Vislava Shimborska

PRIČA 

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči: „Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, očekujući pomoć. Požurite. Ovde sam!“

– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.

– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.

– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.

Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina





ALBUM

Niko u porodici nije umro od ljubavi.
Što je tamo bilo, bilo je, ali ništa za mit.
Romei sušice? Julije difterije?
Neki su čak doživeli duboku starost.
Nikakve žrtve neodgovaranja
na pismo orošeno suzama!
Uvek su se na kraju pojavljivali susedi
s ružama i binoklima.
Nikakvog gušenja u stilskom ormaru
kada bi se naglo vratio ljubavničin muž!
Nikome ti steznici, mantilići, volani
nisu smetali da uđe na fotografiju.
I nikad u duši paklenoga Boša!
I nikad sa pištoljem u vrt!
(Umirali su s metkom u lobanji, ali iz drugog razloga,
i na poljskim nosilima).
Čak i ona, sa ekstatičnom punđom
i očima podbulim kao posle bala,
otplovila je velikim krvotokom,
ali ne k tebi, partneru, i ne od žalosti.
Možda je neko ranije, pre dagerotipa –
ali od ovih što su u albumu, koliko znam, niko.
Izrugivale su se tuge, leteo dan za danom,
A oni su, utešeni, umirali od gripa.


_______________________________


PREBLIZU SAM

Preblizu sam da bi me sanjao.
Ne lepršam nad njim, ne bežim mu
pod korenje drveća. Preblizu sam.
Mojim glasom ne peva riba u mreži.
S mog se prsta ne ne skida prsten.
Preblizu sam. Velika kuća gori
a ja ne vičem upomoć. Preblizu,
da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
Preblizu da bih mogla ući kao gost
pred kojim se razmiču zidovi.
Više nikad neću tako lako umreti,
tako posve izvan tela, tako besvesno,
kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,
preblizu. Čujem psiku
i vidim ljeskavu ljusku te reči,
nepomična u zagrljaju. On spava,
pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
nego meni koja ležim uza nj.
Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
dolina, zatvorena osneženom planinom
u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
da mu s neba padnem. Moj krik
samo bi ga probudio. Jadna,
svedena na vlastitu pojavu,
a bejah breza, bejah salamandra,
i svlačih sa sebe vreme i atlas
prelevajući se bojama kože. Mogla sam
milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
što je blago nad blagom. Blizu sam,
preblizu, da bi me sanjao.
Ispod glave usnulog izmičem ruku,
utrnulu, punu nestvarnih iglica.
Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,
svrgnuti sede anđeli.


___________________________________

RAZGOVOR SA KAMENOM

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam naokolo,
da te upijem kao dah.
- Odlazi! - kaže kamen -
Čvrsto sam zatvoren.
Čak razbijeni na komade
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak smrvljeni u prah
nećemo nikoga pustiti.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prođem tvojim dvorcem,
zatim da posetim list i kap vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.
- Ja sam od kamena - kaže kamen -
i svakako moram sačuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišića za smeh.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Čula sam da su u tebi velike prazne sale,
neviđene, neopisivo lepe,
gluve, bez eha bilo čijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.
- Velike i prazne sale - kaže kamen -
ali u njima nema mesta.
Lepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih čula.
Možeš me upoznati,
poznavati me nećeš nikad,
čitavom površinom okrećem se prema tebi,
a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utočište za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućnik.
Moj svet je vredan povratka.
Ući ću i izaći praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
neću dati ništa osim reči
kojima niko ne veruje.
- Nećeš ući - kaže kamen -
Nemaš čulo učešća.
Nijedno čulo ne može ti zameniti čulo učešća.
Čak i pogled izoštren do sveviđenja
ne vredi ti ništa bez čula učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula.
Jedva njegov začetak, uobrazilju.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne mogu čekati dve hiljade vekova
da uđem pod tvoj krov.
- Ako mi ne veruješ - kaže kamen -
obrati se listu, reći će ti što i ja.
Kapi vode, reći će ti što i list.
Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh,
kojim se smejati ne smem.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
- Nemam vrata - kaže kamen.
__________________________________

 
UZ VINO

Pogledao, dodao mi lepote,
a ja je primila kao svoju
Srećna, progutah zvezdu.
Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.
Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.
Pričam mu šta hoću: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.
Smeje se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.
Eva od rebra, Venera od pene,
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivo stvarnije.
Kad me on gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s kog je skinuta slika.

___________________________________

LJUBAV NA PRVI POGLED


Oboje su uvereni

da ih je povezao iznenadan osećaj.

Lepa je takva sigurnost,

ali nesigurnost je lepša.

Drže, budući da se pre nisu poznavali,

da među njima nikad ništa nije bilo.

A što bi na to ulice, stube, hodnici

na kojima su se mogli davno mimoilaziti?

Htela bih ih zapitati

ne sećaju li se –

možda u kružnim vratima

nekoć licem u lice?

neko «oprostite» u gužvi?

glas «pogrešno» u slušalici?

- ali znam njihov odgovor.

Ne, ne sećaju se.

Jako bi ih začudilo

da se već duže vreme

poigrava s njima slučaj.

Još ne posve spreman

da se za njih prometne u sudbu,

približavao ih je i udaljavao,

presretao ih je na putu

i prigušivši hihot

odskakivao u stranu.

Bilo je znakova, signala,

pa što ako nečitkih.

Možda pre tri godine

ili u prošli utorak

neki je listić prelepršao

s ramena na rame?

Nešto se izgubilo i podiglo.

Ko zna, možda već lopta

u zelenilu detinjstva.

Bile su kvake i zvonca

na kojima se preuranjeno

dodir stavljao na dodir.

Kovčezi jedan uz drugi u garderobi.

Možda je neke noći bio isti san,

odmah posle buđenja izbrisan.

Ta svaki je početak

samo neki nastavak,

a knjiga događaja

uvek otvorena po sredini.

___________________________________

SRETNA LJUBAV 


Sretna ljubav. Zar je to normalno,

zar je to ozbiljno, zar je to korisno -

što svet ima od dvoje ljudi

koji sveta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,

dvoje slučajnih na milion, ali uvereni

da je tako moralo biti - kao nagrada za što? Ni za što.

Svetlost pada niotkud -

zašto baš na te, a ne na neke druge?

Ne vređa li to pravednost? Vređa.

