PRAVO NA ABORTUS: volela bi da me majka abortirala

Tekst koji je podigao prašinu objavljen je na web stranici zanimljivog magazina Role/Reboot koji se bavi ljudskim pravima i ravnopravnošću polova, a ispod potpisa autorice - Lynn Beisner, stoji tek kako se radi o majci, književnici, feministici i akademskoj građanki koja živi negde istočno od Mississippija.


"Ako me išta može razljutiti kod aktivista koji se protive pravu izbora kad je reč o abortusu, to je kada paradiraju s posterima dece: muškaraca, žena i dece koji su bili "meta abortusa". Govore nam kako "ovi ljudi ne bi bili živi da su njihove majke donele drugačiju odluku". U poslednjih par meseci pročitala sam dve priče o oslobođenju od abortusa koje su bile posebno uvredljive. Prvu priču je propagirala Rebecca Kiessling, dete s postera s porukom da ne treba biti iznimki za abortus ni u slučaju silovanja ili incesta. Na svojoj web stranici Kiessling navodi kako svaki put kada neko kaže da bi abortus trebao biti dozvoljen, barem u slučaju silovanja ili incesta, ona to doživljava kao da joj je rečeno: "Da je po mome, ti bi sad bila mrtva". Nastavlja sa: "Apsolutno bih bila abortirana da je to bilo legalno u Michiganu u vreme kad sam bila nerođeno dete i mogu vam reći da me boli kada neko kaže da bi abortus trebao biti legalan".

Druga priča je prezentirana ove nedelje na Projektu dobrih ljudi. U članku s naslovom "Oslobođen od abortusa: lečenje zaboravljenog sećanja", Gordon Dalbey priča vrlo neverovatnu priču o majčinoj odluci da ga abortira i o njenoj promeni mišljenja. Ja smatram da je ova priča  neverovatna jer tip abortusa o kojemu on priča bio dostupan tek 50 godina nakon događanja s njegovom majkom. Međutim, Dalbey tvrdi da je on povratio sećanje na svoje "oslobođenje" od pobačaja i tvrdi da se to dogodilo zato što je on, dok je bio fetus, zavapio Bogu. Tvrdi i da mu je ovo njegovo iskustvo blisko abortusu uzrokovalo psihološke patnje tokom života. Otkad mu se sećanje povratilo, on proživljava traume poznate pod nazivom 'krivnja preživelog' zato što je bio spašen, a toliki su drugi fetusi bili pobačeni. Dok je objašnjavao kako se pomirio s ovom krivnjom, citirao je Jevreja koji je preživio holokaust i koji kaže da je svrha preživljavanja svedočenje o iskustvu.

Ono što posebno ljuti kod ovakvih priča je što se svode na emotivnu ucenu. Kao čitaoci ili slušaoci, mi smo gotovo prisiljeni na frazu iz "Divnog života" koju koriste oni što se protive izboru: "Oh, tako mi je drago što si se rodio!" Uskoro bi mogli biti prisiljeni reći: "Da, naravno, svakoj nakupini stanica u blastocistu treba dozvoliti da se razvije u ljudsko biće". Priče poput Dalbeyjeve su verovatno efektne jer prate isti model. Prvo imamo ženu koja je suočena s neplaniranom trudnoćom koja predstavlja ozbiljan problem. U Dalbeyjevom primeru, njegova porodica pati zbog krajnjeg siromaštva, a u slučaju Kiessling, njena majka se suočava s posledicama silovanja. Priča se menja tako da majka proživljava božansko ili moralno prosvetljenje i saznaje da mora izneti trudnoću do kraja. Priča nas ostavlja u zrelom hvaljenju hrabrosti njihovih majki i ona postaje svedočanstvom da su njihovi životi spašeni zbog neke više svrhe. Ali priča se nastavlja i tezom kako je samo majčino razmišljanje o abortusu zapravo nešto što je zastrašujuće za tu osobu. Poruka ove priče je jasna: razmatranje abortusa je kao razmatranje genocida.

I evo zašto je tako efektna: ljudi polude kada im govorite potpuno suprotnu priču. Ja uspevam proizvesti nelagodu čak i kod mojih najgorljivijih prijatelja i kolega koji su zagovornici prava izbora samim objašnjenjem zašto me moja majka trebala abortirati. Oni nekako mešaju dobro promišljen racionalan stav da je "najbolji izbor za moju majku i mene bio abortus" s ozloglašenim izrazom depresije i teskobe, "volela bih da se nikad nisam rodila". Ove dve stvari se jako razlikuju i tu moramo povući jasnu liniju razgraničenja. Narativ krstaša protivnika prava na izbor svodi se na pričanje jakih, potresnih priča s, u najboljem slučaju, sretnim završetkom. U njima žena koja naposletku rodi postaje heroina, a iz narativnih razloga priča prikriva njezinu materijalnu propast. Ne možemo polemisati s herojskim bajkama punim pokajanja i sretnih završetaka korištenjem hladnih statistika. Ako želimo zadržati svoja reproduktivna prava, moramo biti spremni ispričati vlastitu priču i biti voljni i sposobni reći: "Volim svoj život, ali volela bih da me majka abortirala".

Abortus bi apsolutno bio bolji za moju majku. Abortus bi joj stvorio veću verovatnost za završi srednju školu i stekne visoko obrazovanje. Na fakultetu krajem šezdesetih bi vrlo verovatno upoznala feminizam ili psihologiju ili nešto što bi joj pomoglo prevladati traume iz detinjstva i pomoglo bi joj u pronalaženju boljih partnera. Bila bi spremnija za vreme kad bi imala decu. Ako ništa drugo, abortus bi je spasio od propadanja u siromaštvo. Verovatno bi ostala u istoj socioekonomskoj sferi kao što su joj bili roditelji, dedovi i bake, koji su bili profesori. Volela bih da me abortirala zato što je volim i zato što želim ono što je najbolje za nju.

Abortus bi bio bolja opcija za mene. Ako verujete u ono što govore naučnici što se bave reprodukcijom, ja sam tada bila samo nakupina stanica, i u tom slučaju ništa ne bi bilo izgubljeno. Nisam mogla iskusiti nikakvu svest ili bol. Ali čak i ako odbacujete nauku i verujete da sam imala svest i da sam mogla iskusiti bol u prvih šest nedelja trudnoće svoje majke, radije bih izabrala kratku bol ili strah od pobačaja, nego decenije patnje koju sam iskusila.

Abortus bi bio najbolji za mene zato što nema načina da bi me moja majka, gladna ljubavi i zbunjena traumama, mogla ikada dati na usvajanje. Za nju je postojao abortus i odgajanje mene vlastitim snagama, a ona nije bila u stanju da odgoji dete. Patila je zbog traumatske ozlede mozga, svedočila je i iskusila teško porodično nasilje i dok je bila u osnovnoj školi, silovao ju je stranac, a majka joj je počinila samoubistvo . Bila je užasno depresivna i suicidalna, nije imala nikakvu podršku sistema, prolazila je iskustvo neplanirane trudnoće koja je bila rezultatom seksa pod prisilom i bila je tako mlada da joj je mozak još bio nerazvijen.


S takvom konstelacijom faktora, postojala je velika statistička verovatnost da će moja majka postati roditelj koji zlostavlja, da ćemo provesti život u siromaštvu koje drobi čoveka i da ćemo obe biti jako ranjive kada su u pitanju predatorske organizacije i muškarci. I to je tačno ono što se dogodilo. Zlostavljala me, zločinački i često me tukla. Živele smo u siromaštvu koje lomi kosti i naša mala porodica je bila magnet za predatorske muškarce i organizacije. Majka je pronašla minimum podrške u maloj crkvi i stupila je u vezu sa sveštenikom koji je bio neporecivo šizofren, narcisoidan i - sadist. Zlostavljanje koje sam preživela bilo je kombinirano s uskraćivanjem. Pre 14. godine nisam ni jednom prespavala kod prijateljice, nije mi bilo dopušteno razgovarati s prijateljima preko telefona, nisam ni jednom jela u restoranu, gledala televizijsku emisiju, slušala radio, pročitala nekršćansku knjigu, nisam čak nosila ni farmerke.

Kada bi ovo bila priča koja se protivi pravu na izbor, na ovom bi vam delu ispričala kako sam protivno svim šansama protiv mene preživela i kako moj život sada ima posebno značenje. Tražila bih vas da mi potvrdite, naravno, da ste i vi sretni što sam se ja rodila i da bi svet bio mračnije i siromašnije mesto bez mene. Istina je da sam se u zadnjih 12 godina izdigla iznad okolnosti svoga rođenja i da sam izgradila život koji istinski volim. Ali niko ne bi smeo imati takvu herkulijansku borbu za najobičniju normalnost. Čak i svesna sreće i uspeha u kojima danas uživam, kada bih mogla vratiti vreme i odlučiti umesto svoje majke, odlučila bih se za abortus.

