Skice o životu Lorda Bajrona

Ostavio sam za kraj najvećeg i u najvećoj meri engleskog od svih engleskih umetnika; on je toliko velik i toliko en-gleski da će nam sâm pružiti o svojoj zemlji i svom vremenu više istine nego svi ostali zajedno. Za njegova života proklinjali su njegove ideje; nakon njegove smrti nastojali su ocrniti njegov genij. Još i danas, engleski su kritičari prema njemu nepravedni. On se čitav život borio protiv sveta iz kojeg je potekao, i za života kao i posle smrti podnosio je teret mržnje koju je izazvao i odbojnosti koje je pobudio. Strani kritičar može biti pravičniji i slobodno hvaliti snažnu ruku čije udarce nije osetio.

Ako je ikada postojala duša snažna i izvanredno oset­ljiva, ali nesposobna da se oslobodi od sebe same, uvek uznemirena, ali u zatvorenom krugu, predodređena za poeziju svojim urođenim žarom, ali ograničena svojim prirodnim preprekama na samo jednu vrstu pesništva, to je bila njegova duša.

Ta pripravnost na preterana uzbuđenja bila je kod njega porodično nasleđe i posledica odgoja. Ujak njegove majke, jadan mahniti luđak i čovekomrzac, ubio je u dvoboju u nekoj krčmi, pri svetlosti sveće, gospodina Chawortha, svoga rođaka, i bio saslušan pred Domom lordova­. Njegov otac, razbludnik i grubijan, oteo je ženu lorda Carmarthena, upropaštenu i zlostavljanu gospođu Gordon, svoju drugu ženu, i nakon što je živeo kao raskalašen i nepošten čovek, otišao je umreti na kontinent, odnevši sa sobom poslednji novac svoje porodice. Njegova majka, u trenucima nastupa besa, razderala bi svoje šešire i haljine. Kad je umro njen bedni muž, gotovo je poludela, a njeni su se krici čuli na ulici. Kakvo je detinjstvo proveo Byron u jazbini »te lavice«, u kakvom je vihoru pogrda prekidanih povremenim nežnostima živeo i sâm, isto tako podložan strastima i još žučniji, mogla bi reći samo duga priča. Ona je jurila za njim, nazivala ga šepavim derištem, vikala i bacala mu u glavu žarač i mašice. On bi ćutao, prelazio preko svega, ali zbog toga nije ništa manje osećao uvredu.

Jednoga dana kad je bio »u jednoj od svojih nemih razarenosti«, morali su mu oteti iz ruke nož koji je uzeo sa stola i koji je već prinosio svojim grudima. Drugom prigodom svađa je bila toliko strašna da su sin i mati, krijući to jedan od drugoga, otišli apotekaru »da doznaju je li onaj drugi dolazio tražiti otrov da bi se ubio, i da ga upozore  da mu ga nipošto ne proda«. Kad je išao u školu, »njegova prijateljstva«, kaže on sâm, »bila su strasti«.11

 Mnogo godina kasnije nikad nije mogao čuti kako se izgovara ime Clare, ime jednoga od njegovih starih prijatelja, »a da mu ne zakuca srce«. Dvadeset puta dovodio je sebe u neprilike zbog svojih prijatelja, stavljajući im na raspolaganje svoje vreme, svoje pero i svoj novčanik. Jednoga dana, u Harrowu, jedan stariji učenik maltretirao je njegova dragog Peela, i videvši da se ne pokorava, udarao ga je po mesnatom­ delu ruke, koju je zavrnuo da bi bila osetljivija. Byron, isuviše mali i ne mogavši se suprotstaviti krvniku, priđe mu crven od besa, sa suzama u očima, i uzdrhtalim glasom upita koliko mu udaraca misli zadati.
»Što se to tebe tiče, balavče?«
– »Pa ja bih, ako dozvolite, hteo primiti polovicu«, odgovori Byron pružajući svoju ruku.12

 Plemenitosti­ je, kao i ostalog, bilo kod njega u izobilju. »Nikad«, rekao je neko ko ga je prisno poznavao u njegovoj mladosti, »nije sreo nesretnika a da mu ne pomogne.«13 Kasnije, u Italiji, od sto hiljada franaka koje bi potrošio, na milostinju bi dao dvadeset i pet hiljada. Živi izvori bili su u tom srcu prepuni i bujno su izlevali dobro i zlo na najmanji dodir. U osmoj godini, kao Dante, zaljubio se u devojčicu koja se zvala Mary Duff.

»Zar nije čudno«, pisao je sedamnaest godina kasnije, »da sam bio tako potpuno, tako beznadno zaljubljen u to dete, u godinama kad nisam mogao nikako osetiti ljubav, niti znati smisao te reči?... Sećam se svega što smo jedno drugom govorili, naših nežnosti, njenih crta; nisam više imao mira, nisam mogao spavati... Moj duševni nemir, moja ljubav bili su tako snažni da se ponekad pitam jesam li otada osetio drugu istinsku predanost... Kad sam kasnije doznao da se udala, bilo je to kao udar groma, gušio sam se, skoro sam pao u samrtnički grč.«14

Isto je tako, kad je u dvanaestoj godini zavoleo svoju sestričnu Marguerite Parker, izgubio zbog toga san, nije više jeo.

 »Imao sam razloga verovati da me ona voli, a ipak je najveća briga moga života bila da mislim na vreme koje će proteći do našega idućeg susreta. A razmaci od jednoga do drugoga sastanka bili su otprilike dvanaest sati! Ali bio sam tada lud, a ni danas nisam mnogo pametniji...«15

On to nije bio nikada: mnogo pročitanih knjiga u ko­ledžu, preterane vežbe, kasnije, u Cambridgeu, Newsteadu i Londonu, noćna bdenja, neumerenost u jelu i piću i preterani post, razoran način života, sve je više srljao napred do dna svih zadovoljstava i svih krajnosti. Kako je bio dendi, i to jedan od najsjajnijih, umirao bi od gladi od straha da se ne udeblja, a zatim bi pio, i večerao do iznemoglosti tokom noći prepuštanja.
»Dva prethodna dana«, rekao je jednom njegov prijatelj Moore, »Byron nije ništa stavio u usta osim nekoliko biskvita, i žvakao je mastiks16 da bi umirio želudac. Sevši za stol, ograničio se na morske rakove i pojeo ih dva ili tri, iskapivši s vremena na vreme katkad malu likersku čašicu čiste jake rakije, katkad veliku čašu vruće vode, zatim opet čistu rakiju; popio ih je otprilike šest, posle čega smo nas dvojica slistili dve boce bordoa i rastali se oko četiri sata izjutra.«

 Drugi put nalazimo u njegovu dnevniku ovu zabeleešku:

 »Večerao jučer sa Scropeom Davisom kod Cocoa. – Od šest sati do ponoći za stolom. – Nas dvojica popili jednu bocu šampanjca i šest boca bordoa. Nijedno od ovih vina ne deluje mnogo na mene.«

Kasnije, u Veneciji:

»Jedva da sam sklopio oči čitavu prošlu nedelju. Imao sam nekoliko zanimljivih doživljaja kao maska na karnevalu. – Iscrpiću rudnik svoje mladosti do poslednje rudne žile metala, i posle...laku noć. Živeo sam, zadovoljan sam.«17

Takvim tempom organi se troše, a povremena razdoblja umerenosti­ nisu dovoljna da ih poprave. Želudac se kvari, živci se remete, duša razara telesni stroj, koji sa svoje strane razara dušu.

»Budim se uvek«, pisao je u Italiji, »u pravom nastupu očajanja i gađenja prema svemu, čak i prema onome što mi se sinoć sviđalo. U Engleskoj, pre pet godina, imao sam istu vrstu hipohondrije, ali praćenu tako neodoljivom žeđi, da sam pio i po petnaest boca soda-vode u toku jedne noći nakon što sam već bio legao u postelju, a da mi žeđ nikako nije prestajala, pa sam naginjao boce iz čiste nestrpljivosti žedna čoveka...«

Duh i telo potpuno bi se upropastili i s manjim. Tako žive te plahe duše, koje neprestano potiče i slama vlastiti zamah, poput zaustavljene topovske kugle koja se vrti a izgleda nepokretna, toliko se brzo okreće, ali koja na najmanju prepreku skače, odbija se, pretvara sve u prah i najzad je pokriju ruševine. Najpronicljiviji od promatrača, Beyle, koji je s njim živeo nekoliko nedelja, rekao je da je bilo dana kada je bio lud; drugi pak put, našavši se pred lepim stvarima, postajao je uzvišen. Iako je suzdržan i ponosan, muzika bi ga rasplakala. Ostalo vreme, sitne engleske strasti, oholost na svoj društveni položaj, na primer, taština­ dendija dovodile bi ga do provala besa: o Brummelu je uvek govorio »drhteći sav od zavisti i divljenja«. Ali, velika ili mala, trenutačna strast rušila se na njegov duh poput oluje, dizala ga, uznosila do ludosti i do genija. Njegov dnevnik, porodična pisma, sva njegova nehotična proza kao da drhti od duhovitosti, gnjeva, oduševljenja; krik osećanja tu zatreperi u najmanjim rečima; od Saint-Simona nismo videli življe ispovesti. Svi stilovi izgledaju bledi i sve duše nepokretne pored njegove duše.

