Eržebet Batori: spoj okrutnosti i lepote

Broj njenih žrtava varira od 36 do 650, što je čini Ginisovom rekorderkom kada su ženske serijske ubice u pitanju. Sasvim razumljivo, otkako je legenda o njenim ubistvima i monstruoznoj gladi za mladošću rođena, figura Eržebet Batori neprestano izaziva jezu već četiri veka.

Eržebet Batori od Ečeda, poznata i kao Krvava Grofica, rođena je 7. avgusta 1560. u mestu Njirbator, koje je pripadalo nekadašnjem Mađarskom kraljevstvu. Roditelji Đerđ i Ana Batori, oboje izdanci čuvene loze Batorijevih i rođaci brojih vojvoda Transilvanije, obezbedili su svojoj princezi raskošno detinjstvo u rodnom Ečedu i zavidno obrazovanje: Eržebet je, pored maternjeg mađarskog jezika, govorila nemački, latinski i grčki, što ju je u ono vreme činilo obrazovanijom od mnogih muškaraca koji su delili njen društveni status. Iako je isprva delovala kao prava plemkinja i buduća vladarka, Eržebet nije bila tipična princeza. Svedočenja slugu govore da je još od detinjstva doživljavala histerične napade, propraćene nekontrolisanim ponašanjem i napadima besa. Uzrok ovakvog psihotičnog koktela nije poznat. Jedna od teorija smatra da je za sve kriva epilepsija, dok većina smatra da je tome doprinela brutalna praksa kojom su se njeni plemeniti rođaci služili da bi pokazali slugama kako se poštuje vladar. Možemo slobodno reći da je Eržebet od malih nogu usvojila model ponašanja koji će je učiniti simbolom surove lepote.

Eržebet – sasvim obična vladarka

Kako su to stari aristokratski običaji nalagali, Eržebet se u svojoj desetoj godini verila za Ferenca Nadašdija, sina barona Tomaša Nadašdija i njegove supruge Ursule Kanižaj. 8. maja 1575. u palati Varano pred 4500 zvanica (navodno je na venčanje bio pozvan i papa Maksimilijan II) Eržebet i Ferenc su i zvanično preuzeli uloge muža i žene. Njen suprug je ubrzo otputovao u Beč radi studija, a Eržebet se preselila u zamak Nadašdi i tamo prihvatila upravu nad svim zajedničkim poslovima i vojskom, koju je vodila u odbrani protiv osmanskih napada na tadašnju Mađarsku. U pojedinim slučajevima, Eržebet je organizovala pomoć ženama čiji su muževi ubijeni u ratu ili odvedeni u zarobljeništvo, kao i onima koje su Turci silovali i mučili. Čini se da se u dubinama njene nasilne prirode krila pokoja mrva saosećajnosti i brižnosti.

Ali, negde između ubijanja Turaka i brige o svojim imanjima, Eržebet je pronašla razonodu za sebe. U trinaestoj godini zatrudnela je sa slugom po imenu Laslo Bende. Očigledno je da zamak Čejte, zajedno sa kućom na selu i sedamnaest dodatnih imanja koje joj je suprug poklonio kao svadbeni poklon, nisu uspeli da održe Eržebet mirnom. Saznavši za ovu indiskreciju, Ferenc je kastrirao mladog Lasla i bacio ga psima, a Eržebet je rodila ćerku Anastasiju Batori, o kojoj ne postoje nikakvi podaci (priče govore da je novorođenče dato jednoj siromašnoj porodici ili da ju je Ferenc ubio).

Za vreme muževljevog odsustva, Eržebet je nastavila da provodi vreme sa svojim mnogobrojnim ljubavnicima (neki izvori govore i o njenoj biseksualnoj prirodi, što ostaje samo u sferi nagađanja) i da sprovodi tiraniju. Deset godina nakon svog venčanja, Eržebet i Ferenc dobili su prvo zajedničko dete, Anu Nadašdi (1585), a potom su dobili još četvoro dece: Ursulu (1590), Katalinu (1594), Andraša (1596 – 1603/7) i Pala (1598 – 1650). U nekim izvorima navode se još dva sina, Mikloš i Đerđ, ali smatra se da su preminuli u prvim mesecima života. Nakon 29 godina braka, Ferenc umire 1604, ostavljajući Eržebet da apsolutno vlada i zastrašuje svoje sunarodnike i ostatak Evrope.

Početak krvave vladavine

Eržebet je svoju vladavinu od samog početka obeležila surovim kažnjavanjem neprijatelja, okrutnim tretiranjem slugu i opsesijom lepotom i večnom mladošću. Paljenje i odsecanje dlanova i šibanje bile su svakodnevne metode kojima je Eržebet kažnjavala svoje podređene. Kada bi želela da razbije monotoniju kažnjavanja, najpre bi svukla neku od sluškinja, potom bi je vukla po snegu, polila ledenom vodom i ostavljala napolju da se smrzne. Ali, rođenje nje kao Krvave Grofice obeležio je naizgled običan incident: pošto ju je sluškinja slučajno počupala za kosu dok ju je češljala, Eržebet se razbesnela i ošamarila ju je, pritom joj stvarajući posekotinu na obrazu. Nekoliko kapi krvi je usled udarca palo na Eržebetino lice i voila – njena koža kao da je postala glatkija i mlađa (ili je bar Eržebet tako mislila, očajnički tražeći večnu lepotu). S mišlju da je otkrila ono što bismo mogli smatrati pretečom kreme protiv bora, Eržebet je započela svoju eksploataciju zaliha krvi. Svedočenja slugu govore da je Eržebet imala posebnu odaju opremljenu raznim spravama za mučenje, kao i mnogim alatkama i kavezima prepunih igala i bodlji. U početku, Eržebet je ubijala mlade seljanke i devojke nižeg plemstva. Ali, kasnije je svoj hobi preusmerila na plemkinje (pretežno device, zbog čistije krvi, jelte), koje su bile poslate u njen zamak na školovanje i vaspitavanje. Eržebet je u svojim zločinima uživala od 1585. do 1610. sve dok pojedini plemići nisu počeli sa prijavama ubistva svojih rođaka i kćeri, a pojedinci su tvrdili da su oko zamka zapazili veliki broj tela mladih devojaka sa izuzetno vidljivim ranama mučenja. Najzad, 1610. godine, kralj Matijas II šalje sudiju, Đerđa Turzo, da okonča suludu vladavinu ledi Batori.

