KATEGORIJE

28. 2. 2024.

Lav Tolatoj, Ana Karenjina, Knjiga druga, Peti deo 1 -16

 1.


Kneginja Ščerbacka nalazila je da se svadba ne može obaviti do početka posta, do kojega je ostalo još pet nedelja, jer polovina spreme ne može biti gotova do toga vremena; a nije mogla ne složiti se s Ljevinom da bi posle posta bilo suviše dockan, tim pre što je stara rođena tetka kneza Ščerbackog vrlo bolesna, i može umreti svakoga časa, te bi žalost još odložila svadbu. I zato, rešivši da spremu razdeli na dva dela, veliku i malu spremu, kneginja pristade da svadba bude pre početka posta. Ona odluči da mali deo spreme pripremi sada sav, a veliki da ispošlje docnije; i veoma se ljutila na Ljevina što nikako nije mogao da joj ozbiljno odgovori: pristaje li on na to ili ne. Ova raspodela bila je utoliko zgodnija što se mladenci odlučiše da odmah posle svadbe idu na selo, a tamo stvari iz velike spreme neće biti potrebne.

Ljevin se i dalje nalazio u stanju ludila u kojem mu se činilo da on i njegova sreća sačinjavaju glavnu i jedinu svrhu svega što postoji, i da sad nema potrebe ni o čemu da misli i da se stara, jer će sve raditi i uraditi za njega drugi. Štaviše, nije imao nikakvih ciljeva i planova ni za budući život, ostavljao je da i to drugi reše, i znao da će sve biti divno. Njegov brat Sergije Ivanovič, Stepan Arkadijevič i kneginja rukovodili su ga u svemu što je trebalo da uradi, a on se samo potpuno slagao sa svim što mu je predlagano. Brat je uzajmio za njega novac; kneginja mu je savetovala da posle venčanja otputuje iz Moskve; Stepan Arkadijevič posavetova mu da ide u inostranstvo. On je na sve pristajao. »Radite što god hoćete, ako vam je to prijatno. Ja sam srećan, i moja sreća ne može biti ni veća ni manja, ma šta vi činili«, mislio je. Saopštio je Kiti savet Stepana Arkadijeviča da putuju u inostranstvo, i veoma se začudio kad ona ne pristade na to, jer je u pogledu njihovog budućeg života imala neke svoje određene zahteve. Kiti je znala da Ljevina na selu čeka posao koji on voli. Ona, kako je on video, ne samo da nije razumevala taj posao, nego ga i nije htela da razume. Ali joj to ipak nije smetalo da taj posao smatra kao vrlo značajan. Znala je da će njihova kuća biti na selu, i zato je želela ne da ide u inostranstvo, gde neće živeti, nego onamo gde će biti njihova kuća. Ova određeno izražena namera iznenadi Ljevina. Ali kako je njemu sve bilo svejedno, on odmah zamoli Stepana Arkadijeviča, kao da je to tobože njegova dužnost, da ide na selo, i da tamo udesi sve što treba, i s ukusom, pošto on tako mnogo ukusa ima.

- A, je li - reče Stepan Arkadijevič Ljevinu po povratku iz sela gde je sve udesio za dolazak mladenaca - imaš li ti uverenje da si se pričestio?

- Nemam. A šta će to?

- Bez toga se ne možeš venčati.

- Ah, ah, ah! - povika Ljevin. - Pa ja, čini mi se, devet godina nisam postio. Nisam ni mislio o tome.

- Krasan si! - smejući se reče Stepan Arkadijevič - a ovamo mene nazivaš nihilistom! Samo, ne ide to tako, moraš postiti.

- Kad? Ostalo je još četiri dana.

Stepan Arkadijevič udesi i to. I Ljevin poče da posti. Za Ljevina, za čoveka koji nije verovao, a koji je u isto vreme poštovao verovanje drugih ljudi, prisustvo i učešće u crkvenim obredima bilo je teška stvar. Sada, u stanju duha u kojem se nalazio, osetljivom prema svemu i razneženom, ova potreba licemerstva bila je Ljevinu ne samo teška, nego mu se učini sasvim nemogućna. Sada, u jeku svoje slave, svoga cvetanja, on treba ili da laže, ili da ismeva svetinje. Osećao je da ne može ni jedno ni drugo. Jednako je zapitkivao Stepana Arkadijeviča da li se može dobiti uverenje i bez posta, a Stepan Arkadijevič je izjavljivao da je to nemogućno.

- Šta će ti biti - samo dva dana treba da postiš? A pop je krasan i pametan starčić. Iščupaće ti taj zub tako da nećeš ni osetiti.

Stojeći na prvoj liturgiji, Ljevin pokuša da oživi u sebi mladićke uspomene na ono jako religiozno osećanje koje je preživljavao od šesnaeste do sedamnaeste godine. Ali se odmah uveri da je to sada za njega nemogućnost. Pokuša zatim da gleda na sve to kao na prazan i beznačajan običaj, sličan običaju pravljenja poseta; ali oseti da i to nikako ne može da čini. U odnosu prema religiji Ljevin se, kao i većina njegovih savremenika, nalazio u vrlo neodređenom položaju. Nije mogao verovati, a u isto vreme nije bio tvrdo uveren da je sve neistinito. I prema tome, kako nije mogao da veruje u važnost onoga što čini, a ni da gleda na to ravnodušno kao na praznu formalnost, on je za sve vreme dok je postio osećao nezgodu i stid: radi ono što ne razume, i prema tome, kako mu je unutrašnji glas govorio, radi nešto lažno i rđavo.

Za vreme službe, časom je slušao molitve i starao se da im pripiše značaj koji se ne bi razmimoilazio s njegovim pogledima; časom opet, osećajući da ne može da ih razume i da mora da ih osuđuje, starao se da ih ne sluša, nego da se zanima svojim mislima, posmatranjima i uspomenama, koje su mu za vreme ovog dokonog stajanja u crkvi neobično živo lutale po glavi.

Odstoja liturgiju, bdenije, i večernje časove, i sutradan, ustavši ranije no obično i ne popivši čaj, dođe u osam sati u crkvu na jutrenje i ispovest.

U crkvi nije bilo nikoga osim jednog vojnika-prosjaka, dveju starica i crkvenjaka.

Mlad đakon, sa dvema oštro obeleženim polovinama dugačkih leđa pod tankom mantijom, susrete ga, i prišavši stočiću pokraj zida poče odmah čitati molitve. Za vreme čitanja, osobito pri čestom i brzom ponavljanju istih reči: »Gospodi pomiluj«, koje su zvučale kao »pomilos, pomilos«, Ljevin je osećao da je njegova misao zatvorena i zapečaćena, i da je ne treba pokretati i dirati, jer bi se načinila zbrka; zato je, stojeći iza đakona, mislio i dalje o svojim stvarima, ne slušajući i ne udubljujući se u đakonovo čitanje. »Čudnovato, kako je mnogo izraza u njenoj ruci«, mislio je sećajući se kako su juče sedeli za stolom u uglu. Nisu imali o čemu da razgovaraju, kao gotovo uvek u to vreme; Kiti, metnuvši ruku na sto, neprestano je stezala i otvarala, i sama se najzad zasmejala posmatrajući to kretanje. Ljevin se seti kako joj je poljubio ruku, i kako je zatim razgledao sastavljene linije na ružičastim dlanovima. »Opet pomilos«, pomisli Ljevin krsteći se, klanjajući se, i posmatrajući gipko kretanje đakonovih leđa za vreme klanjanja. »Ona je zatim uzela moju ruku i razgledala linije:

- imaš divnu ruku - rekla je.« Ljevin pogleda u svoju ruku, i na kratku ruku đakonovu. - »Jest, skoro će se svršiti - mislio je. - Ne, kao da će opet s početka - pomisli, osluškujući molitve. - Da, svršava se; evo, metaniše. To je uvek pred svršetak.«

Uzev, neprimetno, rukom u plišanom zarukavlju, banknotu od tri rublje, đakon reče da će zapisati, i jako lupajući novim cipelama po pločama prazne crkve ode u oltar. Posle jednog minuta promoli se otuda i pozva Ljevina. Dotle zatvorena misao, pokrenu se sada u Ljevinovoj glavi, ali on pohita da je otera. »Udesiće se nekako«, pomisli i pođe amvonu. Pope se po blagim stepenicama, i okrenuvši se udesno spazi sveštenika. Starčić - sveštenik, sa retkom prosedom bradom, sa umornim, dobrim očima, stajao je kod nalonja i prelistavao trebnik. Poklonivši se ovlaš Ljevinu, poče odmah uobičajenim glasom čitati molitve. Kad ih završi, učini veliku metaniju i obrati se licem Ljevinu.

- Ovde Hristos nevidljivo stoji i prima vašu ispovest - reče on pokazujući na Raspeće. - Verujete li vi u sve čemu nas uči Sveta apostolska crkva? -nastavi sveštenik odvraćajući pogled od Ljevina i sklapajući ruke pod epitrahiljem.

- Ja sam sumnjao, i sumnjam u sve - progovori Ljevin neprijatnim za sebe glasom i ućuta.

Sveštenik očeknu nekoliko trenutaka da li Ljevin neće još štogod reći, i, zatvorivši oči, brzim izgovorom i sa udaranjem na »o«, kao što se govori u okolini Vladimira:

- Sumnja je svojstvena čovečjoj slabosti, ali se moramo moliti da nas milostivi Gospod ukrepi. Imate li kakvih osobitih grehova? - dodade bez i najmanje pauze, kao da se starao da ne gubi vreme.

- Moj je glavni greh sumnja. Ja u sve sumnjam, i većinom sam u sumnji.

- Sumnja je svojstvena slabosti čovečjoj - ponovi sveštenik iste reči. - U šta poglavito sumnjate?

- U sve sumnjam. Ponekad čak sumnjam i da postoji Bog - nehotice reče Ljevin, i užasnu se od nepristojnosti onoga što je izgovorio. Ali na sveštenika, kako se videlo, reči Ljevinove ne učiniše utisak.

- Kakve mogu biti sumnje o tome da Bog postoji? - brzo i sa jedva primetnim osmejkom reče sveštenik.

Ljevin je ćutao.

- Kako možete sumnjati u Tvorca, kad pogledate njegove tvorevine? - nastavi sveštenik brzim, naviknutim izgovorom. - Ko je ukrasio svetilima svod nebeski? - Ko je zemlju obukao u njenu lepotu? Kako bi sve to bilo bez Tvorca? - reče i upitno pogleda u Ljevina.

Ljevin je osećao da je nepristojno stupiti u filozofske prepirke sa sveštenikom, i zato odgovori samo ono što se neposredno odnosilo na pitanje.

- Ne znam - reče on.

- Ne znate? Kako onda možete sumnjati da je Bog stvorio sve? - sa veselom nedoumicom reče sveštenik.

- Ja ništa ne razumem - reče Ljevin crveneći i osećajući da su njegove reči glupe, i da ne mogu ne biti glupe u ovakvom položaju.

- Molite se Bogu. I sveti oci su imali sumnji, i molili su Boga da ih utvrdi u veri. Đavo ima veliku moć, ali mu se ne smemo podavati. Molite se Bogu! Molite se Bogu - brzo ponovi on.

Sveštenik poćuta neko vreme zamislivši se.

- Vi se, kako sam čuo, spremate da stupite u brak sa ćerkom moga parohijana i duhovnog sina, kneza Ščerbackog? - dodade on smešeći se. - To je krasna devojka!

- Da - crveneći umesto sveštenika, odgovori Ljevin. »Šta mu je potrebno da me to pita na ispovesti?« pomisli on.

A kao odgovor na njegovu misao sveštenik mu reče:

- Vi se spremate da stupite u brak, i Bog će vas, možebiti, nagraditi potomstvom, nije li tako? I onda? Kakvo vaspitanje možete dati svojoj dečici ako u sebi ne pobedite iskušenje đavola koji vas vuče neverovanju? - reče sa krotkim prekorom. - Ako volite svoje čedo, onda kao dobar otac nećete svome detetu želeti samo bogatstvo, raskoš i počasti; poželećete i njegovo spasenje, njegovo prosvećenje svetlošću istine. Nije li tako? Šta ćete odgovoriti kad vas nevino detence upita: »Tatice, ko je stvorio sve što me očarava u ovome svetu - zemlju, vodu, sunce, cveće, travu?« Je li mogućno da ćete mu reći: »ne znam?« Vi ne možete ne znati, kad vam je Gospod bog, po svojoj velikoj milosti, otkrio sve to. Ili, vaše dete vas zapita: »Šta me očekuje u zagrobnom životu?« Šta ćete mu reći, kad ništa ne znate? Kako ćete mu odgovoriti? Ostavićete ga sablazni sveta i đavola? To nije lepo! - reče on nagnuvši glavu u stranu i gledajući Ljevina dobrim krotkim očima.

Ljevin nije ništa odgovorio, ne zato što nije hteo da stupa sa sveštenikom u prepirku, nego zato što mu niko nije zadavao takva pitanja. A dotle dok mu deca njegova stanu zadavati ova pitanja, još ima vremena da razmisli šta će odgovarati.

- Vi ulazite u doba života - nastavi sveštenik - kad treba izabrati put, i njega se držati. Molite se Bogu da vas on, po svojoj blagosti, pomiluje i da vam pomogne - zaključi sveštenik. - Gospod i bog naš Isus Hristos, blagodatiju i šče drotami svojego čelovjekoljubija, da prostit ti, čado... - završivši oproštajnu molitvu, sveštenik blagoslovi i otpusti Ljevina.

Vrativši se kući, Ljevin se osećao radostan što je njegov nezgodan položaj prestao, i što se desilo tako da nije morao lagati. Osim toga, u njemu ostade nejasna uspomena da ono što je govorio dobri i simpatični starčić, nije bilo baš tako glupo kao što mu se u prvi mah učinilo, i da tu ima nečega što bi trebalo rasvetliti.

»Razume se, ne sad - mislio je Ljevin - nego docnije, drugom prilikom.« Ljevin je sad više nego pre osećao u duši nešto nejasno i nečisto, osećao da se on, u odnosu prema religiji, nalazi u položaju koji je tako jasno video, i nije voleo kod drugih, i zbog kojega je prekorevao svoga prijatelja Svijažskoga.

Ostavši te večeri s verenicom kod Doli, Ljevin je bio osobito veseo; objašnjavajući Stepanu Arkadijeviču uzbuđeno stanje u kojem se nalazi, reče:  da je veseo kao pašče koje uče da skače kroz obruč, i koje, pojmivši najzad stvar, i učinivši što se od njega traži, skiči, vrti repom, skače od radosti na stolove i prozore.


2.

Na dan venčanja, po običaju (da se održe svi običaji, strogo su navaljivale kneginja i Darja Aleksandrovna), Ljevin se nije video sa svojom verenicom, i ručao je u svojoj gostionici sa trojicom neženja koji se slučajno kod njega stekoše: Sergije Ivanovič; Katavasov, drug sa univerziteta, sada profesor prirodnih nauka, koga je Ljevin sreo na ulici i poveo k sebi; i Čirikov, dever, moskovski sudija, Ljevinov drug iz lova na medvede. Ručak je bio vrlo prijatan. Sergije Ivanovič, u najlepšem duševnom raspoloženju, zabavljao se originalnošću Katavasova. Osećajući da se njegova originalnost razume i ceni, Katavasov se ponosio njom. Čirikov je veselo i dobrodušno podržavao svaki razgovor.

- Evo - govorio je Katavasov otežući reči, po navici stečenoj na katedri - koliko je sposoban dečko bio naš prijatelj Konstantin Dmitrič. Ja govorim o odsutnom, jer njega već nema. Nauku je voleo u to vreme, po izlasku sa univerziteta, i interesovao se čovečanstvom, sad pak, jedna polovina njegovih sposobnosti upravljena je na obmanjivanje samoga sebe, a druga na opravdanje te obmane.

- Odlučnijeg neprijatelja ženidbe nisam video - reče Sergije Ivanovič.

- Ne, nisam neprijatelj. Ja sam prijatelj podele rada. Ljudi koji ne mogu ništa drugo da rade, treba da prave ljude; a ostali, da sarađuju na njihovom prosvećivanju i sreći. Eto kako ja razumem stvar. Ima ih tušta i tma koji brkaju ova dva zanata, ali ja ne pripadam njima[137].