U tom veličanstvenom poletu razuzdanih i raspojasanih sposobnosti koje se zaleću u pustolovinu i kao da ga bacaju na sve četiri strane sveta, postoji jedna koja preuzima­ uzde i baca ga o zidine o koje se razbio.

»Jadni Byron!«, govorio je Walter Scott,18  bio je čovek uistinu dobra srca i s najnežnijim i najlepšim osećajima. Bedno se upropastio bezumnim preziranjem javnog mišljenja. Protivljenje javnosti, umesto da ga upozori ili uzdrži, samo ga je izazivalo na još gore postupke. Kao da je rekao: »Ah! vi to ne volite? Dobro, dobićete gore; to vam je kazna.«

Taj nagon pobune u samoj je rasi; postoji čitav snop divljih strasti19 koje je stvorilo podneblje i koje ga hrane: mračno raspoloženje, bujna imaginacija, neobuzdana oholost, sklonost prema opasnosti, potreba za borbom, unutarnji zanos koji se utažuje samo razaranjem, i ono mračno ludilo koje je teralo napred skandinavske bersekere 20 kad su se u otvorenoj barci, pod nebom koje je parao grom, prepuštali­ oluji, čiji su bes udisali. Taj nagon je u krvi: rađa se takav, kao što se rađa lav ili buldog.21

Byron je bio još sasvim malo dete, u odelcu, kad ga je njegova dadilja grubo ukorila što je uprljao novu haljinicu, koju je tek obukao. Zapao je u jedan od svojih nemih besova, zgrabio je haljinicu obema rukama, poderao je po dužini, stao uspravno, nepomičan i natmuren, pred dadiljom koja je besnila, da bi je što više izazvao. Kod njega se gordost prelevala. Kada je, navršivši deset godina, nasledio titulu lorda i kada su prvi put u školi prozvali njegovo ime stavljajući ispred njega titulu dominus, nije mogao izgo­voriti uobičajenu reč adsum, 22 ostao je nepomičan među­ svojim prijateljima, koji su razrogačili oči, i najzad je briznuo u plač. Drugi put, u Harrowu, u jednoj svađi koja je podelila školu, jedan učenik je rekao:

 »Byron nam ne želi pristupiti, jer nigde ne voli biti drugi.«

Ponudili su mu vodstvo, i tek se onda udostojio opredeliti. Nikada ne trpieti gospodara, svim svojim bićem ustati protiv svega što nalikuje zahvaćanju u tuđe pravo ili nadmoćnost, očuvati svoju ličnost netaknutu i nepovređenu pod svaku cenu­ do kraja i protiv svih, odvažiti se na sve radije nego pokazati i najmanji znak pokoravanja, to je bit njegove prirode. Zbog toga je bio spreman radije sve podneti nego pokazati i najmanji znak slabosti. U desetoj godini, iz ponosa bio je stoik. Bolno su mu ispravljali nogu u jednoj drvenoj napravi za vreme sata latinskoga jezika, a njegov učitelj ga je žalio.

»Ne obraćajte pažnju na to što trpim, gospodine Roger«, reklo je dete, »nikakav trag toga nećete primetiti na mom licu.«23

Takav je bio kao dete, takav je ostao i kao čovek. Duhom i telom on se bori ili se priprema za borbu.24 Svakoga dana satima boksa, gađa iz pištolja, vežba se u rukovanju sabljom, trči i skače, jaše konja, ukroćuje otpor. To su podvizi njegovih ruku i njegovih mišića; no njemu su potrebni i drugi. U nedostat­ku neprijatelja, hvata se u koštac s društvom i objavljuje mu rat. Poznato je do kakvih je krajnosti išla netolerancija vladajućih nazora. Engleska je bila na vrhuncu rata s Francuskom­ i verovala je da ratuje za moral i slobodu. U njezinim očima u tom su trenutku Crkva i Ustav svete stvari: dobro se čuvajte da ih ne dirnete, ako ne želite postati državni neprijatelj! U toj preteranosti nacionalne strasti i protestantske­ strogosti svako ko ističe slobodne misli ili običaje nalik je palikući i podiže protiv sebe instinkt posednika, učenja moralista, interese političara i predrasude naroda. Baš taj trenutak Byron je izabrao da hvali Voltai­rea i Rousseaua, da se divi Napoleonu,25 priznavao je da je skeptik, izjašnjavao se za prirodu i zadovoljstvo, protiv canta 26 i pravila, govorio je da visoko englesko društvo, puno poroka­ i licemerja, proizvodi fraze i ubija ljude da bi sačuvalo svoje povlastice i trule burgove.27 Kao da te političke mržnje nisu bile dovoljne, navlači ne sebe još i književna neprijateljstva, napada čitava društva kritičara,28 omalovažava­ novo pesništvo, izjavljuje da su najslavniji »Klaudijanci, ljudi kasnog Rimskog carstva«, ustremljuje se na jezerske­ pesnike i stiče u Southeyu otrovna i neumorna neprijatelja. Budući da je tako nagomilao neprijatelje, izložio se sa svih strana. Iz mržnje prema cantu, iz želje da prkosi, sâm sebe iznosi na zao glas čoveka koji se hvali porocima. Slika sebe u svojim junacima, ali u crnoj boji, tako da ga svako može prepoznati i misliti o njemu da je još gori nego što jeste. Walter Scott, pročitavši Childea Harolda, iznosi svoje prve dojmove:

»Spev velike vrednosti,­ ali koji ne daje dobro mišljenje o srcu ni o moralu pisca. Porok bi morao biti malo skromniji, i potrebna je bestidnost gotovo jednako toliko velika koliki je talent plemenita lorda da bi ozbiljno zahtevao da ga žalimo zbog jada i gađenja koje je stekao u društvu svojih kafanskih­ prijatelja i svojih ljubavnica. Postoji tu i čudovišna taština, da nas, male ljude, poučava, da naši sićušni zastareli­ obziri savesti i naši propisi o trezvenosti nisu dostojni njegove pozornosti«.29

Eto to su osećaji koje je izazivao u svim časnim staležima; on je u tome nalazio zadovoljstvo i činio još i gore, dajući do znanja da se u svojim postolovinama na Istoku drznuo na štošta, i nimalo se nije ljutio kad su ga brkali s njegovim junacima. Jednoga je dana rekao:

 »Voleo bih doživeti uzbuđenje koje oseća čovek nakon što je izvršio ubistvo«.

Drugom prilikom piše u svom dnevniku:­

 »Hobhouse me izvestio o neobičnoj glasini da sam ja pravi Conrad, istinski gusar, i da je jedan deo mojih putovanja­ prošao bez svedoka. Hm! Ljudi katkad pogode sasvim­ blizu istine, ali nikada celu istinu. Hobhouse ne zna čime sam se bavio godinu posle njegova odlaska s Levanta. Ni on, ni iko, – ni, – ni, – ni. – Međutim, to je laž,...30 ali ja ne volim te laži koje nalikuju istini.«

Opasne reči koje su se okrenule protiv njega poput bodeža; ali on je voleo opasnost, smrtnu opasnost i osećao se zadovoljnim­ samo kad bi video kako su se oko njega načičkali oštri vrhovi svih besova. Sâm protiv svih, protiv naoružana društva, uspravan, nepobediv, čak i pri zdravom razumu, čak i svestan toga, tada bi u svim svojim zategnutim živcima osećao uzvišeno i strašno uzbuđenje prema kojemu­ nehotično stremi čitavo njegovo biće.

Poslednja nepromišljenost izazvala je napad. Dok je bio neoženjen, njegovi ispadi mogli su se pravdati onim žarom suviše snažna temperamenta koji često pobuni mlade ljude ove zemlje protiv lepoga ponašanja i pravila; ali brak ih dovodi u red, a Byrona je baš brak dokraja poremetio. Ispostavilo se da je njegova žena utelovljena vrlina, »pravi uzor«, kako su navodili, »utelovljenje ispravnosti«, besprekorna­ i hladna, nesposobna da pogreši i da oprosti.