Svet ne bi bio mračnije i siromašnije mesto bez mene. Zapravo, s obzirom na doprinose svetu, ja sam neto gubitak. Sve što sam napravila - uključujući roditeljstvo, poučavanje, istraživanje i pružanje ljubavi svome partneru - mogao je napraviti neko drugi, ako ne i bolje od mene. Svaki pozitivan doprinos koji sam dala je potpuno malen u poređenju sa troškovima koje je društvo imalo da bi mi pomoglo nadići nedostatke i povrede mog detinjstva ne bih li ja postala funkcionalan član društva koji doprinosi svojim radom.

Nije lako reći: "Volela bih da me majka abortirala". Nastoji nas se uveriti da je abortus delo žene iz kukavičluka, sebičnosti ili ugode. Ali za mnoge žene, poput moje majke, abortus predstavlja neugodan čin hrabrosti i nesebičnosti. I ja sam tužna zbog nas obe što ona nije pronašla tu hrabrost i nesebičnost. Sada je moj stav takav da, kad sam već ovde, moram učiniti sve što mogu da bih učinila svet boljim mestom, da olakšam patnje drugima i da iskusim ljubav i život u svoj njegovoj punini."

Prevod Net.hr

Žensko pravo glasa, Emma Goldman

Hvalimo se da smo doba nauke i napretka. Nije li onda čudno da i dalje verujemo u poštovanje fetiša? Dobro, naši su fetiši različitog oblika i supstancije, ali u svojoj su moći koju imaju nad ljudskim umom još uvek pogubni kao što su bili oni stari.
Naš je savremeni fetiš opšte pravo glasa. Oni koji još nisu ostvarili taj cilj, podižu krvave revolucije da ga ostvare, a oni koji uživaju u njegovoj vlasti, prinose teške žrtve na oltar svemoćnoga božanstva. Jao heretiku koji se usudi dovesti u pitanje to božanstvo!
Žena je, čak i više od muškarca, obožavatelj tog fetiša, i premda se njeni idoli mogu menjati, ona je uvek na kolenima, uvek uzdignutih ruku, uvek slepa na činjenicu da njen bog ima noge od gline. Tako je oduvek žena najveći podupiratelj svih božanstava. Isto je tako morala platiti cenu koju samo bogovi mogu tražiti – platila je svojom slobodom, krvlju svoga srca, samim svojim životom.

Nietzscheova se poznata maksima, „Kad pođeš ženi, ponesi bič“, smatra vrlo okrutnom, a ipak Nietzsche je jednom rečenicom izrazio ženski stav prema njenim bogovima.
Religija je, posebno hrišćanska religija, osudila ženu na podređen položaj, položaj ropkinje. Iskrivila joj je narav i sputala joj dušu, a ipak, hrišćanska vera nema većeg pristaše, niko joj nije odaniji od žene. Doista, sa sigurnošću možemo reći da bi vera odavno prestala biti faktor u životu ljudi, da nije bilo potpore žene. Najzagriženiji su crkvenjaci žene, najneumorniji su misionari dširom sveta žene, uvek prinose žrtvu na oltar bogova koji su im okovali duh i podjarmili telo.

Nezasitno čudovište, rat, uzima ženi sve što joj je drago i vredno. On traži njenu braću, ljubavnike, sinove, a zauzvrat joj udjeljuje usamljen i očajnički život. A ipak, najveći je branitelj i poštovatelj rata – žena. Ona je ta koja uliva ljubav prema osvajanju i moći u svoju decu; ona je ta koja šapuće o ratnoj slavi u uši svojih malenih i koja uspavljuje svoje dete uz zvuk trube i buku pušaka. Žena je također ta koja koja okrunjuje pobednika kad se vrati s bojišta. Ali, žena je i ta koja plaća najvišu cenu tom nezasitnom čudovištu, ratu.

A tu je onda i dom. Kakav je to strašan fetiš! Kako on isisava ženinu životnu snagu – taj moderni zatvor sa zlatnim rešetkama! Njegov sjaj zaslepljuje ženu do cene koju mora platiti kao žena, majka i domaćica. Ali ipak, žena se čvrsto drži doma, moći koja je drži u svojim uzama.

Može se reći da žena, zato što shvata kakav strašan danak mora platiti Crkvi, državi i domu, želi pravo glasa da bi se oslobodila. To možda i vredi za njih nekoliko; većina sufražetkinja izričito odbacuje takvu blasfemiju. Naprotiv, one uvek insistiraju na tome da će pravo glasa ženu učiniti boljom hrišćankom i domaćicom, pouzdanom građankom države. Tako je pravo glasa samo sredstvo kojim se ojačava svemoćnost samih bogova kojima je žena od pamtiveka služila.
Zašto bi onda čudilo da je ona jednako tako odana, gorljiva, na kolenima pred novim idolom, ženskim pravom glasa. Od starine je trpila progon, zatvaranje, mučenje i sve oblike osude s osmehom na licu. Od starine se nadala prosvetljenju, čak čudu od božanstva dvadesetoga veka – prava glasa. Život, sreća, veselje, sloboda, nevinost – sve to i još više od toga treba izvirati iz prava glasa. U svojoj slepoj odanosti žena ne vidi ono što su umni ljudi spoznali još pre pedeset godina: da je pravo glasa zlo, da je samo pomoglo porobljavanju ljudi, da im je zatvorilo oči da ne bi mogli videti kako su vešto natjerani da se pokore.

Ženin zahtev za jednakim pravom glasa temelji se uglavnom na tvrdnji da žene moraju imati jednako pravo u svim društvenim sferama. Niko to ne bi mogao opovrgnuti kad bi pravo glasa bilo pravo. Žali Bože neukosti ljudskoga uma koji može u podvali videti pravdu. Jer nije li to najokrutnija podvala da jedan deo ljudi stvara zakone za druge ljude koji su prisiljeni silom pokoravati se? A ipak žene bučno zahtevaju tu „zlatnu priliku“ koja je načinila toliko jada na svetu i oduzela čoveku njegov integritet i samopouzdanje; to je podvala koja je posve pokvarila ljude i učinila ih plenom u rukama beskrupuloznih političara.

Siroti, glupi, slobodni američki građanin! Slobodan da gladuje, slobodan da se potuca cestama te velike zemlje, on uživa opšte pravo glasa i to ga je pravo okovalo lancima. Nagrada koju zauzvrat prima strogi su zakoni o radu koji zabranjuju pravo na bojkot, na demonstracije, zapravo na sve, osim prava da bude okraden za plodove svoga rada. Ali svi ti strašni rezultati fetiša dvadesetoga veka nisu ženu ničemu naučili. No, žena će pročistiti politiku, uveravaju nas.

Izlišno je reći, ja se ne protivim ženskom pravu glasa što se tiče konvencionalnoga razloga da ona nema jednaka prava. Ne vidim fizičkoga, psihološkoga, ni mentalnoga razloga zašto žena ne bi imala jednako pravo kao i muškarac da glasa. Ali me nipošto ne može zavarati besmisleno poimanje da će žena provesti ono što muškarcu nije uspelo. Ako stvari i ne pogorša, sigurno ih neće poboljšati. Zbog toga, pretpostaviti da će ona uspeti pročistiti nešto što nije podložno pročišćenju, znači pridati joj nadnaravne moći. Budući da je ženska najveća nesreća bila ta da su na nju gledali ili kao na anđela ili kao na đavola, njezin je pravi spas na zemlji; naime, njezin je spas u tome da je  smatraju ljudskim bićem i, zbog toga, podložnim svim ljudskim glupostima i pogreškama. Trebamo li onda poverovati da će dve pogreške stvar ispraviti? Trebamo li pretpostaviti da će se otrov, koji je već urođen politici, smanjiti, ako žene uđu u političku arenu? Najvatrenije sufražetkinje teško će podržati takvu ludost?
Zapravo, najnapredniji su proučavatelji  prava glasa shvatili da su svi postojeći sistemi političke moći apsurdni, i da su posve neprikladni da odgovore na urgentna životna pitanja. To je gledište potvrdila izjava jedne od najgorljivijih vernica ženskoga prava glasa, dr. Helen L. Sumner. U njenom snažnom delu s naslovom "Jednako pravo glasa" ona kaže:
„U Coloradu, jednako pravo glasa služi tome da pokaže na najočitiji način esencijalnu trulost i ponižavajući karakter postojećega sistema.“
Naravno, dr. Sumner ima na umu određeni sistem glasanja, ali isto se jednakom snagom može primeniti i na celu mašineriju zastupničkoga sistema. S takvom osnovicom, teško je razumeti kako će žena, kao politički faktor, izvući iz toga sama korist ili kako će ga izvući ostatak čovečanstva.
Ali, kažu naše odane sufražetkinje, pogledajte na krajeve i države u kojima žensko pravo glasa postoji. Pogledajte što su žene ostvarile – u Australiji, na Novome Zelandu, u Finskoj, u skandinavskim zemljama i u četiri naše države, u Idahu, Coloradu, Wyomingu i u Utahu. Udaljenost podaje čaroliju – ili, da navedemo poljsku formulu – „dobro je kad nama nije dobro“. Tako bi čovek pretpostavio da se te zemlje i američke države razlikuju od drugih zemalja ili drugih američkih država, da imaju veću slobodu, veću društvenu i ekonomsku jednakost, da više cene ljudski život, dublje razumeju veliku društvenu borbu, sa svim vitalnim pitanjima koja ona uključuje u vezi s ljudskim rodom.
Žene u Australiji i na Novome Zelandu mogu glasati i pomoći u stvaranju zakona. Jesu li radni uslovi onde bolji nego u Engleskoj, gde se sufražetkinje tako junački bore? Jesu li majke onde sretnije i jesu li deca onde slobodnija nego u Engleskoj? Da li se ženu onde više ne smatra pukom seksualnom robom? Je li se ona oslobodila puritanskih dvostrukih merila moralnosti za muškarce i žene? Sasvim sigurno se niko neće, osim demagoške političarke usuditi na ta pitanja potvrdno odgovoriti. Jer kad bi bilo tako, onda bi bilo smešno isticati Australiju i Novi Zeland kao Meku jednakoga prava glasa.
S druge strane, oni koji poznaju pravo političko stanje u Australiji, znaju da su političari ućutkali radnike najstrožim zakonima o radu, prema kojima je štrajk bez odobrenja arbitražnog odbora zločin jednak izdaji.
Ni na trenutak ne želim implicirati da je žensko pravo glasa odgovorno za takvo stanje stvari. Mislim, ipak, da nema razloga pokazivati na Australiju kao čudo od zemlje za ostvarenje ženskih prava, budući da njen uticaj nije bio kadar osloboditi radnike od ropstva političkom šefovanju.

