Neoboriv je zakon istorije da ona upravo savremenicima uskraćuje da već u prvim počecima shvate velike pokrete koji određuju njihovu epohu. Tako ne mogu da se setim kada sam prvi put čuo ime Adolfa Hitlera, to ime što smo eto već godinama prisiljeni da svakog dana pa i skoro svakog trenutka u nekakvoj vezi izgovorimo ili na njega pomislimo, ime čoveka , koji je našem svetu nametnuo više nevolje nego ma ko drugi od pamtiveka. Svakako je to moralo biti prilično rano, jer naš Salcburg, sa svojom distancom od dva i po časa železnicom, bio je neka vrsta susedstva Minhenu, tako da smo i čisto lokalne događaje toga grada saznavali vrlo brzo. Znam samo toliko da je jednoga dana — datum više ne bih umeo rekonstruisati — jedan poznanik došao odande preko do nas i požalio se da u Minhenu opet počinju nemiri. Naročito se ističe jedan neobuzdani agitator po imenu Hitler, koji održava zborove sa žestokim tučama i na najvulgarniji način huška protiv republike i Jevreja.
To ime je palo u moju svest prazno i bez težine. Nisam se dalje bavio njime. Jer kolika su, danas već davno nepoznata, imena agitatora i pučista iskrsavala u ono vreme širom rastrojene Nemačke, da isto tako brzo opet nestanu. Kapetan Erhart sa svojim baltičkim trupama, Volfgang Kap, imena ubica u ime Feme, bavarskih komunista, rajnskih separatista, vođa dobrovoljačkih odreda. Stotina takvih mehurića plivahu tamo-amo po sveopštem vrenju, ne ostavljajući za sobom, pošto bi prsli, ništa sem lošeg zadaha, koji je jasno odavao podmukli proces truljenja u još otvorenoj rani Nemačke. Jednom mi je kroz ruke kliznuo i listić te nove Nacionalsocijalističke partije, „Miesbacher Anzeiger“ (iz koga je docnije trebalo da izraste Völkischer Beobachter). Ali Misbah je konačno bilo jedno malo seoce a novine su bile pisane ordinarno. Ko bi o tome vodio brigu?
No tada u susednim graničnim mestima Rajhenhalu i Berhtesgadenu, kuda sam odlazio gotovo svake sedmice, odjednom iskrsoše manji pa sve veći odredi mladih dečaka u visokim čizmama i smeđim košuljama, svaki sa po jednom drečećom trakom s kukastim krstom oko ruke. Priređivali su zborove i smotre, paradirali po ulicama uz pesmu i skandiranje, lepili po zidovima džinovske plakate i premazivali ih kukastim krstovima; prvi put sam tada shvatio da iza tih neočekivano iskrslih četa mora da stoje finansijske a i inače uticajne snage. Nije od tih hiljada dečaka mogao da stvori tako skup aparat jedan jedini čovek. Hitler, koji je u to vreme svoje govore držao još isključivo u bavarskim pivnicama. Snažnije su morale biti ruke koje su taj „pokret“ gurale napred. Jer uniforme su bile blistavo nove a „jurišni odredi", slani od grada do grada, raspolagahu sred opšte oskudice, kada su pravi vojni veterani još išli unaokolo u ritama od uniformi, zapanjujućim parkom besprekorno novih automobila, motociklova i teretnjaka. Bilo je osim toga očito da te mlade ljude taktički trenira — ili, kako se tada govorilo, „paramilitarno“ disciplinuje — neko vojno rukovodstvo, i da sam Rajhsver, u čijoj je službi Hitler kao agent stojao od početka, mora biti taj koji se ovde latio da propisno obuči jedan materijal koji su mu spremno pribavili. Slučajno mi se uskoro pružila prilika da posmatram jednu takvu unapred pripremanu „borbenu akciju“. U jedno od pograničnih mesta, gde se baš na najmiroljubiviji način održavao zbor socijaldemokrata, dohujala su četiri teretna automobila, svaki nabijen dečacima nacionalsocijalistima, naoružanim gumenim palicama, i tačno onako kao što sam to u svoje vreme video u Veneciji na trgu Svetoga Marka, oni su nepripremljene ljude nadvladali hitrinom. Bio je to isti onaj metod, na učen od fašista, samo još preciznije vojnički uvežban i u nemačkom duhu pripremljen sistematski do u najmanju pojedinost. Na jedan znak zviždaljke SA ovci su munjevito poskakali iz automobila, navali li svojim gumenim palicama na svakog ko im se stavio na put, i pre nego što se policija mogla umešati ili radnici mogli okupiti, opet su uskočili u auto mobile i odjezdili. Mene je u prvom redu zapanjila tehnika tog iskakanja i uskakanja, koje je svaki put usledilo na jedan jedini oštar zvižduk desetara. Videlo se da svaki pojedini dečak zna unapred, svakim svojim mišićem i svakim živcem, kojim pokretom i kod kog automobilskog točka i na kom mestu treba da uskoči, kako se ne bi našao na putu svome susedu i na taj način ugrozio celinu. Nikako nije u pitanju bila lična veština, nego je svaki od tih za hvata ruke morao biti desetine i možda stotine puta unapred uvežbavan u kasarnama i na egzerciru. Taj prvi pogled pokazivaše da je odred od početka bio uvežbavan za napad, za nasilje i teror.
Uskoro smo saznali više o tim podzemnim manevrima u bavarskoj zemlji. Kad bi svi pozaspali, dečaci bi se iskradali iz kuća i okupljali na noćne „terenske vežbe“. Oficiri Rajhsvera, aktivni ili bez službe, plaćani od države ili od tajanstvenih potpomagača, uvežbali su ove trupe a da vlasti nisu obraćale mnogo pažnje na te neobične noćne manevre. Jesu li zaista spavale ili su samo zatvarale oči? Jesu li pokret smatrale neznačajnim ili su čak po tajno pomagale njegovo širenje? U svakom slučaju, čak i one koji su pokret podzemno pomagali prestrašila je docnije brutalnost i brzina kojom je on skočio na noge. Jednog dana vlasti su se probudile a Minhen je već bio u rukama Hitlera, zvanja zauzeta, novine revolverima naterane da triumfalno objave izvršenu revoluciju. Kao iz oblaka u koji je naivna republika pogledala tek sanjalački, pojavio se ex machina, general Ludendorf, taj prvi među mnogima koji su verovali da mogu nadigrati Hitlera, i koga je umesto toga on namagarčio. Čuveni puč koji je trebalo da osvoji Nemačku počeo je pre podne, a posle podne (ja ovde nisam pozvan da pričam istoriju sveta) bio je, kao što se zna, već okončan. Hitler je utekao i bio uskoro uhapšen; izgledalo je da je pokret time ugašen. Te 1923. godine iščezli su kukasti krstovi, jurišni odredi, i ime Adolfa Hitlera palo je bez malo u zaborav. Niko ,više nije na njega pomišljao kao na činioca koji može da pretstavlja nekakvu silu.
Iskrsnuo je tek nekoliko godina docnije, i sada ga je uzburkani t političke krize a ništa manje i glupo držanje inostranstva uskomešali su nemački narod; ogromna želja za redom obuzimala je sve krugove nemačkog naroda, koji je oduvek više cenio red nego slobodu i pravdu. Ko obeća reda — čak i Gete je govorio da mu nered smeta više od nepravde — taj je unapred imao za sobom stotine hiljada pristaša.
Ali mi još uvek nismo primećivali opasnost. Malobrojni književnici koji su se stvarno potrudi li da pročitaju Hitlerovu knjigu ismejavali su visokoparnost njegove papirnate proze, umesto da su se pozabavili njegovim programom. Veliki demokratski listovi svakodnevno su — umesto da opominju — jednako umirivali svoje čitaoce da pokret koji je troškove svoje goleme agitacije zaista jedva pokrivao parama teške industrije i drskim zaduživanjem, mora neizostavno propasti već sutra ili prekosutra. No može biti da u inostranstvu nikada nisu shvatili pravi razlog zašto je Nemačka za svih tih godina u tolikoj meri potcenjivala i bagatelisala ličnost i sve veću moć Hitlerovu: Nemačka je ne samo uvek bila klasna država, nego je osim toga u okviru tog klasnog ideala opterećena i jednim nepokolebljivim precenjivanjem i obožavanjem „obrazovanosti", Sa izuzetkom nekolicine generala, onde su visoki položaji u državnoj upravi bili pristupačni isključivo ljudima sa takozvanim „akademskim obrazovanjem"; dok su se u Engleskoj jedan Lojd Džordž. u Italiji jedan Garibaldi i Musolini, u Francuskoj jedan Brijan uzdigli na najviše državničke položaje zaista "iz naroda, Nemcima je izgledalo nepojmljivo da bi se čovek koji nije završio ni građansku školu a već ni govora o tome da je apsolvirao na nekoj od visokih škola, da bi neko ko je noćivao po azilima i godinama vodio mračan život koji ni do danas još nije razjašnjen, ikada mogao ma i da se približi položaju koji je za uzimao jedan baron fon Štajn, jedan Bizmark, jedan knez Bilov. Nemačke intelektualce ništa nije toliko zavelo kao ta uobraženost u obrazovanje. Čak i onda kada je on, zahvaljujući (svojim nevidljivim upravljačima, zadobio moćne pomagače u najrazličitijim krugovima, oni su u Hitleru gledali kafanskog agitatora koji nikad ne može postati ozbiljno opasan. Pa čak i kada je onog januarskog dana 1933 postao kancelar, velika većina, pa i oni koji su ga na to mesto stavili, gledahu u njemu samo privremenu figuru, a u nacionalsocijalističkoj vlasti samo epizodu.
Tada se Hitlerova cinički genijalna tehnika prvi put ispoljila u velikom stilu. Već dugo godina delio je on na sve strane obećanja, pridobijajući u svim partijama važne eksponente, koji su svaki ponaosob mislili da se mističnim snagama „nepoznatoga vojnika“ mogu poslužiti u svoje svrhe. Ali ista ona tehnika koju je Hitler docnije primenjivao u međunarodnoj politici, da saveze sa zakletvama i sa nemačkom iskrenošću sklapa upravo sa onima koje misli da uništi i istrebi, slavila je svoj prvi triumf. Umeo je tako savršeno da obmanjuje obećanjima na svima stranama, da se na dan njegovog stupanja na vlast likovalo u najsuprotnijim taborima. Monarhisti u Dornu smatrahu da je on najodanija prethodnica careva, no isto toliko triumfovali su bavarski, vitelbahovski monarhisti u Minhenu; i oni ga smatrahu „svojim“ čovekom. Nemački nacionalisti se pouzdavali da će on isitniti drva kojima će se ložiti njihove peći; njihov vođ Hugenberg obezbedio je putem ugovora najvažnije mesto u Hitlerovom kabinetu, verujući da je time jednu nogu već gurnuo u uzengiju — razume se da je uprkos sporazumu pod zakletvom izleteo već nekoliko nedelja docnije. Krupna industrija smatraše da je Hitler oslobađa straha od boljševizma, i gledaše na vlasti čoveka koga je već godinama potajno finansirala; istovremeno je, pak, oduševljeno odahnulo i osiromašeno malograđanstvo, kome je on na stotinama zborova bio obećao „rušenje feudalnog robovanja“. Mali trgovci sećahu se njegovog obećanja da će zatvoriti velike robne kuće, njihove najopasnije konkurente (obećanje koje nikad nije ispunio), a naročito vojsci bio je Hitler dobro došao, pošto je bio militaristički nastrojen i gr dio pacifizam. Čak ni socijaldemokrati se prema njegovim usponu nisu odnosili onako neljubazno kako bi se očekivalo, pošto su se nadali da će on likvidirati njihove zaklete neprijatelje, tako neugodno agresivne komuniste. Najrazličitije, najsuprotnije partije gledahu prijatelja u tom nepoznatom vojni ku“, koji je svakom staležu, svakoj partiji, svakom pravcu sve obećao i na sve prisegao — čak ni nemački Jevreji nisu bili mnogo uznemireni. Zavaravali su sebe da jedan „ministre jacobin" više nije jakobinac, da će jedan kancelar Nemačkog Rajha, prirodno, likvidirati vulgarnosti jednog antisemitskog agitatora. I najzad, kakvo bi on nasilje mogao da sprovede u državi gde pravo stoji na nepokolebljivim osnovama, gde u parlamentu većina stoji protiv njega, i gde svaki građanin veruje da su mu sloboda i ravnopravnost obezbeđeni svečanom zakletvom na ustav?
Onda je došla paljevina Rajhstaga, parlament je iščezao, Gering je razaslao svoje odrede, u Nemačkoj je, svako pravo jednim udarcem razbijeno u paramparčad. Sa užasom smo doznali da usred mira postoje koncentracioni logori i da se u kasarne ugrađuju tajne prostorije u kojima se nedužni ljudi likvidiraju bez suda i formalnosti. To može biti samo izliv prvog besmislenog besa, govorili smo sebi. Ali to je bio tek početak. Svet se prenuo osluškujući, i najpre nije hteo da veruje u te neverovatnosti. No već u tim danima ja sam video prve izbeglice. Bili su se Noću uzverali preko Salcburških Brda ili su prepliva li graničnu reku. Buljili su u nas izgladneli, iscepani, rastrojeni; sa njima je počelo panično bežanje od nečoveštva koje se potom rasprostrlo preko celo ga sveta. Ali ja još nisam slutio, gledajući te izgnagnike, da njihova bleda lica već nagoveštavaju moju sopstvenu sudbinu, i da ćemo svi mi, svi mi postati žrtve pobesneloga vlastoljublja toga jednoga čoveka.
Teško se može za Nedelju dana likvidirati trideset ili četrdeset godina vere u svet. Zabarikadirani u svoje shvatanje prava, verovali smo u postojanje jedne nemačke, evropske, jedne svetske savesti, i živeli u uverenju da postoji jedna mera nečoveštva koja će sama sebe jednom za svagda onemogućiti pred licem čovečanstva. Nastojeći da ovde ostanem iskren koliko je god to moguće, moram priznati da svi mi u Nemačkoj i Austriji, godine 1933 a još i 1934 ni u jednoj prilici nismo verovali u mogućnost ni stotog, ni hiljaditog dela onoga što se na nas uvek sručivalo već posle nekoliko nedelja. Razume se, od samog početka bilo je jasno da mi slobodni i nezavisni književnici treba da očekujemo izvesne teškoće, neprijatnosti, neprijateljstva. Odmah posle paljevine Rajhstaga rekao sam svome izdavaču da će sada uskoro biti svršeno sa mojim knjigama u Nemačkoj. Neću zaboraviti njegovu zapanjenost. „Ko bi vaše knjige zabranio?“ rekao je, tada, 1933, još sav začuđen. „Ta vi niste nikad napisali ni jednu reč protiv Nemačke, niti ste se mešali u politiku.“ Očigledno: sve one čudovišnosti kao spaljivanje knjiga i javno sramoćenje, koje su nekoliko meseca docnije već trebalo da budu činjenica, izgledale su mesec dana posle Hitlerovog dolaska na vlast čak i najdalekovidnijim ljudima još apsolutno nezamislive. Jer nacionalsocijalizam, sa svojom beskrupuloznom obmanjivačkom tehnikom, čuvao se da pokaže svu radikalnost svojih ciljeva pre nego što svet ogugla. Tako su svoj metod upražnjavali oprezno: uvek samo jedna doza, a posle doze mala stanka. Uvek samo jedna jedina pilula, a potom trenutak iščekivanja da se vidi nije li ona bila prejaka, da li će savest sveta tu dozu još podneti. A pošto je savest, Evrope — na sramotu i ruglo naše civilizacije — najrevnosnije naglašavala svoju neutralnost, jer se ta nasilja, najzad, odigravaju „s one strane granice", doze su bivale sve jače, sve dok na kraju nisu upropastile čitavu Evropu. Ništa genijalnijeg nije Hitler stvorio od svoje taktike laganog napipavanja i sve većeg pritiska na jednu Evropu koja je moralno a uskoro i vojnički postajala sve slabija. I ona potajna akcija uništavanja svake slobode reči i svake nezavisne knjige u Nemačkoj, o kojoj je već davno bila doneta odluka, usledila je po tome metodu napipavanja. Nije, na primer, odmah izdat zakon — do njega je došlo tek dve godine kasnije — koji jednostavno zabranjuje naše knjige; umesto toga priređena je najpre diskretna izviđačka proba, da bi se videlo dokle može da se ide, pa je prvi atak na naše knjige poturen jednoj zvanično neodgovornoj grupi studenata-nacista. Po istom sistemu po kome je insceniran „narodni gnev“ radi sprovođenja davno utvrđenog bojkotovanja Jevreja, dat je studentima tajni mig da javno iznesu na videlo svoje „gnušanje“ prema našim knjigama. I nemački studenti, radujući se svakoj prilici da pokažu svoja reakcionarna ubeđenja, okupiše se poslušno na svakom univerzitetu u odrede, iznesoše iz knjižara primerke naših knjiga i sa tim plenom odmarširaše pod razvijenim zastavama na jedan od javnih trgova. Knjige su tu, po starom nemačkom običaju — jer Srednji vek je odjednom postao slavljeni vrhunac — prikovane za sramni stub, na jedan javni kolac srama — i ja sam posedovao sam jedan takav ekserom probušeni primerak jedne svoje knjige, što mi ga je jedan prijatelj-student spasao i poklonio posle izvršenja presude — ili su, s obzirom da spaljivanje ljudi nažalost ne beše dozvoljeno, spaljivane u pepeo na velikim lomačama, uz skandiranje patriotskih izreka. Istina da je posle dugog oklevanja ministar propagande Gebels u poslednjem trenutku odlučio da spaljivanju knjiga dade svoj blagoslov, no ono je još uvek ostalo poluslužbena mera, i ništa ne pokazuje jasnije kako se malo Nemačka tada još identifikovala sa takvim akcijama, kao činjenica da publika iz tih studentskih spaljivanja i progona nije povukla ni najmanje konzekvence. Iako su knjižari bili opomenuti da nijednu našu knjigu ne stave u izlog, iako njih nijedne novine više nisu spominjale, prava publika nije dopustila da to na nju i najmanje utiče. Dokle god to nije bilo zabranjeno pod pretnjom zatvora i kovcentracionog logora, moje knjige prodavale su se još 1933 i 1934 uprkos svim teškoćama i šikanama u skoro isto onako velikom broju kao ranije. Trebalo je najpre da se uzakoni ona grandiozna odredba „radi zaštite naroda“, u kojoj su štampanje, prodaja i rasturanje naših knjiga okarakterisani kao zločin protiv države, pa da nas silom otuđe od stotina hiljada i miliona Nemaca, koji još i sad čitaju radije nas nego sve one najedanput našepurene pesnike „krvi“ i „zemlje“, i koji su želeli da nas verno prate u našem stvaralačkom radu.
Činjenicu da mi je suđeno da sudbinu potpunog uništenja literarne egzistencije u Nemačkoj delim sa tako eminentnim savremenicima kao što su Tomas Man, Hajnrih Man, Verfel, Frojd, Ajnštajn i mnogi drugi, čija dela smatram neuporedivo važnijima od sopstvenoga, primio sam više kao počast nego kao poniženje, a martirski gest svake vrste toliko mi je tuđ da samo nerado spominjem to ukopčavanje u sudbinu ostalih. Ali začudo, baš ja sam bio predodređen da nacionalsocijaliste pa čak i Adolfa Hitlera in personam dovedem u naročito mučnu situaciju. Upravo je moj literarni lik među mnogim prognanima bio sve jednako predmetom najžešćeg uzbuđenja i beskrajnih debata u visokim i najvišim krugovima berhtesgadenske vile, tako da radosnim pojedinostima svoga živo ta mogu da dodam skromno zadovoljenje što sam priči nio jeda trenutno najmoćnijem čoveku novoga doba, Adolfu Hitleru.