»To je zaista čudno«, govorio je njegov sobar Fletchter, »nikada nisam video damu koja ne bi umela vladati Milordom, osim gospođe.«

Ona je pomislila da je Byron lud i tražila je da ga pregledaju lekari. Saznavši da je umno zdrav, napustila ga je, vratila se svojoj porodici i odbila da ga ikad ponovno vidi. Posle toga, držali su ga čudovištem. Novine ga zasuše klevetama; prijatelji su tražili od njega da više ne ide u pozorište ni u Parlament, bojeći se da ne bude izviždan ili vređan. Koliko je duša toliko silovita, prerano naučena na bleštavu slavu, osetila besa i mučenja u tom opštem napadu pogrda, može se doznati samo iz njegovih stihova. On ne popušta, odlazi da u Veneciji utone u sladostrasni talijanski život, čak i u niski razvrat, da bi bolje naneo uvredu puritanskoj pretvornoj čednosti koja ga je osudila,­ i iz njega izlazi tek posle greha koji je doživeo još veću osudu, nakon javne veze s mladom groficom Guiccioli.

Međutim, pokazao se isto toliko žestoko revolucionaran u politici kao i u moralu. Posle 1813, pisao je:
 »Pojednostavnio­ sam svoju politiku; ona je sada sadržana u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje.«31
Ovoga puta, u Raveni, njegova kuća bila je središte i arsenal zaverenika, i on se velikodušno i nepromišljeno pripremao da oružano s njima­ istupi da bi pokušali osloboditi Italiju.

»Oni žele ovde dići ustanak«, pisao je u svom dnevniku,32 »i moraju me počastiti pozivom. Nikako neću izostati, iako ne verujem da su po broju i po odlučnosti dovoljno jaki da učine nešto naročito; ali napred! – Što značim ja? Jedan čovek ili milion ljudi, nije važno; treba širiti duh slobode. U takvim prilikama ne sme biti sebične računice, i ja danas ne ću biti taj koji će je praviti.«33

U međuvremenu je imao oštrih sukoba s policijom, nadgledali su njegovu kuću, pretili mu ubistvom, a ipak je svakoga dana išao na jahanje i vežbao gađanje iz pištolja u obližnjoj borovoj šumi. To su osećaji čoveka koji se nalazi na otvoru napunjenoga­ topa, u očekivanju da opali: uzbuđenje je veliko, čak herojsko, ali nije ugodno, i sigurno je da je čak i u trenutku tog velikoga uzbuđenja bio nesretan; ništa nije pogodnije da zatruje sreću od borbena duha.

»Zašto sam se«, pisao je, »čitavoga života više ili manje dosađivao?... Ne znam šta bih odgovorio, ali mislim da je to u mojoj naravi,... kao i to da se budim utučen, što mi se neprestano događa već više godina. Umerenost i vežbe kojima sam se katkad i dugo bez prekida bavio, snažno i silovito, pomogle su samo malo ili nimalo. Jake strasti više su mi vredile. Kada sam bio pod njihovim neposrednim delovanjem, – to je čudno, – bio sam uzbuđen, a ne klonuo. – Što se tiče vina i jakih alkoholnih pića, ona me čine mračnim i divljim do okrutnosti, — ali ćutljivim i usamljenim, nimalo svadljivim, ako mi se ne obraćaju. Plivanje me također oporavlja;­ ali, uopšteno, loše se osećam i svakoga dana sve lošije. Tome nema leka, jer ne osećam onakvu dosadu kao u devetnaestoj godini. Dokaz tome je što sam u to doba morao kockati ili piti, ili se na bilo kakav način uzbuditi, jer sam bez uzbuđenja bio jadan... Sada me najviše spopa­da mrtvilo i neka vrsta gađenja, jača od ravnodušnosti. Ako se iz toga trgnem, to biva iz razjarenosti.34 – Nedavno je ušao Lega s pismom iz Venecije u kojem je bila reč o nekom računu za koji sam mislio da je isplaćen pre deset meseci. Obuzeo me takav silan bes da sam se skoro onesvestio... Pretpostavljam da ću završiti kao Swift, to znači da ću umreti od glave, osim ako to ne bude ranije, nesretnim slučajem.«35

Strašno iščekivanje, koje ga je op­sedalo do kraja! Na svojoj samrtničkoj postelji, u Grčkoj, odbio je, ne znam više zbog čega, da mu se pusti krv i više je voleo odmah skončati. Pripretili su mu mogućnošću da poludi; skočio je iz postelje: »Pa učinite to, vi krvnici!« i pružio je ruku. Između takvih sjajnih trenutaka i takvih strepnji proveo je život; podnošenje muka, prkošenje opasnosti,­ kroćenje otpora, uživanje u bolu, sve veličine i žalosti mračne ratoborne sumanutosti, za tim je slikama osećao potrebu da mu lebde pred očima. U nedostatku delovanja imao je snove, a povlačio se u snove samo zbog nedostatka delovanja. Ukrcavši se za Grčku, sâm je govorio da je izabrao poeziju u nedostatku boljega te da ona nije za njega.

 »Šta je pesnik? Šta on vredi? Što on radi? To je običan brbljavac.«

Proricao je loše poeziji svoga veka, čak i svojoj, govoreći da bi, kad bi živeo još deset godina, od njega dočekali nešto drugo a ne stihove. Zaista, bio bi u većoj meri na svome mestu kad bi bio kralj mora ili vođa bande u srednjemu veku. Osim dve-tri zrake talijanskoga sunca, njegova poezija i njegov život su poezija i život skalda 36 (skandinavski majstori pevači)  prenetog u savremeni svet, koji u tom svetu nije našao svoje mesto.

__________________________

11 »My school-friendships were with me passions / for I was always violent. / I never hear the word Clare /Lord Clare/ withouth the beating of the heart, even now.«

(»Moja su školska prijateljstva bila strastvena /jer sam uvek bio silovit/. Kad god začujem reč Clare /Lord Clare/, srce mi brže zakuca, čak i danas«.)

[H. Taine navodi u belešci engeski izvornik. U ovoj belešci i na sličnim mestima preveden je i engleski izvornik, jer ga Taine ne navodi u celosti u vlastitom pripovednom tekstu. Kad Taine direktno prevodi Byronove engleske rečenice na francuski jezik i uklapa ih u svoj tekst, te su rečenice prevedene s francuskoga (tj. preveden je Taineov prevod), a u belešci je ostavljen engleski izvornik, onako kako je to učinio Taine. U tom slučaju engleski izvornik nije preveden. op. prev.]

12 »’Because, if you please’, said Byron holding out his arm, ’I would take half’«.

[H. Taine u belešci navodi Byronov izvornik. Prevod u tekstu nastao je na osnovu Taineova francuskoga prevoda Byrona, op. prev.]

13 Moore, sv. I, str. 121, 1807.

14 »How very odd that I should have been so utterly, devotedly fond of that girl at an age when I could neither feel passion, nor know the meaning of the word!... I remember all our caresses,... my restlessness, my sleeplessness. My misery, my love for the girl were so violent, that I sometimes doubt, if I have ever been really attached since.«

15 »My passion had its usual effects upon me. I could not sleep; I could not eat. I could not rest, and although I had reason to know that she loved me, it was the texture of my life to think of the time which must elapse before we could meet again, being usually about twelve hours of separation. But I was a fool then, and am not much wiser now.«

16 Verojatno guma od mastika.


17 »I have hardly had a wink of sleep this week past. I have had some curious masking adventures, this carnival... I will work the mine of my youth to the last vein of the ore, and then... good night. I have lived and am content.« [H. Taine u bilješci navodi Byronov izvornik. Prijevod u teks-tu nastao je na temelju Taineova francuskoga prijevoda Byrona, op. prev.]