Presuda

Sudija Turzo uhapsio je Eržebet i njenih četvoro slugu saučesnika 10. decembra 1610. godine i za početak je osudio na kućni pritvor. Sudiji su u procesu pomogli i Eržebetin sin, Pal, kao i još dvojica Eržebetinih zetova. Kralj Matijas II imao je ideju da se Eržebet zbog svojih zlodela osudi na smrt. Ali, budući da je njena porodica vekovima bila deo evropskog noblesa, Turzo je predložio da se Eržebet pošalje u manastir i tako spreči prljanje porodičnog imena. Suđenje je zvanično počelo 2. januara 1611. Troje njenih slugu najpre je bilo mučeno (odsečeni su im prsti na rukama), a potom spaljeno na lomači, dok je jedna od njih osuđena na doživotnu robiju. Za Eržebet je određena posebna kazna: zazidana je u jednu sobu, sa sasvim malim otvorom kroz koji su joj donosili hranu. Osuđena na samoću, nedostatak ogledala i sopstveno ludilo, Eržebet je, zazidana u odaji zamka Čahtice, provela tri godine, sve dok je jedna od dvorskih dama nije pronašla mrtvu 21. avgusta 1614. godine. Sahranjena je u svom rodnom Ečedu, ali, do danas njeno poslednje počivalište nije pronađeno.

Lik Eržebet Batori kao kulturološki mit

Vekovima Eržebet Batori predstavlja svojevrsnu legendu, a slika grofice koja se kupa u krvi mladih devica predstavlja plodno tlo za različita umetnička dela. 1970. snimljen je film Countess Dracula, tek površno zasnovan na njenom životu. Mnogo preciznija filmska ostvarenja su Bathory (2008) i The Countess (2009). 1998. godine bend Cradle of Filth izdao je album Cruelty and the Beast inspirisan upravo Eržebet Batori, a bend Slayer je uvrstio u svoj album World Painted Blood pesmu Beauty Through Order, takođe inspirisanu ovom suludom vladarkom.

 

Tamara Ereš

 

Ursula Legvin, govor

 

Na 65. dodeli Nacionalnih književnih nagrada u restoranu Cipriani Wall Street u Njujorku, domaćin dodele Danijel Hendler, poznatiji kao Lemoni Snicket, zbijao je šale o irelevantnosti književnog sveta i tiraniji Amazona. U obraćanju svojim kolegama piscima primetio je kako je Nacionalna književna nagrada kao dodela Oskara, „kad nikog ne bi bilo briga za dodelu Oskara“ i zamišljao telegram od Džefa Bezosa u kojem ovaj poručuje izdavačima: „Sve ću vas pobiti“.

Na kraju ceremonije, nakon što su podeljene nagrade za književnost za mlade, poeziju, publicistiku i beletristiku – dobitnici su Žaklin Vudson, Luiz Glik, Evan Osnos i Fil Klej – Hendler je tešio ostale finaliste podsećajući ih kako „izvan književnog sveta sve nas ionako smatraju gubitnicima“.

Ali najvažniji govor na ovoj ceremoniji održala je Ursula Legvin, primajući nagradu za životno delo i poseban doprinos američkoj književnosti, osvrnuvši se na žanrovsku debatu i debakl u sukobu Amazona i izdavačke kuće Hatchette, objašnjavajući ključnu ulogu književnosti u društvu:

Ursula K.Le Guin

Od srca se zahvaljujem na ovoj divnoj nagradi, hvala mojoj porodici, agentima, urednicima, koji znaju da su za moje prisustvo ovde zaslužni koliko i ja, i da je ova nagrada njihova koliko i moja. Radujem se što je primam i želim da je podelim sa svim piscima koji su dugo bili isključeni iz književnosti, mojim kolegama autorima naučne fantastike i fantastike, koji poslednjih 50 godina pišu i čekaju, dok važne književne nagrade odlaze takozvanim „realistima“.

Mislim da dolazi teško vreme kada ćemo želeti da čujemo pisce koji nude alternative ovome kako danas živimo, koji našem društvu ispunjenom strahom i opsednutom tehnologijom mogu da ponude drugačije oblike postojanja i čak novu nadu.

Biće nam potrebni pisci koji se sećaju slobode. Pesnici, vizionari, realisti šire realnosti. Sada su nam potrebni pisci koji prave razliku između proizvodnje robe široke potrošnje i bavljenja umetnošću. Proizvodnja pisanog materijala prema prodajnoj strategiji za maksimizaciju korporativne dobiti i uvećanje prihoda od reklama nije baš isto što i odgovorno objavljivanje i pisanje knjiga.

Međutim, vidim kako se prodajnom sektoru prepušta kontrola nad materijalom, gledam i svoje izdavače kako u glupavoj panici, u neznanju i pohlepi naplaćuju elektronske knjige bibliotekama šest ili sedam puta više nego kupcima u knjižarama. Nedavno smo imali primer profitera koji pokušava da kazni neposlušnog izdavača, nekim piscima se preti korporativnom fatvom, dok mnogi od nas – proizvođači, oni koji pišu i prave knjige – to ćutke prihvataju. Dopuštamo da nas robni profiteri prodaju kao dezodorans i da nam naređuju šta da objavimo i šta da pišemo.

Znate, knjige nisu samo roba. Motiv profita se često kosi sa ciljevima umetnosti. Mi živimo u kapitalizmu koji deluje nepobedivo. Ali takva su bila i božanska prava kraljeva. Ljudi mogu uspešno pružiti otpor svakom obliku ljudskog nasilja. Otpor i promena često počinju u umetnosti, a veoma često u našoj umetnosti – umetnosti reči.

Imala sam dugu i dobru karijeru. U dobrom društvu. Sada, na kraju te karijere, stvarno ne želim da gledam kako se američka književnost prodaje u bescenje. Mi koji živimo od pisanja i objavljivanja želimo – a trebalo bi da zahtevamo – pošteni deo prihoda. Ali naša prava nagrada nije profit. Ona se zove – sloboda.

The New Yorker, 20.11.2014.
Preveo Ivica Pavlović

izvor

Knjižara Bertrand, Lisabon, najstarija knjižara na svetu

Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu. Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda, odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića "A Brazilijera", ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika Portugala, Fernanda Pesoe. "Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici", kaže Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca Bertrand. Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene prodavnice knjiga. Katarina stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka. Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i prostorija za održavanje raznih manifestacija. "U Šiadu se oduvek žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje", kaže Novais. "Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro."

Nema bogate srednje klase

 

Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom izdavaču "Porta Editora". Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da opadaju, i to za 4,6 posto. Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine, najviše je nastradao srednji sloj. "Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne", kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza portugalskih izdavača i knjižara (APEL). To je i glavni problem domaćeg tržišta. "Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno tržište kod nas još ne igra veliku ulogu." Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo. Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji. Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.

 



 

Jezička barijera ometa izvoz

 

 

Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230 miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi. Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo "adaptiraju" na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika. Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: "Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom." Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja - u trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto. Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju knjige: "Mislim da smo pregurali ono najgore", kaže ona.

 

 

 

Turisti koji vole knjige

 

Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci 2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš do najstarije knjižare na svetu. Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na internetu. Sunil razgleda dela portugalskih autora - među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. "Izbor literature na engleskom bi mogao biti malo bogatiji", kaže on, "ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao suvenir."