Finska je ženama dala pravo glasa; čak štaviše, dala im je i pravo da sede u parlamentu. Je li to pomoglo da se razvije veće junaštvo, žešća gorljivost od one ruskih žena? Finska trpi, poput Rusije, strašan bič krvavoga cara. Gde su finske Perovske, Spiridonove, Fignerove, Breškovske? Gde su bezbrojne finske devojke koje veselo odlaze u Sibir boreći se za svoj cilj? Finskoj silno trebaju junačke osloboditeljice. Zašto ih glasački listići nisu stvorili? Jedini je finski osvetnik svoga naroda muškarac, a ne žena, i on je rabio učinkovitije oružje od glasačkih listića.

A u našim američkim državama u kojima žene glasaju i koje se stalno ističe kao primer čuda, što su u njima ostvarile žene glasačkim pravom a što u velikoj meri ne uživaju i žene u drugim državama; ili što ne mogu ostvariti snažnim naporom a bez glasačkoga prava?
Uistinu, u državama s pravom glasa za žene zajamčena su jednaka prava na vlasništvo; ali od kakve je koristi to pravo za mnoštvo žena bez vlasništva, za hiljade najamnih radnica koje žive od danas do sutra? Da to pravo glasa nije uticalo i ne može uticati na njihovo stanje priznala je čak i dr. Sumner, koja to sigurno dobro zna. Kao vatrena sufražetkinja koju je u Colorado poslala Sveučilišna liga za jednako pravo glasa iz države New York da prikupi građu u korist borbe za pravo glasa, ona bi bila poslednja koja bi rekla išta štetno o tome; ipak nas obaveštava da je „jednako pravo glasa vrlo malo uticalo na ekonomski položaj žena. Da žene nisu jednako plaćene za isti posao i da su, uprkos tome što u Coloradu imaju pravo raditi u školama od 1876., učiteljice plaćene manje nego u Californiji“.

S druge strane, Sumnerova ne obrazlaže činjenicu da je, premda žene imaju pravo raditi u školama već trideset i četiri godine i premda imaju jednako pravo glasa od 1894., popis stanovništva proveden pre pet meseci pokazao da samo u Denveru ima petnaest hiljada školske dece zaostale u razvoju. I to sve uz većinu žena zaposlenih u obrazovnim ustanovama i također uprkos tome da su žene u Coloradu donele „najstrože zakone o zaštiti dece i životinja“. Žene Colorada „posebno se zanimaju za državne ustanove za brigu o zavisnoj, defektnoj i delinkventnoj deci“. Kakva je to strašna optužnica protiv ženske brige, ako jedan grad ima petnaest hiljada dece zaostale u razvoju. Šta je sa slavom ženskoga prava glasa budući da uopšte nije požnjeo uspeh kad je reč o najvažnijem društvenom pitanju, o deci? I gde je nadmoćan osećaj za pravdu koji je žena trebala uneti u politički život? Gde je bio godine 1903. kad su vlasnici rudnika poveli gerilski rat sa sindikatom rudara sa zapada; kad je general Bell zaveo carstvo terora, izvlačeći muškarce iz kreveta noću, otimao ih duž granične linije, bacao ih u obore za bikove, proglasivši, „do vraga s Ustavom, palica je ustav“?
Gde su bile političarke onda i zašto nisu pokazale moć svoga glasa? Ali jesu. Pomogle su da se porazi najpošteniji i najliberalniji čovek, guverner Waite. Morao je osloboditi mesto za oruđe rudarskih kraljeva, guvernera Peabodyja, neprijatelja radnika, cara Colorada. „Muško pravo glasa doista nije moglo učiniti ništa gore.“ Priznajemo to.

U čemu su onda prednosti za ženu i društvo od ženskoga prava glasa? Često ponavljana postavka da će žene pročistiti politiku isto tako je samo mit. Tu postavku ne brane oni koji znaju političke uslove u Idahu, Coloradu, Wyomingu i Utahu.
Žena, u svojoj biti čistunka, prirodno je zadrta i nemilostiva u naporu da učini druge tako dobrima kako ona zamišlja da dobri moraju biti. Tako je, u Idahu, uzela pravo glasa svojim sestrama s ulice i proglasila sve žene „nećudorednoga značaja“ nepodobnima da glasaju. „Nećudorednom“ se dakako ne tumači prostitucija u braku. Podrazumeva se da su ilegalna prostitucija i kockanje zabranjeni. U tom smislu zakon mora biti ženskoga roda: uvek zabranjuje. U tom su pogledu svi zakoni izvrsni. Oni ne idu dalje, ali njihove tendencije otvaraju sve brane pakla. Prostitucija i kockanje nikad nisu više cvetali nego kad je zakon bio protiv njih.

U Coloradu, puritanstvo žena izrazilo se u najdrastičnijem obliku. „Muškarci koji opšte poznato vode nečist život i muškarci povezani s krčmama, ispali su iz politike otkad žene imaju pravo glasa.“ Je li brat Comstock mogao učiniti više? Jesu li svi puritanski oci učinili više? Pitam se koliko žena shvata težinu tog navodnoga junaštva. Pitam se razumeju li da je upravo to ono što ženu, umesto da je podigne, pretvara u političkoga špijuna, prezira vrednu uhodu koja zabada nos u lične stvari ljudi, ne toliko zbog dobrobiti cilja za koji se bori, nego zato što, kako su žene Colorada rekle, „voli ulaziti u kuće u kojima nikad nije bila i otkriti sve što može, politički i drugačije“.
 Da, ulaziti i u ljudsku dušu i u njene najsićušnije kutke i zakutke. Jer ništa ne zadovoljava žudnju većine žena tako kao skandal. I je li ikad dosad uživala u takvim prilikama kao sada kad je političarka?

„Oni koji opšte poznato vode nečist život i muškarci povezani s krčmama.“ Zasigurno se, skupljačice ženskih glasova ne može optužiti da imaju mere. Uzmemo li u obzir da ta zabadala mogu čak i odlučiti čiji su životi dovoljno čisti za to očito čisto ozračje, politiku, mora li slediti da vlasnici krčmi spadaju u istu kategoriju? Osim ako američko licemerje i bigotstvo, tako očito u načelu prohibicije, koje sankcioniše širenje pijanstva među muškarcima i ženama bogatašima, budno pazi na jedino mesto preostalo siromašnome čoveku. Ako ništa drugo, onda ženu upravo njeno uskogrudno i čistunsko stajalište o životu čini velikom opasnošću po slobodu gde god da ima političku moć. Muškarac je odavno nadišao praznoverice koje još proždiru ženu. Na ekonomskoj je utakmici  muškarac prisiljen pokazati delotvornost, prosuđivanje, sposobnost, kompetentnost. On zato nema ni vremena niti je sklon meriti nečiju moralnost puritanskim merilima. I u svojim političkim aktivnostima nije zavezanih očiju. On zna da je količina, a ne kvaliteta materijal za politički mlin, i, osim ako nije sentimentalni reformator ili stari fosil, zna da politika ne može biti ništa drugo do baruština.
Žene koje su imalo upućene u politički proces, znaju narav te beštije, ali u svojoj samozadovoljnosti i samoljublju teraju sebe da veruju kako samo trebaju pomaziti zver i ona će postati blaga poput janjeta, slatka i čista. Kao da žene nisu prodale svoje glasove, kao da se političarke ne mogu kupiti! Ako se njeno telo može kupiti u zamenu za materijalnu naknadu, zašto se ne bi mogao kupiti i njen glas? A da se to dogodilo u Coloradu i u drugim američkim državama, ne negiraju čak ni pobornici ženskoga prava glasa.

