Mišel Uelbek (Michel Houellebecq ) - delovi romana

PROLOG

Ova knjiga je, pre svega, pripovest o jednom čoveku koji je veći deo svog života proveo u Zapadnoj Evropi u drugoj polovini XX veka. Uglavnom sâm, on je ipak, s vremena na vreme, bivao u odnosima s drugim ljudima. Živeo je u nesrećna i nemirna vremena. Zemlja u kojoj je rođen klizila je lagano, ali neizbežno, u ekonomsku zonu srednje siromašnih zemalja; često se nalazeći na udaru siromaštva, njegovi ispisnici provodili su život u samoći, obuzeti gorčinom. Ljubavna osećanja, nežnost i bratstvo među ljudima u velikoj su meri bili iščezli; u međusobnim odnosima njegovi savremenici češće su ispoljavali ravnodušje, što će reći – okrutnost. 

 
U trenutku kad je nestao, Mišela Đeržinskog svi su smatrali istaknutim biologom i ozbiljnim kandidatom za Nobelovu nagradu; stvarni njegov značaj postaće vidljiv tek malo kasnije. U vreme kad je Đeržinski živeo uglavnom se smatralo da filozofija nema nikakvog praktičnog značaja, to jest svrhe. Stvarnost je takva da, u jednom trenutku, upravo najzastupljenije shvatanje sveta među pripadnicima jednog društva ujedno ima presudan uticaj na privredu, politiku i običaje koji će u tom društvu vladati.
Metafizičke mutacije – što će reći koreniti, globalni preobražaji svetonazora koji će usvojiti većina – retka su pojava u istoriji čovečanstva. Primera radi, u tom kontekstu može se navesti pojava hrišćanstva.

 
Od trenutka kad do jedne metafizičke mutacije dođe, ona počinje da se razvija ne nailazeći ni na kakav otpor sve dok u jednom trenutku ne počnu da se pojavljuju njene posledice. Ona čisti sve pred sobom, ne hajući da li je reč o privrednim i političkim sistemima, estetskim vrednostima, društvenim hijerarhijama. Nema te ljudske sile koja može da joj stane na put – ne može to, zapravo, nijedna druga sila sem neke nove metafizičke mutacije. 

 
Ne može se izričito tvrditi da se metafizičke mutacije ustremljuju na već oslabljene zajednice, na društva koja su već u fazi opadanja. U času kad se pojavilo hrišćanstvo, Rimsko carstvo bilo je na vrhuncu moći; vrhunski organizovano, ono je dominiralo poznatim svetom; njegovoj nadmoći, kako u tehničkom tako i u vojnom smislu, nije bilo premca; imajući, dakle, sve to u vidu – nije ono imalo nikakvih izgleda za opstanak. U trenutku kad se pojavila moderna nauka, srednjovekovno hrišćanstvo predstavljalo je zaokružen sistem poimanja čoveka i univerzuma; ono je, u suštini, služilo da se upravlja ljudima, iz njega su izvirali znanje i dela, ono je odlučivalo da li će biti mira ili će izbiti rat, ono je organizovalo proizvodnju i preraspodelu bogatstava; ništa od svega toga nije moglo da zaustavi njegov krah.
Mišel Đeržinski nije bio ni prvi ni glavni arhitekta ove, treće metafizičke mutacije, po mnogima najradikalnije, kojom će započeti jedno novo razdoblje u istoriji sveta; ali, upravo zbog izvesnih okolnosti, po svemu posebnih u njegovom sopstvenom životu, on jeste bio jedan od njenih najsvesnijih, najlucidnijih tvoraca. 

 
Živimo danas u jednom sasvim novom carstvu,
I u tom prepletu okolnosti i naša tela bivaju obavijena, I kupaju se tela naša
U toj auri radosti.
Ono što su ljudi negdašnji gdekad i slutili u muzici svojoj,
Mi proživljavamo kao svakodnevicu i stvarnost u realnosti novoj. Što je za njih bila nepristupačna i apsolutna sfera,
Za nas je sasvim prosta, dobro znana mera.
Pa ipak, mi ne preziremo te ljude;
Znamo mi šta dugujemo snovima njinim,
Znamo da ništa ne bismo bili bez te sprege bola i radosti koja
ispisuje povest o njima
Znamo da su i oni bili isti kô mi, u trenucima mržnje i straha, dok
su se bacali u čeljust tmina,
Dok su ispisivali, reč po reč, tu povest o bivšima.
Znamo da oni ne bi postojali, da nikad ne bi ni mogli postojati, da u dubini njihovih bića nije bilo te nade,
Znamo da ne bi ih bilo bez tog njinog sna.
I sad, kad živimo u svetlosti,

Sad, kad živimo u neposrednoj blizini svetlosti,
I kad svetlost kupa naša tela,
I grli ih sa svih strana,
U toj auri radosti,
Sad, kad smo se skrasili u neposrednoj blizini reke, U tim popodnevima kojima se kraja ne vidi
Sad, kad je svetlost oko naših tela postala opipljiva,
Sad, kad smo stigli do cilja
Ostavivši za sobom sav taj kosmos koji nas je delio, Kosmos u našim glavama koji nas je delio jedne
od drugih, Da bismo se kupali u radosti nepomičnoj i plodotvornoj
Po slovu jednog novog zakona,
Danas,
Prvi put
Možemo nešto da kažemo o poslednjim danima Carstva što beše.

Deo prvi 

 
IZGUBLJENO CARSTVO

1.

Prvi jul 1998. godine pao je u sredu. Logično je onda, ma koliko neuobičajeno bilo, da Đeržinski svoj mali oproštajni koktel priredi u utorak uveče. Između posuda za zamrzavanje embriona, pomalo i prignječene njihovom masom, boce šampanjca uspele su nekako da se smeste u frižider marke Brant, u kojem je, inače, uvek bilo dovoljno mesta za uobičajene hemijske proizvode. 

 
Četiri boce za njih petnaestoro, i nije to bilo bogzna šta. Ali ni sve drugo, uostalom, nije bilo bogzna šta; motivi koji su ih držali na okupu bili su krajnje površni; jedna pogrešna reč, jedan pogled popreko, i malo bi nedostajalo da se druš- tvo raziđe i svi pohitaju prema svojim kolima. Okupili su se u klimatizovanoj podzemnoj prostoriji, svoj u belim pločicama, ukrašenoj posterom s nemačkim jezerima. Niko nije ni predložio da se slikaju. Jedan mladi istraživač, koji im se priključio početkom te godine, bradonja glupavog izgleda, nestao je posle nekoliko minuta, pod izgovorom da ima problem s parkiranjem. Među zvanicama je tad počela da se širi sve primetnija nelagoda; uskoro je trebalo da počne sezona odmora. Neki će otići kućama kod svojih, drugima je draži bio ekološki turizam. Izgovorene reči tromo su odjekivale u vazduhu. Društvo se brzo razišlo. 

 
U pola osam sve je već bilo gotovo. Đeržinski je izašao na parking u društvu koleginice s dugom crnom kosom, izrazito bele puti, bujnih grudi. Bila je malo starija od njega; verovatno će ga naslediti na mestu šefa istraživačkog odeljenja. U svojim radovima mahom se bavila genom DAF3 kod vinske mušice; bila je neudata. 

 
Zastavši kod svoje tojote, pružio je istraživačici ruku i na- smešio se (nekoliko sekundi unapred smišljao je kako će izvesti taj gest, i kako će ga propratiti osmehom; pripremao se, dakle, za to u glavi). Dlanovi su se spojili i lagano protresli. Malo kasnije palo mu je na pamet kako toj njenoj šaci nedostaje topline; s obzirom na okolnosti, mogli su i da se poljube, kako to čine ministri, ili neki pop pevači. 

 
Pošto se oprostio sa svima, ostao je da sedi u kolima pet minuta, koji su mu se učinili dugim. Zašto ta žena već jednom ne krene? Možda masturbira u kolima slušajući Bramsa? Ili možda razmišlja o svojoj karijeri, o novim odgovornostima koje je čekaju, i raduje se tome? Konačno je genetičarkin golf napustio parking; istraživač je opet ostao sam. Dan je bio divan, još je bilo toplo. Tih prvih letnjih nedelja sve izgleda kao da je stalo; ta nepomičnost zrači. Đeržinski je, ipak, bio svestan da su dani već počeli da se skraćuju. 

 
Stvarno sam imao privilegiju da radim u tom okruženju, razmišljao je on paleći kola. Na pitanje: „Šta mislite, da li se žitelji Palezoa mogu smatrati privilegovanim u pogledu svoje životne sredine?“, šezdeset tri odsto stanovnika odgovorilo je sa „da“. To bi se još i moglo razumeti; zgrade su niske, trav- njaci se zelene na sve strane. Hipermarketa ima na svakom koraku, tako da je snabdevanje maksimalno olakšano; i samo pominjanje pojma kvalitet života, što se Palezoa tiče, praktično je izlišno. 

 
Južni auto-put bio je potpuno pust u pravcu Pariza. On je imao utisak da se najednom obreo u nekom novozelandskom naučnofantastičnom filmu koji je gledao još kao student; poslednji čovek na Zemlji, po nestanku svih oblika života. Nešto u atmosferi prizivalo je iznenadnu apokalipsu. Đeržinski je već desetak godina stanovao u Ulici Fremikur; navikao se, kraj je bio miran. Godine 1993. osetio je potrebu za društvom, za nečim što će ga dočekati uveče kad se vrati kući. Izbor je pao na jednog belog kanarinca, bojažljivu životinju. Kanarinac je pevao, naročito ujutro; pa ipak, nije izgledao radostan; međutim, može li kanarinac uopšte da se raduje? Radost je intenzivno i duboko osećanje, osećaj uzvišene ispunjenosti koji se proživljava celim bićem; s njom se u vezu može dovesti stanje opijenosti, oduševljenja, zanosa. Jednom je pustio pticu iz kaveza. Prestravljena, posrala se na kauč pre nego što se zaletela na rešetke, tražeći vratanca od kaveza. Mesec dana kasnije, pokušao je ponovo. Ovoga puta je sirota životinja pala kroz prozor; uspela je, ipak, koliko-toliko da ublaži pad, pa se zaustavila pet spratova niže, na terasi zgrade preko puta. Mišel je morao da sačeka da se žena koja je u tom stanu živela vrati kući, a sve u žarkoj nadi da ova ne drži mačku. Ispostaviće se da je reč o devojci koja radi kao urednica u časopisu Dvadeset godina; živela je sama i kući se vraćala kasno. Nije imala mačku. 

 
Pala je noć; Mišel je otišao po životinjicu koja se tresla od hladnoće i straha, priljubljena uz betonsku ogradu. U više navrata, uglavnom kad bi iznosio smeće, susretao se s tom urednicom. Ona bi klimnula glavom, verovatno mu tako stavljajući do znanja da ga je prepoznala; klimnuo bi i on. Sve u svemu, zahvaljujući tom nemilom događaju s kanarincem uspeo je da uspostavi komšijski odnos s jednom osobom; u tom pogledu, stvar je izašla na dobro. 

 
S prozora njegovog stana videlo se desetak zgrada, ili oko trista stanova. Kad bi se uveče vratio kući, kanarinac bi u najvećem broju slučajeva počeo da zviždi i cvrkuće, što bi potrajalo pet do deset minuta; onda bi mu on sipao da jede i pije, i počistio mu kavez. Te večeri, međutim, u stanu ga je dočekala tišina. Prišao je kavezu – ptica je bila mrtva. Njeno malo belo telo, koje se već beše ohladilo, ležalo je pobočke na šljunku koji mu je on sipao po podu kaveza. 

 
Večerao je porciju smuđa s krbuljicom, kupljenu kod Monoprija, pa zalio to osrednjim valdepenjasom. Posle kraćeg premišljanja, spakovao je ptičji leš u plastičnu kesu u koju je dodao i pivsku bocu, pa sve to bacio u cev za odlaganje smeća. Šta drugo da uradi? Da održi opelo? Nikada, inače, nije znao gde se završavaju te tako uzane cevi za odlaganje smeća (uzane, ali sasvim dovoljne da prime beživotno telo jednog kanarinca). Sanjao je neke džinovske kontejnere za smeće, pune filtera za kafu, raviola sa sosom i odsečenih polnih organa. Div-crvi, veliki koliko i sama ptica, sve s kljunovima, napadali su sad dole njen leš. Kidali su joj nožice, razvlačili creva, kopali oči. Sav uzdrhtao, uspravio se u krevetu; bilo je tek pola dva. Progutao je tri ksanaksa. Tako se završilo njegovo prvo veče u slobodi.

2.

Dana 14. decembra 1900. godine, u obraćanju članovima Berlinske akademije pod naslovom „Zur Theorie des Gese- tzes der Energieverteilung im Normalspectrum“1, Maks Plank je prvi put uveo pojam kvanta energije, koji će odigrati presudnu ulogu u potonjem razvoju fizike. U periodu od 1900. do 1920. godine, prvenstveno na inicijativu Ajnštajnovu i Borovu, pokušavalo se, manje ili više domišljato, da se taj novi pojam uskladi s već postojećim teorijama; tek početkom dvadesetih godina, taj postojeći okvir bio je, očigledno, bespovratno osuđen na propast. 

 
To što Nilsa Bora smatraju istinskim utemeljivačem kvantne mehanike nije isključivo zbog otkrića do kojih je on lično došao, već pre svega zbog izvanrednog ambijenta kreativnosti, intelektualnog žara, slobode duha i prijateljstva koji je on umeo da stvori oko sebe. Institut za fiziku u Kopenhagenu, koji je Bor osnovao 1919. godine, imao je za cilj da primi sve ono što vredi među mladim evropskim istraživačima u oblasti fizike. Hajzenberg, Pauli i Born tamo su sticali znanja. Malo stariji od njih, Bor je umeo sate i sate da posveti podrobnim raspravama o njihovim hipotezama, čineći to s jedinstvenom mešavinom filozofske pronicljivosti, dobronamernosti i strogosti. Precizan do manijakalnosti, nije trpeo nikakve približnosti u tumačenju eksperimenata; isto tako, međutim, nijednu novu zamisao nije unapred smatrao ludačkom, kao što mu se nijedan klasični koncept nije činio nedodirljivim. Voleo je studente da poziva u svoj seoski dom u Tisvileu; tu su mu u go ste dolazili i naučnici iz drugih oblasti, političari, umetnici; u razgovorima se spontano prelazilo s teme na temu, s fizike na filozofiju, sa istorije na umetnost, s religije na svakodnevni život. Ništa tome slično nije se bilo desilo još od ranih vremena grčke filozofske misli. I upravo u takvom jednom izvanrednom kontekstu, u periodu od 1925. do 1927. godine razrađeni su osnovni pojmovi „Kopenhaškog tumačenja“, koji su u velikoj meri obezvredili dotad važeće poimanje kategorija prostora, uzročnosti i vremena. 