Ne remeti li to brižno naredana načela,

ne ruši li s visine moral? Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:

kad bi se bar malo prikrivali,

hinili utučenost i tako krepili prijatelje!

Poslušajte samo kako se smeju – uvredljivo.

Kakvim jezikom govore – tobože razumljivim.

A te njihove ceremonije, ta cifranja,

pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode –

točno kao da su se urotili protiv čovečanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo

kad bi njihov primer drugi mogli slediti.

Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,

na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,

ko bi hteo ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?

Takt i razum nalažu da se o njoj ćuti

kao o skandalu iz viših sfera Života.

Divna se deca rađaju bez njezine pomoći.

Nikad joj ne bi uspelo napučiti zemlju,

uostalom retko se i događa.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav

mirno tvrde da nigde nema sretne ljubavi.

___________________________________






STARI PROFESOR


Upitala sam ga za stara dobra vremena,
kada smo bili veoma mladi,
naivni, ushićeni, glupi, nespremni.
Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna,
Šta je za čovečanstvo dobro a šta loše.
To je najsmrtonosnija moguća iluzija
- odgovorio je.

Pitala sam ga za budućnost,
da li je još vidi jasno.
Pročitao sam previše istorijskih knjiga
- odgovorio je.

Pitala sam ga za fotografiju,
onu u ramu, na pisaćem stolu.
Bilo pa prošlo. Brat, rođak, snaha,
žena, ćerkica na ženinim kolenima,
mačka na ćeričinim rukama,
i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje
leti neidentifikovana ptičica
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li je ponekad srećan.
Radim
- odgovorio mi je.

Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još.

Nekoliko mojih bivših asistenata,
koji takođe imaju bivše asistente,
gospođa Ljudmila koja vodi kuću,
neko veoma blizak, ali u inostranstvu,
dve gospođe iz biblioteke, obe nasmejane,
a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije
- odgovorio je

Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća.
Brane mi kafu, votku, cigarete,
nošenje teških uspomena i predmeta.
Moram da se pravim da to ne čujem
- odgovorio je.

Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti.
Kada je prijatno veče, posmatram nebo.
Ne mogu da se načudim,
koliko je tamo tački gledišta
- odgovorio je.

___________________________________

ĆUTANJE BILJA

Jednostrano poznanstvo između mene i vas
ne razvija se najgore.
Znam šta je listić, šta latica, klas, šišarka, stabljika,
i šta se s vama događa u aprilu, a šta u decembru.
Iako je moja zainteresovanost neuzvraćena,
nad neke od vas specijalno se saginjem, a pred nekim dižem nos.
Imam za vas imena:
klen, čicak, lijander,
vresak, venja, imela,
nezaboravak,
a vi za mene nijedno.
Naše putovanje je zajedničko.
Za vreme zajedničkih putovanja razgovara se,
razmenjuju opaske o vremenu,
ili o stanicama minulim u zaletu.
Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo šta vezuje.
Ista nas zvezda u istom radijusu drži.
Na osnovu istih zakona bacamo senke.
Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način,
a i ono što ne znamo slično je.
Kako znam i umem objasniću, samo pitajte:
šta je to gledati očima,
zašto mi srce kuca
i zbog čega moje telo nema korenje.
Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja,
ako si uz to neko
za vas tako ništavan.
Šiprag, šumica, livade i rogoz -
sve sto govorim je monolog,
i vi ga ne slušate.
Razgovor sa vama je nužan i nemoguć.
Neodgodiv u užurbanom životu,
mada odložen za nikad.

__________________________________

POHVALA SNOVA

U snu
slikam kao Vermer van Delft.
Razgovaram tečno na grčkom
i ne samo sa živima.
Vozim automobil
koji mi je poslušan.
Sposobna sam,
pišem velike poeme.
Čujem glasove,
ništa gore od ozbiljnih svetaca.
Bili biste začuđeni
mojim sjajnim sviranjem na klaviru.
Letim baš kao što treba,
znači - sama po sebi.
Kad padnem s krova,
umem da padnem meko u zelenilu.
Nije mi teško
da dišem pod vodom.
Ne žalim se:
uspela sam da otkrijem Atlantidu.
Radujem se što uoči smrti
uvek uspevam da se probudim.
Čim izbije rat,
samo se okrenem na drugu stranu.
Postojim, ali ne moram
da budem dete svog doba.
Pre nekoliko godina
videla sam dva sunca.
A prekjuče pingvina.
Krajnje razgovetno.

______________________

Govor u birou za izgubljene stvari

Na putu s juga na sever izgubila sam nekoliko boginja,
i mnogo bogova na putu sa istoka na zapad.
Jednom zauvek ugasilo mi nekoliko zvezda, nebo otvori se.
U more potonulo jedno, pa drugo ostrvo.
Čak tačno ne znam, gde sam ostavila kandže,
ko ide u mom krznu, ko živi u mojoj ljušturi.
Pomrli mi braća i sestre, kada sam ispuzala na kopno
po koja koščica samo u meni godišnjicu praznuje.
Iskakala sam iz kože, trošila pršljenove i noge,
veoma mnogo puta padala u nesvest.
Odavno sam na sve to zažmirivala trećim okom,
mahala perajem i tresla grane.
Denulo se, propalo, na sve četiri strane razvejalo.
Sama se čudim, koliko je malo od mene ostalo:
trenutno pojedinačna osoba ljudskog roda,
koja je samo kišobran juče u tramvaju izgubila.

Vilijam Fokner

NAKON Pedeset godina

SAPFIČNO

Dakle to je , neće mi san na Kapke .
Ni na oči, rastresenom kosom i belim
Dalekim bledim rukama, usnama i čeličnim grudima,
Tako me ona gleda.

I mada mi san ne dolazi , stiže mi
Vizija iz ispunjenih glatkih veđa sna,
Beloputa Afrodita neukroćena jezdi
 Na vlasima svoje kose.

 U purpurnim kljunovima golubica što je vuku ,
Ispruženim iz žudnje, šija povijenih nazad,
 Ka Lezbosu i na letećim stopalima ljubavi
 Što jecaju iza nje.

Ne osvrće se, ne osvrće se na
Devet krunisanih muza koje stoje
Oko Apolona kao devet korintskih stubova pevajući
U večernjoj bistrini.

 Ne vidi lezbijske usne poljupcem spojene
Preko lautinih struna, pesmom opijene.

