Dž.M. Kuci
III
Još od najranijih dana, Muzil je koristio ljude oko sebe, uključujući i porodicu i prijatelje, kao modele za svoju pripovednu prozu. Prva beležnica (1899-1904) sadrži fikcionalizovanu obradu njegovog vlastitog detinjstva i adolescencije, sa postavkom likova koja će nekoliko decenija kasnije ponovo osvanuti u Čoveku bez osobina.
Građu iz ličnog života najupečatljivije je primenio u pripoveci «Tonka» (iz Tri žene), gde je glavna junakinja blisko zasnovana na ličnosti Hermi Dic, mladoj ženi iz radničke klase s kojom je imao ozbiljnu i prilično dugu ljubavnu vezu uprkos žestokom protivljenju svoje majke. Iz Dnevnika vidimo da Herma ima dvostruku funkciju. U jednom sloju, Muzil-pisac je brižljivo posmatra kao model za fiktivnu Tonku. U drugom, ona je izvor nelagodnih osećanja za Muzila-čoveka. Uprkos njenim poricanjima, Muzil je imao razloga da veruje kako mu je Herma neverna. U krugu svojih prijatelja propovedao je uzdizanje iznad ljubomore, ali u sebi je osećao «postojano kapuckanje otrova». (str. 60) Šta da radi?
Njegov sledeći potez duboko je muzilovski. Umesto da podlegne ljubomori ili da je prevlada naporom volje, on se pretvara u lik iz priče o Hermi/Tonki i pokušava, služeći se distancom koju mu dopušta književno pripovedanje, da postane, u etičkoj ravni, onakva ličnost kakva bi želeo da bude.
Ako je suditi po jasnoći i intenzitetu Muzilove proze, kako u dnevničkim zapisima vezanim za Hermu tako i kasnije, u ostvarenoj pripoveci «Tonka», ovaj etičko-estetički ogled je uspeo. Robert (ili R, njegovo stvoreno fiktivno «ja») vidljivo odrasta pred našim očima postajući manje mladalački isključiv, manje ciničan, tolerantniji, sposobniji da voli. «Njena (tj. Hermi-na/Tonkina) kobna veza sa R-om», piše Muzil samome sebi, «daje simboličku formu činjenici da… čovek ne može da se pouzda u razumevanje.» (str. 61) Ako voli Hermu, mora verovati u njenu nevinost. Pripovedna proza tako postaje arena za preispitivanje njegovih odnosa sa drugima, laboratorija za rafinovanje duše. Mladi Muzil se uči kako da voli; i nekim čudnim putevima, što više voli, to oštrije vidi i bistrije misli.
Herma Dic umrla je 1907. Do tada je Muzil već upoznao Martu Markovaldi, koja je napustila svoga muža Italijana da bi studirala umetnost u Berlinu. Uskoro je živeo s njom i njenom decom; posle nekog vremena su se i venčali. «[Marta] je nešto što sam ja postao i što je postalo 'ja'», zapisuje Muzil u Dnevnicima. (str.122) Usavršavanje njihove ljubavi - ljubavi koja će podrazumevati i perverznu spremnost na uzajamno neverstvo - postalo je novi etički projekat u njegovom životu.
IV
Za Muzila, najuvreženija i najnazadnija crta nemačke kulture (u koju je svrstavao i austrijsku - ni za trenutak nije uzimao ozbiljno ideju o nekoj autonomnoj austrijskoj kulturi) - bila je sklonost ka strogom razdvajanju intelekta od osećanja, ka davanju prvenstva glupom slepilu emocija. Tu podvojenost najjasnije je uočavao kod naučnika s kojima je radio: ljudima od intelekta koji su vodili sirov emotivni život.
Još od najranijih svezaka, Muzil ispoljava interes za erotsko osećanje i vezu između erotskog i etičkog. Čini mu se da školovanje čula kroz rafinovanje erotskog života pruža najbolje izglede za uzdizanje ljudske vrste na jednu višu etičku ravan. Prezire krutu seksualnu ulogu koju je građansko društvo propisalo ženama i muškarcima. Zbog toga su, beleži, «čitavi predeli duše izgubljeni i potopljeni».