 
Đeržinskom nije ni izbliza pošlo za rukom da stvori takav jedan fenomen u svom okruženju. Ambijent u istraživačkom sektoru na čijem je čelu on bio mogao bi se vrlo verno opisati kao, ni manje ni više, nego kancelarijski. Sentimentalna javnost voli sebi da predoči istraživače u oblasti molekularne biologije kao nekakve Remboe s mikroskopima, ali oni su, zapravo, tek čestiti tehničari, lišeni duha, koji čitaju Nuvel observator i maštaju o tome da godišnji odmor provedu na Grenlandu. Istraživanja kojima se bave molekularni biolozi ne iziskuju nikakvu kreativnost, nikakvu inventivnost; to je, u stvari, jedna maltene potpuno rutinska aktivnost koja ne iziskuje više do drugorazredne intelektualne sposobnosti. Ljudi doktoriraju, brane teze, a za rukovanje tim aparatima uglavnom bi im bila sasvim dovoljna završena viša škola. „Da bi se stekao pojam genetskog koda“, voleo je da kaže Deplešen, direktor odseka za biologiju na CNRS-u2, „da bi se otkrio princip po kojem dolazi do sinteze belančevina, e da, tu već čovek mora malo da se oznoji. Primetićete, uostalom, da je prvi na tom polju nešto nanjušio upravo jedan fizičar, Gamov. Ali dešifrovanje DNK, pfff... Ljudi dešifruju, i dešifruju. Radi se na jednom molekulu, pa na drugom. Unose se podaci u računar, računar računa podnizove. Onda šalješ faks u Kolorado: oni rade gen B27, mi ćemo da radimo C33. Čista kuhinja. S vremena na vreme dogodi se beznačajan napredak što se tiče same aparature; u gro slučajeva to bude sasvim dovoljno da vam dodele Nobela. Majstorisanje; šala.“ 

 
Popodne tog prvog jula vladala je nesnosna vrućina; bilo je to jedno od onih popodneva koja se završavaju loše, gde na kraju bude oluja koja rastera razgolićena tela kud koje. Iz Deplešenove kancelarije pucao je pogled na Kej Anatola Fransa. Na drugoj obali Sene, na Keju Tileri, homoseksualci su se šetkali po suncu, razgovarali po dvojica ili u manjim grupama, delili peškire. Gotovo svi su na sebi imali tange. Mišići premazani uljem za sunčanje blistali su na svetlu, sjajile su im se lepo oblikovane zadnjice. Ne prekidajući s razgovorom, neki među njima masirali su polne organe preko najlon tangi, ili bi u njih gurnuli prst, pa su im se videle stidne dlake i počeci falusa. Odmah do kružnog prozora, Deplešen je bio instalirao dvogled. I on je bio homoseksualac, tako se bar pričalo; u stvari je, prethodnih nekoliko godina, bio pre svega pijanac koji posećuje mondenska dešavanja. Jednog popodneva, po mnogo čemu sličnom ovom, u dva navrata je pokušao da onaniše, oka prikovanog uz dvogled, istrajno fiksirajući pogledom adolescenta koji je bio spustio tange, tako da mu je kita na uzbudljiv način štrčala u vazduhu. Deplešenov ud je, međutim, ubrzo klonuo, mlitav i sparušen, suv, i on je odustao od daljih pokušaja. 

 
Đeržinski je stigao tačno u šesnaest-nula-nula. Deplešen je tražio da se vide. Zanimao ga je slučaj Đeržinskog. Nije bilo ničeg neuobičajenog u tome da jedan istraživač uzme godinu dana slobodno kako bi otišao da radi s nekim drugim timom, bilo u Norveškoj, bilo u Japanu, bilo u nekoj trećoj od tih opakih zemalja gde četrdesetogodišnjaci masovno izvršavaju samoubistvo. Bilo je i drugih koji su – kao što je to neretko bio slučaj za „Miteranovih godina“, kada je finansijska lakomost dostigla neslućene razmere – ulazili u poslovne rizike i osnivali firme s ciljem da se bave trgovinom ovog ili onog molekula; neki među njima su u međuvremenu, i to vrlo brzo, stekli pristojne imetke, bestidno se koristeći poznanstvima stečenim tokom godina otaljavanja istraživačkog rada. Ali sama činjenica da je Đeržinski ostao bez angažmana, da nema nikakve planove, nikakav cilj, da se tu nekakvo opravdanje čak i ne nazire – sve je to izgledalo krajnje neshvatljivo. Sa svojih četrdeset godina bio je direktor istraživačkog sektora, nalazio se na čelu petnaestočlanog naučnog tima; on sâm pritom nije zavisio ni od koga, sem od Deplešena, a i to više teorijski nego u praksi. Naučnici pod njegovim vođstvom postizali su odlične rezultate, smatrali su ih jednim od najboljih naučnih timova u Evropi. Ukratko, šta tu nije bilo kako treba? Deplešen je na silu uneo nešto dinamike u glas: „Imate nešto u planu?“ Tišina je potrajala trideset sekundi, a onda je Đeržinski sumorno odgovorio: „Da razmišljam“. Počelo je loše, da. U nastojanju da unese malo vedrine, Deplešen upita: „Na privatnom planu?“, da bi potom, netremice gledajući to ozbiljno lice, oštrih crta i tužnih očiju, koje se bilo stuštilo tu pred njim, najednom pomislio da će propasti u zemlju od stida. Kakav privatan plan, kakvi bakrači? Pa on je pre petnaest godina lično otišao na Univerzitet Orsej da potraži Đeržinskog. I taj njegov izbor pokazao se kao odličan; u Đeržinskom je dobio preciznog, strogog, inventivnog istraživača; rezultati su sustizali jedni druge, i stvarno ih je bilo. Ako je CNRS uspeo da ostane na evropskom nivou što se tiče istraživanja u oblasti molekularne biologije, onda se za to, velikim delom, moglo zahvaliti upravo njemu. On im se i te kako isplatio. Naravno“, rekao je na kraju Deplešen, „i dalje ćete imati slobodan pristup informacijama. Nećemo deaktivirati vaše pristupne šifre serveru, kao ni internet u bazi centra; i tako će ostati na neodređeno vreme. Bude li vam zatrebalo išta drugo, ja vam stojim na raspolaganju.“ 

 
Pošto je gost otišao, Deplešen je ponovo prišao prozoru. Lako se preznojavao. Na keju preko puta, jedan mlad momak, mrke puti, sa severa Afrike po tipu bi se reklo, upravo je skidao gaćice. Biologija se, fundamentalno gledano, i dalje suočava s krupnim problemima. Biolozi smatraju i ponašaju se kao da su molekuli nekakvi zasebni elementi materije, koji su među sobom povezani samo elektromagnetnom silom privlačenja i odbijanja; niko od njih, Deplešen je u to bio ubeđen, nikada nije ni čuo za Ajnštajn-Podolski-Rozenov paradoks, niti za Aspetove oglede; niko se, štaviše, nije pomučio da se informiše o napretku koji je u fizici kao nauci postignut od početka veka naovamo; njihovo poimanje atoma bilo je, manje-više, na nivou Demokritovog. Pabirčili su podatke, teške i uvek iste, a sve u jednom jedinom cilju: da iz njih izvuku neku trenutnu korist, da to primene u industriji, a da pritom ni jednog jedinog trenutka nisu svesni da je sama konceptualna osnova njihovog rada potkopana. Đeržinski i on lično, kao fizičari od glave do pete, verovatno su bili jedini u CNRS-u koji su toga bili svesni; čim istinski napustimo tu atomsku osnovu života, i temelji same biologije kakvu znamo lete u paramparčad. O tim pitanjima je Deplešen razmišljao dok je veče padalo na Senu. A nikako pritom nije mogao ni da nasluti kojim će se pravcem kretati misli Đeržinskoga; nije se čak smatrao kadrim ni da diskutuje o tome s njim. Deplešen se bližio šezdesetoj; na intelektualnom planu, osećao se potpuno razvaljenim. Homoseksualci su se sad već bili razišli, kej je ostao pust. Nije više ni mogao da se seti svoje poslednje erekcije; iščekivao je oluju.

3.

Oluja je počela oko devet uveče. Đeržinski je slušao kišu pijuckajući jeftin armanjak. Upravo je bio navršio četrdeset godina; da li je i on sad žrtva te krize četrdesetih? S obzirom na opšte poboljšanje uslova života, ljudi u četrdesetim godinama danas su u punoj formi, u odličnoj su fizičkoj kondiciji; prvi znaci koji – koliko u samom fizičkom izgledu, toliko i u reakcijama organa na napor odaju da je određen stepenik dostignut i da sad započinje dug spust prema smrti najčešće se javljaju tek negde oko četrdeset pete, ili čak pedesete godine. Pored ostalog, ta famozna „kriza četrdesetih“ često se dovodi u vezu sa seksualnim fenomenima, sa iznenadnom i pomamnom potragom za telima izrazito mladih devojaka. U slučaju Đeržinskog, takva razmišljanja nisu uopšte dolazila u obzir; njemu je kita služila jedino i isključivo za pišanje. 

 
Sutradan je ustao oko sedam sati, uzeo iz biblioteke Deo i celinu, naučnu autobiografiju Vernera Hajzenberga, pa se pešice zaputio ka Marsovim poljima. Svanula je prozračna, prohladna zora. Tu knjigu imao je još od svoje sedamnaeste godine. Sedavši pod platan u Aleji Viktor-Kuzen, ponovo je pročitao pasus iz prvog poglavlja, u kojem Hajzenberg, osvrćući se na godine školovanja, opisuje okolnosti u kojima se prvi put susreo s atomskom teorijom:

To mora da se desilo negde, cenim, u proleće devetsto dvadesete. Ishod Prvog svetskog rata posejao je nemir i zbunjenost među mladima u našoj zemlji. Stariji naraštaj, duboko razočaran porazom, bio je već sasvim ispustio dizgine; mladi su se, opet, okupljali u grupe, stvarali manje ili veće zajednice, s ciljem da pronađu neki novi put, ili, ako ništa drugo, a ono bar da pronađu neki nov kompas pomoću kojeg će se orijentisati, jer onaj stari kompas beše već odavno razbijen. I tako sam se ja, jednog lepog prolećnog dana, našao na putu s društvom koje je činilo desetak, možda i dvadesetak drugara. Ako se dobro sećam, ta šetnja nas je vodila preko brežuljaka koji se uzdižu duž zapadne obale Štarnberškog jezera; to jezero bi se, kad god se pojavi breša u drvoredu bukava, pojavilo pred našim očima u svom zelenom sjaju, da, nama s leve strane, i činilo nam se tad da se ono prostire skroz tamo do planina koje su se uzdizale u samom dnu krajolika. Čudno može zvučati, ali upravo u toku te šetnje odigrao se prvi moj razgovor o svetu atomske fizike, razgovor koji će, za mene, imati veliko značenje u potonjoj mojoj karijeri.“ Negde oko jedanaest sati, ponovo je počeo vrelac. Vrativši se kući, Mišel je skinuo sve sa sebe i legao u krevet. U naredne tri nedelje, njegovo kretanje biće svedeno na ekstremni minimum. Mogli bismo zamisliti kako riba, koja povremeno izroni na površinu da bi uzela vazduha, ima prilike da na nekoliko sekundi osmotri taj vazdušni svet, potpuno drugačiji od onog iz kojeg je došla – nebeski. A posle, razume se, mora da zaroni u svoju vasionu satkanu od algi, tamo gde ribe jedne druge proždiru. Ali za tih nekoliko sekundi, ona je ipak mogla da nasluti kako izgleda jedan drukčiji svet, jedan savršen svet – naš svet. 

 
Uveče 15. jula telefonirao je Brunu. Glas njegovog polubrata, s nekim kul džezom u pozadini, odisao je suptilnom ironijom. Što se Bruna tiče, on je nesumnjivo bio žrtva krize četrdesetih. Nosio je kožne jakne, pustio bradu. Da svima pokaže koliko je dobar poznavalac života, izražavao se kao lik iz neke drugora- zredne policijske serije; pušio je cigarilose, vežbao grudne mišiće. Što se njega samog, međutim, tiče – Mišel uopšte nije ve- rovao u takvo objašnjenje „krize četrdesetih“. Muškarac koji upadne u takvu krizu jednostavno hoće da živi, da živi malo više nego dotad; on samo traži da mu se dâ još malo fore. Istina je da njega, Mišela konkretno, ta fora uopšte nije zanimala; on, naprosto, nije video nikakvog razloga da produži dalje. 

 
Iste te večeri pronašao je jednu fotografiju, snimljenu u osnovnoj školi koju je pohađao u Šarniju, i ta mu je slika nate- rala suze na oči. Dete sedi u klupi i u ruci drži otvoren udžbenik. Posmatrača gleda pravo u oči, sa osmehom na licu, i odiše radošću i smelošću; a to dete, što je bilo potpuno neshvatljivo, to je bio on. Dete je radilo domaće zadatke i učilo lekcije, ozbiljno i puno poverenja. Ulazilo je u ovaj svet, otkrivalo ovaj svet, i svet ga nije plašio; bilo je spremno da zauzme svoje mesto u društvu odraslih ljudi. Sve se to moglo pročitati iz detetovog pogleda. Nosilo je bluzu s malom kragnom. 

 
Danima je Mišel držao tu fotografiju kraj uzglavlja, oslonjenu na noćnu lampu. Vreme je samo jedna banalna misterija, i sve je u najboljem redu, pokušavao je on da ubedi sebe; sjaj u oku zgasne, nestane radosti i poverenja. Na detinjem čelu videlo se malo okruglo udubljenje – ožiljak od ovčijih boginja; taj ožiljak je, eto, pretekao posle tolikih godina. Gde je istina? Podnevna toplota ispunjavala je prostoriju.

  4. 

 Rođen 1882. u nekom selu u unutrašnjosti Korzike, u porodici nepismenih seljaka, Martin Ceccaldi naizgled je čvrsto kročio prema životu poljodjelca i pastira, životu ograničenih aktivnosti kakav su vodili nedogledni naraštaji njegovih predaka. Takav je život davno nestao iz naših krajeva, te njegova iscrpna analiza stoga ne može biti posebno zanimljiva; neki radikalni ekolozi povremeno za njim iskazuju neshvatljivu nostalgiju, a ja ću ipak, u svrhu potpunosti, ponuditi kratak sintetički opis takvog života: imate prirodu i čist zrak, obrađujete nekoliko parcela (čiji je broj tačno utvrđen strogim sistemom nasleđivanja), s vremena na vreme skinete kojeg vepra; ševite što stigne oglavito svoju ženu, koja rada decu; narečenu decu podižete kako bi zauzela svoje mesto u tom istom eko-sistemu, zakačite nekakvu boleštinu, i to je to.

( )interesantna sudbina Martina Ceccaldija zapravo je sasvim simptomatična za ulogu integracije u francusko društvu i kao i za promidžbu tehnološkog napretka koju je odigrala laička škola tokom III. Republike. Njegov je učitelj brzo shvatio da ima posla s posebnim učenikom, obdarenim sposobnošću apstrakcije i formalnom inventivnošću koje će teško doći do izražaja u njegovu rodnom okruženju. Potpuno svestan da se njegova uloga ne svodi na opremanje svakog budućeg građanina prtljagom osnovnih znanja, nego da mu je dužnost takođe i otkrivati posebne pojedince koji zaslužuju da se priključe rukovodiocima Republike, uspeo je uveriti Martinove roditelje kako je nužno da se sudbina njihovog sina odigra izvan Korzike. Godine 1894, zahvaljujući stipendiji, mladić je smešten u internat Gimnazije Thiers u Marseilleu (lepo opisane u uspomenama iz detinjstva Marcela Pagnola, koje će, zbog posebne vrednosti realističke reprodukcije temeljnih ideala epohe, do kraja života biti omiljeno štivo Martina Ceccaldija). Godine 1902, u potpunosti ostvarivši nade koje je u njega polagao nekadašnji mu učitelj, primljen je na Politehnički fakultet.

Zaduženje koje je odredilo daljnji tok njegovog života pripalo mu je 1911. godine. Trebalo je provesti vodovod celokupnim alžirskim teritorijem. Tom se zadatku posvetio tokom više od dvadeset godina, proračunavajući lukove akvedukata i raspon cevi. Godine 1923. ozenio je Genevieve July, trafikanticu čiji su daleki preci bili provansalskog porekla, no poslednja su dva pokoljenja zivela u Alžiru. Godine 1928. rodila im se kćer, Janine.