 Ni bela stopala Okeanida
 Što naga sijaju.

 Pred vom hode jadikovke i jecaji
Neplodnih žena, uz grmljavinu krila,
Dok duhovi napuštenih letskih žena, jadaju ,
Mrznući suton.

______________________________


JABLAN

Zašto drhtiš tu
Između bistre reke i puta?
Nije ti hladno,
Uz svetlost sunca koje sanjari o tebi,
A ipak dižeš svoje skrušene molbene ruke kao da želiš
Navući oblake sa nebesa da krhkost sakriju tvoju.

Ti si mlada deva
Što podrhtava u patnji ushićene smernosti,
Bleda stvarna deva
čija je odora na silu sa nje strgnuta.

_______________________________


AKO ĆE ŽALOST BITI

Ako će žalost biti, neka bez kiše stigne,
U ime srebrnog jada neka i ovo bude,
Ako ove zelene šume budu sawale da se probude
U mom srcu, ako se ponovo dignem.

Ima li ma koje smrti, jer ipak ću sniti
Gde je sem u planinama setnim što dremežom su natkriljene,
Gde trunem kao stablo? I mada smrt će snaći mene,
Ova zemlja koja me brzo nosi moj dah će otkriti.
__________________________


NAKON PEDESET GODINA

Kuća joj je prazna na srce starost joj staje,
Ono je puno senki i jeke što obmanu prati
Niko je spasti neće, jer je htela tkati
Slepim, krivim prstima gnezdo što ne može da traje.

Priča kaže, kad narod uz oružje na nju krete da ustaje,
Zbog njenih milovanja oklevaše kao bele ptice,
zbog krune koju je imati mogla da poveže pletenice
Kose svoje, i nežnih ruku što Veštičijim Zlatom sjaje.

Ogledala njena zakletve pamte, jer tu gránu
U snovima iz drugih snova što nežnost puti njene
Pozajmiše dok beše tu, mekoćom kose krunisanu.
Sputanog srca uz mlade oči povijene
I slepe, oseća prisustvo njeno kroz mirise razlivene,
Život mu i telo u zamku sputa okovanu.

preveo Bojan Belić


 

Kerstin Henzel

Železnička stanica

Ostaćemo gde smo kad se teretni vagoni
 teško natovareni ruševinama rata
 budu prestrojavali, ostaćemo gde smo dok se
 vagon za vagonom tovari rudom za očeve,
 drogom za sinove, pepelom unuka. Gledamo iskidana
 svoja lica u sjajnim staklima brzog voza za sreću koji odlazi
 s ovog sveta. Na svojim krivim nožicama
 napadaju nas golubovi
 tražeći hranu. Ispod šina miševi
 prenose dalje čudna saopštenja kuda
 vozi voz kuda Rusija pravi promaju, Poljska
 zjapi otvorena kuda da kuda živimo na birou
 za izgubljeno-nađeno među zaboravljenim signalima, slušamo
 ko to polazi uz pisak.

__________________________________


Kad sam bila kod njega izbacio je

napolje sto i gurnuo krevet
tik uza zid, zatim me spustio
izme u sebe i pocetka cvecem
ovencanih snova.
Otišao je, a da naše vreme još nije došlo,
još nam je soba bila u neredu
i vratila sam u sobu sto, a krevet
postade zamka toplog srca. Novembar baca
pahulje kroz otvorena vrata. Na stolu
pitanja urastaju u papir,
u krevet mami me san.On hoda savijen, oprezno kao po ledu
štapom il kamenom udara srce.

___________________________________

Brisanje prašine

U svom radnom stolu pronalazim
nekoliko starih naočara. Od šezdeset prve
stalno napredujem
u kratkovidosti. Na jednoj polici
stara brošura koja
najavljuje revoluciju
na pozorišnim daskama.
Stavljam jedne na druge na treće naočare
i uspevam da razaznam: moje ime
stoji ispod glumaca.
__________________________________

Tomografija

Skener moje lobanje
Na tankim presecima
Ne pokazuje ništa
Samo male kalcifikacije zbog starosti
Uporni bolovi dolaze kaže lekar
Od onih velikih i jakih vaš strah je
Neosnovan
________________________________

Trka s preponama u Parizu


Rano jutro na Seni: na mostu tri mumije
Leže sle ene u svojoj bedi. Preskače ih
Jedna gospo a silazeći niz stepenice sa zapregom
Krilatih pasa: pet brzih životinja koje,
Nalik svojoj gazdarici, nose zlatne trake.
Ljudi izlaze. Ljudi šetaju obalom.
Grad se budi i do neba zvoni.
Dama viknu: Drž’ ga! I psi jezik plaze,
Skaču i preko mrtvih gaze.

Milorad Pavić, stihovi

EPITAF

U dimu nad ognjištima greju se ptice i prve pahulje se tope
Kao podvodni vetar izranja i kipi crno mleko noći sa dna duboke reke
Izliva se u svet i krivuda duž mlečnih staza i belokore uvija smreke.
U mojim očima sneg se u suze pretvara i kada oči se sklope

Kroz hladne kapi te daleko i čisto sa svojih obraza gledam: pred njima
Vetar je postao crn, a stabla mi prilaze kao na pojilo zveri
I u jedan red staju oko mene. Borovi su probili magle vrhovima
I cepaju ih rastući im sa dna u čudnoj nekoj veri

Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu.
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;

I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.

______________________________________


SIMPOSION

Gozba je preda mnom. Nad krovom jesen i u ognjištu lišće i gnezda.
Rekli su i učinili: otvorićemo vrata kočija u vrata tvoje sobe
Iz nepranih glinenih zdela ješćemo mesečinu
I mlade vrtove što pune svoje bose senke višnjama i lišćem.

Lepe, prljave ruke natočiće nam čašu zečije krvi punu tuđega sunca.
Rekli su i učinili, no ja ne uzeh do zrno grožđa i paunovo pero.
U mom srcu je groblje i reka izvire ispod krstača njegova
Usta su mi pepela puna jer hleb umakah svoj u oganj

I uši pune suza iz snova i samo ptice koje ih piju znaju im ukus
Strašno zvono ljubavi odzvanja zalud godine u mojim nedrima:
Ne čujem da zvuk taj već hiljadu proleća ubija rode u letu i gasi sveće

U peščanome podu hramova gde raste sveto drvo. Na sunce su izišli sveci
I despoti u grimizu. I strašni su od vremena i jer dolaze iz mraka
I jer su gladni i žedni trpeze moje. A ja uzimam zrno grožđa i paunovo pero.