Već u prvim danima novoga režima prouzrokovao sam, ni kriv ni dužan, neku vrstu pobune. U to vreme se naime po celoj Nemačkoj prikazivao film koji je bio izrađen po mojoj noveli „Goruća tajna“, i nosio isti naslov. Niko zbog toga nije negodovao. No desilo se na dan posle paljevine Rajhstaga, koju su nacional socijalisti uzalud nastojali da sa sebe prebace na komuniste, da su se pred bioskopskim natpisima i plakatima „Goruće tajne“ stali okupljati ljudi, namigujući jedni drugima, podgurkujući se i smejući. Uskoro su agenti Gestapoa shvatili zašto se svet smeje pred tim naslovom. I još iste večeri rastrčali su se policajci na motornim biciklima, pretstave su zabranjene, počev od sutradan naslov moje novele „Goruća tajna“ nestao je bez traga iz svih novinskih oglasa i sa svih plakatnih stubova. Ali zabraniti pojedinu reč koja smeta, ili čak spaliti i razoriti sve naše knjige, to je svakako bila prilično jednostavna stvar. U jednom određenom slučaju, međutim, oni me nisu mogli pogoditi a da istovremeno ne oštete čoveka koji im je bio naročito potreban baš u tom trenutku kritičnom za prestiž pred svetom, najčuvenijeg živog muzičara nemačke nacije, Riharda Štrausa, sa kojim sam upravo bio dovršio jednu zajedničku operu.
Bila je to moja prva saradnja sa Rihardom Štrausom. Ranije mu je, počev od „Elektre" i „Kavalira s ružama“, sve operske tekstove pisao Hugo fon Hofmanstal, i ja se sa Rihardom Štrausom nikada nisam lično nalazio. No posle Hofmanstalove smrti poručio mi je po mome izdavaču da bi rado započeo neki nov rad, i da li bih ja bio spreman da za njega napišem operski libreto. Bio sam potpuno svestan časti koju takva ponuda znači. Otkako je Maks Reger komponovao muziku za moje prve pesme, stalno sam živeo, u muzici i sa muzičarima. Sa Buzonijem, Toskaninijem, Brunom Valterom, Albanom Bergom nalazio sam se u bliskom prijateljstvu. Ali nisam znao ni jednog muzičara stvaraoca kome bih služio spremnije nego Rihardu Štrausu, tom poslednjem članu velike loze punokrvnih nemačkih muzičara, koja od Hendela i Baha preko Betovena i Bramsa seže do naših dana. Smesta sam poručio da pristajem; odmah pri prvom susretu sa Štrausom predložio sam da se za motiv opere uzme tema Ben Džonsonove „Ćutljive žene“, i prijatno me je iznenadilo kako brzog i s kakvom jasnoćom pogleda Štraus pristaje na sve moje predloge. Nikad nisam slutio da je u njega tako hitar i tako dalekovidan umetnički razum, takvo neočekivano dramaturško znanje. Dok sam mu još izlagao materiju, on ju je već stao dramatski oblikovati i — što je bilo za još veće čudo — smesta prilagođavati granicama sopstvenog umenja, nad kojim je imao jedan gotovo nelagodno jasan pregled. Ja sam u životu sreo mnogo velikih umetnika; ali nikad ni jednoga koji bi objektivnost prema sebi samome umeo da očuva tako apstraktno i nepogrešivo. Tako mi je Štraus već u prvom času prostodušno priznao kako mu je potpuno jasno da muzičar sa sedamdeset godina više nema prvobitnu snagu muzičke inspiracije. Simfonijska dela kao „Til Ojlenšpigel“ i „Smrt i preobraženje“ jedva da bi mu još, reče, pošla za rukom, jer upravo čista muzika zahteva najviši stepen stvaralačke svežine. Ali reč ga još uvek inspiriše. Jednu postojeću, jednu već oblikova nu supstancu još može da ilustruje sa dramatskim obiljem, jer mu se iz situacija i reči muzičke teme spontano razvijaju, i zato se sada, u svojim kasnijim godinama, obratio isključivo operi. Njemu je doduše potpuno jasno da je sa operom kao umetničkom formom kraj. Vagner je tako ogroman vrhunac da ga niko ne 'može prevazići. „Ali,“ dodao je s širokim bavarskim smehom, „ja sam se ispomogao na taj način što sam ga zaobišao sa strane.“
Pošto smo se sporazumeli o osnovnim linijama, dao mi je još neke sitne instrukcije. Želi, reče, da mi prepusti apsolutnu slobodu, jer njega nikad ne inspiriše neki unapred iskrojen operski tekst u verdijevskom smislu, već uvek samo poetsko delo. Voleo bi jedino kada bih mogao da ugradim nekoliko komplikovanih formi, koje bi koloristici pružile naročite mogućnosti razvijanja. „Meni ne dolaze na pamet duge melodije kao Mocartu. Ja uvek mogu da stvorim samo kratke teme. A što ja umem, to je da takvu temu zatim obrćem, parafraziram, da iz nje izvučem sve što u njoj leži, i verujem da me u tome danas niko ne može dostići.“ Opet me je zapanjila ta otvorenost, jer, zaista će se kod Štrausa jedva naići na melodiju koja seže dalje od nekoliko taktova; ali kako su onda ti malobrojni taktovi — na primer u valceru „Kavalira s ružama“ — uzdignuti i fugirani do jednog savršenog obilja!
Isto ka prvi put, mene je prilikom svakog novog susreta ponovo obuzimalo divljenje prema sigurnosti i objektivnosti kojom je taj stari majstor posmatrao samoga sebe u svome delu. Jednom sam sedeo nasamo sa njim na jednoj zatvorenoj probi njegove „Jelene od Egipta“ u salcburškom Festivalskom domu. U prostoriji osim nas nije bilo nikoga, oko nas je vladao potpun mrak. On je slušao. Odjednom sam primetio kako prstima tiho i nestrpljivo dobuje po naslonu stolice. Zatim mi je prišapnuo: „Loše! Sasvim loše! Tu mi pod bogom ništa nije palo na pamet.“ A posle ne koliko minuta opet: „Kad bih samo mogao ovo da izbacim! O bože, bože, to je sasvim prazno i predugačko, do zla boga predugačko!" A nekoliko minuta docnije opet: „Vidite, ovo je dobro!“ Sudio je o svom sopstvenom delu tako objektivno i nepristrasno kao da tu muziku sluša prvi put i kao da ju je napisao neki potpuno stran kompozitor, i t začuđujuće osećanje za sopstvenu meru nije ga nikad napuštalo. Uvek je tačno znao šta pretstavlja i koliko može da uradi. Koliko malo i koliko mnogo znače drugi u poređenju s njim, to ga nije mnogo interesovalo, a isto tako ni to koliko drugi drže njega. Izvor njegove radosti bio je sam rad. Taj „rad“ je kod Štrausa jedan sasvim neobičan proces. Ni traga od demonskoga, ni traga od „raptusa“ umetnikovog, ni traga od onih depresija i' dešperacija za koje' znamo iz Betovenovih i iz Vagnerovih životopisa. Štraus radi objektivno i hladno, on komponuje — poput Johana Sebastijana Baha, poput svih tih sublimnih zanatlija svoje umetnosti — mirno i uredno. U devet sati izjutra seda za sto i nastavlja rad tačno na onom mestu gde je juče prestao da komponuje, pišući uredno prvu skicu olovkom, klavirsku partituru mastilom, i tako bez zastanka sve do dvanaest ili do jednoga sata. Popodne igra skata, prenese dve-tri strane u partituru, a uveče redovno diriguje u pozorištu. Tuđa mu je svaka vrsta nervoze, njegov umetnički intelekt je i po danu i po noći podjednako svetao i jasan. Kad sluga zakuca na vrata da mu donese frak za dirigovanje, on se diže od posla, odlazi u pozorište i diriguje sa istom sigurnošću i istim mirom kao što je posle podne igrao skata, a idućeg jutra inspiracija se vraća tačno na istome mestu. Jer Štraus, da se poslužim Geteovim rečima, „komanduje“ svojim namislima; umetnost za njega znači umenje, pa čak i sveumenje, kao što svedoči njegova vedra izreka: „Ko hoće da je pravi muzičar taj mora umeti da komponuje i jelovnik.“ Teškoće ga ne plaše, već samo zabavljaju njegovo stvaralačko majstorstvo. Sa zadovoljstvom se opominjem kako su mu zaplamsale oči kada mi je kod jednoga mesta rekao likujući: „Ovde sam pevačici dao malu zagonetku! Ima đavolski da se namuči dok to izvede.“’ U takvim retkim trenucima, kada mu oči zaplamsaju, oseća se da duboko skriveno ima nečeg demonskog u tom neobičnom čoveku, koji će tačnošću, metodičnošću, solidnošću. zanatskom veštinom, pri vidnom spokojnošću svoga načina rada izazvati, u vama najpre malo nepoverenja, kao što će uostalom i njegovo lice sa debelim detinjskim obrazima, sa malo prostom okruglinom crta i sa tek lagano zabačenim svodom čela najpre delovati pretežno banalno. Ali samo jedan pogled u njegove oči, u te svetle, plave oči nekakvu naročitu magičnu snagu. To su možda najbudnije oči što sam ih ikad video u čoveka ne demonske, ali nekako vidovite, oči čoveka koji je svoj zadatak spoznao do najdubljeg dna.
Vrativši se u Salcburg posle susreta koji mi je dao toliko potstreka, odmah sam se dao na posao. I sam radoznao da li će pristati na moje stihove, poslao sam mu prvi čin već nakon dve nedelje. Odmah mi je otpisao dopisnicu sa citatom iz „Majstora pevača“: „prva je pesma uspela“. Kod drugog čina stigli su u znak još srdačnijeg pozdrava početni taktovi njegove pesme: „Ah, kad te nađoh samo, drago dete!“ I ta njegova radost, i čak oduševljenje, pretvoriše mi dalji rad u neopisivo zadovoljstvo. U celom mom libretu Rihard Štraus nije izmenio ni jedan jedini stih, i samo me je jednom zamolio da zbog jednog drugog glasa umetnem tri-četiri reda. Tako se među nama razvio najsrdačniji odnos koji se može zamisliti, dolazio nam je u kuću, a ja sam odlazio kod njega u Garmiš, gde bi mi svojim dugim tankim prstima malo po malo iz skice otsvirao na klaviru celu operu. I bila je, bez ugovora i obaveza, po sebi razumljiva utvrđena stvar da ću po svršetku te opere imati odmah da skiciram jednu drugu, čije je osnove on već unapred bez rezerve odobrio.
Januara 1933, kada je Adolf Hitler došao. na vlast, naša opera „Ćutljiva žena" bila je u klavirskoj partituri takoreći završena, a prvi čin je po prilici bio instrumentiran. Samo nekoliko nedelja docnije nemačkim pozornicama je striktno zabranjeno da izvode dela nearijevaca ili makar samo i ona u kojima je neki Jevrej učestvovao ma ,u kojoj formi; velika anatema proširena je čak i na mrtve, pa je, na ogorčenje svih prijatelja muzike u svetu, ispred Gewandhaus-a u Lajpcigu otstranjen Mendelsonov kip. Verovao sam da je sa tom zabranom sudbina naše opere likvidirana. Smatrao sam samo po sebi razumljivim da će Rihard Štraus napustiti dalji rad i započeti novi sa nekim drugim. Umesto toga on mi je slao pisma jedna za drugima, pitajući šta li mi to pada na um; naprotiv, pošto je sad već pristupiointenzivnog sjaja, i odmah ćete iza te građanske maske osetiti instrumentaciji, treba da pripremam tekst za njegovu sledeću operu. Nije mu ni na kraj pameti da dozvoli da mu bilo ko zabrani saradnju sa mnom; i moram otvoreno priznati da mi je u toku cele te stvari ostao drugarski veran, dokle god je to mogao ostati. Istovremeno je, razume se, preduzimao mere koje su mi bile manje simpatične — približio se upravljačima, češće se sastajao sa Hitlerom i Geringom i Gebelsom, i dozvolio da ga u vreme kada se čak i Furtvengler još otvoreno protivio, imenuju za pretsednika nacističke Muzičke komore Rajha.
To njegovo otvoreno angažovanje bilo je u onom trenutku od silne važnosti za nacionalsocijaliste. Jer na nevolju njihovu, leđa su im otvoreno okrenuli ne samo najbolji književnici već i najvažniji muzičari, a mali broj onih koji su držali s njima ili im prihpli naknadno behu u najširim krugovima nepoznati. Dobiti otvoreno, u tako mučnom trenutku, na svoju stranu najslavnijega muzičara Nemačke, to je za Hitlera i Gebelsa u čisto dekorativnom smislu pretstavljalo neizmernu dobit. Hitler, koji je, kako mi pričaše Štraus, već u doba svojih skitničkih godina u Beču, sa novcem što bi ga jedva na neki način pribavio, putovao u Grac da prisustvuje premijeri „Salome“, cenio ga je demonstrativno; na svima svečanim večerima u Berhtesgadenu izvođene su, pored Vagnera, skoro isključivo Štrausove pesme. Sa Štrausove strane, međutim, angažovanje je bilo znatno smišljenije. Po njegovom umetničkom egoizmu, što ga je u sva ko doba otvoreno i hladno priznavao, njemu je intimno bio ravnodušan svaki režim. Služio je nemačkoga cara kao kapelnik i za njega instrumentirao vojničke marševe, zatim austrijskoga cara kao dvorski kapelnik u Beču, ali je isto toliko bio persona gratissima22 austrijske i nemačke republike. Za njega je osim toga bilo od životnog interesa da nacionalsocijalistima izađe naročito u susret, pošto je u nacionalsocijalističkom smislu imao ogroman dužnički konto. Sin mu se bio oženio Jevrejkom, pa je morao strahovati da će mu unuci, koje je voleo iznad svega biti isključeni iz škola kao nepoželjni; nova opera imala je na rabošu mene, ranije Opere Huga fon Hofmanstala, koji ne, beše „čist arijevac“, izdavač mu je bio Jevrej. Tim mu se hitnijom činila potreba da stvori oslonac, i on ga je stvarao s krajnjom istrajnošću. Dirigovao je gde god bi to novi gospodari zahtevali, komponovao za olimpijske igre muziku jedne Himne, i pisao mi isto vremeno O toj porudžbini, u svojim gotovo nelagodno prostodušnim pismima, sa malo oduševljenja. A stvarno je, u svom umetničkom sacro egoismo, imao samo jed nu brigu: održati svoje delo u živom delovanju, a pre svega videti izvođenje nove opere, koja mu je bila naročito prirasla srcu.
Meni su, naravno, ovakve koncesije nacionalsocijalistima morale da budu u najvećoj meri mučne, Jer kako se lako mogao stvoriti utisak kao da ja u potaji učestvujem, ili makar samo pristajem da se s mojom ličnošću učini jedinstven izuzetak u jednom tako sramnom bojkotu. Sa svih strana navaljivahu na mene prijatelji, neka javno protestujem protiv izvođenja u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj. No ja se, prvo, principijelno grozim javnih i patetičnih gestova, a osim toga mi se nije dalo da stvaram teškoće jednom geniju Štrausova ranga. Štraus je konačno bio najveći živi muzičar i star sedamdeset godina, tome delu bio je posvetio tri godine, i za celo to vreme prema meni ispoljavao prijateljska osećanja, korektnost i čak hrabrost. Stoga sam sa svoje strane smatrao da je najpravilnije ćutke pričekati i pustiti da stvari idu svojim tokom. Znao sam osim toga da novim čuvarima nemačke kulture ničim neću prirediti više teškoća nego baš savršenom pasivnošću. Jer nacionalsocijalistička Književnička komora Rajha i Ministarstvo propagande tražili su, naravno, samo neki dobrodošli izgovor kako bi mogli na pogodan način opravdati zabranu protiv svoga najvećeg muzičara. Tako su na primer libreto tražili na uvid sva moguća zvanja i ličnosti, sve u potajnoj nadi da će pronaći neki izgovor. Kako bi zgodno bilo da je „Ćutljiva žena“ sadržavala situaciju kao što je ona u „Kavaliru s ružama“, gde mladić izlazi iz spavaće sobe jedne udate žene! Tada bi se moglo izaći s motivacijom da je potrebno zaštititi nemački moral, ali u mojoj knjizi, na njihovo razočarenje, nije bilo ničeg nemoralnog. Onda su pretražili sve moguće kartoteke Gestapoa i moje ranije knjige. Ali ni tu se nije dalo otkriti da sam ikad izgovorio omalovažavajuću reč na račun Nemačke (kao što to nisam uradio na račun ni jedne nacije na zemlji), ili da sam učestvovao u politici. Što god činili ili pokušali, opet je neizmenljivo na njih same padala odluka da li će slavnoga umetnika, kome su zastavu nacionalsocijalističke muzike sami tutnuli u ruke, pred očima celoga sveta lišiti prava da prikaže svoju operu, ili će : — odane nacionalne sramote! — ime Štefana Cvajga, čije je imenovanje kao pisca libreta Rihard Štraus izričito zahtevao, još jednom kao već toliko puta zagaditi nemačke pozorišne oglase. Kako sam se za svoj račun radovao njihovoj velikoj brizi i njihovom bolnom naprezanju; slutio sam da će se i bez moga učešća, ili bolje rečeno baš usled moga neučešća za ili protiv, moja muzička komedija neodoljivo razviti u partijsko-političku disonancu.
Partija je tapkala oko odluke dokle god je to bilo na neki način sprovodljivo. Ali početkom 1934 ona je najzad morala da odluči hoće li zauzeti stav protiv sopstvenog zakona ili protiv najvećeg savremenog muzičara. Termin nije trpeo dalju odgodu. Partitura, klavirske partije i knjige tekstova behu već odavno štampane, u drezdenskom Dvorskom pozorištu poručeni su bili kostimi, podeljene pa čak već i prostudirane uloge, a još uvek se nisu mogle da slože razne instance, Gering i Gebels, Književnička komora Rajha i Kulturni savet, Ministarstvo prosvete i Štrajherova garda. Ma koliko to ličilo na budalasti san, afera „Ćutljive žene“ pretvorila se najzad u uzbudljiv opštedržavni događaj. Od svih instanca nije se nijedna usuđivala da preuzme odgovornost ,za ono „odobreno“ ili „zabranjeno" koje će doneti razrešenje; na taj način nije preostajalo drugo nego da se ta stvar prepusti na ličnu odluku gospodaru Nemačke i gospodaru Partije, Adolfu Hitleru. Moje knjige su već ranije imale čast da ih nacionalsocijalisti obilno čitaju, naročito su „Fušea“, kao uzor političke bezobzirnosti, svejednako studirali i diskutovali. Ali da ću ja, posle Gebelsa i Geringa, jednom morati i Adolfa Hitlera naterati da ex officio prostudira tri čina moga lirskoga libreta, to zaista nisam bio očekivao. Nije mu se lako dalo da donese odluku. Došlo je još, kako sam naknadno svakojakim zaobilaznim putevima izvešten, do beskrajnog niza konferencija. Najzad je Rihard Štraus bio pozvan pred svemoćnoga, i Hitler mu je in persona saopštio da će izvođenje dozvoliti mada se ono kosi sa svima zakonima novog Nemačkog Rajha, odluku koju je doneo verovatno isto onako ne voljko neiskreno kao potpisivanje ugovora sa Staljinom i Molotovom.
Tako je osvanuo taj crni dan za nacionalsocijalističku Nemačku kada je još jednom izvedena jedna opera zbog koje je na svima oglasnim letcima paradi ralo prokleto ime Štefana Cvajga. Ja naravno nisam prisustvovao izvođenju, pošto sam znao da će gledalište kipteti od mrkih uniforma i da čak i Hitlera očekuju na jednu od pretstava. Opera je postigla vrlo velik uspeh, i moram konstatovati, muzičkim kriti čarima na čast, da je njih devet desetina oduševljeno koristilo priliku da još jednom, poslednji put, iskažu svoj otpor prema rasnome stanovištu, izrekavši o mome libretu najljubaznije reči koje se daju zamisliti. Sva nemačka pozorišta, Berlin, Hamburg, Frankfurt, Minhen, smesta su najavila izvođenje opere u idućoj sezoni.