Pricu o jednom ljudskom životu možemo učiniti dugom ili kratkom koliko to želimo. Metafizička ili tragična opcija, u krajnjoj liniji omeđena datumima rođenja i smrti koji se prema klasičnom obrascu upisuju na nadgrobnu ploču, prirodno se nameće zbog svoje iznimne kratkoće. U slučaju Martina Ceccaldija cini se prikladnim osloniti se na istorijsku i socijalnu dimenziju, s manje naglaska na licnim obeležjima nego na razvoju društva kojem pojedinac predstavlja simptomatični element. S jedne strane nošeni istorijskim razvojem svog doba, uz koje, šta više, prianjaju vlastitim izborom, simptomatični pojedinci većinom požive jednostavan i sretan život; stoga prica o njima u klasičnom slučaju stane na jednu do dve stranice. Što se tiče Janine Ceccaldi, ona spada u nezahvalnu kategoriju preteča. Ma kako prilagođene prevladavajućem načinu života svog vremena, takve ga osobe istodobno nastoje nadići zagovarajući nove obrasce ponašanja ili popularizirajući one koji još nisu uvreženi, te stoga u većini slučajeva zaslužuju nešto duži opis, utoliko više što je njihov životni put često tegobniji i krivudaviji. Pripada im, međutim, samo uloga istorijskig akceleratora - u načelu, akceleratora istorijskog rasapa bez ikakve mogućnosti da događaje odvedu nekim novim tokom jer je takva uloga namenjena revolucionarima i prorocima.

Kći je Martina i Genevieve Ceccaldi rano pokazala nesvakidašnje intelektualne sposobnosti, barem jednake očevim - popraćene primerima vrlo nezavisnog karaktera. Nevinost je izgubila s trinaest godina (što je u njeno vreme i u njenom okruženju bio poseban slučaj), a svoje ratne godine (prilicno mirne u Alžiru) posvetila je balovima koji su se održavali svakog vikenda u Constantinu, a zatim u Alžiru; ujedno ne prestajući iz tromesečja u tromesečje nizati zadivljujuće rezultate u školi. Tako je, dakle, zavrsivsi maturu s pohvalom i prikupivši već solidno seksualno iskustvo, 1945. otišla od kuće kako bi započela studije medicine u Parizu.

Godine posle rata behu tegobne i grube; pokazatelji industrijske proizvodnje bili su na najnižom nivou, a racionalizacija hrane ukinuta je tek 1948. Uprkos tome, kod malobrojnih su se pripadnika bogatog sloja društva počeli pojavljivati znaci sklonosti masovnoj potrošnji radi zadovoljavanja libida i zabave, uvezenoj iz Sjedinjenih Američkih Država, a koja će zahvatiti sav narod tokom sledećih desetljeća. Kao studentica Medicinskog fakulteta u Parizu, Janine Ceccaldi imala je priliku da izbliza doživi „egzistencijalističke” godine, pa čak i u klubu Tabou zaplesati be-bop s Jeanom-Paulom Sartreom. Filozofovo delo imalo je slab utisak, no zapanjila ju je gotovo invalidna ružnoća tog lika, te je zgoda ostala bez nastavka. Kako je sama bila prelepa, izrazito mediteranskog tipa, proživela je brojne avanture pre no što je 1952. susrela Sergea Clementa, koji je upravo okončavao svoju specijalizaciju hirurgije.

„Hoćete da opišem svog oca?” rado bi govorio Bruno godinama kasnije; „uzmite majmuna, opremite ga mobilnum i evo vam slike tog pajaca.” U to vreme, dakako, Serge Clement nije posedovao nikakav mobilni, ali zaista je bio prilično dlakav. Ukratko, nije bio nimalo naočit, ali je odisao moćnom i prostodušnom muževnošću koja je zasigurno zavela mladu internisticu. Povrh toga, imao je svoje planove. Jedan ga je boravak u Sjedinjenim Državama uverio da estetska hirurgija ambicioznom lekaru nudi izglednu budućnost. Sve primetnije širenje tržišta zavođenja, popraćeno raspadom tradicionalnog para i verovatnim gospodarskim zamahom zapadne Evrope, sve se zaista poklopilo da tom sektoru pruži izvrsne mogućnosti procvata, a Serge Clement mogao se pohvaliti da je bio među prvima u Evropi - i nesumnjivo prvi u Francuskoj - koji je to shvatio; problem mu je činio nedostatak sredstava da pokrene delatnost. Martin Ceccaldi, zadivljen preduzetničkim duhom svog budućeg zeta, pristao mu je posuditi novac, pa je prva klinika otvorena 1953. u Neuillyju. Uspeh je, potpomognut reklamnim stranicama u ženskim časopisima koji su u to vreme bujali, bio upravo fenomenalan, pa je još jedna klinika otvorena 1955. ponad Cannesa.

Dvoje je supružnika su tada predstavljali ono što je kasnije nazvano „modernim parom”, a razlog što je Janine zanela bila je Sergeova nepažnja. Ipak je odlučila zadržati dete, materinstvo, mislila je, spada među iskustva koja mora doživeti; razdoblje trudnoće, uostalom, bilo je ugodno, i Bruno se rodio u martu 1956. Napore koje zahteva podizanje malog deteta supružnici su ubrzo ocenili nespojivim sa svojim idealom licne slobode, te su složno prigrlili odluku da Bruno 1958. bude otpravljen u Alžir, dedi i baki po majci. U to je vreme Janine bila ponovno trudna; otac je ovaj put bio Marc Djerzinski.

Nagnan groznim siromaštvom, gotovo glađu, Lucien Djerzinski 1919. napustio je rudarsko područje Katowice, gde je rođen dvadeset godina ranije, u nadi da će pronaći posao u Francuskoj. Zaposlio se kao radnik na železnici, ispočetka na polaganju, a zatim na održavanju tračnica, te se oženio Marie Le Roux, kćerkom nadničara poreklom iz Burgundije, koja je i sama bila zaposlena na železnici. Rodila mu je četvero dece do svoje smrti 1944. u savezničkom bombardovanju.

Marc, rođen kao treće dete, imao je četrnaest godina kada mu je umro otac. Bio je inteligentan, ozbiljan, pomalo tužan dečak. Zahvaljujući jednom susedu, 1946. je primljen kao električarski šegrt u televizijsku kuću Pathe de Joinville. Odmah je pokazao dar za taj posao: bile su mu dovoljne osnovne naznake da scenu opremi vrsnim osvetljenjem pre no što je preuzme majstor rasvete. Henri Alekan ga je veoma cenio i hteo ga uzeti za pomoćnika, no on je 1951. odlučio preći u ORTF, koji je upravo počeo emitovati svoj program.
U vreme kada je susreo Janine, na početku 1957, pripremao je televizijsku reportažu o visokom društvu Saint-Tropeza. Njegovo istraživanje, posebno usredotočeno na Brigitte Bardot (I Bog stvori ženu, snimljen 1956, preko noći je od Bardot učinio mit), proširilo se i na neke umetničke i književne krugove, naročito one koji su kasnije nazvani „Saganičina ekipa”. Taj svet, za njega zabranjen uprkos novcu koji je imao, opčinjavao je Janine, a ona je bila istinski zaljubljena u Marca. Samu je sebe uverila kako on ima štofa da postane veliki sineast, što je, uostalom, verovatno bilo tačno. Stvarajući u reportažnim uslovima, s laganom rasvetnom opremom, uprizoravao je pomaknute slike iz života, interesantne jer su bile istovremeno realistične, smirujuće i prepune očaja, a i donekle su podsećale na rad Edwarda Hoppera. Slavne je osobe s kojima se susretao promatrao ravnodušnim pogledom, te je Bardoticu ili Saganicu snimao s uvažavanjem kakvog su dostojne lignje ili rakovi. Nije ni sa kim razgovarao, niti kome pokazivao svoju naklonost; bio je zaista poseban.

Janine se razvela od muža 1958. godine, ubrzo nakon što je Bruna otpremila roditeljima. Razvod je bio sporazuman, s podeljenom krivnjom. Pokazavši se velikodušnim, Serge joj je prepustio svoj udeo u kanskoj klinici, koja joj je sama donosila dovoljno prihoda za lagodan život. Nakon što su se nastanili u vili u Sainte-Maximeu, Marc nije nimalo promenio svoje samotnjačke navike. Ona ga je pritiskala da se posveti svojoj filmskoj karijeri; on se slagao, ali nije ništa preduzimao, zadovoljavao se očekivanjem sledeće teme za reportažu. Kad bi ona priređivala večere, on bi radije jeo sam, malo ranije, u kuhinji; potom bi izašao u šetnju obalom. Vratio bi se neposredno pre odlaska gostiju, izgovarajući se montažom koju je morao dovršiti.

Rođenje njegova sina, u junu 1958, vidljivo ga je ganulo. Duge je minute provodio netremice promatrajući dete, koje mu je zapanjujuće nalikovalo: isto lice, oštrih crta, istaknutih jabučica; iste zelene oči. Nedugo potom, Janine ga je počela varati. Verovatno je zbog toga patio, ali teško je reći, jer zaista je sve manje i manje govorio. Slagao je malene oltare od šljunka, suhih grana i rakovih oklopa; potom ih je fotografisao pod svetlošću zalazećeg sunca.

Njegova je reportaža o Saint-Tropezu doživela velik uspeh u tim krugovima, ali odbio je dati intervju časopisu Cahiers du cinema. Ugled mu je još porastao kada je prikazan kratki, vrlo zajedljivi dokumentarac koji je 1959. snimio na temu filma Salut les copains i rađanja beatlemanije. Igrani ga film nesumnjivo uopste nije zanimao, dvaput je odbio raditi s Godardom. U to se vreme Janine počela družiti s Amerikancima koji su svraćali na Azurnu obalu. U Sjedinjenim Državama, tačnije u Kaliforniji, događalo se nešto radikalno novo. U Esalenu, pored Big Sura, nastajale su komune utemeljene na seksualnoj slobodi i uzimanju psihodeličnih droga, za koje se smatralo da oslobađaju svest. Ona je postala ljubavnica Francesca di Meole, Amerikanca talijanskog podrekla koji je poznavao Ginsberga i Aldousa Huxleya, te bio među osnivačima jedne od esalenskih komuna.

U januaru 1960. Mare je otputovao da snimi reportažu o komunističkom društvu novog tipa koje se stvaralo u Narodnoj Republici Kini. U Sainte-Maxime vratio se 23. usred poslepodneva. Kuća se cinils pustom. Ipak, neka je devojka od petnaestak godina, potpuno naga, sedila sklupčanih nogu na tepihu dnevnog boravka. Gone to the beach..., bilo je sve što je odgovorila na njegova pitanja, a zatim je ponovno potonula u apatiju. U Janininoj je sobi neki krupni bradonja, očigledno pijan, hrkao popreko ispružen preko kreveta. Marc je naćulio uši; razabirao je jecaje ili hropce.

U sobi na spratu strahovito je smrdelo; sunce je kroz staklenu stenku zasljepljujuće udaralo u crno-belo opločen pod. Njegov je sin trapavo puzao pločicama, tu i tamo gacajući po lokvama urina ili izmeta. Primetivši ljudsku prisutnost, pokušao je pobeći. Marc ga je uzeo u naručje; maleno mu je stvorenje od straha drhtalo u rukama.

Marc je izišao; u obližnjoj trgovini kupio je dečje sediste. Napisao je kratku poruku Janini, ponovno seo u auto, dete uglavio na sediste i krenuo prema severu. Kod Valencea je skrenuo u Središnje gorje. Spuštala se noć. S vremena na vreme, između dva zavoja, bacio bi pogled na sina, koji je otraga dremao; osećao je kako ga preplavljuje čudnovat osećaj.

Od tog je dana Michela odgajala baka, koja se u mirovini povukla u Yonne, svoj rodni kraj. Majka mu se ubrzo preselila u Kaliforniju, kako bi živela u Di Meolinoj komuni. Michel je neće videti do svoje petnaeste godine. Ni oca, uostalom, neće često viđati. Godine 1964. on je zbog reportaže otputovao u Tibet, koji je tada pao pod kinesku vojnu okupaciju. U pismu svojoj majci tvrdio je kako je dobro, ujedno izrazivši oduševljenje tibetanskim budizmom, koji je Kina nastojala nasilno iskoreniti; potom se više ništa nije čulo o njemu. Protest koji je Francuska uputila kineskoj vladi bio je uzaludan, njegovo telo nije nikada pronađeno, ali godinu kasnije službeno je proglašen nestalim.

5.

Elementarne čestice
_________________________________

Čovek nekog godinama poznaje, katkad desecima godina, pomalo se navikne da izbegava lična pitanja i doista važne teme; ali zadržava nadu da će kasnije, u povoljnijim prilikama, naći dobar razlog da postavi ta pitanja, da načne te teme; unedogled odgađana vizija čovečnijeg i potpunijeg nikad se posve ne izbriše, jednostavno stoga što je on nemoguć, jer se nijedan ljudski odnos ne da strpati u nepromenjivo skučen i krut okvir.

Ostaje, dakle, vizija „autentičnog i dubokog“ ljudskog odnosa; ostaje godinama, katkad decenijama godina, sve dok vam neki konačan i brutalan događaj (najčešće tipa smrti) ne ukaže da je prekasano, da se ni taj „autentičan i dubok“ odnos čiju ste sliku negovali neće razviti, ništa više od drugih.

Elementarne čestice



Raskinuvši porodične veze koje su nas spajale s čovečanstvom, mi živimo. Prema procini ljudi, živimo sretno; istina je da smo znali prevladati njima nesavladivu moć egoizma, okrutnosti i gneva; u svakom slučaju, živimo drugačijim životom. Nauka i umetnost postoje i u našem društvu: no potraga za istinitim i lepim, manje poticana žalcem lične taštine, neupitno je manje goruće prirode. Ljudima stare rase naš svet ostavlja utisak raja. Uostalom, katkad nam se dogodi da sami sebe nazovemo - istina, u blago humorističnom tonu - tim imenom »bogovi« kojim su se oni toliko zanosili.


Istorija postoji; ona se nameće, ona vlada, njezin je efekat neminovan. No šire od strogo istorijske , krajnja je nakana ovog dela odati počast toj nesretnoj i hrabroj vrsti što nas je stvorila. Toj patničkoj i bednoj vrsti, što se tek neznatno razlikuje od majmuna, a koja je ipak u sebi nosila toliko plemenitih težnji. Toj rastrganoj, proturjčjima izmučenoj vrsti, individualističkoj i svadljivoj, bezgranično sebičnoj, katkad sposobnoj za nečuvene eksplozije nasilja, no vrsti koja svejedno nikad nije prestala verovati u dobrotu i ljubav. Toj vrsti koja je takođe, po prvi put u istoriji sveta, uspela zamisliti mogućnost nadilaženja sebe same; i koja je, nekoliko godina kasnije, to nadilaženje znala prevesti u delo. U ovom trenu kada poslednji izdajnici čovečanstva samo što nisu ugasli, cenimo legitimnim odati mu poslednju počast; počast koja će i sama naposletku izbledeti i potonuti u pesak vremena; no ipak je bilo neophodno da se ta počast barem jednom oda. Ova je knjiga posvećena čoveku.