- Kako ću biti srećan kad saznam da ste se zaljubili! - reče Ljevin. - Molim vas, pozovite me na svadbu.

- Ja sam već zaljubljen.

- Da, u patku. Znaš - obrati se Ljevin bratu - Mihailo Semjonič piše delo o hranjenju i...

- Ne, nemojte brkati. Svejedno je o čemu pišem. Stvar je u tome da ja zaista volim patku.

Ali ona vam neće smetati da volite ženu.

- Ona neće smetati, ali žena će smetati.

- Zašto?

- Videćete. Eto, vi volite gazdinstvo, lov; pazite samo!

- Danas baš došao Arhip i govori da u Prudnom ima mnogo losova i dva medveda - reče Čirikov.

- E, bez mene ćete ih potući.

- Da, to je istina - reče Sergije Ivanovič.

- Možeš se za ubuduće oprostiti s lovom na medvede, žena te neće pustiti!

Ljevin se osmehnu. Pomisao da ga žena neće pustiti, bila mu je tako prijatna da je bio gotov da se na svagda odreče zadovoljstva da vidi medveda.

- Ipak je šteta što će ta dva medveda uloviti bez vas. A sećate li se poslednji put, u Hapilovu?... Divan bi lov bio - reče Čirikov.

Ljevin nije hteo da ga razočarava tvrđenjem da nigde i ništa ne može biti lepo bez nje, i zato ne reče ništa.

- Nije uzalud uveden običaj praštanja sa momačkim životom - reče Sergije Ivanovič. - Ma kakva sreća da te očekuje, ipak žališ za slobodom.

- Priznajte, postoji osećanje Gogoljevog mladoženje: kroz prozor mu se skače.

- Izvesno, postoji, ali se ne priznaje! - reče Katavasov i grohotom se nasmeja.

- Evo, prozor otvoren... Hajdemo sad odmah u Tver. Medvedica je sama, može se ići na legalo. Zbilja, hajdemo vozom u pet časova! A ovi ovde kako hoće - reče smešeći se Čirikov.

- Verujte, tako mi boga - smešeći se reče Ljevin - ja u svojoj duši ne mogu da nađem to osećanje žalosti za svojom slobodom!

- Ta u vašoj je duši sad takav haos da ništa u njoj ne možete napi - reče Katavasov. - Čekajte, dok se malo razberete, naći ćete!

- Ne, osećao bih makar malo ako bi mi, pored moga osećanja (on ne htede da kaže pred njim ljubavi)... i sreće, ipak bilo žao da izgubim slobodu... Naprotiv, ja se radujem tome gubitku.

- Zlo! Izgubljen čovek! - reče Katavasov. - Ali ispijmo za njegovo ozdravljenje, ili poželimo mu da se bar jedan stoti deo njegovih sanjarija ispuni. I to bi već bila sreća kakve još nije bilo na zemlji!

Odmah posle ručka gosti se raziđoše, da bi stigli da se preobuku i spreme za venčanje.

Kad ostade sam, i poče da se seća razgovora neženja, Ljevin se još jedanput upita: postoji li u njegovoj duši to osećanje žaljenja za slobodom o kojem su oni govorili? I osmehnu se na ovo pitanje. »Sloboda? Našto sloboda? Sreća je samo u ljubavi i željama; misliti njenim željama i njenim mislima, to jest, bez ikakve slobode - eto, to je sreća!«

»Ali znam li ja njene misli, njene želje, njena osećanja?« odjednom mu šapnu nekakav glas. Osmejak iščeze s njegova lica i on se zamisli. I odjednom ga obuze čudnovato osećanje. Obuze ga strah i sumnja - sumnja u sve.

»A šta ćemo ako me ona ne voli? Šta ćemo, ako se ona udaje za mene samo zato da se uda? Šta ćemo, ako ona sama me zna šta radi?« pitao se on. Ona se može osvestiti, i tek kad se uda pojmiti da me ne voli, i da me nije mogla voleti.« I čudnovate, najgore misli o njoj počeše mu dolaziti. Bio je ljubomoran na Vronskog kao pre godinu dana, kao da je ono veče, kad ju je video s Vronskim, bilo juče. Sumnjao je: da li mu je ona kazala sve.

Brzo skoči. »Ne, to ne može tako! - reče u sebi očajno. - Idem k njoj, pitaću je, reći ću poslednji put: mi smo još slobodni, nije li bolje da se zaustavimo? Sve je bolje nego večita nesreća, sramota, neverstvo!« S očajanjem u srcu i sa srdžbom na sve ljude, na sebe, na nju, on iziđe iz gostionice i pođe k njoj.

Zateče je u zadnjim sobama. Sedela je na sanduku i nešto raspoređivala s devojkama, pretresala gomile raznobojnih haljina razmeštenih po naslonima od stolica i po podu.

- Ah! - uzviknu ona spazivši ga, i sva zasija od radosti. - Kako si? kako ste? (do ovog poslednjeg dana ona mu je govorila čas »ti«, čas »vi«). Nisam vas očekivala! Eto, pretresam moje devojačke haljine i gledam kome ću koju...

- A! to je vrlo lepo! - reče on mračno gledajući devojku.

- Idi, Dunjaša, ja ću te posle pozvati - reče Kiti. - Šta ti je? - upita, odlučno govoreći Ljevinu »ti« čim je devojka izišla. Videla je da mu je lice neobično, uzbuđeno i mračno, i obuze je strah.

- Kiti, meni je teško. Ne mogu sam da se mučim - reče on s očajanjem u glasu, i s molbom joj gledajući u oči. Video je već po njenom pravičnom i punom ljubavi licu da ništa ne može biti od onoga što je hteo da joj kaže, ali je ipak osećao potrebu da ga ona sama razuveri. - Došao sam da ti kažem da još nije dockan. Sve se ovo može uništiti, ili popraviti.

- Šta? Ja ništa ne razumem. Šta je tebi?

- To što sam hiljadu puta govorio, i o čemu ne mogu da ne mislim... to da ja nisam dostojan tebe. Nisi se ti mogla rešiti da pođeš za mene. Razmisli. Prevarila si se. Razmisli dobro. Ti me ne možeš voleti... Ako... Bolje reci - govorio je on ne gledajući u nju. - Ja ću biti nesrećan. Neka govori ko šta hoće, sve je bolje nego nesreća... Bolje je sad, dok još ima vremena...

- Ne razumem - uplašeno odgovori ona - da li ti to hoćeš da se odrekneš... da sve što je, ne treba da bude?

- Da, ako me ti ne voliš.

- Ti si poludeo! - uzviknu ona pocrvenevši od srdžbe. Ali njegovo lice beše tako tužno da ona uzdrža ljutnju, i zbacivši haljine s naslonjače sede bliže do njega. - Na šta misliš? Reci mi sve.

- Ja mislim da me ti ne možeš voleti. Zašto bi me mogla voleti?

- Bože moj, šta ja tu mogu?... - reče ona i briznu u plač.

- Ah! Šta sam učinio? - uzviknu on i padnuvši na kolena pred njom poče joj ljubiti ruke.

Kad je kneginja posle pet minuta ušla u sobu, nađe ih već potpuno izmirene. Kiti ne samo da ga je uverila da ga voli, nego mu je čak - odgovarajući na njegovo pitanje: zašto ga voli? - objasnila zašto.

Kazala mu je da ga voli zato što ga potpuno razume; zato što zna šta on mora voleti, i da je sve što on voli, dobro. To mu se učinilo sasvim jasno. Kad je kneginja ušla u sobu, oni su sedeli naporedo na sanduku, pregledali haljine i prepirali se oko toga što Kiti hoće da da Dunjaški haljinu kestenjaste boje u kojoj je bila kad ju je Ljevin zaprosio, i on sad navaljuje da se ta haljina nikome ne daje, a Dunjaši da se da plava.

- Kako ne razumeš? Ona je crnomanjasta, i neće joj plavo dobro stojati... Ja sam sve to imala na umu.

Saznavši zašto je došao, kneginja se pola od šale pola od istine naljuti, i posla ga kući da se oblači, i da ne smeta Kiti pri češljanju, jer će Šarl odmah doći.

- I tako ništa ne jede ovih dana, i poružnela je, a ti je još uznemiruješ glupostima. - Čisti se, čisti se, dragi moj.

Postiđen i kriv, ali umiren, Ljevin se vrati u svoju gostioiicu. Njegov brat, Darja Aleksandrovna i Stepan Arkadijevič, svi u potpunoj toaleti, već su ga očekivali da ga blagoslove ikonom. Nije se moglo oklevati. Darja Aleksandrovna imala je još da svrati kući da povede svoga nakudravljenog i nalickanog sina koji će nositi ikonu uz mladu. Zatim je trebalo poslati jedne karuce po devera, a druge, koje će odvesti Sergija Ivanoviča, vratiti natrag... Uopšte, bilo je vrlo mnogo složenih kombinacija. Jedno je bilo nesumnjivo - nije se smelo oklevati, jer je već bilo šest i po časova.

Blagosiljanje ikonom nije ispalo kako treba. Stepan Arkadijevič zauzeo je komično-svečani stav, naporedo sa ženom, uzeo ikonu, naredio Ljevinu da se pokloni do zemlje, blagoslovio ga sa dobrim i podrugljivim osmejkom i tri puta ga poljubio; to isto učinila je i Darja Aleksandrovna, pa odmah pohitala da ide, i opet se pomela pri utvrđivanju reda kojim će se kretati ekipaži.

- Evo kako ćemo: ti ideš u našim karucama po njega, a Sergije Ivanovič, ako bi bio tako dobar, mogao bi se odvesti, pa posle vratiti kola.

- Zašto ne, drage volje.

- A mi ćemo odmah doći s njima. Jesu li stvari poslate? - reče Stepan Arkadijevič.

- Poslate su - reče Ljevin i naredi Kuzmanu da mu spremi odelo.


3.


Gomila sveta, osobito ženskinja, opkolila je za venčanje osvetljenu crkvu. Oni koji su mogli da prodru do sredine, tiskali su se oko prozora, gurali se, prepirali se, i zagledali kroz rešetke.

Preko dvadeset karuca žandarmi su već bili postrojili niz ulicu. Žandarmerijski oficir, ne bojeći se mraza, stajao je kod ulaza blešteći u mundiru. Ekipaži su još neprestano pristizali, i u crkvu su ulazili: čas dame u cveću, sa podignutim skutovima; čas muškarci, skidajući kape ili crne šešire. U crkvi su već bila zapaljena oba polijeleja, i sve sveće pred ikonama. Zlatan sjaj na crkvenom polju ikonostasa, pozlaćeni drvorezi na ikonama, srebro na kadionicama i svećnjacima, i ploče na podu, i ćilimi, a crveni barjaci iznad pevnica, i stepenice amvona, i stare pocrnele knjige, i odežde i stihari - sve je to bilo obasuto svetlošću. Na desnoj strani tople crkve, u gomili frakova i belih vratnih marama, mundira i štofova, kadife, atlasa, kose, cveća, razgolićenih ramena i ruku i dugačkih rukavica - vodio se uzdržljiv, živahan razgovor, koji je čudnovato odjekivao u visokom crkvenom kubetu. Kada god bi se razleglo škripanje vrata, razgovor se u gomili stišavao i ovi bi se osvrtali očekujući da vide mladoženju i nevestu. Ali, vrata su se otvarala više od deset puta, i uvek to behu ili zakasneli gost ili gošća koji su se pridruživali grupi zvanica, nadesno; ili neka posmatračica koja je uspela da prevari ili umilostivi žandarmerijskog oficira, i koja se pridruživala tuđoj grupi, nalevo. I svoji i tuđi bili su prošli već kroz sve faze očekivanja.

U prvi mah su mislili da mladoženja i mlada tek što nisu tu, i nisu pridavali nikakav značaj zadocnjenju. Zatim počeše sve češće pogledati na vrata, i nagađati da se nije štogod dogodilo. Zatim, zadocnjenje postade već nezgodno, te se i rođaci i gosti starahu da se čine kao da ne misle o mladoženji, već su zauzeti svojim razgovorom.

Protođakon, kao da je želeo dati na znanje da mu je vreme skupo, nestrpljivo je pokašljavao, tako da su stakla na prozorima podrhtavala. Za pevnicama se čula čas proba glasova, čas išmrkivanje pevača. Sveštenik je neprestano slao te po crkvenjaka, te po đakona, da vide je li došao mladoženja; a i sam je, u ljubičastoj mantiji i vezenom pojasu, sve češće izvirivao kroz pobočna vrata očekujući mladoženju. Naposletku, jedna dama, pogledavši u časovnik, reče: »ovo je zaista čudno!« i svi se gosti uznemiriše i počeše glasno izražavati čuđenje i nezadovoljstvo. Jedan od devera ode da vidi šta se dogodilo. U to vreme, Kiti, već davno sasvim obučena, u beloj haljini, dugačkom velu i vencu od pomorandžinog cveća, sa kumom i svojom sestrom Ljvovom, stajala je u dvorani doma Ščerbackih i gledala kroz prozor, uzalud iščekujući već više od pola sata izvešće od svoga devera o mladoženjinom dolasku u crkvu.

Međutim, Ljevin, u pantalonama, ali bez prsnika i fraka, išao je tamo - amo po svojoj sobi, neprestano izvirujući kroz vrata i razgledajući po hodniku. Ali u hodniku nije bilo onoga koga je on očekivao, i on se s očajanjem vraćao i obraćao Stepanu Arkadijeviču koji je mirno pušio:

- Da li se ikad čovek našao u ovakvom užasnom, ludačkom položaju - govorio je.

- Da, zaista je glupo - potvrdi Stepan Arkadijevič, smešeći se. - Ali umiri se, sad će doneti.

- Kad će! - sa prigušenom ljutinom govorio je Ljevin. - I ti ludački otvoreni prsnici! S ovim, nije mogućno! - reče, gledajući u izgužvane grudi svoje košulje. - I šta će biti ako su stvari već odvučene na železnicu! - uzviknu u očajanju.

- Tada ćeš obući moju.

- Davno je tako trebalo.

- Ne valja biti smešan... Počekaj, udesiće se.

Stvar je bila u ovome: kad je Ljevin tražio da se obuče, Kuzman, stari sluga Ljevinov, donese frak, prsnik, i sve što je bilo potrebno.

- A košulja! - viknu Ljevin.

- Košulja je na vama - sa mirnim osmejkom odgovori Kuzman.

Kuzman se nije dosetio da ostavi čistu košulju, i kad je dobio naređenje da sve upakuje i odveze do Ščerbackih, odakle će večeras mladenci otputovati, on je tako i uradio, upravo sve osim fraka i što ide s frakom. Košulja, koju je Ljevin obukao jutros, bila je izgužvana, i neupotrebljiva sa otvorenim prsnikom. Da neko ode do Ščerbackih, bilo je daleko. Poslaše da se kupi košulja. Lakej se vrati: sve je zatvoreno - nedelja. Poslaše do kuće Stepana Arkadijeviča, doneše košulju, ali ta beše suviše široka i kratka. Najzad poslaše ka Ščerbackima da se raspakuju stvari. Mladoženju očekuju u crkvi, a on, kao zatvorena zverka u kavezu, hoda po sobi, izviruje u hodnik, i s užasom i očajanjem se seća svega što je on napričao Kiti, i onoga što ona sad može misliti.

Najzad krivac Kuzman, sav zadihan, ulete u sobu s košuljom.

- Umalo ne umakoše. Zatekao sam ih kako tovare na kola - reče Kuzman.

Posle tri minuta, ne gledajući na sat da ne bi još pozledio ranu, Ljevin je prosto trčao niz hodnik.

- Ništa ti to ne pomaže - govorio je Stepan Arkadijevič smeškajući se i lagano idući za njim. - Udesiće se, udesiće... kad ti kažem.

4.

Stigli su! - Evo ga! - Koji je? - Je li onaj mlađi? - A ona, veselnica, ni živa ni mrtva! - počeše govoriti u gomili kad Ljevin, susrevši nevestu kod ulaza, zajedno s njom ube u crkvu.

Stepan Arkadijevič ispriča ženi uzrok zadocnjenja, a gosti, smejući se, došaptavahu se među sobom. Ljevin nije ništa i nikoga primećivao; ne skidajući očiju samo je gledao u svoju nevestu.

