Teologija ličnosti u Musilovom romanu Čovek bez svojstava( osobina )

Ivan Pederin


Ulrich, glavni lik u romanu Roberta Musila "Čovek bez svojstava" (Der Mann ohne Eigenschaften- dalje ĆbS) jeste sam pisac.1 ČbS je monološki roman pa možemo podsetiti na Musilovu ličnost. Robert Musil bio je čovek ćutljiv, nepristupačan, kritičan. Uvek lepo odeven, odavao je svojim vladanjem nekakvu mešavinu austrijskog oficira kavalirskog držanja i učenjaka što je delovalo neobično.2 Živeo je u osećaju straha da će se izgubiti u masi, nije imao uspeha i nije za života bio priznat pisac, ali zbog toga nije patio od kompleksa manje vrednosti niti se trudio da ostvari svoj uticaj.3 Tako i Ulrich, glavni junak u ČbS, ne deluje kao »predsednik« skupa junaka koji diskutuju; on je ćutljiv, distanciran, ume aktivno da sluša, ostavljati utisak ćutnjom. U literaturi je opisivan kao primer individualnog junaka neponovljivog karaktera4 nešto poput Ahileja, junaka u debatama.5 Njegov se identitet nalazi u njegovom odbijanju stvarnosti.6 Gledajući strukturalno Ulrich nije načelo romana, karakter koji je kao glavni lik važniji, više karakterističan, koji svojim razvojem ispunja radnju romana kao Rudjin u Turgenjeva ili Ivica Kičmanović u Ante Kovačića ; on je tek načelo sjedinjavanja,7 ne zbivanja romana, jer se u ČbS ništa ne događa.

               Ulrich objedinjuje misao romana, u kojemu se donose mnoge misli i mišljenja ; on je prototip esejističkog čoveka kog od filozofa dele unutrašnje inhibicije i odbojnosti prema sistemu.8 On je potencijalni čovek koji eksperimentiše sa životom, tragalac istine koji se uvek nalazi na putu, ali nikad ne stiže  na cilj. Njegova svest je poput velikog i šupljeg ogledala u kojem se odražavaju tendencije doba. Ulrich beži u svoje misli, ostaje na pola puta između misli i osećaja što ostavlja utisak bezizglednosti u dijalozima; zbog toga je središnji lik.9 Ulrich je dakle čovek koji kao Hamlet boluje od inhibirane ličnosti bez odluke da deluje, on beži od identiteta.10 Kao takav blizak je »suvišnom čoveku«; kod njega preteže dezertiranje iz društva. Turgenjevljev »suvišni čovek« povlači se iz društva čiji moral i sistem osuđuje ili u njega sumnja, Ulrichovo povlačenje izraz je pesimizma ličnosti, nevere u budućnost u čemu se on bliži Raskolnikovu i Ivanu Karamazovu, pa njegova duhovnost vodi prema postojanju bez težišta.11 Situacija romana odražava njegove misli koje nemaju čvrstoću uverenja.12 Lik kao Ulrich izražava krizu individualnosti koja se više ne može ostvariti,13 pa pojam »bez svojstava« znači zapravo »bez određenog društvenog identiteta«,14 tako Ulrich upija u sebe, ne društvo, već svest savremenog društva.15

         Musil uvodi Ulricha u roman tako da ga prikazuje u malom dvorcu koji je on iznajmio. To je lovački ili ljubavni dvorac prošlih vremena, lukovi su mu iz XVII. st., perivoj i drugi sprat iz XVIII., pročelje je obnovljeno u X IX st. Ulrichov dom je metafora njegovog karaktera, Musil izbegava fiksiranje u određeno  razdoblje, ali se ipak jasno obraća prošlosti kao vrednosti. Ulrich stoji na prozoru tog dvorca i broji sa satom u ruci automobile, tramvaje i lice pešaka, seti se besmislenosti i ... tada neprimetno uskače pisac koji dopunjuje Ulrichov smešak i dodaje da bi merenje svih napora čoveka da se snađe u ulici savremenog grada bilo nešto poput napora diva Atlasa da nosi svod sveta. Prema tome golem je danas posao čoveka koji uopšte ništa ne radi (str. 12).16 utisak dvojnosti pojačava slika uma malograđanina koji se na sledećoj stranici romana nada kolektivnom mravlji racionaliziranom junaštvu. To je dakle svet kom Ulrich suprotstavlja prošlost u ahistorijskom obliku, kao ideju zatvara se u vlastitu aktivnu pasivnost. Ova bromololški nedefinisana istorija nije za Ulricha idealno doba, kad je hrabrost bila ćudoredna hrabrost, snaga čvrstoća uverenja, jer su trkaći konj ili boksački prvak imali prednost pred velikim duhom po tome što je njihov rezultat bio bolje merljiv (45). No posle ovog ironičkog uspostavljanja odnosa među disparatnim pojmovima17 Ulrich na sledećoj stranici razmišlja rečima za koje se ne zna jesu li njegove ili autorove i nalazi da je nauka stvorila pojam trezne naučne snage kojom je obezvredila stare metafizičke i ćudorene vrednosti ljudskog roda. Ovo odbacivanje savremenosti nije hronološki fiksirano i nema političku obrazloženost, Musil je bio apolitičan, nije se istakao ni kao socijalista, ni kao antifašista, a ni kao građanski demokrata. Demokratija je za njega bila vlast nad maloletnim ljudima, demokratija nije vlast naroda već vlast delomičnih organizacija pa američka demokracija pokazuje simptome raspadanja.18 Važnije je da se ovim kod Musila pojavio verski vidik koji se probudio u ekspresionizmu s pojavom teoloških pitanja,19 pa se književnost sada bliži religioznosti kao borba za postizanje ćudorednog stanja.20 Musil završava Ulrichovu misao nietzscheovskom nadom da će doći dan kad će se rasa duhovnih osvajača spustiti u plodne doline duša.

       Prosvetiteljstvo nije dakle Ulrichovo težište, već izvor krize, proces misli je, dok se ne završi, poput kolike moždanih vijuga. Kad se misao izvede, ona više nema lični karakter; postaje promišljenost, jer je usmerena prema saopštenju. U procesu misli ne može se razlikovati lično od neličnog  pa mišljenje dovodi pisce do nedoumice te ga oni izbegavaju (str. 112). Duh je kod čoveka iskonskiji od svojstava (116). Ličnost  je u prošlosti imala više prava. Ljudi su bili kao vlati
žita; Bog, grad, vatra, kuga i rat pogađali su ih teže nego danas. Danas osećaj odgovornosti ne leži u čoveku, nego u odnosima pa su doživljaji postali nezavisni od čoveka, ušli su u knjige, izveštaje zavoda i društava. Svet je postao svetom svojstava bez čoveka koji kao da više ne može imati privatne doživljaje što je zasigurno posledica napuštanja antropocentričnog držanja koje je čoveka gledalo kao središte universuma pa je ta erozija sada stigla do ličnosti (150). Ovde se Musil bliži Buberovoj kritici Hegela koji kao sistematica!' ne polazi od čoveka nego od svetskog razuma i zatamnjuje Kantovo pitanje o samom čoveku. No vreme nije savremenom čoveku domovina u onoj meri u kojoj je Aristotelova kosmologija bila domovina antičkom čoveku, a svet sv. Tome Akvinskog srednjovekovnom hrišćaninu. Hegelovo kosmološko vreme nije konkretno čovekovo vreme nego misaono vreme koje ne garantuje budućnost.21

      Musilovo odbacivanje savremenosti shvaćeno je kao odbacivanje savremenosti ukorenjene u laičkoj misli humanizma i prosvetiteljstva. Književnost je za Musila nešto poput vere bez dogme, čovek je nepotpun, ali usmeren prema višem cilju do kojega se dolazi književnim sredstvima.22 Ova svetovna religioznost ima svakako korene u romantizmu. Politika i ideologija nisu dakle put spasa za čoveka jer se obraćaju čoveku kao kolektivnosti, one ga disciplinuju i postavljaju pred njega zahteve akcije. No savremeni kolektivistički dug ne podnosi genija prema Musilu.23 Tako pojam života »bez svojstava« postaje begom od kolektivističkog duha politike prema personalizmu i ličnosti čoveka sub specie aeternitatis, dakle čoveka kojem se obraća Crkva sa sakramentom ispovedi. Musil ipak nije hrišćanski pisac; no on je nikao i književno se razvio u Austriji, a ona je tradicionalno katolička zemlja.

     Ulrich nije ni neki tradicionalista, junak koji se bori za svoja uverenja nastojeći ih nametnuti drugima, želeći postići da ona postanu vladajuća uverenja. On se drži po strani, sklon je negiranju, spreman je u onome što svi prihvataju videti štetu, a braniti nešto zabranjeno. Svoje ćudoredno držanje prepušta viteškom osećaju što vodi muškarce građanskog društva. Svestan je da njegov životni brod plovi bez kompasa, ali sudbina ga ne tera, strasti nema, živi protiv samog sebe, iako naizgled bez prisile. Život je za njega laboratorija gde se ispituju načini kako biti čovekom. No taj laboratorij funkcioniše bez plana, bez šefa i bez teoretičara (151— 152). Duh, taj zahtev da se vezuje i rešava, tera ga u bezimenost osame velegrada u kojem može opstati a da samoga sebe ne voli. Grad je mesto u kojemu poroci postaju vrlinama, a vrline porocima, tamo ništa nije čvrsto, nikakav Ego, nikakav poredak, jer se naše spoznaje mogu svakog dana promeniti. Grad je dakle ono nespoznatljivo i nedefinisano pred kojim Ulrich stoji zaštićen anonimnošću. On odbija dramatičko i tragičko u romanu i time dezekvilibriše romanesknu igru poput gledaoca koji ne veruje u svet što ga motri nego u tehniku njegove dekompozicije.24 Ulrichov odnos prema svetu prema tome jest odnos prema nespoznatljivoj vrednosti s begom u vlastitu ličnost čija se stabilnost garantuje odbijanjem svake akcije. Prihvata i zaštitu društvene konvencije kao držanja koje zapravo nije nikakvo držanje. U svojoj inhibiranosti Ulrich je filozof, dakle nasilnik bez vojske. Jer, velikih je filozofä bilo u doba tiranije, onda su filozofi podjarmili svet i zatvorili ga u sistem. Razvijene uljudbe i demokracije nisu poznavale velikih filozofa (253). Ulrich kao inhibirani filozof ostaje aktivni pasivist (369), pa njegov svet bez akcije postaje svetom bez prošlosti i bez budućnosti. Ulrich odbacuje svaku društvenu funkciju u kojoj će se izreći njegova ličnost, a pasivnošću naglašava svoju ličnost. Na taj način umetnost kod Musila postaje čuvarem ličnosti i lične savesti što je ranije bila vera. Ulrich je dakle, kako se izrazio sam Musil, religiozan s pretpostavkama bezverstva,25 pa mu katolički listovi 1930, kad je izišao prva knjiga ČbS, nisu bili skloni, osim bečkog »Grala«,26 A li u tom begu u vlastitu ličnost krije se nemogućnost da se ta ličnost izrazi i ostvari.27 On je diletant, a diletantizam je jedina mogućnost izraza savremenog čoveka koja se ostvarila onda kad je čovek izgubio veru u metafizičke ciljeve; to je čovek u svetu bez Boga i svrhe,28 odnos mu je prema veri bez dogme i Crkve.29

      Proces bega u vlastitu ličnost odražava Ulrichova incestuozna ljubav sa sestrom Agathom u kojoj ipak nema ničeg lascivnog, a Karl Dinklage smatra da bi predloškom lika Agathe mogla biti Musilova žena Martha, od njega starija 7 godina, koju je on u dnevnicima opisivao kao svoju duhovnu nadopunu.30 Ljubav sa sestrom ima značenje traženja savršenstva. U tome Musil sledi Goetheovu tradiciju, zaključak njegova romana Wilhelm, Meister, pa drugi deo Fausta. Savršenstvo Musil traži u načelu heirmafrodiitizmia (688). Ta ljubav znači samoljublje brata i razvijanje u smeru jedinstva.31 Lik Agathe ostaje u ostakljenoj udaljenosti,32 a njegova ljubav nešto je poput apstraktne jednadžbe, 33 aluzija na detinjstvo kao na poseban oblik života.34