___________________________________

LJULJAŠKA NAD KLADENCEM IMENA

Kud lutaš, vide moj bez mene po mojim snovima, čarobni sledeći prizor mada ti oči spavaju
Moje srce zna zašto si umoran kada se vratiš zorom u ovaj svet
Umiven pre buđenja u vrelom lekovitom zdencu na dnu ledenih voda
Gde su i zvezde najdalje od svojih slika. Moje srce zna, no meni ne kazuje.

Što trčite ko psi ispred moga života, oči, iza okuke njegove o neznane se otimajuć stvari?
Da l vas ko napada tamo u šumama što će nići, i mogu li piti i ja od vode
Koju ločete iz sutrašnjih kiša? Hoću li se probuditi slep jednoga jutra
Ako vas rastrgnu oči iz nekog tuđeg sna? Devojčica u čarapama belim

U ljuljašci od zlatne kose nad vašim zdencem se njiše
I potonula imena iz lekovitih voda njoj se vraćaju u isparenjima vrelim
No ne razume ih ona i s imenima dragocenim našim igra se kao sa šljunkom

I natrag u bunar ih baca. Uzalud ronite u noći i natrag ih donosite meni
Pretvorena u boje: vratiti ih ne umem više iz boja u reči;
Moje srce ih zna, no meni ne kazuje i samo devojčica u čarapama belim

Može nam još pomoći, no ne oseća da može, ili ne želi da leči.
____________________________________

SPOMENIK NEZNANOM PESNIKU

Oči su moje pune vina i krvi ko lep na hramovima Atosa
No moje srce još vidi na pučini galeba kako se kupa u peni
Uši su moje pohranilište odjeka i slušaju samo sebe
No moje srce još čuje kako daleke reke nose ptice vetrom utopljene

Moj jezik je triput svlačio košuljicu godina i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce još poznaje jezik zaboravljenih liturgija
Noge su mi umorne od biranja štapova nesalomljivih
No srce moje još dolazi u pohode tvojim spaljenim rečima

Jer gluh uhodim progonstva gde još laju talasi koje si slušao
Jer slep uhodim ostrva koja su davala crvene slike tvojim suzama
Jer pre pesme jedne ptice postoji uvek ime nekog vetra.

Moj jezik je triput svlačio košuljicu vremena i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce je okusilo kamen tvog zavičaja i našlo u njemu ukus ognja
Iako sam bio učenik pesnika koji ne postoji, pesnika bez pesama.
____________________________________

VEČERA U KRČMI "ZNAK PITANJA"

Anđeo s naočarima pored Patrijaršije
Sedi u krčmi kod "Znaka pitanja".
On mi pljunu u usta i reče:
"Prosti prostranstvu slov!"
Naručismo porciju sede trave s jezikom
I dva puta po čanak toplih božijih suza
Naručismo pohovan pogled
Od onih gorkih što ostare za sat, s limunom,
I pasulj na savskoj vodi.
Oglodasmo reč Uzalud
I zaboleše nas po obedu
Cvetovi u travi preko puta
I dve kašike u tanjiru
Jer stvari ne postadoše ono
Što smo ih naučili da budu.
Naplatiše nam svakom
Po jedan aprilski utornik
I uzesmo sat kusura.
Na rastanku on skide šešir i reče:
Dositej.
U porti preko puta
Sahranismo po ogledalo
I svaki svoj put odnese na leđima.

_____________________________________

BLIZU KARAMATINE KUĆE U ZEMUNU...

Kako bih voleo da sam livac
Da imam radionicu zvona u 1854. godini
S one strane rajske reke
Blizu Karamatine kuće u Zemunu.
Pio bih vino iz najlepšeg zvona
Iz jednog uha rasla bi mi vrba iz drugog grožđe

I boleo bi me za vas
Gvozdeni kokot na krovu livnice.
Tako bih uvek znao s koje strane vetar duva
Tako bih 1970. otkrio da pevac
pokazuje kradom i jedan peti vetar
Vetar sunčeve prašine
I svetlosnih odjeka zvezda.

Ovako Vasku su Popi i meni opet ozebli zubi
Na košavi iz Besarabije
Pa se grejemo čorbom od jedne mudre ribe
Koju nisu upecali nego ubili kamenom
Ko pticu grudvom snega u letu
Kao pre 7.000 godina u Lepenskom viru
na ovoj istoj rajskoj reci.
Na dnu čorbe našli smo ime ribe
Koje nije za jelo ni za objavljivanje. ("Anahoret u Njujorku")

______________________________________

LEKCIJA IZ ČITANJA KARATA

Palavestra, Lalić, Hristić & ja u krčmi
Kod "Bufala" u Berlinu

Gladnih ušiju na žednim petlovima
Ujahasmo u Berlin
Na satljik kupusne pljuvačke i pticu na žaru.
Kod "Bufala", West Germanija,
Operišemo tu pticu od čira na vazdušnom mostu

I otkrivamo u njoj (sasvim čudodejivo)
Mali berlinski zid.
Čuje se iz nje ciktanje cikada,
To mesto južnog vetra,
Što svareno ne goji oči, no goni
Da se podruguje na sunce u prahu,
I nezavejivo drveće.
Umesto crnih ljubičica
Kod "Bufala" u Berlinu
Nađosmo Gintera Grasa.
Ali bolje vrabac u ruci
nego Franfurt na Kajni.