Svi su govorili da je ona poružnela ovih poslednjih dana, i da pod vencem ni izdaleka nije tako lepa kao obično; ali Ljevin to nije nalazio. On je gledao u njenu visoko nameštenu kosu sa dugačkim belim velom i belim cvećem; u visoki nabrani kolir koji je osobito devičanski skrivao sa strane i otkrivao spreda njen dugački vrat; i u neobično tanak struk; i njemu se činilo da je lepša nego ikada dotle, ne zato što su ovo cveće, ovaj veo, ova iz Pariza poručena haljina dodavali nešto njenoj lepoti, već zato što je, bez obzira na udešenu divotu odelo, izraz njenog ljupkog lica, njenog pogleda, njenih usana, bio ovaj njen osobiti izraz nevine pravičnosti.

- Ja sam već pomislila da si se rešio da bežiš - reče ona i osmehnu se na njega.

- Tako je glupo što mi se desilo, sramota me je i da govorim! - reče on crveneći, i morade se okrenuti Sergiju Ivanoviču koji mu beše prišao.

- Lepo si se proveo s košuljom! - reče Sergije Ivanovič klateći glavom i smešeći se.

- Da, da - odgovori Ljevin ne razumevajući pravo o čemu mu govore.

- E, Kostja, sad treba rešiti - reče Stepan Arkadijevič s pretvorno uplašenim izrazom - važno pitanje. Taman si sad u stanju da oceniš svu njegovu važnost. Pitaju me: da li da upale paljene sveće ili nepaljene? Razlika je u deset rubalja - dodade on skupljajući usne za osmejak. - Ja sam odlučio, ali se bojim da nećeš pristati.

Ljevin je razumeo da je to bila šala, ali se nije mogao osmehnuti.

Dakle, kako? Nepaljene ili paljene? To je pitanje.

- Da, da, nepaljene!

- E, milo mi je. Pitanje je rešeno! - reče Stepan Arkadijevič smešeći se. - Začudo kako čovek zaglupi u ovom položaju - reče on Čirikovu kad se Ljevin, zbunjeno pogledavši u njega primače svojoj nevesti.

- Pazi, Kiti, da prva staneš na ćilim - reče grofica Nordston prilazeći. - Krasni ste mi vi! - obrati se Ljevinu.

- Je li strašno? - reče Marija Dmitrijevna, stara tetka.

- Da ti nije hladno? Bleda si. Čekaj, sagni se! - reče Ljvova, sestra Kitina, i uoblivši svoje pune divne ruke, s osmejkom popravi Kiti cveće na glavi.

Doli priđe, htede nešto da kaže, ali ne mogaše da izgovori, zaplaka se i neprirodno se nasmeja.

Kiti je gledala u sve isto onako rasejano kao i Ljevin.

Međutim se i sveštenstvo obuče, i sveštenik sa đakonom priđe nalonju koji je stajao u predverju crkve. Sveštenik se obrati Ljevinu rekavši nešto. Ljevin ne razabra šta je sveštenik rekao.

- Uzmite nevestu za ruku i povedite je - reče dever Ljevinu.

Ljevin zadugo nije mogao da pojmi šta se od njega zahteva. Vazdan su ga popravljali i hteli već i da ga se okanu, jer nikako nije pružao ruku koju treba, niti uzimao ruku koju treba - dok najzad razumede da treba desnom rukom, ne menjajući položaj, uzeti njenu desnu ruku. Kad je, naposletku, uzeo nevestu za ruku kao što treba, sveštenik pođe nekoliko koraka pred njima i stade kod nalonja. Gomila rođaka i poznanika, sa žagorom i šuštanjem šlepova, pomakoše se za njima. Neko se saže i popravi nevesti šlep. U crkvi nasta takva tišina da se čulo kapanje voska sa sveća.

Starčić - sveštenik, u kamilavci, sa sjajnim kao srebro sedim pramenovima kose, razdeljene i začešljane na dve strane iza ušiju, izvadi majušne staračke ruke ispod teške srebrne odežde sa zlatnim krstom na leđima, i poče nešto pribirati po nalonju.

Stepan Arkadijevič mu priđe pažljivo, šapnu mu nešto, i namignuvši Ljevinu vrati se opet natrag.

Sveštenik zapali dve cvećem ukrašene sveće, držaše ih sa strane u levoj ruci, tako da je vosak sa njih lagano kapao, i okrete se licem mladencima. To je bio isti sveštenik koji je ispovedao Ljevina. On pogleda umornim i tužnim pogledom u mladoženju i nevestu, uzdahnu, i izvadivši ispod odežde desnu ruku, blagoslovi njom mladoženju, i tako isto, ali sa nijansom pažljive nežnosti, metnu složene prste na pognutu glavu Kitinu. Zatim im dade sveće, i uzevši kadionicu lagano se udalji od njih.

»Je li mogućno da je ovo istina?« pomisli Ljevin i obazre se na Kiti. On unekoliko vide ozgo njen profil, i po jedva primetnom pokretu njenih usana i trepavica poznade da je osetila njegov pogled. Ona se ne okrete, ali se visoki nabrani kolir pokrenu i podiže ka njenom ružičastom malenom uvu. On vide da se u njenim grudima zaustavio uzdah, i da zadrhta malena ruka u dugačkoj rukavici, koja je držala sveću.

Sve brige oko košulje, zadocnjenje, razgovor s poznanicima, rođacima, njihovo nezadovoljstvo, njegov smešan položaj, sve odjednom iščeze, i njega obuze radost i strah.

Lep, krupan protođakon u srebrnom stiharu, sa raščešljanom kudravom kosom, smelo iziđe napred, i dignuvši naviknutim pokretom, na dva prsta, orar, stade prema svešteniku.

»Bla - go - slo - vi vla - diko!« lagano, jedan za drugim, razlegahu se svečani zvuci.

»Blagosloven bog naš vsegda, ninje i prisno, i vo vjeki vjekov«, smireno, pevajući, odgovori starčić - sveštenik, pribirajući i dalje nešto po nalonju. I onda, ispunivši celu crkvu od prozora do svodova, skladno i široko se podiže, pojača se, zastade za trenugak, i iščeze pun akord nevidljivog hora.

Molili su se, kao i uvek »o svišnjem mirje i spasenije, o Sinodje, o Gosudarje; molili su se i o ninje obručajuščihsja rabje božjem Konstantinje i Jekaterinje«.

»O ježe nizposlatisja im ljubavi soveršenjej, mirnjej, i pomošči, Gospodu pomolimsja«, - kao da je cela crkva disala glasom protođakona.

Ljevin je slušao reči, i one su ga poražavale. »Kako su se dosetili da traže pomoći, baš pomoći? - mislio je on sećajući se svih svojih skorašnjih sumnja i straha. - Šta znam ja? Šta mogu ja u ovom strašnom poslu - mislio je - bez pomoći? Pomoć je baš ono što je meni sad potrebno.«

Kad đakon završi jektenija, sveštenik se obrati mladencima s knjigom:

»Bože vječni, rastojaščijesja sobravij v sojedinjenije - čitao je on krotkim pevajućnm glasom - i sojuz ljubve položivij im nerazrušimij; blagoslovij Isaaka i Revekku, i nasledniki ih tvojego objetovanija pokazavij; sam blagoslovi i rabi Tvoja sija, Konstantina, Jekaterinu, nastavljaja ih na vsjakoje djelo blagoje. Jako milostivij i čjelovjekoljubec bog jesi, i Tebje slavu vozsilajem, Otcu i Sinu, i Svjatomu Duhu, ninje i prisno i vo vjeki vjekov.« - »Amin«, opet se razliše po vazduhu zvudi nevidljivog hora.

Rastojaščijesja sobravij v sojedinjenije, i sojuz ljubve položivij«, - kako je dubok smisao ovih reči, i kako odgovara onome što osećam u ovom trenutku! - mislio je Ljevin. - Da li oseća ona isto što i ja?«

I obazrevši se, on srete njen pogled.

Po izrazu toga pogleda on zaključi da je ona razumela sve isto kao i on. Ali to nije bilo istina: ona gotovo nikako nije razumevala reči službe, čak ih nije ni slušala za vreme venčanja. Ona ih nije mogla ni slušati ni razumeti, tako je silno bilo osećanje koje joj je ispunjavalo dušu, i sve se više i više pojačavalo. To osećanje bila je radost zbog potpunog ostvarenja onoga što se već pre mesec i po dana ostvarilo u njenoj duši, i što ju je u toku svih ovih šest nedelja veselilo i mučilo. U njenoj duši, onoga dana kad mu je u svojoj haljini kestenjaste boje, u dvorani Arbatskog doma, ćutke prišla i predala mu se, u njenoj duši se toga dana u časa izvršio potpun raskid sa celim pređašnjim životom, i otpočeo sasvim drugi, novi, potpuno nepoznati joj život - u stvari pak nastavljao se stari.

Tih šest nedelja, bilo je za nju najblaženije i najmučnije vreme. Sav njen život, sve želje i nade bile su usredsređene u tom još nepojmljivom za nju čoveku, za koga ju je vezivalo nekakvo još nepojmljivije od samog čoveka, čas blisko, čas tuđe osećanje; međutim, ona je nastavljala da živi pod pogodbama pređašnjeg života. Živeći još starim životom, ona se ujedno užasavala od same sebe, od svoje potpune i neodoljive ravnodušnosti prema prošlosti: prema stvarima, navikama, ljudima koji su je voleli i vole, prema tom ravnodušnošću ožalošćenoj materi, prema dragome, ranije više od svega na svetu voljenome, nežnome ocu. Čas se užasavala od te ravnodušnosti, čas se radovala onome što je dovodi do te ravnodušnosti. Ona nije mogla više ništa ni da misli ni da želi van života sa tim čovekom; ali toga novoga života još ne beše, i ona čak nije mogla jasno da ga predstavi sebi. Stajalo je samo jedno, očekivanje - strah i radost od novoga i nepoznatoga. I eto, ovoga časa, i očekivanje, i neizvesnost, i kajanje zbog odricanja od pređašnjeg života - sve će se svršiti, i otpočeće novo. To novo nije moglo ne biti strašno po svojoj neizvesnosti; ali strašno ili ne, ono se već pre šest nedelja izvršilo u njenoj duši, a sada se samo osvećivalo ono što se već odavno ostvarilo u njenoj duši.

Okrenuvši se opet nalonju, sveštenik jedva uhvati malu burmu Kitinu, i uzevši Ljevinovu ruku natače je na prvi zglavak njegovog prsta. »Obručajetsja rab božij Konstantin rabje božijej Jekaterinje.« I metnuvši veliku burmu na ružičasti, maleni, jadni u svojoj slabosti prst Kitin, sveštenik izgovori to isto.

Nekoliko puta već mladenci su hteli da pogode šta treba da rade, ali su uvek grešili, i sveštenik ih je šapatom popravljao. Naposletku, učinivši što je trebalo, prekrstivši ih burmama, sveštenik opet dade Kiti veliku a Ljevinu malu; opet se oni zbuniše, i dva puta dodavahu burmu iz ruke u ruku, pa ipak nije bilo kao što treba.

Doli, Čirikov i Stepan Arkadijevič priđoše im da ih pouče. Nastade zabuna, šapat i smeškanje; ali se svečano - mio izraz na licima mladenaca ne promeni; naprotiv, zaplićući se rukama, oni gledahu ozbiljnije i svečanije nego pre. Osmejak, uz koji Stepan Arkadijevič došapnu da sad treba svako da natakne na prst svoj prsten, nehotice iščeze sa njegovih usana: on oseti da bi njih sada svaki osmejak uvredio.

»Ti bo iz načala sozdal jesi mužeskij pol i ženskij - čitao je sveštenik odmah posle promene prstenja - i ot Tebje sočetavajetsja mužu žena, v pomošč i v vosprijatije roda čelovječa. Sam ubo Gospodi Bože naš, poslavij istinu na nasljedije Tvoje i objetovanije Tvoje, na rabi Tvoja otci našja, v kojemždo rodje i rodje, izbraniije Tvoja: prizri na raba Tvojego Konstantina, i na rabu Tvoju Jekaterinu, i utverdi obručenije ih v vjerje i jedinomisliji, i istinje, i ljubvi...«

Ljevin je osećao više i više da su sve njegove misli o ženidbi, njegove sanjarije o tome kako će urediti svoj život, da je sve to bila detinjarija: i da je ovo sad nešto što on dosad nije shvatao, i što sada još manje razume, mada se to vrši nad njim; grudi mu se sve više nadimahu od drhtavice, a nepokorne suze navreše mu u oči.

5.

 crkvi je bila cela Moskva, rođaci i poznanici. Za sve vreme obreda venčanja, pri sjajnom osvetljenju crkve, u krugu nagizdanih žena i devojaka, i muškaraca u belim vratnim maramama, frakovima i mundirima, nije prestajao pristojno tihi razgovor koji poglavito zametahu muškarci, dok su žene bile zauzete posmatranjem sviju pojedinosti sveštenodejstva, koje njih uvek tako dira.

U najbližem krugu do neveste bile su dve njene sestre: Doli i najstarija, mirna lepotica Ljvova, koja je doputovala iz inostranstva.

- Što je to Mari u ljubičastoj haljini pa svadbi, kao da je u žalosti? - govorila je Korsunska.

- Za njenu boju lica jedini spas... - odgovori Drubecka. - Čudno mi je što su uveče pravili svadbu. To je po trgovački...

- Lepše je. I ja sam se venčala uveče - odgovori Korsunska, i uzdahnu, setivši se kako je ljupka bila toga dana, kako je komično bio zaljubljen njen muž, i kako je sada sve drukčije.

- Kažu da se onaj koji bude više od deset puta dever, neće nikako oženiti; ja sam eto hteo da budem dever i deseti put, i da se na taj način osiguram, ali mesto je već bilo zauzeto - govorio je grof Sinjavin lepuškastoj kneginji Čarskoj, koja je na njega računala.

Čarska mu odgovori samo osmejkom. Ona je gledala u Kiti, misleći o tome kako će, i kad, ona stajati s grofom Sinjavinom ovako kao Kiti, i kako će ga onda podsetiti na sadašnju šalu.

Ščerbacki je govorio staroj dvorskoj dami Nikolajevoj da je nameran da metne venac na šinjon Kiti, da bi bila srećna.

- Nije trebalo metati šinjon - odgovori Nikolajeva, koja je davno odlučila da joj svadba bude vrlo prosta, ako se stari udovac, koga je lovila, oženi njome. - Ja ne volim taj fast[138].

 Sergije Ivanovič govorio je sa Darjom Dmitrijevnom i uveravao je, u šali, da se običaj putovanja posle venčanja sve više rasprostire, zato što se mladenci uvek unekoliko stide.

- Vaš brat se može ponositi. Ona je neobično ljupka. Ja mislim da mu vi zavidite?

- Ja sam to već preturio, Darja Dmitrijevna - odgovori on, i njegovo lice iznenada dobi žalostan i ozbiljan izraz.

Stepan Arkadijevič pričao je svojoj svastici kalambur o razvodu braka.

- Treba popraviti venac - odgovori ona ne slušajući ga.

- Kako mi je žao što je tako poružnela - govorila je grofica Nordston Ljvovoj. - Pa ipak, on ne vredi ni za njen prsg. Zar ne?

- Ne, on se meni jako sviđa. Ne zato što je moj budući beau-frère[139] - odgovori Ljvova. - I kako se lepo drži! A tako je teško držati se lepo u tom položaju, ne biti smešan. On nije smešan, nije usiljen, vidi se da je ganut.

- Vi kao da ste se nadali tome?

- Gotovo. Ona ga je uvek volela.

- E, da vidimo ko će od njih prvi stati na ćilim. Ja sam to savetovala Kiti.

- Svejedno - odgovori Ljvova - sve smo mi pokorne žene, takvo nam je opredeljenje.

- A ja sam baš naročito prva stala kad sam se venčavala s Vasilijem. A vi, Doli?