 

izvor

 

René Descartes,PISMO PICOTU

PISMO PICOTU

Pismo autora onome koji je knjigu preveo na francuski koje ovde može služiti kao Predgovor
(Pariz 1647.)


 Gospodine,

 Prevod mojih Principa što ste ga, potrudivši se, načinili tako je čist i savršen da mi daje nadu kako će ih više ljudi čitati i bolje razumeti na francuskom nego na latinskom jeziku. Plašim se samo da naslov knjige ne odbije mnoge koji uopšte nisu odgojeni u učenim studijama(nourris aux lettres)ili pak imaju loše mišljenje o filozofiji, jer ih nije zadovoljila ona kojoj su podučavani; to me uverilo da bi bilo dobro tome pridodati jedan predgovor koji bi tim ljudima objasnio što je zapravo predmet knjige, koju sam nameru imao dok sam je pisao i koja se korisnost odatle može izvući. Premda bi moj posao bio da sastavim taj Predgovor, jer bih ja sve to morao znati bolje nego iko drugi, nisam se na to mogao odlučiti. Zato ću ovde ukratko izložiti glavne tačke koje bi se, kako mi izgleda, u takvom Predgovoru morale razmotriti i vašoj oceni prepustiti odluku o tome što smatrate da bi od toga trebalo saopštiti javnosti.

 Najprie bih onde objasnio što je filozofija, započinjući s najpoznatijim stvarima, kao što su: da reč filozofija znači izučavanje mudrosti (l'étude de la saggese) i da se pod mudrošću ne razume samo razboritost u svakodnevnim poslovima nego i savršena spoznaja svih stvari koje čovek može spoznati, kako radi vođenja svog života tako i radi očuvanja svog zdravlja i iznalaženja svih veština; zatim bih objasnio kako bi, da bi bila takva, bilo nužno da ta spoznaja bude izvedena iz prvih uzroka, kako bi učenje (étudier) za njeno sticanje – a to zapravo znači filozofiranje – moralo započeti istraživanjem tih prvih uzroka, a to će reći principa; nadalje, da se za spoznaju tih principa moraju ispuniti dva uslova: najpre, da ona budu takojasna i izvesna (évidents) da, sve dok ih pažljivo bude razmatrao, ljudski duh ne može sumnjati u njihovu istinu; drugo, da spoznaja drugih stvari tako zavisi o njima da se ti principi mogu spoznati bez tih stvari, dok se, naprotiv, te stvari ne mogu spoznati bez tih principa; da se, prema tome, mora pokušati da se na taj način iz tih principa izvede spoznaja svih stvari što od njih zavise i da u nizu dedukcija koje će otud slediti ne bude ništa što ne bi bilo sasma očito. Uistinu, samo je Bog savršeno mudar, to će reći da ima potpunu spoznaju istine svih stvari; no može se reći da i ljudi imaju više ili manje mudrosti zbog toga što imaju više ili manje spoznaje najviših istina. Takođe verujem da se u tome svi učeni ljudi slažu sa mnom.

 Nadalje bih razmatrao korisnost te i takve filozofije i, pošto se ona proteže na sve što ljudski duh može znati, pokazao bih da se mora verovati da je ona jedina koja nas čini različitim od divljaka i barbara, i da je svaki narod utoliko civilizovniji i pristojniji ukoliko ljudi u njemu bolje filozofiraju, te da nema većeg dobra u nekoj državi nego da ima istinske filozofe (vrais philosophes). Uz to, za svakog je čoveka zasebno ne samo korisno živeti sa onima koji se posvećuju tom učenju, nego je neusporedivo bolje da ga se late oni sami, baš kao što je nesumnjivo daleko bolje služiti se svojim vlastitim očima i ponašati se skladno tome te i na taj način uživati lepotu boja i svetla, nego ih držati zatvorenima i slediti vodstvo nekoga drugoga. No, i to potonje još uvik je bolje nego oči držati zatvorenima i nemati samoga sebe za vođu; život bez filozofiranja zapravo znači imati zatvorene oči i nikada ih ne pokušati otvoriti; pa ni užitak gledanja stvari što ih otkriva naš vid nipošto nije usporediv sa zadovoljstvom koje pruža spoznaja onih stvari što se otkrivaju filozofijom; napokon, to je učenje nužnije za uređenje našeg morala i vođenje našeg života, nego što je to upotreba očiju za odmeravanje naših koraka. Divlje životinje koje trebaju samo održavati svoje telo neprekidno se bave time da pronađu nešto čime bi ga prehranile; no ljudi kojima je glavni dio duh morali bi svojom glavnom brigom smatrati istraživanje mudrosti (recherche de la sagesse), što je prava hrana duha; takođe sam siguran da ima podosta ljudi koji ne bi zakazali kad bi se nadali uspehu i kad bi znali koliko su za to sposobni. Nema takve, ma kako prostodušne duše koja bi bila tako snažno prikovana predmetima čula da se ne bi katkad odatle odvratila, žudeći za nekim većim dobrom, premda često ne zna u čemu se ono sastoji. Oni pak kojima sudbina najviše ide na ruku, koji napretek poseduju zdravlje, čast i bogatstvo, nisu manje lišeni te želje nego ostali; naprotiv, uveren sam da baš oni s najvećim žarom žude prema nekom drugom dobru, savršenijem nego sva ona što ih poseduju. To najviše dobro, shvaćeno prirodnim razumom, bez svetla vere, nije ništa drugo nego spoznaja istine pomoću prvih uzroka, to će reći mudrošću; a učenje mudrosti jest filozofija. Pošto su paksve te stvari sasvim istinite ne bi bilo teško da se o tome uverimo, samo ako budu dobro izvedene.

 No, pošto tom uverenju stoji na putu iskustvo koje pokazuje da oni koji su po zanimanju filozofi jesu često manje mudri i manje umni nego oni koji se nikada nisu posvetili tom učenju, ovde bih ukratko objasnio u čemu se sastoji cela sadašnja nauka (science) i koji su stepeni mudrosti do kojih se došlo.

Prvi stepen sadržava samo pojmove koji su po sebi tako jasni da se mogu steći bez razmišljanja (méditations); drugi stepen obuhvaća sve što čulno iskustvo ume spoznati; treći stepen je ono što nas uči ophođenje s drugim ljudima; tome se kao četvrti stepen može dodati lektira knjiga, posebno onih što su ih pisali oni koji su sposobni da nam daju dobre poduke, jer to je jedna vrsta razgovora što ga vodimo s njihovim autorima. Čini mi se, takođe, da se sva mudrost kojom raspolažemo pridobiva samo na ova četiri načina; jer ovamo ne računam božansku objavu, pošto nas ona ne vodi tim stepenima, nego odjednom uzdiže jednoj nepogrešivoj veri.