Elementarne čestice


     Moj otac je mrtav, već godinu dana. Ne verujem u teoriju po kojoj čovek "stvarno odrasta" nakon smrti svojih roditelja. Čovek nikada ne odraste stvarno.
      Nad starčevim kovčegom navirale su mi odvratne misli. Taj se lepo naživeo, stari pokvarenjak. Snalazio se kao neki paša. "Bio si švalerčina, budalino", govorio sam u sebi razdragano, "trpao si svoju veliku kitu i u picu moje majke." Ipak, bio sam malo napet, to je izvesno. Čovek se ne suočava svakog dana sa smrću u porodici. Odbio sam da vidim leš.Četrdeset mi je godina, i već sam viđao leševe. Sada bih da izbegnem. To me je uvek sprečavalo da nabavim bilo kakvog kućnog ljubimca.           Nisam ni ženjen. Imao sam za to prilike, više puta, a uvek sam odustajao. Međutim,veoma volim žene. Taj celibat je nešto zbog čega se malo i kajem u životu. A naročito je neprijatno zbog godišnjih odmora. Ljudi zaziru od muškaraca u izvesnim godinama koji su sami na odmoru. Pretpostavljaju da u njima ima mnogo egoizma i, bez sumnje, bar nešto malo poroka. Ne mogu a da im ne dam za pravo.

Posle sahrane otišao sam u kuđu u kojoj je moj otac proživeo svoje poslednje godine.Telo je bilo otkriveno pre nedelju dana. Po nameštaju i u uglovima soba nakupilo se nešto prašine; u ramu jednog prozora opazio sam paučinu. Vreme, to jest entropija, i sve te stvari polako su zaposedale ovo mesto. Frižider je bio prazan. U plakaru, u kuhinji, bile su uglavnom kesice sa gotovom hranom Weight Watchers, kutije aromatizovanih proteina, energetskih štapića. Tumarao sam besciljno po prizemlju, grickajući keksiš sa magnezijumom. U kotlarnici sam malo vozio sobni bicikl. Iako u poodmaklim sedamdesetim, moj otac je imao fizičku kondiciju daleko bolju od moje. Radio je gimnastiku svakog dana, jedan sat intenzivno, preplivavao bazen po dužini dvaput nedeljno. Vikendom je igrao tenis, vozio bicikl sa vršnjacima. Sreo sam ih nekolicinu u sali za sahrane. "Povukao nas je sve!" uzviknuo je jedan ginekolog. "Bio je deset godina stariji od nas, a na uzbrdici od dva kilometra gubili smo ga ceo minut iz vida." "Oče, oče", rekao sam sebi, "kako je velika bila tvoja taština." U levom uglu svog vidnog polja nazreo sam klupu za vežbanje grudnih mišića i haltere. Na čas sam uočio jednog kretena u šortsu - izboranog lica, mada, s druge strane, lica veoma nalik mome - kako naduvava prsa, beznadežno se trudeđi. "Oče", rekoh u sebi,"oče, sagradio si svoju kuću na pesku." Nisam prestajao da okrećem pedale ali sam bio sve zadihaniji, osećao već lagani bol u butinama. A bio sam tek na prvom nivou. Razmišljajući ponovo o ceremoniji postao sam svestan da sam ostavio izvanredan opšti utisak. Uvek sam glatko izbrijan, ramena su mi široka. Pošto sam oko tridesete godine počeo da ćelavim, odlučio sam da se šišam sasvim kratko. Obično nosim sivo odelo diskretne kravate, ne izgledam mnogo veselo. Sa svojom kratkom kosom, tankim okvirima naočara, namrštenim licem, naginjući lagano glavu da bih čuo miks hrišćanskih pogrebnih pesama, osećao sam se vrlo prijatno u toj situaciji - mnogo prijatnije nego na venčanju, na primer. Sahrane su, očigledno, moj fah. Prestao sam da okrećem pedale ilagano se iskašljao'. Noć je padala na okolna polja. Pored betonskog postolja sa ugrađenim kotlom uočavala se smeđa mrlja, nemarno oprana. Tamo su pronašli mog oca, razbijene lobanje, u šortsu i dukserici / love New York. Smrt je nastupila tri dana ranije, prema mišljenju pogrebnika. U krajnjem slučaju moglo bi se zaključiti da je u pitanju nesreća:mogao se okliznuti na mrlju od ulja, ili na ne znam šta drugo. Kad već govorim o tome, pod prostorije je bio savršeno suv, a lobanja probijena na više mesta. Malo mozga se razasulo po podu; više nego verovatno, u pitanju je bilo ubistvo. Kapetan Šomon, iz žandarmerije u Šerburu, trebalo je da uveče svrati do mene.


Platforma

George Orwell - 1984, Životinjska farma

'RAT JE MIR.
SLOBODA JE ROPSTVO.
NEZNANJE JE MOĆ.'
 '1984'

  Životinjska Farma: Bajka
  

 I Poglavlje

 
  Gospodin Jones, posjednik Vlastelinske farme, zaključao je preko noći kokošinjce, ali je bio suviše pijan da bi se setio zatvoriti i gornja vratašca. Dok mu je svetlo fenjera plesalo s jedne strane na drugu, prošao je teturajući dvorištem, zbacio čizme pred stražnjim vratima kuće, natočio čašu piva iz bačve u ostavi, ispio je i legao u krevet, u kojem je gospođa Jones već hrkala.

 
     Čim je u spavaćoj sobi nestalo svetla, u svim gospodarskim zgradama farme nastade vreva i komešanje. Tokom dana pročulo se, naime, da je stari Major (Major), polubeli nerast, dobitnik mnogih nagrada, prošle noći usnio čudan san i da ga želi ispričati drugim životinjama. Dogovorili su se da će se sastati u velikoj suši čim gospodin Jones zaspi. Stari Major [tako su ga oduvek zvali, premda je bio izlagan pod imenom Willingdonski lepotan] imao je na farmi takav ugled da su svi bili spremni izgubiti jedan sat sna kako bi čuli što im je imao reći.

 
       U dnu velike suše, na nekoj vrsti uzdignutog podija, Major se već bio udobno smestio na svom slamnatom ležaju ispod fenjera koji je visio o gredi. Bilo mu je dvanaest godina i u poslednje se vreme prilično ugojio, ali je usprkos činjenici što mu očnjaci nikada nisu bili podsečeni, još uvek imao izgled veličanstvene svinje, mudra i dobroćudna izgleda. Uskoro su počele pristizati druge životinje i zauzimati mesta po vrstama. Prvo su stigla tri psa, Bluebell, Jessie i Pincher, zatim svinje, koje polegoše na slamu neposredno ispred podija.Kokoši su se smjestile duž prozora, golubovi su odlepršali na grede, a ovce i krave polegale su iza svinja i počele preživati. Par teretnih konja, Boxer i Clover, došao je zajedno, hodajući polako i spuštajući vrlo pažljivo svoja golema kosmata kopita da ne bi povriedili koju malu životinju što se možda skutrila u slami. Clover je bila krupna kobila majčinskog izgleda koja se približavala srednjoj dobi, i koja nakon četvrtog ždrebeta nikada više nije potpuno povratila prijašnju vitkost. Boxer je pak bio ogroman konj, visok preko sto osamdeset centimetara i snažan kao dva prosečna konja. Bela pruga iznad njuške davala mu je ponešto priglup izgled; i zaista, njegova inteligencija nije bila prvorazredna, ali su ga svi poštovali zbog čvrstog karaktera i silne radne snage. Posle konja dođoše Muriel bijela koza, i Benjamin, magarac. Benjamin je bio najstarija životinja na farmi i imao je najgoru narav. Govorio je retko, a kada bi nešto i rekao, to bi obično bila kakva cinična primedba — na primer, znao bi reći da mu je Bog dao rep za teranje muha, ali da bi on radije živeo i bez repa i bez muha. Od životinja na farmi jedino se on nikada nije smejao. Kad bi ga upitali zašto, odgovorio bi da se nema čemu smejati. Usprkos svemu, ne priznajući to otvoreno, bio je privržen Boxeru; njih dvojica obično bi zajedno proveli nedelju na malom pašnjaku iza voćnjaka, pasući jedan pored drugog bez reči.

 
     Konji su upravo legli, kad gomila pačića, koji su izgubili majku, nahrupi u sušu nemoćno pijučući i lutajući s jedne strane na drugu, tražeći mesto na kojem ih niko neće zgnječiti. Svojom velikom prednjom nogom Clover napravi neku vrstu zaklona u kojem se pačići ugnezdiše i smesta zaspaše. U poslednjem trenutku, usiljeno se nećkajući i žvaćući kocku šećera, pojavi se Mollie, luckasta i lepuškasta bela kobila, koja je vukla dvokolicu gospodina Jonesa. Zauzme mesto spreda i počne mahati belom grivom, nadajući se da će svratiti pažnju na upletene crvene vrpce. Poslednja stiže mačka koja, kao i obično, potraži najtoplije mesto i konačno se stisnu izmedu Boxera i Clover; tamo je zadovoljno prela za sve vrijeme Majorova govora, ne slušajući ni jednu rieč.

 
  Sada su se okupile sve životinje osim Mojsija (Moses), pripitomljenog gavrana, koji je spavao na svojoj gredi iza stražnjih vrata. Kad je vidio da su se svi udobno smjestili i pažljivo iščekuju njegov govor, Major pročisti grlo i poče:

 
  “Drugovi, već ste čuli za moj neobični san od prošle noći. Ali o tome ću kasnije. Najpre vam moram reći nešto drugo. Ne mislim, drugovi, da ću s vama provesti još mnogo vremena i osećam svojom dužnošću da vam pre nego što umrem prenesem iskustva koja sam stekao. Život mi je bio dug, i dok sam usamljen ležao u svom delu svinjca, imao sam mnogo vremena za razmišljanje, pa mislim da mogu reći kako razumem prirodu života na ovoj zemlji jednako dobro kao i svaka druga životinja. O tome vam želim govoriti.

 
  Drugovi, kakav je sada naš život? Pogledajmo: naš život je biedan, tegoban i kratak. Kada dođemo na ovaj svet, daju nam upravo toliko hrane da jedva preživimo. Oni koji to mogu podneti, prisiljeni su raditi do poslednjeg atoma snage. Kada prestanemo biti korisni, istog trenutka nas kolju s odvratnom okrutnošću. Nijedna životinja u Engleskoj nakon što napuni godinu dana ne zna šta znači sreća ili dokolica. Nijedna životinja u Engleskoj nije slobodna. Život životinje je beda i ropstvo; to je živa istina.

 
  Ali, je li naša sudbina naprosto deo opšteg prirodnog poretka? Ili je to stoga što ova naša siromašna domovina ne može onima koji u njoj prebivaju pružiti pristojan život? Ne, drugovi, hiljadu puta ne! Klima je dobra, a plodno tlo Engleske može pružiti izobilje hrane i mnogo većem broju životinja. Samo bi naša farma mogla hraniti tuce konja, dvadeset krava, na stotine ovaca — i svi bi mogli živeti tako ugodno i dostojanstveno da to prelazi granice naše mašte. Zašto onda i dalje živimo u ovim bednim uslovima? Zato, što nam gotovo sav proizvod našeg rada ukradu ljudska bića. To je bit svih naših problema. Sabrana je u jednoj reči — Čovek! Čovek je jedini stvarni neprijatelj kojeg imamo. Uklonite čoveka, i osnovni uzrok gladi i preteranog rada bit će ukinut zauvek.

 
  Čovek je jedino stvorenje koje troši a ne proizvodi. On ne daje mleko, ne nosi jaja, preslab je da vuče plug, prespor da uhvati zeca. Pa ipak je gospodar svih životinja. Zapošljava ih i daje im minimum koji će ih sprečiti da skapaju od gladi, a ostatak zadržava za sebe. Mi obradujemo zemlju, naš gnoj je čini plodnijom, ali među nama nema nijednog koji poseduje više od svoje gole kože. Vi, krave, koje vidim ispred sebe, koliko ste hiljada litara mleka dale prošle godine? Šta se dogodilo s tim mlekom kojim ste trebale othraniti jedru telad? Svaka kap otišla je niz grla naših neprijatelja. A vi, kokoši, koliko ste jaja snele prošle godine i koliko se iz njih izleglo pilića? Ostatak je otišao na tržnicu da bi Jones i njegovi ljudi zaradili novac. A ti, Clover, gde su ti četiri ždrebeta koja si oždrebila i koja su ti u starosti trebala biti pomoć i radost? Nijedno nije dočekalo ni godinu dana i već je prodano — više ih nikada nećeš videti. Jesi li u zamenu za tvoje četvero siročadi i sav tvoj rad u polju dobila išta osim bednog obroka i staje?

 
  Ali ni tako bednim životima, kakvi su naši, nije dopušteno da traju svoj prirodni vek. Ne prigovaram zbog sebe, jer ja sam jedan od sretnika. Meni je dvanaest godina i imao sam preko četiri stotine potomaka. Takav je prirodni život svinje. Ali na kraju nijedna životinja ne izbegne okrutnom nožu. Vi, mlada prasad za tovljenje što sedite ispred mene, u roku od jedne godine svaki će od vas završiti skvičeći na stratištu. Taj užas čeka sve nas: i krave, i svinje, i kokoši, i ovce — svakoga. Ni konje ni pse ne čeka bolja sudbina. Onog dana kada tvoji snažni mišići izgube snagu, tebe će, Boxera, gospodin Jones poslati živoderu, koji će te zaklati i od tebe skuhati hranu za lisičare. Što se tiče pasa, kada ostare i izgube zube, Jones im zaveže oko vrata ciglu i utopi ih u najbližoj bari.

 
  Nije li onda, drugovi, kristalno jasno da sve nedaće ovog života proističu iz tiranije ljudskih bića? Jedino ako se oslobodimo čoveka, proizvod našeg rada pripast će nama. Gotovo preko noći možemo postati bogati i slobodni. Šta treba da se radi? Noću i danju, dušom i telom, radimo na tome da zbacimo ljudsku rasu! Drugovi, moja vam je poruka:

 
  Pobuna! Ja, doduše, ne znam kada će doći do pobune, to može biti za nedelju dana ili za stotinu godina, ali znam, pouzdano, kao što vidim ovu slamu pod svojim nogama, da će pravda pre ili kasnije slaviti pobedu. Razmislite, drugovi, o svom životu i o ovome što sam vam rekao. I, a to je najvažnije, prenesite moju poruku onima koji dolaze posle vas, kako bi se buduće generacije borile do konačne pobede.

 
  Ne zaboravite, drugovi, da morate ostati odvažni do kraja. Ništa vas ne sme skrenuti s pravog puta. Nemojte slušati kada vam budu govorili da Čovek i životinje imaju zajedničke interese, da napredak jednog predstavlja i napredak drugih. Sve je to laž. — Čovek gleda jedino svoje interese. Zato neka među nama životinjama vlada savršeno jedinstvo i savršeno drugarstvo u borbi. Svi ljudi su neprijatelji. Sve životinje su drugovi.” U tom času nastade strahovita buka. Dok je Major još govorio, četiri velika štakora ispuziše iz svojih rupa i slušahu ga sedeći na stražnjim nogama. Iznenada primetiše ih psi i samo zahvaljujući tome što su hitro jurnuli u rupe, štakori spasiše svoje živote. Major podiže nogu tražeći tišinu.

 
  “Drugovi”, reče, “ovaj se slučaj mora rešiti. Jesu li nam nepripitomljene životinje, kao što su štakori i zečevi, prijatelji ili neprijatelji? Stavljam to pitanje na glasanje: Jesu li štakori naši drugovi?”
  Glasalo se odmah i nadmoćnom većinom bi odlučeno da su štakori drugovi. Samo se četvero nije složilo, tri psa i mačka, za koju se kasnije otkrilo da je glasala za obe strane.