Kao što rekoh, žensko ograničeno gledište nije jedini argument protiv tvrdnje da je kao političarka bolja od muškarca. Ima i drugih. Njen doživotni ekonomski parazitizam iznimno je zamaglio njeno poimanje o značenju jednakosti. Bučno zahteva jednaka prava kao i muškarac, a ipak doznajemo da „vrlo malo njih pristaje agitirati u neugodnim okruzima“. Koliko im malo znači jednakost u u poređenju sa Ruskinjama, koje idu u pakao za svoje ideale!

Žena traži ista prava kao i muškarac, a ipak je ozlojeđena da ga njezina prisutnost nimalo ne sputava: on puši, ne skida šešir, i ne ustaje sa svoje stolice poput sluge. To su možda trivijalnosti, ali one su ipak ključ za narav američkih sufražetkinja. Dakako, njihove su engleske sestre nadrasle ta glupa poimanja. One su se pokazale doraslima i najvećim zahtevima postavljenima pred njihov značaj i moć izdržljivosti. Svaka čast junaštvu i čvrstoći engleskih sufražetkinja. Zahvaljujući svojim snažnim, agresivnim metodama, dokazale su da su nadahnuće čak i nekim od naših beživotnih i beskičmenjačkih dama.
Ali nakon svega, sufražetkinjama i dalje manjka poštovanje prema stvarnoj jednakosti. Jer kako drugačije obrazložiti strašan, divovski napor tih hrabrih boraca za kukavni mali zakon koji će dobro doneti samo šačici bogatašica, a apsolutno ništa golemoj masi radnica? Doista, kao političarke one moraju biti oportunisti, moraju se zadovoljiti polovičnim rešenjima ako ne mogu ostvariti celovita. Ali kao razborite i liberalne žene trebale bi da shvate da ga, ako je pravo glasa oružje, razvlašteni trebaju više od ekonomski nadmoćnije klase, i da ovi poslednji imaju već i previše moći zbog svoje ekonomske nadmoćnosti.

Sjajna voditeljica engleskih sufražetkinja, Emmeline Pankhurst, sama je priznala, kad je bila na svojoj predavačkoj turneji po Americi, da ne može biti jednakosti između nadmoćnih i potčinjenih. Ako je tako, kako će engleske radnice, već ekonomski slabije od dama koje su povlaštene Shackletonovim zakonom, biti kadre raditi sa sebi politički nadređenima ako zakon prođe? Nije li verovatno da klasa Annie Keeney, tako prepuna žara, odanosti i mučeništva, bude prisiljena na svojim leđima nositi političke šefice, baš kao što nosi svoje ekonomske gospodare. To će morati činiti i onda kad se u Engleskoj uspostavi opšte pravo glasa za muškarce i žene. Bez obzira na to što radnici rade, oni uvek moraju platiti. Ipak, oni koji veruju u moć glasanja pokazuju vrlo malo osećaja za pravdu kad se ni malo ne brinu za one kojima bi, kako tvrde, ono moglo doneti najviše koristi.
Američki pokret za pravo glasa bio je, sve donedavno, posve salonski posao, posve odvojen od ekonomskih potreba ljudi. Tako Susan B. Anthony, nesumnjivo iznimna žena, nije bila samo ravnodušna nego i antagonistična prema radnicima; nije čak oklevala ni da iskaže svoj antagonizam kad je godine 1869. savetovala ženama da zamene štampare u štrajku u New Yorku. Ne znam da li je promenila mišljenje pre smrti.

Naravno, ima nekih sufražetkinja koje su povezane s radnicama – Ženska sindikalna liga, naprimer; ali one čine manjinu i njihove su aktivnosti samo ekonomske prirode. Ostale gledaju na rad naprosto kao na stvar sudbine. Što bi bilo s bogatima, kad ne bi bilo siromašnih? Što bi bilo s tim dokonim, gotovanskim damama, koje spiskaju više za sedam dan nego što njihove žrtve zarade u godinu dana, kad ne bi bilo osamdeset miliona najamnih radnika? Jednakost, ma ko je uopšte čuo za takvo šta?
Malo je zemalja stvorilo takvu aroganciju i snobizam kao Amerika. Posebno to vredi za američku pripadnicu srednje klase. Ona ne samo da se smatra jednakom muškarcu, nego i nadmoćnom mu, posebno u svojoj čistoći, dobroti i u svom moralu. Malo čudi da američka sufražetkinja smatra da njen glas ima čudesnu moć. U svojoj uzvišenoj umišljenosti ona ne vidi koliko je ona zapravo rob, ne toliko muškarcu, koliko vlastitim glupim poimanjima i tradiciji. Jednako pravo glasa ne može popraviti tu tužnu činjenicu; može je samo istaknuti, kao što i čini.

Jedna od velikih vođa američkih žena tvrdi da žena nema samo pravo na jednaku platu, nego da zakonski treba imati pravo čak i na platu svoga supruga. Ako je ne uspe uzdržavati, trebao bi biti osuđen na zatvor a njegovu bi zaradu zarađenu u zatvoru podizala njegova ravnopravna supruga. Nije li jedna druga sjajna pobornica ženskoga prava glasa tvrdila da će njeno pravo glasanja dokinuti društvenu nepravdu, protiv koje se uzalud bore zajedničkim snagama najodličniji umovi širom sveta? Zaista treba žaliti što nas je navodni stvoritelj univerzuma već upoznao sa svojom čudesnom shemom, jer bi žensko pravo glasa zaista omogućilo ženama da ga posve nadmaše.

Ništa nije tako opasno kao seciranje fetiša. Ako smo preživeli vreme kad je takva hereza bila kažnjiva lomačom, nismo preživeli uskogrudni duh osude onih koji se usude razlikovati od prihvaćenih poimanja. Zbog toga će me verovatno proglasiti protivnicom žena. Ali to me ne može odvratiti od toga da tom pitanju gledam bez straha u lice. Ponavljam ono što sam rekla na početku: ne mislim da će žene politiku pogoršati; ali ne verujem niti da će je poboljšati. Ako žena ne može da uči iz muških pogrešaka, zašto ih činiti?

Istorija je možda kompilacija laži; ipak, u njoj ima i nekoliko istina, i one su jedini vođa kojega imamo za budućnost. Istorija  političkih aktivnosti muškaraca dokazuje da mu one nisu apsolutno ništa dale što nije mogao postići direktnije, po nižoj ceni i na postojaniji način. Zapravo, svaki pedalj zemlje koji je dobio, dobio je stalnom borbom, neprekidnom bitkom za svoja prava, a ne pravom glasa. Nema razloga da pretpostavimo da je ženi, u njenom usponu prema emancipaciji, pomoglo i da će joj pomoći glasačko pravo.
U najmračnijoj od svih zemalja, Rusiji, zemlji apsolutnoga despotizma, žena je postala jednaka muškarcu, ne glasačkim pravom, nego svojom voljom da postoji i da radi. Ne samo da je izborila za sebe svaku školu i svaki poziv, nego je izborila i muško poštovanje, njegov respekt, njegovo drugarstvo; pa čak i poštovanje celoga sveta. I to ne putem jednakoga prava glasa, nego svojim čudesnim junaštvom, svojom hrabrošću, sposobnošću, snagom volje i izdržljivošću u borbi za slobodu. Gde su žene u bilo kojoj zemlji s jednakim pravom glasa ili u nekoj od takvih naših država, koje se mogu pohvaliti takvom pobedom? Kad razmotrimo postignuća žene u Americi, također otkrivamo da je nešto dublje i snažnije od prava glasa u njezinu maršu prema oslobođenju.
Upravo je pre šezdeset i dve godine šačica žena na konvenciji u Seneca Fallsu iznela nekoliko zahteva za pravom na jednako obrazovanje i jednak pristup raznim strukama, zanimanjima itd. Kakva sjajna postignuća, kakve sjajne pobede! Ko se osim najneukijega usudi govoriti o ženi kao o pukoj domaćici? Ko se usudi natuknuti da ovaj ili onaj posao nije za ženu? Više od šezdeset godina ona je oblikovala novu atmosferu i novi život za sebe. Postala je svetska sila u svakoj domeni ljudske misli i aktivnosti. I sve to bez prava glasa, bez prava da donosi zakone, bez „povlastice“ da postane sudac, tamničar ili krvnik.
Da, možda će me smatrati ženinim neprijateljem; ali kad bih joj mogla pomoći da ugleda svetlo, ne bih se žalila.
Ženina nesreća nije u tome da je nesposobna raditi muški posao, nego u tome da troši svoju životnu silu da ga natkrili, s tradicijom veka koja su je ostavila telesno nesposobnom da održi korak s njim. O, znam da su neke uspele, ali po koju cenu, pod koju strašnu cenu! Nije važno koji posao žena radi, nego je važna kvaliteta posla koji obavlja. Ona jednakom pravu glasa ili glasačkom listiću ne može podariti novu kvalitetu, niti može od toga dobiti išta što će podići njenu vrsnost. Njezin razvoj, njena sloboda, moraju poteći iz nje i putem nje. Prvo, tako da se potvrdi kao ličnost, a ne kao polna roba. Drugo, tako da odbije da iko ima pravo na njeno telo; tako da odbije rađati decu, osim ako ih ona ne želi; tako da odbije služiti Bogu, državi, društvu, mužu, porodici itd., učinivši svoj život jednostavnijim, ali dubljim i bogatijim. To jest, tako da pokuša da nauči šta je smisao i bit života u svim njegovim složenostima, oslobodivši se straha od javnog mnenja i javne osude. Samo će je to, a ne glasački listić, osloboditi, podariti joj snagu kakvu svet još nije video, snagu da voli, ostvari mir, sklad; snagu božanske vatre, životnu snagu; snagu koja stvara slobodne muškarce i žene.