Doli je stajala pored njih, slušala ih, ali nije odgovarala. Bila je ganuta. Oči su joj bile pune suza i ne bi mogla ništa reći da se ne zaplače. Ona se radovala zbog Kiti i Ljevina; vraćajući se mislima svome venčanju, pogledala je u zadovoljkog Stepana Arkadijeviča; zaboravi svu sadašnjost, i sećala se samo svoje prve nevine ljubavi. Ona se seti ne samo sebe, nego i sviju poznatih joj i bliskih žena: sećala ih se u onom jedinstvenom svečanom za njih trenutku kad su sve one, tako kao Kiti, stajale pod vencem, s ljubavlju, nadom i strahom, u srcu, odričući se prošlosti i stupajući u tajanstvenu budućnost. Među svima tim mladama koje su joj dolazile na pamet, ona se seti i svoje mile Ane, o čijem je razvodu tu skoro slušala pojedinosti. I Ana je, isto tako čista, stajala u cveću od pomorandže i velu. A sad? - »Užasno neverovatno« - reče u sebi.

Ali nisu samo sestre, prijateljice i rođake pratile sve pojedinosti sveštenodejstva; tuđe žene, posmatračice, sa velikim uzbuđenjem pratile su svaki pokret, izraz mladoženjina i mladina lica, i čisto ljuteći se nisu odgovarale, a nisu ni slušale reči ravnodušnih muškaraca koji su pravili  

šaljive uzgredne primedbe.

- Što li je tako uplakana? Možda se preko volje udaje?

- Zar za takvog đidu preko volje? Knez je, šta li?

- A to joj je sestra, ona u belom atlasu? Pazi, sad će da se razdere đakon: »da boitsja svojego muža«.

- Čudovsko sveštenstvo?

- Sinodsko.

- Pitala sam lakeja. Kaže da će odmah da je vodi na svoje imanje. Strašno je bogat, kažu. Zato su je i dali.

- Ne, lep je to par.

- Eto, vi ste, Marija Vlasjevna, govorili da se karnalini[140] drukčije nose. Pogledaj onu u comotu,[141] kažu da je poslanikovica, kako je sva ubrana... Ovako, pa onda tako.

- Kako je ljupka mlada, nakićena kao ovčica! Svejedno šta kažu, ja žalim devojku.

Tako se govorilo u gomili posmatračica koje su uspele da se probiju u crkvu.

6.

Kad se obred obručenja svršio, crkvenjak razastre pred nalonjom, na sredini crkve, komad ružičaste svilene tkanine, hor zapeva umetnički složeno komponovan psalm u kojem su se bas i tenor natpevali, a sveštenik, obraćajući se mladencima, pokaza im prostrti komad ružičaste tkanine. Iako su oboje često slušali da će onaj ko bude prvi stao na ćilim, biti glava u porodici, ni Ljevin ni Kiti nisu mogli da se sete toga kad su učinili ono nekoliko koraka. Nisu čuli ni glasne prepirke i primedbe o tome da je, po mišljenju jednih, on stao prvi, a po mišljenju drugih - oboje zajedno.

Posle običnih pitanja: da li žele da stupe u brak, da se nisu kome drugom obećali, i njihovih odgovora koji su njima samima čudnovato zvučali, otpoče nova služba. Kiti je slušala reči molitve i želela da razume njihov smisao, ali nije mogla. Osećanje svečanosti i sjajne radosti sve više je ispunjavalo njenu dušu i oduzimalo joj mogućnost pažnje.

Molili su se: »ježe podatisja im cjelomudriju, i plodu čreva na polzu, o ježe vozveselitisja im vidjenijem sinov i dščerej.« Pominjalo se da je bog stvorio ženu od rebra Adamova, i »sego radi ostavit čelovjek otca i mater, i priljepitsja k ženje, budet dva v plot jedinu«, i da »tajna sija velika jest«; molili su se da im bog da plodnost i blagoslov, kao Isaaku i Revekki, Josifu, Mojsiju i Sepfori, i da vide decu dece svoje. »Sve je ovo divno - mislila je Kiti slušajući reči - sve ovo ne može ni biti drukčije«, i radostan osmejak, koji je nehotice prelazio na sve koji su je gledali, sijao je na njenom svetlom licu.

- Nataknite dobro! - začuše se saveti kad im sveštenik metnu vence, i kad Ščerbacki drhtavom rukom, u rukavici na tri dugmeta, odiže venac visoko iznad njene glave.

- Nataknite! - prošaputa ona smešeći se.

Ljevin se obazre prema njoj i porazi ga radosno sijanje na njenom licu; i nehotice, to osećanje pređe i na njega. On posta, kao i ona, svetao i veseo.

Bilo im je prijatno da slušaju čitanje apostolske poslanice, i, pri poslednjem stihu, grmljavinu đakonova glasa koju je publika nestrpljivo očekivala. Prijatno je bilo piti iz plitke čaše toplo vino s vodom, a još prijatnije kad ih sveštenik, zabacivši odeždu i uzevši njihove obe ruke u svoju, povede oko nalonja uz burne zvuke basa koji je izvodio pesmu »Isaije, likuj«. Ščerbacki i Čirikov, koji su pridržavali vence, i zaplitali se u mladin šlep, takođe osmejkujući se i radujući se nečemu, čas izostajahu, čas nailažahu na mladence kad bi sveštenik zastao. Iskra radosti, koja se zapali u Kiti, pređe, tako je izgledalo, na sve prisutne u crkvi. Ljevinu se činilo da su i sveštenik i đakon, kao i on, bili nasmejani.

Kad skide vence s njihove glave, sveštenik pročita poslednju molitvu i čestita mladencima. Ljevin pogleda u Kiti; nikad je dotle nije video takvu. Bila je divna u novom sjaju sreće koji se video na njenom licu. Ljevin je hteo da joj kaže nešto, ali nije znao da li se svršilo venčanje. Sveštenik ga izvuče iz teškoće. On se osmehnu svojim dobrim ustima i tiho reče: »poljubite ženu, a vi poljubite muža«, i uze od njih sveće.

Ljevin obazrivo poljubi njene nasmejane usne, pruži joj ruku, i osećajući novu, čudnovatu blizinu, pođe iz crkve. Nije verovao, nije mogao verovati da je sve to bila istina. Tek onda kad se njihovi začuđeni i plašljivi pogledi sretoše, on poverova, jer oseti da su već bili jedno.

Posle večere, iste noći, mladenci otputovaše na selo.

7.

Vronski i Ana već tri meseca zajedno putuju po Evropi. Obišli su Veneciju, Rim, Napulj, i sad behu stigli u mali italijanski grad gde su hteli da se nastane za neko vreme.

Lepi ober - kelner sa gustom, namazanom kosom i razdeljkom koji je počinjao od vrata, u fraku i beloj batistanoj košulji sa širokim prsima, sa svežnjem visuljaka na zaokrugljenom trbuščiću, sa rukama u džepovima i prezrivo žmireći, strogo je nešto odgovarao jednom gospodinu. Čuvši s druge strane ulaza korake koji su išli uz stepenice, ober-kelner se okrete, i spazivši ruskog grofa koji je zauzeo njihove najbolje sobe, ponizno izvuče ruke iz džepova, i poklonivši se objasni da je kurir dolazio i da je stvar sa zakupom palaca svršena. Glavni nadzornik gotov je da potpiše ugovor.

- A! Vrlo mi je milo - reče Vronski. - Je li gospođa kod kuće?

- Izlazila je u šetnju, ali se već vratila - odgovori kelner.

Vronski skide s glave meki šešir sa širokim obodom, i izbrisa maramom oznojeno čelo i puštenu do polovine ušiju kosu koju je začešljavao nazad i time pokrivao ćelu. I pogledavši rasejano u gospodina, koji još stajaše i pažljivo gledaše u njega, htede da ode.

- Ovaj je gospodin Rus i pitao je za vas - reče ober - kelner.

S pomešanim osećanjem dosade što čovek nigde ne može da se sakrije od poznanika, i želje da nađe ma kakvo razonođenje u svom monotonom životu, Vronski se još jednom obazre na gospodina, koji se beše odmakao, pa opet zastao, i u isti mah obojici zasijaše oči.

- Goljenjiščev!

- Vronski!

Zaista, to je bio Goljenjiščev, drug Vronskog iz Paževskog korpusa. Goljenjiščev je u korpusu pripadao liberalnoj grupi, iz korpusa je izišao sa građanskim činom, i nigde nije služio. Dva druga se po izlasku iz korpusa behu razišli na razne strane, i docnije su se samo jedanput sreli.

Pri tom susretu Vronski je razumeo da je Goljenjiščev izabrao nekakvu visokoumnu liberalnu delatnost, i da je zbog toga prezirao delatnost i zvanje Vronskog. Stoga mu je Vronski, tada, dao hladan i ohol otpor, kakav je umeo da daje ljudima, i čiji je smisao bio ovakav: »vama se može sviđati ili ne sviđati moj način života, ali meni je to potpuno svejedno; vi me morate poštovati, ako hoćete da me poznajete«. Goljenjiščev je pak, tada, bio prezrivo ravnodušan prema tonu Vronskog. Činilo se da ih je taj susret još više razdvojio. Sada, oni se razvedriše i uzviknuše od radosti kad se uzajamno poznaše. Vronski nije očekivao da će se tako obradovati Goljenjiščevu; verovatno sam nije znao koliko mu je u to vreme bilo dosadno. Zaboravio je neprijatan utisak od poslednjeg njihovog susreta, i s otvorenim radosnim licem pruži ruku svome bivšem drugu. Takav isti izraz radosti zameni pređašnji uznemiren izraz na licu Goljenjiščeva.

- Kako mi je milo što sam te našao! - reče Vronski pokazujući kroz prijateljski osmejak svoje snažne bele zube.

- A ja čujem: Vronski, ali ne znam - koji. Baš mi je milo! - Hajdemo unutra. Kako si, šta radiš?

- Ja živim ovde već druga godina. Radim.

- A! - s učešćem reče Vronski. - Hajdemo unutra!

I po uobičajenoj navici kod Rusa, umesto da na ruskom kaže baš ono što hoće da sakrije od slugu, on progovori francuski.

- Poznaješ li Karenjinu? Mi putujemo zajedno. Sad idem k njoj - reče na francuskom, pažljivo zagledajući u lice Goljenjiščevu.

- A! Nisam znao (mada je znao) - odgovori ravnodušno Goljenjiščev. - Jesi li odavno doputovao? - dodade.

- Ja? Pre četiri dana - odgovori Vronski, i još jednom pažljivo zagleda u lice svome drugu.

»Da, on je čestit čovek i gleda na stvar kako treba - reče u sebi Vronski, shvativši značaj izraza lica Goljenjiščevog i promene razgovora. - Mogu ga upoznati s Anom, on gleda na stvar kako treba.«

Za ova tri meseca koja je proveo s Anom na strani, Vronski bi pri susretu s novim ljudima svakad zadavao sebi pitanje: kako će novo lice gledati na njegove odnose prema Ani, i, većim delom kod muškaraca, nalazio razumevanje kako treba. Ali, ako bi upitali i njega, i one koji su razumevali »kako treba«, u čemu se sastojalo to razumevanje, i on i oni bi se našli u velikoj teškoći.

U stvari, oni koji su razumevali, po mišljenju Vronskoga, »kako treba«,nisu nikako razumevali, nego su se, uopšte, držali onako kako se drže lepo vaspitani ljudi u odnosu prema svima složenim i nerazrešivim pitanjima koja sa svih strana okružuju život - držali su se pristojno, izbegavali nagoveštaje i tugaljiva pitanja. Činili su se da potpuno razumeju i čak odobravaju njegov postupak, ali drže za neumesno i izlišno da sve to objašnjavaju.

Vronski odmah pogodi da je Goljenjiščev jedan od takvih, i zato mu se dvojinom obradova. I zbilja, Goljenjiščev se ponašao prema Karenjinoj, kad joj je bio predstavljen, onako kako je Vronski samo mogao poželeti. Očevidno bez i najmanjeg usiljavanja, Goljenjiščev je izbegavao svaki razgovor koji bi mogao stvoriti neprijatnosti.

On nije poznavao Anu ranije, i bio je iznenađen njenom lepotom, a još više onom prostotom s kojom je ona primala svoj položaj. Ona pocrvene kad Vronski uvede Goljenjiščeva, i to detinje rumenilo, koje pokri njeno otvoreno i lepo lice, izvanredno mu se svidelo. Ali mu se osobito sviđalo što Ana odmah, i kao naročito, da ne bi bilo nesporazuma pred stranim čovekom, nazva Vronskog prosto Aleksijem, i reče da prelazi s njim u najmljeni dom koji se ovde zove palaco. Ovaj otvoren i prost odnos prema svom položaju dopade se Goljenjiščevu. Gledajući na dobrodušno vesele, energične pokrete Anine, a znajući i Aleksija Aleksandroviča i Vronskog, Goljenjiščevu se činilo da je on potpuno razume. Činilo mu se da razume i ono što ona sama nikako nije poimala, naime: kako može, učinivši muža nesrećnim, napustivši i njega i sina i izgubivši svoje dobro ime, osećati se energično veselom i srećnom?

- U »Vođu« je pomenut - reče Goljenjiščev za palaco koji je najmio Vronski. - U tom palacu se nalazio divan jedan Tintoreto[142], iz njegove poslednje epohe.

- Znate šta? Vreme je divno, hajdemo donde da još jednom vidimo kuću - reče Vronski obraćajući se Ani.

- Vrlo rado, samo da metnem šešir. Vi rekoste da je vrućina? - reče, zastavši kod vrata i upitno gledajući u Vronskog. I opet joj jasno rumenilo pokri lice.

Vronski po njenom pogledu shvati da ona ne zna u kakvim odnosima on želi da bude s Goljenjiščevom, pa se boji da se nije slučajno ponašala drukčije nego što bi on hteo.

On je pogleda nežnim, dugim pogledom.

- Ne, nije baš mnogo - reče.

I njoj se učini da je sve razumela, a što je glavno, da je on zadovoljan njom; i osmehnuvši se na njega ona brzim koracima iziđe.

Prijatelji se zgledaše, i na licima obojice pojavi se zabuna: kao da je Goljenjiščev, očevidno uživajući u njenoj lepoti, hteo nešto da kaže o njoj, ali nije znao šta; a Vronski kao da je i želeo to, i bojao se toga.

- Dakle tako - poče Vronski, da bi počeo ma kakav razgovor. - Ti si se dakle nastanio ovde? I uvek se zanimaš istim? - nastavi, sećajući se da su mu govorili da Goljenjiščev nešto piše.

- Da, pišem drugi deo Dvaju načela[143] - reče Goljenjiščev, planuvši od zadovoljstva na to pitanje - upravo, da se tačnije izrazim, ne pišem, već skupljam i pripremam materijal. On će biti mnogo opširniji, i obuhvatiće gotovo sva pitanja. Kod nas u Rusiji neće da razumeju da smo mi naslednici Vizantije - otpoče on dugo i vatreno objašnjenje.

Vronskom beše s početka nezgodno što nije znao prvi deo Dvaju načela, o čemu mu je pisac govorio kao o nečemu poznatome. Ali zatim, kad Goljenjiščev poče izlagati svoje misli, i Vronski mogaše da ga prati, on ga je, i ne znajući za Dva načela, s pažnjom slušao, jer je Goljenjiščev govorio lepo. Ali je Vronskog čudilo i jedilo ono razdražljivo uzbuđenje s kojim je Goljenjiščev govorio o svom predmetu. Što je duže govorio, oči su mu sve više sevale, sve je brže odgovarao svojim tobožnjim protivnicima, i sve mu je nemirniji i uvređeniji postajao izraz lica. Sećajući se Goljenjiščeva kao mršavog, živahnog, dobrodušnog i plemenitog dečaka, uvek prvog đaka u korpusu, Vronski nikako nije mogao da razume ovu razdraženost, i nije je odobravao. Naročito mu se nije sviđala ta razdražljivost zato što nije come il

faut,[144] nije dostojna. Goljenjiščev, čovek iz dobrog društva, izjednačava se s kojekakvim piskaralima koji ga draže, a on se srdi na njih. Vredi li to? To se Vronskom nije sviđalo; ali bez obzira na to, on je osećao da je Goljenjiščev nesrećan, i beše mu ga žao. Nesreća, gotovo umna poremećenost se videla na tom pokretljivom, dosta lepom licu, za sve vreme dok je Goljenjiščev, ne opažajući čak ni povratak Anin, žurno i vatreno iskazivao svoje misli.