    Pojam androginog hermafroditizma ostavština je kabalističke gnoze prema kojoj je Bog stvorio androgino biće što je kao i on sam posedovalo duhovnu prirodu, pa je sa androginošću bilo slika i prilika Božja. To biće izgubilo je androgina svojstva grehom istočnim s kojim je spoznalo svoju telesnost i razliku spola. T i nazori deluju u renesansi pa Jakob Böhme stvara svoju teoriju androginosti kao i Pico della Mirandola, posebno u Conclusiones Philosophicae Cabalisticae et Theologicae (Rim. 1486). God. 1460. susreću se Pioo.della Mirandola i Johannes Reuchli« koji od tada pokazuje živo zanimanje za kabalistiku pa je 1517. napisao De Verbo Mirifico, a onda De Arte Cabbalistica. Potom je i Johannes Pistorius 1587. napisao antologiju Artes Cabbalisticae. Ta su dela imala ulogu u pietizmu preko Gottfrieda Arnolda i Frieđricha Christopha Oetingera. Musil je o tome doznao verovatno preko sabranih dela (iSämtliche Werke) Franza von Baadera (1851), koji je odbacivao teologiju apostola Pavla i držao da je čovek verovatno želeo ostvariti raj na zemlji i proširiti ga na universum. Put Ulricha i Agathe na otok nešto  je kao sumerski raj — otok Dilum, gde je Bog Ea imao svetu svadbu. Tako je mističko sjedinjavanje braće nešto poput unio mystica s Bogom.35

     Sežući tematski za ljubavlju Musil sledi zapadne tradicije romana pa ljubav Ulricha i Agathe, kao i Tristana i Isolde, nije sjedinjavanje nego oslobađanje od svega vanjskoga, ona je antisocijalna. Incest nije spolno sjedinjenje već lom sa svetom, njegovim moralom i telesnošću koja se traži u oslobođenju od nagona. Ljubav se shvata kao nadomestak religije ili komplement društvenoj i političkoj situaciji.36

   Agatha vidi svet kao nešto što nema vlasti nad čovekom kao što ni čovek nema vlasti nad svetom. Sve je kao visoko stablo na kojem se ni list ne miče. Ulrich pak smatra da dobar čovek neće svet napraviti boljim, on će se od sveta odvojiti (763). U stanju savršenosti nema dobra ni zla, postoji tek vera i sumnja, čvrsta pravila suprotstavljaju se biti morala, a poimanje je strastveno stanje isto kao i istina (797). Savršenstvo je za Ulrksha i Agathu nešto slično zahtevu Evanđelja: osloboditi se svake sebičnosti dok se njihova svest ne oslobodi i ne otvori do kraja prema ljudima i prema životinjama sve do srastanja ličnosti sa svetom (801— 02). To je stanje smrt kad čovek dolazi u Božje ruke, a te su ruke kao ljujačka što se lagano ljulja na vetru. Smrt je nešto kao veliko umirenje i velik umor koji čoveka oslobađa svih nastojanja i napora (855), dakle nešto poput budističke nirvane, kako ju je video Schopenhauer u Die Welt als Wille und Vorstellung (Svet kao volja i predodžba). Vlastitu dušu Ulrich i Agathe vide kao Novali's, tj. kao zagonetku za samog čoveka. No odbacivanje zemaljskog poretka bez vere u nebeski prirodni jest beg od racionalizma (857). Život nikako nije više društvena manifestacija. Ranije su ljudi s brojem posluge i soba kazivali svoj društveni stepenj. Danas je bezoblični život jedini oblik života i mogućnosti života (895). Čovek je nekad bio celina, ali ga je Bog raspolovio na muškarca i ženu. Danas niko više ne zna gde je njegova nekadašnja polovina i nadopuna (903— 04). Čežnja za dvojnikom drugog pola prastara je čežnja u čoveku (905). Tako braća nisu zapravo biološka nego egzistencijalna braća, a njihov život postaje doslednim individualizmom.37 Takvo androgino jedinstvo olakšava i oslobađa odnos čoveka prema okolini pa taj odnos postaje kao odnos blizanaca koji menjaju odeću i telesa da ih okolina ne može individualizovati(942). Ličnost nije više gospodarski, politički i ideološki individualizovana ličnost liberalističkog realizma u kojoj čovek stoji prema društvu sa svojom imovinom, što mu je društvo garantuje, već ličnost bliska romantičarskoj ličnosti kojoj san, smrt i ludilo nisu granica već otkrića.38 Ličnost junaka je kod Musila nešto što ne stoji ni u kakvom odnosu prema društvu, državi, politici ili ekonomiji.

      Ličnost je kao put prema noći u kojoj se gase suprotnosti pa znanje postaje dostupnim s gubitkom sećanja i nadom da će se zbiti nešto što razum ne može shvatiti (1084— 85). Razum je dakle zapreka mističnom oslobođenju ličnosti u genijalnosti, a to je nešto više od ljudskoga (1107), kako Musil shvata s osloncem na Goethea, Wielanda, Hölderlina i Sohleieirmachera. S društvom i svetom vezan je tek niži oblik ljudskosti, a to su apetitivna svojstva koja čoveka podstrekavaju da deluje prema svojim uverenjima ili razočaranjima. Tim uglavnom animalnim svojstvima svet zahvaljuje napredak (1147— 48). Ličnost se dakle obezvređuje u svojim izvanjskim svojstvima. Tako Ulrich priča Agathi anegdotu s čovekom koji je nestao u tridesetgodišnjem ratu, ali je pre smrti nekom skitnici ispričao ime i nadimak svoje žene, ime krave, kao i navade komšija. Skitnica je došao njegovoj ženi, predstavio se kao njezin muž, a ona, uopćšte nije opazila da on nije onaj raniji jer je trebala muža (1154).

      Vanjska slika čoveka ipak nije njegova ličnost. Tu se Ulrich priseća čoveka pod hipnozom koji jede krompir a uveren je da je to jabuka, ili lutke iz detinjstva, koju dete to više voli što je ona jednostavnija i dalja ljudskom liku (1156— 57). Valja se setiti i blizanaca koje nije moguće telesno razlikovati, a oni su ipak dve osobe (1158). Drugim rečima, čovek je duh vezan s univerzalnim duhom, a ne materijalna opstojnost izražena društveno, politički i racionalno. I upravo je racionalnost okov čovekove ličnosti . Individualnost i ličnost nisu dakle jedno te isto. Prva se izražava vanjskim svojstvima, druga je tvar duha oslobođena tih svojstava; ona postaje »čovekom bez svojstava« bliska bogatom mladiću kojeg je Hrist pozvao da svoj imetak podeli siromasima i krene s njim. No književna individualnost junaka realizma u romanu počiva na liberalističkoj ideologiji, ona je izražena njegovim imovnim stanjem, klasnom i ideološkom pripadnošću i kao takva ona se suprotstavlja feudalnoj i polufeudalnoj državi posebno u predožujsko doba. Individualnost čoveka XX. st. izražena je imovnim stanjem, a pre svega funkcijama koje on obavlja, stepenom u službi, članstvom u komisijama, funkcijama direktora, predsednika, nagradama. Iza toga stoji državna vlast, i Musil koji Ulricha oslobađa individualnosti bori se za autonomnost duha i ličnosti, beži od totalitarne, u njegovo doba nacional-socijalističke države koja nadzire sve veća i sve šira područja ljudskog života. Odatle njegova dosledna apolitičnost, njegova skepsa prema svim ideologijama, 39 njegovo uverenje da uspeh kod publike znači nedostatnost intelektualnosti, te da pravi pesnik mora biti usamljeni monologist, inače će širiti pogled na svet koji nije njegov.40 Za razliku od ekspresionista, koji se državi suprotstavljaju buntom i krikom Musil beži u aktivnu pasivnost tražeći duh u ličnosti  svog junaka.

       Po svojoj aktivnoj pasivnosti Ulrich je blizak Stavroginu iz Dostojevskijevih Demona. Stavrogin je satanist, što Ulrich nije; no njegovo držanje u romanu je neprestana prezriva ćutnja kojom on magnetski skreće pažnju na sebe i izaziva ljude. Kad ga Satov, izazvan tom šćutnjom, udari po licu Stavrogin okleva s izazovom, ne iz straha već iz prezira. Na dvoboju s gnušanjem puca u šiblje umesto u protivnika. Stavrogin će isto tako s gnušanjem odbiti Venhovenskog koji mu nudi mesto u nihilistički ideologovanoj terorističkoj organizaciji. U tom prezrivom povlačenju od svakog angažmana sve jače se ističe Stavroginova ličnost.

      No ta aktivna pasivnost bliska je teološkim vrlinama vere, nade i milosrđa. Tu Agatha navodi Evanđelje i Isusov zahtev da treba ljubiti svoje neprijatelje, kao što Božje sunce obasjava pravedne i nepravedne (1172). Lepota umetničkog dela isto je što i ljubav, umetnost je samo snaga i sposobnost da se ljubav napravi razumljivom drugima (1176). Ćudorednost nije ljudsko delo, ono nam se objavljuje (1180). Ma koliko to stanje savršenstva — der andere Zustand — može podsetiti na Schopenhauerovo viđenje (budističke nirvane, pa svako delovanje za Ulricha nije više rasterećenje i kraj nekog stanja već povratak značenju, to stanje nije egoistično nego je s ljubavlju okrenuto svetu i bližnjima (1214). Musil je dakle vrlo blizak veri koju on ipak ne želi materijalizovati s dogmama/41 Čovek je po svojoj prirodi aktivno biće koje treba postojanost misli za svoje delovanje (1317).

       U drugom delu nalazi se i vizija raja (1318). Raj je kao i zemlja podložan promenama, no anđelima nedostaje svaka predodžba vremena i prostora, jer u raju nema danä i godina nego samo promena stanja. S obzirom da i anđeli nemaju osjećaj vremena, pa ljudi misle iz vremena, a anđeli iz stanja, u tome se sastoji promena tvari prirodnih predodžbi kod ljudi u duhovne kod anđela. Pokreti tog duhovnog sveta posledica su promena unutrašnjih stanja. Anđeli nemaju ni osećaj prostora pa ih Gospodin vodi od zvezde do zvezde, sve u duhu, jer su prostori u raju samo vanjska stanja koja anđelima odgovaraju. S obzirom da anđeli nemaju osećaj za vreme, oni imaju drugačiju predodžbu o večnosti koja za njih nije vreme bez kraja već stanje bez kraja odnosno promene.

     Politika i ekonomija dakle ništa ne mogu rešiti, one su izraz čovekova smisla za prostor i vreme. Rešenje čovekove ličnosti Musil traži u odnosu čoveka prema večnosti, a taj čovek, Ulrich, s očima uprtim u večnost, nije u svojoj biti ništa drugo doli homo interior, unutrašnji čovek apostola Pavla. ..

      Druga vizija raja je scena braće na obali Sredozémlja građena prema uzoru sumerskog otoka 'Diluma gde je bog Ea imao svetu svadbu, kako je istakao Werner Fuld u navedenom radu. Oni idu uz obalu da se udalje od hotela, skidaju odeću sa sebe i priljubljuju se jedan uz drugog. To skidanje nema značenje lascivnosti nego udaljavanja od civilizacije koju zastupa odeća i hotel. Priljubljivan je znači ostvarenje androginog savrâšenstva pred veličanstvenošću mora, neba i samoće. Metaforika mora znači obestvarenje zbivanja koje se s ovim vodi na duhovna područja/42 Razum se sada gubi, misli napuštaju braću, također i volja, gube se sve granice pa i granice individualnosti i braća postaju jedno biće (1410— 1411). Pogled na more izaziva strahopoštovanje, Ulrich i Agathe padaju na kolena (1424). .

      Tako ova ljubav između brata i sestre postaje neki »ordo amoris« strukturiran prema delu Wesen und Formen der Sympathie der Phänomenologie der Sympathiegefühle Maxa Schelera (Bonn, 21923) prema kojem stvaranje simpatije ima  spoznajno teorijsku funkciju. Tu učestvuju i dela Franza von Baadera, osobito Über Liebe, Ehe und Kunst, Aus den Schriften, Briefen und Tagebüchern koje je u Münchenu 1953. izdao Hans Grassi. Prema Baaderu ljubav se ostvaruje onda kad dva čoveka postanu jedno i izgube ličnost. Mistika i prirodne nauke nisu suprotnost, mistika daje prirodnim naukama dubinu.43 Götz Müller nalazi u ljubavi brata i sestre odraz mita o Pigmalionu, o Iziđi i Osirisu. Čežnja za incestom je čežnja za detinjstvom, nada u integritet ljudske prirode u smislu vraćanja atavizmu romantičke »nove mitologije«.44 Prema Elisabeth Albertsen Ulrich u sestri nalazi centar što se nalazi izvan njega, pa brat i sestra postaju sinteza JA i TI.45 U tom stapanju ličnosti napušta se Buberova dilema između individualizma i kolektivizma u koju je čovek upao u monološkom Heideggerovom bitku, u kojem on uvek stoji osamljen i bez veze s apsolutnim. Prema Buberu čovjek traži izlaz iz osamljenosti tako da je glorifikuje u individualizam ili da se uklapa u velik pojam celine koja je masa, ali ne i čovek.46 Načelo razumske spoznaje ovde izmiče pred načelom objave o čovekovoj prirodi onako kako je Heidegger video razliku između teologije i filozofije.47

      ČbS je dakle s likovima Ulricha i Agathe religiozno delo, blisko hrišćanskom čoveku prema religiji. Koliko god naizgled bliska i slična ideologiji, religija od nje se ipak u bitnim crtama razlikuje. U doba odvajanja Grkve od države država prihvata ideologiju i ne vlada samo silom već i ideologijom kojom uverava narod u ispravnost svoje politike.48 Međutim  ideologija i političke strankae zahtevne su prema čoveku, svom članu; one od njega uvek nešto traže u ime viših ciljeva i nadindividualnih načela, traže strogu disciplinu, nemilosrdno kažnjavaju. Crkva pak od svojih vernika ne traži, ništa osim milostinje i sve prašta u sakramentu ispovedi koja jača ličnostdajući joj metafizičku dimenziju Hristove smrti. Dok ideologija okuplja one najbolje, izabrane, i školuje ih, Hrist se obraćao bolesnima, kljastima, grešnicima.

