaju lice koje na njima vidiš lišeno je svake dileme i dužne brige za čoveka i njegovo dostojanstvo. (…) Između tih fotografija izaberi jednu. Moj lični izbor izražen je brojem na poleđini ali ga se ti ne moraš obavezno držati. Takođe, ne moraš izabrati najgoru.
Sa biografijom nastaju prave poteškoće. Najpre zato što svaku biografiju prezirem, ne što je neizbežno lažna nego što je neizbežno glupa. A zatim, nijedna biografija koju sam bio pozvan da napišem nije mi donela sreću. Samo neprilike.
Predložiću ti nekoliko varijanata:
Rođen je u Titogradu 1930. godine. Gimnaziju pohađao u Beogradu gde je i studirao psihologiju na Filosofskom fakultetu. Objavljivao pripovetke u listovima Vidici i Danas. Radi u filmskoj industriji kao pisac scenarija.
Tek sada vidim da je lakše živeti jedan život nego napisati jednu biografiju. Moja biografija se sastoji od postupaka koji drugome smetaju i od onih koji smetaju meni. Da sam Davičo možda bi mojih šest godina robije bilo od nekog interesa.
Šalu na stranu, stidim se što sam pisao scenarija za rđave filmove, uglavnom stoga što nameravam i dalje da ih pišem. Gladan sam, i dete mi takođe. Moj rad na filmu – na tome insistiram – može biti spomenuto samo u opštem obliku, po mogućnosti sa napomenom da to đubre pišem pod pseudonimom.
(Podrazumeva se da pseudonim nije za objavljivanje.)
Ne znam kakvog smisla objavljivati moju saradnju sa listovima kad sam objavio samo tri priče. Na taj način moja bi se biografija svela na jedino relevantnu istinu da sam se rodio.
Još ne znam kako ću ti dostaviti ovo pismo, ali ću videti.
Molim te javi mojoj ženi šta je bilo sa onim ispravkama koje sam ti dao.
Pročitao sam u Vidicima odlomak iz proze.
Izvrsno deluje. Govorim ozbiljno. Ja nisam Brana. Samo mi nemoj doći i reći da si to čuo još od nekog drugog! (šta misliš o ovom?).
Trenutno primam neku specijalnu terapiju koja treba da ubrza lečenje i možda da eliminiše odlazak u sanatorijum. Postoji mogućnost da dođem pre avgusta. U svakom slučaju, dolazim u iduću nedelju pa ćemo se dogovoriti za sastanak.
Sve srdačno pozdravi. Mnogo pozdrava tvojoj supruzi.
Tvoj Pekić
P.S. Reci Filipu da ću mu se javiti ovih dana. Mislim na vas u vezi onog razgovora o vezivanju za neko filmsko preduzeće. Naime, javili su mi iz Lovćena da imaju nameru da osnuju scenarističko odeljenje pa da i na mene računaju.
Ja ću verovatno odbiti ali ću gledati da uguram dvojicu od vas. Mislim na Filipa i tebe, jer Mirko već radi, a Miro ne verujem da bi pristao. Lovćen je izrazito antiklerikalna organizacija. (Za divno čudo!)
P.


priredila Ljiljana Pekić