18 Lockhart, Life of Sir Walter Scott, II, 238.

19 »If I was born, as the nurses say, with a silver spoon in my mouth, it has stuck in my throat, and spoiled my palate, so that nothing put into it is swallowed with much relish, unless it be Cayenne... I see no such horror in a dreamless sleep, and I have no conception of any existence wich duration would not make tiresome.«
(»Ako sam rođen, kao što dadilje kažu, sa srebrnom kašikom u ustima, ona mi ja zapela u grlu i pokvarila mi ukus, tako da što god stavim u njih, progutam bez uživanja, izuzev ako je to Cayenne... Ne vidim takav užas u spavanju bez sna i ne mogu zamisliti nikakvo postojanje čije trajanje ne bi postalo dosadno.«)

20 U staronordijskoj mitologiji neustrašivi junaci koji su bez oklopa išli u bitku. [op. prev.]

21 »I like Junius, he was a good hater... / I don’t understand yielding sensitiveness. What I feel is an imense rage for 48 hours.« / (»Volim Juni-usa, on je znao tako dobro mrziti... / Ne shvatam podavanje osetljivosti. Osećam strašan gnev već 48 sati.«)

22 Prisutan.

23 »Never mind, Mr Roger, you shall not see any signs of it in me.«

24 »I like energy, – even animal energy, – of all kinds – and have need of both, mental and corporal.«

25 Nazivao ga je »svojim junakom iz romana«.

26 Cant – označava licemerno ili preterano pokazivanje prividnoga stida i strogosti u vanjskim znacima pristojnosti, snobovsko držanje. [op. prev.]

27 Le bourg pourri – engleska sela s trgovima čiji su glasači lako prodavali glasove kandidatima koji su želeli biti poslani u parlament. [op. prev.]

28 English Bards and Scottish Reviewers.

29 »Childe Harold is, I think, a very clever poem, but gives no good symptom of the writer’s heart or morals. Vice ought to be a little more modest, and it must require impudence almost equal to the noble lord’s other powers, to claim sympathy gravely for the ennui arising from his be-ing tired of his wassailers and his paramours. There is a monstrous deal of conceit in it too, for it is informing the inferior part of the world, that their little old-fashioned scruples of limitation are not worthy of his regard...
My noble friend is something like my old peacock, who chooses to bivouac apart from his lady, and sits below my bed-room window, to keep me awake with his screeching lamentation. Only I own he is not equal in melody to lord Byron.«

30 Ovde dolazi jedan citat iz Macbetha koji prevodim drugim, odgovarajućim
31 »I have simplified my politics into an utter detestation of all existing governments.«
32 Godine 1821.

33 »They mean to insurrect here and are to honour me with call there-upon. I shall not fall back, though I don’t think them in force and heart sufficient to make much of it. But onward: What signifies self?... It is not one man nor a million, but the spirit of liberty that must be spread... The mere selfish calculation ought never to be made on such occasions and, at present, it shall not be computed by me... I should almost regret that my own affairs went well, when those of nations are in peril.«

34 »I always wake in actual despair, and despondency, in all respects, even of that which pleased me over night.
In England, five years ago, I had the same kind of hypocondria, but accompanied with so violent a thirst, that I have drunk as many as fif-teen bottles of soda-water in one night, after going to bed, and been still thirsty... striking off necks of the bottles from mere thirsty impatience.
What I feel most growing upon me are laziness, and a disrelish more powerful than indifference. If I rouse, it is into fury.«

35 »Lega came in with a letter about a bill unpaid at Venice which I thought paid months ago. I flew into a paroxysm of rage, which almost made me faint.
I presume that I shall end (if not earlier by accident) like Swift ‘dying at the top’.
I have always had ‘une âme’ which not only tormented itself, but every body else in contact with it, and an ‘esprit violent’, which has al-most left me without any ‘esprit’ at all.«

36 Skaldi – skandinavski majstori pevači. [op. prev.]

izvor

DODATAK

Kada je lord Džordž Gordon Bajron planirao da iznajmi Vilu Diodati na Ženevskom jezeru tokom čitavog leta 1816. godine, planirao je ne samo da pozove svoju ljubavnicu Kler Klermon i svoje prijatelje, slavnog romantičarskog pesnika Persija Šelija i njegovu (još uvek nevenčanu) suprugu Meri, te svog briljantnog ličnog lekara, dr Džona Polidorija, već i da sa njima provede letnje dane u opuštenoj zabavi na otvorenom. Gosti su pristigli, ali su se vremenski uslovi, potpuno neočekivano, ispostavili kao nepovoljni – praktično svaki dan je pljuštala neobično hladna kiša, što je onemogućilo planirane aktivnosti. “Vlažno, tmurno leto” zapisala je buduća gospođa Šeli u kasnijoj belešci.
Veličanstvena Vila Diodati stoji i danas na istom mestu kao i pre dva veka, kada je bila preteča savremenog koncepta turizma. Tog hladnog i kišnog leta, ona je postala poprište neobičnog književnog projekta, kada je lord Bajron predložio da svako od njih napiše po horor-priču. Doktor Polidori, inspirisan beleškama koje je Bajron napravio tokom putovanja po Balkanu, napisao je novelu Vampir – prvo književno delo ikada posvećeno ovom (autentično srpskom!) brendu nemrtvih i najveća inspiracija za mnogo docnijeg Stokerovog Drakulu. Sam Bajron je nešto kasnije napisao poemu Tmina koja na zastrašujući način dočarava buduću apokalipsu i eshatološki svemir koji, nakon gašenja zvezda, tone u hladnoću i tamu. Međutim, najznačajnije delo nastalo tog leta poteklo je iz pera osobe od koje se to najmanje očekivalo.
Meri Godvin Šeli, kojoj je u to doba bilo 18 godina (!), rešila je da napiše novelu sa temom koja će uključivati neke, u to doba savremene i misteriozne, naučne eksperimente, poput Galvanijevih ogleda sa kontrakcijom mišića pod dejstvom elektriciteta. Sama ideja došla joj je u snu, što je zabeležila mnogo godina kasnije u jednom predgovoru, na osnovu kojeg je nedavno (2011. godine) astronom Donald Olson zaključio da se, na osnovu opisa Meseca i zvezdanog neba, moralo desiti 16. juna 1816. godine, između 2 i 3 sata ujutro. Rezultujuće delo, koje se pojavilo u konačnom obliku u štampi 1818. godine, definisalo je čitav žanr i danas se smatra prvim ostvarenjem žanra naučne fantastike – roman Frankenštajn, ili moderni Prometej.

izvor

Homoseksualni brakovi u istoriji Italije

Autor: Giuseppe Marcocci

Krenuti tragom pobune ne u antičkom nego u novijem Rimu, naročito nakon frakture, koju je izazvala Protureformacije, najčešće znači uhvatiti se u koštac s problemom religije. Ponašanja i misli onih koji su prelazili granice dopuštenog i prihvatljivog, u gradu papa, kao uostalom i u ostalim delovima Italije, vlast je čitala kroz naočare pravoverja i katoličkog morala. Kategorija “heretika” bila je ujedno teološka i sudska kategorija. Pripadala je mišljenju cenzora i sudaca, još pre definicije onih, koji su svojevoljno prekrišili ustanovljeni poredak.Ovde ispričana priča govori o ljudima, koje bi verovatno Inkvizicija klasificirala u heretike, iako je njihova sudbina bila drugačija i još tragičnija.
To je priča koja je potisnuta, izbrisana, kao i toliki drugi događaji, vezani za rimske i talijanske heretike, o kojima su do nas doprli iz procesnih dokumenata o njihovoj sudbini samo fragmenti. To se dogodilo i sa homoseksualnim brakovima, koji su bili sklapani u crkvi u kasnom XVI veku, a što je opisao Montaigne u svom dnevniku, pišući o putovanju kroz Italiju 1580 i 1581, prilikom kojeg je dugo boravio u Rimu. Monteigne opisuje izvestan neobičan događaj (Sledi prevod profesora Vojmira Vinje)..”.u crkvi Ivana na Porta Latina[...]su pred nekoliko godina neki Portugalci osnovali čudnovatu bratovštinu. Na misu su venčavali muško i muško, uz iste one ceremonije, kakve mi provodimo kod naših ženidaba: tako se oni zajedno pričešćuju, čita im se isto mesto iz Evanđalja, kad se venčavaju, a oni zatim idu zajedno spavati i zajedno živeti. Rimski poznavaoci takvih slučajeva ističu da u vezi muškarca i žene samo venčanje čini tu vezu zakonitom pa su ti pametnjakovići mislili, da će venčanjem i njihova veza postati pravom, ako je potvrde kroz obrede i otajstva Crkve. Tada je spaljeno na lomači osam ili devet Portugalaca iz te krasne sekte”.

Priča je začuđujuća, ali se dugo vremena smatrala lažnom, zahvaljujući delu potiskivanja znamenitog katoličkog istoričara Ludwiga von Pastora, koji je uspeo podvaliti l(objavljenu) listu sa imenima osam osuđenih na smrt dana 13 augusta 1578, vezanih za slučaj San Giovanni di Porta Latina, kao spisak Židovskih vernika, koje je spalila Inkvizicija. Al nije bilo tako. Smrtna kazna je dokrajčila stanje, koje je jako zabrinulo vlast, jer se ticalo uvođenja u tajnu seksualnu sferu, čija je praksa bila zabranjena, cerkvenog sakramenta, koji je uređivao uobičajeni društveni život; to se odvijalo u staroj bazilici, sakrivenoj u jednom od najlepših kutova Rima još dan danas, unutar Aurelijevih zidina, Egerijevog parka i ulice Latina: venčavali su se muškarci, u obredima zaštićenim ćutnjom jedne “bratovštine”.