Isticanjem seksualnog odnosa kao temeljnog kulturnog odnosa, i zastupanjem seksualne revolucije kao puta u jedan novi milenijum, Muzil intrigantno podseća na svog savremenika D.H. Lorensa. Od Lorensa se razlikuje po tome što nije voljan da isključi intelekt iz erotskog života - što, naprotiv, teži da erotizuje intelekt. Kao pisac, sposoban je i za nemoralizatorsku brutalnost opservacije koje naprosto nema u Lorensovom repertoaru. Muzil posmatra jednu mladu ženu koja posmatra svoju majku kako ljubi jednog mlađeg muškarca. «Dosad je poznavala ženski poljubac samo kao površan gest; ali ovo je kao kad pas zarije zube u psa.» (Diaries, str. 398)
Uprkos interesovanju za metamorfoze želje, koje je s nenadmašnom suptilnošću istraživao u Sjedinjavanjima, Muzil nema simpatije za psihoanalitički pokret. Ne dopada mu se koketiranje sa kultom, ne odobrava olaku generalizaciju i nenaučna merila u izvođenju dokaza. Psihoanaliza, primećuje jetko, koristi samo šačicu eksplanatornih koncepata; sve ostalo što ti koncepti ne pokrivaju ostaje «pustoš (bez)… ijedne staze… [koja bi vodila] nekud dalje». U psihoanalizi, «uvidi od velikog značaja (prepliću se) sa stvarima koje su nemoguće, jednostrane, pa čak i diletantske». Muzil je skloniji, kako sam ironično kaže, psihologiji «plitke» - drugim rečima, eksperimentalne - vrste. (str. 481, 391, 465)
Za rasprostranjeno gledište da je Muzil ponešto dugovao Frojdu, i to u dubljem smislu nego što bi sam bio voljan da prizna, Dnevnici ne pružaju mnogo osnova. Činjenica je da su Muzil i Frojd pripadali jednom širem pokretu evropske misli. Obojica su bili skeptični prema prevlasti razuma u upravljanju ljudskim postupcima; obojica su bili kritičari srednjoevropske civilizacije i njenih nezadovoljstava; i obojica su se smatrali pozvanima da istražuju mračni kontinent ženske psihe. Za Muzila, Frojd je pre bio suparnik nego izvor. Niče je ostao njegov istinski vodič u domenu nesvesnog.
Muzil je bio posebno otporan na tvrdnje o univerzalnosti edipovske žudnje. Kad se priseti sop-stvene adolescencije, ne otkriva nikakvu žudnju prema majci, već odbojnost prema njenom ostarelom telu. «Nije li to istina - tužna i zdrava i neizmišljena istina? Sušta suprotnost psihoanalizi. Majka nije predmet žudnje već barijera za raspoloženje, prepreka koja ubija, sloj po sloj, svako raspoloženje za žudnju, ukoliko bi splet okolnosti mladom čoveku ponudio ma kakvu seksualnu mogućnost.» (str. 397)
Da li bi Muzil bio ovako siguran u sebe da je kojim slučajem, pre nego što je ove reči zabeležio krajem tridesetih, još jednom pročitao svoju beležnicu iz 1905-1906? Tamo pak, zadihanom noveletskom prozom, mladi Muzil skicira erotski napregnutu scenu pomirenja između svog književnog junaka i njegove majke. Decenijama kasnije, energija koja je na delu u toj sceni biće preusmerena u rodoskrvnu ljubav između Ulriha, čoveka bez osobina, i njegove sestre Agate.