Kad se Ana pojavi, u šeširu i ogrtaču, i uze se brzim pokretima lepe ruke igrati svojim štitom stavši pored Vronskog, on se sa osećanjem nekog olakšanja otrže od u njega uperenog pogleda Goljenjiščeva, i s novom ljubavlju pogleda u svoju divnu, punu života i radosti drugaricu. Goljenjiščev se jedva pribra, i u prvi mah beše setan i natmuren, ali ga Ana, ljubazno raspoložena prema svima (takva je bila u ovo vreme), ubrzo osveži prostim i veselim svojim ponašanjem. Dodirujući u razgovoru razne predmete, ona ga navede na slikarstvo, o čemu je on govorio vrlo lepo, a ona ga pažljivo slušala. Dođoše pešice do najmljenog doma i pregledaše ga.

  - Veoma se radujem - reče Ana Goljenjiščevu kad su se već vraćali - što će Aleksije imati lep atelier. Ti moraš uzeti onu sobu - reče ona Vronskom na ruskom i govoreći mu ti, jer je već razumela da će im Goljenjiščev u njihovoj usamljenosti postati blizak čovek i da se pred njim ne treba kriti.

- Zar ti slikaš? - reče Goljenjiščev, okrećući se brzo Vronskom.

- Da, nekada sam se tim bavio, i sad sam pomalo počeo - reče Vronski crveneći.

- On ima mnogo dara - reče Ana s radosnim osmejkom. - Ja, razume se, nisam sudija. Ali oni koji razumeju, tvrde da je tako.

8.


U ovom prvom periodu svoga oslobođenja i brzog ozdravljenja, Ana se osećala neograničeno srećnom i punom radosti od života. Uspomena na muževljevu nesreću nije joj zagorčavala srećne časove. Ta uspomena bila je, s jedne strane, i suviše strašna da bi se moglo misliti o njoj; s druge strane, muževljeva nesreća pružila je njoj suviše veliku sreću, te se nije mogla kajati. Uspomena na sve što se desilo posle njene bolesti: izmirenje s mužem, raskid, izveštaj da se Vronski ranio, njegov dolazak, priprema za razvod, odlazak iz muževljeve kuće, oproštaj sa sinom - sve joj se činilo kao grozničav san iz kojeg se probudila u inostranstvu sama s Vronskim. Uspomena na zlo koje je pričinila mužu izazivala je u njoj osećanje nalik na odvratnost, i slično onome koje bi imao davljenik kad bi odgurnuo od sebe čoveka koji se za njega uhvatio. Taj je čovek potonuo. Razume se, to je bilo rđavo, ali to je bio jedini spas, i bolje je ne sećati se tih strašnih pojedinosti.

Jedno umirujuće razmišljanje o svom postupku imala je Ana tada, u prvom trenutku raskida, i, sećajući se sad svoje prošlosti, ona se sećala tog jednog razmišljanja. »Ja sam nesumnjivo stvorila nesreću toga čoveka - mislila je - ali ja se ne koristim tom. nesrećom; ja takođe patim, i patiću: ja se lišavam onoga što mi je bilo najdraže - lišavam se časnog imena i sina. Postupila sam rđavo, i zato ne tražim sreću, neću razvod, patiću zbog sramote i rastanka sa sinom«. Ali, ma kako iskreno da je želela da pati, Ana nije patila. Sramote nikakve nije bilo. S onim taktom kojega je tako mnogo bilo u njih obojih, sa izbegavanjem ruskih dama, oni se u inostranstvu nikad nisu stavljali u lažan položaj, i svuda su sretali ljude koji su se pretvarali da shvataju njihov uzajamni položaj mnogo bolje nego što ga oni sami shvataju. I sam rastanak sa sinom, koga je Ana volela, nije je u prvo vreme mučio. Devojčica, njegovo dete, bila je tako ljupka, i tako pridobi Anu za sebe kad joj ostade samo ona, ta devojčica, da se Ana retko sećala sina.

Potreba života, uvećana ozdravljenjem, bila je tako jaka, a uslovi života bili su tako novi i prijatni, da se Ana osećala neiskazano srećna. Što je više upoznavala Vronskog, to ga je više volela. Ona ga je volela i kao ličnost samu po sebi, i zbog njegove ljubavi prema njoj. On je bio potpuno njen, i zbog toga je bila radosna. Njegova blizina bila joj je uvek prijatna. Sve crte njegova karaktera, koje je ona sve više upoznavala, bile su joj neiskazano drage. Njegova spoljašnjost, promenjena u građanskom odelu, bila je za nju primamljiva kao za mladu zaljubljenu devojku. U svemu što je on govorio, mislio i radio, gledala je nešto osobito plemenito i uzvišeno. Njeno ushićenje često ju je i plašilo: ona je tražila, i nije mogla da nađe u njemu ništa što ne bi bilo divno. Nije smela pred njim da pokaže kako je svesna svoga ništavila u sravnjenju s njim. Činilo joj se, ako bi on to saznao, mogao bi ubrzo prestati da je voli, a ona se sad ničega nije tako bojala kao gubitka njegove ljubavi, mada za to nije imala nikakva povoda. Nije takođe mogla ne biti zahvalna na njegovim odnosima prema njoj, i ne pokazati kako to ceni. On, koji je, po njenom mišljenju, imao tako određenu naklonost prema državničkoj delatnosti, u kojoj bi izvesno igrao vidnu ulogu, - žrtvovao je svoje častoljublje radi nje, i nije nikada pokazivao ni najmanje žaljenje. Bio je još više nego ranije ljubavno ponizan prema njoj, i misao o tome da ona nikad ne oseti nezgodu svoga položaja, nije ga ni za trenutak napuštala. On, tako muževno odvažan, u odnosu prema njoj ne samo da nije protivurečio, nego nije imao svoje volje, i bio je, kako se činilo, zauzet samo time kako da preduhitri svaku njenu želju. Ana nije mogla da to ne ceni, mada joj je napregnuta njegova pažnja prema njoj, atmosfera briga kojom ju je okružavao, ponekad i teško padala.

Vronski, međutim, bez obzira na potpuno ostvarenje onoga što je tako dugo želeo, nije bio potpuno srećan. On uskoro oseti da mu je ostvarenje njegovih želja donelo samo jedno zrnce od čitave planine sreće koju je očekivao. Ovo ostvarenje pokaza mu večnu grešku u koju padaju ljudi kad sreću zamišljaju kao ostvarenje želja. Prvih dana pošto se vezao s njom, i obukao građansko odelo, on oseti sve draži slobode uopšte, za koju nije znao ranije, i draž slobodne ljubavi, i beše zadovoljan; ali ne zadugo. Ubrzo oseti da se u njegovoj duši podiže želja za željama - tuga. Nezavisno od svoje volje, stade se hvatati za svaku uzgrednu ćud, i smatrati je kao želju i svrhu. Šesnaest časova dana trebalo je nečim ispuniti, jer su bili u inostranstvu na potpunoj slobodi, van onoga kruga pogodaba društvenog života koji je ispunjavao vreme u Petrogradu. O zadovoljstvima momačkog života, koja su u ranijim putovanjima po inostranstvu zanimala Vronskog, nije se moglo ni pomisliti; samo jedan pokušaj te vrste izazvao je u Ani neočekivanu setu, potpuno u nesrazmeri sa jednom kasnom večerom s poznanicima. Veze s društvom, mesnim i ruskim, pri neodređenosti njihovog položaja, takođe se nisu mogle postaviti. Razgledanje znamenitosti, ne govoreći o tome da je sve već bilo viđeno, nije imalo za njega, kao Rusa i pametna čoveka, onaj neobjašnjivi značaj koji umeju da pridaju tome poslu Englezi.

I kao što se gladna životinja dohvata svakog predmeta na koji naiđe, nadajući se da u njemu nađe hrane, tako se i Vronski laćao čas politike, čas novih knjiga, čas slika.

Kako je još iz rane mladosti osećao sposobnost za, slikarstvo, a ne znajući na šta da troši svoj novac, počeo je skupljati gravire, zaustavio se sad na slikarstvu, počeo se zanimati njime i u nj ulagati onu rezervu želja koja je tražila zadovoljenje.

Imao je sposobnost da razume umetnost, i da tačno, sa ukusom, podražava umetnost, te pomisli da ima baš ono što je umetniku potrebno; kolebao se neko vreme koju vrstu slikarstva da izabere: religiozno, istorijsko, žanr, ili realističko, ali poče da slika. Razumevao je sve vrste slikarstva, i mogao da se oduševi svakim od njih; ali nije mogao zamisliti da se može nikako ne znati kakvih vrsta slikarstva ima, nego se oduševiti neposredno onim što je u duši, ne pitajući nimalo da li će ono što se izradi pripadati nekom poznatom pravcu. Kako to nije znao, i kako nije tražio nadahnuće neposredno u životu, nego posredno, u životu koji je već umetnički otelovljen, on se oduševljavao vrlo brzo i lako, a tako isto brzo i lako uspevao da ono što slika bude vrlo slično onoj vrsti koju je hteo da podražava.

Najviše mu se sviđao francuski graciozni i efektni pravac, i u tome pravcu je počeo raditi Anin portret u italijanskom odelu. Taj portret činjaše se i njemu, i svima koji su ga videli, kao vrlo uspeo.

9.


Stari zapušteni palaco, sa visokim stuko-tavanicama, sa freskama na zidovima, sa podovima od mozaika, sa teškim žutim svilenim zavesama na visokim prozorima, vazama na konsolama i kaminima, sa vratima u duborezu i mračnim dvoranama ukrašenim slikama - taj palaco, kad se nastaniše u njemu, samom je svojom spoljašnjošću podržavao u Vronskom prijatnu zabludu da on nije toliko ruski spahija bez službe, koliko prosvećeni ljubitelj i zaštitnik umetnosti, a i sam - skroman umetnik, koji se odrekao sveta, veza i častoljublja, radi žene koju voli.

Uloga koju Vronski izabra kad se preseli u palaco, potpuno mu pođe za rukom. Upoznavši se preko Goljenjiščeva sa još nekim zanimljivim ličnostima, u prvo vreme beše miran. Slikao je - pod nadzorom italijanskog profesora slikarstva - studije s prirode, i zanimao se srednjovekovnim italijanskim životom. Srednjovekovni italijanski život toliko zanese Vronskog u poslednje vreme, da je čak šešir i pled preko ramena počeo nositi na srednjovekovni način, što mu je vrlo lepo stajalo.

- A mi tu živimo i ništa ne znamo - reče Vronski Goljenjiščevu jednoga jutra, kad im dođe. - Jesi li ti video sliku Mihailova? - reče, pružajući mu tek dobijene ruske novine i pokazujući članak o ruskom umetniku koji živi u istom gradu, i koji beše dovršio sliku o kojoj se odavno govori i koja je unapred kupljena. U članku su bili rečeni prekori vladi i akademiji: što je znameniti umetnik lišen svake podrške i pomoći.

- Video sam je - odgovori Goljenjiščev. - Razume se, on ima dara, ali je uzeo sasvim lažan pravac. Uvek isti Ivanovsko-Štrausovsko-Renanski odnos prema Hristu[145] i religioznom slikarstvu.

- Šta predstavlja slika? - upita Ana.

- Hrista pred Pilatom. Hristos je predstavljen kao Jevrejin, sa svim realizmom nove škole.

Naveden tim pitanjem o sadržini slike na jednu od svojih najomiljenijih tema, Goljenjiščev je poče izlagati.

Ne razumem kako mogu tako grubo da se varaju. Hristos ima već svoje određeno ovaploćenje u umetnosti velikih starih. A ako neko hoće da predstavi ne boga, već revolucionara i mudraca, onda neka uzme iz istorije Sokrata, Franklina, Šarlotu Korde, ali ne Hrista. Uzimaju, međutim, baš ono lice koje se za umetnost ne može uzimati, a zatim...

- A je li istina da taj Mihailov tako bedno živi? -upita Vronski, misleći da on, kao ruski mecena, bez obzira da li je slika dobra ili rđava, treba da pomogne umetniku.

- Sumnjam. On je izvanredan portretista. Jeste li videli portret Vasiljkove? Samo, čini mi se, više neće da radi portrete, i zato može biti da je zaista u nevolji. Ja kažem da...

- Da li bi hteo da izradi portret Ane Arkadijevne? - reče Vronski.

- Zašto moj? - reče Ana. - Posle tvoga, ja neću nikakav drugi portret. Bolje neka izradi Ani (tako je zvala svoju devojčicu). Evo je baš - dodade, pogledavši kroz prozor na lepoticu Italijanku dojkinju, koja beše iznela dete u vrt; namah se neprimetno obazre i prema Vronskom. Lepotica dojkinja, čiju je glavu Vronski uzeo kao model za svoju sliku, bila je jedina tajna žalost u životu Aninom. Vronski, uzimajući je za model pri slikanju, uživao je u njenoj lepoti i srednjovekovstvu; Ana pred samom sobom nije smela da prizna da se boji ljubomore na ovu dojkinju, te je stoga osobito pazila i mazila i nju i njenog mališana.

Vronski takođe pogleda kroz prozor, pa u oči Ani, i okrenuvši se brzo Goljenjiščevu reče:

- A poznaješ li ti toga Mihailova?

- Sretao sam ga. To je osobenjak, i bez ikakvog obrazovanja. Znate, jedan od onih divljih novih ljudi koji se sad često viđaju; znate, od onih slobodnjaka koji su d’emblee[146] vaspitani u pojmovima neverovanja, odricanja i materijalizma. Pređe su - govorio je Goljenjiščev, ne primećujući ili ne želeći da primeti da su i Ana i Vronski hteli da govore - pređe, obično, slobodoumni ljudi baš vaspitavali su se na pojmovima religije, zakona i morala, pa su sami, tek borbom i radom dolazili do slobodoumlja; a sad se pojavljuje nov tip samoniklih slobodoumnih ljudi; niču, a nisu nikada čuli da postoje zakoni morala i religije, da postoje autoriteti; prosto niču na pojmovima odricanja svega, to jest, niču divlji. Eto, Mihailov je takav. On, izgleda, sin moskovskog oberlakeja, nije dobio nikakvo obrazovanje. Kad je stupio u akademiju umetnosti i stvorio sebi reputaciju, on, kao pametan čovek, zažele da se obrazuje. I obrati se onome što mu se činilo izvor obrazovanja, žurnalima. U staro doba, sećate se, čovek koji je hteo da se, obrazuje, recimo Francuz, počeo bi da izučava sve klasike: i bogoslovce, i tragičare, i istoričare, i filozofe, i, znate već, sav umni posao koji bi mu predstajao. A kod nas, sada, udare pravo u negativnu književnost, usvoje vrlo brzo ekstrakt negativne nauke, i gotovi su. I ne samo to; dvadeset godina ranije, neko od njih bi u toj književnosti našao znake borbe s autoritetima, s vekovnim gledištima, i iz te bi borbe zaključio da je bilo i ima i nešto drugo; sada, smesta nailazi; na literaturu takvu u kojoj se stara gledišta ne udostojavaju ni prepirke, već se otvoreno govori: nema drugoga do evolution[147], odabiranje, borba za opstanak - i to je sve. Ja sam u svome članku...

- Znate šta? - reče Ana koja se već odavno obazrivo zgledala s Vronskim, i znala da Vronskog ne zanima obrazovanje tog umetnika, nego samo misao da mu pomogne i poruči kod njega portre. - Znate šta? - odlučno prekide ona Goljenjiščeva. - Hajdemo k njemu!

Goljenjiščev se trže i rado pristade. Ali kako je umetnik stanovao u udaljenom kvartu, odlučiše da uzmu kola.

Kroz jedan sat, Ana pored Goljenjiščeva, i Vronski na prednjem sedištu kola, zaustaviše se pred novom, ružnom kućom u dalekom kvartu. Saznavši od vratareve žene koja im izađe u susret, da Mihailov prima u ateljeu; a sada je u svome stanu, tu blizu, na nekoliko koraka; oni je poslaše k njemu sa svojim posetnicama, tražeći dopuštenje da vide njegove slike.

10.

Umetnik Mihailov, kao i uvek, bio je u poslu kad mu doneše karte grofa Vronskog i Goljenjiščeva. Jutro je proveo u ateljeu radeći na velikoj slici. Došavši kući, on se naljuti na ženu što nije umela da se kako treba drži prema gazdarici koja je tražila novac.

- Dvadeset puta sam ti govorio da se ne objašnjavaš. Ti si i inače budalasta, a kad počneš italijanski da se objašnjavaš, ispadaš trostruka budala - reče joj on posle duge prepirke.