 Ali u svako je doba bilo velikih ljudi koji su pokušavali pronaći neki peti stepen kako bi dospeli do mudrosti, neusporedivo viši i sigurniji od ostala četiri; to je traženje prvih uzroka i istinitih principa iz kojih se mogu izvesti razlozi svega što se može znati, a one koji su posebno radili na tome nazivali su filozofima. No ne poznajem nikoga ko je do sada uspeo u tome. Prvi i najglavniji čije spise imamo jesu Platon i Aristotel; oni se međusobno razlikuju samo po tome što je, sledeći tragove svog učitelja Sokrata, prvi bezazleno priznao da nije još mogao pronaći ništa izvesno (certain), i tako se zadovoljio da piše stvari što su mu se činile verovatne zamišljajući u tu svrhu neke principe kojima je pokušao opravdati druge stvari; nasuprot tome, Aristotel je bio manje iskren i premda je dvadeset godina bio njegovim učenikom i nije posedovao druge principe nego svoje, potpuno je promenio način njihova izlaganja i predložio ih kao istinite i pouzdane, premda se uopšte ne čini da ih je ikada smatrao takvima. No oba su ta muža imala mnogo duha i mnogo mudrosti koji se pridobivaju na ona četiri načina, i to im je pribavilo mnogo autoriteta, tako da su njihovi sledbenici radije odlučili da slede njihove nazore, nego da potraže neke bolje; glavni pak spor među njihovim učenicima beše ovaj: da li se mora u sve sumnjati da bi se nešto znalo ili pak ima takvih stvari koje su izvesne; to ih je, i na jednoj i drugoj strani, dovelo do preteranih zabluda (erreurs); jer neki od onih koji su bili za sumnju proširili su je sve do radnji života, tako da su zanemarili razboritost u njegovu vođenju; oni pak koji su bili za izvesnost pretpostavljali su da ona mora zavisiti o čulima, potpuno im se prepustivši, kao što se govorilo o Epikuru da se usuđivao, nasuprot svim proračunima astronoma, da tvrdi kako Sunce nije veće nego što se čini da jeste.

 To je pogreška koja se može primeniti kod većine sporova, naime da se, pošto je istina na sredini između dva nazora što ih zastupaju, svako od nje udaljuje tim više što joj žustrije protureči. No pogreška onih koji su više naginjali strani sumnje dugo nije nalazila sledbenike, a strana drugih bila je donekle ispravljena time što se priznalo da nas čula varaju u mnogim stvarima. Međutim, nisam uopšte znao da je ta zabluda potpuno uklonjena kad se pokazalo da izvesnost nije u čulima nego samo u razumu kad ovaj pruža očite percepcije (perceptions évidentes); i da se svedok raspolažemo samo spoznajama koje se stiču pomoću prva četiri stepena mudrosti ne sme sumnjati u stvari što se čine istinite u pogledu vođenja života, ali da ih, takođe,  ne smemo smatrati tako izvesnim da ne možemo menjati gledište kada smo na to prisiljeni očitošću nekog razloga.

 Većina onih što su poslednjih vekova htjli da budu filozofi slepo je sledila Aristotela, pošto tu istinu nisu poznavali ili, pak, ako su je i poznavali nisu se njome znali služiti; tako su često kvarili smisao njegovih spisa pripisujući im razne poglede koje on, ako bi se vratio u ovaj svet, ne bi prepoznao kao svoje. Oni pak koji ga nisu sledili (a njima je pripadao niz odličnih duhova) ipak su u svojoj mladosti bili prožeti njegovim pogledima (jer su to bili jedini pogledi što su se proučavali u školama), što ih je toliko zaokupljalo da nisu mogli dospeti do spoznaje istinitih načela. I premda ih sve cenim i ne želim na sebe navući mržnju drugih osuđujući ih, ipak mogu pružiti dokaz za svoju tvrdnju koju, verujem, niko od njih neće osporiti, da su, naime, svi oni pretpostavljali nešto kao princip koji sami nisu savršeno spoznali. Tako, na primer, ne poznajem niti jednog koji nije pretpostavljao težinu u zemaljskim stvarima; no premda nam iskustvo veoma jasno pokazuje da stvari koje nazivamo teškima streme prema središtu zemlje, ipak još uopšte ne znamo koja je priroda onoga što se zove teža, to će reći uzrok ili princip koji te stvari tako privlači, I to moramo naučiti negde drugde. Isto se može reći o praznini i o atomima, kao i o toplome i o hladnome, o suhome, vlažnome, o soli, o sumporu i o živi, te o svim takvim stvarima što su ih neki prihvatili kao svoje principe. No, nikakvi zaključci koji se izvode iz nekog principa koji sam nije očit, takođe ne mogu da budu očiti, makar bili očito izvedeni; otuda sledi da im nikakvi zaključci koji su se oslanjali na takve principe nisu mogli pribaviti izvesnu spoznaju bilo koje stvari, niti su ih, dakle, približili makar jedan korak istraživanju mudrosti. A ako su i našli nešto istinito to im je pošlo za rukom samo pomoću jednog od četiri gore izvedena sredstva. Za utehu onima koji uopšte nisu studirali, samo sam dužan reći da, na isti način kao kad putujemo, ako okrenemo leđa mestu prema kojem idemo, sve smo dalje od njega ukoliko duže i brže hodamo; tako, ako kasnije i dospemo na pravi put, ipak ne možemo tako brzo stići na cilj kao kad uopšte ne bismo krenuli; jednako je tako kad se imaju loši principi. Jer koliko se oni duže neguju i koliko se brižljivije odatle pokušavaju izvesti razne posledice verujući da se ispravno filozofira, toliko se više udaljujemo od spoznaje istine i mudrosti; odatle valja zaključiti da su najsposobniji da nauče istinsku filozofiju oni koji su najmanje naučili od onog što se dosad nazivalo filozofijom.

 Nakon što su te stvari pojmljene, rado bih ovde naveo neke razloge kako bih dokazao da su principi pomoću kojih se može dospeti do najvišeg stepena mudrosti, naime to u čemu se sastoji najviše dobro ljudskog života, oni principi što sam ih razložio u ovoj knjizi; dovoljna su samo dva, ponajpre da su ti principi jasni i, drugo, da se otuda mogu izvesti sve ostale stvari; samo se ta dva uslova moraju zahtevati od tih principa. Lako ću dokazati da su oni veoma jasni: ponajpre načinom njihova nalaženja, naime, pošto sam odbacio sve stvari u kojima sam mogao susresti najmanju priliku za sumnju: jer izvesno je da, ako se pažljivo razmotre, one stvari koje se na taj način nisu mogle odbaciti jesu najočitije i najjasnije što ih ljudski duh može spoznati. Tako smatrajući da onaj koji hoće o svemu sumnjati ipak ne može sumnjati da sam postoji dok sumnja, i pošto ono što tako razmišljane može sumnjati u samo sebe sumnjajući u sve ostalo, i ne može biti naše telo nego ono što nazivamo našom dušom ili našim mišljenjem, uzeo sam bivstvovanje (l'être) ili egzistenciju te misli kao prvi princip odakle sam veoma jasno izveo sve drugo; naime, da ima jedan Bog koji je tvorac svega što je na svetu i koji, pošto je izvor svekolike istine, nije baš naš razum stvorio na taj način da se on može varati u sudovima što ih pravi o stvarima o kojima ima veoma jasnu i veoma razgovetnu percepciju(perception). To su svi moji principi kojima se služim u pogledu nematerijalnih ili metafizičkih stvari, odakle veoma jasno izvodim principe telesnih ili fizičkih stvari, naime da ima stvari protegnutih u dužinu, širinu i dubinu što imaju raznovrsne oblike i kreću se na razne načine. Eto to su, ukratko, svi principi iz kojih izvodim istinu drugih stvari.