Potresen tim događajem Montaigne je kao putnik prolaznik opisao događaj, koji izgleda da dokazuje postojanje izvesnog pravog pravcatog paralelnog društva, buntovničkog u odnosu na postojeći poredak, kako se to učinilo sucima Krivičnog Suda Guvernera – svetovnog suda – koji je vodio parnicu protiv jedanaest uhapšenih muškaraca 20 jula 1578. Sad o tome svedoče tri prilično krupna fragmenta, koja su do nas došla, tog procesa, kojeg je vodio Paolo Bruno, a pronađeni su septembra 2008 u Državnom Arhivu grada Rima. Budući da postoje lakune, ti propusti navode na mišljenje da su delovi procesa namerno izbačeni, a verovatno su to bili najvrućji delovi iskaza, iznuđeni teškim mučenjima, kojima su okrivljeni bili podvrgnuti. Za vreme te torture objašnjavali su što su činili, pa je tako izašao na videlo najdublji smisao tih brakova.

Pojava žbira u San Giovanniju di Porta Latina u nedelju posle podne 20 jula 1570 prekinula je veselu klimu gošćenja i zajednički provedenog dana skupine odraslih i mladića, svih muškog roda. Bilo ih je najviše sa Iberskog poluotoka, koji su se u toj bazilici, izgleda uz pomoć nekih članova visokog klera, sastajali i to mesto je postalo neka vrsta kluba za ljude svih dobi, klerika i laika, najčešće stranaca skromnog socijalnog porekla. Sastajalište je ostalo kozmopolitsko, uprkos Kontrareformaciji. A taj čin mogao je predstvljati pobunu i postati pozorištem buntovničkog ponašanja, kao na primer njihove pretenzije, da simulirajući brak pred oltarom i vezujući ljubavlju dve osobe istog spola, taj čin postaje legitiman, bar u očima Boga.

Iako iz dokumenata procesa proizlazi kako su se okrivljeni prepuštali slobodno telesnom uživanju, postoje i tragovi zaista sklopljenih brakova; unutar zidova koji su im izgledali sigurni u jednoj periferijskoj crkvici, s retkim posetiocima. Čuvari organizacije, koje i sudac Paolo Bruno naziva „scola“ ili „societa“ – a to su izrazi koji su se u to doba koristili za heretike – u kojoj se događalo se nedopustivo. Ti brakovi predviđali su i preoblačenje, kako nam to potvđuje jedan izvor iz 1600: “Idite u Rim u San Giovanni ante Portam, gde ćete videti, da je pre nekoliko godina, kao što sam i ja video,naslikana istoriju tih Španjolaca, koji su, pošto su sobom doveli neke mladiće njihove nacije, kako ovi ne bi bili prepoznati, njih obukli kao gospojice i u svetoj crkvi oženiše se kao da su to zaista bile žene.”

Brak je bio vrlo važan za tu grupu ljudi. Fragmenti koje posedujemo ne dopuštaju nam da rekonstruiramo celi mozaik, ali prepustimo se hipotezama. Verovatno je u godinama nakon Tridentskog koncila, koji je snažno naglasio vrednost i obavezu bračnog sakramenta, privlačnost tog rita postala važna i za one muškarce, koji su vodili ljubav na zabranjen način i to ih je nateralo da se okuraže i da se izlože velikom riziku, htijući potvrditi homoseksualnu vezu, koristeći na zabranjen način sakrament bračne zajednice pred crkvenim oltarom. Bila je to neispunjiva želja za društvo, opsednuto sumnjim, i ono je u njima videlo heretike i buntovnike.

Da će Krivični Sud Guvernera voditi proces protiv jedanaest uhapšenih 20 jula 1578 nije se samo po sebi podrazumevalo, kao ni to da će ih se procesuirati za sodomiju, a ne za herezu. Kako bi nedopustivost zlodela izvršenih u crkvi bila shvaćena u potpunosti, u gradu u kojem je vest o hapšenjima vrlo brzo procurila, trebalo je postupiti brzo i strogo. Osuda je trebala biti jasna i egzemplarna. Odluka da te ljude osudi Krivični Sud bila je prihvaćena od svih vrsta vlasti u Rimu, pa i od same Inkvizicije.

Proces je vođen zbog sodomije, ali je ispoljio velik interes za svetogrdnu ceremoniju vezanu za te homoseksualne ljubavi. Sudac nije produbljivao pitanje na doktrinalnom planu. Više su ga zanimali aspekti vezani za rekonstrukciju liturgije, osim što je želeo doznati, koja je to funkcija odgovarala obredu venčanja u zajednicama, koje su se obrazovale u San Giovanniju. Pred okrutnošću procesa, kojim su bili obuhvaćeni, okrivljenici su se našli sami i svesni svoje nesposobnosti da se brane, a uz to im je tortura jako teško izranjavila tela. Ne zna se kad je sudac Bruno završio sudski proces. Ni da li su u kasnijim sudskim suočenjima izišli na videlo drugi detalji o elementima zajednice i brakova te čudne “bratovštine”. Ispovesti iskamčene silom i zatim ukrštene, na kraju su slomile te ljude u dvorani Krivičnog Suda rimskog Guvernera i tako je razbijena veza, o kojoj su ti ljudi gajili iluzije, da su je potvrdili u bazilici , koju su pronašli kao sigurno pribežište vlastitih ljubavi. Njihove međusobne veze i sklopljeni brakovi više nisu značili ništa. Ali revnosna saradnja sa sudom, koju su neki od njih prihvatili, spasila im je život. I jedan jedini sveštenik, koji je bio uhapšen 20 jula izbegao je smrtnoj kazni. Možda kako bi ime klera ostalo čisto.

Noću između 12 i 13 avgusta 1578 petnaest ohrabrivača bratstva arčikonfranternije San Giovannije došlo je na Sud Savella i preuzelo osmoricu osuđenih na smrt: albanskog lađara Battista, Katalonca Antonia de Valza, Francisca Herrera iz Toleda, Bernardina di Paz iz Toleda i Gaspara Martina iz Vitorie. Išli su u korak s njima da ih otprate u kršćansku smrt.

“Zatim je održana misa i svi su se strasno pričestili”. Sklad između božje i ljudske pravde ponovo je uspostavljen. Zatim su izašli na ulicu i povorka se zaustavila kod mosta San Angelo: “gde je svih osam obešeno”.Na kraju ohrabrivači preuzeše po nalogu “njihova mrtva tela i prenesoše ih u San Giovanni di Porta Latina, gde su sva tela spaljena.”

 

 

 

 

Žensko pravo glasa, Emma Goldman

Hvalimo se da smo doba nauke i napretka. Nije li onda čudno da i dalje verujemo u poštovanje fetiša? Dobro, naši su fetiši različitog oblika i supstancije, ali u svojoj su moći koju imaju nad ljudskim umom još uvek pogubni kao što su bili oni stari.
Naš je savremeni fetiš opšte pravo glasa. Oni koji još nisu ostvarili taj cilj, podižu krvave revolucije da ga ostvare, a oni koji uživaju u njegovoj vlasti, prinose teške žrtve na oltar svemoćnoga božanstva. Jao heretiku koji se usudi dovesti u pitanje to božanstvo!
Žena je, čak i više od muškarca, obožavatelj tog fetiša, i premda se njeni idoli mogu menjati, ona je uvek na kolenima, uvek uzdignutih ruku, uvek slepa na činjenicu da njen bog ima noge od gline. Tako je oduvek žena najveći podupiratelj svih božanstava. Isto je tako morala platiti cenu koju samo bogovi mogu tražiti – platila je svojom slobodom, krvlju svoga srca, samim svojim životom.

Nietzscheova se poznata maksima, „Kad pođeš ženi, ponesi bič“, smatra vrlo okrutnom, a ipak Nietzsche je jednom rečenicom izrazio ženski stav prema njenim bogovima.
Religija je, posebno hrišćanska religija, osudila ženu na podređen položaj, položaj ropkinje. Iskrivila joj je narav i sputala joj dušu, a ipak, hrišćanska vera nema većeg pristaše, niko joj nije odaniji od žene. Doista, sa sigurnošću možemo reći da bi vera odavno prestala biti faktor u životu ljudi, da nije bilo potpore žene. Najzagriženiji su crkvenjaci žene, najneumorniji su misionari dširom sveta žene, uvek prinose žrtvu na oltar bogova koji su im okovali duh i podjarmili telo.