V
Muzil svoje beležnice ne koristi toliko za prebiranje po uspomenama iz prošlosti koliko da bi sačuvao korisne podatke iz sadašnjosti. Neki od najživopisnijih zapisa nisu ništa drugo do malo opširniji podsetnici: stranice i stranice pažljivog posmatranja muva uhvaćenih na lepljivoj traci (kasnije upotrebljene u jednom eseju), ili mačaka koje se pare u vrtu njegove kuće u Ženevi. Pojedina zapažanja su čudesno dovitljiva i precizna: cvrkut ptica «kao dodir mekih, nemirnih ruku». (str. 88)
Zabeleške o poseti jednom azilu za umobolne u Rimu 1913. (Diaries, str. 158-61) postaju osnova za poglavlje «Ludaci pozdravljaju Klarisu» u Trećem delu Čoveka bez osobina, nakon više radnih verzija uključenih u Knopfovo izdanje prevoda (tom II, str. 1600-3, 1630-43). Obrađujući ovu epizodu, Muzil je obogaćuje i daje joj uznemirujuću snagu time što je predstavlja iz ugla Klarise, Ulrihove labilne, Ničeom opčinjene drugarice iz detinjstva, a kasnije (u jednom od mogućih nastavaka priče) i ljubavnice. (Najimpresivnija odlika ovih i mnogih drugih nacrta njihova je potpuna osmišljenost, ostvarenost i prozna dovršenost. Jedino što u njima ostaje nerazrešeno jeste pitanje gde će tačno biti udenuti u celinu.)
Među piscima koji su za Muzila bili značajni i o kojima razmišlja u Dnevnicima, od Malarmea u mladosti pa do Tolstoja pri kraju života, dominantna figura ostaje Niče. Čudnovato da je ostao ravnodušan prema Džejmsu Džojsu, ali oseća afinitet prema G.K. Čestertonu. (U Cirihu su Muzil i Džojs neko vreme živeli na dve-tri kuće jedan od drugog. Nikada nisu razmenili ni reč.)
Muzil je priznavao Ničeov uticaj kao «presudan» (Diaries, str. 433). Od Ničea je preuzeo oblik filozo-firanja koji je pre esejistički nego sistematičan; prizna-vanje umetnosti kao jednog vida intelektualnog istraživanja; potvrdu da čovek stvara vlastitu istoriju; i pristup moralnim pitanjima koji nadilazi polaritet dobra i zla. «Majstor plutajućeg unutrašnjeg sveta» - tako ga je nazvao. (MwQ, tom II, str.62)
Neke od uzgrednih opaski iz Dnevnika urezuju se u pamćenje. O Emili Bronte: «Samo trunka ironije, i ta kućepaziteljka sa svojim pravdoljubivim nedelima bila bi figura globalnog formata.» O Hermanu Heseu: «Ima slabosti koje bi priličile većem čoveku nego što on zapravo jeste.» (str. 188, 486)
Na temu kulture i politike ume da bude zajedljivo aforističan: «Nemac ne zna šta mu je milije, Raj ili Pakao. Ali nesumnjivo ga privlači zadatak uvođenja reda u jedno ili u drugo - a verovatno mu je malo draže uređivanje Pakla». Nakon što je Gebels izdao dekret o zabrani «destruktivne kritike», Muzil beleži: «Pošto je kritika zabranjena, moram se odati samokritici. Niko mi na tome neće zameriti pošto je samokritika u Nemačkoj nepoznata.» (str. 490, 445)
Na nešto prizemnijem nivou, Dnevnici sadrže liste pročitanih knjiga, šifrovane beleške o seksualnom životu s Martom, i brige o vlastitom zdravlju. Muzil je bio pasionirani pušač. Pušenje mu je komplikovalo život (sprečavalo ga je da radi u javnim bibliotekama), ali nije bio u stanju da ga ostavi. «Život posmatram kao neprijatnost koja se može pregrmeti uz pušenje!» (str.441)
Jedna neprivlačna crta Muzilovog karaktera ogleda se u zluradosti prema uspehu pisaca koje smatra lošijima od sebe, između ostalih i Franca Verfela, Štefana Georgea, Štefana Cvajga, i u preteranom vređanju kad mu se ne ukaže poštovanje kakvo misli da zaslužuje.
Vajar Fric Votruba, jedan od njegovih malobrojnih prijatelja iz poslednjih godina, zapazio je raskorak između Muzilovih učtivih javnih odnosa s pojedinim ljudima i oštrine kojom ih je napadao u privatnim razgovorima. Posebno ga je grizla slava Tomasa Mana. Man je snizio kriterijume kako bi se prilagodio dometima svoje publike, komentariše prezrivo u Dnevnicima, dok on, Muzil, piše za buduće generacije.