Drugi razlog koji jasno dokazuje jasnoću principa jeste da su oni bili poznati u svim vremenima i takođe bili prihvaćeni kao istiniti i nesumnjivi od svih ljudi, izuzevši samo egzistenciju Boga u koju su neki sumnjali zato što su suviše značenja pridavali čulnim opažajima (perceptions des sens), a Boga se ne može videti ni dodirivati.
No, iako su uvek i svugde bile poznate sve istine što ih ubrajam među svoje principe, dosada ih, koliko znam, još niko nije priznao principima filozofije, što će reći takvim da se iz njih može izvesti spoznaja svih drugih stvari što ih ima na svetu; stoga mi preostaje da ovde kažem da ti principi jesu takvi i čini mi se da to ne mogu bolje učiniti nego pokazati iskustvom, to jest pozivajući čitaoca da čita ovu knjigu. Jer, premda u njoj nisam razmatrao sve stvari, što i nije moguće, verujem da sam ipak imao priliku da ih razjasnim tako da će pažljivi čitaoci imati razloga da se uvere kako uopšte nije potrebno tražiti druge principe nego što sam ih ja pružio kako bi se dospelo do svih najviših spoznaja za koje je ljudski duh uopšte sposoban, poglavito ako se, pročitavši moje spise, potrude da razmotre koliko je različitih stvari u njima razjašnjeno; ako, takođe, prođu spise drugih, videće koliko se malo makar i verovatnih razloga moglo navesti da bi se razjasnile iste stvari principima koji se razlikuju od mojih. I da bi to lakše pokušali, mogao sam im reći da će oni koji su upoznati s mojim pogledima trebati daleko manje truda da razumeju spise drugih i da spoznaju njihovu pravu vrednost, nego oni koji s mojim spisima nisu upoznati. Sasvim obratno proći će oni što smo ih gore spomenuli i koji su započeli sa starom filozofijom, jer koliko su je više proučavali toliko su manje običavali biti sposobnima da shvate istinsku filozofiju.


Naslov izvornika: Principes de la philosophie, u Oeuvres de Descartes, publiées par Adam et Tannery, Paris, Vrin 1964, tom IXB, str. 1–20.
S francuskog preveo Mario Kopić
Stručna redaktura Predrag Milidrag

Stanislav Lem

Solaris


-Reci mi.. veruješ li u Boga?
Brzo me je pogledao.
- Šta ti je? Ko još danas veruje...
U njegovim je očima tinjao nemir.
- Nije to tako jednostavno - rekao sam namerno lakim tonom - jer ne mislim na tradicionalnog Boga zemaljskih vera. Mislim na.. sakatog Boga..
- Sakatog? - ponovio je, dižući obrve. - Ti misliš na čoveka.. To nije samo loša filozofija, to je čak loša mistika.
- Ne - odgovorio sam tvrdoglavo - ne mislim na čoveka. Čovek si, uprkos prividima, ne postavlja ciljeve. Nameće mu ih vreme u kom se rodio, može im služiti ili se buniti protiv njih, ali mu je predmet služenja ili pobune dan izvana. Da bi spoznao potpunu slobodu traganja za ciljevima, morao bi biti sam, a to ne može, jer čovek koji nije odgojen među ljudima i ne može postati čovekom. Taj... moj mora biti biće lišeno množine, shvataš?
- Ah - rekao je - kako nisam odmah...

I pokazao je rukom prema prozoru.

- Ne - usprotivio sam se - nije ni on. U najgoremu slučaju, on je nešto što je u svom razvoju promašilo priliku postati božanstvom, prerano se zatvorivši u sebe. On je pre eremit, pustinjak svemira, a nije njegov bog... On se ponavlja, Snaute, a taj na kojeg mislim ne bi to nikada učinio. Možda upravo nastaje negde, u nekom zakutku Galaksije, i možda će uskoro, u nastupu mladenačke opijenosti, početi gasiti jedne zvezde i paliti druge, primetićemo to nakon izvrsnog vremena...
- Već smo to primetili - rekao je kiselo Snaut. - Nove i Supernove... jesu li one po tebi sveće njegova oltara?
- Ako ono što govorim hoćeš tretirati tako doslovno...
- A možda je upravo Solaris kolevka tvog božjeg detešca - dobacio je Snaut. - Možda je upravo on po tvojemu shvatanju začetak, zametak Boga očaja, možda njegovo životvorno detinjstvo i odviše prerasta njegovu razboritost, a sve to što sadržavaju naše solarističke knjižnice samo je velik katalog njegovih nesvesnih pokreta dojenčeta...
- A mi smo kroz izvesno vreme bili njegove igračke - dovršio sam.
- Odakle ti ta koncepcija sakatog boga? - upitao je odjednom, ne odvajajući pogled s pustoši prelivene odsjajem.

- Ne znam. Učinila mi se vrlo, vrlo istinitom, znaš? To je jedini Bog u kog bih bio sklon poverovati, čija muka nije iskupljenje, ništa ne spašava, ne služi ničemu, samo postoji...


******************

Highcastle


Prolog

Što je još čudnije, nikad o sebi nisam razmišljao kao o "rođenom piscu", tj. hocerat in votis. Još uvek ne verujem da to jesam. Kroz detinjstvo na koje se nastavlja potraga za samim sobom, mora postojati veliki broj interesantnih puteva, smerova koji bi se dali dešifrovati, otkriti, većina njih zbunjujući, isprekidani ili - slepe ulice. Ili možda uopšte nije bilo staza nego samo otočića odvojenih prostorom i vremenom; ne mislim na potpuni haos, jer su, pored svega, postojali dom, škola, roditelji; kao mali sam stavljao zelenu štipaljku na nos i tako hodao; no porastao sam, nosio školsku uniformu - dakle, neporecivo je postojao red u stvarima. No reč je o redu u kojem čovek može, kao na praznoj šahovskoj ploči, videti crno-bele pruge koje idu vertikalno, horizontalno ili dijagonalno. Uz malo truda, pogledom se nađe struktura koja odgovara. Šahovska ploča i dalje ostaje šahovska ploča i ne vidiš zapravo ništa više od onog što je odista tu - naizmenične crne i bele kvadrate - ali se perspektiva i orjentacija mogu iznenada promeniti.