Nezasitno čudovište, rat, uzima ženi sve što joj je drago i vredno. On traži njenu braću, ljubavnike, sinove, a zauzvrat joj udjeljuje usamljen i očajnički život. A ipak, najveći je branitelj i poštovatelj rata – žena. Ona je ta koja uliva ljubav prema osvajanju i moći u svoju decu; ona je ta koja šapuće o ratnoj slavi u uši svojih malenih i koja uspavljuje svoje dete uz zvuk trube i buku pušaka. Žena je također ta koja koja okrunjuje pobednika kad se vrati s bojišta. Ali, žena je i ta koja plaća najvišu cenu tom nezasitnom čudovištu, ratu.

A tu je onda i dom. Kakav je to strašan fetiš! Kako on isisava ženinu životnu snagu – taj moderni zatvor sa zlatnim rešetkama! Njegov sjaj zaslepljuje ženu do cene koju mora platiti kao žena, majka i domaćica. Ali ipak, žena se čvrsto drži doma, moći koja je drži u svojim uzama.

Može se reći da žena, zato što shvata kakav strašan danak mora platiti Crkvi, državi i domu, želi pravo glasa da bi se oslobodila. To možda i vredi za njih nekoliko; većina sufražetkinja izričito odbacuje takvu blasfemiju. Naprotiv, one uvek insistiraju na tome da će pravo glasa ženu učiniti boljom hrišćankom i domaćicom, pouzdanom građankom države. Tako je pravo glasa samo sredstvo kojim se ojačava svemoćnost samih bogova kojima je žena od pamtiveka služila.
Zašto bi onda čudilo da je ona jednako tako odana, gorljiva, na kolenima pred novim idolom, ženskim pravom glasa. Od starine je trpila progon, zatvaranje, mučenje i sve oblike osude s osmehom na licu. Od starine se nadala prosvetljenju, čak čudu od božanstva dvadesetoga veka – prava glasa. Život, sreća, veselje, sloboda, nevinost – sve to i još više od toga treba izvirati iz prava glasa. U svojoj slepoj odanosti žena ne vidi ono što su umni ljudi spoznali još pre pedeset godina: da je pravo glasa zlo, da je samo pomoglo porobljavanju ljudi, da im je zatvorilo oči da ne bi mogli videti kako su vešto natjerani da se pokore.

Ženin zahtev za jednakim pravom glasa temelji se uglavnom na tvrdnji da žene moraju imati jednako pravo u svim društvenim sferama. Niko to ne bi mogao opovrgnuti kad bi pravo glasa bilo pravo. Žali Bože neukosti ljudskoga uma koji može u podvali videti pravdu. Jer nije li to najokrutnija podvala da jedan deo ljudi stvara zakone za druge ljude koji su prisiljeni silom pokoravati se? A ipak žene bučno zahtevaju tu „zlatnu priliku“ koja je načinila toliko jada na svetu i oduzela čoveku njegov integritet i samopouzdanje; to je podvala koja je posve pokvarila ljude i učinila ih plenom u rukama beskrupuloznih političara.

Siroti, glupi, slobodni američki građanin! Slobodan da gladuje, slobodan da se potuca cestama te velike zemlje, on uživa opšte pravo glasa i to ga je pravo okovalo lancima. Nagrada koju zauzvrat prima strogi su zakoni o radu koji zabranjuju pravo na bojkot, na demonstracije, zapravo na sve, osim prava da bude okraden za plodove svoga rada. Ali svi ti strašni rezultati fetiša dvadesetoga veka nisu ženu ničemu naučili. No, žena će pročistiti politiku, uveravaju nas.

Izlišno je reći, ja se ne protivim ženskom pravu glasa što se tiče konvencionalnoga razloga da ona nema jednaka prava. Ne vidim fizičkoga, psihološkoga, ni mentalnoga razloga zašto žena ne bi imala jednako pravo kao i muškarac da glasa. Ali me nipošto ne može zavarati besmisleno poimanje da će žena provesti ono što muškarcu nije uspelo. Ako stvari i ne pogorša, sigurno ih neće poboljšati. Zbog toga, pretpostaviti da će ona uspeti pročistiti nešto što nije podložno pročišćenju, znači pridati joj nadnaravne moći. Budući da je ženska najveća nesreća bila ta da su na nju gledali ili kao na anđela ili kao na đavola, njezin je pravi spas na zemlji; naime, njezin je spas u tome da je  smatraju ljudskim bićem i, zbog toga, podložnim svim ljudskim glupostima i pogreškama. Trebamo li onda poverovati da će dve pogreške stvar ispraviti? Trebamo li pretpostaviti da će se otrov, koji je već urođen politici, smanjiti, ako žene uđu u političku arenu? Najvatrenije sufražetkinje teško će podržati takvu ludost?
Zapravo, najnapredniji su proučavatelji  prava glasa shvatili da su svi postojeći sistemi političke moći apsurdni, i da su posve neprikladni da odgovore na urgentna životna pitanja. To je gledište potvrdila izjava jedne od najgorljivijih vernica ženskoga prava glasa, dr. Helen L. Sumner. U njenom snažnom delu s naslovom "Jednako pravo glasa" ona kaže:
„U Coloradu, jednako pravo glasa služi tome da pokaže na najočitiji način esencijalnu trulost i ponižavajući karakter postojećega sistema.“
Naravno, dr. Sumner ima na umu određeni sistem glasanja, ali isto se jednakom snagom može primeniti i na celu mašineriju zastupničkoga sistema. S takvom osnovicom, teško je razumeti kako će žena, kao politički faktor, izvući iz toga sama korist ili kako će ga izvući ostatak čovečanstva.
Ali, kažu naše odane sufražetkinje, pogledajte na krajeve i države u kojima žensko pravo glasa postoji. Pogledajte što su žene ostvarile – u Australiji, na Novome Zelandu, u Finskoj, u skandinavskim zemljama i u četiri naše države, u Idahu, Coloradu, Wyomingu i u Utahu. Udaljenost podaje čaroliju – ili, da navedemo poljsku formulu – „dobro je kad nama nije dobro“. Tako bi čovek pretpostavio da se te zemlje i američke države razlikuju od drugih zemalja ili drugih američkih država, da imaju veću slobodu, veću društvenu i ekonomsku jednakost, da više cene ljudski život, dublje razumeju veliku društvenu borbu, sa svim vitalnim pitanjima koja ona uključuje u vezi s ljudskim rodom.
Žene u Australiji i na Novome Zelandu mogu glasati i pomoći u stvaranju zakona. Jesu li radni uslovi onde bolji nego u Engleskoj, gde se sufražetkinje tako junački bore? Jesu li majke onde sretnije i jesu li deca onde slobodnija nego u Engleskoj? Da li se ženu onde više ne smatra pukom seksualnom robom? Je li se ona oslobodila puritanskih dvostrukih merila moralnosti za muškarce i žene? Sasvim sigurno se niko neće, osim demagoške političarke usuditi na ta pitanja potvrdno odgovoriti. Jer kad bi bilo tako, onda bi bilo smešno isticati Australiju i Novi Zeland kao Meku jednakoga prava glasa.
S druge strane, oni koji poznaju pravo političko stanje u Australiji, znaju da su političari ućutkali radnike najstrožim zakonima o radu, prema kojima je štrajk bez odobrenja arbitražnog odbora zločin jednak izdaji.
Ni na trenutak ne želim implicirati da je žensko pravo glasa odgovorno za takvo stanje stvari. Mislim, ipak, da nema razloga pokazivati na Australiju kao čudo od zemlje za ostvarenje ženskih prava, budući da njen uticaj nije bio kadar osloboditi radnike od ropstva političkom šefovanju.

Finska je ženama dala pravo glasa; čak štaviše, dala im je i pravo da sede u parlamentu. Je li to pomoglo da se razvije veće junaštvo, žešća gorljivost od one ruskih žena? Finska trpi, poput Rusije, strašan bič krvavoga cara. Gde su finske Perovske, Spiridonove, Fignerove, Breškovske? Gde su bezbrojne finske devojke koje veselo odlaze u Sibir boreći se za svoj cilj? Finskoj silno trebaju junačke osloboditeljice. Zašto ih glasački listići nisu stvorili? Jedini je finski osvetnik svoga naroda muškarac, a ne žena, i on je rabio učinkovitije oružje od glasačkih listića.