________________________________

POSLE SVEGA


Ako bi mi opet kupila
Svesku praznih listova bez crta
Možda bih najzad mogao
Da ti napišem ljubavno pismo
Poslednje mesto prvog

Bio sam srećan, a nisam znao,
Bila si nesrećna, a nisi znala.
Kada smo shvatili bilo je kasno
Zauvek za mene, ali ne i za tebe
No ni to nisi znala

Kod "Ljubića" smo jeli
Teletinu sa pečenim povrćem
Ti si sedela nesrećna i zdrava
A ja srećan i bolestan
U ogledalu iza tebe
Kola i ljudi što idu niz ulicu
Išli su uz ulicu

Za rođendan kupila si mi knjigu
Čitam je tvojim očima
I vrebam ono što bi se u njoj
Moglo tebi svideti
Za mene knjige više nema

Neki nas nepojamno mrze
Drugi nas mnogo vole
Ja sam navikao na to, ti ne
Ja računam samo one druge
Ti samo one prve

Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost
Ja ne, ja bolje vidim prošlost
Ti samo misliš o prošlom
Ja samo maštam o budućnosti
Možda svak želi što nema

Jedna žena nam je prorekla
Budućnost neće ličiti na prošlost
Ja ne verujem u to proročanstvo
Na tvoj suncobran upisao sam
Sve lepe dane naše prošlosti
Sve crne dane naše prošlosti
Ti si upisala na moj kišobran
Ni ti ne veruješ u to proročanstvo

Jedan drevni čovek je napisao
Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe
Kada sam to pročitao rekoh
Kako je stvar lepo rečena
Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena
Sad znam da je to istina

U mladosti telo je ispred duha
U starosti duh je ispred tela
Znam da sam u poslu i u ljubavi
Iskoristio trenutak
Kada su duh i telo bili ravnopravni
Sada je kako mora biti

Bila si mlada, lepa i talentovana
Bio sam srećan zbog tvog talenta
Bila si nesrećna zbog mog talenta
Od kojeg nije ostalo vremena za nas
A ja sam mislio da talenat nema godine

Govorio sam knjige su naša deca
Čim se osamostale prhnuće u svet
Čim to bi naša deca prhnuše u svet
Čim to bi naše knjige prhnuše u svet
Sad nam je kuća bez maltera što spaja

Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine.

______________________________________

Boris Pasternak ( Boris Leonidovič)

"Ja sam iz ulice gde se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao gomila ljudi..."

_______________________________________



Objašnjenje


Život se vratio bez razloga
Kao što je čudno i prekinut.
Na istoj sam starinskoj ulici
Kao u onaj letnji dan i čas.


Isti su ljudi i iste brige,
Požar zalaska još neugašen
Kako ga onda uz zid Manježa
Samrtno veče naglo pribi.



Jeftino obučenim ženama
Još lupkaju cipele u noći,
A zatim su kao pre raspete
Na gvoždenoj gredi u potkrovlju.



Eno jedne gde umornim hodom
Polagano izlazi pred kuću.
Popevši se iz svog suterena
Kroz dvorište prolazi ukoso.


Ja ponovo smišljam izgovore,
Ravnodušan opet prema svemu,
A susetka dvorište obišla
I najzad nas nasamo ostavlja


_________________________________



San


Snio sam jesen u magli stakala,
drugove i tebe u veseloj klapi, i
kao soko što za krvlju vapi,
duša je moja na ruku ti pala.


Al vreme je išlo, starost ga je takla,
i kruneć okvire koprenom od srebra,
zora je iz vrta osipala stakla krvavim
i tužnim suzama septembra.

Vreme je starilo. U fotelji svila ko
led je pucala, sva trošna i bona. Pa i
ti zašutje, a glasna si bila, i san
utihnu poput zvuka zvona.

Probudih se. Ko jesen, puna bola
bejaše zora, a vetar, pun jeze,
ko laku slamu što kiši iz kola u
begu nebom raznosio breze.


_______________________________


O,da sam znao da je tako,
Još na početku svom ranije:
Da stih sa krvlju guši lako,
Navre na grlo i - ubije!

Ja bih se šala tih odreko -
S tom pozadinom istog - maha.
Početak beše još daleko.
A radoznalost puna straha.

Ali ta starost poput Rima,
U zamenu za laž vodviljsku,
Neće od glumca tekst što ima.
No pogibiju punu,zbiljsku.

Kad osećanje pesmu daje
Ono na scenu roba šalje.
I sva umetnost tu tad staje.
A tle, sudbina - dišu dalje.


Preveo Stevan Raičković


_______________________________


Nobelova nagrada

Ja padoh, ko zver usred hajke.
Negde su ljudi, sloboda, svet
A teraju za mnom udaraljke,
Prolaza nema, sputan svaki kret.

Tamna je šuma i obala spruda,
Deblo je jele oboreno.
Put je presečen odasvuda.
Bilo što bilo, sve je svejedno.

A kakvim se ja bavih zlom:
Ubica, zlotvor, što li ?
Ta sav svet plače nad lepotom
Zemlje, koju opevah u boli.

Pa i tako, još malo do groba,
Vera je moja – doći će doba
Sili će podlosti i svih zloba
Odoleti još duh dobra.


____________________________________

Zašto li tugom mutiš oči?


Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
lepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sene
i obrisi naših figura.

S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete.

Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a reč naivna, umiljata.

Reč "ljubav" prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svet preimenovat,
samo ako ti želiš tako.

Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoči i 
tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oči?


_________________________________


Proleće



Ja sam iz ulice gde se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao svežanj u ljudi koje su
iz bolnice pustili iznenada.
Gde je veče prazno ko priča prekinuta,
koju zvezda nije dovela do kraja, pred
kojom u čudu mnogi pogled luta, bez
izraza, nejasan i bez sjaja.



______________________________



Noćni vetar



Zgasle pesme i pijana galama
Sutra svako treba da porani
Gasnu vatre po kućama
Razišla se mladež sa pijanki.

Samo vetar tumara nasumice
Niz iste one zarasle puteljke
Kojima se razdragani momci
S njima vraćahu sa noćne sedeljke.

Sav pokunjen krije se iza vrata
On ne voli noćne besmislice
Hteo bi da okonča bez rata
U sporu s noći stare nesuglasice.

A pred njima – ograde voćnjaka
Njih spor više niko ne izgladi
Kraj puta se okuplja drveće
Da ispita o čemu se radi.

________________________


Sećanje 


U sumrak si za mene uvek učenica,
Pitomica. Zima. A suton je šumar
U šumi časova. Ležim i čekam tmicu,
I gle! Kličemo, vičemo u bunar.

A noć, a noć! Pa to je ad, dom užasa!
O, da je tebe nužda tu dognala!
Noć je – tvoj korak, tvoj brak, tvog muža sen,
Teža od presude tribunala.

Ti pamtiš život? Ti pamtiš pahuljice
Ko jata grlica što srljaju bez glava,
Njih vihor vrti, pijan, i valja vejavica
Prozdrljivo ih guta i pute zavejava!