      Drugo utočište ličnosti je umetnost; no čovek umetnik također se oseća ugroženim od države, posebno totalitarne države pred kojom je Musil izbegao/49 i ideologije s njezinim zahtevima da se žrtvuje ličnost u korist kolektivne akcije. Tako pisac, koji piše, prima honorar, to je novac koji čitalac daje kad kupuje njegovu knjigu. No taj novac ide od čitaovca do pisca preko ureda, ministarstava i birokrata, jer država vodi potrošnju umetnosti i daje umetnosti ulogu u nacionalnom obrazovanju.50 Ako je država totalitarna, dolazi do bega umetnikâ u vlastitu ličnost kakvu smo upravo opisali kod Musila; javlja se pisac koji ne veruje da književnost može biti priznato zanimanje, plaćeno kao svako drugo. Književnost tada postaje nešto slično veri, kod Musila je književnost vera bez dogme. On se tu ipak oslanja ponajviše na hrišćansko nasleđe; lik Ulricha zapravo je Musilova ispovest koja je u krajnjoj liniji potomak Confessiones — Ispovesti svetog Augustina,- isto kao što je svet Ulricha i Agathe blizak Civitas Dei — Božjoj državi istoga sveca. No Musil ne zazire ni od verskih tradicija drugih vera, kabalističke gnoze, pa i budizma. Umetnost je za Musila kao i vera, utočište prave humanosti i čovekova prava domovina.

     Potreba savremenog čoveka za verom zapravo je vrlo velika, no isto tako se ističe i njegova nesklonost crkvenom institucionalizmu pa u savremenom svetu bujaju sekte svake vrste; u Americi, a i u Evropi brojni su prelazi na islam ili budizam.

izor pdf 

_____________________________
1 Karl Dinklage, Musils Definition des Mannes ohne Eigenschaften und das Ende seines Romans, u Robert Musil, Studien zu seinem Werk, Im Aufträge der Vereinigung Robert-Musil-Archiv, Klagenfurt, hrsg. v. Karl Dinklage zusammen mit Elisabeth Albertsen und Carl Corino, Rowohlt, 1970. stf. 112. Helmut Gumtau, Robert Musil, Berlin, 1967, str. 11.
2 Fritz Wotruba, Erinnerungen an Musil, u Robert Musil, Leben, Werk, Wirkung, hrsg. im Aufträge des Landes Kärnten und der Stadt Klagenfurt von Karl Dinklage, Beč, 1960, str. 403.
3 Karl Otten Eindrücke von Robert Musil, ibid., str. 358— 372.
4 Wolfg. Freese, Verinnerte Wirklichkeit. Zur epischen Funktion der Liebe im »M ann ohne Eigenschaften«, djelo iz bilj. 1, str. 107.
5 Ulrich Schelling, Das analogische Denken bei Robert Musil, ibid., str. 172.
6 Werner Graf, Der Erfahrungsbegriff in Robert Musils Roman »Der Mannohne Eigenschaften«, dis. Berlin, 1978, Str. 6
7 Wilh. Grenzmann, »D er Mann ohne Eingenschaften«, Zur Problematik der
Romangestalt, delo iz bilj. 2, str, 58, 60.
8 Dieter Bachmann, Essay und Essayismus, Berlin— Köln— Mainz, 1969, str. 159.
9. Werner Hoffmeister,Studien zur erlebten Rede bei Thomas Mann und
Robert Musil, London— The Hague— Paris. 1965, str. 90, 110.
10 David S. Luft, Robert Musil and the Crisis of European Culture 1800— 1942,Berkeley— Los Angeles— London, 1980, str. 228.
11 Hajo Bernett, Musils Deutung des Sports, delo iz bilj. 2, str. 146.
12Bernd Rudiger Huppauf,Von sozialer Utopie zur Mystik, zu Robert Musils "Der Mann ohne Eigenschaften", Munchen, 1971,str 25

13.  Gerd Müller, Dichtung und Wissenschaft, Studien zu Robert Musils Romanen » Die Verwirrungen des Zöglings Törless« und » Der Mann ohne Eigenschaften-«, Uppsala, 1971. str. 52, 115.

14 Barbara. F. Hyams, Was ist "säkularisierte Mystik« bei Musil?, u Uwe Baur und Elisabet Gastex, hrsg. Robert Musil, Untersuchungen. Athäneum, Königstein, 1980, str. 85

15 A. Karelski, Die Utopie Robert Musils, Kunst und Literatur, X, 1981, str.
1044.
16 Služio sam se izdanjem Adolfa Frisé kod Rowohlta, 1967. Brojke u zagradama odnose se na stranice.
17 Christoph Hönig, Die Dialektik von Ironie und Utopie und ihre Entwiclung in Robert Musils Reflektionen, Ein Beitrag zur Deutung des Romans » Der Mann ohne Eigenschaften«, dis. Berlin, 1970, str. 45.
18 Jürgen C. Thöming, Der optimistische Pessimismus eines passiven Aktivisten, djelo iz bilj. 1, str. 215— 232.
19 Wolfg. Rothe, Seinesgleichen geschieht, Musil und die moderne Erzähltradition, ibid., str. 142.
20 Hertwig Gradischnig. Das Bild des Dichters bei Robert Musil, München— —Salzburg, 1976, str. 13

21 Martin Buber, Das Problem, des Menschen, Heidelberg, 1961, str. 45—49.

22 W. Grenzmann, nav. dj., str.. 70.

23 Hartwig Gradischnig, nav. dj., str.

24 R. M. Albérès, Métamorphose du roman, Paris, 21972, str. 54, 55, 59.

25 Elisabeth Albertsan, Ratio und »M ysik « im Werk Robert Musils, München, 1968, dis. str. 40.

26 Hedwig Wieczorek-Mair, Musils Roman, «•Der Mann ohne Eingenschaften« in der zeitgenössischen Kritik u Uwe Baur und Elisabeth Castex, hrsg. Robert Musil, Untersuchungen, Königsteiin, Aithänerum, 1980, str. 12.

27 Gerd Müller, Dichtung und Wissenschaft, Studien zu Robert Musils Romanen » Die Verwirrungen des Zöglings Törless« und » Der Mann ohne Eingenschaften-«, Uppsala, 1971, str. 115.

28 Rudolf Kassner, Der Diletantismus u Die Gesellschaft, hrsg. von Martin Buber, Frankfurt am Main, 1910, str. 24.

29 W. Rothe, Seinesgleichen Geschieht, Musil und die moderne Erzähltradition, djelo iz bilj. 1, str. 143.

30 Musils Herkunft und Lebensgeschichte, djelo iz bilj. 2, str. 219.

31 Johannes Hösle, Wirklichkeit und Utopie in Robert Musils » Mann ohne Eingeschaften«, djelo iz bilj. 1, str. 85, 87.

32 Ulrich Schelling, Das analogische Denken bei Robert Musil, ibid., str. 178.

33 Gerhart Baumann, Robert Musil, Zur Erkenntnis der Dichtung, Bern und München, 1965, str. 214. a'‘ H. Gradischnig, na v. dj., str. 105.

35 Werner Fuld, Die Quellen sur Konzeption des »anderen Zustandes« in Musils Roman » Der Mann ohne Eingeschaften«, Deutsche Vierteljahrschrift, 50, 1976, Heft 4, str, 664— 682.

36 Christiane Zehl-Romero. Musils » letzte Liebesgeschichte«, Deutsche Vierteljahrschrist, 50, 1976, Heft 4, Str. 622— 632.

37 B.-R. Hiippauf, nav. dj., str. 122, 163.

38 Paul Kluckhohn, Das Ideengut der deutschen Romantik, Tübingen, 51966, str. 34, 39, 41.

 39 Kurt Bartsch, »E in nach vorn geöffnetes Reich von unbekannter Grenzen-«, Zur Bedeutung Musils für Ingeborg Bachmanns Literaturauffassung, djelo iz bilj. 163. ®

40 H. Gradischnig, nav. dj., str. 14, 35, 47.

41 Elisabeth Albertsen, Ratio und » Mystik« im Werk Robert Musils, München, 1968, dis. str. 41.

42 B.-R. Hiippauf, nav. dj., str. 57. 
43 Gerd Müller, nav. dj., str. 192, 196, 207, 219.
44 Götz Müller, Ideologiekritik und Metasprache in Robert Musils Roman »Der Mann ohne Eigenschaften«, München— Salzburg, 1972, str. 50, 53.
45 È. Albertsen, nav. dj., str. 95. 
46 M. Buber, nav. dj., str. 114, 160— 161. 
47 Martin Heidegger, Phänomenologie und Theologie, Frankfurt am . Main, 1970, str. 13

48 Mikel Dufrenne, Art et politique, Pariš, 1974, str. 22.

49 NacionalsocijaJistiCko novinstvo izražavalo se o Musilu prezrivo, nalazilo je u njemu »dekadentni estetizam«, »zatvaranje«, »intelektualdzam«, »gubitak korijenja«, i si. Hedwig Wieczorek-Mair, Musils Roman »Der. Mann ohne Eigenschaften« in der Zeitgenössischen Kritik u Robert Musil, Untersuchungen, hrsg. v. Uw e Baur und Elisabeth Castex, Königstedn, Athäneum, 1980, str. 13.

50 M. Dufrenne, nav. dj., str. 137, 138.

Robert Musil, Čovek bez osobina II ( odlomak. početak )

      Kada je Ulrich predveče istoga dana stigao u ...* i izašao iz stanične zgrade, pred njim se prostirao široki plitki trg koji je na obe strane ulivao u ulice, delujući na njegovo sećanje gotovo bolno, što je svojstveno pejsažu koji smo često gledali, a onda ga zaboravili.
         “Uveravam vas da se dohodak smanjio za dvadesetposto, a život je za dvadeset posto poskupeo: ukupno je to četrdeset posto!” “A ja vas uveravam da šestodnevno takmičenje povezuje narode!” Ti su mu glasovi dolazili iz uva ; glasovi iz kupea u vozu. Onda je čuo posve razgovetne reči: “Uprkos svemu opera je meni iznad svega!” “To vam dođe kao neki sport?” “Ne, to mi je strast.” - Nagnuo je glavu kao da pokušava istresti vodu iz uva. Voz je bio pun, a put dugačak; kapljice razgovora, koje su tokom vožnje prodrle u njega, izbijale su natrag. Usred radosti i žurbe dolaska, koje su kao iz cevi kroz ulaz u stanicu  ulivale u smirenost trga, Ulrich je pričekao da se pretvore u kapljice, pa je sada stajao u usisnoj komori tišine, nastale nakon galame. Istovremeno s nemirom sluha izazvanim na taj način, primetio je neobično spokojstvo. Sve vidljivo bilo je jače izraženo nego inače, a kada bi pogledao preko trga, na drugoj su strani na večernjem svetlu, u bledom odsjaju stakla, najobičniji prozorski krstevi bili tako crni kao da su krstevi na Golgoti. I ono što se kretalo odvajalo se od mira ulice na način ne­uobičajen za velike gradove. I ono u pokretu i ono za­ustavljeno ovde je očito imalo prostora da proširi svoju važnost. To je utvrdio s određenom znatiželjom ponovnog viđenja, promatrajući veliki provincijski grad, gde je proveo kraće, ali ne baš ugodne delove života. U njegovom je biću, što je dobro znao, bilo nečega lišenog domovine i kolonijalnoga: vrlo staru jezgru nemačkog građanstva, koje je pre više vekova dospelo na slavensku zemlju, zamelo je vreme, tako da osim nekoliko crkava i prezimena gotovo ništa više na nju nije podsećalo, a ni od starog jedišta pokrajinskog plemstva, koje je ovaj grad kasnije prepustio drugima, osim sačuvane lepe palate nije više bilo gotovo ničega. No preko te prošlosti nataložili su se u doba apsolutizma debeli slojevi carske uprave sa središnjim službama pokrajine, visokim školama, kasarnama, sudovima, zatvorima, biskupijom, plesnom dvo­ranom, pozorištem, svim pripadnim ljudima, trgovcima i obrtnicima koje su povukli za sobom, tako da se na kraju tome priključio još i pogon pridošlih preduzetnika, čije su tvornice jedna do druge ispunjavale predgrađa i na sudbinu toga dela zemlje tokom poslednjih razdoblja uticale jače od svega ostaloga. Taj je grad imao istoriju, imao je i lice, no na njemu oči nisu odgovarale ustima, ili brada kosi. Sve je to bilo prekriveno tragovima vrlo burnog, no iznutra praznog života. Moguće je da je takvo stanje pod posebnim ličnim okolnostima omogučavalo vrlo neobične situacije.
 