Mislim kako se nešto slično tome desilo s šahovskom pločom sećanja koju otvaram ovde. Nisam ništa dodavao, ali iz mnogih sam dostupnih uzoraka odabrao jedan. Je li to stoga što u životu automatski tražimo temu, onu osnovnu logičku postavku? Kako ne bi ni nama samima priznali da se tolikim stazama nije prošlo te koliko je samo šansi time propušteno? Ili se radi o tome da čovek želi da sve što jeste i sve što je bilo, ima nekog smisla, iako ga nema? Kao da se život ne može jednostavno živeti, bez konstantne analize? Kad su u pitanju odrasli ljudi, amorfno i beznačajno postojanje nije u redu, no - što tek ako je reč o detetu?

Želeo bih dopustiti detetu da govori, povukao bih se, ne bih se uplitao ni na koji način - umesto da ga izrabljujem, kradem mu iz džepova, beležnica, ladice, pa se potom hvalim kako obećava i kako su čak i te dečije sitne pogreške tek vrline u začetku. Svoju sam krađu pretvorio u vidan znak na cesti. Pretvorio sam je u celi autoput; tako sam napisao još jednu knjigu - kao da sam bez ikakvih pretpostavki i od početka bio svestan da bi gotovo neizvedivo bilo na drugačiji način; svi ti pokušaji da se sećanja slože po nekom strogom sledu i bez komentara - svi su oni iluzija. Komentarisao sam, tumačio, govorio o tajnama i igračkama koje nisu pripadale meni - izgradio sam grobnicu malom dečaku i smestio ga unutra. Stvorio sam smišljenu, smirenu, gotovo stvarnu grobnicu kao da ću pisati o nekome koga sam izmislio, nekome ko nikad nije živeo i koga voljom i pažljivim planiranjem mogu uređivati kako bi odgovarao pravilima estetike. To nije bila poštena igra. Čovek dete ne sme se tretirati na taj način.

Božanska zvezda: Merilin Monro

Ono što određenu osobu čini javnom je to što se obraća javnosti na neki način, a njen uspeh se meri time koliko ljudi je prepoznaje. Američka kultura pedesetih i šezdesetih godina je postala kultura znaka u kojoj je imidž predstavljao suštinu slave. Ipak, pored prepoznavanja, publika je žudela da uđe i u privatni život slavnih ličnosti. Ova želja nije nova: životi poznatih oduvek su zanimali ljude. No, sredinom XX veka počelo je da se teži potpunom ukidanju zida između privatnog i javnog života osoba iz sveta zabave i politike – u želji da povećaju publiku i slavu, ove ličnosti javnost uvode u svoj privatni prostor, govore o svojim ljubavima i nedaćama. Prikaz svakodnevice zvezda stvarao je snažniji osećaj povezanosti publike sa njima, dok je otkrivanje tuđih nedostataka i grešaka oduvek pričinjavalo besplatno zadovoljstvo. Ono što je čitaoce i gledaoce posebno privlačilo je to što su ove zvezde, iako po profesionalnom uspehu nedostižne, u privatnom životu predstavljale sasvim obične ljude, bliske njima samima, koji su srećom i trudom dostigli mogućnost da uživaju u svom obimnom slobodnom vremenu. Ova istovremena dostupnost i udaljenost  je od njih načinila kultne ličnosti i, često, životne uzore – izveštaji o slobodnom vremenu bogatih i poznatih u ljudima su održavali nade i proizvodili želje.

Ovakva nova potražnja za zvezdama je dovela do toga da su se one proizvodile kao roba i svaki deo njihovih života bio je pogodan ili namenjen za tržište. Jedna od najprodavanijih i najpoznatijih zvezda Holivuda od pedesetih pa do danas je svakako Merilin Monro. Iako nije bila prvi proizvedeni seks simbol, ona je bila zanosna plavuša koja predstavlja oličenje ženske seksualnosti, pa i danas njena slika živi na različitim produktima popularne kulture.

Pozirajući u zlatnim, crvenim i belim haljinama, Merilin Monro je privlačila poglede – predstavljala je oličenje glamura i posedovala je auru poželjnosti. Njena celokupna pojava bila je standardizovana i pažljivo konstruisana tako da iskazuje njenu seksualnost i status zvezde – karakteristična kosa, savršen bledi ten, izazovne, poluotvorene usne sa crvenim ružom, ličnost „glupe plavuše“ – iz njene predstave kao da su odstranjeni svaka individualnost i sponatanost. Ovako je industrija kulture stvarala idole za masovnu publiku.

Idoli potrošnje

Leo Levental je istraživač koji je sproveo studiju o ikonama popularne kulture u Americi. Koristeći se materijalom iz dva časopisa koji su izlazili u Sjedinjenim Državama od 1901. do 1941. godine, on je analizirao promene u prikazima biografija i odabiru ličnosti o kojima će biti pisano. Naime, primetio je kako su osobe koje su slavljene u časopisima pre Prvog svetskog rata uglavnom pripadale ozbiljnim profesijama, prvenstveno industriji i politici, te ih je nazvao idolima društva koje proizvodi. Levental je smatrao da ove osobe predstavljaju američki san – oni su primeri uspeha koji se može postići ukoliko se potrudimo dovoljno. No, nakon Prvog svetskog rata dolazi do promene i počinju da se slave idoli potrošačkog društva, ljudi iz sveta popularne zabave i sporta, a menja se i način prikaza biografija – umesto da predstavljaju obrazovni model i da se bave poslovnim životima ovih ličnosti, nove biografije su se uglavnom zadržavale na njihovim privatnim životima i čitaoce vodile u svet snova. Za razliku od predratnog modela uspeha koji se postizao nakon truda i teškog rada, ključna stavka u životima ovih ličnosti bila je neočekivana šansa i prilika koje se desila običnom čoveku i odvela ga ka uspehu. Dakle, nešto što se može dogoditi svakome, pa i čitaocu časopisa.

Ovakve ličnosti formirale su star system; postale su javne ličnosti čiji je privatni život zanimao javnost. Ovo je eskaliralo nakon Drugog svetskog rata u konceptu življenja tuđih života kako bi se pobeglo iz teške stvarnosti, koji je dodatno podstican snažnim emocijama koje su filmovi prikazivali. Pedesetih godina XX veka, javnosti su se izlagale podjednako njihova privatna i javna slika – obe su bile podložne konzumaciji.