Pretrčavala si! A on podastire
Ko prostirku pod nas sanke i kristale!
A život, jarom mečave raspiren
Kao krv šiba, i nebo zapali!

Kretanje pamtiš? Pamtiš vreme? Šatore?
Dučandžike? Viku? Trku oko para
Hladnih, zvonkih – pamtiš, pamtiš kao romore
Pretpraznička zvona u vremena stara.

Avaj, i ljubav! Tu nema reči, iskaza.
Čime da te zamenim? Balzamom? Bromom?
Kao konjsko oko, s jastuka, žarko, iskosa
Gledam, nesanicom prestrašen ogromnom.

U sumrak si mi ko s egzamena.
Iz razreda. Udžbenik, migrena, smreka.
Ali po noći! Kako su žedne, plamene
Oči kapsula i bočice leka!

_________________________



Na prozoru je vašem golub
Gukao danu.
A niz oluk,
Kao rukavi mokri, s bolom
Klonule grane.
Prašnjavim tragom, polugoli,
Išli su oblaci u stroju,
Na orošenoj tezgi dugo
Uljuljkujući pesmom tugu,
Bojim se – moju.
I molio sam: neka stanu.
I činilo se: čuče.
A osvit siv, ko spor u granju,
Ko govor mrtve kuće.

Prizivao sam prisni čas
Kad iza prozora kod vas,
Ko glečer što se topi,
Sa stalka lavor pusti glas
I, dok se roni pesme breg,
Na vreli obraz brizne mlaz
I celo toplo skropi,
A staklo peče kao led.
Al’ oblaci su vili steg,
Zaglušili su nebo batom,
Pa neću vapaj iz dubine,
Iz prahom zasute tišine,
Ko natopljeni šinjel,
Ko prašnjav jek kad žito mlate,
Ko zvonki spor u granju.
I molio sam:
Dajte
Da mirno sanjam!
Prašnjavim tragom topot kiše…
U stroju oblaci su išli,
Kao za salas, ujutro, regruti,
Ne sat, ne vek na putu,
Ko logoraši kad ih vode,
Ko hripljiv šapat:
“Skapah,
Sestro,
Vode!”


_______________________

Nek bude

Razgori zora rujnu sveću
Bregunica da cilju pođe.
Bez opomene ipak neću:
Nek bude život svež takođe!

Zora je – hitac u tavninu:
Poleti, plane kroz visinu,
Dan je u letu namah zglođe.
Nek bude život svež takođe.

Napolju lahor čili brzo
Što nam po noći meko dođe.
Zorom, po kiši, on se smrzo.
Nek bude život svež takođe.

Kako je smešan lahor samo!
Otkud ko čuvar on da prođe?
Ulaza, vidi – nema amo.
Nek bude život svež takođe.

Naređuj zasad finim,
Vladaj – dok još si gospa s glasom,
Dok još sedimo u toj tmini,
Dotle, dok pozar nije zgaso.

_____________________

Raskid

I

Anđele lažljivi, polako, polako,
Ja bih te opio tugom, veruj meni!
Ovako – ja ne smem, zub za zub – ovako!
O, jadi golom lažju zaraženi,
O, bedo, bedo poraženih.

Anđele lažljivi – nije smrtna rana
Patnja, što se srce pod ekcemom skriva!
Ali zasto dušu bolešću izvana
Na rastanku mučiš? I zasto celivaš
Besciljno, kao vreme, kao kišna plima,
Uz osmeh ubijaš, za sve, i pred svima!

II

O, stidu – tegobo! O, savesti, hiru!
Koliko je sanja u rastanku ranom!
Kada bih ja, čovek, bio pukim zbirom
Usta, oka, pleća, obraza i dlana!
Ja bih znaku strofa, njinom kriku, buri,
I krepkosti tuge, i njenoj lepoti
Podlego, i sve ih poveo na juriš,
Kidisao tebi, o, moja sramoto!

III

Od tebe ću misli da odvratim,
Ne u gostima, za vinom, već na nebu.
Kod suseda neko nekad će da svrati,
Kad čujem zvonce, setiću se tebe.

Banuću k njima dok decembar bruji.
Iz vrata u vrata. Hodnik je pregrada.
“A vi otkud? Šta je, šta se tamo čuje?
Kakve li spletke kolaju po gradu?

Da li se tuga svejednako vara?
I da li šapće: ‘Mišljah – da sve minu’.
Još idaleka, poznanica stara,
Kliknuće bodro: ‘Vi ste, uistinu!’.

Da li će tragovi da poštede mene?
Ah, kad biste znali, kako tuži godi,
Kad vas po sto puta tokom dana prene
I sličnosti lovi ulica u hodu!”

IV

Zasmetaj mi, pokusaj! Dođi,
kušaj da ugusiš
Ovaj napad očaja što kulja danas ko živa u Toricelijevoj pustoši.
Zabrani mi, ludilo – o, priđi, segni, pustoši!
Smetaj da brbljam o tebi! Bez stida, sami smo, smelo!
O, guši već, o, guši! Vrelo!

V

Spleti ovaj pljusak, ko vale, hladnih laktova.
I kao ljiljane, atlasne i vlasne besciljem dlanova!
Navali, likovanje! Napred, u vidike! Lovi – u besomučnoj igri ovoj -
Glase se šume, zagrcnute ehom lova u Kalidonu,
Gde kao jelen, bezuman, Atlantu Aktej po poljani goni,
Gde ljubljahu se bezdanim azurom što žviždi u ušima konja,
Celivahu dok lavez hajke odzvanja
I milovahu uz jeku roga i tresku drveća, kopita i rike.
- O, napred! Napred – u vidike!

VI

Razočarana? Htela si u miru
Da se rastanemo uz rekvijem blagi?
Ucveljena lika, dok zenice širiš,
Uplakana, svoju merila si snagu?

Na misi bi freske opale sa svoda,
Dok s usana Baha muzika sve giba.
Od večeras vidi mržnja moja svuda
Rasplinutost. Šteta, nedostaje šiba.

U mraku, prenuv se, iz sna, pri čistoj
Pameti, rešila je – sve će da preore.
Da je vreme. Da samoubistvo ništa ne koristi.
Da je i to samo – ko kornjačin korak.
VII

Moj druže, nežni moj, o, sasvim kao noću u letu Bergena na pol,
Paperje strašno što s nogu pingvina ko sneg pada,
Kunem se, nežni moj, kunem se, nije bol
Kad kažem – zaboravi, moj druže, spavaj sada.