Najednom je, posle druge pretstave, udario grom iz vedra neba. Sve je otkazano, opera je preko noći zabranjena u Drezdenu i u celoj Nemačkoj. I još više nego to: pročitali smo sa čuđenjem da je Rihard Štraus podneo ostavku na položaj pretsednika Muzičke komore Rajha. Svakom je bilo jasno da se moralo desiti nešto naročito. Ali je još potrajalo izvesno vreme dok sam saznao celu istinu. Štraus mi je opet bio napisao pismo u kome me je nagovarao da se svakako što pre prihvatim libreta jedne nove opere, i u kome je i suviše prostodušno ispoljio svoj lični stav. To pismo je palo u ruke Gestapoa. Podneli su ga Štrausu, koji je na to morao smesta podneti ostavku, a opera je zabranjena. Na nemačkom jeziku izvedena je samo u slobodnoj Švajcarskoj i u Pragu, a kasnije još na italijanskom u milanskoj Skali, uz naročiti pri stanak Musolinija, koji se u ono vreme još nije bio potčinio rasnome gledištu. Nemački narod, međutim, nikada više nije smeo da čuje ni jedan zvuk te delom čarobne tvorevine iz starih dana svoga najvećeg živog muzičara.
Dok se ova stvar odigravala sa dosta buke, ja sam živeo u inostranstvu, osećajući da mi nemiri u Austriji onemogućuju miran rad. Moja kuća u Salcburgu ležala je tako blizu granice da sam slobodnim okom mogao da vidim Berhtesgadensko Brdo na kome je stojala kuća Adolfa Hitlera, susedstvo malo prijatno i vrlo uznemirujuće. Blizina nemačke državne granice pružala mi je svakako i priliku da ugroženost Austrije ocenim bolje nego moji prijatelji u Beču. Tamo su ljudi za kafanskim stolom pa čak i ljudi iz ministarstava u nacionalsocijalizmu gledali stvar koja se odigrava „preko“, i koja se Austrije ne može ticati ni najmanje. Nije li zar na belezi stojala Socijaldemokratska partija sa svojom čvrstom organizacijom, koja za sobom ima zbijenu skoro polovinu stanovništva? Zar nije i Klerikalna partija sa njom bila jedinstvena u strasnoj odbrani otkako su Hitlerovi „nemački hrišćani“ otvoreno proganjali hrišćanstvo i svoga firera otvoreno i doslovce nazivali „većim od Hrista"? Zar ne štite Austriju Francuska, Engleska i Društvo naroda? Zar nije Musolini izričito preuzeo protektorat i čak garantiju austrijske nezavisnosti? Ni sami Jevreji nisu se brinuli, ponašali su se kao da se obespravljenje lekara, advokata, naučnika i glumaca odigrava u Kini a ne na udaljenosti od tri časa, preko u istom jezičkom području. Sedeli su udobno u svojim kućama i vozili se u svojim automobilima. Svako je osim toga držao u pripravnosti utešnu uzrečicu: „To ne može trajati dugo“. Ja sam se, međutim, sećao razgovora što sam ga za vreme kratkog putovanja po Rusiji vodio sa svojim nekadašnjim izdavačem u Lenjingradu. Pričao mi je koliko je bogat ranije bio, kakve je lepe slike imao, pa sam ga upitao zašto onda nije otišao odmah kad je izbila revolucija, kao toliki drugi. „Eh,“ odgovorio mi je on, „a ko bi u ono vreme pomislio da će jedna stvar kao što je republika sovjeta i vojnika trajati duže od četrnaest dana?“ Bilo je to isto zavaravanje, poteklo iz iste životne volje za zavaravanjem sebe sama.
U Salcburgu, naravno, na samoj granici, stvari su se videle jasnije. Počelo je jedno neprekidno tamo-amo preko uzane granične reke, mladi ljudi provlačili su se noću preko i dobijali obuku, agitatori su dolazili preko granice automobilima ili s planinarskim štapovima kao obični „turisti“, i organizovali u svima slojevima svoje „ćelije". Počeli su vrbovati a istovremeno i pretiti da će svako ko se na vreme ne izjasni kasnije za to morati da plati. Ovo je ulilo straha policajcima, državnim činovnicima. Sve više sam, po nekoj nesigurnosti u razgovoru, osećao kako ljudi počinju da se kolebaju. Poznato je da su u životu mali lični doživljaji najviše uverljivi. Ja sam u Salcburgu imao prijatelja iz detinjstva, jednog dosta poznatog književnika, sa kojim sam tokom trideset godina održavao najprisniju, najsrdačniju vezu. Oslovljavali smo se sa „ti“, posvećivali jedan drugome knjige, viđali se svake sedmice. Jednog sam dana, dakle, video toga staroga prijatelja na ulici sa nekim stranim gospodinom, i primetio kako je zastao pred jednim sasvim beznačajnim izlogom i kako je, okrenuvši meni leđa, stao tome gospodinu neobično zainteresovano nešto da pokazuje. Čudno, pomislio sam: pa on me je morao videti. Ali to je mogla da bude slučajnost. Sutradan me je neočekivano pozvao telefonom, pitajući može li posle podne doći do mene na čašicu razgovora. Pristao sam, malo začuđen, jer inače bismo se uvek nalazili u kafani. Pokazalo se da uprkos ovoj hitnoj poseti nema ništa naročito da mi kaže. I odmah mi je postalo jasno da on s jedne strane hoće sa mnom da održi prijateljstvo, a s druge strane, da ne bi bio osumnjičen kao prijatelj Jevreja, ne želi više da se u malome gradu pokazuje odviše intiman sa mnom. Ovo je razbudilo moju pažnju. I uskoro sam primetio da u poslednje vreme izostaje čitav niz poznanika koji su inače često dolazili. Ljudi su bili na oprezu.
Tada još nisam pomišljao da konačno napustim Salcburg, ali sam se radije no inače odlučio da zimu provedem u inostranstvu, kako bih izbegao sve te male napetosti. Nisam međutim slutio da se radi o nekoj vrsti oproštaja kada sam u oktobru 1933 napustio svoj lepi dom. Imao sam nameru da januar i februar provedem u Francuskoj radeći. Voleo sam tu lepu zemlju duha kao drugu domovinu i nisam se onde osećao strancem. Valeri, Romen Rolan, Žil Romen, Andre Žid, Rože Marten di Gar, Diamel, Vildrak, Žan Rišar Blok, vođi literature behu mi stari prijatelji. Moje knjige imale su gotovo isto toliko čitalaca kao u Nemačkoj, niko me nije uzimao za inostranog pisca, za stranca. Voleo sam narod, voleo sam zemlju, voleo sam grad Pariz, i osećao se u njemu u tolikoj meri kod kuće da bih svaki put kada se voz dokotrlja u Gare du nord imao osećaše „povratka“. No ovoga puta sam usled naročitih prilika krenuo na putovanje ranije, a u Parizu sam hteo da budem posle Božića. Kuda dotle? Tada se setih da ustvari preko četvrt veka, još od studentsko ga doba, nisam više bio u Engleskoj. Zašto ne bih jedanput proveo deset ili četrnaest dana i u Londonu, posle godina i godina opet pogledao muzeje novim očima, opet video zemlju i grad? Tako sam umesto na pariski ekspres seo na onaj za Kale, i jednog novembarskog dana po propisnoj magli, iskrcao se nakon trideset godina opet na Victoria-Station, začuđen pri dolasku jedino time što se u hotel nisam kao onda povezao cab-om, već autom. Magla, hladna, meka sivina bila je ista kao onda. Još nisam bio bacio ni jedan pogled na grad, ali moje čulo mirisa prepoznavalo je, preko razmaka triju decenija, taj čudno opori, gusti, vlažni vazduh što čoveka omotava s neposredne blizine.
Prtljag što sam ga poneo bio je mali, isto tako i moja očekivanja. Prijateljskih veza u Londonu nisam, može se reći, imao nikakvih; i u literarnom smislu bilo je malo kontakta među nama kontinentalnim i engleskim književnicima. Oni su imali neku vrstu sopstvenog, omeđenog života, sa sopstvenim krugom delovanja unutar svojih tradicija, koje nama ne behu sa svim pristupačne; ne mogu se setiti da sam među mnogim knjigama što su iz celoga sveta stizale u moju kuću, na moj sto, ikad našao ijednu od engleskog autora kao kolegijalni dar.
Šoa sam jednom sreo u Helerau, Vels me je jednom posetio u Salcburgu kod kuće, moje pak sopstvene knjige bile su doduše sve prevedene ali malo poznate; uvek je Engleska bila zemlja gde su one ostavljale najmanje utiska. Isto tako, dok sam sa svojim američkim, sa svojim francuskim, svojim italijanskim, svojim ruskim izdavačima bio u ličnom prijateljstvu, nikada nisam video ni jednog pretstavnika firme koja je moje knjige objavljivala u Engleskoj. Bio sam dakle pripravan da se tamo osećam isto toliko stranim kao pre trideset godina.
Ali ispalo je drukčije. Posle nekoliko dana osećao sam se u Londonu neopisivo dobro. Ne kao da se London bio bitno izmenio. Ali sam se izmenio ja sam. Postao sam trideset godina stariji, i posle ratnih i poratnih godina napetosti i prenapetosti bio sam pun čežnje da jednom opet poživim sasvim tiho i da ne slušam ništa o politici. I u Engleskoj je, razume se, bilo partija, vigovaca i torijevaca, Konzervativne i Liberalne i Labour partije, ali se mene njihove diskusije nisu ništa ticale. I u literaturi je nesumnjivo bilo koterija i strujanja, svađa i prikrivenog rivalstva, no ja sam ovde stojao sasvim po strani. No prava blagodat sastojala se u tome što sam se najzad opet osećao okružen jednom civilnom, učtivom, neuzburkanom atmosferom bez mržnje. Ništa mi poslednjih godina nije toliko zatrovalo život kao to što sam stalno morao da se osećam okružen mržnjom i napetošću u zemlji i u gradu, što sam se stalno morao braniti da ne bu dem uvučen u diskusije. Ovde stanovništvo nije preživljavalo onakvu pometnju, ovde je u javnom životu vladala viša mera pravičnosti i čestitosti nego u našim zemljama, koje su usled velike inflacione prevare i same postale nemoralne. Ljudi su živeli mirnije, zadovoljnije, i obraćali su više pažnje svo me vrtu i svojim malim zadovoljstvima nego susedu. Ovde se moglo disati, misliti i premišljati. Ali najbitnija stvar koja me je zadržala beše jedan novi rad.
Do toga je došlo ovako. Upravo se bila pojavila moja „Marija Antoaneta“, a čitao sam tabake korekture moje knjige o Erazmu, u kojoj sam pokušao da dam duhovni portret toga humaniste koji i pored toga što je besmislice epohe sagledao bolje od profesionalnih popravljača sveta, na tragičan način nije bio u stanju da im se suprotstavi svim svojim razumom. Po završavanju toga prerušenog autoportreta imao sam nameru da napišem jedan roman koji mi je već odavno bio u planu. Bio sam sit biografija. No tada mi se desilo, odmah trećega dana, da sam u Britanskom muzeju, privučen starom strašću za autografima, posmatrao predmete izložene u javnoj prostoriji. Među njima nalazio se rukopisni izveštaj o izvršenju smrtne kazne nad Marijom Stjuart. Nehotice sam se zapitao: Kako je to ustvari bilo sa Marijom Stjuart? Da li je zaista imala udela u ubijanju svoga drugog muža ili nije? Pošto uveče nisam imao šta da čitam, kupio sam jednu knjigu o njoj. Bila je to himna, koja ju je branila kao sveticu, knjiga plitka i besmislena. U svojoj neizlečivoj radoznalosti pribavio sam sutradan drugu, koja je otprilike tvrdila baš suprotno. Sad me je slučaj počeo zanimati. Raspitao sam se za knjigu na koju bi se čovek mogao stvarno osloniti. Niko nije umeo da mi navede ni jednu, i tako sam, tražeći i obaveštavajući se, nehotice počeo da pravim poređenja, i započeo, a da to ni sam čestito nisam opazio, knjigu o Mariji Stjuart, koja me je zatim nedeljama držala prikovana u bibliotekama. Kada sam početkom 1934 opet doputovao u Austriju, bio sam odlučan da se vratim u London, koji sam tako zavoleo, i da tamo u tišini svršim ovu knjigu.
Nije mi bilo potrebno više od dva ili tri dana u Austriji pa da vidim kako se situacija za tih ne koliko meseca pogoršala. Doći iz tihe i sigurne atmosfere Engleske u tu Austriju potresanu groznicama i borbama, to je bilo kao kada se vrelog njujorškog julskog dana iz air- conditioned prostorije, iz prosto rije na vazdušno hlađenje, odjednom kroči na usijanu ulicu. Nacionalsocijalistička partija počela te postepeno da razara živce klerikalnih i građanskih krugova; sve više su osećali privredni zavrtanj, subverzivni pritisak nestrpljive Nemačke. Dolfusova vlada, koja je Austriju želela da održi u nezavisnosti i da je sačuva od Hitlera, tragala je sve više očajnički za nekim poslednjim osloncem. Francuska i Engleska behu odviše udaljene a ustvari i odviše ravnodušne, Čehoslovačka još uvek ispunjena starom pizmom i surevnjivošću prema Beču — na taj način ostajala je samo Italija, koja je u to vreme, da bi za štitila prolaze Alpa i Trst, težila za ekonomskim i političkim protektoratom nad Austrijom. Za tu za štitu Musolini je svakako tražio tešku cenu. Austrija je imala da se prilagodi fašističkim tendencijama, trebalo je likvidirati parlament a time i demokratiju. Ovo pak nije bilo moguće a da se ne ukloni ili obespravi Socijaldemokratska partija, najjača i najbolje organizovan| u Austriji. Da se ona slomi, tome je mogao da posluži jedino put brutalne sile.
Socijaldemokratska partija shvatala je bolje gde leži prava opasnost. Otvorene borbe kao takve ona se nije trebala plašiti. Imala je svoje oružje, i jednim generalnim štrajkom mogla je da ukoči sve železnice, sva vodovodna i sva električna postrojenja. Znala je, međutim, da Hitler samo i čeka jednu takvu takozvanu „crvenu revoluciju“ da bi dobio izgovor da umaršira u Austriju kao „spasilac". Zato joj je izgledalo bolje da u cilju postizavanja nekog podnošljivog kompromisa žrtvuje dobar deo svojih prava, pa čak i parlament. Svi pametni ljudi zalagahu se za takvo izravnanje, imajući pred očima pritešnjeni položaj u kome se Austrija, u senci hitlerizma, nalazi. Čak je i sam Dolfus, savitljiv i častoljubiv ali skroz realističan čovek, izgledao sklon sporazumevanju. Ali mladi Štarenberg, i njegov drugar major Fej, koji je kasnije prilikom Dolfusovog ubijanja odigrao čudnovatu ulogu, zahtevahu da „Schutzbund“ preda svoje naoružanje i da se uništi svaki trag demokratske i građanske slobode. Socijaldemokrati su se suprotstavili ovom zahtevu. Pretnje se smenjivahu tamo i amo u oba tabora. Bilo je jasno da u vazduhu leži neka odluka, i ja sam u osećanju opšte napetosti morao da pomišljam, ispunjen slutnjom, na Šekspirove reči: „So foul a sky clears not without a storm“23.
U Salcburgu sam boravio nekoliko dana, pa sam uskoro produžio put za Beč. I baš u tim februarskim danima izbila je bura. Hajmver je u Lincu izvršio napad na radnički dom, da bi oteo spremišta oružja za koja je verovao da se onde nalaze. Radnici su odgovorili generalnim štrajkom, a Dolfus opet naredbom da se ta veštački izazvana „revolucija“ slomi oružjem. Tako je regularna vojska s mitraljezima i topovima nastupila protiv bečkih radničkih kuća. Tri dana vodila se ogorčena borba od kuće do kuće; bio je to poslednji put pre Španije da se u Evropi demokratija suprotstavila fašizmu. Tri dana su radnici odolevali pre nego što su podlegli tehničkoj nadmoći.
U toku ta tri dana ja sam bio u Beču; bio sam, dakle, svedok te odlučujuće borbe, a to će reći i samo ubistva austrijske nezavisnosti. No pošto želim da budem častan čovek, moram priznati činjenicu, na prvi pogled paradoksalnu, da tu revoluciju sam ni najmanje nisam video. Ko sebi stavi u zadatak da ocrta što god može verniju i izrazitiju sliku svoga vremena, taj mora imati i smelosti da razočara romantične pretstave. A meni ništa ne izgleda karakterističnije po osobenosti modernih revolucija nego to da se one, u ogromnom prostoru modernog velegrada. odigravaju na sasvim malobrojnim mestima, pa ostaju potpuno nevidljive za većinu stanovnika. Ma koliko to čudno izgledalo: tih istorijskih dana u februaru 1934 bio sam u Beču, a nisam video ništa od otsudnih događaja koji su se u Beču odigravali, i ništa, pa ni najmanje nisam o njima znao dok su se događali. Pucalo se iz topova, zauzimane su kuće, otpremane su stotine leševa, — ja nisam video ni jedan jedini. Svaki čitalac novina u Njujorku i Londonu, u Parizu, znao je o onome što se stvarno dešavalo više nego mi koji smo, međutim, bili tobož svedoci. I kasnije sam nalazio sve nove i nove potvrde toga čudnoga fenomena da se one, u ogromnom prostoru modernog velegrada, manje o odlučujućim događajima nego što znaju ljudi na udaljenosti od hiljada kilometara. Kada je nekoliko meseci docnije Dolfus u Beču ubijen u podne, ja sam u pola šest posle podne video plakate na ulicama Londona. Smesta sam pokušao da telefoniram u Beč; na svoje veliko čudo, odmah sam dobio vezu, a na još veće čudo saznao sam da se u Beču, pet ulica od Ministarstva inostranih poslova, zna mnogo manje nego u Londonu na uglu svake ulice. Ja dakle o svome doživljavanju revolucije u Beču mogu da iznesem samo odrečan primer: kako u današnje vreme savremenik, ako ne stoji slučajno na odlučujućem mestu, vidi malo od događaja koji menjaju lice zemlje i njegov sopstveni život. Evo svega što sam doživeo: uveče sam imao ugovoren sastanak sa režiserom operskog baleta Margaretom Valman, u jednoj kafani u Ringštrase. Pošao sam dakle peške do Ringštrase, i ne sluteći ništa, hteo sam da je pređem. Tada mi odjednom priđe nekoliko ljudi u na brzinu skrpljenim uniformama, sa puškama, i upita me kuda sam pošao. Kada sam im objasnio da mi je cilj dotična kafana J., mirno su me propustili. Ja nisam znao ni zašto najedanput takvi gardisti stoje na ulici, ni šta oni upravo nameravaju. U stvarnosti se tada u predgrađima već ogorčeno pucalo i borilo, ali u unutrašnjem delu grada niko to nije slutio. Tek kada sam uveče došao u hotel i hteo da isplatim račun, nameravajući da se sutradan ujutro vratim u Salcburg, portir mi reče da se boji da će to biti nemoguće, vozovi ne saobraćaju. Izbio je štrajk železničara, a osim toga, u predgrađima se nešto odigrava. Sutradan su novine donele prilično nejasna sa opštenja o nekom ustanku socijaldemokrata, koji je međutim manje ili više već slomljen. U stvarnosti je borba tek toga dana dostigla punu snagu, i vlada je odlučila da protiv radničkih kuća, posle mitraljeza, upotrebi i topove. Ali ja ni topove nisam čuo. Da je tada posednuta čitava Austrija, bilo od socijalista ili nacionalsocijalista ili komunista, ja to ne bih znao isto onako kao svojevremeno ljudi u Minhenu koji su se probudili ujutro i tek iz „Münchener Neueste Nachrichten“ sazna li da se grad nalazi u rukama Hitlera. Dok je u predgrađima besnela borba, u centru grada je sve i dalje išlo isto onako mirno i pravilno kao inače, i mi smo glupo verovali zvaničnim sa opštenjima da je sve već izglađeno i uređeno. U Nacionalnoj biblioteci, gde sam imao da nešto pogledam, sedeli su studenti čitajući i studirajući kao uvek, sve radnje behu otvorene, ljudi nimalo uzrujani. Tek trećega dana kada je sve bilo prošlo, saznali smo istinu u odlomcima. Tek što su vozovi počeli ponovo saobraćati, četvrtoga dana, vratio sam se iz jutra u Salcburg, gde su me dva-tri poznanika što sam ih sreo na ulici odmah opsela pitanjima šta se to u Beču stvarno događa. A ja, koji sam bio tobož „očevidac" revolucije, morao sam da im kažem pošteno: „Ne znam. Najbolje vam je da kupite neke inostrane novine.“
Čudnim sticajem okolnosti, sledećeg dana je u vezi sa tim događajima pala odluka u mom sopstvenom životu. U svoju kuću u Salcburgu stigao sam iz Beča posle podne; i zatekavši onde rpu korektura i pisama, radio sam do duboko unoć, da bih otklonio sve zaostatke. Sutradan ujutro, dok sam još ležao u krevetu, neko mi je zakucao na vrata; naš dobri stari sluga, koji me inače nikada nije budio ako mu ne bih izričito odredio sat, pojavio se preneražena lica. Neka izvolim sići, reče, tu su gospoda iz policije i žele da govore sa mnom. Malo začuđen, uzeo sam noćni ogrtač i sišao na donji sprat. Tu su stojala četiri policajca u civilu i saopštila mi da imaju nalog za pretres kuće; treba smesta da im izručim sve što u kući imam od sakrivenog oružja republikanskoga Šucbunda.