     Jednom rečju, koja isto tako nije neupitna: Ulrich je osećao nešto “duševno nematerijalno”, u čemu se čovek gubio toliko da je razvijao sklonost raspojasanim umišljajima. Nosio je neobični očev telegram u džepu, a znao ga je napamet: “Primi do znanja da sam preminuo”, glasila je poruka koju mu je stari gospodin ostavio -ili bi - valjalo reći preneo? Rešenje je stajalo ispod nje u obliku potpisa “tvoj otac”. Njegova ekscelencija visoki dvorski savetnik u takvim se trenucima nikada nije šalio: na­opaka struktura obavesti zbog toga je bila i prokleto logična jer on je bio taj koji je obaveštavao sina dok je očekujući kraj zapisivao te reči ili ih nekome diktirao, određujući učinak tako nastalog dokumenta u trenutku nakon svoga poslednjeg udisaja; činjenice se možda i nisu mogle tačnije iskazati, no iz tog postupka, gde je sadašnjost pokušavala zavladati budućnošću koju više neće doživeti, dopirao je neugodan mrtvački zadah gnevno raspadnute volje!

       Zbog tog pristupa, koji ga je zbog neke povezanosti podsećao i na upravo brižno neujednačen ukus malih gradova, Ulrich je, ne bez zabrinutosti, pomislio i na sestru, udanu u provinciji, s kojom se trebao susresti za nekoliko minuta. Već je tokom puta mislio na nju, jer o njoj baš i nije mnogo znao. S vremena na vreme u očevim bi pismima uredno pristigle i porodične novosti, kao na primer: “Tvoja sestra Agathe se udala”, čemu su bili pridruženi dodatni podaci jer Ulrich u to doba nije mogao doći kući. I negde godinu dana posle već je dobio posmrtnicu mladog supruga; a tri godine nakon toga, ako se nevara, pristigla je sledeća obavest: “Na moje zadovoljstvo, tvoja se sestra Agathe odlučila ponovno udati.” Na tome je drugom venčanju pre pet godina bio i video je na nekoliko dana. No sećao se samo da su ti dani bili poput golemog vrtuljka od beline, koji nikako nije hteo stati. Supruga se sećao, i nije mu se sviđao. Agathi mora da su tada bile dvadeset dve godine, jer je njemu bilo dvadeset sedam i upravo je stekao doktorat; njegova je sestra dakle sada imala dvadeset sedam godina, a on je od toga doba nije ni vidieo, a ni s njom izmenio makar jedno pismo. Sećao se samo da je otac posle često pisao:“»čini se da u braku tvoje sestre, eto, žali bože, nije sve baš onako kako bi moglo biti, iako je njezin suprug sjajan čovek.” Kazao je i ovo: “Jako se radujem poslednjim uspesima supruga tvoje sestre Agathe.” Tako je nekako to, u svakom slučaju, stajalo u pismima, kojima, nažalost, nikada nije poklanjao pažnju; no jednom, toga seUlrich sećao vrlo tačno, jednom je uz prekornu napomenu zbog toga što sestra nema dece bila izražena nada da se bez obzira na to u braku oseća dobro, iako joj njezina narav nikada ne bi dopustila da to prizna. - “..ko zna kako izgleda?” pomislio je. Posebnostima staroga gospodina, koji ih je tako brižno obaveštavao jedno o drugome, pripadalo je i to što ih je oboje, još u vrlo ranim godinama, odmah nakon majčine smrti, udaljio iz kuće:podizani su u odvojenim ustanovama, a Ulrich, koji nije bio uzoran, često se nije smieo vraćati kući preko praznika, tako da sestru ustvari pravo nije vidio još od detinjstva, s iznimkom dužeg vremena provedenog zajedno dok je Agathi bilo deset godina, kada su se međutim jako voleli.

     Ulrichu se učinilo prirodnim da se pod tim uslovima  ne dopisuju. Šta bi zapravo jedno drugome i pisali?! Kada se Agathe udala prvi put, bio je, kako se uspieo setiti, poručnik, i ležao je u bolnici s ranom zadobijenom u dvoboju: o Bože, kakav je magarac bio! Zapravo, koliko čak različitih magaraca! Naime utvrdio je da sećanje s ranom iz poručničkog doba uopšte ovamo ne pripada: tada je već gotovo bio inženjer i imao je “važnijeg posla”, koji ga je sprečio da prisustvuje  porodičnoj proslavi! O sestri su kasnije govorili da je prvoga muža jako volela; nije se više sećao ko mu je to rekao, ali šta zapravo znači “jako volela”?! To se tako kaže. Ponovno se udala, a drugog supruga Ulrich nije mogao podneti: jedino je to bilo izvesno! Ne samo da ga nije voleo na osnovu ličnog utiska nego ga nije volieo ni nakon što je pročitao nekoliko njegovih knjiga i moguće je da gubitak sestre iz sećanja i nije bio posve nenameran. Nije lepo postupio; no morao je sebi priznati da je se čak ni prošle godine, kada je mislio na toliko toga, nije setio ni jedan jedini put, pa čak ni kada je primio obaviest o očevoj smrti. Na stanici je starca koji je došao po njega upitao je li  sestrin muž već stigao, a kada je doznao da se profesora Hagauera očekuje tek za sahranu, to ga je obradovalo. Iako je dotada bilo tek dan ili dva vremena, to mu se učinilo poput zatočeništva neograničena trajanja, koje će provesti sa sestrom, kao da su najbliži na svetu. Bilo bi verovatno uzaludno da se upitao u kakvoj je to vezi; verovatno je misao “nepoznata sestra” bila jedna od onih prostranih apstrakcija u koju se mogu smestiti brojni osećaji, ne­udomljeni nigde drugo.

       I dok su ga zaokupljala takva pitanja, Ulrich je polako zašao u stran ali poznati grad koji se prostirao pred njim. Krenuo je za kolima s prtljagom, kojoj je još u poslednji trenutak pre puta pridodao priličan broj knjiga, i starim poslužiteljem, prisutnim još i u sećanjima iz jetinjstva, koji je u sebi objedinjavao funkcije nadstojnika, major-doma i pedela, tokom godina nejasno odeljene. Verovatno je tom skromnom i zakopčanom čoveku Ulrichov otac izdiktirao depešu o smrti. Ulrichove su noge začudno lagodno išle putem kući, dok su mu osetila budno i znatiželjno usisavala nove utiske, kojima nas iznenađuje svaki grad u razvoju ako ga dugo nismo videli. Na odre­đe­nom mjestu, kojega su se prisetile pre njega, Ulri­chove su noge, noseći ga, skrenule s glavne ceste, i za koji se trenutak našao u uskoj uličici koju su tvorile samo dve zidane ograde. Namerniku se dvokatnica s izdignutim središnjim delom ukazivala koso nasuprot, uz nju je bila stara konjušnica, a pritisnuta o zid vrta stajala je kućica u kojoj je živeo sluga sa suprugom. Činilo se da ih je starac uprkos svom poverenju odgurnuo od sebe što dalje, ipak ih opasujući zidom. Ulrich je zamišljeno stigao do zaključanog ulaza u vrt, pustivši da odjekne udarac velikog zvekira,  umesto zvona obešenog o niska vrata pocrnela od starosti, pre no što je dotrčao njegov pratitelj i ispravio zabunu. Morali su se oko zida vratiti do prednjeg ulaza, tamo gde su bila kola. Tek tada, u trenutku kada je pred sobom video zatvoreno pročelje kuće, Ulrichu je palo na pamet da ga sestra nije dočekala na stanici. Poslužitelj mu je objasnio da milostiva gospođa ima migrenu, pa se posle ručka povukla, naloživši da je probude kada stigne gospodin doktor. Ima li mu sestra češće migrene, nastavio je ispitivati Ulrich, i odmah požalio zbog te nespretnosti, koja je pred starim poverenikom očeve kuće obelodanila njegovu otuđenost i dotakla porodične odnose o kojima bi bolje bilo ćutati. “Milostiva mi je gospođa naložila da za pola sata poslužim Ëčaj”, odgovorio je starac pokazujući dobar odgoj, s uljudno slepim licem poslužitelja koji uverava da ne razume ništa što nadilazi njegove zadatke.

     Ulrich je nehotice pogledao gore prema prozorima, pretpostavivši da bi Agathe mogla stajati iza njih, nad­zirući njegov dolazak. Je li ugodna, pitao se, i s nelagodom ustanovio da  mu boravak neće biti lep ako mu se ona ne svidi. No to što nije došla ni na stanicu ni do ulaza u kuću budilo mu je poverenje; u tom postupku ogledala se srodnost osećaja jer, pošteno rečeno, jednako neutemeljeno bilo bi da mu pohrli u susret, kao da se i on sam, tek što je stigao, želi sjuriti do očeva kovčega. Porčio je da će biti spreman za pola sata i malo se prihvatio doterivanja. Soba u kojoj je odseo bila je na drugom spratu središnjeg dela graševine, nalik na mansardu. Nekada je bila njegova dečija soba, a sada je bila čudnovato dopunjena s nekoliko očito samo nabacanih komada nameštaja i predmeta, koji su pripadali svetu udobnosti odraslih. “Verovatno se to ne može drukčije urediti dok je pokojnik još u kući”, pomislio je Ulrich smestivši se, ne bez poteškoća, na ruševinama detinjstva, no i s izvesnim osećajem ugode koji se iz tog poda uzdizao poput magle. Hteo se presvući, a pritom mu je palo na pamet da bi mogao obući kućnu odeću nalik na pidžamu, koja mu je dopala u ruke prigodom raspakivanja stvari. “Trebala me barem u stanju doći odmah pozdraviti!” pomislio je. U bezbrižnom izboru toga komada odeće bilo je sadržano malo prekora, iako se očuvao osećaj da sestra verovatno ima neki razlog za takvo ponašanje, koji bi se njemu mogao dopasti, pa je to presvlačenju dalo nešto od uljudnosti sadržane u neopterećenom izrazu poverenja. Obukao je široku meku pidžamu, gotovo poput Pierrtove odeće, s uzorkom od sivo-crnih kvadrata, vezanu na rukama i nogama, a takođe i u sredini; voleo ju je zato što je bila udobna, što mu je nakon probdevene noći i dugog putovanja bilo ugodno dok je silazio stepeništem. No kada je ušao u sobu gde ga je čekala sestra, veoma se začudio svom izboru, jer se zahvaljujući tajnoj igri slu­čaja našao nasuprot velikom plavokosom Pierrotom odevenim u bledo-sive i crveno-smeđe pruge i kocke, koji je na prvi pogled jako nalikovao na njega.

       “Nisam znala da smo blizanci!” rekla je Agathe, a lice joj je radosno sinulo.

izvor 

Teologija ličnosti u romanu "Čovek bez osobina"

Robert Musil

       Pre tačno sto godina, Robert Musil pozivao je u berlinskom književnom časopisu "Die Neue Rundschau" da se Austrija priključi Nemačkoj. Time je "jedan od najintelektualnijih književnika u poslednjih sto godina", pisac bez kojeg nemačka književnost ne bi bila zamisliva kakva je danas, postao jedno od prvih velikih imena građanske Austrije koja su istupila s takvom idejom. Napisao je da je "zasebna austrijska kultura ionako samo legenda".

            Nije to bilo niti izbliza s onih pozicija zbog kojih je 1938. došlo do "ujedinjenja" Austrije Trećem Rajhu. Upravo suprotno. Čovek koji je tad bio i telesno i duhovno izranjavan paklom Prvog svetskog rata, samo nekoliko meseci ranije zdušno je podržao programe Nemačke revolucije s kraja 1918. redom na liniji ideja Hajnriha Mana, Kurta Volfa i Bruna Tauta o "Političkim većima intelektualnih radnika".

         A tu su se navodili i konfiskacija imovine iznad određenog imovinskog cenzusa, pa društvena preraspodela i konverzija kapitalističkog ekonomskog sastava u radničko upravljanje, veoma mnogo stvari za koje su se tih dana borili ljudi poput Roze Luksemburg i Karla Libknehta.

          Nemačka izmučena svetskim ratom svojih najkrupnijih imperijalnih gospodara bila je željna pravde, hleba i pacifizma, pa ako tog novembra i nije postala Slobodna socijalistička republika, postala je Vajmarska republika, građansko društvo oslobođeno "Kakanijanaca", o kojima je Musil posle pisao u svom velikom romanu, svom životnom delu "Čovek bez osobina".