_________________________________________________


                               21. vek

Ženama iz Saudijske Arabije prvi put u istoriji neće biti potrebno odobrenje njihovog muškog staraoca za glasanje na lokalnim izborima 2015.

One još nemaju pravo da putuju, rade, studiraju u inostranstvu, udaju se, razvedu, čak ni da budu primljene u bolnicu na lečenje bez dozvole muškog staraoca.

 

Iako je kralj Abdulah pokrenuo promene prava žena, nije se suprotstavio ultrakonzervativnim verskim vođama, koji su ranije dovodili u pitanje reforme.

 

Liz Willis, Žene u španskoj revoluciji

 

Uvod

Na neki način, čisto je zavaravanje pokušati izolirati ulogu žena u bilo kom istorijskom događaju. Kako bilo, ipak ima razloga zašto s vremena na vreme treba pokušati, kao prvo, treba se podrazumevati da kada istoričari/ke pišu o „ljudima” ili „radnicima” govore kako o muškarcima, tako i o ženama. Tek od nedavno se istorija žena počela proučavati pažnjom koja je prikladna važnosti žena — čineći, kao što i činimo, otprilike pola društva na svim nivoima.
U njihovom opsežnom opusu „Revolucija i građanski rat u Španiji” (Faber&Faber, 1972.), Pierre Brow i Emile Temime izjavljuju da je ušestvovanjee žena u Španskoj revoluciji 1936. bilo masivno i opšte, i uzimaju to kao pokazatelj koliko je uopšte duboko revolucija išla. Nažalost, detalji ovih aspekata su retki drugde u knjizi, ali izvori pružaju neku opštu sliku. U procesu istraživanja kako su se žene borile, šta su postigle i kako im se svest razvijala u razdoblju intenzivnih društvenih promena, možemo očekivati uvid u mnogo malih delova događaja. Bilo koji zaključak koji iskrsne, treba imati značenje  za slobodare  i za ženski pokret u sadašnjosti.

Pozadina

Uslovi života za žene u Španiji pre 1936. su bili opresivni i represivni do krajnosti. Rad je bio težak, dug i loše plaćen, a kada su se napredci i pokazali, nisu uvek bili u potpunosti korisni za žene. Brojke iz Instituta socijalnih promena (citirano u S.G.Payne, Španjolska revolucija, Weindenfeld &Nicolson, 1970.), pokazuju da su u tih desetak godina (1913. -1922.) plate muškaraca porasle za 107.1% a plate žena samo 67.9%, dok su troškovi života porasli za 93%. Kada je 1931. Republika utvrdila osmosatni radni dan za poljoprivrednike/ce, to je, prema seljacima u Seviljskom zatvoru koji su razgovarali sa Arthurom Koestlerom, značilo da su muškarci išli na sastanke i tračanje, dok su njihove žene mogle doći kući tek u pet popodne, skuvati ručak i pobrinuti se za čistu dečiju odeću.

Međutim, unesene su minimalne reforme koje uključuju nadoknadu za materinstvo i uobličene su u ciljeve progresivnih grupa. Politički gledano, Ustav republike iz 1931. donosi — glasanje za oba pola od 23 godine, radikalan pomak za to vreme i mesto. Isprva, rečeno je (Alvarez del Vayo, u „Borba slobode”), glasanje žena je samo udvostručilo moć njihovih muževa ili ispovednika, ali situacija je bila ipak promenjena. Republika donosi mere obrazovanja i svetovnosti, uključujući i dozvolu za „bezrazložan” razvod. Unatoč težini unutarnje inferiornosti pod kojom su morale raditi, mnoge žene su se počele aktivno uključivati u politiku.
Sa slobodarske strane, snažan anarhistički pokret je uključivao određenu svesnost o nužnosti drugačijih odnosa između ljudi. Za njegove naslednike, bar je rušenje ozakonjenog braka bilo na popisu. Teže je proceniti do kom su se opsega u njihove lične živote unosile promene u stavovima, ali čini se da im pojedinačni problemi žena, nisu bili glavna briga.
U biti, ništa im i nije bilo glavna briga. Margareta Nelkin, socijalistkinja koja je trebala postati zamenica na sudu, piše o „Socijalnom stanju žena u Španiji” (Barcelona, 1922.) i „Žene na sudu” (Madrid, 1931.); postojao je pokret za ženska prava u ranim dvadesetima, ali imao je reformističku i karijerističku orijentaciju, temeljenu na ženama u profesijama. Za anarhiste, reformiste, minimalni ili prelazni programi su bili manje — više neprihvatljivi. Fokus je bio na prožimajućoj društvenoj revoluciji. Nažalost, svaka teoretska rasprava o tome — što takva revolucija može uključivati, je često odbačena u zamenu za usvajanje ideje da će stvari proraditi spontano i na najbolji mogući način.

Revolucija

Kao odgovor vojnoj pobuni protiv Republike, uistinu se desio moćan element te spontanosti. Događaji su obuzeli stranke i vođe, uključujući „vodeće militante” CNT-FAI (sindikalistička Nacionalna konfederacija rada i Iberijska anarhistička federacija). Jedna od poslednjih, Federica Montseny, aludirala je kasnije da je to „revolucija koju smo svi priželjkivali ali nismo očekivali tako skoro”.
Žene su imale važnu ulogu. Prema mišljenju Alvarez Del Vayo, bile su dominantne u odgovoru na pobunu i predstavljale su kičmu otpora. Broue i Temime kažu da su bile sveprisutne — u odborima, u miliciji, na fronti. U ranim bitkama građanskog rata, podrazumevalo se da se žene bore uz muškarce.
Žene su nužno i prirodno bile uključene u razvoj društvene revolucije, u kolektivima koji su se osnivali u gradu i selu, nakon odlaska mnogih šefova i gospodara. Ova činjenica implicira određene promene, u njihovom načinu života, njihovom stupnju otuđivanja u poslu i slobodnom vremenu (kada bi ga imale), načinu razmišljanja, stavovima drugih o njima. Ali promena u društvenim odnosima, posebno položaja žene u zajednici, bila je daleko od celovite, čak i u područjima gde su slobodari imali najveću kontrolu nad vlastitom situacijom.
Jednostavni pokazatelj kontinuirane inferiornosti položaja žena vidi se u statistikama plata unutar zajednica. Žene su često slabije plaćene od muškaraca. Evo nekih primera:

1. u maloprodajnim trgovinama u Puigcerdi, muškarci su zarađivali 50 peseta sedmično, a žene 35 peseta
2. U Segorbaškom agrikulturnom kolektivu, muškarci su zarađivali 5 peseta na dan,  4 peseta  žena koja je neudana, i 2 ako je udana.
3. u Muniesi, muškarci su dobijali 1 peset na dan, žene i devojke 75 centimosa, a one ispod 10 godina 50 centimosa.

Mnogi agrikulturni kolektivi su se složili oko „porodične plate”, prilagođavajući se brojkama, po principu „svakome po potrebi”. Domaćinstvo gde i muž i žena rade jer nemaju dece, mogu dobiti 5 peseta na dan, dok domaćinstvo u kom muškarac radi za kolektiv, a njegova supruga brine za 2, 3 ili 4 dece, mogu dobiti 6, 7 ili 8 peseta.
Prema Hugh Thomasu gotovo svugde su posebne skale isplate za supružnike koji rade, sa drugačijim bonusima za sinove koji rade, manjine i invalide, posebni iznosi za neženje, udovice i penzionisane parove. Iznosi mogu varirati od 4 do 12 peseta na dan. Ponekad su određene kategorije žena u poređenju s drugima prošle dobro. U Villaverdeu, udovice su shvaćene isto kao neženje, plus dečji doplatak — s druge strane, neženje su  imali besplatan pristup komunalnom restoranu, dok su drugi morali platiti 1 pesetu.