Merilin Monro

Život Merilin Monro bio je sve ono što je Levental opisao o idolima potrošnje – rođena kao Norma Džin, poticala je iz siromašne sredine i veći deo detinjstva je provela po domovima za nezbrinutu decu – ali sreća i prilika su učinile da stigne do Holivuda. Kada je tokom rata radila u fabrici municije, fotograf zadužen da predstavi radne žene ju je uočio i fotografisao, što ju je insipirisalo da započne karijeru modela. Pošto su se u to vreme tražile (ili bolje prodavale) plavuše, Merilin se ofarbala u boju koja je postala jedan od njenih zaštitnih znakova. Tokom uspešne karijere modela, Normu Džin je primetio producent iz Holivuda i krajem četrdesetih je preoblikovana u ono što poznajemo kao Merilin Monro. Dakle, poput većine zvezda tog doba, ona se pojavila niotkuda – bila je obična devojka koja je uspela zbog svoje upornosti i sreće

 

Svet je pratio svaki detalj njenog života, priču o teškom detinjstvu, skandal sa nagim fotografijama, brak sa bejzbol zvezdom Džoem Di Mađom, zatim i piscem Arturom Milerom, fotografije na naslovnim stranama časopisa. Njen privatni život je bio poznat u javnosti koliko i njeni filmovi – bio je roba za konzumiranje. Merilin Monro predstavlja istovremeno jednu od najvećih zvezda zlatnog doba Holivuda, ali i jednu od njegovih tragičnih priča: njeno samoubistvo je označilo kraj velike ere holivudskih studija, i otkrilo je javnosti da se iza predstava srećnog života bogatih i poznatih, često nalazila tragedija.

Ova glumica je bila najpoznatija pin-ap devojka pedesetih. Za razliku od nekih drugih zvezda, koje su se svojim damskim izgledom pre povezivale sa ženskim delom publike, ona se pre svega, svojim telom, obraćala muškarcima. Njena dostupnost je predstavljala vrhunac seksualizacije zvezda pred kraj zlatnog doba Holivuda, u vreme kada se sve manje išlo u bioskope, a televizija je počela da preuzima primat kao najpopularniji medij. Njene fotografije, poput one koja je izašla za prvi broj časopisa Plejboj, utrle su put mekoj pornografiji koja se i dalje koristi pri fotografisanju zvezda.

,

Endi Vorhol: Golden Marilyn

Endi Vorhol, jedan od najpoznatijih umetnika pop-arta, slikom Zlatna Merilin proslavio je mešavinu božanske cenjenosti i retkosti, lošeg kvaliteta i kiča, koji su bili povezivani sa zvezdama popularne kulture. Samo jedno lice glumice, štampano na zlatnoj pozadini, evociralo je izgled vizantijske ikone i nosilo obeležje božanskog statusa koje su popularne ličnosti imale u modernom dobu. Zlato je, doista, bilo sveprisutno u kulturi lepote.

Naime, zlato je oduvek poistovećivano sa monarhijom i predstavljalo je simbol moći. Kroz istoriju, ovaj materijal je povezivan sa suncem – čije je obožavanje bilo jedan od najranijih religijskih obreda. Ono je predstavljalo večiti sjaj, a zlato je, zbog svoje boje i nemogućnosti da se iskvari, brzo prepoznato kao njegov metal. Njime su se okruživali monarsi i religijske figure, krune i oreoli su evocirali oblik i sjaj Sunca. Posedovanje zlata, kao i veza sa Suncem, oduvek je značilo vrstu moći i božanskog odobravanja, kao i sreću i bogatstvo.

Ipak, pitanje je koliko zlato sme da se prikazuje, a da ne postane vulgarno. Ovo je, svakako, bilo obavezno u kraljevskim ili religijskim ritualima, jer je potvrđivalo moć institucije, ali insistiranje na njemu u svakodnevnim situacijama predstavlja neukus. Ipak, bogatstvo, čak i kad se ovako prikazuje, izaziva zavist, jer se glamur koji zlato nosi oslanja na preterivanje, a primat novca u ekonomiji kapitalizma stvara konstantnu težnju ka gomilanju kapitala radi njega samog. Zlato vlasniku daje osećaj nadmoći, a njegova skupoća utiče na naš ukus: kroz istoriju se materijalna vrednost predmeta povezivala sa njegovim estetskim odlikama, njima se divilo zbog „lepote“. Čak i u moderno doba kada postoje verne imitacije zlata, žudnja za njegovim posedovanjem ne opada. Zapravo, neumerenost i preterivanje je postalo jedan od ključnih elemenata popularne kulture sredinom XX veka: Merilin Monro je pozirala u zlatnim haljinama, Elvis je nosio zlatna odela – zlato je obeležavalo bogatstvo i popularnost, auru koju obični ljudi nisu mogli da poseduju.

U popularnoj kulturi glumci su bili ti koji su sijali zlatnim sjajem bogatstva pred očima javnosti. Studiji su se trudili da promovišu bajkovite živote zvezda: prikazivali su ih u njihovim velikim i skupim, savršeno uređenim domovima, a za gledaoce koji su ove fotografije posmatrali oni su, zbog svog stila života, činili novu aristokratiju. Površinski izgled bogatstva bio je suština fabrike snova koju je Holivud stvarao, fasada koja je iza sebe krila nedostatak pravog kvaliteta i kulture. Ipak, estetika kapitalizma je obećavala da je ovaj sjaj svima moguć, jer su u američkom društvu bogatstvo i elegancija svima dostupni.

  

  

Endi Vorhol: Marilyn Diptych

Endi Vorhol, M .M 1967

Vorholov Merilin diptih nastao je 1962. godine, nakon smrti glumice. U ovom delu on je objedinio dve teme kojima se često bavio: kult ličnosti i tematiku smrti. Lice Merilin Monro je preuzeto sa reklamnog materijala za film Nijagara, a na ovoj slici se ponavlja na isti način na koji su, na primer, boce Koka-Kole umnožavane u drugim njegovim delima – ona je samo još jedan brend popularne kulture sveprisutan u životima Amerikanaca. U eri masovne proizvodnje kvantitet je postao kvalitet, a ovim ponavljanjem Vorhol otkriva svu neautentičnost njene predstave. Merilin Monro je bila jedna od mnogih stereotipnih zvezda primoranih da se iznova reprodukuju u različitim ulogama i na različitim scenama – ponavljanjem na slici ukazuje na njenu sveprisutnost u medijima. Zvezde poput nje su toliko postale uobičajne u ikonografiji savremenog, popularnog društva da su na kraju počele da gube svu jedinstvenost i sve kvalitete kojima su prvobitno privukle publiku.