Kad kao trup u ledu do krova zarivenog broda Amundžena,
U liku zime, jarbola pokrivenih injem,
Lebdim u polarnoj svetlosti tvojih žena,
Spi, druže, sve će proći, umiri se, ne kinji.

Kad sasvim kao sever sleđenih poljana
Kradom od budnih santi i arktičkoga snega,
Plašeći ko sablast oči slepih tuljana,
Ja kažem – ne tari ih, spavaj: sve je šega.

VIII

Moj što nije širok, da po njemu klonem.
Naslonim grudi i zabacim ruke
Za kraj od tuge, za zemljouz onaj,
Kroz milje puta krčenog do luke.

(Sad je tamo noć.) Za svoj znojni zatiljak.
(Legli su u krevet.) Pod tvojih pleća okrilje.
(I gase svetlost.) Da ih pustim rano,
Doksat bi ih kosnuo uspavanom granom.
Ne pahuljicama! Rukom pokrij htenja!
O, nebesa kleta, s brazdom sred magline
Krstovdanskih zvezda, znakom zakašnjenja
Vozova što hrle u severne tmine.

IX

Klavir će penu s usta da oblize.
Zanos će tebe da satre ko sne.
Reći ćeš: – Mili! – Ne, viknući, ne!
Uz muziku, kako? – Šta će biti blize

No akordi što su u tami intimni,
Dok, ko dnevnik bacen, svi u kamin lete?
O, shvatanje čudno, samo glavom klimni,
Klimni, biće čudo! – slobodna si, eto.

Ne držim te. Idi. Idi, mila moja.
Odlazi kod drugih. Verter je već mrtav,
A danas i vazduh ima zadah smrti:
Kad otvoriš prozor, ti otvaraš žile.

Branislav Petrović

PONOĆ
     PERIFERIJA
         KIŠA
            RAZGOVOR SA PRIJATELJEM
Teško ti je što si čovek bil voleo dа si pčelа
bil voleo dа si glistа ludi ljiljаn konj bez okа
bil voleo dа si more grob bez krstа pticа belа
bil voleo dа si vаtrа bil voleo dа si fokа

Teško ti je tаko kаžeš bil voleo dа si kvаkа
bil voleo dа si dobа kаd cvetаju nаr i lipe
bil voleo dа si kugа bil voleo sаn ludаkа
bil voleo dа si jаstog srce krаbe rаzum sipe

Jаdаš mi se e pа dobro bil voleo dа si šumа
bil voleo bil voleo bil voleo kišа dа si
bil voleo dа si novаc bil popio čаšu rumа
bil voleo dа si dа si...
_______________________________________

NE, NIJE TO LJUBAV
Malo smo se gledali,
malo smo se smejali,
malo smo pričali
i malo ljubili.

Ne, nije to bila ljubav!

Mislio si da te nisam volela,
mislila sam da me nisi voleo
ipak:
rastanak je nekako čudno boleo!

 ______________________________________

SVETLOST, IZNENADA
Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio,
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il' neki viši cilj ima tvorac bele čarolije?

Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!

Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro!
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta!
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca,
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!

Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!
Još jedna noć prošla je kroz vaš život.
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite,
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!

Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi —
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!

Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!

Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!

Svaka izgovorena reč deo je opšte drame.
Tragedije su davno za loša pozorišta.
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.

Dostavite spisak građana rođenih ove noći.
(Odneti cveće porodiljama i babicama!)
Naoružati stariju braću i očeve,
obnoviti vojne škole,
okrečiti kasarne!
Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!
Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.

Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak!
Obujmo čarape ispletene u brvnarama,
sjajne čizme od koža izumrlih životinja,
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.

Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.
_________________________________________

NOĆNA PESMA
Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće

I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa

Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čašerevolvere
nože

Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene

Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači

Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće

Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.

_______________________________________

ZLATNA PESMA
Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog,
ne Reč — Um je bio prvo.

Cvet smeran u polju poruka ja važna
podzemnih mudraca — taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam Uma.

Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!
Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.

Dok uma je ljudskog trajaće pejzaž i vek.
U pejzažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.

 

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po (Boston, 19. januar 1809. - Baltimor , 7. oktobar 1849.), američki američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri.

______________________________________

Julaluma

Kao pepo siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne - mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski'
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al misli, te misli od grča, od plaha -
I pamćenje nađe izdajničkog maha, -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) -
Ne znađasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: ''Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon, -
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.''

Al Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru; -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta - samo bekstvo burno!''
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila - bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja, odgovorih: ''To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.''

Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
''Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?''
Odgovori ona: ''Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.''
Tad, ko pepo siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: ''Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod: -
Zgran, jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.'' 
                                          ______________________________________
U snu san


Čak mi i život davan
(pošto može) liči na san,
ja nikada ne bih hteo
da budem car Napoleon,
nit se moja zvezda gnezdi
na dalekoj nekoj zvezdi.

Odlazeć od tebe sada
priznajem ti srca rada -
takvih bića bi niz ceo
koja moj duh ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene -
ako mir se moj raspada,
noću, danju, bilo kada,
poput ničeg, poput sanje,
dal ga zato ode manje?

Stojim dok svud oko mene
na sprudu se vali pene
i na mome dlanu bleska
roj zrnaca zlatnog peska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo!
Moje rane nade? - davno
isčezle su one slavno,
poput munje što zasija
za tren nebom - pa ću i ja.

Tako mlad? Ah! Ne - zacelo!
Jos me smori moje čelo,
al ti da sam ohol kažu -
oni lažu - glasno lažu -
od srama mi drhte grudi,
jer se bedni čas usudi
da čast osećanja mojih
sa imenom niskim spoji -
ni stoičan? Ne! - U zlobi
i teskobi moje kobi
s podsmehom ću prezirati
tu žalosnu slast "trajati"
Šta? Zenona senka! - Nikad!
Ja! Trajati! - Ne -ne čikat'!
Primi poljubac u čelo!
I, dok krećem neveselo,
potvrđujem tebi smelo -
jer istinu sada znamo
da moj život san bi samo;
Sad kad nesta moja nada,
poput ničeg, poput sanje,
dal je zato ode manje?
Sve što znamo i gledamo
zbilja san u snu je samo.