Ideja skale plata koja direktno diskriminiše žene nije, dakle, tačna u svakom slučaju. Ali postoji očit dokaz raštrkanih pretpostavki baziranih na konceptu patrijarhalne porodice, gde žena nije tražila jednaku isplatu. Mišljenja promatrača slobodara se razlikuju po tom pitanju. Jose Peirats je smatrao da je porodićna plata bila način spajanja želje za privatnošću i više intimnog načina života. H. E. Kaminski zauzima žešći stav, braneći stav da je porodična kartica stavila najpotlačenija ljudska bića u Španiji— žene — pod kontrolu muškaraca. Uzeo je to kao dokaz da je anarhistički komunizam sela Alcore Ťizuzeo svoju prirodu iz stvarnog stanja stvari.

Kao mera reforme, novi platni sistem imao je svoj pozitivni aspekt. Ako ništa, bar su prava žena u smislu sredstava za život bila generalno prepoznata, bez obzira na ulogu koju su imale u društvu; kao i prava dece. Peirats iznosi da domaćice nisu bile obavezne da rade izvan kuće, na zemlji, osim ako to nije bilo nužno potrebno (dodatne bi bile „pozvane” od gradskog izvikivača da u slučaju potrebe rade na poljima), a trudne žene su bile tretirane s posebnom obzirnošću. Kćeri seljačkih porodica više nisu bile prisiljene ići u službu u gradove ili u inostanstvo. Zbrinute porodičnom platom, mlade žene su ponekad donirale svoj rad radeći uniforme — što je bio samo podsetnik da radnicima/cama veličina paketa plate sad nije od tolike vitalne važnosti. Situacija je imala stupanj fleksibilnosti dozvoljavajući više izbora nego pre, uprkos kontinuiranoj podeli rada koja je dodeljivala sve kućne zadatke ženama.

Možda osnovni faktor pridavanja manje važnosti otuđenju plaćenog rada (za anarhistički ideal društva bez plaće, zapravo društvo bez novca nije bio praktičan zbog ograničenog i fragmentiranog karaktera revolucije) je bila šansa za sučestvovanje u kolektivnom donošenju odluka. Politika i praksa svakog kolektiva bi bila donesena od strane Generalne skupštine, koju je obično birao Administrativni odbor. Opseg koliko su žene bile izravno uključene u određivanje vlastitog položaja je neutvrđen. Hugh Thomas je smatrao: „Nije sigurno da je svaki član kolektiva ponekad bio uključen, žene i svakako deca koja rade, ili ijedni od njih, a više je moguće da se samo od radnika očekivalo da učestvuju.”
Ovo bi bila ozbiljna optužba kolektiva ako je shvatimo doslovno, ali Thomasovo nagađanje o tom što čini i pokreće slobodare i nije najpouzdanija interpretacija.
Gaston Leval u „Kolektivima u španskoj revoluciji” (preveo Vernon Richards, Freedom Press, 1975: pp. 207-213), izveštava sa sastanka seoske skupštine koji je pohodilo „oko 600 ljudi uključujući oko 100 žena, devojaka i nekoliko dece”. Dogovor je uključivao predlog za „organizaciju radionice gde bi žene mogle doći i raditi umesto da gube vreme tračajući na ulici. Žene su se smejale, ali je predlog ipak prihvaćen”. Još se ističe „imenovanje novog direktora bolnice (a mi saznajemo da je direktor žena, što je, jasno, neobično)”. Beleži očiti interes i uključenost u diskusije, čak do toliko da „niko nije otišao pre kraja nijedna žena ni dete nije otišla/lo na spavanje”. Žene su, uopšteno gledajući, mogle biti prisutne, ali ne nužno ili potpuno ravnopravno uz muškarce.

Uprkos tome, Thomas je primetio „odsutnost celog kompliciranog stroja tradicionalnog katoličkog života i svih stvari koje s tim idu (kao što je podređivanje žena)” kao faktor koji je bio izvor stalnog veselja ogromne većine radnika/ca. Usvajanje ženskih funkcija i ženstvenosti nisu, naravno, odbijene preko noći. Leval je pisao o ženama koje kupuju za proviziju, trgovinama odećom koje proizvode modnu odeću za žene i devojke, mlade devojke se učilo šivanju odeće za njihovu buduću decu, pored ostalih neupitnih odraza „stvarnog stanja stvari”. Ali utisak značajnih promena u stavovima i u društvenoj atmosferi je prenesen od strane mnogih promatrača iz prve ruke.
 1936., Franz Borknau uočio je samopouzdanje kod žena u Barceloni, dosad neuobičajeno za španske žene u javnosti. Milicajke su stalno nosile hlače, što je pre bilo nezamislivo; ali čak i kad su naoružane, španske žene su još bile pod pratnjom, za razliku od ženskih volonterki drugih nacionalnosti. U Madridu je isto bio očigledno promenjen položaj žena; moglo se videti mlade radnice kako okupljene u stotinama, možda i hiljadama, prikupljaju stvari za Međunarodni Crveni krst. Opisuje očito uživanje u onom što je za mnoge bilo prvo pojavljivanje u javnosti — okupljanje u parovima, šetnje po ulicama i odlazak u elegantne kafiće, neograničen razgovor sa strancima i milicajcima.
No svejedno, uprkos negodovanjima drugih komentatora o „promiskuitetu”, smatrao je da postoji opšta odsutnost bilo kakvog dubokog prevrata u seksualnom životu, manje nego u Velikom ratu. No postojala je barem težnja za zajedništvom ili pojednostavljivanjem zakonskih formalnosti. Umesto braka, anarhisti su favorizirali slobodnu združenost koja se bazira na međusobnom poverenju i podeli odgovornosti; povezanost između ljubavnika je u mnogim situacijama gledana jednako kao bračna veza. U kolektivima, prema Levalu, ceremonija zakonskog braka je postojala zato što su ljudi uživali u njoj kao u svečanoj prigodi — drugovi bi prošli proceduru pa onda uništili dokumentirane dokaze.

. Ljudi koji su se venčali su često obasipani darovima, dodatnim sredstvima i pomoći sa kućanstvom; s druge strane, kolektiv je imao moć da zadrži privilegije kao što su sredstva potrebna za prevoz do grada, ako se svrha činila neprikladnom. Kamenski je video seoski odbor Alcore u ulozi pater familiasa; pa navodi reči člana kolektiva koji je rekao: „Nema mesta za poroke”. Preživljavanje tradicionalnih stavova je uključivalo neobično usvajanje u nekim kolektivima da su odvojene dnevne sobe nužne za muškarce i žene, kao deo ljudskog dostojanstva. Segragacija je isto bila upotrebljavana u kući za siromašnu decu u Madridu, gde je dečake smeštalo, hranilo i učilo osoblje učiteljica, u Palace hotelu, a devojčice — u drugoj zgradi.
Sa svim svojim ograničenjima, Španska revolucija je u svojoj prvoj fazi donela nove mogućnosti za žene, u zonama koje nisu preuzeli Nacionalisti, i za neke u elementu ličnog oslobođenja. Jedna grupa koja je pokušala imati slobodarsku perspektivu situacije je bila Mujeres Libres (Slobodne žene). Do kraja 1936. godine imala je sedam Odelenja rada — Prevoz, Javna služba, Negovanje, Oblačenje, Pokretne brigade za ne-specijaliste, i brigade koje su zamenjivale muškarce koji su učestvovali  u ratu. Federacija je rasla, omogućujući ženama da učine maksimalan doprinos svakom praktičnom radu koji je trebao biti napravljen. Njene članice su osećale da imaju važnu odgojnu funkciju, radeći na emancipaciji žena od tradicionalne pasivizacije, neznanja i eksploatacije od kojih će biti oslobođene, idući ususret sporazumevanju između žena i muškaraca, koji/e bi radili/le zajedno bez međusobnog isključivanja. Uvidele su potrebu da probude u ženama bitnu svest o njihovom pokretu, i da ih uvere da je izolirana i čisto ženstvena aktivnost zasada nemoguća. Videle su se bazirane na širokim ljudskim težnjama za emancipacijom, ostvarivoj samo u društvenj revoluciji, koja će osloboditi žene od stagnacije osrednjosti.
Politički gledano, slogani Mujeres Libres su opisivali situaciju jednostavno, kao borbu između dve klasa i dve ideologije: rad nasuprot privilegija; sloboda nasuprot diktature. Ali dokazati je bilo puno kompliciranije. Karakteristična anarhistička mešavina užarene retorike, nacrta teorije i intenzivnih praktičnih aktivnosti nije odgovarala potrebama strašne političke stvarnosti, unatoč stvarnim postignućima grupa pod teškim uslovima.