        Samo, kao što je Vajmarska republika sledeće decenije i po pala kao žrtva ekstremnog nacionalizma izraslog iz izgladnele, traumatizovane i iskompleksirane nacije sve do nivoa otelotvorenja čistog zla, dakle kao što je pala pod plimom nacista, NSDAP-a i Hitlera, tako je i Musil postao progonjen čovek.


       Zato "Čovek bez osobina" i jeste izlazio u delovima, tačnije dva za njegova života, 1930. pa 1933. godine, a treći posthumno kao pokušaj rekonstrukcije konačnog završetka Musilova životnog dela, na kojem je radio poslednjih 21 godinu života.

- Moderni čovek živi u standardizovanom, krutom, isušenom svetu. Uzroci ovog uništenja su odvajanje jedinke, podela rada, izolacija, razdvajanje - pisao je Musil.

       Pisao je o megalocivilizaciji u kojoj je čovek mrav uništen brzinom mašine, pri čemu nema skoro nikakvu šansu da razvije vlastitu ličnost. Odatle "čovek bez osobina", možemo reći i "čovek bez ličnosti".

       A zašto je književnik kojem su se klanjali i ljudi poput Kundere sa svojim glavnim likom Urlihom u tom velikom romanu, kojem je isključivo posvetio trećinu aktivnog života, išao opisivati da se u javnom istorijskom životu uvek događa samo ono što zapravo i nema pravog razloga, pa čoveku ne preostaje ništa drugo nego s "dopusta" svog uobičajenog života da ide u potragu za drugim životom?

      Da bi se to shvatilo, treba proći kroz celi Musilov život, onaj koji je ostao zabeležen. Činjenica je da je veoma retko koji književnik ili mislilac uopšte u modernoj ljudskoj istoriji prošao obrazovanje i iz prirodnih i iz društvenih nauka, da je izučavao i mašinstvo i prošao kroz vojnu obuku.


Detinjstvo i seldibe

     Od rođenja trebao je da bude pravo dete sveta Austrougarske. Otac mu je bio univerzitetski profesor mašinstva koji je 1898. dogurao do dekana Mašinskog fakulteta na "Deutsche Technische Hochschul Brünn". Majka mu je bila kći Franca Vejvera Bergauera, čoveka koji je za austrijsko carstvo gradio prve železnice. Bile su to vrlo dinamične profesije onog doba i onog sveta, tako da se Musil, od rođenja u okolini Klagenfurta, s njima često selio kroz detinjstvo i mladenaštvo.

      Rođen 1880. godine, bio je jedino živuće dete u porodici. Svoju stariju sestru, umrlu 1876. godine, zbog toga nije upoznao. I već tu počinju da se ocrtavaju elementi onoga što će više decenija kasnije pisati u "Čoveku bez osobina". Celog života osećao je snažnu povezanost sa svojom sestrom. Istoričari koji su analizirali njegov život u tome su pronašli uzroke zbog kojih je Musil u kasnijim godinama u svom dnevniku pisao o povremenoj želji da bude devojčica.

      Neki drugi su, međutim, razloge tih njegovih rodnih identitetskih traženja tumačili kao posledicu, u ono doba bi se to tako reklo, "nerazjašnjenih" druženja njihovog porodičnog prijatelja Hajnriha Rejtera s majkom malog Roberta.


      Verovatnije je, međutim, da je posredi ipak bilo ono prvo, jer je Robert Musil još kao dečak bio snažan, čvrst, dotle siguran u sebe da ga je otac prvo gurao u sportske aktivnosti poput rvanja, a posle je dečak i sam išao na mnoštvo sportskih aktivnosti, od plivanja, preko biciklizma do tenisa.

     Uz to, Robert Musil bio je fantastično radoznao klinac, inteligentan, u stalnoj jurnjavi za znanjem. Imao je 11 godina kad je zbog upale moždane opne izgubio svoju prvu godinu u realnoj gimnaziji. Ali potom je dve godine proveo u vojnoj školi u Ajzenštatu. Pa još tri godine u višoj vojnoj gimnaziji, o čemu je pisao u svom delu "Törleß".

      I umesto da postane klasični carev oficir, imao je 17 godina kad ga je privukla Tehnička vojna akademija u Beču, što je vodilo artiljerijskom oficiru. Ali nije to bilo to. Te 1898. godine, Robert Musil kao da je otkrio sebe. Odustao je od vojske, otac mu se s tim usaglasio i uzeo ga je na studije mašinstva kod sebe u Brünn.

     Istovremeno je "gutao" Ničea, Meterlinka i Ralfa Volda Emersona, jurio je da se prazni kroz sportove, živeo je punim plućima svet iz kojeg je cvetala moderna, vrtoglave godine koje će besramno i brutalno preseći Veliki rat. U to vreme Robert Musil jednako žestoko krenuo je da otkriva i seks. Posle je opisivao da je bila reč o "eksperimentisanju i otkrivanju sebe", što je verovatno tako i bilo, ali izvana to je izgledalo kao njegovo kurvanje po javnim kućama.

Elois Musil: Češki Lorens od Arabije

         Ako je taj mladić takav u to doba povukao nekakvu porodičnu crtu, mogao je to biti jedino njegov 12 godina stariji rođak Elois Musil, čovek koji je u svoje doba bio poznat kao "češki Lorens od Arabije", a zapravo bilo bi pravednije prema njemu reći da je u Prvom svetskom ratu bio suparnik Tomasu Edvardu Lorensu, odnosno Lorensu od Arabije. Elois Musil bio je rođen u Češkoj i ništa nije upućivalo na to u kakvog će pustolova izrasti.

     Nadbiskup Olomouca sigurno nije imao pojma što je posredno prouzrokovao kad je tom devetnaestogodišnjem mladiću 1887. dodelio stipendiju za studije katoličke teologije. Elois Musil pokazao se briljantnim studentom, četiri godine posle postao je i katolički sveštenik, a u naletu na doktorat otkrio je studije orijentalnih jezika i sav se posvetio izučavanju poveznica monoteističkih religija, školovanju na fakultetima u Londonu, Berlinu, Kembridžu, Beču, Bejrutu...

      Ako je neko nekad nalikovao na lik Indijane Džonsa, Elois Musil bio bi među najozbiljnijim kandidatima. Već od kraja 19. veka išao je na mnoga putovanja na Bliski istok, u "svetu zemlju", posebno istražujući Jordan. Njuškao je po antičkoj Petri, otkrivao špilje, građevine i ostatke iz doba dinastije Omejida, odnosno Omedijskoga kalifata. Elois Musil bio je onaj koji je otkrio Kusair Amru, dvorac usred pustinje, star 13 vekova.

      Da se danas može na tren vratiti među žive, Eloisa Musila bilo bi malo sram što je upamćen i kao onaj koji je u pokušaju da odnese, danas će se možda i prestrogo reći - "da ukrade" fresku "Šest kraljeva", jer mu crteži kopije nisu bili dovoljni, fresku gadno oštetio. Indijana Džons, rekli smo? Ipak, on je uveliko doprineo proučavanju Bliskog istoka.

     Carska vlada u toku Prvog svetskog rata poslala ga je na Bliski istok kako bi tamo uništio pokušaje Britanaca, odnosno Ujedinjenoga Kraljevstva, da podstakne arapsku revoluciju u Otomanskom Carstvu. A to je značilo da je on bio na jednoj, a Lorens na drugoj strani. Važio je za "sivu eminenciju" na dvoru Habsburga, putovao je na Bliski istok s bratom kasnije carice Zite, a krajnje zločesto znali su ga zvati i bečkom verzijom Raspućina.

         I Berlin i Beč u njega su polagali veliko poverenje u diplomatskim i obaveštajnim pohodima na Bliski istok u tom ratu. Kad je reč o Robertu Musilu, taj mladić bio je u najmanju ruku fizičkih i intelektualnih kvaliteta za to, čak i za mnogo više. Uza sve one studije, primera radi, naprosto je usput naučio latinski i starogrčki, i to istovremeno dok je radio stvari poput izuma svog instrumenta "krug za boje", proučavao prirodne nauke, pratio otkrića iz psihologije, pratio književnost...

     Osnovne razlike između njega i "češkog Lorensa" bile su, prvo, to što je Robert Musil bio oduševljen kulturnom revolucijom Zapada i kritičan prema carevima, a, drugo, obožavao je žene. Verovatno je u svojim pohodima po javnim kućama pokupio sifilis, od kojeg se u martu 1902. morao lečiti živom. Nije to bilo ništa posebno za to doba.
izvor

Dnevnici Roberta Muzila, Dž.M. Kuci

Dž.M. Kuci
Dnevnici Roberta Muzila
I

Rođen u jesenjim godinama Habzburškog carstva, Robert Muzil služio je Njegovom carskom i kraljevskom veličanstvu u jednom krvavom potresu čitavog kontinenta, i umro polovinom sledećeg, još goreg potresa. Gledajući unatrag, Muzil će vremena u kojima je živeo nazvati «ukletom erom»; svoje najbolje snage utrošio je na pokušaj da shvati šta to Evropa radi samoj sebi. Njegovi nalazi ušli su u ogroman nedovršeni roman Čovek bez osobina; u korpus eseja koji su na engleskom sabrani pod naslovom Preciznost i duša; i u komplet beležnica nedavno prevedenih kao Dnevnici 1899-1941.
Muzil je do pisanja stigao neuobičajenim putem. Njegovi roditelji, pripadnici austrijskog višeg građan-skog sloja, nisu ga školovali u klasičnoj gimnaziji nego u vojnim internatima, gde je naučio, ako ništa drugo, da se oblači elegantno i vodi računa o svom telu. Na univerzitetu je prvo studirao tehniku (izumeo je i patentirao jedan optički instrument koji se krajem devetsto dvadesetih još uvek proizvodio za tržište), a potom psihologiju i filozofiju, na kojima je 1908. i doktorirao.

Do tada je već bio autor darovitog prvog romana, Pometnje pitomca Terlesa (1906), čija se radnja odigrava u jednoj kadetskoj školi. Odustavši od akademske karijere za koju se pripremao, posvetio se pisanju. Dve cerebralne erotske novele pojavile su se 1911. pod zajedničkim naslovom Sjedinjavanja.
Kad je stigao rat, Muzil je služio na italijanskom frontu, oficirski časno. Posle rata, progonjen utiskom da mu se otimaju najbolje godine stvaralačkog života, napravio je koncepte za čak dvadeset novih dela, uključujući i jednu seriju satiričnih romana. Jedna njego-va drama, Zanesenjaci (1921), i jedna zbirka pripovedaka, Tri žene (1924), ovenčane su nagradama. Izabran je za potpredsednika austrijskog ogranka Udruženja nemačkih pisaca. Premda nije imao širok krug čitalaca, bio je na književnoj mapi.

Nedugo potom, satirični romani bivaju napušteni ili utopljeni u jedan sveobuhvatan projekat: roman u kome krem bečkog društva, nesvestan crnih oblaka koji se nabiraju na horizontu, vodi beskonačnu debatu o tome kako bi trebalo da izgleda najnovija u nizu njihovih samočestitajućih proslava. Trebalo je to da bude, kako je govorio, «groteskna» vizija Austrije u predvečerje rata, Austrije koja bi bila «izrazito jasno ocrtan uzorak modernog sveta» (Diaries, str. 209). Uz finansijsku potporu izdavača i jednog društva svojih poklonika, svu svoju energiju usmerio je na Čoveka bez osobina.

Prvi tom izašao je 1930, a dočekan je s takvim oduševljenjem i u Austriji i u Nemačkoj da je Muzil - inače skroman čovek - pomišljao da bi mogao dobiti Nobelovu nagradu. Nastavak se pokazao teže savladivim. Na nagovor izdavača, iako pun sumnji, dopustio je da se jedan obimniji fragment objavi kao drugi tom 1933. «Prvi tom», pisao je, «završava se negde u najvišoj tački luka. Ali na suprotnoj strani uopšte nema oslonca.» Počeo je da strepi da to delo nikada neće dovršiti.

Boravak u intelektualno življoj sredini Berlina naglo je prekinut dolaskom nacista na vlast. Muzil se sa suprugom vratio u Beč, u zloslutnu političku atmosferu; počeo je da pati od depresije i telesnih tegoba. Onda je Austrija, 1938. godine, pripojena Trećem rajhu. Bračni par se sklonio u Švajcarsku. Švajcarska je trebalo da bude samo usputna stanica na putovanju u Sjedinjene Države, ali ulazak Sjedinjenih Država u rat stavio je tačku na taj plan. Zajedno sa desetinama hiljada drugih egzilanata, Muzilovi su se našli u klopci.