                                                            Endi Vorhol, M .M 1962

 

                                                             Endi Vorhol, M .M 1967    

     

Nesuptilna šminka stoji poput maske na obojenoj strani diptiha, dok sve ostalo na njenom licu simulira lepotu i sreću: blistavo plava kosa, smešak na usnama, senzualni pogled – ona je ličnost koja se može prodati. Crveni karmin u modernoj kulturi označava mnoge stvari povezane sa seksualnošću, dostupnošću i strašću, a i sama crvena boja nosi oznaku preterivanja i otvorene seksualnosti. Opuštena seksualnost Merilin Monro često je u filmovima naglašavana crvenom bojom karmina ili haljina. U filmu Nijagara, na primer, ona je igrala preljubnicu opsednutu seksom koja je nosila previše šminke. Na ovaj opis kao da se nadovezuje Vorhol na nekim od svojih drugih dela na kojima je multiplicirao njenu predstavu sa mnogo razmazanog crvenog karmina – upravo ovo je bila Merilin Monro kako su studiji težili da je predstave. Ipak, nasuprot ove obojenosti i živosti stoji crno-beli deo diptiha, umrljan i izbledeo koji ukazuje i na njenu smrtnost i tragediju.

Endi Vorhol, Marilyn Diptych, 1962,

Bert Štern: The Last Sitting

Za kraj svakako treba pomenuti seriju fotografija Berta Šterna iz 1962. godine, kolektivno nazvanu The Last Sitting, a koje verovatno predstavljaju najpoznatije slike Merilin. Fotografije su snimljene tokom trodnevne foto sesije, samo šest nedelja pre smrti glumice i smatraju se jednim od poslednjih predstava Merilin Monro. Ikoničke slike je prikazuju odenutu nekada u elegantnu odeću, a nekada samo prekrivenu prozirnim maramama, kako se smeši sa čašom alkohola u rukama ili seksipilno leži među čaršavima na krevetu. Bert Štern je izjavio kako je na početku snimanja bio očaran glumicom, ali je ubrzo shvatio koliko ona ima problema – ovo je vreme kada se gotovo više nije pojavljivala na snimanjima, vreme nakon kratkog boravka na psihijatrijskom odeljenju. Interesantno je to da se na nekim fotografijama jasno vidi ožiljak od operacije na njenom stomaku, dok je određen deo slika retuširan kako bi se on sakrio – održavajući savršenu pojavu jedne od najpoznatijih ikona koje je Holivud proizveo

 

Maša Marić

_____________________________________________________

MERILIN MONRO

PESME

Mogla sam te voleti jednom
I čak sam i rekla to
Ali ti ode
Kad si se vratio beše prekasno
I ljubav bi zaboravljena reč.
Sećaš li se?

--------


S vremena na vreme
učinim sve rimom
ali ne okrenem
je protiv
sebe –
E, pa dobro, dovraga,
neće se prodavati.
želim da kažem
to što na umu mi je:
“Blatite Suđe,
blatite želje„.
Misli su to

što projure pored
pre nego što umrem.
želim
I da razmišljam
Mastilom.


-----------

Živote, ja sam u oba tvoja pravca
Postojim više sa hladnim mrazom
Jaka poput paučine na vetru
Visim niz večinu stvari
I nekako ostajem
Ti pobisereni zraci imaju boje
Videh na slikama – o, živote...
Prevariće te
Tanjeg od niti paučine
Prozirnijeg od bilo čega –
Ali nit se zakačila sama
 Čvrsto držala na jakim vetrovima
I pevala pokraj rasplamsalih vatri
Živote – u pojedinim vremenima
Sam oba tvoja pravca
Nekako ostajem da visim niz većinu stvari
Dok me oba tvoja pravca vuku.


----------

Noć od noći
Umirujuća
Tama
Osvežava vazduh
Vazduh
Noć nema oči
Niti bilo koga
Tišina svima
Osim noći samoj

---------

I

Napustih svoj dom od zelenog grubog drveta,
Kočiju od plavog somota
Sanjam do ovog trenutka
Sjajni tamni žbun
Jedini ostao do vrata.

Niz stazu
Klepetanje
Dok moja lutka u svojoj kočiji
Prelazi preko pukotina –
“Otići ćemo daleko„

II
Ne plači, lutko moja,
Ne plači
Držim te i ljuljam da zaspiš
Pst, Pst, pretvaram se sada
Da nisam tvoja umrla majka.

III

Upomoć, upomoć
Pomozite, osećam da se život približava
Kada je umreti sve što želim



Prevela sa engleskog Danijela Bogojević


                                                                          

Bernadette Mayer

Najpre se okreneš k meni...




Posle tuširanja najpre se okreneš k meni
uđeš u me postrance kao i uvek
ujutro tražiš od mene da budem iznad tebe,

onda malo zaspimo, kasnimo u školu,

noću dođeš pun nadahnuća i pijan,
odeća nam nije potrebna

okupamo se i ležemo sučelice jedno drugom,
posle se preokrenemo, konačno ti svršiš
gledamo se u oči i pričamo o detinjstvu


čim dotaknem tvoj penis mešam svršavajući
ujutro ti prestaješ da bi rekao zdravo

a onda sedamo na indijanski način bez dodira

kad iz noćnog bara stigneš
usred noći, ne stignemo ni do pisaćeg stola

tražiš od mene da te držim za zapešće, a onda
kad ti svojim obema rukama dodirnem vrat, svršiš

rano je jutro i ti si odlučio radi dece
vekovima
si bio vani u školi, tvoja te devojka

ostavila, do jutra svršio si četiri puta
pričaš mi kako si masturbirao pre dolaska u hotelu

ne verujem ti, gola ti poslužujem juhu od leće

masiram ti noge kako bih te zavela, ti oklevaš,
moja ti stopala obavijaju vrat i gležnjeve

ti pokušavaš da ne svršiš tako brzo


ustajem iz kupatila, ti kažeš okreni se
i poljubi listove mojih nogu i stražnjicu
ližeš moju pičku hiljadu godina, ti si svestan
konačno sećam se besa oca i svršavam
ti nemaš strpljenja i svršavaš odmah



Ja tražim osvetu i neću ti dopustiti da spavaš celu noć
toliko smo dugo svršavali da se ne možemo setiti kako
smo se ozledili udarajući glavama o zid


Ja ležim na svom trbuhu, ti stavljaš jednu ruku poda me
a drugu ruku povrh mene i na taj način možeš voleti

pojavljuješ se bez najave i s cvećem
Ja padnem na to i mi postajemo misionari

ti kažeš da me možeš jebati u guzicu jedino kad si pijan
i stoga pokušavamo trezni u jednoj sobi na farmi

legli smo jedne noći, iscrpljene kite
i nismo vodili ljubav. Znači li to da nam je dovoljno bilo?
gledajući tv pitamo se hoće li li ijedno
prekinuti plan; kasnije molim te da mi čitaš
kao Kinezi brojimo 81 kliz
zatim još 9 na glas dok oboje ne svršimo
svršila sam tri puta pre tebe
a potom je izgledalo da si poludeo i da nikad nećeš


to je samo povoljnost za ženu da svrši više puta
razmisli o svim prilikama kad ih nije bilo briga.

izvor




Bernadette Mayer