- A ti ne prenebregavaj plaćanja, nisam ja kriva. Kad bih imala novac...

- Ostavi me na miru, tako ti boga! - uzviknu Mihailov plačnim glasom, i zapušivši uši ode u svoju sobu za rad iza pregrade, i zatvori vrata za sobom. - »Glupača«, reče u sebi, sede za sto i otvorivši blok poče s osobitim žarom da radi na započetom crtežu.

Nikad nije više vatreno i uspešno radio nego kad mu u životu nije išlo dobro, a osobito kad bi se posvađao sa ženom. »Ah, da mi je da se otornjam nekuda!« mislio je nastavljajući rad. Pravio je crtež za figuru čoveka koji se nalazi u nastupu gneva. Crtež je bio izrađen ranije, ali Mihailov nije bio zadovoljan njime. »Ne, onaj je bio bolji... Gde mi je taj?« Ode ženi, i namrgodivši se i ne gledajući u nju, upita najstariju kćer: gde je ona hartija koju im je bio dao. Hartija sa bačenim crtežima nađe se, ali beše umrljana i pokapana stearinom. On ipak uze crtež, metnu ga na svoj sto, i odmaknuvši se i zažmirivši poče ga razgledati. Odjednom se osmehnu i radosno mahnu rukom.

- Tako, tako! - progovori, i uzevši olovku poče brzo crtati. Mrlja od stearina dade čoveku sasvim novu pozu.

Crtajući sad tu novu pozu, odjednom se seti energičnog lica s velikim podbratkom u trgovca kod koga je uzimao cigarete, i to lice i taj podbradak nacrta sad svojoj figuri. Nasmeja se od radosti. Od mrtve izmišljene čovečje prilike načini se odjednom živa, takva da se više nije mogla menjati. Ta je ljudska prilika živela, i bila jasno i nesumnjivo određena. Crtež se mogao popravljati samo prema zahtevima te prilike; mogle su se, pa čak i morale, drukčije rastaviti noge, sasvim izmeniti položaj leve ruke, kosa biti zabačena unatrag. Ali, čineći te popravke, slikar nije menjao priliku, samo je uklanjao ono što je skrivalo figuru. Kao da skida s nje zavoje zbog kojih se ona ne može sva da vidi; svaka nova crta samo je više isticala celu priliku u svoj njenoj energičnoj snazi, onako kako mu se ona odjednom pokazala usled mrlje od stearina. Pažljivo je završavao priliku kad mu unesoše karte.

- Odmah, odmah!

I uputi se ženi.

- E dosta, Saša, ne ljuti se! - reče joj smešeći se bojažljivo i nežno. - Ti si bila kriva. I ja sam bio kriv. Ja ću sve to ispraviti. - I pomirivši se sa ženom obuče kaput maslinaste boje sa kadifenim okovratnikom, uze šešir i pođe u atelje. Prilika koja mu tako ispade za rukom, beše već zaboravljena. Sad ga je radovala i uzbuđivala poseta koju čine njegovom ateljeu znatni Rusi što su se dovezli na karucama.

O svojoj slici, onoj koja je stajala na nogarima, on je u dubini duše imao samo jedan sud - da sličnu sliku nije još niko nikada radio. Nije mislio da je njegova slika bolja od svih Rafaelovih slika; ali je znao da ono što je on hteo da izrazi u ovoj slici, niko nikada nije izražavao. To je pouzdano znao, i znao već odavno, od onog časa kad ju je počeo raditi. Ali su ocene ljudi imale za njega ogroman značaj i uzbuđivale su ga do dna duše. Svaka, najništavnija primedba koja bi pokazivala da sudije vide makar mali deo onoga što je on video u slici, uzbuđivala ga je do dna duše. Svojim sudijama pripisivao je uvek veću dubinu razumevanja nego što je sam imao, i uvek je očekivao od njih nešto takvo što sam nije video u svojoj slici. I često je, kako mu se činilo, u sudovima gledalaca i nalazio to.

Prilazio je brzim koracima ka vratima svoga ateljea, kad, uprkos svome uzbuđenju, jedna meka osvetljenost prilike Anine koja je stajala u senci ulaza i slušala Goljenjiščeva koji joj je nešto vatreno govorio, a očevidno je u isto vreme želela i da vidi dolazećeg umetnika - ta osvetljenost ga zapanji. Ni on sam nije osetio kako je, prilazeći im, ugrabio i progutao taj utisak baš kao i podbradak onoga trgovca što je prodavao cigarete i sakrio ga negde, odakle će ga izvaditi kad mu zatreba. Razočarani već unapred pričanjem Goljenjiščeva o umetniku, posetioci se još više razočaraše njegovom spoljašnjošću. Srednjega rasta, zdepast, klateći se u hodu, Mihailov, u svom kestenjastom šeširu, kaputu maslinaste boje, i u uskim pantalonama tada kad su se već odavno nosile široke, a osobito običnošću svoga širokog lica i pomešanim izrazom bojažljivosti i želje da očuva svoje dostojanstvo - učini neprijatan utisak.

- Molim pokorno - reče, starajući se da ostane ravnodušan, uđe u hodnik, izvadi ključ iz džepa i otvori vrata.

11.

Kad uđe u atelje, Mihailov još jedanput pregleda goste, i u svojoj uobrazilji zabeleži i izraz lica Vronskog, osobito njegovih jagodica. Bez obzira na to što je njegovo umetničko osećanje radilo bez prestanka, pribiralo sebi materijal; bez obzira na to što je osećao sve veće uzbuđenje što se više približavao trenutak ocenjivanja njegovog rada, on je, brzo i tanano, po neprimetnim znacima, sastavljao sebi pojam o ovim licima. Taj (Goljenjiščev), bio je ovdašnji Rus. Mihailov se nije sećao ni njegovog prezimena, ni gde ga je sreo, ni šta je s njim govorio. Sećao se samo njegovog lica, kao što se sećao svih lica koja je nekada viđao; ali se isto tako sećao da je to bilo jedno od onih lica koja su bila smeštena, u njegovoj uobrazilji, u ogromnom odeljku lažno - značajnih i siromašnih po izrazu lica. Velika kosa i veoma otvoreno čelo pridavali su spoljašnji značaj licu na kojem se nalazio mali, detinjasti nemiran izraz, usredsređen iznad uske nosne kosti. Vronski i Karenjina, po mišljenju Mihailova, morali su biti znatni i bogati Rusi koji u umetnosti ništa ne razumeju, kao i svi bogati Rusi, ali se pretvaraju da vole i cene umetnost. »Izvesno su pregledali sve starine, i sada obilaze ateljea novih: šarlatana Nemca, budalu prerafaelita[148] Engleza, pa su došli i kod mene, tek da upotpune«, mislio je on.

Vrlo je dobro znao način diletanata (ukoliko su bili pametniji utoliko gore), koji razgledaju ateljea savremenih umetnika samo zato da bi imali prava da kažu kako je umetnost pala, i kako, što više gledaš nove, tim više uviđaš kako su stari veliki majstori nedostižni. Sve je to on očekivao, sve je to video na njihovim licima, video u onoj ravnodušnoj nemarnosti s kojom su razgovarali među sobom, gledali manekene i poprsja, i slobodno šetali očekujući da slikar otkrije sliku. Ali, bez obzira na to, za sve vreme dok je prevrtao crteže, podizao zavese i skidao zastirač, osećao je veliko uzbuđenje, i utoliko veće što, iako su svi znatni i bogati Rusi, po njegovom mišljenju, morali biti životinje i budale, što mu se i Vronski, a osobito Ana, dopadahu.

- Evo, ako je po volji? - reče on odmičući se u stranu svojim gegajućim korakom i pokazujući sliku. - To je Pilatovo savetovanje. Mateja, glava XXVII.

reče, i oseti da mu se usne počinju tresti od uzbuđenja. Izmače se i stade iza njih.

Za nekoliko sekunada, dok su posetioci ćutke gledali u sliku, Mihailov je takođe gledao u nju, i gledao ravnodušnim, tuđim okom. Za ovih nekoliko sekunada on je unapred bio uveren da će gledaoci dati najviši i najpravičniji sud, baš ti posetioci koje je tako prezirao još pre nekoliko minuta. On zaboravi sve što je mislio o svojoj slici ranije, za tri godine dok ju je radio; zaboravi sve dobre strane njene koje za njega behu nesumnjive; gledao je sada sliku njihovim, ravnodušnim, stranim, povim pogledom, i nije video u njoj ničega dobrog. Na prvom mestu je video zlovoljno lice Pilatovo i mirno lice Hristovo; a na drugom mestu prilike Pilatovih činovnika, i lice Jovanovo koje gleda šta se događa. Svako od tih lica, koje je posle tolikih traženja, tolikih grešaka i popravaka, izraslo u njemu sa svojim osobitim karakterom; svako lice mu je donosilo toliko muka i radosti; sva ta lica toliko puta premeštana da bi se sačuvalo ono što je opšte, sve nijanse kolorita i tonova koje je s toliko muka postizavao, sve to skupa, sada, kad je gledao njihovim očima, činilo mu se obično, hiljadu puta ponovljeno. Najdragocenije za njega lice, lice Hristovo, središte slike koje mu je donelo toliko ushićenja kad ga je pronašao, sve je sad bilo izgubljeno za njega, jer je sliku pogledao njihovim očima. Video je ono što je dobro naslikano (pa čak i to nije dobro, - sad je jasno opažao masu nedostataka), što je ponavljanje bezbrojnih Hristosa Ticijanovih, Rafaelovih, Rubensovih, i ponavljanje sve istih vojnika i Pilata. Sve je to bilo tričavo, siromašno i staro, i čak rđavo naslikano - šareno i slabo. Gledaoci će biti u pravu kad počnu govoriti pretvorno učtive fraze u prisustvu umetnikovom, i kad mu se stanu smejati i sažaljevati ga, kad ostanu nasamo.

Ćutanje mu je postalo vrlo mučno (iako nije trajalo duže od jednog minuta). Da bi ga prekinuo, i pokazao kako nije uzbuđen, on, prisilivši se, reče Goljenjiščevu:

- Ja sam, čini mi se, imao zadovoljstvo da vas negde vidim - reče, nemirno obazirući se čas na Anu čas na Vronskog, da ne bi propustio nijednu crtu sa izraza njihovih lica.

- Kako da ne! Videli smo se kod Rosija, sećate li se, na onom večeru kad je deklamovala ona Italijanka gospođica - nova Rašel? - slobodno poče Goljenjiščev, bez najmanjeg žaljenja odvajajući pogled sa slike i obraćajući se umetniku.

Primetivši, međutim, da Mihailov očekuje sud o slici, on reče:

- Vaša je slika mnogo odmakla od onog doba kad sam je poslednji put ideo. I kaogod i onda, tako me isto i sad neobično zadivljuje Pilatova prilika. Prosto vidiš dobrog, krasnog čoveka, ali činovnika do srži u kostima, koji ne zna šta radi. Samo, meni se čini...

Celo pokretljivo lice Mihailova odjednom zasija; oči mu zasvetleše. On htede nešto reći, ali od uzbuđenja ne mogaše ništa da izgovori, i učini kao da se iskašljuje. Jako je nisko cenio Goljenjiščevljevu sposobnost u razumevanju umetnosti; iako je neznatna bila ona istinita napomena o tačnosti izraza Pilatova lica kao činovnika; iako se moglo uvredljivim učiniti iskazivanje, pre svega, tako neznatne napomene dok se još ništa nije govorilo o najznatnijima - Mihailov je bio ushićen tom napomenom. On sam mislio je o Pilatu isto što je rekao Goljenjiščev. To što je taj sud bio jedan od milion drugih, koji bi, kao što je Mihailov čvrsto verovao, svi bili tačni - nije za njega umanjilo značaj Goljenjiščevljeve napomene. On zavole Goljenjiščeva zbog te napomene, i iz sete pređe odjednom u oduševljelje. I istoga časa cela njegova slika ožive pred njim, sa svom neiskazanom složenošću svega živoga na njoj. Mihailov opet pokuša kazati da je i on tako shvatio Pilata, ali mu usne nepokorno drhtahu, i on ne mogaše ništa da izgovori. Ana i Vronski takođe su nešto govorili, onim tihim glasom kojim se obično govori na slikarskim izložbama; donekle da ne bi uvredili umetnika, a unekoliko da ne bi glasno iskazali glupost koju je tako lako reći kad se govori o umetnosti. Mihailovu se činilo da je slika i na njih napravila utisak. On im priđe.

- Kako je divan Hristov izraz! - reče Ana. Od svega što je videla, ovaj joj se izraz najviše svideo; ona osećaše da je to središte slike, te će stoga i ova pohvala biti prijatna umetniku. - Vidi se da je Hristu žao Pilata.

To je bio opet jedan od milion tačnih pogleda koji su mogli proizaći iz njegove slike i iz prilike Hristove. Ona reče da je Hristu žao Pilata. U izrazu Hristovom mora biti i izraz žalosti, zato što je u njemu i izraz ljubavi, nadzemaljskog mira, gotovosti da umre, i svesti o uzaludnosti reči. Razume se da postoji izraz činovnika u Pilatu, i izraz žalosti u Hristu, pošto je jedan oličenje telesnog, a drugi duhovnog života. Sve to, i mnogo šta drugo promaklo je u mislima Mihailova. I lice mu se opet ozari ushićenjem.

- Da, i kako je izrađena ova prilika, koliko je tu vazduha. Prosto da je obiđeš - reče Goljenjiščev, očevidno pokazujući tom napomenom da on ne odobrava sadržaj i misao prilike.

- Da, divna veština majstora! - reče Vronski. - Kako se ove prilike u pozadini izdvajaju! To je tehnika! - reče on obraćajući se Goljenjiščevu, i time napominjući razgovor o tehnici koji su među sobom imali, i u toku kojega je Vronski očajavao što ne može dostići tu tehniku.

Da, da, divna! - potvrdiše Goljenjiščev i Ana. Bez obzira na uzbuđenost u kojoj se Mihailov nalazio, napomena o tehnici jako se kosnu njegova srca, i on, ljutito pogledavši u Vronskog, odjednom se namršti. Često je slušao tu reč, tehnika, i nikako nije mogao da shvati šta ljudi pod tom reči podrazumevaju. Znao je da su pod tom reči razumevali mehaničku sposobnost slikanja i crtanja, potpuno nezavisnu od sadržine. Često je opažao, kao i u ovoj sadašnjoj pohvali, da su tehniku protivstavljali unutrašnjoj vrednosti; kao da se može dobro naslikati ono što je rđavo. Znao je da treba mnogo pažnje i obazrivosti da se pri skidanju pokrova ne povredi sama slika, kao i za to, da se poskidaju svi pokrovi; ali nikakve veštine slikanja, ni tehnike, pri tom nema. Kad bi se malome detetu, ili njegovoj kuvarici otkrilo ono što on vidi, i oni bi umeli skinuti pokrov sa onoga što vide. A najizvežbaniji i najveštiji slikar - tehničar samom mehaničkom sposobnošću ne može naslikati ništa, ako mu se pre toga ne bi otkrile granice sadržine. Osim toga, on je osećao: ako se već počne govoriti o tehnici, on ne može za nju biti pohvaljen. U svemu što je slikao i naslikao, video je nedostatke koji mu pozleđivahu oči, koji su dolazili od nesmotrenosti pri skidanju pokrova, i koje sada ne bi mogao popraviti sem da pokvari celu sliku. I, gotovo na svima prilikama i licima, ugleda još ostatke pokrova koji nisu bili sasvim skinuti, i koji su kvarili sliku.

- Jedno bi se moglo reći, ako dopustite da vam učinim tu napomenu... - primeti Goljenjiščev.

- O, drage volje dopuštam, molim vas - reče Mihailov smešeći se pretvorno.

- A to je, da je Hristos kod vas čovekobog, a ne bogočovek. Uostalom, ja znam da ste vi to i hteli.

- Ja nisam mogao slikati onog Hrista koga nemam u duši - reče Mihailov sumorno.

- Da, ali u takvom slučaju, ako dopustite da izrazim svoju misao, vaša je slika tako dobra, da joj moja napomena ne može ništa naškoditi, i ona ostaje samo moje lično mišljenje. Kod vas je drugi slučaj. Sam motiv je drugi. Ali uzmimo, recimo, Ivanova. Ja mislim: ako se Hristos svodi na stepen istorijske ličnosti, bolje bi bilo da je Ivanov izabrao drugu istorijgku temu, svežu, netaknutu.