Manov put nakratko se ukrstio s Muzilovim u Švajcarskoj, gde su Mana slavili kao velikog pisca, Muzila ignorisali. "Iz Švajcarske je Man otišao u Sjedinjene Države, gde je malo šta činio," gunđao je Muzil, "da bi pomogao svojim ugroženim evropskim kolegama." Istina je, međutim, da je Man uputio jedno hvale vredno pismo britanskom PEN-u, s predlogom da ovo društvo potpomogne iseljavanje «našeg značajnog kolege Roberta Muzila». Još jedan savremenik koga je Muzil privatno omalovažavao u svom dnevniku, Herman Broh, pridodao je svoj glas: «Robert Muzil je neosporno epski pisac svetske klase.» Čuvši kasnije kakvim se rečima Man založio za njega, Muzil menja kurs: bio je nepravedan, priznaje samom sebi.
Muzil je, naravno, nedosledan kad se podsmeva Manu zbog prilagođavanja ukusu svojih čitalaca, a istim tim čitaocima zamera što njega, Muzila, zapostavljaju. Povremeno Muzil uviđa ovu nedoslednost i teši se kako je opskurnost njegovog «dvostrukog izgnanstva» - iz domovine i sa javne scene - u stvari prednost. «Taj osećaj da nikada potpuno ne pripadam ni ovde niti bilo gde drugde više i nije slabost nego snaga. Sada sam ponovo pronašao sebe kao i svoj lični način da se suočim sa svetom.» Pozicija koju Muzil ovde zauzima prema svetu je, dakako, ironična. «Ironija u sebi mora sadržati i element patnje. (Inače je to stav sveznalice.)» (Diaries, str. 485)
VI
Muzil je posedovao istančanu svest o svojim sposobnostima. «[Imam] intelektualnu imaginaciju.» (Diaries, str. 327) «Osetljiv sam na procese u sebi i drugima koji su za većinu ljudi neuhvatljivi.» (Citirano u: Luft, str.72) Podjednako su oštroumni i njegovi uvidi u slabosti vlastitog dela. Novele iz Sjedinjavanja, primećuje naknadno, pate od nedostatka narativne tenzije. «Griđu», pripovetku iz Tri žene koju je zasnovao na svojim ratnim doživljajima, otpisuje kao «katastrofu». I sam Čovek bez osobina «preopterećen je esejističkom građom koja je suviše fluidna i ne uspeva da se primi». (Diaries, str. 458, 411)
U dugim periodima je zakočen, nesposoban da piše. Izjutra se budi u stanju «intelektualnog očaja», «nemoći pomešane s jezivim gnušanjem… od pomisli da ću morati da se vratim onome [tj. Čoveku bez osobina]». Njegove knjige «nemaju privlačnu moć», a on u sebi ne nalazi «gest» kojim bi takvu moć proizveo. Dolazi mu da od svega digne ruke. Pa ipak, nastavlja da okapa nad rukopisom, s mutnim osećajem da bi to što radi moglo imati značaja. Njegova samopreispitivanja, budući da se odigravaju unutar «jedne egzistencijalne krize» - krize, lične i istorijske, prouzrokovane neuspehom - mogla bi poslužiti da «bace… svetlo na okolnu epohu». (str. 341, 449, 463)
S vremena na vreme, pun nade iščekuje dan kada će njegov mukotrpan rad na romanu biti okončan i kada će moći da zarađuje za život na lakši način, pisanjem eseja. Poigrava se s naslovima eseja, pravi zabeleške, skicira pasaže. Ali tim nacrtima nije zadovoljan: kao da su mu misli negde drugde.