«Švajcarska je čuvena po slobodi koju tamo možete da uživate», zapazio je Bertold Breht. «Kvaka je samo u tome što morate biti turista». Mit o Švajcarskoj kao zemlji azila grubo je narušen njenim stavom prema izbeglicama. U godinama između 1933. i 1944, glavna briga švajcarske vlade bilo je nezameranje Nemačkoj. Za strance sa dozvolom boravka bio je nadležan Fremdenpolizei, čiji je načelnik optuživao filantropske agencije za «sentimentalno uplitanje» i nije krio svoju netrpeljivost prema Jevrejima. Bilo je ružnih scena na graničnim prelazima, odakle su vraćali izbeglice bez ulaznih viza. (Na čast običnih Švajcaraca, treba reći da je ovo izazivalo javne proteste.)

Čovek bez osobina zabranjen je u Nemačkoj i Austriji 1938. (ova zabrana kasnije će se proširiti na sve što je Muzil napisao). Otuda je, podnoseći švajcarskoj vladi zahtev za azil, Muzil slobodno mogao da tvrdi da kao pisac nigde drugde na nemačkom govornom području nema uslova da zarađuje za život. Muzilovi se, međutim, ni u Švajcarskoj nigde nisu osećali dobrodošlima. Mreža švajcarskih pokrovitelja ih je prezirala; prijatelji iz inostranstva zauzimali su se za njih kao od bede (ili je bar Muzil imao takav utisak); preživljavali su od milostinje. «Oni nas danas ignorišu. Ali kad umremo, hvaliće se kako su nam pružili utočište», rekao je Muzil Injaciu Siloneu. Pritisnut depresijom, nije uspevao da odmakne sa romanom. «Ne znam zašto mi pisanje nikako ne ide. Kao da sam začaran.» (Diaries, str. 498). U šezdeset drugoj godini, 1942, doživeo je moždani udar i umro.
«Mislio je da će još dugo živeti», rekla je tada njegova udovica. «Što je najgore, iza njega je ostala neverovatna količina rukopisa - nacrti, beleške, aforizmi, poglavlja romana, dnevnici - a jedino bi on u svemu tome umeo da se snađe. Prosto ne znam šta da radim.» Pošto su je komercijalni izdavači odbili, privatno je objavila treći i završni tom Čoveka bez osobina, sastavljen od poglavljâ i skica bez čvrstog i jasnog poretka. Posle rata je pokušavala da zainteresuje američke izdavače za prevod celokupnog dela, bez uspeha. Umrla je 1949.

II
Dnevnici koje pominje Marta Muzil zapravo su beležnice koje je Muzil vodio od svoje devetnaeste godine. Isprva zamišljene kao hronike njegovog unutrašnjeg života, ove beležnice ubrzo su počele da služe i drugim namenama. Do dana kad je umro, ispisao je više od četrdeset svezaka, od kojih su neke izgubljene, ukradene ili uništene u poratnim godinama.

Premda Muzil ove knjige naziva Hefte, sveske, njihov nemački priređivač opredelio se za izraz Tagebücher, dnevnici, što je zadržano i u engleskom prevodu, iako nad klasičnim dnevničkim zapisima uveliko pretežu odlomci iz knjiga i njihovi sažeci, prozne skice, koncepti za eseje, beleške za predavanja i slično. Deo te građe nije ušao čak ni u nemačko izdanje. Izbor u engleskom prevodu Dnevnika po obimu ne dostiže ni polovinu nemačkog izvornika, i nudi samo mršav izbor proznih skica. Čitaoci koji očekuju da će kroz Dnevnike moći da prate razvoj Čoveka bez osobina biće razočarani: takvi bi morali da potraže nacrte priložene uz prevod romana objavljen 1995. kod Knopfa. S druge strane, Dnevnici omogućavaju da na površinu izroni slika Muzila koji reaguje na istoriju svoga doba. Ovo posebno važi za poslednje godine njegovog života, kada zapisi postaju opširniji, možda i zato što više ne ulaže svako zrnce energije u Čoveka bez osobina.

U svojoj studiji Robert Muzil i kriza evropske kulture, Dejvid S. Luft izdvaja dva ključna momenta u Muzilovoj političkoj evoluciji, oba povezana s Prvim svetskim ratom. Prvi je bio piščev doživljaj talasa patriotske strasti odmah po izbijanju rata, strasti koju je, na sopstveno iznenađenje, otkrio da i sam deli («ekstaza altruizma - taj osećaj da, po prvi put, imaš nešto zajedničko sa svojom nemačkom braćom»). (Diaries, str. 271). Drugi momenat bio je Versajski ugovor iz 1919, i dejstvo njegovog kaznenog poravnanja na sve one koji su gajili nadu da će se iz tegobnog rata bar izroditi nekakav novi politički poredak.

Muzilova pripovest, u Dnevnicima, o tome kako su poniženja Versaja dovela do uspona nacizma teško da će biti prevaziđena. Fašizam je, prema Muzilovoj analizi, bio reakcija protiv izazova modernog života - pre svega industrijalizacije i urbanizacije - za koje nemački narod nije bio spreman, reakcija koja je zatim prerasla u revolt protiv same civilizacije. Još od momenta kad je 1933. zapaljen Rajhstag, Muzil je predvideo kako će Nemačka mučki izneveriti samu sebe. «Sva temeljna liberalna prava sada su odbačena», piše on iz Berlina, «a da niko živi ne oseća krajnje zgražanje… Na to se gleda kao na prolaznu nepogodu… Čovek bi zbog ovoga mogao osetiti veoma duboko razočaranje, ali tačnije je izvesti zaključak da za sve to što je ovde napušteno malo ko više i mari.» (str. 379)

O Hitleru piše: «Mi Nemci proizveli smo najvećeg moralistu druge polovine prošlog veka (tj. Ničea) a danas proizvodimo najveće izopačenje morala otkad postoji hrišćanstvo. Jesmo li mi čudovišni u svakom pogledu?» (str. 388)
Muzil je u svim oblastima života bio pogođen usponom nacizma i odbacivanjem svega najboljeg iz nemačkog nasleđa koje je nacizam oličavao. «(Hitler kaže da) ili morate verovati u budućnost N(acional) S(ocijalizma) ili u propast (Nemačke)… Kako čovek da nastavi s radom kad se zatekne u ovakvom položaju?» (Zapisujući ove reči u Beču 1938, Muzil iz predostrožnosti ne imenuje Hitlera, već za njega upotrebljava šifru «Karlajl».) Nacionalsocijalizam je Muzila učinio nevidljivim oteravši ga u izgnanstvo i zabranivši njegove knjige; teško je oteti se pomisli da je njegovo sve dublje beznađe pred zadatkom dovršavanja Čoveka bez osobina poticalo, bar jednim delom, od slutnje da su njegov projekat, začet u duhu koji je zamislio kao «blagu ironiju», već uveliko pregazili točkovi istorije. (str. 389, 466)

III
Još od najranijih dana, Muzil je koristio ljude oko sebe, uključujući i porodicu i prijatelje, kao modele za svoju pripovednu prozu. Prva beležnica (1899-1904) sadrži fikcionalizovanu obradu njegovog vlastitog detinjstva i adolescencije, sa postavkom likova koja će nekoliko decenija kasnije ponovo osvanuti u Čoveku bez osobina.

Građu iz ličnog života najupečatljivije je primenio u pripoveci «Tonka» (iz Tri žene), gde je glavna junakinja blisko zasnovana na ličnosti Hermi Dic, mladoj ženi iz radničke klase s kojom je imao ozbiljnu i prilično dugu ljubavnu vezu uprkos žestokom protivljenju svoje majke. Iz Dnevnika vidimo da Herma ima dvostruku funkciju. U jednom sloju, Muzil-pisac je brižljivo posmatra kao model za fiktivnu Tonku. U drugom, ona je izvor nelagodnih osećanja za Muzila-čoveka. Uprkos njenim poricanjima, Muzil je imao razloga da veruje kako mu je Herma neverna. U krugu svojih prijatelja propovedao je uzdizanje iznad ljubomore, ali u sebi je osećao «postojano kapuckanje otrova». (str. 60) Šta da radi?

Njegov sledeći potez duboko je muzilovski. Umesto da podlegne ljubomori ili da je prevlada naporom volje, on se pretvara u lik iz priče o Hermi/Tonki i pokušava, služeći se distancom koju mu dopušta književno pripovedanje, da postane, u etičkoj ravni, onakva ličnost kakva bi želeo da bude.
Ako je suditi po jasnoći i intenzitetu Muzilove proze, kako u dnevničkim zapisima vezanim za Hermu tako i kasnije, u ostvarenoj pripoveci «Tonka», ovaj etičko-estetički ogled je uspeo. Robert (ili R, njegovo stvoreno fiktivno «ja») vidljivo odrasta pred našim očima postajući manje mladalački isključiv, manje ciničan, tolerantniji, sposobniji da voli. «Njena (tj. Hermi-na/Tonkina) kobna veza sa R-om», piše Muzil samome sebi, «daje simboličku formu činjenici da… čovek ne može da se pouzda u razumevanje.» (str. 61) Ako voli Hermu, mora verovati u njenu nevinost. Pripovedna proza tako postaje arena za preispitivanje njegovih odnosa sa drugima, laboratorija za rafinovanje duše. Mladi Muzil se uči kako da voli; i nekim čudnim putevima, što više voli, to oštrije vidi i bistrije misli.
Herma Dic umrla je 1907. Do tada je Muzil već upoznao Martu Markovaldi, koja je napustila svoga muža Italijana da bi studirala umetnost u Berlinu. Uskoro je živeo s njom i njenom decom; posle nekog vremena su se i venčali. «[Marta] je nešto što sam ja postao i što je postalo 'ja'», zapisuje Muzil u Dnevnicima. (str.122) Usavršavanje njihove ljubavi - ljubavi koja će podrazumevati i perverznu spremnost na uzajamno neverstvo - postalo je novi etički projekat u njegovom životu.

IV
Za Muzila, najuvreženija i najnazadnija crta nemačke kulture (u koju je svrstavao i austrijsku - ni za trenutak nije uzimao ozbiljno ideju o nekoj autonomnoj austrijskoj kulturi) - bila je sklonost ka strogom razdvajanju intelekta od osećanja, ka davanju prvenstva glupom slepilu emocija. Tu podvojenost najjasnije je uočavao kod naučnika s kojima je radio: ljudima od intelekta koji su vodili sirov emotivni život.

Još od najranijih svezaka, Muzil ispoljava interes za erotsko osećanje i vezu između erotskog i etičkog. Čini mu se da školovanje čula kroz rafinovanje erotskog života pruža najbolje izglede za uzdizanje ljudske vrste na jednu višu etičku ravan. Prezire krutu seksualnu ulogu koju je građansko društvo propisalo ženama i muškarcima. Zbog toga su, beleži, «čitavi predeli duše izgubljeni i potopljeni».
Isticanjem seksualnog odnosa kao temeljnog kulturnog odnosa, i zastupanjem seksualne revolucije kao puta u jedan novi milenijum, Muzil intrigantno podseća na svog savremenika D.H. Lorensa. Od Lorensa se razlikuje po tome što nije voljan da isključi intelekt iz erotskog života - što, naprotiv, teži da erotizuje intelekt. Kao pisac, sposoban je i za nemoralizatorsku brutalnost opservacije koje naprosto nema u Lorensovom repertoaru. Muzil posmatra jednu mladu ženu koja posmatra svoju majku kako ljubi jednog mlađeg muškarca. «Dosad je poznavala ženski poljubac samo kao površan gest; ali ovo je kao kad pas zarije zube u psa.» (Diaries, str. 398)

Uprkos interesovanju za metamorfoze želje, koje je s nenadmašnom suptilnošću istraživao u Sjedinjavanjima, Muzil nema simpatije za psihoanalitički pokret. Ne dopada mu se koketiranje sa kultom, ne odobrava olaku generalizaciju i nenaučna merila u izvođenju dokaza. Psihoanaliza, primećuje jetko, koristi samo šačicu eksplanatornih koncepata; sve ostalo što ti koncepti ne pokrivaju ostaje «pustoš (bez)… ijedne staze… [koja bi vodila] nekud dalje». U psihoanalizi, «uvidi od velikog značaja (prepliću se) sa stvarima koje su nemoguće, jednostrane, pa čak i diletantske». Muzil je skloniji, kako sam ironično kaže, psihologiji «plitke» - drugim rečima, eksperimentalne - vrste. (str. 481, 391, 465)

Za rasprostranjeno gledište da je Muzil ponešto dugovao Frojdu, i to u dubljem smislu nego što bi sam bio voljan da prizna, Dnevnici ne pružaju mnogo osnova. Činjenica je da su Muzil i Frojd pripadali jednom širem pokretu evropske misli. Obojica su bili skeptični prema prevlasti razuma u upravljanju ljudskim postupcima; obojica su bili kritičari srednjoevropske civilizacije i njenih nezadovoljstava; i obojica su se smatrali pozvanima da istražuju mračni kontinent ženske psihe. Za Muzila, Frojd je pre bio suparnik nego izvor. Niče je ostao njegov istinski vodič u domenu nesvesnog.
Muzil je bio posebno otporan na tvrdnje o univerzalnosti edipovske žudnje. Kad se priseti sop-stvene adolescencije, ne otkriva nikakvu žudnju prema majci, već odbojnost prema njenom ostarelom telu. «Nije li to istina - tužna i zdrava i neizmišljena istina? Sušta suprotnost psihoanalizi. Majka nije predmet žudnje već barijera za raspoloženje, prepreka koja ubija, sloj po sloj, svako raspoloženje za žudnju, ukoliko bi splet okolnosti mladom čoveku ponudio ma kakvu seksualnu mogućnost.» (str. 397)
Da li bi Muzil bio ovako siguran u sebe da je kojim slučajem, pre nego što je ove reči zabeležio krajem tridesetih, još jednom pročitao svoju beležnicu iz 1905-1906? Tamo pak, zadihanom noveletskom prozom, mladi Muzil skicira erotski napregnutu scenu pomirenja između svog književnog junaka i njegove majke. Decenijama kasnije, energija koja je na delu u toj sceni biće preusmerena u rodoskrvnu ljubav između Ulriha, čoveka bez osobina, i njegove sestre Agate.