A u našim američkim državama u kojima žene glasaju i koje se stalno ističe kao primer čuda, što su u njima ostvarile žene glasačkim pravom a što u velikoj meri ne uživaju i žene u drugim državama; ili što ne mogu ostvariti snažnim naporom a bez glasačkoga prava?
Uistinu, u državama s pravom glasa za žene zajamčena su jednaka prava na vlasništvo; ali od kakve je koristi to pravo za mnoštvo žena bez vlasništva, za hiljade najamnih radnica koje žive od danas do sutra? Da to pravo glasa nije uticalo i ne može uticati na njihovo stanje priznala je čak i dr. Sumner, koja to sigurno dobro zna. Kao vatrena sufražetkinja koju je u Colorado poslala Sveučilišna liga za jednako pravo glasa iz države New York da prikupi građu u korist borbe za pravo glasa, ona bi bila poslednja koja bi rekla išta štetno o tome; ipak nas obaveštava da je „jednako pravo glasa vrlo malo uticalo na ekonomski položaj žena. Da žene nisu jednako plaćene za isti posao i da su, uprkos tome što u Coloradu imaju pravo raditi u školama od 1876., učiteljice plaćene manje nego u Californiji“.

S druge strane, Sumnerova ne obrazlaže činjenicu da je, premda žene imaju pravo raditi u školama već trideset i četiri godine i premda imaju jednako pravo glasa od 1894., popis stanovništva proveden pre pet meseci pokazao da samo u Denveru ima petnaest hiljada školske dece zaostale u razvoju. I to sve uz većinu žena zaposlenih u obrazovnim ustanovama i također uprkos tome da su žene u Coloradu donele „najstrože zakone o zaštiti dece i životinja“. Žene Colorada „posebno se zanimaju za državne ustanove za brigu o zavisnoj, defektnoj i delinkventnoj deci“. Kakva je to strašna optužnica protiv ženske brige, ako jedan grad ima petnaest hiljada dece zaostale u razvoju. Šta je sa slavom ženskoga prava glasa budući da uopšte nije požnjeo uspeh kad je reč o najvažnijem društvenom pitanju, o deci? I gde je nadmoćan osećaj za pravdu koji je žena trebala uneti u politički život? Gde je bio godine 1903. kad su vlasnici rudnika poveli gerilski rat sa sindikatom rudara sa zapada; kad je general Bell zaveo carstvo terora, izvlačeći muškarce iz kreveta noću, otimao ih duž granične linije, bacao ih u obore za bikove, proglasivši, „do vraga s Ustavom, palica je ustav“?
Gde su bile političarke onda i zašto nisu pokazale moć svoga glasa? Ali jesu. Pomogle su da se porazi najpošteniji i najliberalniji čovek, guverner Waite. Morao je osloboditi mesto za oruđe rudarskih kraljeva, guvernera Peabodyja, neprijatelja radnika, cara Colorada. „Muško pravo glasa doista nije moglo učiniti ništa gore.“ Priznajemo to.

U čemu su onda prednosti za ženu i društvo od ženskoga prava glasa? Često ponavljana postavka da će žene pročistiti politiku isto tako je samo mit. Tu postavku ne brane oni koji znaju političke uslove u Idahu, Coloradu, Wyomingu i Utahu.
Žena, u svojoj biti čistunka, prirodno je zadrta i nemilostiva u naporu da učini druge tako dobrima kako ona zamišlja da dobri moraju biti. Tako je, u Idahu, uzela pravo glasa svojim sestrama s ulice i proglasila sve žene „nećudorednoga značaja“ nepodobnima da glasaju. „Nećudorednom“ se dakako ne tumači prostitucija u braku. Podrazumeva se da su ilegalna prostitucija i kockanje zabranjeni. U tom smislu zakon mora biti ženskoga roda: uvek zabranjuje. U tom su pogledu svi zakoni izvrsni. Oni ne idu dalje, ali njihove tendencije otvaraju sve brane pakla. Prostitucija i kockanje nikad nisu više cvetali nego kad je zakon bio protiv njih.

U Coloradu, puritanstvo žena izrazilo se u najdrastičnijem obliku. „Muškarci koji opšte poznato vode nečist život i muškarci povezani s krčmama, ispali su iz politike otkad žene imaju pravo glasa.“ Je li brat Comstock mogao učiniti više? Jesu li svi puritanski oci učinili više? Pitam se koliko žena shvata težinu tog navodnoga junaštva. Pitam se razumeju li da je upravo to ono što ženu, umesto da je podigne, pretvara u političkoga špijuna, prezira vrednu uhodu koja zabada nos u lične stvari ljudi, ne toliko zbog dobrobiti cilja za koji se bori, nego zato što, kako su žene Colorada rekle, „voli ulaziti u kuće u kojima nikad nije bila i otkriti sve što može, politički i drugačije“.
 Da, ulaziti i u ljudsku dušu i u njene najsićušnije kutke i zakutke. Jer ništa ne zadovoljava žudnju većine žena tako kao skandal. I je li ikad dosad uživala u takvim prilikama kao sada kad je političarka?

„Oni koji opšte poznato vode nečist život i muškarci povezani s krčmama.“ Zasigurno se, skupljačice ženskih glasova ne može optužiti da imaju mere. Uzmemo li u obzir da ta zabadala mogu čak i odlučiti čiji su životi dovoljno čisti za to očito čisto ozračje, politiku, mora li slediti da vlasnici krčmi spadaju u istu kategoriju? Osim ako američko licemerje i bigotstvo, tako očito u načelu prohibicije, koje sankcioniše širenje pijanstva među muškarcima i ženama bogatašima, budno pazi na jedino mesto preostalo siromašnome čoveku. Ako ništa drugo, onda ženu upravo njeno uskogrudno i čistunsko stajalište o životu čini velikom opasnošću po slobodu gde god da ima političku moć. Muškarac je odavno nadišao praznoverice koje još proždiru ženu. Na ekonomskoj je utakmici  muškarac prisiljen pokazati delotvornost, prosuđivanje, sposobnost, kompetentnost. On zato nema ni vremena niti je sklon meriti nečiju moralnost puritanskim merilima. I u svojim političkim aktivnostima nije zavezanih očiju. On zna da je količina, a ne kvaliteta materijal za politički mlin, i, osim ako nije sentimentalni reformator ili stari fosil, zna da politika ne može biti ništa drugo do baruština.
Žene koje su imalo upućene u politički proces, znaju narav te beštije, ali u svojoj samozadovoljnosti i samoljublju teraju sebe da veruju kako samo trebaju pomaziti zver i ona će postati blaga poput janjeta, slatka i čista. Kao da žene nisu prodale svoje glasove, kao da se političarke ne mogu kupiti! Ako se njeno telo može kupiti u zamenu za materijalnu naknadu, zašto se ne bi mogao kupiti i njen glas? A da se to dogodilo u Coloradu i u drugim američkim državama, ne negiraju čak ni pobornici ženskoga prava glasa.

Kao što rekoh, žensko ograničeno gledište nije jedini argument protiv tvrdnje da je kao političarka bolja od muškarca. Ima i drugih. Njen doživotni ekonomski parazitizam iznimno je zamaglio njeno poimanje o značenju jednakosti. Bučno zahteva jednaka prava kao i muškarac, a ipak doznajemo da „vrlo malo njih pristaje agitirati u neugodnim okruzima“. Koliko im malo znači jednakost u u poređenju sa Ruskinjama, koje idu u pakao za svoje ideale!

Žena traži ista prava kao i muškarac, a ipak je ozlojeđena da ga njezina prisutnost nimalo ne sputava: on puši, ne skida šešir, i ne ustaje sa svoje stolice poput sluge. To su možda trivijalnosti, ali one su ipak ključ za narav američkih sufražetkinja. Dakako, njihove su engleske sestre nadrasle ta glupa poimanja. One su se pokazale doraslima i najvećim zahtevima postavljenima pred njihov značaj i moć izdržljivosti. Svaka čast junaštvu i čvrstoći engleskih sufražetkinja. Zahvaljujući svojim snažnim, agresivnim metodama, dokazale su da su nadahnuće čak i nekim od naših beživotnih i beskičmenjačkih dama.
Ali nakon svega, sufražetkinjama i dalje manjka poštovanje prema stvarnoj jednakosti. Jer kako drugačije obrazložiti strašan, divovski napor tih hrabrih boraca za kukavni mali zakon koji će dobro doneti samo šačici bogatašica, a apsolutno ništa golemoj masi radnica? Doista, kao političarke one moraju biti oportunisti, moraju se zadovoljiti polovičnim rešenjima ako ne mogu ostvariti celovita. Ali kao razborite i liberalne žene trebale bi da shvate da ga, ako je pravo glasa oružje, razvlašteni trebaju više od ekonomski nadmoćnije klase, i da ovi poslednji imaju već i previše moći zbog svoje ekonomske nadmoćnosti.