 
  Major nastavi:

 
  “Još nešto vam želim reći, u stvari samo ponoviti: upamtite zauvek da je neprijateljstvo prema Čoveku i svemu njegovom naša dužnost. Ko god ima četiri noge, ili krila, taj je prijatelj. I zapamtite također, da u borbi protiv Čoveka ne smemo spasti na to da mu sličimo. Čak i kad ga pobedite, nemojte usvojiti njegove poroke. Nijedna životinja nikada ne sme živeti u kući, spavati u krevetu, nositi odeću, piti alkohol, pušiti, posedovati novac ili postati trgovac. Sve su Čovekove navike greh. I što je najvažnije, nijedna životinja ne sme tlačiti drugu životinju. Slabi ili jaki, pametni ili priprosti, svi smo mi braća. Nijedna životinja nikada ne sme ubiti drugu životinju. Sve su životinje jednake.
 

    A sada, drugovi, da vam ispričam svoj san od prošle noći. Taj san vam ne mogu opisati. Sanjao sam kako će izgledati Zemlja kada nestane Čovek. San me podsetio na nešto što sam davno zaboravio. Pre mnogo godina, dok sam još bio malo svinjče, moja majka i druge krmače često su pevale staru pesmu kojoj su znale samo melodiju i prve tri reči. U detinjstvu sam znao tu melodiju, ali sam je već davno zaboravio. Međutim, prošle noći ponovo mi se javila li snu. Štaviše, navrle su mi u sećanje reči te pesme — reči za koje sam siguran da su generacijama bile zaboravljene, a koje su životinje pevale od davnina. Sada ću vam, drugovi, otpevati tu pesmu. Star sam i glas mi je promukao, ali, kada vas naučim melodiju, vi ćete je pevati bolje. Zove se ‘Životinje Engleske’.”

 
  Stari Major pročisti grlo i zapeva. Kao što je sam rekao, glas mu je bio promukao, ali je pevao prilično dobro, a i melodija je bila živahna. Reči su glasile ovako:

 
  Životinje Engleske i Irske,
Životinje svih meridijana,
Čujte moju radosnu poruku
O zlatnom dobu što je pred nama.

  Pre il' kasnije doći će dan,
Tiranin Čovek svrgnut će biti,
I plodnim će poljima Engleske
Samo četveronošci gaziti.

  Nestat će karika s naših njuški,
Jaram neće žuljat' naše šije,
Mamuza će zauviek zarđat'
A bič — kao da ga bilo nije!

  To obilje um pojmit' ne može:
Seno, pšenica, ječam i zob,
Detelina, grah i plodovi repe,
Sve biće naše kad dođe ta dob.

  Jarko će sjati polja Engleske,
Čistije će biti njene vode,
Svežije duvaće  povetarci
Tek kada dođemo do slobode.

  Tom danu moramo stremiti svi,
Al' pre neg' dođe, makar umrli,
Krave, konji, guske i purani
U borbu! Svak' slobodi da hrli!

  Životinje Engleske i Irske,
Životinje svih meridijana,
Počujte i širite poruku
O zlatnom dobu što je pred nama!

 
  Pesma je oduševila životinje i prie nego što je Major završio, one mu se pridružiše. Melodiju i poneku reč upamtile su čak i najgluplje, a pametnije, poput svinja i pasa, naučile su za nekoliko minuta čitavu pesmu napamet. A onda nakon nekoliko pokušaja, čitavom se farmom odlučno i jedinstveno zaori “Životinje Engleske”. Krave su mukale, psi zavijali, ovce blejale, konji rzali, patke kvakale. Toliko su bile oduševljene pesmom da su je otpevale pet puta zaredom, a možda bi tako i nastavile celu noć da ih Jones nije prekinuo.

 
  Buka je, naime, probudila gospodina Jonesa, koji skoči iz kreveta uveren da se u dvorištu nalazi lisica. Zgrabi pušku, koja je uviek stajala u uglu spavaće sobe, i pripuca u mrak. Meci se zabiše u zid suše i sastanak se naglo prekinu. Životinje su se razbežale na svoja mesta za spavanje. Ptice su odskakutale u svoja legla, blago polegalo u slamu, i u trenu je čitava farma zapala u san.

 
  II Poglavlje

  Tri noći kasnije stari je Major mirno u snu preminuo. Telo mu je sahranjeno u dnu voćnjaka.

 
  Bilo je to početkom  marta. Tokom sledeća tri meseca razgranala se tajna aktivnost.
  Majorov govor toliko je uticao na inteligentnije životinje na farmi da su stekle potpuno nov pogled na život. Nisu doduše znale kada će doći do Pobune koju je prorekao Major; nisu baš imale razloga verovati da će se to dogoditi za njihova života, ali su jasno spoznale da je njihova dužnost pripremiti Pobunu. Pouka i organizovanje zapali su, naravno, svinje, koje su  bile priznate kao najpametnije medu životinjama. Najistaknutiji medu svinjama bila su dva mlada nerasta koja je gospodin Jones uzgajao za prodaju. Napoleon je bio veliki berkširski nerast prilično divljeg izgleda, jedini od svoje vrste na farmi; nije mnogo govorio, ali je bio ugledan jer je o svemu imao vlastiti stav. Snowball je bio živahniji od Napoleona, bolji govornik i maštovitiji, ali se smatralo da nema njegovu promućurnost. Svi ostali krmci na farmi bili su određeni za tovljenje. Najpoznatiji medu njima bio je mali debeli krmak po imenu Squealer, okruglih obraza, sjajnih očiju i kreštava glasa. Bio je briljantan govornik, a kada je raspravljao o nekoj ozbiljnoj temi, skakutao je čas na jednu čas na drugu stranu i mahao repom koji je delovao nekako vrlo uverljivo. O njemu se govorilo da crno može pretvoriti u belo.

 
  Njih trojica u tančine su razradili učenje starog Majora u zaokružen sistem mišljenja koji su nazvali animalizam. Nekoliko puta nedeljno, kada bi gospodin Jones zaspao, održavali su u suši tajne sastanke i ostalima tumačili principe animalizma. Na početku su naišli na glupost i apatiju. Neke su životinje govorile da je vernost gospodinu Jonesu obaveza, nazivale ga “Gospodarom”, ili tvrdile: “Gospodin Jones nas hrani. Kad ne bi bilo njega, pomrle bismo od gladi.” Druge su postavljale pitanja kao: “Zašto brinuti što će se dogoditi posle naše smrti?” ili “Ako će ionako doći do Pobune, kakva je razlika u tome radimo li mi za nju ili ne?”, pa su svinje imale velikih teškoća kako bi ih uverile da se to protivi duhu animalizma. Najgluplje pitanje postavila je Mollie, bela kobila. Prvo njeno pitanje Snowballu glasilo je: “Da li će i nakon Pobune biti šećera?”

 
  “Neće”, strogo je odgovorio Snowball. “Na ovoj farmi ne možemo proizvoditi šećer. Imaćeš zobi i sena koliko želiš.”

 
  “Hoćete li mi dopustiti da nosim vrpce u grivi?” upitala je Mollie.

 
  “Drugarice”, odgovorio je Snowball, “te vrpce kojima si toliko privržena obeležje su ropstva. Ne shvataš li da je sloboda vrednija od tih vrpci?”

 
  Mollie se složila, ali nije bila uverena.

 
  Svinje su imale izdržati još težu borbu da bi se suprotstavile lažima koje je širio Mojsije, pripitomljeni gavran. Mojsije, koji je bio poseban miljenik gospodina Jonesa, bio je špijun i doušnik, ali i vešt govornik. Tvrdio je da zna za tajanstvenu zemlju zvanu Slatka Gora, u koju nakon smrti odlaze sve životinje. Ona se nalazi negde gore, na nebu, malo iznad oblaka, rekao je Mojsije. U Slatkoj Gori svaki je dan u nedelji, sveža detelina zeleni se čitavu godinu, a po živicama rastu kocke šećera i lanena komina. Životinje su mrzile Mojsija jer je pričao bajke, a nije radio ništa, ali neke su poverovale u Slatku Goru, i svinje su se morale pomučiti da ih uvere kako takvo mesto ne postoji.

 
  Najverniji učenici bili su dvoje teretnih konja, Boxer i Clover. Oni su imali velikih problema kada su trebali smisliti nešto samostalno, ali kada su jednom prihvatili svinje za učitelje, prihvatali su sve što su čuli pa su to pojednostavljeno prenosili drugim životinjama. Bili su na svim tajnim sastancima i uvek bi prvi zapevali “Životinje Engleske”, pesmu kojom su sastanci obavezno završavali.

 
  Kako se pokazalo do Pobune je došlo mnogo ranije i izvedena je mnogo lakše nego što je to iko očekivao. Iako strog gospodar gospodin Jones je prijašnjih godina bio sposoban farmer, ali u poslednje vreme za njega su nastupili loši dani. Pogodio ga je gubitak novca u nekoj parnici i nakon toga odao se piću. Po čitave dane dangubio bi u svojoj stolici za ljuljanje u kuhinji, čitajući novine, pijući i povremeno braneći Mojsija koricama kruha namočenim u pivo. Nadničari su postali leni i nepošteni, polja puna korova, na gospodarskim zgradama trebalo je popraviti krovove, živica je bila zapuštena, a životinje slabo hranjene.

 
  Došao je juni i trebalo je pokositi travu. Na Ivanje, bila je to subota, gospodin Jones je uveče otišao u Willingdon i tako se natreskao kod “Crvenog lava” da se vratio kući tek u nedelju u podne. Nadničari su rano ujutro pomuzli krave i otišli u lov na zečeve, nenahranivši životinje. Čim se vratio, gospodin Jones je odmah zaspao na divanu u salonu, sa “Svetskim novostima” preko lica. Tako niko nije nahranio životinje do navečer. Na kraju one to više nisu mogle podneti. Jedna krava rogovima provali vrata spremišta i sve životinje navale na hranu. U taj tren probudi se gospodin Jones. Već sledećeg trenutka četiri nadničara i on nađu se u spremištu s bičevima u rukama, udarajući na sve strane. Gladne životinje nisu više mogle to izdržati. Iako ništa nije bilo dogovoreno, životinje su se istovremeno bacile na svoje mučitelje. Nasrnule su na Jonesa i nadničare i počele ih odasvud udarati. Ljudi više nisubili gospodari situacije. Nikada ranije nisu videli da se životinje tako ponašaju, i ta iznenadna pobuna stvorenja koja su bili naviknuti tući i maltretirati kako im se htelo toliko ih je prestrašila da su gotovo izgubili razum. Ubrzo su se prestali braniti i dali se u beg. Sva petorica bežali su putem koji je vodio na glavnu cestu, a životinje su ih pobedonosno progonile.

 
  Gospođa Jones, koja je kroz prozor videla što se događa, na brzinu ubaci nešto stvari u platnenu torbu i pobeže s farme drugim putem. Mojsije skoči sa svoje grede i glasno grakćući zaleprša za njom. Za to vreme životinje su gonile Jonesa i nadničare do ceste i zatvorile za njima glavna vrata s pet zasuna. I tako, gotovo pre nego su shvatile što se zbiva, Pobuna je bila uspešno izvršena; Jones je bio proteran a Vlastelinska farma pripala je njima.

 
  Prvih nekoliko minuta životinje su jedva mogle povjerovati u svoju sreću. Najprije su u četi galopom obišle granice farme da se uvere da se nigde nije sakrilo koje ljudsko biće; onda otrčaše natrag do gospodarskih zgrada da izbrišu poslednje tragove mrske Jonesove vladavine. Silom su otvorile ostavu za stvari koja se nalazila na dnu staja; đemove, nosne karike, lance za pse, krvave noževe koje je gospodin Jones upotrebljavao za kastriranje krmaka i janjadi — sve su bacile u zdenac. Na hrpu smeća koju su zapalile u dvorištu baciše uzde, ulare, naočnjake i ponižavajuće zobnice. Isto učiniše i s bičevima. Kada su videle kako bičevi nestaju u plamenu sve su životinje skakale od veselja. Snowball baci u vatru i vrpce kojima su se za sajmenih dana ukrašavale konjske grive i repovi.

 
  “Vrpce”, rekao je, “treba smatrati odećom, što je oznaka ljudskih bića. Sve životinje treba da hodaju gole.”

 
  Kad je to čuo, Boxer donese mali platneni šeširić koji je nosio leti da zaštiti uši od muha i baci ga u vatru.

 
  Vrlo brzo životinje su uništile sve što ih je podsećalo na gospodina Jonesa. Nakon toga ih je Napoleon poveo do spremišta i svakome podijelio dvostruk obrok žita, a psima po dva dvopeka. Onda su sedam puta, od početka do kraja, otpevale “Životinje Engleske” te legle i spavale kao nikada pre toga.
  

   Kao i obično, probudile su se u zoru; prisetivši se slavnog događaja, zajedno su pošle na pašu. Pokraj pašnjaka nalazio se brežuljak s kojeg se mogao videti veći dio farme. Životinje su se uspele na vrh pa su u jasnom jutarnjem svetlu razgledavale okolinu. Da, to je bilo njihovo — sve što su mogle videti bilo je njihovo! Pri pomisli na to počele su u zanosu i uzbuđenju skakati uokolo i bacakati se uvis. Valjale su se po rosi, navalile pasti slatku letnu travu, kopale grude crnice i udisale njen opojan miris. Pregledale su čitavu farmu, pune nemog udivljenja razgledale oranice, livade, voćnjak, jezero, šikaru. Osećale su se kao da to nikada ranije nisu videle, čak su i sada jedva verovale da je sve to doista njihovo.
  

    Vratile su se do gospodarskih zgrada i u tišini se zaustavile pred vratima Jonesove kuće. I ona je sada pripadala njima, ali bojale su se u nju ući. Međutim, nakon kraćeg oklevanja Snowball i Napoleon gurnu vrata i životinje uđu jedna za drugom, hodajući krajnje pažljivo, bojeći se da što ne oštete. Obiđoše sobe na prstima, ne usuđujući se progovoriti glasnije od šapata, gledajući sa strahopoštovanjem neverojatnu raskoš, krevete s madracima od perja, ogledala, divan od konjske dlake, briselski tepih, litografiju kraljice Viktorije iznad kamina u salonu. Upravo kad su silazile niz stepenice, primetile su da nedostaje Mollie. Na povratku otkriju da se zadržala u najudobnijoj spavaćoj sobi. S toaletnog stolića gospode Jones uzela je komadić plave vrpce, prebacila je preko ramena i šašavo se divila sama sebi u ogledalu. Ostale životinje oštro su je prekorile i izašle. Šunke koje su visele u kuhinji iznele su van i spalile, a Boxer je kopitom probio dno bačve piva koja se nalazila u ostavi. Ništa drugo u kući nisu dirale. Na licu mesta donesena je odluka da se kuća sačuva kao muzej. Sve su se složile da nijedna životinja nikada neće smeti u njoj živeti.
  

 Nakon doručka Snowball i Napoleon ponovo sazvaše životinje.
  

“Drugovi”, reče Snowball, “sada je pola sedam i pred nama je dugačak dan. Danas počinjemo s košenjem trave. Ali pre nam valja učiniti nešto drugo.”
  

      Svinje su sada objavile da su u protekla tri meseca iz stare početnice koja je pripadala deci gospodina Jonesa i bila bačena u smeće, naučile čitati i pisati. Napoleon pošalje po limenke s crnom i belom bojom i povede ih do glavnih vrata s pet zasuna koja su gledala na glavnu cestu. Onda Snowball (jer je najbolje pisao) uzme kist i na gornjem delu vrata premaže natpis VLASTELINSKA FARMA i napiše ŽIVOTINJSKA FARMA. To je trebalo od sada biti ime farme. Zatim su otišli do gospodarskih zgrada, a Snowball i Napoleon poslali su po lestve, koje su prislonili na stražnji zid velike suše. Objasniše da su u protekla tri meseca svinje uspele svesti principe animalizma na Sedam zapovedi. Tih Sedam zapovedi sada će napisati na zidu; one će tvoriti nepovrediv zakon po kojem će od sada sve životinje na Životinjskoj farmi morati živeti. S malim poteškoćama (jer svinji nije lako na lestvama održati ravnotežu) Snowball se pope i dade na posao, dok se Squealer nalazio nekoliko prečki ispod njega držeći limenku s bojom. Na zidu premazanom katranom ispisaše Zapovedi velikim belim slovima, tako da su se mogle pročitati s udaljenosti od tridesetak metara.
  