Mnogo je turobnosti u zapisima iz poznijih godina. Libido ga napušta, a on to tumači kao «nedostatak volje za životom». «Koprena pada s očiju. Vidiš one koje voliš… u jednom nemilosrdnom svetlu.» Ne dopada mu se to što piše, ali ne želi ni da ga promeni. «Za samog sebe sam potpuni stranac i mirne duše bih mogao biti kritičar ili komentator vlastitog dela.» (str. 442, 393, 490)
VII
Kako su izgledi da će završiti Čoveka bez osobina postajali sve slabiji, Muzil se nosio mišlju da svoje beležnice iskoristi kao osnovu za jedan alternativni projekat. «Moram, zapravo, da pišem na temu ovih beležaka», kaže sebi, pa čak smišlja i naslov: Četrdeset svezaka. (str. 462)
Prema toj zamisli, novo delo imalo bi dva cilja: da se usredsredi na budućnost Nemačke, uključujući i njenu istorijsku krivicu; i da ocrtava napredovanje svog životnog dela, predstavljajući ga «na ispravan način» (richtig: Muzil ne objašnjava šta pod tim podrazumeva). Praćenje nastanka i razvoja «trenutne skupine problema nagomilanih oko [Čoveka bez osobina]», kaže sebi, zacelo neće biti teško; ali kad podrobnije istraži ovaj plan, hrabrost ga izdaje. Ima li uopšte snage da se upusti u «rekonstrukciju gotovo nepojamne putanje» vlastite evolucije? (str. 467)
Kako god bilo, taj autobiografski projekat ga privlači. «Ova epoha zaslužuje da bude ovekovečena tačno onakva kakva jeste… ne sa distance primenjene u (Čoveku bez osobina) nego… viđena izbliza, kao jedan privatan život», beleži 1937. «Ako svoj život opišem kao egzemplaran, kao jedan život u ovom dobu koji želim da ostavim u nasleđe kasnijim dobima, ton bi se mogao sniziti ironijom i eventualne primedbe (naime, da autor sebe uzima previše ozbiljno) u tom slučaju bi otpale. Moja istraživanja svesti, meditacije o nedostacima i slično, takođe bi ovde našli mesta kao odraz vremena.» (str. 430)
Muzilovi planovi da svoje beleške preobrazi u nešto drugo nikada nisu ostvareni. Ali nekim čudnim obrtom, upravo kao pisana građa koja, na mahove i pomalo čežnjivo, raspiruje mrtvorođenu nadu da bi mogla postati samostalno književno delo, Dnevnici dobijaju neki svoj nezavisan život. U poznijim fazama, oni su, praktično, priznanje jednog velikog pisca u mračnim vremenima o tome da je dospeo u ćorsokak i nema snage da se izbavi novim herojskim projektom, no ipak se napola nada da će zapisi o njegovim mukama, sa svim svojim integritetom i svim svedočanstvima koje će ponuditi o istinskom i punom hvatanju u koštac sa ukletom erom u kojoj je rođen, na kraju prevagnuti u njegovu korist. Ovo Dnevnicima daje jednu emotivnu dimenziju, pa i dimenziju patosa, što Muzil svakako nije mogao da planira, i što ih pretvara u potresan dokument.
VIII
Dnevnike, očigledno, nije bilo lako prevesti. Pošto Muzil piše isključivo za svoju dušu, opaske nailaze bez najave, izvan konteksta, ponekad u zgusnutoj ili kriptičnoj formi. Filip Pejn, njihov prevodilac, u tome se izvrsno snalazi. I onda kad je opšti smer misli nejasan, on kao da intuitivno pogađa kuda se Muzil zaputio. Pejnove verzije su, u celini gledano, vrhunskog reda. Malobrojni propusti dešavaju se u trenucima nepažnje. Primera radi: kad Muzil 1941. primećuje kako je katolička crkva izgubila Religiosität, on samo kaže da je crkva ostala bez religioznog duha, a ne bez religioznosti, kako prevodi Pejn. Muzil sa divljenjem piše o Igraču Fjodora Dostojevskog; na engleskom je ta novela poznatija pod naslovom Kockar. Muzil zamišlja kako Stendal i Balzak razmenjuju uvrede, pri čemu Balzak naziva Stendala piskaralom, dok Stendal kaže Balzaku da je Fex. Pejn ovu kolokvijalnu austrijsku reč prevodi kao «afektacija», ali Muzil je papreniji: on misli na zamlatu, zastranelog entuzijastu. (str. 491, 469, 491)
Iako beležnice nikada nisu prerađene za objavljivanje, Muzilova proza je do te mere disciplinovana, njegov izbor reči do te mere precizan, da se rečenice nižu sa svrhom koja deluje potpuno prirodno. Ponegde, mada smislom ostaje veran Muzilu, Pejn ne uspeva da prenese tu svrhom; ili pak - što je srodan propust - prevodi reči ne prevodeći i njihovo značenje. Muzil, recimo, beleži kako je rođenjem pripadao, makar i periferno, «klasnim diktatorima». Šta time hoće da kaže? Kontekst ne pomaže. Da li je Klassendiktator bio žargonski izraz tridesetih godina? U ovakvim momentima od prevodioca se očekuje da bude i tumač.