Sjajna voditeljica engleskih sufražetkinja, Emmeline Pankhurst, sama je priznala, kad je bila na svojoj predavačkoj turneji po Americi, da ne može biti jednakosti između nadmoćnih i potčinjenih. Ako je tako, kako će engleske radnice, već ekonomski slabije od dama koje su povlaštene Shackletonovim zakonom, biti kadre raditi sa sebi politički nadređenima ako zakon prođe? Nije li verovatno da klasa Annie Keeney, tako prepuna žara, odanosti i mučeništva, bude prisiljena na svojim leđima nositi političke šefice, baš kao što nosi svoje ekonomske gospodare. To će morati činiti i onda kad se u Engleskoj uspostavi opšte pravo glasa za muškarce i žene. Bez obzira na to što radnici rade, oni uvek moraju platiti. Ipak, oni koji veruju u moć glasanja pokazuju vrlo malo osećaja za pravdu kad se ni malo ne brinu za one kojima bi, kako tvrde, ono moglo doneti najviše koristi.
Američki pokret za pravo glasa bio je, sve donedavno, posve salonski posao, posve odvojen od ekonomskih potreba ljudi. Tako Susan B. Anthony, nesumnjivo iznimna žena, nije bila samo ravnodušna nego i antagonistična prema radnicima; nije čak oklevala ni da iskaže svoj antagonizam kad je godine 1869. savetovala ženama da zamene štampare u štrajku u New Yorku. Ne znam da li je promenila mišljenje pre smrti.

Naravno, ima nekih sufražetkinja koje su povezane s radnicama – Ženska sindikalna liga, naprimer; ali one čine manjinu i njihove su aktivnosti samo ekonomske prirode. Ostale gledaju na rad naprosto kao na stvar sudbine. Što bi bilo s bogatima, kad ne bi bilo siromašnih? Što bi bilo s tim dokonim, gotovanskim damama, koje spiskaju više za sedam dan nego što njihove žrtve zarade u godinu dana, kad ne bi bilo osamdeset miliona najamnih radnika? Jednakost, ma ko je uopšte čuo za takvo šta?
Malo je zemalja stvorilo takvu aroganciju i snobizam kao Amerika. Posebno to vredi za američku pripadnicu srednje klase. Ona ne samo da se smatra jednakom muškarcu, nego i nadmoćnom mu, posebno u svojoj čistoći, dobroti i u svom moralu. Malo čudi da američka sufražetkinja smatra da njen glas ima čudesnu moć. U svojoj uzvišenoj umišljenosti ona ne vidi koliko je ona zapravo rob, ne toliko muškarcu, koliko vlastitim glupim poimanjima i tradiciji. Jednako pravo glasa ne može popraviti tu tužnu činjenicu; može je samo istaknuti, kao što i čini.

Jedna od velikih vođa američkih žena tvrdi da žena nema samo pravo na jednaku platu, nego da zakonski treba imati pravo čak i na platu svoga supruga. Ako je ne uspe uzdržavati, trebao bi biti osuđen na zatvor a njegovu bi zaradu zarađenu u zatvoru podizala njegova ravnopravna supruga. Nije li jedna druga sjajna pobornica ženskoga prava glasa tvrdila da će njeno pravo glasanja dokinuti društvenu nepravdu, protiv koje se uzalud bore zajedničkim snagama najodličniji umovi širom sveta? Zaista treba žaliti što nas je navodni stvoritelj univerzuma već upoznao sa svojom čudesnom shemom, jer bi žensko pravo glasa zaista omogućilo ženama da ga posve nadmaše.

Ništa nije tako opasno kao seciranje fetiša. Ako smo preživeli vreme kad je takva hereza bila kažnjiva lomačom, nismo preživeli uskogrudni duh osude onih koji se usude razlikovati od prihvaćenih poimanja. Zbog toga će me verovatno proglasiti protivnicom žena. Ali to me ne može odvratiti od toga da tom pitanju gledam bez straha u lice. Ponavljam ono što sam rekla na početku: ne mislim da će žene politiku pogoršati; ali ne verujem niti da će je poboljšati. Ako žena ne može da uči iz muških pogrešaka, zašto ih činiti?

Istorija je možda kompilacija laži; ipak, u njoj ima i nekoliko istina, i one su jedini vođa kojega imamo za budućnost. Istorija  političkih aktivnosti muškaraca dokazuje da mu one nisu apsolutno ništa dale što nije mogao postići direktnije, po nižoj ceni i na postojaniji način. Zapravo, svaki pedalj zemlje koji je dobio, dobio je stalnom borbom, neprekidnom bitkom za svoja prava, a ne pravom glasa. Nema razloga da pretpostavimo da je ženi, u njenom usponu prema emancipaciji, pomoglo i da će joj pomoći glasačko pravo.
U najmračnijoj od svih zemalja, Rusiji, zemlji apsolutnoga despotizma, žena je postala jednaka muškarcu, ne glasačkim pravom, nego svojom voljom da postoji i da radi. Ne samo da je izborila za sebe svaku školu i svaki poziv, nego je izborila i muško poštovanje, njegov respekt, njegovo drugarstvo; pa čak i poštovanje celoga sveta. I to ne putem jednakoga prava glasa, nego svojim čudesnim junaštvom, svojom hrabrošću, sposobnošću, snagom volje i izdržljivošću u borbi za slobodu. Gde su žene u bilo kojoj zemlji s jednakim pravom glasa ili u nekoj od takvih naših država, koje se mogu pohvaliti takvom pobedom? Kad razmotrimo postignuća žene u Americi, također otkrivamo da je nešto dublje i snažnije od prava glasa u njezinu maršu prema oslobođenju.
Upravo je pre šezdeset i dve godine šačica žena na konvenciji u Seneca Fallsu iznela nekoliko zahteva za pravom na jednako obrazovanje i jednak pristup raznim strukama, zanimanjima itd. Kakva sjajna postignuća, kakve sjajne pobede! Ko se osim najneukijega usudi govoriti o ženi kao o pukoj domaćici? Ko se usudi natuknuti da ovaj ili onaj posao nije za ženu? Više od šezdeset godina ona je oblikovala novu atmosferu i novi život za sebe. Postala je svetska sila u svakoj domeni ljudske misli i aktivnosti. I sve to bez prava glasa, bez prava da donosi zakone, bez „povlastice“ da postane sudac, tamničar ili krvnik.
Da, možda će me smatrati ženinim neprijateljem; ali kad bih joj mogla pomoći da ugleda svetlo, ne bih se žalila.
Ženina nesreća nije u tome da je nesposobna raditi muški posao, nego u tome da troši svoju životnu silu da ga natkrili, s tradicijom veka koja su je ostavila telesno nesposobnom da održi korak s njim. O, znam da su neke uspele, ali po koju cenu, pod koju strašnu cenu! Nije važno koji posao žena radi, nego je važna kvaliteta posla koji obavlja. Ona jednakom pravu glasa ili glasačkom listiću ne može podariti novu kvalitetu, niti može od toga dobiti išta što će podići njenu vrsnost. Njezin razvoj, njena sloboda, moraju poteći iz nje i putem nje. Prvo, tako da se potvrdi kao ličnost, a ne kao polna roba. Drugo, tako da odbije da iko ima pravo na njeno telo; tako da odbije rađati decu, osim ako ih ona ne želi; tako da odbije služiti Bogu, državi, društvu, mužu, porodici itd., učinivši svoj život jednostavnijim, ali dubljim i bogatijim. To jest, tako da pokuša da nauči šta je smisao i bit života u svim njegovim složenostima, oslobodivši se straha od javnog mnenja i javne osude. Samo će je to, a ne glasački listić, osloboditi, podariti joj snagu kakvu svet još nije video, snagu da voli, ostvari mir, sklad; snagu božanske vatre, životnu snagu; snagu koja stvara slobodne muškarce i žene.


_________________________________________________


                               21. vek

Ženama iz Saudijske Arabije prvi put u istoriji neće biti potrebno odobrenje njihovog muškog staraoca za glasanje na lokalnim izborima 2015.

One još nemaju pravo da putuju, rade, studiraju u inostranstvu, udaju se, razvedu, čak ni da budu primljene u bolnicu na lečenje bez dozvole muškog staraoca.

 

Iako je kralj Abdulah pokrenuo promene prava žena, nije se suprotstavio ultrakonzervativnim verskim vođama, koji su ranije dovodili u pitanje reforme.