Glasile su ovako:

 
  SEDAM ZAPOVEDI

 
  1. Ko god ide na dve noge, taj je neprijatelj.
2. Ko god ide na četiri noge, ili ima krila, taj je prijatelj.
3. Nijedna životinja ne sme nositi odeću.
4. Nijedna životinja ne sme spavati u krevetu.
5. Nijedna životinja ne sme piti alkohol.
6. Nijedna životinja ne sme ubiti bilo koju drugu životinju.
7. Sve su životinje jednake.

  To je bilo ispisano vrlo uredno i, osim što je “prijatelj” bilo napisano “pritajelj” i jedno “s” bilo naopačke, sve je drugo bilo potpuno ispravno. Da pomogne drugima, Snowball sve pročita naglas. Sve su životinje kimnule u znak odobravanja, a bistrije među njima odmah su počele učiti Zapovedi napamet.

 
  “A sada drugovi”, reče Snowball bacajući kist, “na senokošu! Neka nam bude pitanje časti da spremimo seno brže nego što su to mogli Jones i njegovi nadničari.
  Ali u tom trenutku tri krave, na kojima se već duže vremena opažala uznemirenost, počeše glasno mukati. Nisu bile pomuzene dvadeset i četiri sata i vimena su im se gotovo rasprsnula. Nakon kraćeg razmišljanja svinje su poslale po vedra i prilično uspešno pomuzle krave, dobro se snalazeći i na tom zadatku. Uskoro je bilo pet vedara gustog penušavog mleka koje je većina životinja promatrala s velikim zanimanjem
  “Šta će biti s tim mlekom?” upitao je neko.

  “Jones je ponekad znao pomešati nešto mleka u naše jelo”, rekla je jedna od kokoši.
  

 “Nije važno mleko, drugovi!” uzvikne Napoleon i stane pred vedra. “O tome ćemo kasnije. Kosidba je mnogo važnija. Vodit će vas drug Snowball. Ja ću doći za nekoliko minuta. Napred drugovi! Seno čeka.”

 
  Tako su se životinje uputile na senokošu, a kada su se uveče vratile, primećeno je da je mlieko nestalo

 
  

  III Poglavlje

    Koliko su se mučili i znojili da spreme seno! Ali napori su im bili nagrađeni, jer kosidba je bila uspešnija nego što su očekivali. Posao je ponekad bio težak; oruđe je bilo predviđeno za ljude, a ne za životinje, a velika prepreka bila je da nijedna životinja nije mogla upotrebiti oruđe koje je zahtevalo stajanje na stražnjim nogama. No svinje su bile toliko pametne da su uspele doskočiti svakoj poteškoći. Konji su poznavali svaki delić polja i znali su u stvari mnogo bolje od Jonesa i njegovih nadničara kako valja kositi i grabljati. Svinje nisu radile, već su upravljale i nadgledale druge životinje. S obzirom na nadmoć njihova znanja bilo je prirodno što su preuzele vodstvo. Boxer i Clover upregli bi se u kosilicu ili grabljalicu (naravno, sada nisu bili potrebni đemovi i uzde) i neumorno prevaljivali krug za krugom, a iza njih je išla jedna svinja i vikala: “Gista-haj, drugovi!”, ili “Ohoj, drugovi, natrag”, već prema potrebi. Svaka, pa i najmanja životinja radila je na košenju i skupljanju sena. Čak su i patke i kokoši čitav dan trčkarale po suncu, skupljajući kljunovima tanke snopiće sena. Kosidbu su završili dva dana ranije nego što je obično trebalo Jonesu i njegovim nadničarima. Štaviše, bila je to najbogatija kosidba za koju se na farmi znalo. Ništa nije propalo; zahvaljujući svom oštrom vidu kokoši i patke sakupile su sve do poslednje vlati. Osim toga nijedna životinja nije ukrala ni zalogaj.

 
    Čitavo leto posao na farmi odvijao se kako se samo poželeti može. Životinje su bile sretnije nego što su ikada mogle zamisliti. Svaki zalogaj predstavljao je silno zadovoljstvo, jer sada je to zaista bila njihova hrana; one su je same proizvele, a nisu je dobile od zlovoljnog gospodara. Budući da su bezvredna, parazitska ljudska bića otišla, za sve je bilo više hrane. Sada je čak bilo i više vremena za odmor premda su životinje bile nedovoljno iskusne u poslu. Suočile su se, naime, s mnogim poteškoćama — na primer, kada su požnele žito, morale su ga mlatiti na stari način i pljevu otpuhivati same, jer na farmi nije bilo mlatilice — ali zahvaljujući pameti svinja i snažnim Boxerovim mišićima prebrodile su sve nedaće. Svi su se divili Boxeru. Bio je izvrstan radnik čak i u Jonesovo vreme, ali sada je vukao za tri konja. Bilo je dana kada se činilo da čitav posao na farmi leži na njegovim moćnim plećima. Teglio je i gurao od jutra do mraka, uvek prisutan tamo gde je posao bio najteži. Dogovorio se s jednim petlićem da ga ujutro budi pola sata pre ostalih, i dobrovoljno bi radio pre početka radnog vremena gde god se za to ukazala potreba. Na svaki problem, svaku poteškoću njegov odgovor je bio — “Radiću više!” — što je uzeo za svoje geslo.
  

    Ali i ostali su radili prema svojim mogućnostima. Na primer, kokoši i patke, sakupljajući razbacana zrna, sačuvale su dosta žita. Niko nije krao, niko nije prigovarao zbog obroka; svađe, prevare i ljubomora — uobičajene pojave u prošlim danima života na farmi gotovo su iščezle. — Niko nije zabušavao — ili gotovo niko. Mollie, doduše, ujutro nije redovito ustajala i ubrzo je napuštala posao tvrdeći da joj se kamenčić zaglavio u kopito. I ponašanje mačke bilo je pomalo neobično. Životinje su uskoro primetile da je mačku nemoguće pronaći kad god je valjalo prionuti na posao. Nestajala bi po čitave sate, a onda se pojavila u vreme obroka ili navečer, kada je posao bio završen. Ali prela je tako odano i uvek imala tako odlične isprike da je bilo nemoguće poverovati u njene loše namere. Stari Benjamin, magarac, nakon Pobune kao da se nimalo nije promenio. Obavljao je svoj posao jednako sporo i tvrdoglavo kao u Jonesovo vreme — nikada nije zabušavao, ali ni dobrovoljno radio neki izvanredan posao. O Pobuni i njenim rezultatima nikada se nije izjasnio. Kada bi ga upitali je li sada, kada je Jones otišao, sretniji, on bi samo odgovorio: “Magarci dugo žive. Niko od vas nije video mrtva magarca”, i ostali su se morali zadovoljiti tim tajanstvenim odgovorom.

 
     Nedeljom se nije radilo. Doručak je bio sat kasnije nego obično, a posle se obavezno održavala svečanost. Prvo se dizala zastava. Snowball je u spremištu pronašao stari zeleni stolnjak gospođe Jones, na kojem je belom bojom nacrtao kopito i rog. Zastava je zelena zbog toga, objasnio je Snowball, što predstavlja zelena polja Engleske, dok kopito i rog označavaju budućnost Životinjske Republike koja će nastati kada ljudska rasa konačno bude zbačena. Nakon dizanja zastave sve bi životinje krenule u veliku sušu na opšti zbor koji su nazivali Sednica. Tu su planirale posao za iduću nedelju, raspravljale i donosile zaključke. Zaključke su uvek predlagale svinje. Ostale su životinje naučile glasati, ali se nikako nisu mogle dosetiti da same nešto predlože. U raspravi su najaktivniji bili Snowball i Napoleon. Ali primećeno je da se nikada nisu slagali: što god je jedan od njih predložio, morao je računati s tim da će se drugi tome suprotstaviti. Čak i kad se prihvatilo nešto čemu niko nije mogao prigovoriti — da se mala livada iza voćnjaka odvoji za životinje koje više ne mogu raditi — nastala je burna rasprava o tome u kojoj dobi pojedina vrsta životinja stiče pravo na oslobođenje od radnih obaveza. Sednica je uvek završavala pevanjem “Životinje Engleske”, a posle podne je bilo predviđeno za odmor.
  

      Svinje su spremište preuredile u glavni štab. Iz knjiga koje su pronašle u kući, ovde su svako veče proučavale potkivanje, tesarstvo i druge korisne stvari. Snowball se također bavio organiziranjem životinja u, kako je on to nazvao, Životinjske komitete. Tu je bio neumoran. Za kokoši je osnovao Komitet za proizvodnju jaja, za krave Ligu čistih repova, Komitet za preodgajanje divljih drugova bavio se pripitomljavanjem štakora i zečeva, za ovce je osnovao Pokret za bjelju vunu, te još mnoge druge komitete, a uz to je organizovao i tečajeve za učenje čitanja i pisanja. Sve u svemu, ti su projekti bili promašaj. Na primer, pokušaj pripitomljavanja propao je na samom početku. Neukroćene životinje nastavile su se ponašati kao i pre, a iskoristile bi svaku velikodušnost. Komitetu za preodgajanje pridružila se i mačka, koja je nekoliko dana delovala vrlo aktivno. Jednog dana videli su je kako sedi na krovu i nešto govori vrapcima koji su bili izvan njenog dohvata. Govorila im je da su sada sve životinje drugovi i da se svaki vrabac koji to želi može spustiti na njenu šapu; ali vrapci su ostali na svojim mestima. Međutim, tečajevi za čitanje i pisanje imali su velikog uspeha: Do jeseni se gotovo svaka životinja na farmi opismenila do stanovitog stepena. Svinje su već znale odlično čitati i pisati. Psi su dosta dobro naučili čitati, ali ih nije zanimalo ništa osim Sedam zapovedi. Koza Muriel čitala je nešto bolje od pasa, i ponekad je uveče ostalima čitala iz ostataka novina koje su pronašli na smetlištu. Benjamin je čitao isto tako dobro kao bilo koja svinja, ali svoju veštinu nikada nije pokazivao. Koliko on zna, rekao je, ne postoji ništa što bi vredilo čitati. Clover je naučila svu abecedu, ali nije znala slagati slova u reči. Boxer se nije mogao maknuti dalje od slova D. Svojim velikim kopitom nacrtao bi u prašini A, B, C, D, pa bi zabačenih ušiju i ponekad tresući grivom stajao, zurio u slova i pokušavao svim snagama da se seti što dolazi posle toga, ali nikada u tome ne bi uspeo. Doduše, nekoliko je puta naučio E, F, G i H, ali dok bi to naučio, uvek bi se ispostavilo da je u međuvremenu zaboravio A, B, C i D. Na kraju je odlučio da se zadovolji s prva četiri slova, koja bi ispisivao jedanput ili dvaput dnevno da osveži pamćenje. Mollie nije htela učiti, izuzev šest slova koja sačinjavaju njeno ime. Od grančica bi vrlo skladno složila svoje ime, ukrasila ga s jednim ili dva cveta i šetala okolo diveći se. Nijedna druga životinja na farmi nije se mogla maknuti dalje od slova A. Također se ustanovilo da gluplje životinje: ovce, kokoši i patke, nisu bile u stanju naučiti napamet Sedam zapovedi. Posle dužeg razmišljanja Snowball je objavio da se Sedam zapovedi mogu u biti svesti na jednu jedinu izreku, koja je glasila: “Četiri noge dobre, dve noge loše.” To, reče, sadržava bitni princip animalizma. Ko god to pažljivo prouči, biće zaštićen od ljudskih uticaja. U početku su ptice prigovarale, jer im se činilo da i one imaju dve noge, ali Snowball im je dokazao da nije tako. “Ptičje krilo, drugovi”, rekao je, “jest organ za pokretanje, a ne za rukovanje stvarima. Zbog toga krilo valja smatrati jednakim nozi. Ono po čemu se čovek razlikuje jest ruka, instrument kojim čini sva svoja zla.”

 
   Ptice nisu razumele složeno Snowballovo objašnjenje, ali su ga prihvatile, i uskoro su se sve priprostije životinje dale na učenje nove izreke. “ČETIRI NOGE DOBRE, DVE NOGE LOŠE” bilo je povećim slovima ispisano na stražnjem zidu suše iznad Sedam zapovedi. Kad su je jednom naučile, ovce su razvile veliku ljubav prema toj izreci i često bi, kada bi polegale u polju, počele blejati: “Četiri noge dobre, dve noge loše! Četiri noge dobre, dve noge loše!” i nastavile tako satima nikad se ne umorivši.

 
     Napoleon nije pokazivao zanimanje za Snowballove komitete. Govorio je da je obrazovanje mladih važnije od svega što se može učiniti za odrasle. Ubrzo posle kosidbe Jessie i Bluebell su se okotile i donele na svet devetero krupnih psića. Čim su prestali sisati, Napoleon ih je uzeo od majki govoreći da će on preuzeti odgovornost za njihov odgoj. Stavio ih je u potkrovlje do kojeg se moglo doći jedino pomoću lestava iz spremišta, i držao ih je tamo u takvoj osamljenosti da je ostatak farme uskoro zaboravio da postoje. Tajna nestanka mleka uskoro se razjasnila. Svaki dan ono se mešalo u napoj za svinje. Rane jabuke upravo su sazrevale i trava u voćnjaku bila je pokrivena zrelim otpalim plodovima. Životinje su pretpostavljale da će se plodovi jednako deliti, međutim, jednog dana stiglo je naređenje da se sve opalo voće skupi i odnese u spremište svinjama. Neke su životinje prigovarale, ali bez rezultata. U tom pitanju sve su svinje bile složne, čak i Snowball i Napoleon. Poslale, su Squealera da ostalima prenese potrebna obaveštenja.
 

 “Drugovi!”, povikao je Squealer, “ne mislite, nadam se, da svinje to čine zbog sebičnosti i povlaštenog položaja? Mnoge od nas, u stvari, ne vole mleko i jabuke. Ni ja ih lično ne volim. Jedini razlog zašto ih uzimamo jest da očuvamo naše zdravlje. Mleko i jabuke (nauka je to dokazala, drugovi) sadrže sastojke preko potrebne zdravlju svinja. Mi svinje smo mislioci. Upravljanje i organizacija ove Farme zavise o nama. Dan i noć bdimo nad vašim dobrom. Radi vas piemo mleko i jedemo jabuke. Znate li šta će se dogoditi ukoliko svinje ne ispune svoju dužnost? Vratiće se Jones! Da, vratiće se Jones! Siguran sam, drugovi”, vikao je Squealer gotovo zaklinjući, skačući s jedne strane na drugu i vrteći repom, “siguran sam da medu vama niko ne želi ponovo ovde videti Jonesa?” Ako je postojala jedna stvar u koju su sve životinje bile potpuno sigurne, to je bilo da ne žele Jonesov povratak. Kada im je ovaj slučaj bio prikazan u takvom svetlu, više nisu imale šta reći. Bilo je i suviše jasno koliko je važno održavati svinje u dobrom zdravlju. Tako su se, bez raspravljanja, složile da će mleko i otpale jabuke (a i veći deo jabuka koje će sazreti) sačuvati za svinje.

 
  IV Poglavlje

  Do kasna leta novosti o događajima na Životinjskoj farmi proširile su se okrugom. Svakog su dana Snowball i Napoleon slali jata golubova da životinjama susednih farmi govore o istoriji Pobune i da ih nauče pevati “Životinje Engleske”.