- Ali ako je ovo najviša tema koja se nameće umetnosti?

- Kad bi se potražilo, našlo bi se i drugih. Međutim, stvar je u tome da umetnost ne trpi prepirke i rasuđivanja. A pred slikom Ivanova[149], i za onoga koji veruje, kao i za onoga koji ne veruje, iskrsava pitanje: je li to bog, ili nije bog? i kvari jedinstvo utiska.

- A zašto? Meni se čini da između obrazovanih ljudi - reče Mihailov - ne može tu više biti nikakve prepirke.

Goljenjiščev se ne složi s tim, i držeći se svoje prve misli o jedinstvu utiska potrebnog u umetnosti, potuče Mihailova.

Mihailov se uzbudi, ali ne umede ništa da kaže u odbranu svoje misli.

12.

Ana i Vronski već se odavno zgledahu i sažaljevahu pametnu brbljivost svoga prijatelja; naposletku, Vronski, ne čekajući domaćina, priđe drugoj slici.

- Ah, kako je divna! Kakva krasota! Čudo! Kakva divota! - počeše oni u jedan glas.

»Šta li im se tako dopalo?« pomisli Mihailov. On je već i zaboravio tu sliku, izrađenu pre tri godine. Zaboravio je sve muke i oduševljenja koja je preživeo s tom slikom, kad ga je ona sama nekoliko meseci i danju i noću zanimala; zaboravio je, kao što je uvek zaboravljao završene slike. Čak nije voleo ni da ih gleda, i izložio je ovu samo zato što je očekivao Engleza koji je želeo da je kupi.

- To je onako, davnašnja studija - reče on.

- Kako je lepa! - reče Goljenjiščev očevidno osetivši lepotu slike.

Dva dečaka, u hladu pod vrbom, pecali su ribu. Jedan od njih, stariji, tek što beše hitnuo udicu pažljivo je udešavao plovak iza žbuna, sav zanet tim poslom; drugi, mlađi, ležao je na travi, naslonio glavu plavih kosa na ruke, i gledao zamišljenim plavim očima u vodu. O čemu li je mislio?

Usxićenje gledalaca pred ovom njegovom slikom pokrenu u Mihailovu pređašnje uzbuđenje; ali on se bojao i nije voleo prazno osećanje prema prošlosti, i zato htede da skrene pažnju posetilaca na treću sliku, iako su mu bile prijatne ove pohvale.

Vronski tad upita da li je slika na prodaju. Za Mihailona, uzbuđenog ovom posetom, razgovor o novčaiim stvarima bio je sad veoma neprijatan.

- Ona je izložena za prodaju - odgovori on natmurivši se.

Kad posetioci odoše, Mihailov sede prema slici Pilata i Hrista, i u pameti ponovi sve što su posetioci rekli, i ono što su podrazumevali, mada misu rekli. I čudnovato, ono što je imalo za nj vrednost dok su bili tu, i dok se on misleno prenosio na njihovo gledište, sad odjednom izgubi svaki značaj. On poče gledati na svoju sliku punim svojim umetničkim pogledom, i uđe u ono stanje uverenosti o savršenstvu, i prema tome i o značaju svoje slike, koje mu je potrebno radi one napregnutosti koja isključuje sve druge interese, i koja mu jedino daje mogućnost da radi.

Međutim, noga Hristova ipak nije bila dobra. On uze paletu i poče raditi. Popravljajući nogu, neprestano zagledaše u Jovanovu priliku u pozadini, koju posetioci nisu ni primetili, a koja je, on je to znao, bila vrhunac savršenstva. Kad završi nogu, htede da se lati i te prilike, ali se oseti suviše uzbuđen za to. Isto tako nije mogao raditi ni kad je bio hladan, kao ni onda kad je bivao suviše raznežen, ni kad je sve suviše dobro video. Bio je samo jedan stepen na tome prelazu od hladnoće ka nadahnuću, na kojem je rad bio mogućan. A sad je bio odveć uzbuđen. Htede da pokrije sliku, pa se zaustavi, i držeći rukom zastirač, i smešeći se blaženo, dugo je gledao u priliku Jovanovu. Najzad, tužno se odvajajući, spusti zastirač, i umoran, ali srećan, pođe kući.

Vronski, Ana i Goljenjiščev vraćajući se kući behu osobito živahni i veseli. Govorili su o Mihailovu i njegovim slikama. Reč talenat pod kojom su oni razumevali urođenu, gotovo fizičku sposobnost, nezavisnu od uma i srca, i kojom su hteli da imenuju sve što preživljuje umetnik, vrlo često se čula u njihovom razgovoru, jer im je ona bila potrebna da izraze ono o čemu nisu imali pojma, a o čemu su hteli da govore. Govorili su da se Mihailovu talenat ne može osporiti, ali da se njegov talenat nije mogao razviti usled nedostatka u obrazovanju - zajednička nevolja naših ruskih umetnika. Slika dečaka ostade im u pameti, i malo malo pa se vraćahu na nju. »Kakva krasota! Kako mu je to pošlo za rukom, i kako je sve prosto! On i ne zna koliko je lepa! Da, ne treba propustiti, treba je kupiti«, govorio je Vronski.

13.

Mihailov je prodao Vronskom sliku, i pristao da radi Anin portre. U određeni dan on dođe i poče da radi.

Pri petom sedenju portre iznenadi sve, osobito Vronskog, ne samo sličnošću nego i osobitom lepotom. Čudnovato je bilo kako je Mihailov umeo naći njenu osobitu lepotu. »Trebalo je poznavati i voleti je kao što je ja volim, pa da se nađe taj njen najljupkiji duševni izraz«, mislio je Vronski, mada je on tek po ovom portretu poznao taj njen najljupkiji duševni izraz. Ali taj izraz je bio tako istinit, da se i njemu i drugima činilo da ga odavno poznaju.

- Koliko se vremena rvem, i ništa nisam uradio - govorio je Vronski za svoj portre - a on, pogledao i naslikao. Eto šta znači tehnika.

- To će doći - tešio ga je Goljenjiščev, po čijem je mišljenju Vronski imao i talenta, i, što je glavno, obrazovanja, koje daje uzvišen pogled na umetnost. Uverenje Goljenjiščeva u talenat Vronskog podržavano je još i tim što je njemu bilo potrebno saosećanje i pohvala Vronskog nad njegovim člancima i mislima; imao je osećanje da pohvale i potpora moraju biti uzajamne.

U tuđoj kući, a osobito u palacu kod Vronskog, Mihailov je bio sasvim drukčiji nego u svome ateljeu. Bio je pun poštovanja ali bez ljubaznosti, kao da se bojao blizine ljudi koje nije uvažavao. Vronskog je oslovljavao sa - vaša ekselencija, i nikad, bez obzira na pozive Ane i Vronskog, nije ostajao na ručku, niti je dolazio ikad osim da slika. Ana je bila prema njemu ljubaznija nego prema drugima, i zahvalna za svoj portre. Vronski je bio prema njemu više nego učtiv, i očevidno polagao na umetnikovu ocenu o svojoj slici. Goljenjiščev nije propustio nijedan slučaj da ne pokuša uliti u Mihailova prave pojmove o umetnosti. Ali Mihailov ostade prema svima podjednako hladan. Ana je osećala, po njegovom pogledu, da je on voleo da je gleda, ali je izbegavao razgovore s njom. Na razgovore Vronskog o njegovom slikanju, uporno je ćutao; i isto je tako uporno ćutao i kad mu pokazaše sliku koju je Vronski radio; a bilo je očevidno da su mu i razgovori Goljenjiščeva mučni, te mu nije ni odgovarao.

Uopšte, sa svojim uzdržljivim i neprijatnim, gotovo neprijateljskim ponašanjem, Mihailov im se nije sviđao, pošto su ga izbliže upoznali. I obradovaše se kad se sedenja prekratiše; u njihovim rukama ostade divan portre, a on prestade da im dolazi.

Goljenjiščev prvi izreče misao, koju su svi osećali, naime, da Mihailov prosto zavidi Vronskom.

- Recimo i da ne zavidi, jer on ima talenta; ali njemu je krivo što jedan dvoranin i bogataš, uz to još i grof (ta oni sve to mrze), bez velike muke radi isto, ako ne i bolje, nego on, koji je tome posvetio sav svoj život. A glavno je obrazovanje, koje on nema.

Vronski je branio Mihailova, ali je u dubini duše verovao u to, jer, čovek iz drugog, nižeg sveta, po njegovom mišljenju, morao je biti zavidljiv.

Anin portre - isto što su radidi s prirode i on i Mihailov, trebalo je da pokaže Vronskom razliku koja je postojala između njega i Mihailova; ali on je nije video. Samo je posle Mihailova prestao da radi Anin portre, dokonavši da je to sad izlišno. Međutim, sliku iz srednjovekovnog života nastavio je. I on sam, i Goljenjiščev, a osobito Ana, nalazili su da je slika vrlo dobra, jer je mnogo više ličila na čuvene slike nego slika Mihailova.

Mihailov, pak, iako ga je Anin portre bio zaneo, još se bolje obradova kad slika beše svršena, te više nije morao da sluša pričanja Goljenjiščeva o umetnosti, i mogao je zaboraviti slikanje Vronskog. Znao je da se Vronskom ne može zabraniti da tera kapris sa slikarstvom; znao je da i on i svi diletanti imaju potpuno pravo da slikaju što hoće - ali mu je to bilo neprijatno. Ne može se zabraniti čoveku da napravi sebi veliku lutku od voska i da je ljubi. Ali kad bi taj čovek s lutkom došao i seo prema zaljubljenom paru, pa počeo da miluje svoju lutku kao što zaljubljeni miluje onu koju voli, zaljubljenome bi bilo neprijatno. Tako se isto neprijatno osećao Mihailov gledajuća slikarstvo Vronskog; bilo mu je i smešno, i krivo, i žao, i uvredljivo.

Vronski se nije dugo oduševljavao slikarstvom i srednjim vekom. Imao je toliko ukusa za slikarstvo da nije mogao završiti svoju sliku. Rad na slici zastade. Nejasno je osećao da će njeni nedostaci, koji su se u početku jedva opažali, biti ogromni, ako bude nastavio. Njemu se desilo ono što i Goljenjiščevu, koji je osećao da nema šta da kaže, ali koji se zavaravao time da mu misao nije sazrela, da je on nosi u duši i sprema materijal. Ali, Goljenjiščeva je to ozlojeđivalo i mučilo. Međutim Vronski nije mogao da se muči i vara, a osobito da se ozlojeđuje. Sa svojstvenom mu odlučnošću karaktera, ne objašnjavajući ništa i ne pravdajući se, on prosto prestade da se zanima slikarstvom.

Ali, bez toga zanimanja, i njemu i Ani, koja beše iznenađena njegovim razočaranjem, život u italijanskom gradiću učini se dosadan: palaco odjednom postade očigledno oveštao i prljav, mrlje na zavesama padahu u oči, pukotine na podovima i obijene karnize bole su oči, i tako dosadan postade uvek isti Goljenjiščev, i italijanski profesor, i Nemac - putnik, da je trebalo promeniti život. Odlučiše da se vrate u Rusiju, na selo. Vronski je imao nameru da u Petrogradu izvrši deobu s bratom, a Ana da vidi sina. Leto su nameravali da provedu na velikom porodičnom imanju Vronskog.

14.

Ljevin je već tri meseca oženjen. On je bio srećan, ali ne onako kako je očekivao. Na svakom koraku nailazio je na razočaranja u pređašnjim sanjarijama, i na nove neočekivane draži. On je bio srećan, ali stupiv u porodični život video je na svakom koraku da to nije ono što je zamišljao. Na svakom je koraku osećao što bi osetio čovek koji, gledajući, uživa i naslađuje se gipkim, srećnim kretanjem čunića po jezeru, i posle toga sam seda u taj čunić, Vidi on tada da nije dosta samo sedeti pravo ne ljuljajući se, nego treba, ne zaboravljajući se ni za trenutak, paziti na pravac plovidbe, treba znati da je pod nogama voda i da treba veslati, da je to bolno za ruke koje nisu navikle, da je na sve to lako gledati, ali raditi to, mada je vrlo prijatno, ipak je vrlo teško.

Kao neženjen čovek, Ljevin je posmatrao bračni život drugih ljudi, njihove sitne brige, svađe, ljubomoru, i samo se prezrivo u duši osmejkivao. U njegovom budućem bračnom životu ne samo da neće moći biti, po njegovom uverenju, ničeg tome sličnog, nego će i svi spoljni oblici, činilo mu se, morati biti u svemu sasvim različiti od onih u životu drugih ljudi. I odjednom, umesto svega toga, njegov život sa ženom ne samo da se nije sazdao naročito, već se, naprotiv, sav složio iz najneznatnijih sitnica koje je on ranije tako prezirao, ali koje su sad, preko njegove volje, dobile neobičan i nepobitan značaj. Video je Ljevin da uređenje svih tih sitnica ni blizu nije tako lako kako mu se ranije činilo. Iako je Ljevin smatrao da ima najtačnije pojmove o porodičnom životu, on, kao svi muškarci, i nehotice je zamišljao porodični život samo kao uživanje ljubavi kojoj ništa ne treba da smeta, i od koje ne treba čoveka da odvraćaju sitne brige. Po njegovom shvatanju, on je imao da radi svoj posao i da se odmara u sreći svoje ljubavi. Ona, imala je biti samo voljena, i ništa više. Ali on je, kao i svi muškarci, zaboravljao da i ona mora raditi. I čudio se kako poetična, divna Kiti može, ne samo prvih nedelja, nego i prvih dana porodičnog života, da misli i da se stara o zastiračima, nameštaju, o dušecima za goste, o služavniku, o ručku, o kuvaru, itd. Još kao mladoženju, začudila ga je ona određenost kojom se ona odrekla putovanja u inostranstvo i odlučila da ide na selo, kao da je znala za nešto što je bilo potrebno, dakle pored svoje ljubavi mogla da misli i o drugim stvarima. To ga je onda uvredilo, a i sad su ga nekoliko puta vređale njene brige i staranja. Ali Ljevin je video da je to njoj neophodno. I zato što ju je voleo, premda nije razumevao zašto će njene brige, i podsmevao se tim brigama, nije mogao da ne uživa u njima. Smešno mu je bilo kako ona raspoređuje nameštaj dovezen iz Moskve, kako namešta zavese, kako određuje buduća smestišta za goste, za sestru Doli, kako određuje mesto za svoju novu devojku, kako naređuje starcu kuvaru šta treba za ručak, kako se prepire s Agafjom Mihailovnom uklanjajući je od poslovanja oko hrane. Ljevin je video kako se starac kuvar smeška, uživa u njoj, sluša njene nevešte i nemogućne naredbe; video je kako Agafja Mihailovna zamišljeno i umiljato odmahuje glavom na nove rasporede gospođine u smočari; video je da je Kiti neobično ljupka kad smejući se i plačući dolazi da mu javi kako je devojka Maša, po navici, smatra za gospođicu, i zbog toga je niko ne sluša. To mu se činilo ljupko, ali, čudnovato, mislio je da bi bez toga bilo bolje.

On nije znao za promenu koju je ona u sebi osećala. Kad joj se u roditeljskoj kući ponekad prohtelo da jede kupusa s kvasom, ili bombona, ni jedno ni drugo nije mogla dobiti; a sad je mogla naručiti šta je htela, mogla je kupiti gomile bombona, potrošiti novaca koliko je htela, i poručiti poslastice kakve je htela.

S radošću je sanjala o Dolinom dolasku s decom, naročito zato što će sad moći za svako dete poručiti njemu najomiljenije kolače, a Doli će umeti da oceni njeno novo uređenje. Ona sama nije znala zašto je domaće gazdinstvo tako neodoljivo privlači. Instinktivno osećajući blizinu proleća, i znajući da će biti i nepogoda, ona je, kako je umela, svijala svoje gnezdo, i hitala je, istovremeno, i da ga pravi, i da uči kako se to radi.