V
Muzil svoje beležnice ne koristi toliko za prebiranje po uspomenama iz prošlosti koliko da bi sačuvao korisne podatke iz sadašnjosti. Neki od najživopisnijih zapisa nisu ništa drugo do malo opširniji podsetnici: stranice i stranice pažljivog posmatranja muva uhvaćenih na lepljivoj traci (kasnije upotrebljene u jednom eseju), ili mačaka koje se pare u vrtu njegove kuće u Ženevi. Pojedina zapažanja su čudesno dovitljiva i precizna: cvrkut ptica «kao dodir mekih, nemirnih ruku». (str. 88)
Zabeleške o poseti jednom azilu za umobolne u Rimu 1913. (Diaries, str. 158-61) postaju osnova za poglavlje «Ludaci pozdravljaju Klarisu» u Trećem delu Čoveka bez osobina, nakon više radnih verzija uključenih u Knopfovo izdanje prevoda (tom II, str. 1600-3, 1630-43). Obrađujući ovu epizodu, Muzil je obogaćuje i daje joj uznemirujuću snagu time što je predstavlja iz ugla Klarise, Ulrihove labilne, Ničeom opčinjene drugarice iz detinjstva, a kasnije (u jednom od mogućih nastavaka priče) i ljubavnice. (Najimpresivnija odlika ovih i mnogih drugih nacrta njihova je potpuna osmišljenost, ostvarenost i prozna dovršenost. Jedino što u njima ostaje nerazrešeno jeste pitanje gde će tačno biti udenuti u celinu.)

Među piscima koji su za Muzila bili značajni i o kojima razmišlja u Dnevnicima, od Malarmea u mladosti pa do Tolstoja pri kraju života, dominantna figura ostaje Niče. Čudnovato da je ostao ravnodušan prema Džejmsu Džojsu, ali oseća afinitet prema G.K. Čestertonu. (U Cirihu su Muzil i Džojs neko vreme živeli na dve-tri kuće jedan od drugog. Nikada nisu razmenili ni reč.)
Muzil je priznavao Ničeov uticaj kao «presudan» (Diaries, str. 433). Od Ničea je preuzeo oblik filozo-firanja koji je pre esejistički nego sistematičan; prizna-vanje umetnosti kao jednog vida intelektualnog istraživanja; potvrdu da čovek stvara vlastitu istoriju; i pristup moralnim pitanjima koji nadilazi polaritet dobra i zla. «Majstor plutajućeg unutrašnjeg sveta» - tako ga je nazvao. (MwQ, tom II, str.62)

Neke od uzgrednih opaski iz Dnevnika urezuju se u pamćenje. O Emili Bronte: «Samo trunka ironije, i ta kućepaziteljka sa svojim pravdoljubivim nedelima bila bi figura globalnog formata.» O Hermanu Heseu: «Ima slabosti koje bi priličile većem čoveku nego što on zapravo jeste.» (str. 188, 486)
Na temu kulture i politike ume da bude zajedljivo aforističan: «Nemac ne zna šta mu je milije, Raj ili Pakao. Ali nesumnjivo ga privlači zadatak uvođenja reda u jedno ili u drugo - a verovatno mu je malo draže uređivanje Pakla». Nakon što je Gebels izdao dekret o zabrani «destruktivne kritike», Muzil beleži: «Pošto je kritika zabranjena, moram se odati samokritici. Niko mi na tome neće zameriti pošto je samokritika u Nemačkoj nepoznata.» (str. 490, 445)

Na nešto prizemnijem nivou, Dnevnici sadrže liste pročitanih knjiga, šifrovane beleške o seksualnom životu s Martom, i brige o vlastitom zdravlju. Muzil je bio pasionirani pušač. Pušenje mu je komplikovalo život (sprečavalo ga je da radi u javnim bibliotekama), ali nije bio u stanju da ga ostavi. «Život posmatram kao neprijatnost koja se može pregrmeti uz pušenje!» (str.441)
Jedna neprivlačna crta Muzilovog karaktera ogleda se u zluradosti prema uspehu pisaca koje smatra lošijima od sebe, između ostalih i Franca Verfela, Štefana Georgea, Štefana Cvajga, i u preteranom vređanju kad mu se ne ukaže poštovanje kakvo misli da zaslužuje.

Vajar Fric Votruba, jedan od njegovih malobrojnih prijatelja iz poslednjih godina, zapazio je raskorak između Muzilovih učtivih javnih odnosa s pojedinim ljudima i oštrine kojom ih je napadao u privatnim razgovorima. Posebno ga je grizla slava Tomasa Mana. Man je snizio kriterijume kako bi se prilagodio dometima svoje publike, komentariše prezrivo u Dnevnicima, dok on, Muzil, piše za buduće generacije.

Manov put nakratko se ukrstio s Muzilovim u Švajcarskoj, gde su Mana slavili kao velikog pisca, Muzila ignorisali. "Iz Švajcarske je Man otišao u Sjedinjene Države, gde je malo šta činio," gunđao je Muzil, "da bi pomogao svojim ugroženim evropskim kolegama." Istina je, međutim, da je Man uputio jedno hvale vredno pismo britanskom PEN-u, s predlogom da ovo društvo potpomogne iseljavanje «našeg značajnog kolege Roberta Muzila». Još jedan savremenik koga je Muzil privatno omalovažavao u svom dnevniku, Herman Broh, pridodao je svoj glas: «Robert Muzil je neosporno epski pisac svetske klase.» Čuvši kasnije kakvim se rečima Man založio za njega, Muzil menja kurs: bio je nepravedan, priznaje samom sebi.

Muzil je, naravno, nedosledan kad se podsmeva Manu zbog prilagođavanja ukusu svojih čitalaca, a istim tim čitaocima zamera što njega, Muzila, zapostavljaju. Povremeno Muzil uviđa ovu nedoslednost i teši se kako je opskurnost njegovog «dvostrukog izgnanstva» - iz domovine i sa javne scene - u stvari prednost. «Taj osećaj da nikada potpuno ne pripadam ni ovde niti bilo gde drugde više i nije slabost nego snaga. Sada sam ponovo pronašao sebe kao i svoj lični način da se suočim sa svetom.» Pozicija koju Muzil ovde zauzima prema svetu je, dakako, ironična. «Ironija u sebi mora sadržati i element patnje. (Inače je to stav sveznalice.)» (Diaries, str. 485)

VI
Muzil je posedovao istančanu svest o svojim sposobnostima. «[Imam] intelektualnu imaginaciju.» (Diaries, str. 327) «Osetljiv sam na procese u sebi i drugima koji su za većinu ljudi neuhvatljivi.» (Citirano u: Luft, str.72) Podjednako su oštroumni i njegovi uvidi u slabosti vlastitog dela. Novele iz Sjedinjavanja, primećuje naknadno, pate od nedostatka narativne tenzije. «Griđu», pripovetku iz Tri žene koju je zasnovao na svojim ratnim doživljajima, otpisuje kao «katastrofu». I sam Čovek bez osobina «preopterećen je esejističkom građom koja je suviše fluidna i ne uspeva da se primi». (Diaries, str. 458, 411)

U dugim periodima je zakočen, nesposoban da piše. Izjutra se budi u stanju «intelektualnog očaja», «nemoći pomešane s jezivim gnušanjem… od pomisli da ću morati da se vratim onome [tj. Čoveku bez osobina]». Njegove knjige «nemaju privlačnu moć», a on u sebi ne nalazi «gest» kojim bi takvu moć proizveo. Dolazi mu da od svega digne ruke. Pa ipak, nastavlja da okapa nad rukopisom, s mutnim osećajem da bi to što radi moglo imati značaja. Njegova samopreispitivanja, budući da se odigravaju unutar «jedne egzistencijalne krize» - krize, lične i istorijske, prouzrokovane neuspehom - mogla bi poslužiti da «bace… svetlo na okolnu epohu». (str. 341, 449, 463)

S vremena na vreme, pun nade iščekuje dan kada će njegov mukotrpan rad na romanu biti okončan i kada će moći da zarađuje za život na lakši način, pisanjem eseja. Poigrava se s naslovima eseja, pravi zabeleške, skicira pasaže. Ali tim nacrtima nije zadovoljan: kao da su mu misli negde drugde.
Mnogo je turobnosti u zapisima iz poznijih godina. Libido ga napušta, a on to tumači kao «nedostatak volje za životom». «Koprena pada s očiju. Vidiš one koje voliš… u jednom nemilosrdnom svetlu.» Ne dopada mu se to što piše, ali ne želi ni da ga promeni. «Za samog sebe sam potpuni stranac i mirne duše bih mogao biti kritičar ili komentator vlastitog dela.» (str. 442, 393, 490)

 

VII
Kako su izgledi da će završiti Čoveka bez osobina postajali sve slabiji, Muzil se nosio mišlju da svoje beležnice iskoristi kao osnovu za jedan alternativni projekat. «Moram, zapravo, da pišem na temu ovih beležaka», kaže sebi, pa čak smišlja i naslov: Četrdeset svezaka. (str. 462)

Prema toj zamisli, novo delo imalo bi dva cilja: da se usredsredi na budućnost Nemačke, uključujući i njenu istorijsku krivicu; i da ocrtava napredovanje svog životnog dela, predstavljajući ga «na ispravan način» (richtig: Muzil ne objašnjava šta pod tim podrazumeva). Praćenje nastanka i razvoja «trenutne skupine problema nagomilanih oko [Čoveka bez osobina]», kaže sebi, zacelo neće biti teško; ali kad podrobnije istraži ovaj plan, hrabrost ga izdaje. Ima li uopšte snage da se upusti u «rekonstrukciju gotovo nepojamne putanje» vlastite evolucije? (str. 467)

Kako god bilo, taj autobiografski projekat ga privlači. «Ova epoha zaslužuje da bude ovekovečena tačno onakva kakva jeste… ne sa distance primenjene u (Čoveku bez osobina) nego… viđena izbliza, kao jedan privatan život», beleži 1937. «Ako svoj život opišem kao egzemplaran, kao jedan život u ovom dobu koji želim da ostavim u nasleđe kasnijim dobima, ton bi se mogao sniziti ironijom i eventualne primedbe (naime, da autor sebe uzima previše ozbiljno) u tom slučaju bi otpale. Moja istraživanja svesti, meditacije o nedostacima i slično, takođe bi ovde našli mesta kao odraz vremena.» (str. 430)
Muzilovi planovi da svoje beleške preobrazi u nešto drugo nikada nisu ostvareni. Ali nekim čudnim obrtom, upravo kao pisana građa koja, na mahove i pomalo čežnjivo, raspiruje mrtvorođenu nadu da bi mogla postati samostalno književno delo, Dnevnici dobijaju neki svoj nezavisan život. U poznijim fazama, oni su, praktično, priznanje jednog velikog pisca u mračnim vremenima o tome da je dospeo u ćorsokak i nema snage da se izbavi novim herojskim projektom, no ipak se napola nada da će zapisi o njegovim mukama, sa svim svojim integritetom i svim svedočanstvima koje će ponuditi o istinskom i punom hvatanju u koštac sa ukletom erom u kojoj je rođen, na kraju prevagnuti u njegovu korist. Ovo Dnevnicima daje jednu emotivnu dimenziju, pa i dimenziju patosa, što Muzil svakako nije mogao da planira, i što ih pretvara u potresan dokument.