Moram priznati da sam u prvom trenutku bio su više zapanjen a da bih išta odgovorio. Oružje republikanskog Šucbunda u mojoj kući? Stvar je bila odveć apsurdna. Nikada nisam pripadao nijednoj partiji, nikada nisam mario za politiku. Mnogo meseca nisam bio u Salcburgu, a nezavisno od svega toga, bila bi najsmešnija stvar na svetu da se sklonište oružja napravi baš u toj kući, koja leži van grada na jednom bregu, tako da se svako ko nosi pušku ili drugo oružje može putem posmatrati. Odgovorio sam dakle samo hladno: „Molim, pogledajte”. Četiri detektiva obiđoše kuću, otvoriše nekoliko ormana. Kucnuše o nekoliko zidova, ali meni je po nemarnom načinu kako su to činili bilo odmah jasno da se taj pregled vrši samo pro forma, i da nijedan od njih ne veruju ozbiljno da u kući postoji sklonište oružja.
Zašto me je ta farsa toliko ogorčila, to nažalost već zahteva primedbu koja zvuči kao istorijsko objašnjenje. Jer poslednjih decenija Evropa i ceo svet su bezmalo već zaboravili kakve su svetinje pre toga pretstavljale lično pravo i građanska sloboda. Posle 1933 su pretresi, samovoljna hapšenja, konfiskovanja imovine, isterivanja iz doma i zemlje, deportacije i sve druge forme ponižavanja što se daju za misliti, postale gotovo po sebi razumljive stvari; jedva da znam i za jednog evropskog prijatelja koji ta ko što nije iskusio. Ali tada, početkom 1934, pretres stana je u Austriji još pretstavljao golemu uvredu. Da pretresu bude podvrgnut neko ko kao ja stoji po strani od svake politike i koji godinama nije čak koristio ni svoje biračko pravo, to je moralo imati naročitih osnova, i zaista se u ovom slučaju radilo s jednoj tipično austrijskoj meri. Pretsednik policije u Salcburgu bio je prisiljen da postupi oštro prema nacionalsocijalistima, koji su stanovništvo iz noći u noć uznemiravali bombama i eksplozivnim materijalom, a to nadziranje beše poduhvat tugaljivo smeo, jer Partija je već tada koristila svoju terorističku tehniku. Službeni forumi primahu svako dnevno pisma sa pretnjama da će imati da plate ako i dalje budu „progonili“ nacionalsocijaliste, i zaista — jer kada se radilo o osveti, nacionalsocijalisti su stoprocentno držali reč — najverniji austrijski činovnici su odmah prvoga dana po Hitlerovom dolasku odvučeni u koncentracione logore. Na taj način bila je prirodna misao da se jednim pretresom stana kod mene demonstrativno obelodani kako se sa takvim merama bezbednosti ne uzmiče ni pred kim. Ja sam, međutim, iza te po sebi neznatne epizode osetio koli ko je stanje stvari u Austriji već postalo ozbiljno, i kako je silno porastao pritisak iz Nemačke. Moja kuća mi se više nije dopadala posle te službene posete, a neko osećanje govorilo mi je da su takve epizode tek bojažljiva predigra mnogo dalekosežnijih intervencija. Iste večeri počeo sam da pakujem svoje najvažnije papire, odlučan da od sada živim stalno u inostranstvu, i to odvajanje značilo je više nego rastanak od kuće i od zemlje, jer moja porodica beše za tu kuću vezana kao za svoju otadžbinu, ona je volela tu zemlju. No meni je lična sloboda bila najvažnija stvar na svetu. Ne obavestivši ni jednog prijatelja i poznanika o svojoj nameri, vratio sam se dva dana kasnije u London; prvi moj korak tamo bio je: obavesti i vlasti u Salcburgu da sam svoje sedište napustio zauvek. Bio je to prvi korak koji me je odvojio od domovine. Ali ja sam znao, posle onih dana u Beču, da je Austrija izgubljena — ne sluteći još, razume se, koliko ja time gubim.
AGONIJA MIRA
The sun of Rome is set. Our day is gone.
Clouds, dews and dangers come; our deeds are done.”
Shakespeare, Julius Caesar
„Zašlo js sunce Rima. Naš je prošao dan.
Oblaci, rose, s opasnostima stižu; našim je delima kraj.”
Kao u svoje vreme Sorento za Gorkoga, tako isto ni Engleska za mene prvih godina nije značila izgnanstvo. Austrija je i dalje postojala posle one takozvane „revolucije“, i posle pokušaja nacionalsocijalista, koji joj je uskoro zatim sledio, da na pre pad i ubistvom Dolfusa prigrabe zemlju. Agonija moje domovine imala je da traje još četiri godine. U svakom trenutku mogao sam se vratiti, nisam bio izgnanik, nisam bio progonjen. Još su u mojoj salcburškoj kući spokojno stojale moje knjige, još sam se služio austrijskim pasošem, još je domovina bila moja domovina, još sam tamo bio građanin — i to građanin sa punim pravima. Još nije bilo započelo ono jezivo stanje nemanja otadžbine, koje je mogućno objasniti samo onima koji su ga osetili na sopstvenoj koži, to razdražujuće osećanje da otvorenih, budnih očiju tumaraš kroz prazninu, znajući da te sa svakog mesta gde ti je noga uhvatila čvrstog tla mogu svakog trenutka odgurnuti. Ali ja sam stajao tek na početku početka. Svakako, bio je to drukčiji dolazak kada sam se krajem februara 1934 iskrcao na Victoria Station; drukčije izgleda grad u kome je čovek odlučio da ostane nego onaj u koji stupa samo kao gost. Nisam znao koliko ću dugo stanovati u Londonu. Samo jedno beše mi važno: doći opet do svog sopstvenog rada, od braniti svoju unutrašnju i svoju spoljašnju slobodu. I tako, pošto već svaki posed znači opet neku vezanost, nisam sebi uzeo kuću već sam iznajmio mali flat, upravo dovoljno velik da u dvama zidnim ormanima smestim malobrojne knjige kojih se nisam hteo lišavati, i da postavim pisaći sto. Na taj način imao sam ustvari sve što duhovnom radniku treba da je pri ruci. Za društveno opštenje, naravno, nije ostajalo prostora. Ali ja sam radije bio voljan da stanujem u najužem okviru, da bih istovremeno mogao slobodno putovati: već se moj život bio nesvesno usmerio na provizornost, a ne više na ostajanje.
Prve večeri — padala je već tama pa su se obrisi zidova rasplinjavali u sumraku — stupio sam u maleni stan koji je najzad stajao spreman, i zastao uplašen. Jer toga trenutka meni je bilo kao da sam kročio u onaj drugi mali stan što sam ga sebi bio uredio pre trideset godina u Beču, sa isto tako malim sobama, sa istim knjigama u zidu i sa istim halucinantnim oči ma Blejkovog „Kralja Džona“, koji me je svuda pratio, kao jedinim prisnim pozdravom. Bio mi je zaista potreban čitav trenutak da se priberem, jer već godinama i godinama nisam se više sećao onoga prvoga stana. Je li to bio simbol, da se moj život — dotle rastegnut u širinu — sada nabira u već prevaziđeno, i da sam ja sam postao sebi senka? Kada sam pre trideset godina izabrao onu sobu u Beču, stajao sam na početku. Nisam još bio stvorio ništa, ili ništa bitno; moje knjige i moje ime nisu još živeli u mojoj zemlji. Sada su — po čudnovatoj sličnosti — moje knjige opet bile nestale iz svoga jezika, sve što sam pisao ostajalo je sada za Nemačku nepoznato. Prijatelji behu daleko, stari krug razoren, kuća sa njenim zbirkama i slikama i knjigama izgubljena; tačno kao u ono vreme okružavaše me tuđina. Sve što sam u tom razmaku pokušao, učinio, naučio, uživao, izgledalo je kao vetrom odneseno, stajao sam sa preko pedeset godina opet na jednom početku, bio sam opet onaj student što je sedeo za svojim pisaćim stolom a izjutra kaskao u biblioteku — samo ne više onako pun vere, ne više onako oduševljen, sa jednim probleskom sedine u kosi, sa laganom senkom obeshrabrenosti nad zamorenom dušom.
Ustežem se od mnogog pripovedanja o onim godinama od 1934 do 1940 u Engleskoj, jer već prilazim blizu našem dobu, a njega smo svi mi doživeli gotovo jednako, sa istim od radija i od novina podbadanim nemirom, sa istim nadama i istim brigama. Svi mi danas s malo ponosa pomišljamo na njegove političke opsene, a sa grozom na to do čega su nas one dovele; ko bi god hteo da objašnjava, morao bi da optužuje, a ko među svima nama ima na to prava! A zatim: moj život u Engleskoj pretstavljao je jedno isključivo uzdržavanje. Ma koliko da sam bio svestan svoje gluposti što ne mogu da savladam jednu tako suvišnu sputanost, za svih tih godina poluizgnanstva i izgnanstva živeo sam bez svake prisne i iskrene povezanosti s društvom, sve pod uticajem ludog verovanja da u tuđoj zemlji ne smem da dižem svoj glas kada se diskutuje o savremenim problemima. Nisam u Austriji mogao ni šta učiniti protiv ludosti vodećih krugova, pa kako bih to pokušao ovde, gde sam se osećao gostom tog dobrog ostrva, gostom koji dobro zna: ako bi — pomoću našeg jasnijeg, bolje informisanog znanja — ukazao na opasnost koja od Hitlera preti svetu, to bi se shvatilo kao mišljenje lično zainteresovanog čoveka. Naravno, bivalo je ponekad teško stisnuti usne pred očiglednim greškama. Bolno je bilo gledati kako jedna majstorski inscenirana propaganda zloupotrebljava baš najvišu vrlinu Engleza, njihovu lojalnost, njihovu iskrenu volju da bez svakog protivdokaza svakom drugom unapred poklone veru. Jednako je širena obmana da Hitler, razume se, hoće samo da pripoji Nemce perifernih oblasti, onda će postati za dovoljan, pa će iz zahvalnosti za to istrebiti boljševike; taj je mamac delovao besprekorno. Trebalo je da Hitler samo jednom u nekom govoru kaže reč „mir“, pa bi novine u strasnom likovanju zaboravljale sve što je počinio, i ne bi više pitale zašto se zapravo Nemačka tako ludački naoružava. Turisti na povratku iz Berlina, koje su tamo brižljivo vodili unaokolo i obasipali laskanjem, hvalili su poredak i njegovog novog tvorca; Englezi su u tišini postepeno već počinjali da odobravaju njegove „zahteve“ za Velikom Nemačkom kao opravdane — niko ne shvataše da Austrija pretstavlja kamen u zidu, i da će se Evropa nužno srušiti ako on bude odvaljen. Ja, međutim, primao sam naivnost i plemeniti optimizam kojim su se Englezi i vodeći među njima davali zavarati, užarenim očima čoveka koji je kod kuće izbliza video lica jurišnih odreda i slušao njihovu pesmu: „Da nas nam pripada Nemačka, sutra čitavi svet.“ I tako, što se politička napetost više zaoštravala, ja sam se tim više uzdržavao od razgovora i svake političke akcije. Engleska je jedina zemlja staroga sveta gde nisam u novinama objavio ni jedan vremenski aktuelan članak, gde nikad nisam govorio na radiju niti uzeo učešća u makakvoj javnoj diskusiji; živeo sam onde u svom malom stanu anonimnije nego trideset godina ranije onaj bečki student u svome. Zato nemam prava da Englesku opisujem kao merodavan svedok, tim pre što sam docnije morao sebi priznati da pre rata ni sam nikada bio spoznao onu najdublju snagu Engleske, koja leži sva uzdržana u sebi a otkriva se tek u ča su krajnje opasnosti.
Ni od književnika nisam viđao mnoge. Upravo dvojicu onih sa kojima sam se počeo bliže povezivati, Džona Drinkvotera i Hjua Volpola, odnela je prerana smrt, sa mlađima se pak nisam često susretao, pošto sam, zbog onog osećanja nesigurnosti koje me je pritiskivalo, izbegavao „foreigners“ klub, večere i javne priredbe. Jedanput sam, ipak, imao naročito i zbilja nezaboravno uživanje da dve najoštrije glave, Bernarda Šoa i H. Dž. Velsa, vidim u toku jednog raspravljanja, podjarivanog iz nevidljivih dubina a spolja viteškog i briljantnog. Bilo je to prilikom jednog lunch-a u najužem krugu kod Šoa, i ja sam se našao u delom privlačnoj delom mučnoj situaciji čoveka koji nema prethodnoga znanja o tome šta je ustvari izazvalo prikrivenu napetost, koja se poput elektrike osećala među dvojicom patrijaraha, već i po načinu kako su se pozdravili, sa jednom prisnošću kroz koju je lako provejavala ironija — mora da je među njima postojala principijelna razlika mišljenja koja je izglađena malo pre toga ili je imala da se izgladi ovim lunch-om. Ove dve velike figure, svaka ponaosob ponos Engleske, borile su se pre pola veka, u krugu „fabijevaca“, rame uz rame za tada takođe još mladi socijalizam. Od tada su se, shodno svojim vrlo određenim ličnim crtama, razvijali sve više u raskorak, Vels istrajan u svom aktivnom idealizmu, gradeći neumorno svoju viziju o budućnosti čovečanstva, Šo pak, naprotiv, posmatrajući sa sve više skeptične ironije i budućnost i sadašnjost, da bi na njima oprobavao svoju suvereno-zabavljenu igri misli. I u telesnom vidu oni su se tokom godina svi više razvili u suprotnosti. Šo neverovatno svež osamdesetogodišnjak koji pri obedu gricka samo orahe i voće, visok, vitak, neprekidno napet, vazda s oštrim smehom oko lako razgovorljivih usana, i još više no ikad zaljubljen u vatromet svojih paradoksa, Vels sedamdesetogodišnjak pun životne radosti, veći prijatelj uživanja i puniji lagodnosti nego ikad, malen, rumen, i neumoljivo ozbiljan iza svoje prigodne veselosti. Šo bleštav u agresivnosti, menjajući brzo i okretno tačke nastupanja, drugi pak u taktički snažnoj odbrani, nepokolebljiv kao što su to uvek ljudi vere i ubeđenosti. Odmah sam imao utisak da Vels nije došao samo na prijateljski razgovor za ručkom, već na neku vrstu principijelne raspre. I baš zato što nisam bio informisan o pozadini toga intelektualnog konflikta, osećao sam utoliko jače dah atmosfere. U svakom gestu, svakom pogledu, svakoj reči ove dvojice buktala je jedna često raskalašna ali svakako prilično ozbiljna želja za kavgom; potsećali su na dvojicu mačevalaca, koji, pre nego što će oštro nasrnuti, malim probnim udarima proveravaju sopstvenu okretnost. Veću hitrinu intelekta imao je Šo. Uvek kada bi dao ili parirao neki odgovor, sevnulo bi mu nešto pod žbunastim obrvama, njegovo uživanje u dosetci, u igri reči, što ih je za šezdeset godina usavršio do neuporedive virtuoznosti, izrastalo je u neku vrstu raskalašnosti. Njegova bela, gusta brada zadrhtala bi s vremena na vreme od jarosnog, skoro bezglasnog smeha, i činilo se da poginjući glavu malo ukoso, stalno pogleda za svojom strelom, da li je pogodila. Vels sa svojim crvenim obraščićima i mirnim, kao zastrtim očima, imao je više oštrine i otvorenosti; i njegov razum radio je neobično brzo, ali on se nije služio tako bleštavim obrtima, udarce je radije zadavao labavo i izravno, sa jednom lakom prirodnom razumljivošću. Išlo je to tamo-amo sa takvom oštrinom i sa tako brzim otsevima, parade i udarci, udarci i parade, ostajući prividno uvek u okvirima šale, da se posmatrač nije mogao dovoljno nadiviti tome dvoboju, svetlucanju oružja i vešto izbegnutim udarcima. Ali iza tog hitrog dijaloga, koji se vodio stalno na najvišoj platformi, stajala je neka vrsta duhovne razjarenosti, koja se, na engleski način, disciplinovala otmeno i u dijalektički najuljudnijim formama. Bilo je to — što je diskusiju i činilo u tolikoj meri napetom — prožimanje zbilje sa igrom i igre sa zbiljom, jedno oštro suprotstavljanje dvaju polarnih karaktera, koje je sa mo prividno planulo na terenu objektivnoga, a u stvarnosti ležalo čvrsto ušančeno u meni nepoznatim dubinama i pozadinama. U svakom slučaju, ja sam obojicu najjačih ljudi Engleske video u jednom od njihovih najjačih trenutaka, i nastavak ove polemike, što ga je sledećih sedmica „Nation“ izneo u štampanoj formi, nije mi pričinio ni stoti deo uživanja kao taj temperamentni dijalog, pošto se iza argumenata pretvorenih u apstrakcije više nije toliko video živi čovek niti prava bit stvari. Retko sam, međutim, toliko uživo u fosforesciranju od duha do duha, nastalom njihovim međusobnim trenjem; ni u jednoj pozorišnoj komediji — ni pre ni posle toga — nisam video tako virtuoznu primenu dijaloga kao umetnosti, koliko u toj prilici kada se ona ispoljila nenamerno, neteatralno i u najplemenitijim formama.
No ja sam tih godina živeo u Engleskoj samo prostorno, a ne svim svojim srcem. I upravo briga za Evropu, ta briga koja je bolno pritiskivala naše nerve, navela me je da u tim godinama između Hitlerovog dolaska na vlast i izbijanja drugog svetskog rata putujem mnogo i da čak dva puta prelazim Okean. Možda me je gonilo predosećanje da je potrebno, dok svet još stoji otvoren i brodovi smeju mirno da plove svojim morskim putevima, nagomilati za crnja vreme na toliko utisaka i iskustava koliko srce može da primi, možda čežnja za saznanjem da se, dok naš svet razaraju nepoverenje i nesloga, jedan drugi svet izgrađuje; možda čak jedna sasvim maglovita slutnja da naša, pa čak i moja lična sudbina leži daleko od Evrope. Jedna predavačka turneja kroz Sjedinjene Države pružila mi je dobrodošlu priliku da tu moćnu zemlju vidim od istoka do zapada i od severa do juga, u svoj njenoj mnogostrukosti ali i intimnoj zakopčanosti. No možda se još snažnijim pokazao utisak Južne Amerike, kuda sam pošao, odazivajući se rado pozivu, na kongres međunarodnog PEN-kluba; nikad mi nije izgledalo važnije nego u tom trenutku da se da de potvrda duhovne solidarnosti koja prelazi granice zemalja i jezika.