Ova sitna zabrinutost Kitina, tako suprotna Ljevinovom idealu o uzvišenoj sreći prvoga vremena, beše jedno od njegovih razočaranja; ali ta ljupka zabrinutost, čiji smisao on nije razumevao, a ujedno nije mogao da je ne voli, beše i jedna od novih draži.

Drugo razočaranje, i draž, bile su svađe. Ljevin nikad nije mogao zamisliti da između njega i žene mogu postojati drukčiji odnosi osim nežnih, ljubavnih, i dostojnih poštovanja - kad se odjednom, još prvih dana, tako posvađaše da mu ona reče: da je ne voli, da voli samo sebe, i zaplaka se i poče odmahivati rukama.

Prva njihova svađa proizišla je otuda što je Ljevin otišao na novi salaš i zadržao se pola sata duže, zato što je udario prekim putem, pa zalutao. On se vraćao kući misleći samo o njoj, o njenoj ljubavi, o svojoj sreći, i što se bliže primicao, sve se više razgarala njegova nežnost prema njoj. Utrča u sobu s onim istim, i po nečem još jačim osećanjem nego što beše onaj kad je otišao Ščerbackima da traži njenu ruku. I odjednom, sreta ga mračan izraz koji nikada nije video na njoj. On htede da je poljubi, ali ga ona otisnu.

- Šta ti je?

- Ti si raspoložen... - poče ona, želeći da bude mirno zajedljiva.

Ali tek što je otvorila usta, prekorne reči besmislene ljubomore, i svega što ju je mučilo za ovo pola sata koje je provela sedeći nepomično kraj prozora, oteše joj se iz grudi. Tada tek on razumede ono što nije razumeo kad ju je posle venčanja poveo iz crkve. Sad je znao da ona ne samo da mu je bliska, nego da on sada ne zna gde se svršava ona i gde počinje on. Shvatio je to po mučnom osećanju razdvojenosti koje je osetio toga trenutka. U prvi mah, on se nađe uvređen, ali u isti mah oseti da ga ona ne može uvrediti, jer je ona bila što što i on. U prvom trenutku osećao se kao čovek koji iznenada dobije jak udarac u leđa, pa se ljuti, i, željan osvete, okreće se da nađe krivca, i uveri se da je sam sebe nehotice udario, da nema na koga da se ljuti, i da treba da pretrpi i da utiša bol.

Nikad docnije nije to tako jako osećao, ali prvi put se dugo nije mogao pribrati. Prirodno osećanje zahtevalo je od njega da se opravda, da dokaže njenu krivicu; ali dokazati njenu krivicu značilo bi razdražiti je još više, i pojačati onu svađu koja je uzrok celog jada. Nešto ga je vuklo da skine krivicu sa sebe, i prenese je na nju; drugo osećanje, pak, jače od prvoga, govorilo mu je da ukoliko je mogućno pre zagladi ovu svađu, ne daje joj da se poveća. Da ostane tako nepravičpo okrivljen, bilo je teško; ali da se opravda i da nanese njoj bol, bilo je još gore. Kao kad čoveka u polusnu muči neki bol, Ljevin je hteo da otkine i odbaci od sebe bolesno mesto, ali kad se pribrao, osetio je da je to bolesno mesto on sam. Trebalo je pomoći bolesnome mestu da pretrpi, i on se postarao da to uradi.

Pomirili su se. Ona, uvidevši svoju krivicu, ali ne priznavajući je, postade nežnija prema njemu, i oni osetiše novu udvojenu sreću ljubavi. Ali to nije moglo sprečiti da se sukobi ne ponavljaju, i vrlo često, iz najneznatnijih i sasvim neočekivanih razloga. Sukobi su se dešavali često i zbog toga što oni još nisu znali šta je za koga značajno; a i zbog toga što su u prvo vreme oboje često bili rđavo raspoloženi. Kad je jedno bilo dobro a drugo rđavo raspoloženo, onda se mir nije narušavao; ali kad su oboje bili rđavo raspoloženi, sukobi su proisticali iz uzroka sasvim nerazumljivih, zbog sićušnosti, tako da se docnije nikako nisu mogli ni setiti zbog čega su se upravo svađali. Doduše, kad su oboje bili lepo raspoloženi, radost njihova od života udvostručavala se. Ipak, to prvo vreme bilo je za njih teško vreme.

Za sve prvo vreme osećala se osobito zategnutost, kao neko trzanje i s jedne i s druge strane onoga lanca kojim su bili spojeni. Uopšte, medeni mesec, to jest, mesec posle svadbe, od kojega je Ljevin, po predanju, očekivao tako mnogo, ne samo da nije bio meden, nego je u njihovoj uspomeni stao kao najteže i puno uniženja doba njihova života. Oboje su gledali da iz svojih uspomena izbrišu sve nakazne i postidne okolnosti tog nezdravog vremena kad su oboje tako retko bili prirodni, tako retko bili ono što su u stvari.

Tek u trećem mesecu bračnog života, posle njihovog povratka iz Moskve, kuda su išli na mesec dana, život njihov postade bolje uravnat.

15.


Tek su se vratili iz Moskve, i radovali se opet svojoj osamljenosti. On je sedeo u kabinetu za stolom za pisanje i pisao. Ona, u zagasitoljubičastoj haljini koju je nosila prvih dana posle venčanja, i koja je bila osobito po volji Ljevinu, sedela je na divanu koji je stajao u kabinetu njegovog dede i oca, i radila broderie anglaise.[150]

On je mislio i pisao, i ocećao se neprestano radostan zbog njenog prisustva. Njegovo zanimanje: i gazdinstvom, i knjigom u kojoj su imali biti izloženi osnovi novog gazdinstva, nije bilo napušteno; ali, kao što su mu se ranije te misli i ta zanimanja činili mali i neznatni u poređenju s mrakom koji je pokrivao ceo život, tako su mu se i sad činili mali i neznatni u poređenju s predstojećim životom obasjanim jakom svetlošću sreće. On je dalje radio svoj posao, ali je osećao da je težište njegove pažnje preneto na nešto drugo, i da on usled toga sasvim drukčije, i jasnije gleda na stvar. Ranije, ovaj je posao bio za njega spas od života. Pređe je osećao da bi bez toga posla njegov život bio odveć sumoran. Sad mu je pak ovo zanimanje bilo preko potrebno da mu život ne bi bio odveć jednoliko svetao. Lativši se opet svojih hartija, pročitavši ono što je bilo napisano, on sa zadovoljstvom nađe da zaista vredi da se čovek time bavi. Mnoge pređašnje misli učiniše mu se izlišne i preterane; a mnoge praznine postadoše mu jasne kad u pameti obnovi celu stvar. Sad je pisao novu glavu: o uzrocima neunosnog stanja zemljoradnje u Rusiji. Dokazivao je da siromaštvo Rusije dolazi ne samo od nepravilne podele zemlje i pogrešnog pravca, nego da je tome u poslednje vreme pridonela nepravilno nakalemljena spoljna civilizacija, osobito saobraćajna sredstva, železnice, koje su za sobom povukle centralizaciju po varošima, razviće raskoši, a usled toga, na štetu zemljoradnje, razvitak fabrične industrije, kredita, i njegovog pratioca - igre na berzi. Njemu se činilo da pri normalnom razvitku bogatstva u državi sve te pojave nastaju tek onda kad je u zemljoradnju već uložen znatan rad, kad je ona postavljena pod pravilne, ili bar određene pogodbe; da bogatstvo jedne zemlje mora rasti ravnomerno, naročito tako da druge grane bogatstva ne preteknu zemljoradnju; da prema izvesnom stanju zemljoradnje moraju stajati i odgovarajuća saobraćajna sredstva; i da su železnice, pri našem nepravilnom iskorišćavanju zemlje, izazvane ne ekonomskom već političkom potrebom, došle pre vremena, i umesto da pomognu zemljoradnji, što se od njih očekivalo, one su, prestižući je izazvavši razviće industrije i kredita, zaustavile zemljoradnju; i, prema tome, kao god što bi jednostrano i prevremeno razviće jednog organa u životinje smetalo njenom opštem razviću, tako isto i u opštem razviću bogatstva Rusije, kredit, saobraćajna sredstva, pojačavanje fabričke delatnosti, što je u Evropi bez sumnje neophodno, jer odgovara vremenu, kod nas je napravilo samo štetu, potisnulo glavno pitanje o uređenju zemljoradnje.

Dok je Ljevin pisao svoje stvari, Kiti je mislila: kako je njen muž bio neprirodno pažljiv prema mladome knezu Čarskom, koji joj se vrlo netaktično udvarao uoči njihovog odlaska. »On je ljubomoran - mislila je ona. - Bože moj! kako je mio i glup! Ljubomoran! Kad bi on znao da su svi oni za mene isto što i Petar kuvar« - mislila je, i gledala u njegov potiljak i crven vrat s neobičnim osećanjem da je to njeno. »Mada mi je žao da ga prekidam u radu (stići će on već!), hoće mi se da mu vidim lice. Hoće li osetiti da ga gledam? Hoću da se okrene... E, hoću!« - i ona još šire otvori oči, da bi pojačala uticaj pogleda.

- Da oni odvlače k sebi sve sokove, a daju lažan sjaj - promrmlja on, i prestade da piše osećajući da ona gleda u njega i da se smeši. On se obazre.

- Šta je? -- upita smešeći se i ustajući.

»Osvrnuo se«, pomisli ona.

- Ništa, htela sam da se okreneš - reče, gledajući u njega i želeći da dokuči da li mu je krivo što ga je prekinula, ili nije.

- Eto kako nam je lepo udvoje! To jest, meni - reče on prilazeći joj sa srećnim osmejkom.

- Meni je tako dobro! Neću nikuda da idem, naročito ne u Moskvu.

- A o čemu si mislila?

- Ja? Mislila sam... Ne, ne, idi, piši, ne rasejavaj se - reče ona nabirajući usne - treba da isečem ove rupice, vidiš?

Uze makaze i poče isecati.

- Dobro, ali reci mi šta si mislila? - reče on sedajući pored nje i posmatrajući okruglo kretanje makaza.

- A, šta sam mislila? Mislila sam o Moskvi i o tvom potiljku. 

 Čime sam zaslužio takvu sreću? Neprirodno. Odveć lepo - reče on ljubeći joj ruku.

- Za mene, naprotiv, što lepše, to prirodnije.

- A ti imaš žvrk kose - reče on pažljivo okrećući njenu glavu. - Vidiš, evo ovde. Ne, ne, da gledamo posao!

Posao nije bio nastavljen; i oni skočiše kao krivci kad Kuzma uđe i javi da je čaj donet.

- A jesu li došli iz varoši? - upita Ljevin Kuzmu.

- Ovoga časa, raspremaju.

- Dođi brže - reče mu ona odlazeći iz kabineta - inače ću bez tebe pročitati pisma. Pa posle da sviramo u četiri ruke.

Kad ostade sam i skloni sve hartije u novu mapu koju mu je ona kupila, poče umivati ruke u novom umivaoniku sa elegantnim priborom, što se sve takođe zajedno s njom pojavilo u kući. Ljevin se osmejkivaše na svoje misli, i ne odobravajući mahaše glavom na te misli; mučilo ga je osećanje slično kajanju. Nešto stidno, razneženo, kapuansko[151], kako on to nazivaše, stajalo je u njegovom sadašnjem životu. »Ovakav život nije dobar - mislio je on. - Evo skoro tri meseca kako bezmalo ništa ne radim. Danas sam se gotovo prvi put latio posla, i šta? Tek što sam počeo, ostavio sam. Čak sam i svoje obične poslove zanemario. Na imanje gotovo nikako ne idem. Čas mi je žao da nju ostavim, čas vidim da joj je dosadno. A mislio sam da mi je život pre ženidbe tekao kako hoće, kako-tako, a posle ženidbe da će početi pravi život. Evo sad skoro tri meseca, a ja provodim vreme u besposličenju kao nikad. Ne, ovako se ne može, treba početi. Razume se, ona nije kriva. Nema se za šta koreti. Ja sam morao biti čvršći, i obgraditi svoju mušku nezavisnost. Ovako, mogu se i sam na to naviknuti, pa i nju naučiti... Razume se, ona nije kriva«, govorio je u sebi.

Ali nezadovoljnom čoveku je teško ne pokarati nekoga, i baš onoga koji mu je najbliži za ono čime je on nezadovoljan. I Ljevinu je nejasno išlo po glavi: ona sama nije kriva (ona nije mogla biti nizašta kriva), nego je krivo njeno vaspitanje, odveć površno i frivolno; (»ona budala Čarski: ja znam da je ona htela, ali nije umela da ga zaustavi.«) »Da, osim interesovanja za kuću (toga ima u nje), osim toalete i osim broderie anglaise, ona nema ozbiljnih interesovanja. Ni interesovanje za moj posao, ni za gazdinstvo, za seljake, ni za muziku, u kojoj je dosta jaka, ni za čitanje. Ona ništa ne radi, i sasvim je zadovoljna.« Ljevin je to u duši osuđivao; a još nije poimao da se ona baš sprema za period rada koji za nju mora nastupiti, kad će istovremeno bitI i  Čime sam zaslužio takvu sreću? Neprirodno. Odveć lepo - reče on ljubeći joj ruku.

- Za mene, naprotiv, što lepše, to prirodnije.

- A ti imaš žvrk kose - reče on pažljivo okrećući njenu glavu. - Vidiš, evo ovde. Ne, ne, da gledamo posao!

Posao nije bio nastavljen; i oni skočiše kao krivci kad Kuzma uđe i javi da je čaj donet.

- A jesu li došli iz varoši? - upita Ljevin Kuzmu.

- Ovoga časa, raspremaju.

- Dođi brže - reče mu ona odlazeći iz kabineta - inače ću bez tebe pročitati pisma. Pa posle da sviramo u četiri ruke.

Kad ostade sam i skloni sve hartije u novu mapu koju mu je ona kupila, poče umivati ruke u novom umivaoniku sa elegantnim priborom, što se sve takođe zajedno s njom pojavilo u kući. Ljevin se osmejkivaše na svoje misli, i ne odobravajući mahaše glavom na te misli; mučilo ga je osećanje slično kajanju. Nešto stidno, razneženo, kapuansko[151], kako on to nazivaše, stajalo je u njegovom sadašnjem životu. »Ovakav život nije dobar - mislio je on. - Evo skoro tri meseca kako bezmalo ništa ne radim. Danas sam se gotovo prvi put latio posla, i šta? Tek što sam počeo, ostavio sam. Čak sam i svoje obične poslove zanemario. Na imanje gotovo nikako ne idem. Čas mi je žao da nju ostavim, čas vidim da joj je dosadno. A mislio sam da mi je život pre ženidbe tekao kako hoće, kako-tako, a posle ženidbe da će početi pravi život. Evo sad skoro tri meseca, a ja provodim vreme u besposličenju kao nikad. Ne, ovako se ne može, treba početi. Razume se, ona nije kriva. Nema se za šta koreti. Ja sam morao biti čvršći, i obgraditi svoju mušku nezavisnost. Ovako, mogu se i sam na to naviknuti, pa i nju naučiti... Razume se, ona nije kriva«, govorio je u sebi.

Ali nezadovoljnom čoveku je teško ne pokarati nekoga, i baš onoga koji mu je najbliži za ono čime je on nezadovoljan. I Ljevinu je nejasno išlo po glavi: ona sama nije kriva (ona nije mogla biti nizašta kriva), nego je krivo njeno vaspitanje, odveć površno i frivolno; (»ona budala Čarski: ja znam da je ona htela, ali nije umela da ga zaustavi.«) »Da, osim interesovanja za kuću (toga ima u nje), osim toalete i osim broderie anglaise, ona nema ozbiljnih interesovanja. Ni interesovanje za moj posao, ni za gazdinstvo, za seljake, ni za muziku, u kojoj je dosta jaka, ni za čitanje. Ona ništa ne radi, i sasvim je zadovoljna.« Ljevin je to u duši osuđivao; a još nije poimao da se ona baš sprema za period rada koji za nju mora nastupiti, kad će istovremeno biti i  

žena svoga muža, i domaćica u kući, i kad će nositi, hraniti i vaspitavati decu. On nije poimao da ona to zna čulom, i spremajući se za taj strašni posao ne ukorava sebe za trenutke bezbrižnosti i ljubavne sreće kojima se sada veselo koristi dok svija svoje buduće gnezdo.

Nastavci : Romani u nastavcima 

Нема коментара:

Постави коментар