 
  Za to je vreme gospodin Jones provodio dane sedeći u točionici “Crveni lav” u Vilingdonu, žaleći se svakome ko je bio spreman slušati ga na strašnu nepravdu koju je pretrpio od gomile ništavnih životinja koje su ga proterale s poseda. Drugi su farmeri uglavnom saosećali s njim, ali mu u prvo vreme nisu mnogo pomogli. U dnu srca svaki se od njih potajno pitao ne bi li mogao Jonesovu nesreću okrenuti u vlastitu korist. Na sreću, vlasnici dve susjedne farmie bili su stalno u lošim odnosima. Jedna od tih farmi, po imenu Foksvud (Foxwood), bila je velika, zapuštena, obrasla šikarom, sa zapuštenim pašnjacima i neurednom živicom. Njen vlasnik, gospodin Pilkington, bio je lakomislen čovek, farmer koji je, zavisno o sezoni, veći dieo vremena provodio u lovu i ribolovu. Druga farma, po imenu Pinchfield (Pinchfield), bila je manja i bolje obrađivana. Njen je vlasnik bio gospodin Frederick, grub i lukav čovek, stalno upetljan u parnice i poznat po upornosti kod cenkanja. Njih su se dvojica toliko mrzila da su se teško sporazumevala čak i onda kad se radilo o čuvanju njihovih vlastitih interesa.
  Pa ipak bili su dobrano prestrašeni Pobunom na Životinjskoj farmi i veoma zainteresovani da spreče svoje životinje da saznaju o njoj nešto više. Isprva su joj se, doduše, podrugivali i smejali se i samoj pomisli da bi životinje same upravljale Farmom. Govorili su da će sve to biti gotovo za dve nedelje. Širili su glasine da se životinje na “Vlastelinskoj farmi” (insistirali su na tome da je zovu “Vlastelinska farma”, jer nisu trpili naziv “Životinjska farma”) stalno međusobno glože i skapavaju od gladi. Nakon izvesnog vremena kada je postalo očito da životinje ne skapavaju od gladi, Frederick i Pilkington promenili su pesmu i počeli govoriti da na Životinjskoj farmi cveta strašna pokvarenost. Razglasili su da su se životinje odale kanibalizmu, da muče jedna drugu usijanim gvođžem, i da su im žene zajedničke. Eto do čega dolazi kad se netko buni protiv zakona Prirode, govorili su Frederick i Pilkington.
  

      Tim se pričama, međutim, nikada nije verovalo do kraja. Govorkanja o divnoj farmi s koje su izbačeni ljudi i na kojoj životinje same upravljaju svojim poslovima počela su poprimati najfantastičnije oblike i te je godine val pobuna zahvatio čitav kraj. Bikovi koji su oduvek bili poslušni, postali su odjednom divlji, ovce su kidale živicu i uništavale detelinu, krave su prevrtale vedra ispod sebe, a lovački konji nisu preskakivali ograde, nego su zbacivali jahače. Štaviše, melodija, pa čak i reči “Životinje Engleske”, znale su se posvuda. Širile su se zapanjujućom brzinom. Kad bi čuli tu pesmu, ljudi nisu mogli suzdržati svoj bes, ali su se pretvarali da pesmu drže pukom besmislicom. Ne možemo razumeti, govorili su, kako se čak i životinje mogu spustiti na to da pevaju tu glupost koja je vredna jedino prezira. Svaku životinju koju bi uhvatili da to peva, izbičevali bi na licu mesta. Ipak, pesma se širila: kosovi su je fićukali po živicama, golubovi gugutali po brestovima; uvukla se čak u zveket kovačnica i zvonjavu crkvenih zvona. A kada bi je osluškivali, ljudi su potajno drhtali, naslućujući u njoj proročanstvo svoje skore propasti.
  

     Početkom oktobra, kada su životinje već požnele žito i spremile ga, a deo već i ovršile, sletelo je u dvorište Životinjske farme strahovito uzbuđeno jato golubova. Jones i njegovi nadničari s nekolicinom ljudi s Foksvuda i Pinchfielda uspeli su proći kroz glavna vrata s pet zasuna i kolskim putem približavali su se Farmi. Osim Jonesa, koji je imao pušku i stupao na čelu grupe, svi ostali su bili naoružani štapovima. Očito su želeli ponovo preuzeti Farmu. To se očekivalo već odavno i bile su izvršene sve pripreme. za obrambene operacije bio je zadužen Snowball, koji je proučio staru knjigu o ratničkim pohodima Julija Cezara što ju je našao u kući. Brzo je izdao naređenja i za nekoliko minuta svaka je životinja bila na svom mestu.
 

     Dok su se ljudi približavali gospodarskim zgradama, Snowball je započeo prvi napad. Svi golubovi, njih trideset i pet, nadletali su ljude i gađali ih izmetinama; dok su se ljudi baktali s njima, navalile su guske, koje su se skrivale iza živice i oštrim kljunovima grizle im listove nogu. Međutim, to je bio samo blag manevarski okršaj koji je trebao uneti malo nereda, i ljudi su se štapovima lako oduprli. Snowball tada pusti u napad drugu liniju. Muriel, Benjamin i sve ovce, sa Snowballom na čelu, nasrnuli su na ljude, boli ih i udarali sa svih strana, dok se Benjamin okrenuo i ritao svojim malim kopitima. Ali ljudi sa štapovima i okovanim čizmama bili su ipak jači od njih, i iznenada, na Snowballovo skvičanje, što je bio znak za povlačenje, sve se životinje okrenu i kroz vrata uteknu u dvorište.
  

     Ljudi su pobednički i glasno likovali. Videli su, kao što su i očekivali, svoje neprijatelje u begu i navališe na njih kako je ko stigao. To je bilo upravo ono što je Snowball želeo. Kad su ljudi upali u dvorište, iznenada se iza njih pojaviše tri konja, tri krave i one svinje koje su se skrivale u staji za krave, te im presekoše put za povlačenje. Sada Snowball dade znak za napad. On sam jurnu pravo na Jonesa. Jones vide da mu se približava, podigne pušku i opali. Meci ostave krvav trag na Snowballovim leđima, a jedna ovca padne mrtva. Ne zaustavljajući se ni za tren, Snowball se sa svojih stotinjak kila obori na Jonesa, odbaci ga na gomilu đubreta, te Jonesu puška ispadne iz ruku. Ali je najstravičnije bilo videti Boxera kako se propinje na stražnje noge i udara svojim ogromnim potkovanim kopitima kao kakav pastuh. Prvi udarac pogodi konjušara iz Foksvuda u lubanju i obori ga u blato, gde je ostao ležati kao da je mrtav. Videvši to, nekolicina ljudi baci štapove i pokuša pobeći. Zahvatila ih je panika, i u sledećem trenutku životinje su ih već počele goniti uokolo dvorišta. Bole su ih rogovima, udarale nogama, gazile i grizle. Nije bilo nijedne životinje na farmi koja im se nije osvećivala na svoj način. Čak je i mačka s krova iznenada skočila jednom čoveku na rame i zarila mu pandže u vrat na što je ovaj strahovito zaurlao. Kada je prolaz načas bio slobodan, ljudi su glavom bez obzira pobegli iz dvorišta prema glavnoj cesti. Svega pet minuta posle napada ljudi su se sramno povlačili istim putem kojim su i došli; za petama im je bilo jato gusaka gačući i grizući ih čitavo vreme.
  

    Svi su pobegli osim jednog. U dnu dvorišta Boxer je kopitom pokušao okrenuti konjušara koji je potrbuške ležao u blatu. Momak se nije micao.
  

   “Mrtav je”, žalosno reče Boxer. “To nisam nameravao učiniti. Zaboravio sam da imam gvozdene potkove. Ko će mi verovati da to nisam uradio namerno?”
  

    “Bez sentimentalnosti, druže!” poviče Snowball, iz čijih je rana još curila krv. “Rat je rat. Jedini dobar čovek je mrtav čovek.”
  

    “Nisam želeo nikoga ubiti, čak ni čoveka”, ponovio je Boxer, a oči su mu bile pune suza.
 

     “Gde je Mollie?” uzviknu neko.
  

    Zaista, nje nije bilo. Na trenutak nastala je velika uzbuna. Bojali su se da su je ljudi ranili ili čak odveli sa sobom. Međutim, na kraju su je pronašli sakrivenu u staji, glave zarivene u jasle. Pobegla je čim je pukla puška. Kada su se iz potrage za Mollie životinje vratile u dvorište ustanovile su da se konjušar, koji je bio samo omamljen, osvestio i da je pobegao.
  

   Sve su se životinje sada ponovo okupile i vrlo uzbuđeno, iz svega glasa prepričavale svoje podvige. Odmah su proslavile pobedu. Podigle su zastavu, više puta otpevale “Životinje Engleske”, a onda svečano sahranile ubijenu ovcu i na grob zasadile lovorov grm. Nad grobom je Snowball održao kratak govor naglašavajući da, bude li potrebno, svaka životinja mora biti spremna umreti za Životinjsku farmu.
 

      Životinje jednoglasno odlučiše da ustanove vojno odlikovanje “Životinjski heroj prvog reda”, koje odmah dodeliše Snowballu i Boxeru. Bila je to bronzana medalja (u stvari, to je bio bronzani ukras za konje što su ga pronašle u spremištu) koja će se nositi nedeljom i praznicima. Uvele su i odlikovanje “Životinjski heroj drugog reda”, koje su posmrtno dodelile poginuloj ovci.
  

    Dosta su raspravljale o tome kako nazvati bitku. Na kraju je nazvaše Bitkom kod staje za krave, jer su tamo postavile zasedu. U blatu su pronašle pušku gospodina Jonesa, a znale su da u kući ima municije. Odlučile su da pušku postave uz podnožje jarbola za zastavu, kao artiljerijsko naoružanje, i da iz nje pucaju dva puta godišnje — jedanput 12. oktobra, na godišnjicu Bitke kod staje za krave, a drugi put na Ivanje, godišnjicu Pobune.

 
  V Poglavlje

    Kako se primicala zima, Mollie je postajala sve neugodnija. Svako je jutro kasnila na posao opravdavajući se da je zaspala, i usprkos odličnom apetitu tužila se na nekakve tajnovite bolove. Bežala je od posla izgovarajući se na sve moguće načine i odlazila na pojilište gde bi se zadržavala, luckasto promatrajući svoju sliku u vodi. Ali kružile su glasine da se radi o nečem ozbiljnijem. Jednog dana, dok je Mollie radosno šetala dvorištem, žvaćući seno i mašući veselo repom, priđe joj Clover.
 

 “Mollie”, reče, “moram te pitati nešto vrlo ozbiljno. Jutros sam te videla kako gledaš preko živice koja deli Životinjsku farmu od Foksvuda. Jedan nadničar gospodina Pilkingtona stajao je s druge strane živice. Doduše, ja sam stajala na priličnoj udaljenosti, ali sam gotovo sigurna da sam videla da ti je nešto govorio, a ti si mu dopustila da te miluje. Što to znači, Mollie?”
  

“Nije! Nisam bila! To nije istina!” zaplaka Mollie, te se poče propinjati i kopkati tlo.
 

 “Mollie! Pogledaj mi u lice. Možeš li mi dati časnu reč da te taj čovek nije mazio?”
 

 “To nije istina!” ponovi Mollie, ali nije mogla pogledati Clover u lice, i sledećeg časa podbrusivši kopita odgalopira u polje.
  

     Jedna misao prostruji Cloverinim mozgom. Ne govoreći ništa drugima, ode do Molliene staje i kopitom razgrnu slamu. Ispod slame bila je skrivena omanja gomila šećera u kocki i nekoliko smotuljaka vrpci različitih boja.
 

    Tri dana kasnije Mollie je nestala. Nekoliko nedelja nije se znalo gde se nalazi, a onda su golubovi doneli vest da su je videli na drugom kraju Vilingdona. Bila je upregnuta u otmenu crveno-crnu dvokolicu koja je stajala ispred krčme. Jedan debeljko crvena lica, u kariranim jahaćim hlačama i dokolenicama, koji je izgledao kao krčmar, gladio ju je po njušci i hranio šećerom. Bila je istimarena i u grivu su joj bile upletene grimizne vrpce. Prema onome što su rekli golubovi, izgledala je zadovoljna. Nijedna životinja više nikada nije spomenula Mollie.
  

     Nastupio je januar, oštar i hladan. Zemlja je otvrdnula poput gvožđa i nije se moglo raditi u polju. U velikoj suši održavali su se brojni sastanci, a svinje su planirale posao za sledeće godišnje doba. Prihvaćeno je da će svinje, koje su očito bile pametnije od ostalih životinja, odlučivati o svim pitanjima na Farmi, iako će njihove odluke glasanjem morati odobriti većina. Taj bi dogovor dobro funkcionisao da nije bilo neslaganja između Snowballa i Napoleona. Njih se dvojica nisu slagala ni u kojem pitanju i uživala su da jedan drugome protureče. Ako bi jedan predložio da se više površina zasije ječmom, drugi bi tražio da to svakako bude zob, a ako je jedan tvrdio da je to i to polje najbolje za kupus, drugi bi uveravao da je to polje neplodno i da tu može uspevati samo korov. Svaki je imao svoje sledbenike, a neki put su rasprave bile žestoke. Na sednicama Snowball bi često briljantnim govorima pridobio većinu, ali Napoleon je bio bolji u korteširanju u pauzama. Posebno je imao uspeha među ovcama. Od njega su ovce naučile da i u sezoni i izvan nje bleje “Četiri noge dobre, dve noge loše”, i često su time prekidale sednicu. Primetilo se da su vrlo često sa “Četiri noge dobre, dve noge loše” upadale u ključnim trenucima Snowballovih govora.
  

     Snowball je bio pažljivo proučio neke stare brojeve Farmera i uzgajivača stoke što ih je našao u kući i planirao je mnoge novine i poboljšanja. Učeno je govorio o navodnjavanju polja, silosima, troski, a izradio je i složenu shemu kako da sve životinje svoj izmet izbacuju izravno u polje, svakog dana na drugo mesto, i tako uštede posao oko prevoza. Napoleon nije iznosio svoje planove, ali je mirno govorio kako Snowballovi planovi ne vode nikuda, i činilo se po svemu kao da čeka svoju priliku. Ali od svih njihovih raspri nijedna nije bila tako žestoka kao ona oko vetrenjače.
  

     Na velikom pašnjaku, nedaleko od gospodarskih zgrada, nalazio se mali brežuljak koji je bio najviša tačka na Farmi. Pošto je ispitao zemljište, Snowball je tvrdio da je to pravo mesto za vetrenjaču koja bi mogla pokretati dinamo i opskrbljivati Farmu električnom energijom. Tako bi se osvetljavale, a zimi i griejale staje. Električna energija koristila bi se i za cirkularnu pilu, kosilicu, strojeve za rezanje repe i preradu mleka. Životinje koje nikada pre nisu čule nešto slično (jer je farma bila staromodna i imala samo najprimitivnije oruđe), slušale su zapanjeno kad je Snowball dočaravao slike fantastičnih strojeva koji će obavljati njihov posao, dok će one u miru pasti ili čitanjem i razgovorom unapredivati svoj duh.
  