Obrana Madrida

Naravno, pretnja od Nacionalista je bila snažno prisutna, omogućujući isprva kako poticaj, tako i pretnju revolucionarnim akcijama, kako su ljudi uzimali borbu protiv te pretnje u svoje ruke. Otpor koji je pružen u obrani Madrida, a protiv nacionalističke vojske ranih meseci 1936. godine, obnovio je duh hitnog odgovora na vojni ustanak, i opet su žene odigrale veliku ulogu kao u prvim danima rata. Bataljon žena borio se ispred mosta Segovia. Kod Gastafa, u centru severne fronte, žene su bile pod paljbom celo jutro i bile su među zadnjima koji su otišli. Tokom povlačenja u Madrid, jedan muški promatrač je primetio kako neke žene u miliciji izgledaju više vojnički od mnogih mušakraca, dok su druge pak uredne, njegovane i sređene. Među talijanima u Internacionalnoj brigadi u Madridu bila je šesnaestogodišnja djvojčica iz Ciudad Reala, koja se pridružila nakon što su joj otac i brat poginuli. Imala je iste dužnosti kao muškarci, delila je njihov način života, i pričalo se da je jako dobar strelac.
Unutar grada, žene su organizovale masivne demonstracije, radeći propagandu i slogane uključujući slavni No Pasaran („Neće proći”, koje se pripisuje La Pasionari), gradile su i barikade, često uz pomoć dece i nekada i pod paljbom.
Odbori su bili utvrđeni po kvartovima, kućama i blokovima, zbog nabavke hrane, municije i radi komunikacije. Žene su aktivno doprinosile obrani, uključujući motrenje zračne fronte i nadziranje sumnjivih petokolonaša. Njihovi odbori su organizirali kolektivne obroke i pranje rublja; dečje jaslice i domovi za majčinstvo su  funkcionisali su kako su najbolje mogli. Broue i Temimesu su opisali širenje Kućnih i komšijskih odbora kao snažan oblik druge Madridske revolucije, kao bazu iskonske Komune.
.....

čitaj dalje  

SEKS I GRAD, Feministička urbana bajka

SEKS I GRAD: Feministička urbana bajka
Marina Blagojević

Serija "Seks i grad" je završena. Tačnije, završen je prvi deo koji se neće mnogo razlikovati od drugog dela, koji se neće mnogo razlikovati od trećega dela itd. Primenjena je jednostavna formula : sex + shopping+ New York. Svako je ovde našao ono što je tražio. Svaka je ovde našla ono što je tražila. Prosto zato što je ponuda bila ogromna: "sex shopping center". Mnogo je toga bilo da se nauci, za mnogo toga je bilo dobro da se shvati da postoji. Neki će ovu seriju čak smatrati edukativnom. Na Balkanu nije na odmet prikazati žene koje imaju svoje potrebe, pa čak (!) i seksualne. Nije na odmet ovdašnjim mačo muškarcima koji sebe smatraju životnim nagradama za svoje saputnice otkriti da je samo pitanje trenutka kada će se saputnice osvestiti i shvatiti da ne moraju da odlažu svoj život za "bolja vremena". Kako kaže jedna moja prijateljica, "ovo je edukativna serija o ženama i seksu". Ona je mnogim tradicionalnim bračnim parovima ogrezlim u naviku i nerazmišljanje o potrebi Druge, tj. Žene, unela nelagodnost otkrića koje postaje višak u rutini preživljavanja. Kako dalje, posle svih tih uvida? Nastaviti sa otaljavanjem života, uči u otvorenu pobunu, pristati na samozavaravanje ili hipokriziju? Svako će raditi ono što može, ume, hoće...

Ali, meni je ova priča zanimljiva s jedne druge strane. To je u stvari bajka. Bajka o nezavisnim ženama koje sasvim slobodno odlučuju o tome šta hoće ili šta mogu, na način na koji to u stvari još uvek čine uglavnom samo muškarci. Gotovo da nema "skliznuća" u mitologiju ženkosti. To je bajka o ženama koje mogu da se ne udaju, samo zato što im se ne udaje, ili da rode dete samo zato što im se rađa dete, ili da se razvedu samo zato što nema deteta, ili da menjaju partnere onoliko koliko im to pričinjava zadovoljstvo. Nijedan od ovih ženskih likova nije uhvaćen u zamku ženskosti, oni su svi temeljno uzdrmavanje svih mitova o ženama. Inverzija je sprovdena potpuno dosledno. Bajka je u tome što žene rade ono što vekovima rade muškarci, i one rade muškarcima ono što muškarci vekovima rade ženama. Tek s one strane prinude mogu se uspostaviti normalni odnosi. Tek potpunim uneravnoteženjem neravnoteže moze se doći do novog balansa. Tek oslobađanjem od vlastite emocionalnosti, kao uvek podrazumvajuće i "normalne", a u suštini kao zatvora kojim patrijarahat konstruiše i proizvodi ženskost, moguć je iskorak. A na šta će onda svet da liči? E, to već nije samo problem žena! Uskraćivanje emocionalnosti, vernosti, požrtvovanosti, podrške, podićiće njihovu vrednost, pa i cenu, na nekom novom trzištu ljubavi.

Bajkovitost ove serije, međutim, ogleda se u još jednom elementu. Nema ovde prinčeva i "hepiendova", nema "sreće do kraja života" na ostrvu bračnog života, nema srećnih potomaka koji poštuju svoje požrtvovane roditelje. Ali, zato, ima onog čega ima jako malo u ženskoj realnosti - podrške prijateljica. Žene najčešće podržavaju njihove bake, i ako su bile dovoljno mudre, njihove ćerke. Veoma retko, gotovo nikada ih ne podržavaju prijateljice. Čitavi ženski pokreti sapleteni su u problemu nemogućnosti uspostavljanja podrške među heteroseksualnim ženama. Na našim prostorima, balkanskim, žene se uče da ženama ne veruju, žene čak i u ženskim grupama mnogo više govore o "ženskoj solidarnosti" nego što su u stanju da je realizuju. Neoliberalni kapitalizam dodatno razbija linije solidarnosti među ženama: ćerke u postkomunističkoj Evropi uglavnom misle da su njihove majke vodile promašene zivote, preterano se naprežući da usklade karijeru i porodicu; mlađe žene "prodaju" svoj izgled kao normalni deo "paketa" u uslužnim delatnostima, uživajući u prednosti koju imaju nad starijim ženama; a na Zapadu raste dostupnost jeftinih, poslušnih, lepih - naravno, udavača sa periferije Evrope ili iz Trećeg sveta. Kako, onda, uspostaviti solidarnost?

Možda se solidarnost uspostavlja u stvari - podrškom. Junakinje serije " Seks i grad" jednostavno pružaju podršku jedna drugoj. Za sve što odluče ili ne odluče da urade, u svakoj situaciji koja je dobra ili loša, one iskazuju uporno prisustvo, dobronamerno udubljivanje i iskreno deljenje. Podrška koju vidimo nije ničim uslovljena, to je jednostavno - podrška. To je ona podrška koje žene uporno ne uspevaju da dobiju od svojih majki koje su najčešće ogrezle u patrijarhalne ideologije, napunjene mizoginijom prema samima sebi i prema drugim ženama, i koje podržavaju ćerke uvek samo u tome da budu kao i one same. Tok podrške od jedne žene drugoj da bude ono što jeste, da proba da bude ono što nije, da ispita dokle može da stigne, da ima pravo na grešku, na prestup, na oprost, na kraju krajeva - na bezuslovnu ljubav, upravo zato što je takva kakva jeste, a ne kakva bi trebalo da bude, sam taj tok jeste - ljubav. Bez ljubavi, nema podrške, bez podrške nema solidarnosti. Preusmeravanje emocija sa nikada dostižnih muskaraca u patrijarhalnom scenariju, na hrabre žene, u feminističkom scenariju, jeste bajka. Bajka bez koje se gušimo u izolovanosti i usamljenosti. Ali, u svakoj ženi, čuči feministkinja, ona koja je podseća da ima pravo da voli - sebe, pa i sebe u drugim ženama.

EMA GOLDMAN ,najopasnija zena Amerike

Kratka biografija legendarne anarhistice Emme Goldman, jedne od „najopasnijih žena u Americi“ prema J. Edgar Hooveru.



       Emma Goldman rođena je 1869. u židovskoj četvrti Kaunasa (današnja Litva) gdje je njena obitelj vodila malu gostionicu. U dobi od 13 godina, u vreme političke represije i pogroma, seli s porodicom u St. Petersburg. Zbog teške ekonomske situacije, Emma je nakon šest meseci u St. Petersburgu morala napustiti školu i započeti s radom u tvornici. Tamo je nabavila primerak romana Nikolaja Černiševskog „Što da se radi?“ u kojem junakinja Vera postaje nihilistica i živi u svetu jednakosti među polovima i zadružnog rada. Knjiga je pružila ranu skicu njenog kasnijeg viđenja anarhizma i ojačala njenu odlučnost da živi svoj svoj život na svoj način. U petnaestoj godini otac je pokušava udati, ali ona to odbija. Napokon, njena se porodica složila da bi to buntovno dete trebalo otići u Ameriku sa svojom polusestrom kako bi se pridružile njihovoj sestri u Rochesteru. Emma Goldman je ubrzo shvatila da za židovskog imigranta Amerika nije zemlja prilika koja im je bila obećana. Ona je za nju značila sirotinjske četvrti i tvornice s lošim radnim uslovima gde je za život zarađivala kao krojačica.