Iz poslednjih časova provedenih u Evropi pred putovanje poneo sam na put neugodnu uspomenu. Toga leta 1936 počeo je bio španski građanski rat, koji je površno gledano pretstavljao samo unutrašnju zađevicu te, lepe i tragične zemlje, ali je u stvarnosti bio već pripremni manevar obeju ideoloških grupacija sila za njihov budući sukob. Krenuo sam bio iz Sautemptona jednom engleskom lađom, misleći ustvari da će parobrod radi izbegavanja ratnog područja, da obiđe inače uobičajenu stanicu Vigo. Na moje iznenađenje, ipak smo uplovili u luku, a nama putnicima čak su dozvolili da na nekoliko časova siđemo na kopno. Vigo se tada nalazio u rukama Frankovih ljudi, a ležao je daleko postrani od pravog poprišta rata. Ipak sam u tih nekoliko sati imao prilike da vidim ponešto što je davalo opravdanog povoda za teške misli. Pred većnicom, na kojoj je vijorila Frankova zastava, stojahu u stroju, predvođeni uglavnom sveštenicima, mladi dečaci u seljačkim haljinama, koje su očigledno doveli iz okolnih sela. U prvom trenutku nije mi bilo jasno šta se sa njima hoće. Jesu li to bili radnici pokupljeni za neku hitnu službu? Jesu li bili nezaposleni koji je trebalo tu da prime hranu? Ali posle četvrt časa video sam iste te dečake kako dolaze iz većnice preobraženi. Nosili su blistave nove uniforme, puške i bajonete; pod nadzorom oficira potovareni su u isto tako potpuno nove i blistave automobile i bučno se udaljili kroz ulice gra da. Bejah se uplašio. Gde sam ja to jednom već video? U Italiji najpre, a potom u Nemačkoj! I ovde i tamo behu se odjednom pojavile te besprekorne nove uniforme i novi automobili i mitraljezi. I opet sam se upitao: ko isporučuje, ko plaća te nove uniforme, ko organizuje te mlade, uboge ljude, ko ih tera protiv njihovog sopstvenog legalnog pretstavništva? Državna blagajna nalazila se, kako mi beše poznato, u rukama legalne vlade, isto tako i slagališta oružja. Ti automobili i to oružje morali su dakle biti dopremljeni iz inostranstva, i stigli su nesumnjivo preko granice iz obližnje Portugalije. Ali ko ih je slao, ko plaćao? U pitanju je bila nova sila koja je htela da zagospodari. Jedna te ista sila koja je i ovde i tamo delovala, sila koja voli nasilje, kojoj je nasilje potrebno, i pred kojom sve one ideje kojima smo mi privrženi i za koje živimo, mir, humanost, pomirljivost, pretstavljaju staračku slabunjavost. U pitanju su bile tajanstvene grupe, skrivene po svojim biroima i koncernima, koje su se u korist svoje želje za gospodarenjem i u korist svojih poslova cinički služile naivnim idealizmom omladine. U pitanju je bila volja za nasiljem, koja je, pomoću nove, suptilnije tehnike, htela na našu zlosrećnu Evropu sručiti staro varvarstvo rata. Uvek će jedan jedini optički, čulni utisak delovati na dušu snažnije nego hiljade novinskih članaka i brošura. I nikad me nije jače obuzela slutnja šta pretstoji nama, šta pretstoji Evropi, ne go u tome času kada sam video kako tajanstveni zakulisni gospodari iz pozadine snabdevaju oružjem te mlade nedužne dečake, oružjem koje oni treba da okrenu na isto tako mlade, nedužne dečake svoje otadžbine. Kada se potom brod, posle nekoliko sati zadržavanja, opet otisnuo, brzo sam sišao u kabinu. Bilo bi mi odviše bolno da bacim još jedan pogled na tu lepu zemlju koja je tuđom krivicom dopala stravičnog razaranja; obuzelo me je osećanje da je Evropa, usled svoje sopstvene zablude, na smrt osuđena, Evropa, naša sveta domovina, kolevka i partenon naše zapadne civilizacije.
Tim više me je posle toga usrećila slika Argentine. Tu se ponavljala Španija, pohranjena i sačuvana u jednoj novoj, prostranijoj, krvlju još neumrljanoj, mržnjom još nezatrovanoj zemlji. Tu je bilo obilje hrane, bogatstvo i pretek, tu je bio beskrajan prostor pa dakle i buduća hrana. Beše me saletelo neizmerno osećanje sreće i neka vrsta novoga pouzdanja. Zar nisu već hiljadama godina kulture putovale iz jedne zemlje u drugu, zar nije uvek, makar drvo i palo pod sekirom, spasavano seme a time i novi cvatovi, novi plodovi?
Ono što su generacije pre nas i oko nas stvarale, nije se to ipak nikad sasvim gubilo. Treba se samo naučiti mišljenju u krupnijim dimenzijama, računanju sa većim vremenskim razmacima. Treba, rekoh sebi, početi misliti ne više samo evropski, već preko granica Evrope, ne sahraniti sebe u jednoj prošlosti koja odumire, već uzeti udela u njenom preporodu. Jer bio sam shvatio, po srdačnosti sa kojom je celo stanovništvo tog novog milionskog grada učestvovalo u našem kongresu, da ovde nismo tuđini, i da tu još živi, važi i deluje vera u duhovno jedinstvo, kojoj smo posve tili najbolji deo svoga života, da prema tome u naše vreme novih brzina ni okean više nije pregrada. Novi se tu zadatak postavljao umesto staroga: izgraditi zajednicu o kojoj smo sanjali, u širim razmerama i u smelijem obuhvatu. Ako sam, posle onog poslednjeg pogleda na skori rat, shvatio da je Evropa izgubljena, pod Južnim Krstom počeo sam ponovo da se nadam i da verujem.
Ništa slabiji utisak, ništa manje obećanje pružila mi je Brazilija, ta rasipnički obdarena zemlja sa najlepšim gradom na svetu, ta zemlja čiji golemi prostor još ni danas ne mogu sasvim da premere železnice, ni ceste, a jedva ako to može avion. Ovde je prošlost bila očuvana brižljivije nego u samoj Evropi, ovde još nije u naravi i u duh nacije prodrla grubost koju je prvi svetski rat doneo sobom. Tu su ljudi živeli na okupu miroljubivije, ljubaznije, čak i među najrazličitijim rasama opštenje nije bilo onako neprijateljsko kao kod nas. Tu nije čovek od čoveka bio izdvojen apsurdnim teorijama o krvi i plemenu i poreklu, ovde se, osećasmo u čudnoj nekoj slutnji, može još živeti spokojno, ovde je prostor, oko čije se najskučenije merice u Evropi bore države i pregone političari, slobodan u neizmernome obilju budućnosti. Tu je zemlja još čekala čoveka, da je ko risti i ispunjava svojom prisutnošću. Tu se sve ono što je Evropa stvorila na polju civilizacije moglo kolosalno nastaviti i dalje razvijati u novim i drugim formama.
Uranjajući, obuzet srećom, u stostruku lepotu ove nove prirode, bacio sam bio jedan pogled U budućnost.
Ali putovati, pa čak i putovati na daleko, do pod druge zvezde i u druge svetove, nije značilo oteti se Evropi i zabrinutosti zbog Evrope. Skoro da liči na zlobnu osvetu prirode nad čovekom što mu sva ostvarenja tehnike, pomoću kojih se dokopao najtajanstvenijih njenih sila, istovremeno u duši stvaraju pometnju. Nema goreg prokletstva od strane tehnike nego to što nas sprečava da i za trenutak pobegnemo od sadašnjosti. Ranija pokolenja mogla su za vreme katastrofa bežati, povući se u samoću i zabačenost, tek nama je bilo suđeno da istog časa i sekunde znamo i osetimo svako zlo koje se dešava ma gde na našoj lopti. Ma koliko se udaljavao od Evrope, njena sudbina me je pratila. Iskrcavši se u Pernambuku noću, sa Južnim Krstom nad glavom, i okružen na ulici ljudima tamne puti, ugledao sam, prikovanu na jedan letak, vest o bombardovanju Barcelone i o streljanju jednog prijatelja Španca sa kojim sam nekoliko meseca ranije proveo zajedničke lepe časove. U Teksasu, između Haustona i jednog drugog petrolejskog grada, vozeći se u zahuktanom pulman-vagonu, začuo sam najedanput kako neko žestoko viče i besni na nemačkom: neki bezazleni saputnik okrenuo je vozni radio na talas Nemačke, i tako sam, šišajući vozom kroz ravnicu Teksasa, morao da slušam jedan Hitlerov huškački govor. Nije bilo mogućnosti da se pobegne, ni noću ni danju; stalno sam morao, obuzet tegobnom brigom, da mislim na Evropu, a unutar Evrope uvek na Austriju. Možda će ličiti na uski patriotizam što me je u golemome kompleksu opasnosti koji se pruža od Kine pa preko do Ebra i Mancanaresa, zabrinjavala naročito sudbina Austrije. No ja sam znao da je sudbina cele Evrope vezana za tu malu zemlju — slučajno moju domovinu. Pokuša li čovek, gledajući unazad, da ukaže na greške u politici posle svetskoga rata, shvatiće da se najveća sastoji u tome što kako evropski tako isto i američki političari nisu sprovodili, nego su osakatili jasni i jednostavni Vilzonov plan. Njegova je ideja bila da se malim nacijama dade sloboda i samostalnost, no on je pravilno uočio da će se ta sloboda i samostalnost moći održati samo unutar jednog saveza nadređena organizacija — istinsko, totalno Društvo naroda — nije stvorena, a ostvaren je samo drugi deo njegovog programa, samostalnost malih država, izazvana je umesto smirenja stalna napetost. Jer ništa nije opasnije nego kad mali pate od ludila veličine, i malim državama je, tek što su stvorene, prva briga bila da intrigiraju jedne protiv drugih i da se svađaju oko ništavnih delića zemljišta, Poljaci protiv Čeha, Mađari protiv Rumuna, Bugari protiv Srba, a kao najslabija među svima tim rivalima stojaše ta majušna Austrija nasuprot silnoj Nemačkoj. Ova rasparčana, osakaćena zemlja, čiji su vladari nekad raspolagali Evropom, bila je, moram to uvek da ponovim, kamen u zidu. Znao sam ne što što svi ti ljudi oko mene u engleskom milionskom gradu nisu mogli da shvate: da sa Austrijom mora pasti Čehoslovačka, i da će onda Balkan stajati pred Hitlerom kao otvoren plen, da će nacionalsocijalizam sa Bečom, zahvaljujući njegovoj naročitoj strukturi, dobiti u svoju čvrstu ruku polugu kojom će moći da razlabavi i razdrma celu Evropu. Samo smo mi Austrijanci znali kolika je požuda, potsticana zlopamćenjem, gonila Hitlera na Beč, grad koji ga je video u najnižoj bedi, i u koji je hteo da umaršira kao triumfator. Zato bih svaki put, došavši u Austriju u prolaznu posetu, i vraćajući se opet preko granice, odahnuo: „Ovoga puta još nije“, i osvrtao bih se kao da je to poslednji put. Video sam da se katastrofa približava neminovno; stotinu puta za svih tih godina, dok bi se drugi izjutra mašali novina puni pouzdanja, ja sam se u dubini duše plašio natpisa: Finis Austriae. Ah, koliko sam obmanjivao sebe zavaravajući se da sam se davno otrgao od njene sudbine! Iz dana u dan morila je i mene u daljini njena polagana i grozničava agonija — beskrajno više nego moje prijatelje u zemlji, koji su sami sebe varali patriotskim demonstracijama i koji su jedni Druge svakodnevno umirivali: „Francuska i Engleska ne mogu da nas na puste. A pre svega neće to dozvoliti Musolini.” Verovali su u Društvo naroda, u mirovne ugovore, kao bolesnici u lekove s lepim etiketama. Živeli su i dalje bezbrižno i srećno, dok je meni, koji dam video jasnije, od brige pucalo srce.
I moje poslednje putovanje u Austriju zasnivalo se isključivo na jednom takvom izbijanju straha pred katastrofom koja se sve više približava. U jesen 1937 bio sam u Beču da posetim svoju ostarelu majku, i za duže vremena nisam onde imao nikakva nesvršena posla; ništa bitno nije me onamo pozivalo. Jednog popodneva, nekoliko nedelja docnije — mora da je bilo otprilike koncem novembra — prolazio sam na putu kući Regent Street-om i kupio u prolazu „Evening Standard“. Bio je to dan kada je Halifaks leteo u Berlin, da bi prvi put pokušao da sa Hitlerom lično pregovara. U ovom izdanju „Evening Standard“-a behu dakle nabrojane, na prvoj strani — još uvek je optički vidim, tekst je stojao desno, štampat masnim slovima — pojedine tačke u kojima je Halifaks hteo da postigne sporazum s Hitlerom. Među njima nalazio se i paragraf Austrija. A između redova sam onde našao, ili verovao da čitam: izručenje Austrije, jer šta bi drugo moglo da znači jedno raspravljanje sa Hitlerom? Ta mi Austrijanci smo znali da po toj tačci Hitler nikad ne bi popustio. Začudo, ovo programatsko nabrajanje tema diskusije pojavilo se bilo jedino u podnevnom izdanju „Evening Standard”-a, nestavši opet bez traga iz svih drugih kasnijih izdanja istoga lista u kasno popodne. (Kako sam docnije saznao iz glasina, ovu informaciju je listu navodno doturilo italijansko poslanstvo, jer 1937 se Italija još ničeg nije toliko plašila kao sporazuma Nemačke i Engleske za njenim leđima.) Koliko je stvarne istine ili neistine bilo u toj belešci toga jednoga izdanja „Evening Standard“-a — koju velike mase verovatno nisu ni zapazile, — to ja ne znam da ocenim. Znam samo koliko sam se ja lično neizmerno prestrašio od pomisli da se već vode pregovori o Austriji između Hitlera i Engleza; ne stidim se reći da su mi se novine tresle u ruci. Lažna ili istinita, ova vest me je uz budila kao već godinama nijedna, jer sam znao: ako se ona obistini samo jednim delićem, onda je to početak kraja, onda će kamen pasti iz zida a sa njim zajedno i zid. Smesta sam se okrenuo, skočio na prvi autobus što staje na Victoria Station i odvezao se u Imperial Airways, da upitam ima li još koje slobodno mesto u sutrašnjem jutarnjem avionu. Hteo sam još jednom da vidim svoju staru majku, svoju porodicu, svoju domovinu. Slučajno sam još dobio jednu kartu, pobacao ne što stvari u kofer i odleteo u Beč.
Moji prijatelji se začudiše što se vraćam tako brzo i tako iznenadno. A koliko su me tek ismejali kada sam im spomenuo svoju brigu; još uvek sam onaj stari „Jeremija“, tako su mi se rugali. Da li ja, znači, ne znam da celo austrijsko stanovništvo sada stoji stoprocentno iza Šušniga? Podrobno su uzdizali veličanstvene demonstracije „Otadžbinskoga fronta“, dok sam ja još u Salcburgu bio zapazio kako ti demonstranti, u većini, nose propisanu značku organizacije samo spolja na reverima kaputa, a da su se isto vremeno, opreznosti radi, već odavno u Minhenu upisali u nacionalsocijaliste — previše sam učio i pisao istoriju a da ne bih znao kako se velike mase uvek odmah pretumbaju na onu stranu gde leži teža momentane sile. Znao sam da će isti glasovi koji danas viču „hajl Šušnig“, sutra brujati „hajl Hitler". No u Beču su svi sa kojima sam govorio pokazivali iskrenu bezbrižnost. Pozivali su jedni druge na sedeljke u smokingu i fraku (ne sluteći da će uskoro nositi kažnjeničke odeće koncentracionih logora), preplavljivali trgovine božićnim kupovinama za svoje lepe kuće (ne sluteći da će im ih nekoliko meseca kasnije oduzeti ili opljačkati). I ta večita bezbrižnost sta roga Beča, koju sam ranije tako silno voleo i o kojoj sam ustvari sanjao celoga svog života, ta bezbrižnost što ju je bečki nacionalni pesnik Ancengruber jed nom obuhvatio u sažeti aksiom: „Ništa ti se ne može desiti", ona me je sad prvi put bolela. No možda su u krajnjoj liniji oni bili mudriji od mene, svi ti moji bečki prijatelji, jer su zbog svake stvari patili tek onda kada bi do nje stvarno došlo, dok sam ja nesreću podnosio već unapred u mašti a zatim po drugi put u stvarnosti. Bilo kako bilo — ja ih više nisam shvatao i nisam od njih mogao biti shvaćen. Posle dva dana nisam više nikog opominjao. Čemu zbunjivati ljude koji ne žele da im se smeta?
Neka se, međutim, ovo što ću reći ne smatra naknadnim ukrašavanjem, već čistom istinom: za ta poslednja dva dana u Beču ja sam svaku pojedinu blisku ulicu, svaku crkvu, svaki vrt, svaki stari kutak grada u kome sam se rodio, posmatrao sa jednim beznadežnim, nemim „nikad više“. I svoju majku sam zagrlio misleći potajno: „Ovo je poslednji put“. Sve u tom gradu i u toj zemlji osećao sam kroz to „nikad više!“, svestan da se rastajem, da se rastajem zauvek. Pored Salcburga, grada gde je stajala kuća u kojoj sam radio dvadeset godina, proputovao sam a da se ni na železničkoj stanici nisam iskrcao. Mogao sam, doduše, sa prozora vagona videti svoju kuću na brežuljku, sa svima uspomenama proživljenih godina. Ali ja je ni sam pogledao. Pa i čemu? — i onako, znao sam, neću više u njoj stanovati. A onog trenutka kada je voz za tutnjao preko granice, ja sam, kao praotac Lot u Starome zavetu, znao da je sve iza mene prah i pepeo, prošlost skamenjena u čemernu so.