Dolazim do šumnog žala
izmučenog srddžbom vala,
i uzimam zrnca peska
koji kao zlato bleska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo,
dok mre srce malaksalo!
O sudbo! Zar nema spasa
ni jednom od zlog talasa?
Sve što znamo i gledamo
da li san u snu je samo?


___________________

Prevod: Stanislav Vinaver

U snu san

Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost prodje kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona prodje i njen sklad-
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran-
Sve je samo u snu san.

Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val-
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska-
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tudjinu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah-
Moći nemam ni nad kim

Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?

_______________________________________

 

Usnula

Noć je junska koju preseca
blistanje mističnog meseca.
Zanosna, tamna, vlažna para
u zlatnom mu se krugu stvara,
i blago pada, kap po kap,
na vrh planine kao slap,
te melodična i sanjiva
u svetsku se dolinu sliva.
Ružmarin crnu raku zove;
ljiljani plove niz valove;
puneći mrakom prsa shuplja
stara se kula u san skuplja;
gle! slična Leti crnog vala
jezerska voda u san pala,
i za svet, ne bi taj san dala.
Sva spi Lepota! - i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena.
O gospo sjajna! je li mudro
uz prozor otprt čekati jutro?
Luckaste slutiš li lahore
što s krošnji lete u zastore,
nestvarni dašci, vražje jato,
što sobom blude čudnovato,
tvog baldahina ticu velo
jezivo tako - tako smelo-
nad tvojim dugim trepavkama
gde tvoja duša spava sama,
tako da stropom i po zidu
kao da mračni dusi idu.
O gospo mila! zar strah nemaš?
Šta, i o čemu sada snevaš?
Ti daljnjih mora prede crtu
da čudiš stabla u tom vrtu!
Čudna je tvoga lica boja!
I haljina ti čudnog kroja!
Čudno je duga kosa tvoja,
i svečan izgled tog spokoja!

Gospodja spava! O, da sam san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
O, Nebo, ti joj zaštitu daj!
Nek soba bude još svetija,
postelja njena još setnija,
dva oka njena još snenija,
nek nepomična tako bude
dok sve u belom dusi blude!

Spi moja draga! O, da san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
Nek crvi blago nište njen sjaj!
U staroj šumi punoj mraka
nek otvori se za nju raka-
grobnica što je često skrila,
otvarajući mračna krila,
znamenje mnogo najmilije
gospodske njene familije-
raka skrivena usred hlada
na čija vrata, kad bi mlada,
kamenčić hitnu pokatkada-
grob s čijih vrata koja zvuče
ni jek sad neće da izvuče,
drščuć od misli, igre dečje!
da to iznutra mrtvi ječe.

 

 

 

_________________________________________

 

 

Anabel LiU carstvu na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.Anđele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

____________________________________________

Najsrećniji dan taj..."

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim -
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila -
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje predosećam - i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al' kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda - ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo - pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade

_____________________________________________

 

 

SNOVI

Oh! taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti, od rođenja.
Al' da l' mogao je - kako bi san večno
trajao - sa snima nikad protivrečno
mladosti mi prve - da se ne koleba,
zbog lude nade u dar višega Neba?
Stog se opih - videć gde sunce osvaja
letnji svod - snovima od živoga sjaja
i ljupkosti - ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte, presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli - zar takva bi ta sila?
To bi jednom - tek jednom - i taj tren
divlji još dobro pamtim - beh kao plen
neke moći il' čini - kao hladni vihor
nagna me kroz noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha - il' to bejaše luna
što zasja dok dremah,

visoka i puna
odviše ledna - il' zvezde - takođe,
taj san bi kao taj noćnik - nek prođe.

Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan sam bio - i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom, tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog - boju koju dari
pomamnom oku najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja - i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji mladu Nadu kaže.

 

______________________________________

  

 

 "Videh te na dan..."

Videh te na dan tvog venčanja -
kad obuze te žarka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana,
ispred tebe svet zaljubljen:

Dok u tvom oku užarena svetlost,
oslobođena strasti mlade,
bi sve na tlu gde mi bolna nežnost
lepotu prepoznade.

Ta rumen, možda, bi čednosti znamen -
kao takvu je smatraj -
mada podstače malo silniji plamen
u srcu onoga, avaj!

Koji te vide na taj dan venčanja,
kad obuze te ta duboka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana;
ispred tebe svet zaljubljen.

 

______________________________________

 

 

Poseta mrtvih

Tvoja će duša da se nađe sama -
sama međ' svima na zemlji; - uzrok tama
skriva; bez ikog da propoveda
u tvome času tajnog obreda.

Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost - tu vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
u životu ispred tebe, i njihov hir
senkom oviće tebe - sačuvaj mir.

Jer noć, mada jasna, nosi bole,
a zvezde neće gledati dole
s mračnog neba na svojim vrsima
svetlošću nalik Nadi datoj smrtnima,
al' crveni im krug, bez odsjaja,
pred tvojim srcem punim očaja
biće groznica praćena teskobom
koja se zauvek vezala tek s tobom.

Al' napustiće te kao i zvezda svaka
u svetlosti jutarnjega zraka
što će te napustiti - i minut;
al' misao njenu ne možeš prekinut.

Lahor, dah Boga, slavi mir;
a svijajući brda šir,
tmurno, tmurno, laka tmica
simbol je i prethodnica.
Kako visi po granama
ta tajna nad tajnama.

 

____________________________________

 

Sam Od detinjstva ja ne bejah kao,
Drugi–ja gledati nisam znao.
Kao drugi–duša nije htela.
Strasti iz skupnog primati vrela.

Iz istog vrutka nisam jad,
Pio-u istom tonu mlad.
Budio nisam srca plam,
I sve sto voleh–voleh sam.

Tad se–u detinjstvu–u zori,
Burnog života moga–stvori.
U bezdanu dobra ili zla,
Tajna što još me mami sva;
U bujici što se peni.
U crvenoj gorskoj steni.
U suncu što kupa svojom.
Jesenjom me zlatnom bojom.
U munji što nebo prene,
I proleti pokraj mene.
U oluji, groma rici.
U oblaku što po slici.
Za me (nasred neba plavog)
Liči na demona pravog.

 

 

_____________________________________

 

 

 

 

Gavran


Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

_______________________________

 



vidi  : Edgar Alan Po , " Crna mačka"