              Ono što je Emmu Goldman isprva privuklo anarhizmu, bilo je prosvedovanje nakon tragedije na Haymarketskome trgu 1886. godine u Chicagu. Tokom okupljanja radnika radi osmosatnog radnog dana, na grupu policajaca bačena je bomba, zbog čega je četvero anarhista osuđeno i vešano. Osuda se temeljila na najpovršnijim dokazima, a sam je sudac na suđenju izjavio: „Vi ste na suđenju, ne zato što ste skrivili eksploziju na Haymarketu, nego zato što ste anarhisti.“ Emma Goldman je intenzivno pratila taj događaj i on je navodi na postajanje revolucionarkom.

      U dobi od 18 godina Emma je već bila udana za ruskog imigranta Jacoba Kershnera, ali brak nije potrajao. Nakon razvoda se preselila u New York gde se sprijateljila s Johannom Mostom, urednikom jednog nemačkog anarhističkog lista. On je odlučuje uzeti pod svoje okrilje i uskoro je šalje na govorničku turneju. Most je savetovao Emmu da pogrdno proglasi akcije za osmosatni radni dan nedostatnima jer je smatrao da treba tražiti potpuno zbacivanje kapitalizma; kampanje za osmosatno radno vreme bile su tek diverzija. Goldman je verno prenosila njegovu poruku na svojim javnim skupovima. No, u Buffalu je jedan stariji radnik izazva pitanjem šta bi ljudi njegove dobi trebali raditi, jer nije bilo verovatno da će oni videti uništenje kapitalističkog sistema. Jesu li se i oni trebali odreći ta dva sata slobodna od omraženog rada? Nakon ovog susreta, Goldman je shvatila da posebni napori za poboljšanja poput viših nadnica i kraćih radnih sati uopšte nisu diverzija, već dieo revolucionarne promene društva.

      Goldman se počela udaljavati od Mosta i zainteresirala se za suparnički nemački anarhistički list „Die Autonomie“ u kojem je upoznala radove Petra Kropotkina. Pokušala je uravnotežiti ljudsku sklonost prema društvenosti i uzajamnoj pomoći koju je isticao Kropotkin s vlastitim uverenjem u Slobodu pojedinca. Ovo je uverenje o ličnoj slobodi istaknuto u epizodi kad je Emmu za vreme plesa mladi revolucionar odveo u stranu i rekao joj da jednom agitatoru ne pristoji da pleše, barem ne tako raskalašeno. O tome je kasnije napisala: „Insistirala sam na tome da naš cilj nije mogao od mene očekivati da se ponašam poput redovnice i da se pokret ne bi trebao pretvoriti samostan. Ako je on to značio, nisam ga htela. Želim pravo na slobodu, pravo na samoizražavanje, svačije pravo na lepe, sjajne stvari."

      U ranim je danima Goldman podržavala ideju propagande delom. Godine 1892. je zajedno sa svojim povremenim ljubavnikom Alexanderom Berkmanom isplanirala ubistvo Henry Clay Fincha koji je uz pomoć naoružanih čuvara suzbijao štrajk u tvornici Homestead (Pennsylvania). Verovali su da će se ubistvom tiranina, predstavnika okrutnog sistema, podignuti svest ljudi, no to se nije dogodilo. Berkman je uspeo tek ozlediti Fincha i osuđen je na 22 godine zatvora. Goldman je pokušala objasniti i opravdati pokušaj ubistva, insistirajući na tome da se istinski moral zanima za motive, a ne posledice.

      Obrana Berkmana obeležava je i vlasti su redovito remetile njena predavanja. Godine 1893. uhapšena je jer je navodno nagovarala nezaposlene da uzmu hleb „silom" i kažnjena je godinom dana u kaznionici Blackwell's Island. Drugi je put zatvorena zbog distribuiranja literature o kontracepciji, ali njena je najduža kazna bila posledica učestvovanja u organizaciji Lige protiv novačenja te organiziranje okupljanja protiv učešća SAD-a u Prvom svetskom ratu. Goldman i Berkman uhapšeni su 1917. zbog kovanja zavere o sprečavanju novačenja i kažnjeni su dve godine zatvora. Kasnije im je oduzeto državljanstvo i deportovani su u Rusiju s ostalim nepoželjim „crvenima".

      Zahvaljujući deportaciji, Goldman je iz prve ruke mogla svedočiti revoluciji u Rusiji i bila je spremna zakopati sekiru sukoba nastalih u Prvoj internacionali i podržati boljševike. No, 1919. godine Goldman i Berkman putovali su zemljom i zgrozili se povećanjem birokracije, političkim progonima i prisilnim radom koje su susreli. Prelomna je tačka došla 1921. kada su kronstadtski mornari i vojnici digli pobunu protiv boljševika i udružili se s radnicima u štrajku; Trocki i Crvena armija slomili su ih u napadu. Napuštajući Rusiju  1921., Goldman je zapisala svoja otrkića o Rusiji u dvama delima - „My Disillusionment in Russia" i „My Further Disillusionment in Russia". Objašnjava da se „nikada prije u povijesti nisu autoritet, vlada i država pokazali toliko svojstveno nepokretnima, reakcionarnima i čak kontrarevolucionarnima."

     Vreme koje je provela u Rusiji navodi je na ponovno promišljanje svojeg prijašnjeg uvjerenja da cilj opravdava sredstvo. Goldman je prihvatila da je nasilje nužno zlo u procesu društvene transformacije. Ipak, njeno iskustvo iz Rusije, vodi je uviđanju da nije svako nasilje isto. Napisala je: „Znam da je u prošlosti svaka velika politička i društvena promjena zahtijevala nasilje... No, jedna je stvar koristiti nasilje u borbi kao način obrane. Potpuno je druga stvar učiniti od terorizma princip, institucionalizirati ga da bi mu se pripisalo ključno mjesto u društvenoj borbi. Takav terorizam stvara kontrarevoluciju te i sam postaje kontrarevolucionaran."

       Ti pogledi nisu bili popularni među radikalima jer je većina još htela verovati da je revolucija bila uspeh. Kada se Goldman 1921. preselila u Veliku Britaniju, bila je praktički sama među levičarima u osudi boljševika i njezina su predavanja bila slabo posećena. Čuvši da bi mogla biti deportovana 1925., jedan joj je velški rudar ponudio ženidbu da bi mogla dobiti britansko državljanstvo. S britanskim  pasošem je mogla putovati u Francusku i Kanadu. 1934. godine bilo joj je čak dopušteno održati predavačku turneju u SAD-u.

     Godine 1936. Berkman je počinio samoubistvo, nekoliko meseci pre početka Španskog rata. Sa 67 godina, Goldman je otputovala u Španiju da bi se pridružila borbi. Okupljenoj slobodarskoj mladeži rekla je: „Vaša Revolucija zauvek će uništiti utisakda anarhizam predstavlja kaos." Nije se složila sa učestvovanjem CNT-FAI u koalicijskoj vladi 1937. i ustupcima koje su činili sve jačim komunistima radi ratnih napora. Ipak, nije osuđivala anarhiste koji su se pridružili vladi i prihvatili militarizaciju jer je osećala da je tada jedina alternativa bila komunistička diktatura.

          Goldman je umrla 1940. godine i pokopana je u Chicagu nedaleko od Haymarketških mučenika čija je sudbina promenila tok njenog života. Emma Goldman ostavila je za sobom mnoge doprinose anarhističkoj misli, a posebno je zapamćena zbog uključenja seksualne politike u anarhizam. Goldman se borila i išla u zatvor zbog zalaganja za pravo žena da koriste kontracepciju. Tvrdila je da političko rešenje nije dovoljno da se rešimo nejednakih i represivnih odnosa među polovima. Bile su potrebne ogromne promene u društvenim vrednostima i, što je najvažnije, u samim ženama. Tvrdila je da žene to mogu; prvo, dokazivajući se kao osobe, a ne kao seksualna roba. Drugo, uskraćujući drugima pravo na svoje telo; odbijajući nositi dete ako ga ona ne želi; odbijajući biti sluškinjom Bogu, državi, društvu, porodici, mužu i ostalima; čineći svoj život jednostavnijim, ali dubljim i bogatijim, odnosno pokušavajući shvatiti značenje i smisao života u svoj njegovoj složenosti; oslobađajući se straha od javnog mišljenja i javne osude. Samo će anarhistička revolucija, a ne glasanje, osloboditi ženu, pretvoriti je u silu do sada nepoznatu Svetu, silu nebeske vatre, stvaranja slobodnih muškaraca i žena.