O pojedinim odlukama priređivača takođe bi se dalo raspravljati. Engleski prevod Dnevnika sastoji se od izbora tekstova iz knjige Tagebücher koju je priredio Adolf Frize. Sasvim opravdano, Pejn se u velikoj meri oslanja na Frizeove napomene, koje tu i tamo proširuje, ali po pravilu ih skraćuje. Ovo potkresivanje nije uvek najmudrije izvedeno. Tokom 1939, Muzil je, recimo, pročitao tri članka - jedan o Frojdu, drugi o matematici, treći o poljskoj filozofiji - koji su ostavili takav utisak na njega da ih je prikačio za svoju beležnicu. Koji su to bili članci? Frize ne samo da daje bibliografske podatke nego, u dva slučaja, i kratke sinopsise. Pejn ne daje ništa.
Između aprila 1908. i avgusta 1910, i ponovo za period 1926-1928, nema nikakvih zapisa. Znamo da su dve Muzilove beležnice ukradene 1970. Da li praznine označavaju te izgubljene sveske? Nekoliko reči objašnjenja ne bi bilo na odmet.
Knjiga se završava petnaest stranica dugom listom pasaža iz Frizea koje je Pejn izostavio. Koliko god da je ta lista sama po sebi vredna, malo je verovatno da će ona imati bilo kakvog učinka izvan kruga čitalaca koji već ionako znaju nemački. Indeks bi bio korisniji, ali indeksa nema. Reprodukovane su četiri fotografije, na kojima vidimo Muzila sa sedam godina, sa dvadeset i sa dvadeset dve, kao i njegovu ženu godinu dana pre nego što ju je upoznao; iz kasnijih razdoblja nema nijedne. Pored Pejnovog konciznog, informativnog i kritički pronicljivog Predgovora, dat je i rasplinut Uvod Marka Mirskog koji ponavlja mnogo toga što je Pejn već rekao. Sve u svemu, čudno sklopljena kompilacija.
IX
Muzilov uspon do ugleda pa i do veličine, nakon opskurnosti iz ratnih godina, otpočeo je u petoj deceniji 20. veka. U anglofonskom svetu, njegovi najuspešniji zagovornici bili su akademski stručnjaci i prevodioci Ernst Kajzer i Enja Vilkins, koji su ga u Tajmsovom književnom dodatku nazvali «najznačajnijim roman-sijerom koji je stvarao na nemačkom u proteklih pola veka», da bi zatim i potkrepili tu svoju ocenu prevodom Čoveka bez osobina (tri toma, 1953-60). Knjiga je naišla na dobar prijem u Britaniji ali ne, bar isprva, i u Sjedinjenim Državama: «smušena masa tevtonske metafizike», zapisao je kritičar časopisa New Republic.