Mišljah da sam predosetio svu strahotu koja će se desiti kad se Hitlerov zlobni san bude ispunio, kada on bude triumfalno zauzeo Beč, taj grad koji ga je od gurnuo kao mlada čoveka bez sredstava i uspeha. No kako se bojažljivom, kako malom, kako jadnom pokazala moja i svaka ljudska fantazija prema nečoveštvu koje, se bilo izlilo onog trinaestog marta 1938, dana kada je Austrija a sa njome i Evropa pala u plen golome nasilju! Sada je maska pala. Pošto su ostale države otvoreno pokazale svoj strah, brutalna sila više nije morala da se ograničava nikakvim moralnim preprekama, jer šta je sad pretstavljala Engleska, šta Francuska, šta čitav svet? — nije se više služila licemernim izgovorima o „marksistima“, koje treba politički ukloniti. Sada se nije samo pljačkalo i kralo, nego je dato široko polje svakom ličnom osvetništvu. Profesori univerziteta morali su da ribaju ulice golim rukama, pobožni sedobradi Jevreji odvlačeni su u hram gde su ih razuzureni dečaci naterivali da prave počučnje i da u horu viču „hajl Hitler“. Nevini ljudi hvatani su po ulicama i odvlačeni u SA kasarne, da metu nužnike; sve što je bolesno prljava fantazija mržnje orgijastički izmišljala u mnogim noćima, istutnjavalo se usred bela dana. Što su upadali u stanove i prestravljenim ženama otkidali minđuše — tako šta se moglo jednako desiti prilikom pljačkanja gradova pre stotina i stotina godina, u srednjevekovnim ratovima; novo je, međutim, bilo bestidno uživanje javnoga mučenja, kinjenja duše, rafinirana ponižavanja. Zabeležili su to ne jedan već hiljade onih koji su te muke podnosili, i jedno mirnije vreme, koje u moralnom pogledu neće biti ovako umorno kao naše, čitaće jednom sa zgražanjem šta je u tom gradu kulture, u dvadesetom veku, počinio jedan jedini čovek u svom besnilu od mržnje. Jer to je Hitlerov najdijaboličniji triumf sred njegovih vojničkih i političkih pobeda — ovom jednom čoveku uspelo je da neprekidnim nadmašavanjem otupi svaki pojam o pravu i pravdi. Pre toga „novoga poretka“ ubistvo čoveka bez presude i bez spoljnjeg uzroka još bi potreslo čitav svet, udaranje na muke smatralo se za nepojmljivo u dvadesetom veku, a eksproprijacija se još zvala jasnijim imenom krađe i pljačke. Sada pak, posle sve novih i novih vartolomejskih noći, posle svakodnevnih smrtonosnih mučenja u ćelijama SA i za bodljikavim žicama, šta je značila jedna jedina nepravda, šta zemaljska patnja? 1938, posle Austrije,' naš svet se već privikao na nečoveštvo, na bespravlje i brutalnost u tolikoj meri kao nikad ranije u vekovima. Dok bi ranije samo ono što se odigralo u tom zlosrećnom gradu Beču bio dovoljan povod za internacionalno izopštavanje, godine 1938 savest sveta je ćutala, ili je tek malo zagunđala pre nego što će zaboraviti i oprostiti.
Ti dani kada su iz domovine svakodnevno ječali vapaji za pomoć, kada smo za najbliže prijatelje saznavali da su ih odvukli, da ih muče i ponižavaju, i kada smo bespomoćni drhtali za svakog koga volimo, spadaju u najgroznije dane u mom životu. I nije me stid da kažem — toliko je ovo doba izopačilo naše srce — da se nisam uplašio, nisam požalio kada je stigla vest o smrti moje starice majke, koju smo ostavili za sobom u Beču, nego sam naprotiv osetio čak neku vrstu umirenja, znajući da je ona sada osigurana od svih patnji i opasnosti. Stara osamdeset četiri godine, skoro potpuno ogluvela, ona je zauzimala jedan stan u našoj porodičnoj kući, te tako privremeno čak nije smela biti deložirana ni posle novih „arijevskih zakona“, i mi smo se nadali da ćemo posle nekog vremena ipak nekako uspeti da je prebacimo u inostranstvo. Već jedno od prvih bečkih naređenja teško ju je pogodilo. Sa svoje osamdeset četiri godine ona je već bila slaba na nogama, i naviknuta da prilikom svojih svakodnevnih malih šetnji posle svakih pet ili deset minuta trudnoga hodanja otpočine na nekoj klupi u Ringštrase ili u parku. Još Hitler ni osam dana nije bio gospodar grada a već se pojavila skotska zabrana da Jevreji ne smeju sedati na klupe — jedna od onih zabrana koje su očigledno bile izmišljene isključivo u sadističku svrhu zluradog mučenja. Jer pljačkanje Jevreja imalo je, ako hoćete, još neke logike i razumljivog cilja, pošto je pljačkom fabrika, stanbenog nameštaja, vila i upražnjenim mestima bilo moguće zasititi sopstvene ljude, nagraditi stare trabante; konačno i Geringova galerija slika može za svoj sjaj da zahvali uglavnom toj obilno sprovođenoj praksi. Ali ne dozvoliti staroj ženi ili iscrpljenom starcu da na jednoj klupi odahne nekoliko minuta, to je palo u deo dvadesetome veku i čoveku koga milioni i milioni obožavaju kao najvećeg ove epohe.
Srećom je moja mati bila pošteđena da dugo pod nosi takve surovosti i ponižavanja. Umrla je nekoliko meseca po zauzeću Beča, i ja ne mogu da ne fiksiram epizodu koja je vezana za njenu smrt; u mojim očima je beleženje upravo takvih pojedinosti važno za neko buduće vreme u kome će ovakve stvari morati da izgledaju nemoguće. Starica je jednog jutra najedanput izgubila svest. Lekar koga su pozvali izjavio je smesta da će teško preživeti noć i doveo je jednu bolničarku, ženu od oko četrdeset godina, da se nađe oko samrtničkoga odra. Ni ja ni moj brat, njena jedina deca, nismo međutim bili onde, a nismo naravno mogli ni doći, pošto bi pretstavnici nemačke kulture i povratak samrtničkom odru jedne majke ocenili kao zločin. Tako je jedan naš bratučed uzeo na sebe da to veče provede u stanu, kako bi bar neko iz porodice prisustvovao njenoj smrti. Taj naš bratučed bio je u to vreme čovek od šezdeset godina, i sam već bolešljiv, koji je godinu dana kasnije zaista i umro. Kada se baš pripremao da u susednoj sobi raspremi postelju za noć, pojavila se bolničarka — prilično posramljena, što joj treba pripisati u čast — izjavljujući da joj je prema novim nacionalsocijalističkim zakonima nažalost nemogućno da se zadržava pored samrtnice preko noći. Moj bratučed je Jevrej, i ona kao žena ispod pedeset godina ne sme preko noći ostati pod istim krovom sa njim, čak ni uz samrtnika — jer je shodno Štrajherovom mentalitetu prva misao jednog Jevrejina morala da bude da nad njom izvede rasno skrnavljenje. Njoj je, reče, ovaj propis naravno užasno mučan, ali je prisiljena da se povinuje zakonima. Tako je moj šezdesetogodišnji bratučed, samo da bi bolničarka mogla ostati kod moje majke na samrti, bio prisiljen da uveče napusti kuću; možda će se posle ovoga shvatiti da sam hvalio njenu sreću što ne mora duže da živi među takvim ljudima.
Pad Austrije uneo je u moju privatnu egzistenciju jednu promenu koju sam isprva smatrao beznačajnom i čisto formalnom: izgubio sam time svoj austrijski pasoš, i morao sam, za naknadu, kod engleskih vlasti zatražiti jednu belu hartiju, pasoš za ljude bez državljanstva. Često sam u svojim kosmopolitskim sanjarijama potajno zamišljao kako bi divno bilo i kako bi ustvari odgovaralo mom intimnom osećanju kada bih bio bez podanstva, neobavezan ijednoj zemlji i na taj način pripadnik svake bez razlike. Morao sam, međutim, još jednom da se uverim koliko su naše ovozemaljske mašte oskudne, i kako čovek upravo najvažnija osećanja razume tek onda kada mora da ih sam pro pati. Deset godina ranije, kada sam se jednom u Parizu našao sa Dmitrijem Mereškovskim, i on mi se potužio da su mu knjige u Rusiji zabranjene, ja sam, onako neiskusan, još prilično nepromišljeno pokušao da ga tešim kako to ustvari ne znači mnogo u poređenju sa internacionalnom rasprostranjenošću u celome svetu. Ali kada su moje sopstvene knjige nestale iz područja nemačkog jezika, kako sam onda jasno shvatio njegovo jadanje što ostvarenu reč može da obelodani samo u prevodu, u razređenom izmenjenom medijumu! Takođe sam tek u času kada su me, posle dužeg čekanja na klupi molilaca u pretsoblju, pustili u englesko zvanje, shvatio šta znači što sam pasoš zamenio za emigrantsku ispravu. Jer na svoj austrijski pasoš imao sam neosporno pravo. Svaki austrijski konzularni činovnik ili policijski činovnik bio je dužan da mi ga, kao punopravnom građaninu, odmah i stavi. Za dobijenu englesku emigrantsku ispravu, pak, morao sam da molim. Bila je to ljubaznost postignuta moljenjem, a sem toga ljubaznost koje su me svakog časa mogli lišiti. Preko noći sam kliznuo još jednu stepenicu niže. Juče još inostrani gost i neka vrsta džentlmena koji troši svoj internacionalni prihod i plaća porez, postao sam emigrant, „refugee“. Spao sam u jednu nižu, mada ne i nečasnu kategoriju. Trebalo je, osim toga, na tom belom listu hartije posebno moliti za svaku inostranu vizu, pošto je u svim zemljama vladalo podozrenje prema „vrsti“ ljudi kojoj sam odjednom pripao, prema čoveku bez prava, bez otadžbine, koga ne možeš, kao ostale ljude, u slučaju nužde, kada ti postane neugodan i predugo se zadržava, proterati i vratiti u njegovu zemlju. I morao sam stalno da pomišljam na reči što mi ih je godinama ranije kazao je dan izgnani Rus: „Pre je čovek imao samo telo i dušu. Danas mu je uz to potreban i pasoš, inače se sa njim neće postupati kao sa čovekom.“
I zaista: možda ništa na tako čulno shvatljiv način ne prikazuje nazadak u koji je svet zapao posle prvog svetskog rata, koliko ograničavanja lične slo bode čovekova kretanja i smanjivanje njegovih prava na slobodu. Pre 1914, zemlja je pripadala svima ljudima. Svako je išao kuda je hteo i ostajao koliko je hteo. Nije bilo dozvola ni odobrenja, i mene svaki put iz nova razveseli čuđenje mladih ljudi kada im pričam kako sam pre 1914 putovao u Indiju i Ameriku a da pasoš nisam imao niti ga uopšte ikada video. Čovek se ukrcavao i iskrcavao ne pitajući nikoga i nepitan ni od koga, nije morao da ispunjava nijednu od stotine hartija koje se danas od njega traže. Nije bilo reg permit-a ni viza, ni dosađivanja; iste te granice što ih danas carinari, policajci i žandarmerijska straža, zahvaljujući patološkom nepoverenju svih prema svima, pretvaraju u prave žičane pregrade, pretstavljahu samo simbolične linije koje su ljudi prekoračivali sa istom bezbrižnošću kao meridijan u Grinviču. Tek posle rata počelo je smućivanje sveta nacionalizmom, i ta duhovna epidemija našega veka uzrokovala je, kao prvi vidljivi fenomen, ksenofobiju: mržnju prema strancima ili u najmanju ruku strah od stranaca. Svugde se svet branio od inostranaca, svugde ih je odbacivao. Sva poniženja koja su ranije pronalažena isključivo za zločince, nametana su sada pre i za vreme putovanja svakom putniku. Čovek je imao da se fotografiše s desna i s leva, iz profila i en face, sa kosom podrezanom tako kratko da uši budu vidljive, morao je dati otiske prstiju, najpre samo palca a za tim svih deset prstiju, morao je osim toga da podnese uverenja, potvrde o zdravstvenom stanju, potvrde o cepljenju, policijska uverenja o vladanju i preporuke, morao je biti u stanju da prikaže pozive i adrese rođaka, morao je da priloži moralne i finansijske garancije, da ispuni i ispotpisuje formulare sa trostrukim i četvorostrukim kopijama, i ako bi iz te rpe listova nedostajao samo jedan, bio bi izgubljen.
Sve ove stvari izgledaju kao sitnice. I može na prvi pogled izgledati kao sitničarenje s moje strane što ih uopšte spominjem. Ali s tim „sitnicama“ je naša generacija proćerdala nenadoknadivo dragoceno vreme. Kada sračunam koliko sam u tim godinama ispunio formulara i izjava na svakom putovanju, poreskih izjava, deviznih potvrda, graničnih propusnica, odobrenja boravka, odobrenja odlaska, prijava i odjava, kolike sam časove prestajao u pretsobljima konzulata i vlasti, pred koliko sam činovnika, ljubaznih i neljubaznih, mrzovoljnih i razdraženih, sedeo, kroz koliko sam pograničnih pretresa i ispitivanja prošao, onda tek vidim koliko je ljudskoga dostojanstva propalo u ovome veku, o kome smo kao mladi ljudi, puni vere, sanjali kao o veku slobode, budućoj eri svetskoga jedinstva. Koliko je oteto našoj produkciji, našem stvaranju, našem razmišljanju, usled tog neproduktivnog sećanja, kojim se istovremeno ponižavala i naša duša! Jer svaki od nas je tokom tih godina proučavao više službene propise nego knjige iz oblasti duha, prvi korak u stranom gradu, u stranoj zemlji nije više kao nekad vodio u muzeje, u lepote prirode, već u neki konzulat, u neku policijsku prostoriju, radi dobijanja „dozvole". Kada bismo sedeli na okupu, isti oni što smo ranije govorili Bodlerove stihove i sa strašću duha razmatrali probleme, hvatali smo se be da pričamo o affidavit-ima i permit-ima i o tome treba li zatražiti trajnu ili turističku vizu; poznanstvo sa nekom malom činovnicom u nekom konzulatu, koja će čoveku skratiti čekanje, beše u poslednjoj deceniji od veće životne važnosti nego prijateljstvo jednog Toskaninija ili jednog Rolana. Čovek je stalno imao da oseća, sa dušom rođenom u slobodi, da pretstavlja objekt a ne subjekt, da ne postoji nikakvo njegovo pravo već samo milost državnih organa. Čoveka su stalno saslušavali, registrovali, numerisali, cenzurisali, pečatili, i ja, kao nepopravljivi čovek jednog slobodnijeg vremena i građanin jedne snevane svetske republike, još i danas svaki od tih pečata u svome pasošu osećam kao žig sramote, svako od tih ispitivanja i pretresa kao poniženje. Sitnice su to, uvek samo sitnice, meni je to jasno, sitnice u jednom vremenu kada je vrednost ljudskog života opadala još rapidnije nego vrednost novca. Ali samo ako fiksiramo te male simptome, moći će jedno kasnije vreme da zabeleži pravi klinički nalaz duhovnih odnosa i duhovne pometnje što behu zahvatili naš svet između dva rata.
Možda sam ja od ranije bio preveć razmažen. Možda se moja osetljivost usled grubih zaokreta poslednjih godina suviše razdražila. Svaki oblik emigracije već sam po sebi neminovno uzrokuje neku vrstu poremećaja ravnoteže. Čovek, kada nema pod nogama sopstveno tle — i ovo mora da se doživi pa da postane razumljivo — gubi od svog uspravnog držanja, postaje nesigurniji, nepoverljiviji prema sebi samome. I ja se ne ustežem od priznanja da od dana kada sam morao živeti sa stvarno tuđim papirima i pasošima, nikad više nisam u potpunosti osećao da pripadam sam sebi. Nešto od prirodnog identiteta sa svojim prvobitnim i stvarnim ja ostalo je zauvek razoreno. Postao sam uzdržljiviji nego što bi mojoj prirodi stvarno odgovaralo, i danas ja, , nekadašnji kosmopolit, imam neprekidno osećanje kao da sad treba naročito da se zahvaljujem za svaki gutljaj vazduha što ga udišući otimam jednom drugom narodu. Razume se da je nepomućena misao svesna apsurdnosti ovih bubica, no kada je razum mogao da se suprotstavi sopstvenom osećanju! Nije mi pomoglo što sam kroz pola veka vaspitavao svoje srce da kuca kosmopolitski, kao srce jednog „citoyen du monde“. Ne, onoga dana kada sam izgubio pasoš, ja sam sa 58 godina otkrio da čovek sa svojom domovinom gubi više nego parče omeđene zemlje.
Ali ja nisam bio usamljen sa tim osećanjem nesigurnosti. Uznemirenost se postepeno počela širiti po celoj Evropi. Od dana kada je Hitler izvršio prepad na Austriju, politički horizont ostao je smračen, i oni isti ljudi u Engleskoj koji su mu potajno krčili put, nadajući se da će time iskupiti mir za svoju sopstvenu zemlju, sada se zamisliše. Počev od 1938, ni u Londonu, ni u Parizu, ni u Rimu, ni u Briselu, ni u jednom gradu ili selu nije više bilo razgovora, pa ma kako predmet spočetka bio udaljen, koji ne bi konačno uvirao u neizbežno pitanje: da li se i kako rat još može izbeći ili u najmanju ruku odgoditi. Ako pogledam na sve te mesece stalne i sve veće bojazni od rata u Evropi, mogu da se setim u svemu dvaju ili triju dana istinskoga pouzdanja, dvaju ili triju dana kada smo još jednom, poslednji put, imali osećanje da će se oblak raspršiti, i da ćemo opet moći da dišemo spokojno i slobodno kao nekad. Na neki perverzan način, ta dva ili tri dana behu upravo ona koja se danas beleže kao najkobnija u novoj istoriji: dani viđenja Čemberlena i Hitlera u Minhenu.
Znam da je danas neugodno potsećanje na taj sastanak kada su Čemberlen i Daladije, nemoćno pritisnu ti uza zid, kapitulirali pred Hitlerom i Musolinijem. No pošto ja ovde hoću da služim dokumentarnoj istini, moram priznati da je svako ko je ta tri dana doživeo u Engleskoj, imao osećanje da su to dani čudesni. Situacija je tih poslednjih dana septembra 1938 bila očajna. Čemberlen se upravo vratio sa svog drugoga leta Hitleru, i nekoliko dana kasnije ljudi su saznali šta se dogodilo. Čemberlen je došao s ciljem da u Godesbergu bez ostatka pristane na sve ono što je Hitler od njega zatražio u Berhtesgadenu. Ali Hitlerovoj histeričnoj prepotentnosti više nije do stajalo ono što je nekoliko nedelja ranije smatrao dovoljnim. Politika appeasement-a i „try and try again“ bedno je propala, doba vere u dobar ishod bilo se u Engleskoj preko noći završilo. Engleska, Francuska, Čehoslovačka i cela Evropa stojahu pred jednim izborom: da se ili ponize pred Hitlerovom peremptornom voljom za moć ili da mu prepreče put oružjem. Izgledalo je da je Engleska rešena na krajnje mere. Ratne pripreme više nisu prećutkivane nego su otkrivane otvoreno i demonstrativno. Odjednom se pojaviše radnici i počeše usred londonskih vrtova, u Hajd Parku, Redžent Parku, a naročito prekoputa nemačkoga poslanstva, kopati skloništa za slučaj vazdušnih napada. Mobilisana je flota, oficiri generalštaba leteli su neprekidno tamo-amo između Pariza i Londona, vršeći zajedničke poslednje pripreme, na brodove za Ameriku jurišali su stranci koji su hteli da se blagovremeno sklone na sigurno mesto; od 1914 Englesku još nije zahvatilo takvo buđenje. Ljudi su hodali ozbiljniji i zamišljeniji. Gledajući kuće i pretrpane ulice, svi smo potajno mislili neće li se na njih već sutra sručiti bombe? A iza vrata su ljudi u vreme emisija vesti stajali ili sedeli oko radija. Širom dele zemlje ležala je, nevidljiva ali osetna u svakom čoveku i u svakoj sekundi, neka silna napetost.
Onda je došlo do onog istorijskog zasedanja parlamenta, kada je Čemberlen saopštio kako je još jednom pokušao da sa Hitlerom postigne neki sporazum, predloživši mu još jednom, po treći put, da ga poseti u Nemačkoj na kome mu drago mestu, radi spasavanja teško ugroženoga mira. Odgovor na njegov predlog da još nije stigao. Onda je usred zasedanja — odveć dramatično udešeno — stigla ona depeša koja je javljala Hitlerov i Musolinijev pristanak na zajedničku konferenciju u Minhenu, i u tom trenutku — što opet pretstavlja skoro jedinstven slučaj u istoriji Engleske — engleski parlament je izgubio živce. Poslanici su poskakali na noge, zavikali i zatapšali, galerije su zabrujale klicanjem. Već godinama i godinama visoki dom nije tako zadrhtao od izliva radosti kao u tom trenutku. Sa ljudskog gledišta pretstavljalo je čaroban prizor kako iskreno oduševljenje što mir još može da bude spasen nadjačava držanje i uzdržavanje što ga Englezi inače tako virtuozno upražnjavaju. Politički je, naprotiv, ovaj izliv pretstavljao užasno veliku grešku, jer su parlament i čitava zemlja odali tim ludim likovanjem koliko im je rat silno mrzak, koliko su za volju mira spremni na svaku žrtvu, na svako napuštanje svojih interesa pa čak i svoga prestiža. Čemberlen je na taj na čin bio unapred obeležen kao čovek koji ide u Minhen ne da bi se za mir borio već da bi ga izmolio. Ali tada još niko nije slutio kakva kapitulacija pretstoji. Svi su verovali — pa i ja sam, ne poričem — da Čemberlen ide u Minhen da pregovara a ne da kapitulira. Onda su sledila još dva, još tri dana paklenog čekanja, za vreme kojih ceo svet kao da beše uzdržao dah. U parkovima se kopalo, u ratnoj industriji radilo, postavljalo se oruđe za odbranu, razmatralo se otpremanje dece iz Londona i činjene su tajanstvene pripreme koje pojedinac nije shvatao, no o kojima je ipak svako znao čemu služe. Opet su jutro, podne, veče i noć prolazili u iščekivanju novina, u osluškivanju radija. Opet su se ponovili oni trenuci jula 1914, sa strašnim, po živce razornim čekanjem na da ili ne.