      U nekoliko nedelja Snowball je završio planove za vetrenjaču. Tehnička rešenja poticala su uglavnom iz tri knjige, koje su nekad pripadale gospodinu Jonesu. Hiljadu korisnih stvari koje možete napraviti u kući, Sagradi sam i Sve o elektricitetu za početnike. Za izrađivanje planova Snowball je koristio staju koja je nekada služila kao inkubator i imala gladak drveni pod pogodan za crtanje. Knjige je držao otvorene pomoću kamenčića, papcima je stegnuo komadić krede i uzbudeno pocikujući brzo se kretao amo-tamo, vukući liniju za linijom. Postupno su planovi prerasli u složen splet poluga i zupčanika koji je prekrivao preko pola poda; druge životinje nisu ništa od toga razumele, ali su crteži na njih ostavili dubok utisak. Barem jednom dnevno sve su, dolazile da pogledaju Snowballove crtarije. Dolazile su čak i kokoši i patke, pazeći da ne razgaze oznake kredom. Samo se Napoleon držao po strani. Od samog početka bio je protiv vetrenjače. Iznenada se pojavi da pogleda planove. Ozbiljno je šetao u krug pažljivo gledajući svaki detalj; zagroktao bi jedanput, dvaput, a onda odmeravao iskosa; potom je neočekivano digao nogu, pomokrio se na planove i bez riječi izašao.
  

    

   Vetrenjača je napravila dubok razdor na Farmi. Snowball nije poricao da će izgradnja biti vrlo težak posao. Moraće se razbijati stene i potom kamen ugrađivati u zidove, a biće potrebno napraviti krila za vetrenjaču, nabaviti dinamo i kablove. Snowball nije rekao kako će to nabaviti, ali je tvrdio da se sve to može rešiti za godinu dana. A kada sve bude gotovo, reče, toliko će se uštedeti na radnom vremenu da će trebati raditi svega tri dana nedeljno. Napoleon je, s druge strane, dokazivao da je u ovom trenutku najpotrebnije povećati proizvodnju hrane, jer će, ukoliko budu trošili vreme na vetrenjaču, svi pomreti od gladi. Životinje su se podelile u dve stranke s parolama “Glasaj za Snowballa i trodnevna radnia nedelja” i “Glasaj za Napoleona i pune jasle”. Benjamin je bio jedina životinja koja se nije pridružila nijednoj stranci. Nije verovao da će biti više hrane ni da će vetrenjača skratiti radno vreme. S vetrenjačom ili bez nje, rekao je, život će teći dalje kao i do sada — znači, loše.
      Pored razmirica oko vetrenjače, nametnulo se pitanje obrane farme. Bilo je potpuno jasno da usprkos porazu u Bitki kod staje za krave, ljudi mogu još odlučnije pokušati da zauzmu farmu i vrate gospodina Jonesa. Sada su za to imali razlog više jer se vest o porazu proširila po čitavom kraju, a životinje na susednim farmama postale su neposlušnije nego ikada. Kao i obično Snowball i Napoleon nisu se slagali. Prema Napoleonovu mišljenju, životinje su trebale da nabave vatreno oružje i da nauče njime rukovati. Prema Snowballovu, trebalo je na susedne farme poslati što više golubova i poticati životinje na pobunu. Jedan je dokazivao da će se, ukoliko se ne budu mogli obraniti, suočiti s porazom, a drugi je tvrdio da neće biti ni potrebe za obranom dode li svuda do pobune. Životinje su saslušale Napoleona, a zatim Snowballa, ali se nisu mogle odlučiti tko je u pravu; zapravo su se uvijek slagale s onim koji je u datom trenutku govorio.

 
       Konačno je došao i dan kada je Snowball završio svoje planove. Na sednici sledeće nedelje trebalo je glasanjem odlučiti hoće li započeti s radovima ili ne. Kad su se životinje okupile u velikoj suši, Snowball ustade i, povremeno prekidan blejanjem ovaca, iznese razloge zbog kojih se zalaže za izgradnju vetrenjače. Onda ustade Napoleon da odgovori. Vrlo mirno reče da je izgradnja vetrenjače glupost i da on nikome ne savetuje da glasa za nju, a nakon toga odmah je seo; govorio je jedva tridesetak sekundi i činilo se da je potpuno nezainteresiran za utisak koji je ostavio. Na to Snowball skoči na noge i, vičući prema ovcama koje su ponovo počele blejati, vatreno pozivaše na izgradnju vetrenjače. Do tada su simpatije životinja bile podjednake, ali Snowballova rečitost ih na tren zanese. Oduševljeno je izneo viziju Životinjske farme, kada se životinje jednom oslobode najgoreg posla. Mašta mu se sada vinula mnogo dalje od električne kosilice i stroja za rezanje repe. Elektricitet, reče, može pokretati vršilice, plugove, drljače, valjke, žetelice i samovezačice. Pored toga, svaka će staja imati svoje osvetljenje, toplu i hladnu vodu, te električno grejanje. Kad je završio govor nije bilo ra sumnje ko će dobiti glasove. Ali baš u tom trenutku ustane Napoleon, na čudan način, iskosa, pogleda Snowballa i, zarokće tako kako ga još nikad nisu čuli.
  

     U tom času začu se strašan lavež i devet ogromnih pasa s medenim ogrlicama nahrupi u sušu. Ustremiše se pravo na Snowballa, koji se na vreme izmaknu da izbegne njihove razjapljene čeljusti. Za tren istrča iz suše, a oni za njim. Suviše iznenađene i prestrašene da bi progovorile, sve životinje nahrupiše prema izlazu da promatraju poteru. Snowball je grabio preko velikog pašnjaka prema cesti. Trčao je kako samo svinja može trčati, ali psi su mu bili za petama. Iznenada se okliznu, i činilo se da će ga stići. Ali se podiže i potrča brže nego ikada. Psi mu se, međutim, ponovo približiše. Jedan škljocnu i čeljustima pokusavajući ga dohvati za rep, ali Snowball izmaknu u pravi čas a zatim prikupi svu svoju snagu i svega nekoliko centimetara ispred gonitelja kliznu kroz rupu u živici da ga više nikad ne vide.
  

       Životinje su tiho i prestrašeno odmilele do suše. I psi su ubrzo dotrčali. U prvi mah niko se nije mogao dosetiti otkuda su se uopšte pojavila ta stvorenja, ali problem je uskoro bio riješen: to su bila štenad koju je Napoleon odvojio od majke i privatno odgojio. Iako još nisu bili potpuno odrasli, bili su ogromni, divljeg izgleda, poput vukova. Držali su se Napoleona. Primećeno je da mašu repovima na isti način kao što su nekad psi mahali gospodinu Jonesu. Napoleon se, zajedno sa psima koji su ga sledili, popne na uzvišeni podij, s kojeg je Major svojevremeno održao svoj govor i objavi da se od sada ukidaju Sednice nedeljom ujutro. One su bile potpuno suvišne, rekao je, i značile su samo gubitak vremena. Ubuduće sva pitanja koja se odnose na rad na Farmi rešavaće, pod njegovim predsedanjem, specijalni komitet svinja, koji će se sastajati zasebno a posle drugima prenositi svoje odluke. Životinje će se ipak okupljati nedeljom da pozdrave zastavu, otpevaju “Životinje Engleske” i prime raspored za sledeću nedelju ; međutim, više neće biti diskusija. Usprkos šoku koji je izazvao Snowballov progon, životinje je ovo saopštenje zaprepastilo. Neke bi od njih čak protestovale, da su mogle naći valjane razloge. Na izvestan način rastužio se i Boxer. Spustio je uši, nekoliko puta zatresao grivom i uporno pokušavao srediti svoje misli; ali na kraju nije znao šta bi rekao. Međutim, neke svinje su bile prisebnije. Četiri mlada krmka iz prvog reda, svojedobno određena za tovljenje, roktanjem su izrazila svoje neslaganje; sva četiri su skočila na noge i počela govoriti u isto vreme. Ali psi oko Napoleona počeše odmah potmulo, preteći režati i krmci su ućutali i seli. Ovce su počele snažno blejati: “Četiri noge dobre, dve noge loše!”, što je po trajalo četvrt sata i onemogućilo svaki razgovor.
  

        Posle su poslali Squealera da drugima na Farmi objasni nove prilike.
  

      “Drugovi”, rekao je Squealer, “verujem da svaka prisutna životinja shvata žrtvu koju je učinio drug Napoleon preuzimajući na sebe i ovaj zadatak. Nemojte, drugovi, misliti da je rukovođenje užitak. Upravo obrnuto, to je ozbiljna i teška odgovornost. Niko od druga Napoleona nije čvršći u veri da su sve životinje jednake. On bi bio presretan da vam može dopustiti da sami odlučujete. Ali, ponekad biste mogli doneti krive odluke, drugovi, i gde biste se onda našli? Pretpostavimo da ste odlučili slediti Snowballa i njegove tlapnje o vetrenjačama — Snowballa, koji, kako to sad znamo, nije bio ništa bolji od zločinca.”

 

“On se hrabro borio u Bitki kod staje za krave”, dobaci neko.

 
  “Hrabrost nije dovoljna”, odgovori Squealer. “Odanost i poslušnost su važniji. A što se tiče Bitke kod staje za krave, verujem da će doći vreme kad ćemo otkriti da je Snowballova uloga u njoj umnogome precenjena. Disciplina, drugovi, gvozdena disciplina! To je parola dana. Samo jedan krivi korak i neprijatelj će biti ovde. Drugovi, valjda ne želite da se Jones vrati?”

 
  Još jednom na taj se argument nije moglo odgovoriti. Bilo je sigurno da životinje ne žele povratak Jonesa; ako bi diskusije nedeljom ujutro mogle pridoneti njegovom povratku, onda je s njima trebalo prestati. Boxer, koji je u međuvremenu bio porazmislio, izrazio je općšte raspoloženje rečima: “Ako tako kaže drug Napoleon, to mora biti tačno.” I od tada je svom načelu “Radiću više”, dodao i geslo “Napoleon je uvek u pravu”.

 
  Vreme se prolepšalo i počelo je proletno oranje. Staja u kojoj je Snowball crtao svoje planove bila je zatvorena i pretpostavljalo se da su planovi izbrisani. Svake nedelje, u deset sati ujutro, životinje su se okupljale u velikoj suši da prime raspored za sledeću nedelju . Lobanja starog Majora, sada već gola kost, iskopana je u voćnjaku i postavljena na postolje u podnožju jarbola za zastavu, pored puške. Od životinja se tražilo da nakon podizanja zastave, pre nego što pređu u sušu, odaju počast lobanji. Više nisu sedele zajedno, kao nekada. Napoleon, Squealer i krmak po imenu Minimus (Minimus), koji je imao izuzetan dar za pisanje pjesama i popevki, sedeli su u prvom redu povišenog podija; devetoro mladih pasa napravilo je oko njih polukrug, a iza njih su bile ostale svinje. Druge životinje sedele su nasuprot njima, u glavnom delu suše. Napoleon je osornim, vojničkim načinom čitao raspored dužnosti za sledeću nedelju, i pošto bi jedanput otpevale “Životinje Engleske”, životinje bi se razišle.

 
  Tri nedelje nakon Snowballova izgona, životinje je prilično iznenadilo Napoleonovo obaveštenje da će se vetrenjača ipak graditi. Napoleon nije objasnio zašto se predomislio, već je samo upozorio životinje da će taj izvanredni zadatak zahtevati vrlo naporan rad; možda će čak biti potrebno smanjiti obroke. Planovi su, međutim, potpuno pripremljeni, sve do najsitnijih pojedinosti. Na njima je poslednje tri nedelje radio poseban komitet svinja. Gradnja vetrenjače i razni popravci trajaće, uz ostala potrebna poboljšanja, otprilike dve godine. To veče Squealer je privatno objasnio drugim životinjama da Napoleon u biti nikad nije bio protiv izgradnje vetrenjače. Naprotiv, upravo se on na početku za nju zalagao, a plan koji je Snowball nacrtao na podu inkubatora zapravo je ukraden iz Napoleonovih beležaka. Vetrenjača je, u stvari, bila Napoleonova zamisao. Zašto je onda, upita neko, tako oštro govorio protiv nje? Squealer je izgledao vrlo prepredeno. To je, reče, bila lukavost druga Napoleona. On se samo prividno suprotstavljao vetrenjači, to je jednostavno bio manevar da se otarasi Snowballa, koji je bio opasan tip i loše uticao na druge. Sada, kad više nema Snowballa, plan se može provesti bez njegova uplitanja. To je bilo, reče Squealer, nešto što se zove taktika. Mnogo puta je ponovio: “Taktika, drugovi, taktika!”, gegajući se u krug, vrteći repom i veselo se smiejući. Životinje nisu tačno znale šta znači ta reč, ali Squealer je govorio tako uverljivo, a tri psa koja su bila s njim režala su tako zastrašujuće, da su prihvatile objašnjenje bez daljnjeg ispitivanja.
  

VI Poglavlje

  Celu tu godinu životinje su radile kao robovi. Ali u svom su poslu bile sretne, nisu zazirale ni od kakvog napora ili žrtve, svesne da je sve što rade za njihovo dobro i za dobrobit onih koji će doći iza njih, a ne za gomilu lijenih i pokvarenih ljudskih stvorenja. 

     U proleće i leto radili su po šezdeset sati nedeljno, a u avgustu Napoleon je objavio da će se raditi i nedeljom posle podne. Dodatni rad bio je sasvim dobrovoljan, ali svakoj životinji koja se ne odazove obroci će biti smanjeni na pola. Usprkos tome ispostavilo se da neki zadaci neće biti izvršeni. Žetva je bila nešto manje uspešna nego prošle godine, a na dva polja nisu posadili repu jer oranje nije bilo završeno na vreme. Moglo se predvideti da će naredna zima biti vrlo teška. 

    Oko vetrenjače iskrsnule su nepredvidene teškoće. Na farmi se nalazilo bogato nalazište vapnenca, a u jednoj od sporednih zgrada pronađeno je mnogo peska i cementa, pa je materijal za gradnju bio pri ruci. U početku životinje nisu mogle riešiti problem kako razbiti stiene u komade odgovarajuće veličine. Izgledalo je da se to može učiniti samo pijukom i gvozdenim polugama, kojima se, međutim, životinje nisu mogle služiti. Tek nakon više nedelja uzaludnog napora nekom se javila prava ideja — iskoristiti silu teže. Ogromne stene, prevelike za upotrebu, ležale su na dnu kamenoloma. Životinje bi ih privezale za uže, a onda su sve zajedno, krave, konji, ovce, svaka životinja koja je mogla pridržati uže — u kritičnim momentima pridružile bi se i svinje — očajno sporo vukle stene strminom do vrha, da bi ih potom gurnule natrag i tako razbile na manje komade. Prenošenje razbijenih komada bilo je razmerno jednostavno. Konji su ih odvozili teretnim kolima, ovce su nosile komad po komad; čak su se Muriel i Benjamin upregli u neka stara kola i dali svoj doprinos. Do kraja ljeta skupili su dovoljno kamenja i onda je, pod nadzorom svinja, počela gradnja. 

      Ali napredovalo se sporo i tegobno. Često je trebao čitav dan napornog i iscrpljujućeg rada da se jedna stena dovuče do vrha, a ponekad se dogodilo, kada bi je gurnuli natrag, da se ipak nije razbila. Ništa se nije moglo učiniti bez Boxera koji je imao snage kao sve druge životinje zajedno. Kada bi stena počela kliziti nizbrdo, a s njom i životinje, Boxer bi se uvek našao na pravom mestu, povukao uže i zaustavio klizanje. Svi su bili zadivljeni kada bi ga videli kako se, sav usopljen, s mukom, malo-pomalo penje uz obronak, dok mu se vrhovi kopita zarivaju u tlo a velika leda prekrivaju znojem. Clover ga je ponekad upozoravala da bude oprezan i da se previše ne napreže, ali Boxer je nije slušao. Njegova dva

https://svetlogike.files.wordpress.com/2014/02/dzordzorvel_zivotinjska_farma.pdf