Građa koju je nasledila Marta Muzil brojala je oko deset hiljada stranica u rukopisu. (Ova zaostavština sada se može nabaviti i na CD-Romu. Tako se, po nekoj ironiji, i najskromniji postdiplomac snalazi u muzi-lovskom lavirintu s lakoćom koja samome Muzilu, i pored složenih unakrsnih referenci, nikada nije bila dostupna.) Akademska istraživanja otpočela su 1951; prvi plodovi na nemačkom pojavili su se u vidu Frizeovog izdanja Čoveka bez osobina, priređenog od delova teksta koje je Muzil koliko-toliko finalizovao i jednog broja dodatnih nacrta i fragmenata. Potom je izbio verbalni rat oko pitanja da li je Frize ovlašćen da jedan od mogućih Muzilovih završetaka (telesno sjedinjavanje Ulriha i njegove sestre Agate) pretpostavi drugome (njihovo mistično sjedinjavanje). Četvoro-tomna Gesammelte Werke iz 1978. predstavljaju Frizeov kompromis. Skicirani nastavak više nije dat u nedvo-smislenoj formi. Umesto toga, prvo imamo poglavlja koje je Muzil završio i odobrio; zatim poglavlja na kojima je radio do poslednjeg dana (često sa vari-jantama); i konačno, izbor iz preostale građe.
U novom prevodu Čoveka bez osobina (Knopf, 1995), drugi od dva podebela toma obuhvata i oko šest stotina sitno štampanih stranica Frizeovog pratećeg materijala u korisnom novom rasporedu Bertona Pajka, urednika Knopfovog projekta i možda najboljeg prevodioca koga je Muzil dosad imao. Osnovno delo, sačinjeno od poglavljâ koje je odobrio sam autor, prevela je Sofi Vilkins, prethodno prevodilac Tomasa Bernharda, koju ne treba mešati sa Enjom Vilkins. S. Vilkins je unapred javno kritikovala stariju verziju para Kajzer/Vilkins zbog «grešaka i nesporazuma», kao i zbog britanske varijante engleskog. Njen prevod ispravlja stare greške ali unosi i neke nove; pri tom osavremenjava jezik po cenu izvesne stilske suvoparnosti. Možda najčešće citirana rečenica iz romana - «Kad bi moglo da sanja kolektivno, čovečanstvo bi sanjalo Mosbrugera» (prevod Kajzer/Vilkins) - u novoj verziji postaje, nezgrapno: «Kad bi čove-čanstvo moglo da sanja kao celina, njegov san bio bi Mosbruger». (MwQ, tom I, str. 77)
Muzil nije stigao do kraja svog ogromnog romana, a najverovatnije to nikada ne bi ni uspeo. Čak i po svojoj unutrašnjoj logici, delo je daleko od zaokruženosti. Posejani su elementi zapleta kojima se ne nazire ishod, čak ni u skicama (dovoljno je pomisliti na posledice Agatinog falsifikovanja očevog testamenta); u vazduhu i dalje vise značajne odluke koje Muzil naizgled odgađa (da li će, na primer, Ulrih imati ljubavnu vezu s Klarisom). Što je još ozbiljnije, nameće se sumnja u sposobnost Muzilovog zadatog okvira da izdrži rastući teret istorije koji se od njega zahtevalo da ponese.
Beleške ukazuju da je Muzil, još dvadesetih godina, sam sebi postavljao pitanje zašto se poduhvatio jednog tako izrazito «predratnog» romana. Po svoj prilici, bio je uveren da je koncepcija romana dovoljno fleksibilna da bi mu, bar u ravni predosećanja, omogućila da naznači i realnosti poratne Evrope. (U tom pogledu, izgleda da se Muzil umnogome oslanjao na figuru Mosbrugera, seksualnog psihopate i ubice, kao otelotvorenja nasilnih samooslobodilačkih impulsa među narodima pometenim uslovima modernog života - impulsa kojima će se kas-nije poslužiti fašistički pokreti. Mosbruger je sporedan lik u tekstu kojim raspolažemo, ali u nacrtima preti da izbije u prvi plan.)
Kako vreme prolazi, Muzilova odluka da 1938, u minut do dvanaest, povuče poslednjih dvadeset poglavlja trećeg toma, tada već složenih za štampu, izgleda sve opravdanije. Srž tih poglavlja čini izlaganje Ulrihove teorije o emocijama; to su ujedno i poslednja poglavlja koja su imala, ili takoreći imala, autorov paraf. Izrečene su mnoge pohvale njihovoj liričnosti, ali danas ta liričnost ipak deluje vazdušasto, a čitavoj sekvenci nedostaje oštrina zapažanja kojom se odlikuju najviši dometi Muzilove proze.