A onda se najedanput, kao od nekog silnog naleta vetra, tmurni oblaci raspršiše, sa srdaca pade teret, duše se oslobodiše. Stigla je vest da su Hitler i Čemberlen, Daladije i Musolini došli do potpune sa glasnosti, i više još — da je Čemberlenu uspelo da sa Nemačkom sklopi takav sporazum koji za sva vreme na obezbeđuje miroljubivo raščišćavanje svih konflikata mogućih među ovim zemljama. Činilo se da je to odlučujuća pobeda uporne volje za mirom jednog po sebi neznatnog i tupavog državnika, i u tom prvom času sva su srca kucala za njega puna zahvalnosti. Najpre smo preko radija primili poruku „peace for our time“, koja objavljivaše našoj toliko kušanoj generaciji da možemo još jednom poživeti u miru, još jednom biti bezbrižni, još jednom pripomoći izgradnji jednog novog, boljeg sveta, i laže svako ko pokuša naknadno da porekne koliko nas je opila ta magična reč. Jer ko je mogao pomisliti da se na triumfalan povratak priprema jedan potučen čovek? Da su široke londonske mase, onog jutra kada se Čemberlen vratio iz Minhena, znale tačan sat njegovog dolaska, stotine hiljada bi se bile sjurile na krojdonski aerodrom da kliču čoveku koji je, kako smo u tom času svi verova li, spasao mir za Evropu i čast za Englesku. Zatim su došle novine. Prikazivale su na slici kako Čemberlen, čije je oštro lice inače imalo fatalne sličnosti sa glavom neke razdražene ptice, ponosno i nasmejano maše sa vrata aviona onim istorijskim dokumentom koji objavljuje „peace for our time“ i koji je doneo kući kao najdragoceniji poklon svome narodu. Uveče se scena prikazivala u bioskopima; ljudi su skakali sa sedišta kličući i vičući — malo je nedostajalo pa da se počnu međusobno grliti, onako obuzeti osećanjem nove zbratimljenosti koja u svetu treba da otpočne. Beše to nezaboravan dan smelih uzleta duše za svakog ko je tada bio u Londonu, u Engleskoj,
U takve istorijske dane volim da kružim ulicama, da bih atmosferu osetio jače, čulnije, da bih u najistinskijem smislu udisao dah vremena. U parkovima su radnici bili obustavili kopanje skloništa, ljudi su ih okružavali nasmejani i raspričani, jer je „peace for our time“ skloništa od vazdušnih napada učinio suvišnima; čuo sam dva dečaka kako se na najboljem сосknеу-narečju rugaju da će od tih skloni šta po svoj prilici napraviti podzemne nužnike, kojih u Londonu i onako nema dosta. Svako je rado učestvovao u opštem smehu, svi ljudi izgledahu svežiji, življi, kao biljke posle oluje. Hodali su uspravnije nego dan ranije, i sa nekom lakoćom u ramenima, u njihovim inače tako hladnim engleskim očima treptao je veseo sjaj. Kuće izgledahu blistavije otkako se znalo da im više ne prete bombe, autobusi gizdaviji, sunce svetlije, život hiljada i hiljada intenzivniji i ojačan tom jednom opojnom reči. Osećao sam kako ona i mene podiže sama. Išao sam neumorno, i sve brže i slobodnije, i mene je val nove vere poneo sobom snažno i radosno. Na uglu Pikadilija neko mi iznenada žurno pristupi. Beše to neki činovnik engleske vlade, koga sam ustvari poznavao samo površno, jedan skroz neemocionalan, vrlo uzdržan čovek. Pod običnim okolnostima bili bismo se samo učtivo pozdravili, i njemu nikad ne bi palo na pamet da sa mnom zapodene razgovor. No sada mi je prišao usplamtelih očiju. „Šta velite na Čemberlena", rekao je blistajući od radosti. „Niko mu nije verovao, a on je ipak učinio ono što treba. Nije popustio i na taj način je spasao mir.“
Tako osećahu svi; tako sam i ja osećao onoga dana. A još i sledeći dan pripadao je sreći. Novine su jednodušno likovale, na berzi su kursevi ludo skakali, iz Nemačke su posle toliko godina prvi put opet stizali ljubazni glasovi, u Francuskoj je pao predlog da se Čemberlenu podigne spomenik. Ali ah, bio je to samo poslednji buktaj plamena pre nego što će se definitivno ugasiti. Već idućih dana prodrle su u jaz nost najgore pojedinosti, kako je totalna bila kapitulacija pred Hitlerom, kako je sramno izručena Čehoslovačka, kojoj su pomoć i potpora bili svečano zajemčene, a sledećih nedelja se već obelodanilo da Hitlera čak ni ta kapitulacija još nije zadovoljila, da Je povredio ugovor u svim njegovim pojedinostima još pre nego što se potpis na njemu osušio. Gebels je sada bez ustručavanja vikao na sve strane da je Engleska u Minhenu priklještena uza zid. Jedno veliko svetlo nade beše se ugasilo. Ali je svetlelo jedan dan, dva dana, i zgrejalo naša srca. Te dane ja ne mogu i neću da zaboravim.
Od vremena kada smo shvatili šta se u Minhenu stvarno dogodilo, ja sam se u Engleskoj, paradoksalno, sastajao sa malo kojim Englezom. Krivica je bila do mene, jer ja sam ih izbegavao ili bolje reći izbegavao razgovor s njima, iako sam morao da im se divim više nego ikada. Bili su velikodušni prema izbeglicama, što sad ovamo preko stizahu u gomilama, ispoljavali su najplemenitije sažaljenje i aktivno saučešće. Ali je između njih i nas izrasla nevidljivo neka vrsta zida, nekakvo mi i oni: mi smo već doživeli a oni još nisu bili doživeli. Mi shvatasmo šta bilo dogodilo i šta će se dogoditi, oni se, pak, — delom nasuprot svom boljem intimnom znanju — još ustezahu da shvate. Pokušavahu, i pored svega, da istraju u ludom verovanju da reč znači reč, ugovor ugovor, i da se s Hitlerom može pregovarati, samo ako se s njim govori pametno, čovečno. Pošto su, zahvaljujući demokratskim tradicijama, kroz vekove verovali u pravo, vodeći engleski krugovi nisu mogli ili nisu hteli da shvate da se u njihovom susedstvu izgrađuje nova tehnika svesne cinične amoralnosti, i da će nova Nemačka oboriti sva pravila igre što su u opštenju među narodima i u okviru prava kadgod važila, čim joj se ona učine neugodna. Razboritim i dalekovidnim Englezima, koji su se odavno bili odrekli svake pustolovine, izgledalo je isuviše neverovatno da će taj čovek, koji je na tako brz i tako lak način toliko postigao, osmeliti na krajnji korak; stalno verovahu i nadahu se da će se on najpre okrenuti protiv drugih — u najboljem slučaju protiv Rusije! — a u međuvremenu će se sa njim moći postići neki sporazum. Mi smo, naprotiv, znali da se ono najnečuvenije može očekivati kao najprirodnije. Svak od nas nosio je iza zenica lik nekog umlaćenog prijatelja, nekog mučenog druga, pa su nam i oči bile strožije, oštrije, neumoljivije. Mi proterani, mi proganjani i obespravljeni znali smo da nijedan izgovor nije odveć besmislen, od već lažljiv, ako je u pitanju pljačka i moć. Tako smo mi, bivše i buduće žrtve kušnja, mi emigranti, govorili različitim jezikom od Engleza; mislim da neću preterati ako kažem da smo, sa izuzetkom jednog sa svim beznačajno malog broja Engleza, mi u to vreme bili jedini u Engleskoj koji se nismo zavaravali u pogledu punoga opsega opasnosti. Kao svojevremeno u Austriji, meni je i u Engleskoj bilo pisano da, izmučena srca i s mučnom dalekovidnošću, neizbežne događaje predvidim jasnije, samo što tu kao stranac, kao gost koga trpe, nisam smeo da opominjem.
Tako smo mi koje je sudbina već žigosala imali samo sebe kada bi nam gorki ukus budućih dana nagrizao usne, a koliko besmo namučili duše brigom za zemlju koja nas je bratski prihvatila! Da međutim čak i u najcrnja vremena razgovor sa jednim duhom najviših moralnih razmera može da pruži neizmernu utehu i duševno okrepljenje, to su mi na nezaboravan način dokazali prijateljski časovi što sam ih u tim poslednjim mesecima pred katastrofu smeo da provedem sa Zigmundom Frojdom. Mesecima me je mučila pomisao da je bolesni osamdesetogodišnjak ostao u Beču pod Hitlerom, dok čudesnoj princezi Mariji Bonaparte, njegovoj najvernijoj učenici, nije konačno uspelo da tog najznatnijeg čoveka, koji življaše u porobljenom Beču, spase u London. Bio je to dan velike sreće u mome životu kada sam pročitao u novinama da je stupio na tle Ostrva, te da svog najviše poštovanog prijatelja, za koga već mišljah da je izgubljen, mogu još jednom videti gde se vraća iz pakla.
Zigmunda Frojda, taj veliki i strogi duh koji je više nego ijedan u našoj epohi produbio i proširio znanje o ljudskoj duši, poznavao sam u Beču još u vreme kada su ga onde ocenjivali i mrzeli kao samovoljnog i neprijatnog čudaka. Fanatik istine ali u isto vreme i potpuno svestan ograničenosti istine — jednom mi reče: „stoprocentna istina ne postoji isto tako kao ni stoprocentan alkohol“ —, on se od Univerziteta i njegove akademske opreznosti otuđio nepokolebljivošću sa kojom se osmelio da prodre u dotle neutrvene i bojažljivo izbegavane oblasti zemno-podzemnoga sveta nagona, dakle baš u onu sferu koju je to vreme svečano proglasilo „tabuom“. Optimistično-liberalni svet osećao je nesvesno da taj duh koji ne zna za kompromis svojom dubinskom psihologijom bez milosti potkopava njihovu tezu o postepenom potiskivanju nagona posredstvom „razuma“ i „progresa", da je on sa svojom neumoljivom tehnikom razotkrivanja opasan po njihovu metodiku prećutkivanja svega neprijatnoga. Nije se, međutim, samo Univerzitet, nije se samo klika staromodnih lekara za nervne bolesti udruženim snagama branila od tog neugodnog „autsajdera“ — ceo stari svet, stari način mišljenja, moralni „običaji“, čitava epoha plašila se toga razotkrivača. Po lako se oko njega stvorio lekarski bojkot, izgubio je svoju praksu, a pošto se njegove teze, pa čak ni njegova najsmelija postavljanja problematike, nisu mogli pobiti, pokušavano je da mu se teorija o snu likvidira na bečki način, njenim ironiziranjem i banaliziranjem na stepen šaljive društvene igre. Samo mali krug vernih okupljao se oko usamljenika na sedmičnim diskusionim večerima, na kojima je nova nauka psihoanalize dobila prvi oblik. Još dugo pre nego što sam i sam postao svestan celoga obima duhovne revolucije što se iz prvih osnovnih Frojdovih radova lagano pripremala, mene je već bilo pridobilo snažno, moralno nepokolebljivo držanje ovog neobičnog čoveka. Tu sam najzad pred sobom imao čoveka nauke, kakvog mlad čovek samo može zamisliti za uzor, oprezna u svakoj tvrdnji dok ne dođe do krajnjeg dokaza i apsolutne sigurnosti, ali nepokolebljiva prema otporu celoga sveta čim mu se jedna hipoteza pretvorila u punovažnu izvesnost, čoveka koji je u pogledu svoje ličnosti skroman kako samo može biti, no koji je rešen da se bori za svaku dogmu svoga učenja, i koje je do u smrt veran imanentnoj istini što ju je u svom saznanju branio. Nije se mogao zamisliti duhovno neustrašiviji čovek; Frojd je u svako vreme nalazio hrabrosti da kaže šta misli, pa i kad je znao da tim jasnim, neumoljivim izricanjem uznemiruje i zbunjuje, a nikada se nije trudio da svoj teški položaj olakša ma i najmanjim — čak ni formalnim — ustupanjem. Siguran sam da bi Frojd četiri petine svojih teorija mogao izgovoriti nesprečavan bilo kakvim akademskim otporom, da je pristao da ih drapira oprezno, da govori „erotika“ mesto „seksualnost“, „eros“ mesto „libido“, i da zadnje konzekvence uvek neumoljivo ne konstatuje, mesto da ih samo nagovesti. Ali gde se radilo o učenju i istini, on je ostajao intransigentan; što oštriji otpor, tim se više izoštravala njegova odlučnost. Potražim li simbol za pojam moralne hrabrosti — jedinog heroizma na zemlji koji ne zahteva tuđe žrtve — ja pred sobom uvek vidim lepi, muževno jasni lik Frojdov sa onim tamnim očima poštena i mirna pogleda.
Čovek što je sada izbegao u London iz svoje domovine, kojoj je poklonio slavu na zemlji i kroz vekove, beše po godinama odavno star a sem toga i teško bolestan čovek. No nije to bio čovek umoran niti utučen. Ja sam se potajno malo plašio da ću ga sada naći ogorčena ili zbunjena, posle svih onih mučnih časova kroz koje je morao proći u Beču, a našao sam ga slobodnijeg i čak srećnijeg nego ikada. Izveo me je u baštu londonske periferijske kuće. „Zar sam ikad stanovao lepše?“ upitao je s vedrim osmehom oko nekad tako strogih usta. Pokazao mi je svoje omiljene egipatske statuete što mu ih je spasla Marija Bonaparte. „Zar nisam opet kod kuće?“ A na pisaćem stolu ležahu otvoreni veliki folio-listovi njegovog manuskripta, i on je pisao, star osamdeset tri godine, istim okruglim jasnim rukopisom svakoga dana, jednako svetla duha kao u najboljim danima i jednako neumoran; njegova snažna volja beše savladala sve, i bolest i starost i izgnanstvo, i sada je iz njega prvi put slobodno zastrujala dobrota njegovoga bića, što ju je uzdržavao u dugim godinama borbe. Starost ga je učinila samo blažim, iskušenja trpeljivijim. Sada je ponekad nalazio nežnih gestova što ih ranije nikad nisam video u ovog uzdržljivog čoveka; obuhvatio bi me oko ramena, a iza svetlucanja naočara njegove oči bi me gledale sa više topline. Uvek je, tokom svih tih godina, razgovor sa Frojdom za mene značio jedno od najviših duhovnih uživanja. Učio sam se i divio u isto vreme, osećao kako svaka moja reč nailazi na puno razumevanje toga čoveka tako divno lišenog predrasuda, koga ne plaši nijedno priznanje, ne uzbuđuje nijedna tvrdnja, i u koga je volja da druge vaspitava jasnoći po gleda i jasnoći osećanja odavno postala instinktivna životna volja. No nikad nisam s više zahvalnosti osećao koliko je nenadoknadiva vrednost tih dugih razgovora nego te mračne godine, poslednje u njegovom životu. U trenutku kada bih stupio u njegovu sobu, meni se činilo da se oslobađam besmisla spoljnoga sveta. Najveće grozote postajahu apstraktne, zamršenosti jasne, prolazne aktuelnosti svrstavahu se pokorno u velike cikličke faze. Prvi put doživljavao sam istinskog mudraca, koji se uzdigao iznad sebe sama, koji ni bol ni smrt više ne prima kao lični doživljaj, no kao nadlični objekt opažanja i posmatranja: njegovo umiranje pretstavljalo je ništa manji moralni podvig od njegova života. Frojd je tada već teško patio od bolesti koja je zatim uskoro otrgla iz našega kruga. Stajalo ga je vidljivo truda da govori pomoću svoje nepčane proteze; i čovek se ustvari stideo svake reči koju bi mu on uputio, pošto ga je artikulisanje zamaralo. Ali on vas nije puštao; za njegovu čeličnu dušu bilo je pitanje naročitog častoljublja da pokaže prijateljima kako mu je volja još ostala snažnija od niskih zlopaćenja što mu ih je stvaralo telo. S ustima izobličenim od bola, on je do poslednjeg dana pisao za svojim pisaćim stolom, pa čak i kada bi mu noću patnje razorile san — njegov prekrasno čvrsti, zdravi san, koji mu je osamdeset godina bio praizvor snaga — odbijao je sredstva za uspavljivanje i svaku opojnu injekciju. Ni za jedan jedini čas nije hteo dozvoliti da mu se jasnoća duha otupi takvim ublažavanjima; radije je patio ostajući budan, radije razmišljao pod mukama nego da ne razmišlja, ostao je heroj duha do poslednjeg, najzadnjeg trenutka. Bila je to strašna borba, i sve veličanstvenija što je duže trajala. Od jednog do drugog slučaja smrt je sve jasnije bacala svoju senku na njegovo lice. Izdubila mu je obraze, izvajala slepoočnice iz čela, iskrivila usta, zaprečila usnama govor: samo oku nije crni dželat mogao ništa nahuditi, toj kuli stražari sa koje je viteški duh gledao u svet: oko i duh ostali su nepomućeni do poslednjeg trenutka. Jednom, prilikom jedne od poslednjih poseta, poveo sam sobom Salvadora Dalija, najdarovitijeg po mom mišljenju slikara nove generacije, koji je Frojda neizmerno poštovao, i dok sam ja s Frojdom razgovarao, on je nacrtao skicu. Nikad se nisam usudio da je pokažem Frojdu, jer Dali je u njemu na vidovit način već uobličio smrt.
Sve svirepija bivala je ova borba najsnažnije volje, najprodornijeg duha našega vremena protiv sloma; tek kada je i sam jasno spoznao, on kome je jasnost oduvek bila najviše vrlina mišljenja, da više neće moći produžiti da piše, da dela, on je, poput kakvog rimskog junaka, dozvolio lekaru da mukama učini kraj. Bio je to veličanstveni zaključak jednog veličanstvenog života, smrt koja je vredna pomena čak i među hekatombama mrtvaca u ovim krvavim vremenima. I kada smo mi prijatelji spustili njegov les u englesku zemlju, znali smo da smo joj predali najbolje što je naša domovina imala.