 

VIII
Dnevnike, očigledno, nije bilo lako prevesti. Pošto Muzil piše isključivo za svoju dušu, opaske nailaze bez najave, izvan konteksta, ponekad u zgusnutoj ili kriptičnoj formi. Filip Pejn, njihov prevodilac, u tome se izvrsno snalazi. I onda kad je opšti smer misli nejasan, on kao da intuitivno pogađa kuda se Muzil zaputio. Pejnove verzije su, u celini gledano, vrhunskog reda. Malobrojni propusti dešavaju se u trenucima nepažnje. Primera radi: kad Muzil 1941. primećuje kako je katolička crkva izgubila Religiosität, on samo kaže da je crkva ostala bez religioznog duha, a ne bez religioznosti, kako prevodi Pejn. Muzil sa divljenjem piše o Igraču Fjodora Dostojevskog; na engleskom je ta novela poznatija pod naslovom Kockar. Muzil zamišlja kako Stendal i Balzak razmenjuju uvrede, pri čemu Balzak naziva Stendala piskaralom, dok Stendal kaže Balzaku da je Fex. Pejn ovu kolokvijalnu austrijsku reč prevodi kao «afektacija», ali Muzil je papreniji: on misli na zamlatu, zastranelog entuzijastu. (str. 491, 469, 491)

Iako beležnice nikada nisu prerađene za objavljivanje, Muzilova proza je do te mere disciplinovana, njegov izbor reči do te mere precizan, da se rečenice nižu sa svrhom koja deluje potpuno prirodno. Ponegde, mada smislom ostaje veran Muzilu, Pejn ne uspeva da prenese tu svrhom; ili pak - što je srodan propust - prevodi reči ne prevodeći i njihovo značenje. Muzil, recimo, beleži kako je rođenjem pripadao, makar i periferno, «klasnim diktatorima». Šta time hoće da kaže? Kontekst ne pomaže. Da li je Klassendiktator bio žargonski izraz tridesetih godina? U ovakvim momentima od prevodioca se očekuje da bude i tumač.

O pojedinim odlukama priređivača takođe bi se dalo raspravljati. Engleski prevod Dnevnika sastoji se od izbora tekstova iz knjige Tagebücher koju je priredio Adolf Frize. Sasvim opravdano, Pejn se u velikoj meri oslanja na Frizeove napomene, koje tu i tamo proširuje, ali po pravilu ih skraćuje. Ovo potkresivanje nije uvek najmudrije izvedeno. Tokom 1939, Muzil je, recimo, pročitao tri članka - jedan o Frojdu, drugi o matematici, treći o poljskoj filozofiji - koji su ostavili takav utisak na njega da ih je prikačio za svoju beležnicu. Koji su to bili članci? Frize ne samo da daje bibliografske podatke nego, u dva slučaja, i kratke sinopsise. Pejn ne daje ništa.

Između aprila 1908. i avgusta 1910, i ponovo za period 1926-1928, nema nikakvih zapisa. Znamo da su dve Muzilove beležnice ukradene 1970. Da li praznine označavaju te izgubljene sveske? Nekoliko reči objašnjenja ne bi bilo na odmet.

Knjiga se završava petnaest stranica dugom listom pasaža iz Frizea koje je Pejn izostavio. Koliko god da je ta lista sama po sebi vredna, malo je verovatno da će ona imati bilo kakvog učinka izvan kruga čitalaca koji već ionako znaju nemački. Indeks bi bio korisniji, ali indeksa nema. Reprodukovane su četiri fotografije, na kojima vidimo Muzila sa sedam godina, sa dvadeset i sa dvadeset dve, kao i njegovu ženu godinu dana pre nego što ju je upoznao; iz kasnijih razdoblja nema nijedne. Pored Pejnovog konciznog, informativnog i kritički pronicljivog Predgovora, dat je i rasplinut Uvod Marka Mirskog koji ponavlja mnogo toga što je Pejn već rekao. Sve u svemu, čudno sklopljena kompilacija.

 

IX
Muzilov uspon do ugleda pa i do veličine, nakon opskurnosti iz ratnih godina, otpočeo je u petoj deceniji 20. veka. U anglofonskom svetu, njegovi najuspešniji zagovornici bili su akademski stručnjaci i prevodioci Ernst Kajzer i Enja Vilkins, koji su ga u Tajmsovom književnom dodatku nazvali «najznačajnijim roman-sijerom koji je stvarao na nemačkom u proteklih pola veka», da bi zatim i potkrepili tu svoju ocenu prevodom Čoveka bez osobina (tri toma, 1953-60). Knjiga je naišla na dobar prijem u Britaniji ali ne, bar isprva, i u Sjedinjenim Državama: «smušena masa tevtonske metafizike», zapisao je kritičar časopisa New Republic.

Građa koju je nasledila Marta Muzil brojala je oko deset hiljada stranica u rukopisu. (Ova zaostavština sada se može nabaviti i na CD-Romu. Tako se, po nekoj ironiji, i najskromniji postdiplomac snalazi u muzi-lovskom lavirintu s lakoćom koja samome Muzilu, i pored složenih unakrsnih referenci, nikada nije bila dostupna.) Akademska istraživanja otpočela su 1951; prvi plodovi na nemačkom pojavili su se u vidu Frizeovog izdanja Čoveka bez osobina, priređenog od delova teksta koje je Muzil koliko-toliko finalizovao i jednog broja dodatnih nacrta i fragmenata. Potom je izbio verbalni rat oko pitanja da li je Frize ovlašćen da jedan od mogućih Muzilovih završetaka (telesno sjedinjavanje Ulriha i njegove sestre Agate) pretpostavi drugome (njihovo mistično sjedinjavanje). Četvoro-tomna Gesammelte Werke iz 1978. predstavljaju Frizeov kompromis. Skicirani nastavak više nije dat u nedvo-smislenoj formi. Umesto toga, prvo imamo poglavlja koje je Muzil završio i odobrio; zatim poglavlja na kojima je radio do poslednjeg dana (često sa vari-jantama); i konačno, izbor iz preostale građe.

U novom prevodu Čoveka bez osobina (Knopf, 1995), drugi od dva podebela toma obuhvata i oko šest stotina sitno štampanih stranica Frizeovog pratećeg materijala u korisnom novom rasporedu Bertona Pajka, urednika Knopfovog projekta i možda najboljeg prevodioca koga je Muzil dosad imao. Osnovno delo, sačinjeno od poglavljâ koje je odobrio sam autor, prevela je Sofi Vilkins, prethodno prevodilac Tomasa Bernharda, koju ne treba mešati sa Enjom Vilkins. S. Vilkins je unapred javno kritikovala stariju verziju para Kajzer/Vilkins zbog «grešaka i nesporazuma», kao i zbog britanske varijante engleskog. Njen prevod ispravlja stare greške ali unosi i neke nove; pri tom osavremenjava jezik po cenu izvesne stilske suvoparnosti. Možda najčešće citirana rečenica iz romana - «Kad bi moglo da sanja kolektivno, čovečanstvo bi sanjalo Mosbrugera» (prevod Kajzer/Vilkins) - u novoj verziji postaje, nezgrapno: «Kad bi čove-čanstvo moglo da sanja kao celina, njegov san bio bi Mosbruger». (MwQ, tom I, str. 77)

Muzil nije stigao do kraja svog ogromnog romana, a najverovatnije to nikada ne bi ni uspeo. Čak i po svojoj unutrašnjoj logici, delo je daleko od zaokruženosti. Posejani su elementi zapleta kojima se ne nazire ishod, čak ni u skicama (dovoljno je pomisliti na posledice Agatinog falsifikovanja očevog testamenta); u vazduhu i dalje vise značajne odluke koje Muzil naizgled odgađa (da li će, na primer, Ulrih imati ljubavnu vezu s Klarisom). Što je još ozbiljnije, nameće se sumnja u sposobnost Muzilovog zadatog okvira da izdrži rastući teret istorije koji se od njega zahtevalo da ponese.
Beleške ukazuju da je Muzil, još dvadesetih godina, sam sebi postavljao pitanje zašto se poduhvatio jednog tako izrazito «predratnog» romana. Po svoj prilici, bio je uveren da je koncepcija romana dovoljno fleksibilna da bi mu, bar u ravni predosećanja, omogućila da naznači i realnosti poratne Evrope. (U tom pogledu, izgleda da se Muzil umnogome oslanjao na figuru Mosbrugera, seksualnog psihopate i ubice, kao otelotvorenja nasilnih samooslobodilačkih impulsa među narodima pometenim uslovima modernog života - impulsa kojima će se kas-nije poslužiti fašistički pokreti. Mosbruger je sporedan lik u tekstu kojim raspolažemo, ali u nacrtima preti da izbije u prvi plan.)

Kako vreme prolazi, Muzilova odluka da 1938, u minut do dvanaest, povuče poslednjih dvadeset poglavlja trećeg toma, tada već složenih za štampu, izgleda sve opravdanije. Srž tih poglavlja čini izlaganje Ulrihove teorije o emocijama; to su ujedno i poslednja poglavlja koja su imala, ili takoreći imala, autorov paraf. Izrečene su mnoge pohvale njihovoj liričnosti, ali danas ta liričnost ipak deluje vazdušasto, a čitavoj sekvenci nedostaje oštrina zapažanja kojom se odlikuju najviši dometi Muzilove proze.

Nevolja nije samo u pisanju, nego i u liku Ulriha. Prema okvirnoj zamisli, roman vode unapred dva kontrapunktna pripovedna toka: dok se duhovno propala Austrija ostavlja da odigra svoje poslednje dane, Ulrih će, sa svojom sestrom i kroz nju, tražiti načina da ostvari mistično-erotsko povlačenje iz društva. «U ime sveta koji bi ipak mogao doći», kaže on u svoju odbranu, «čovek mora gledati da ostane čist». (MwQ, tom II, str. 1038) Ali u kontekstu jedne fiktivne Evrope iz 1914, izložene rastućim zahtevima da u simboličkoj ravni ponese i teret Evrope iz 1938-1939, Ulrihovo povlačenje moralo je izgledati - premda, mora se reći, u Dnevnicima nema takvog Muzilovog priznanja - kao sve nedovoljniji pa i neprimereniji gest. Etička i politička strana romana postepeno su se razilazile.
Čitanje Čoveka bez osobina uvek će biti nezadovoljavajući doživljaj. U izdanjima kakva nam nude Frize i Pajk, do poslednje od oko hiljadu i sedamsto stranica stižemo u stanju pometenosti, ako ne i razočaranja. Ali s obzirom na bogatstvo Muzilovih nacrta, i s obzirom, takođe, na razmere krize u evropskoj kulturi koju je on pokušavao da unese na mapu, ne samo u Čoveku bez osobina već i kroz paralelnu akciju iz Dnevnika, previše je bolje nego premalo.

Naslov originala: Robert Musil's Diaries, u: Stranger Shores, Essays 1986-1999 (London: Secker & Warburg, 2001). Prva verzija teksta objavljena je 1999. u časopisu New York Review of Books.

 

© J.M. Coetzee 2001. Prevod objavljujemo uz ljubazno dopuštenje autora.

Dž. M. Kuci (J.M. Coetzee), južnoafrički pisac, kritičar i prevodilac, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2003. Po obrazovanju matematičar i doktor književnosti, lingvistike i germanskih jezika, predavao je opštu književnost na Univerzitetu u Kejptaunu, Har-vardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Pored romana od kojih je većina prevedena na srpski, objavio je i zbirke eseja: White Writing (1988), Doubling the Point: Essays and Interviews (1992), Giving Offence: Essays on Censorship (1996); Stranger Shores (2001). U njegovom izboru i prevodu na engleski nedavno se pojavila antologija holandske i flamanske poezije pod naslovom Landscape with Rowers.



Prevela s engleskog Arijana Božović
a Diaries, 1899-1941, izbor, prevod i beleške Philip Payne; predgovor Philip Payne; priređivač i autor uvoda Mark Mirsky (New York: Basic Books, 1998). Citat sa str. 384.
b The Man without Qualities, prevod Sophie Wilkins, dopunsku građu priredio i preveo Burton Pike (New York: Knopf, 1995), tom II, str. 1761.
c Werner Mittenzwei, Exil in der Schweitz (Leipzig: Reclam, 1978), str. 19, 22-3.
d Ignazio Silone, «Begegnungen mit Musil», u Karl Dinklage (prir.), Robert Musil: Studien zu seinem Werk (Reinbek: Rowohlt, 1970), str. 355.
e Citirano u: Karl Dinklage, «Musil's Definition des Mannes ohne Eigenschaften», u: ibid, str. 114.
f Citirano u: David S. Luft, Robert Musil and the Crisis of European Culture, 1880-1942 (Berkeley: University of California Press, 1980), str. 108.
g Rolf Kieser, Erzwungene Symbiose: Thomas Mann, Robert Musil, Georg Kaiser und Bertolt Brecht im Schweizer Exil (Bern: Paul Haupt, 1984), str. 89, 93.
h Christian Rogowski, Distinguished Outsider: Robert Musil and His Critics (Columbia, SC: Camden House, 1994), str. 20, 23. i Sophie Wilkins, «Einige Notizen zum Fall der Übersetzerin der Knopf-Auflage des MoE: The Man without Qualities», u: Annette Daigger i Gerti Milizer (prir.), Die Übersetzung literarischer Texte am Beispiel Robert Musil (Stuttgart: Akademischer Verlag, 1988), str. 222, 225.