Nevolja nije samo u pisanju, nego i u liku Ulriha. Prema okvirnoj zamisli, roman vode unapred dva kontrapunktna pripovedna toka: dok se duhovno propala Austrija ostavlja da odigra svoje poslednje dane, Ulrih će, sa svojom sestrom i kroz nju, tražiti načina da ostvari mistično-erotsko povlačenje iz društva. «U ime sveta koji bi ipak mogao doći», kaže on u svoju odbranu, «čovek mora gledati da ostane čist». (MwQ, tom II, str. 1038) Ali u kontekstu jedne fiktivne Evrope iz 1914, izložene rastućim zahtevima da u simboličkoj ravni ponese i teret Evrope iz 1938-1939, Ulrihovo povlačenje moralo je izgledati - premda, mora se reći, u Dnevnicima nema takvog Muzilovog priznanja - kao sve nedovoljniji pa i neprimereniji gest. Etička i politička strana romana postepeno su se razilazile.
Čitanje Čoveka bez osobina uvek će biti nezadovoljavajući doživljaj. U izdanjima kakva nam nude Frize i Pajk, do poslednje od oko hiljadu i sedamsto stranica stižemo u stanju pometenosti, ako ne i razočaranja. Ali s obzirom na bogatstvo Muzilovih nacrta, i s obzirom, takođe, na razmere krize u evropskoj kulturi koju je on pokušavao da unese na mapu, ne samo u Čoveku bez osobina već i kroz paralelnu akciju iz Dnevnika, previše je bolje nego premalo.
Naslov originala: Robert Musil's Diaries, u: Stranger Shores, Essays 1986-1999 (London: Secker & Warburg, 2001). Prva verzija teksta objavljena je 1999. u časopisu New York Review of Books.
Dž. M. Kuci (J.M. Coetzee), južnoafrički pisac, kritičar i prevodilac, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2003. Po obrazovanju matematičar i doktor književnosti, lingvistike i germanskih jezika, predavao je opštu književnost na Univerzitetu u Kejptaunu, Har-vardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Pored romana od kojih je većina prevedena na srpski, objavio je i zbirke eseja: White Writing (1988), Doubling the Point: Essays and Interviews (1992), Giving Offence: Essays on Censorship (1996); Stranger Shores (2001). U njegovom izboru i prevodu na engleski nedavno se pojavila antologija holandske i flamanske poezije pod naslovom Landscape with Rowers.
Prevela s engleskog Arijana Božović
a Diaries, 1899-1941, izbor, prevod i beleške Philip Payne; predgovor Philip Payne; priređivač i autor uvoda Mark Mirsky (New York: Basic Books, 1998). Citat sa str. 384.
b The Man without Qualities, prevod Sophie Wilkins, dopunsku građu priredio i preveo Burton Pike (New York: Knopf, 1995), tom II, str. 1761.
c Werner Mittenzwei, Exil in der Schweitz (Leipzig: Reclam, 1978), str. 19, 22-3.
d Ignazio Silone, «Begegnungen mit Musil», u Karl Dinklage (prir.), Robert Musil: Studien zu seinem Werk (Reinbek: Rowohlt, 1970), str. 355.
e Citirano u: Karl Dinklage, «Musil's Definition des Mannes ohne Eigenschaften», u: ibid, str. 114.
f Citirano u: David S. Luft, Robert Musil and the Crisis of European Culture, 1880-1942 (Berkeley: University of California Press, 1980), str. 108.
g Rolf Kieser, Erzwungene Symbiose: Thomas Mann, Robert Musil, Georg Kaiser und Bertolt Brecht im Schweizer Exil (Bern: Paul Haupt, 1984), str. 89, 93.
h Christian Rogowski, Distinguished Outsider: Robert Musil and His Critics (Columbia, SC: Camden House, 1994), str. 20, 23. i Sophie Wilkins, «Einige Notizen zum Fall der Übersetzerin der Knopf-Auflage des MoE: The Man without Qualities», u: Annette Daigger i Gerti Milizer (prir.), Die Übersetzung literarischer Texte am Beispiel Robert Musil (Stuttgart: Akademischer Verlag, 1988), str. 222, 225.