No najtragičnije je u toj jevrejskoj tragediji dvadesetoga veka bilo to što oni koji su je podnosili nisu više u njoj mogli nalaziti smisla ni krivice. Svi prognanici srednjevekovnoga doba, njihovi praoci i pretci, znali su bar zašto se muče: za svoju veru, za svoj zakon. Oni su još imali, kao talisman duše, ono što su ovi današnji davno izgubili, nesalomljivu veru u svoga boga. Živeli su i patili u gordoj zabludi da im je, kao izabranom narodu, tvorac sveta i ljudi odredio naročitu sudbinu i naročitu misiju, pa im je reč starozavetnog obećanja bila zapoved i zakon. Bacani na lomače, oni bi stiskali na grudi Pismo koje im beše sveto, i kroz tu unutrašnju vatrenost manje ih je pekao ubilački plamen. Ganjani iz zemlje u zemlju, oni bi ipak sačuvali još jednu poslednju domovinu, domovinu u bogu, iz koje ih nije mogla proterati nijedna zemaljska sila, nije dan car, nijedan kralj, nijedna inkvizicija. Dok ih je religija držala u istim okovima, oni još pretstavljahu neku zajednicu pa na taj način i snagu; ako su ih izbacivali i proterivali, znači da su okajavali svoju krivicu što su se svojom religijom, svojim običajima, svesno sami otuđili od ostalih naroda na zemlji. Jevreji dvadesetoga veka, međutim, već odavno nisu pretstavljali zajednicu. Nisu imali zajedničku veru, svoje jevrejstvo su osećali više kao teret nego kao ponos, i nisu bili svesni nikakve misije. Živeli su po strani od svojih nekad svetih knjiga, i nisu više hteli svoj stari, zajednički jezik. Njihovo sve nestrpljivije nastojanje beše u tome da se užive, da se učlane u narode koji ih okružuju, da se rastvore u ono što je sveopšte, samo da bi imali mira od svih progona, odmora u stalnome bežanju. Na taj način, onako pretopljeni u ostale narode, i budući odavno u većoj meri Francuzi, Nemci, Englezi i Rusi nego Jevreji, oni jedni druge više nisu razumevali. Tek sada kada su ih sve bacili na gomilu i pomeli u jednu rpu kao đubre po ulicama, direktore banaka iz njihovih berlinskih palata i poslužitelje sinagoga iz ortodoksnih opština, pariske profesore filozofije i rumunske fijakeriste, perače mrtvaca i nosioce Nobelove nagrade, koncertne pevačice i pogrebne naricaljke, pisce i fabrikante rakije, imućne i uboge, velike i male, pobožne i prosvećene, zelenaše i mudrace, cioniste i asimilirane, eškenaze i sefarde, pravednike i grešnike, a za njima još zbunjenu gomilu onih, koji verovahu da su davno utekli prokletstvu, prekrštene i mešance — tek sada je Jevrejima prvi put posle stotina godina nametnuta zajednica koju odavno više nisu osećali, zajednica izgnanstva koja se od egipatskog doba svejednako vraća. Ali zašto da je ta sudbina njihova i uvek i uvek samo njihova? Šta je razlog, šta smisao, šta je cilj toga besmislenog proganjanja? Terali su ih iz država a nisu im davali države. Govorili su: nemojte živeti s nama, ali im nisu rekli gde treba da žive. Okrivljavali su ih a nisu im dopuštali nijedno sredstvo da krivicu okaju. I tako su se u bekstvu zgledali ukočeno, užagrenih očiju — zašto ja? Zašto ti? Zašto ja sa tobom koga ne razumem, čiji način mišljenja ne shvatam, s kim me ništa ne vezuje? Zašto svi mi? I ni ko nije nalazio odgovora. Čak ni Frojd, najjasniji ingenium ovoga vremena, sa kojim sam često razgovarao u tim danima, nije znao puta, nije znao smisla u tom besmislu. No možda je krajnji smisao jevrejstva baš u tome da svojom zagonetno trajnom egzistencijom svejednako ponavlja Jobovo večito pitanje Bogu, da se ono, dok je zemlje, ne bi potpuno zaboravilo.
Ništa ne deluje tako avetinjski kao kad nas u životu, u istoj formi i obličju,, najedanput opet presretne ono za što smo smatrali da je davno odumrlo i pokopano. Došlo je leto 1939, Minhen sa svojom kratkotrajnom zabludom „peace for our time“ bio je odavno prošao; već je Hitler, pogazivši zakletvu i obećanje, mučki napao i prisvojio osakaćenu Čehoslovačku, već je Memel bio zauzet, nemačka štampa, veštački navijena da besni, zahtevala je Dancig. i Poljski Koridor. Englesku je obuzelo gorko buđenje iz njene lojalne vere u mogućnost dobroga ishoda. Čak i prosti, neuki ljudi, koji su se samo instinktivno grozili rata, počeše da ispoljavaju žestoku zlovolju. Svaki od inače tako uzdržljivih Engleza stupao je s čovekom u razgovor, portir što čuvaše našu prostranu flat-house,, liftboj u dizalici, sobarica dok je spremala sobu. Nijedno od njih ne shvataše jasno šta se dešava, ali se svako sećao neosporne, očigledne činjenice da je Čemberlen, premijer Engleske, leteo tri puta u Nemačku da spase mir, a da Hitlera nije zadovoljila ni jedna tako srdačna predusretljivost. U engleskom parlamentu začuli su se odjednom oštri glasovi: „Stop aggression!“24, na svima stranama osećale su se ratne (ili ustvari protivratne) pripreme. Opet , su nad Londonom počeli da lebde svetli baloni za od branu — izgledali su još nedužni kao sivi slonići dečjih igračaka. —, ponovo su raskrčena skloništa od vazdušnih napada i brižljivo proverene gasmaske koje su ranije bile razdeljene. Situacija je postala isto onako napeta kao godinu dana ranije, a možda i još napetija, pošto je ovoga puta iza vlade stajalo ne više naivno i prostodušno, već odlučno i ogorče no stanovništvo.
Tih meseca napustio sam bio London i povukao se u provinciju, u Bat. Nikada u životu nisam nemilosrdnije osetio nemoć čovekovu pred svetskim zbivanjima. Stojao sam tu, živ čovek koji razmišlja, koji deluje po strani od svake politike, predan svome poslu, radeći tiho i uporno na tome da svoje godine pre tvorim u dela. A tamo negde u nevidljivome prostoru bilo je desetak ljudi, koje nisam poznavao, nikad ni sam video, nekoliko ljudi u Wilhelmstrasse u Berlinu, na Quai d’Orsay u Parizu, u Palazzo Venezia u Rimu, u Downing Street-u u Londonu, i tih deset ili dvadeset ljudi, od kojih je dosad najmanji broj dao dokaza o naročitoj pameti i veštini, razgovarali su i pisali i telefonirali i paktovali o meni nepoznatim stvarima. Stvarali su odluke u kojima nisam učestvovao i koje nisam ni saznavao u pojedinostima, a time: u ipak definitivno određivali moj sopstveni život i život svakog drugog u Evropi. U njihovim rukama a ne u mojim nalazila se moja sudbina. Oni su uništavali ili štedeli nas nemoćne, oni dopuštali slobodu ili nametali robovanje, oni su za milione odlučivali o ratu ili miru. A ja sam kao i svi drugi se deo u svojoj sobi izložen svemu kao kakva muva, ne moćan kao puž, dok se međutim radilo o smrti i životu, o mome najintimnijem ja i mojoj budućnosti, o mislima koje će mi se stvoriti u mozgu, o rođenim i još nerođenim planovima, o mome bdenju i snu, o mojoj volji, imovini, o čitavom mome biću. Sedeo sam tu iščekujući i buljeći u prazninu kao osuđenik u ćeliji, zazidan i prikovan u to besmisleno, nemoćno čekanje i čekanje, a sužnji kao i ja što sam, desno i levo od mene, zapitkivali su i savetovali i brbljali kao da iko od nas zna ili može da zna kako se i šta nama raspolaže. Zvonio je telefon i neki prijatelj me je pitao šta je moje mišljenje. Bile su tu novine i one su me još više zbunjivale. Govorio je radio i jed na reč protivrečila je drugoj. Išao sam ulicom, i prvi koga bih sreo tražio je da mu ja, ista tolika neznalica, kažem mišljenje da li će ili neće biti rata. A ja bih u svome nemiru i sam uzvraćao pitanjem, i pričao i brbljao i diskutovao, mada sam ustvari tačno znao da je svako znanje, svako iskustvo, svako predviđanje što sam ih skupio i usvojio tokom godina, bezvredno pred odlučivanjem te desetine stranih ljudi, da po drugi put u dvadeset pet godina stojim pred sudbinom nemoćan i lišen volje, i da misli bez smisla tuku u bolne slepoočnice. Najzad nisam vi še mogao podnositi velegrad, gde posters, prikovani plakati, na svakom uglu nasrću na čoveka kao besni psi, i gde sam svakom od hiljada ljudi u bujici prolaznika nehotice pokušavao da pročitam na čelu šta misli. A mi smo, međutim, svi mislili na jedno te isto, mislili jedino na da ili ne, na crno ili crveno u odlučujućoj igri, u kojoj je i moj ceo život bio ulog, moje poslednje sačuvane godine, moje nenapisane knjige, sve u čemu sam dosad nalazio svoj zadatak, svoj životni smisao.
Ali kugla se neodlučno kotrljala tamo-amo po ploči diplomatskoga ruleta, sa sporošću koja razdire živce. Tamo i amo, amo i tamo, crveno i crno, i crno i crveno, nada i razočarenje, dobre vesti i loše vesti, a nikako još otsudna, poslednja. Predaj se zaboravu! rekoh sam sebi. Pobegni u svoj najgušći čestar, u svoj rad, u ono gde si samo sopstveno živo ja, ne podanik, ne objekt te infernalne igre, gde još jedino može razborito da deluje to malo tvoga razuma u jednom svetu koji silazi s uma.
Zadatak mi nije nedostajao. Godinama sam već ne prekidno gomilao pripremne radove za jedan veliki prikaz Balzaka i njegovog doba, u dve knjige, ali ni sam nikada imao hrabrosti da započnem jedno tako ši roko, dugoročno delo. Sada mi je baš obeshrabrenost dala hrabrosti. Povukao sam se u Bat, i upravo u Bat, jer je taj grad, gde su pisali mnogi od najboljih u pro slavljenoj književnosti Engleske, Filding pre svega, vernije i sugestivnije nego ijedan drugi grad u Engleskoj ozrcavao, pred smirenim pogledom, drugo jedno, spokojnije stoleće, osamnaesti vek. U kakvom je, međutim, bolnom kontrastu sa sve većim nemirom sve ta i mojih misli bio taj meki, nekom blagom lepotom blagosloveni predeo! Kao što je 1914 bio najlepši jul koga mogu da se setim u Austriji, tako je i ovaj avgust 1939 u Engleskoj bio izazovno divan. Opet to meko, svilenoplavo nebo, kao božji šator mira, opet to dobro zračenje sunca nad poljima i šumama, usto neopisiva raskoš cveća — isti veliki mir na zemlji, dok su se njeni ljudi opremali za rat. Kao i onda, nije se moglo verovati u bezumlje pred licem toga tihog, upornog, bujnog cvetanja, te tišine u dolinama Bata, koja kao da je, dišući, uživala u sebi samoj, i koja me je svojom ljupkošću tajanstveno potsećala na onaj badenski predeo iz 1914.
I opet nisam hteo verovati. Opet sam se kao tada pripremao na letnje putovanje. Za prve nedelje septembra 1939 bio je određen kongres PEN-kluba u Štokholmu, i švedski drugovi behu me pozvali za počasnog gosta, pošto sada ja, amfibično stvorenje, nisam, naravno, više reprezentovao nijednu naciju; za podne i za veče, ljubazni domaćini odlučili su već unapred o svakom satu tih sledećih sedmica. Bejah odavno naručio mesto na brodu, kad počeše da stižu i da se prestižu preteći izveštaji o skoroj mobilizaciji. Po svim zakonima razbora sada je trebalo da brzo spakujem knjige i rukopise i da napustim britansko ostrvo kao moguće poprište rata, jer ja sam u Engleskoj bio stranac, a u slučaju rata odmah stranac-protivnik kome prete sva moguća ograničenja slobode. Ali nešto neobjašnjivo u meni protivilo se pomisli na spasavanje bekstvom. Napola je to bio prkos, da ne bežim sve iznova i iznova kada me sudbina i onako svugde dalje progoni, napola već i umor. „Dočekajmo vreme onakvi kako nas traži“, govorio sam sebi zajedno sa Šekspirom. Ako te ono hoće, nemoj mu se više opirati na pragu šezdesete godine! Što je najbolje u tebi, život koji si živeo, to ono ipak više neće moći prigrabiti. I tako sam ostao. Hteo sam, međutim, da koliko je moguće prethodno dovedem u red svoju spoljnu građansku egzistenciju, i pošto sam nameravao da po drugi put stupim u brak, nisam hteo gubiti nijedan trenutak, da se ne bih usled internacije i drugih nepredvidljivih mera na dugo vreme razdvajao od buduće drugarice svoga života. Tako sam onoga jutra — bio je 1 septembar, petak — došao do matičnog zvanja u Batu, da prijavim sklapanje braka. Činovnik je uzeo naše papire i pokazao se neobično ljubazan i revnostan. Kao svako u to vreme, razumeo je našu želju da se stvar što je moguće više ubrza. Naše venčanje trebalo je da se utvrdi za sutradan, uzeo je pero i lepim okruglim slovima počeo da nam upisuje imena u svoju knjigu.
U tom trenutku — moralo je biti oko jedanaest časova — naglo se otvoriše vrata susedne sobe. Unutra jurnu neki mlad činovnik i stade u prolazu navlačiti kaput. „Nemci su upali u Poljsku. To je rat!“ viknuo je glasno u tihu prostoriju. Reč mi je pala na srce kao udarac maljem. Ali srce naše generacije sviknuto je već na svakojake grube udarce. „To još ne mora značiti rat“, rekao sam s iskrenom uverenošću. Činovnik je međutim bio ogorčen. „Ne“, uzviknuo je žustro, „nama je dosta! Ne možemo dozvoliti da počinje iznova svakih šest meseci! Sada se mora uči niti kraj!“
U međuvremenu, drugi činovnik koji je već počeo da ispisuje našu venčanicu, ostavio je pero zamišljen. Pa mi smo konačno stranci, promrmljao je, a u slučaju rata postali bismo automatski stranci protivnici. Nije mu jasno da li se u takvom slučaju još može dopustiti sklapanje braka. Žao mu je, ali za svaki slučaj obratiće se za instrukcije u London. — Došla su još dva dana čekanja, nade, strahovanja, dva dana najstravičnije napetosti. U nedelju ujutro radio je objavio vest da je Engleska objavila rat Nemačkoj.
Beše to neobično jutro. Otstupili smo bez ijedne reči od radija koji je u prostor bacio poruku što će da nadživi stoleća, poruku određenu da totalno izmeni naš svet i život svakog od nas ponaosob. Poruku koja je značila smrt za hiljade od onih koji su je ćutke saslušali, tugu i nesreću, očajanje i pretnju za sve nas, a možda tek posle godina i godina stvaralački smisao. Opet je bio rat, strahovitiji i dalekosežniji od ijednog ranijeg rata na zemlji. Ponovo se jedno doba završavalo, ponovo je počinjalo jedio novo doba. Stojasmo nemo u sobi koja je najedanput utihnula bez daha, i izbegavasmo da se pogledamo. Spolja je navirao bezbrižni cvrkut ptica, koje su se u razuzdanoj ljubavnoj igri predavale nošenju blagoga vetra, a drveta su se u pozlati blistavog svetla njihala kao da im je lišće, poput usana, željno međusobnog nežnog dodira. I opet ona, prastara majka priroda, nije ništa znala za brige svojih stvorenja.
Prešao sam u svoju sobu i složio stvari u jedan mali kofer. Ako se obistini što mi je pretskazao jedan prijatelj na visokom položaju, nas Austrijance u Engleskoj pribrojaće Nemcima, pa treba da smo sprem ni na ista ograničenja; možda doveče neću moći spavati u sopstvenom krevetu. Opet sam pao za jednu stepenicu niže, od pre jednog sata sam ne samo stranac u ovoj zemlji, već „enemy alien“,' stranac-protivnik; silom proteran na mesto kuda me ne vuče živo srce. Jer da li je mogućno zamisliti apsurdniju situaciju za čoveka davno odbačenog iz jedne Nemačke koja ga je zbog njegove rase i načina mišljenja žigosala kao anti-Nemca, nego da sada, u drugoj jednoj zemlji, na osnovu birokratskog dekreta, bude nateran u zajednicu kojoj kao Austrijanac, prirodno, nikad nije pri padao? Jednim potezom pera pretvorio se smisao celog jednog života u besmisao; pisao sam i mislio još uvek na nemačkom jeziku, ali je svaka misao koju sam mislio, svaka želja koju sam osećao, pripadala zemljama koje stajahu pod oružjem za slobodu sveta. Svaka druga veza, sve što je prošlo i što je bivalo, beše pokidano i razbijeno, i ja sam znao da ću posle ovoga rata sve morati ponovo da započinjem. Jer onaj najosnovniji zadatak u koji sam kroz četrdeset godina ulagao svu snagu svoga uverenja, ujedinjenje Evrope na miroljubiv način, on se potpuno izjalovio. Rat svih protiv sviju koga sam se plašio više nego sopstvene smrti, razbuktao se sada po drugi put. I čovek koji se celoga života trudio na povezivanju u znaku čovečnosti i duha, osećao se, usled te nagle izdvojenosti, u tom času koji je više nego ijedan zahtevao nesalomljivu solidarnost, beskoristan i usamljen kao nikad u svom životu.
Još jednom sam se uputio, da bacim poslednji pogled za mirom, dole u grad. Ležao je spokojno u po dnevnoj rasveti, i nije mi se činio drukčiji nego inače. Uobičajenim koracima, ljudi su išli svojim uobičajenim putem. Nisu žurili, nisu se govorljivo skupljali u gomile. U ponašanju im se opažaše nedeljni mir i umerenost, i jednog momenta ja sam se upitao: da li oni možda ne znaju? No oni su bili Englezi, vični obuzdavanju svojih osećanja. Da se osnaže u svojoj žilavoj, nepatetičnoj odlučnosti, njima nisu trebale zastave i bubnjevi, galama i muzika. Koliko je drukčije 'bilo onih julskih dana 1914 u Austriji, no koliko sam drukčiji od tadašnjeg mladog neiskusnog čoveka bio i ja danas, koliko opterećen uspomenama! Znao sam šta znači rat, i dok sam gledao u krcate, blistave trgovine, ja sam u jednoj intenzivnoj viziji ponovo video one trgovine iz 1918, ispražnjene i puste, kao da bulje iskolačenim očima. Kao u nekom snu na javi, video sam duge redove ojađenih žena pred trgovinama namirnicama, majke u žalosti, ranjenike, bogalje, sav taj nekadašnji crni užas vraćao se avetinjski u blistavoj podnevnoj rasveti. Setio sam se naših starih vojnika, izmorenih i odrpanih, kakvi se vraćahu s bojnoga polja, moje uzburkano srce osećalo je čitav prošli rat u ovom koji danas počinje i koji svoje užase još krije pred pogledima. I bilo mi je jasno: opet je prohujala čitava prošlost, opet je uništeno sve što se stvorilo — Evropa, naša domovina, za koju smo živeli, razorena je za vremena koja daleko prelaze granice našeg sopstvenog života. Počinje nešto drugo, neko novo doba, no koliko još treba proći paklova i čistilišta da se do njega stigne.
Sunce je sijalo puno i snažno. Dok sam koračao kući, primetio sam najedanput pred sobom svoju sopstvenu senku, onako kako sam sliku onoga rata video iza današnjega. Kroz sva ta vremena ona me nije na pustila, ta senka, nadnosila se nad svaku moju misao po danu i po noći, možda njen tamni obris leži i na mnogim listovima ove knjige. No svaka je senka, naposletku, i dete svetla, i samo ko je iskusio svetlo i tamu, rat i mir, uspon i propast, samo taj je istinski živeo.
PRVI DEO : Predgovor, Svet bezbednosti
DRUGI DEO : Škola u prošlom veku, Eros Matutinus
>
Stefan Zweig, Jučerašnji svet /7 Incipit Hitler, Agonija mira,- kraj
INCIPIT HITLER Neoboriv je zakon istorije da ona upravo savremenicima uskraćuje da već u prvim počecima shvate velike pokrete koj...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...
1 коментар:
Hvala, preneli ste celu knjigu. Fascinantni su vam blogovi.
Tri ljute papričice
Постави коментар