Igrajući valcer s Kiti, Vronski nekoliko puta obiđe dvoranu. Posle valcera, Kiti priđe majci i tek što progovori nekoliko reči sa groficom Nordston, priđe joj Vronski za prvi kadril. Za vreme kadrila ništa naročito nije bilo rešeno; vodio se isprekidan razgovor, čas o Korsunskim, mužu i ženi, koje je on vrlo zanimljivo opisivao kao simpatičnu decu od četrdeset godina; čas o budućem javnom pozorištu[37]; i samo jednom razgovor je dirnu, kad Vronski zapita za Ljevina, da li je tu, i dodade kako mu se veoma svideo. Ali Kiti ništa više nije ni očekivala od kadrila. Ona je sa najvećim uzbuđenjem očekivala veliku mazurku. Činilo joj se da se za vreme velike mazurke mora sve rešiti. Nije se uznemiravala što je on za vreme kadrila nije pozvao za veliku mazurku. Bila je uverena da će mazurku s njim igrati, kao i na ranijim balovima, pa odbi petoricu govoreći da već ima igrača.
Ceo bal, sve do poslednjeg kadrila, bio je za Kiti kao jedan čaroban san, pun veselih boja, zvukova i pokreta. Prestajala je igrati samo onda kad se osećala odveć umorna i molila da se odmori. Ali igrajući poslednji kadril s jednim dosadnim mladićem, koga nije mogla odbiti, desilo joj se da bude vis- a-vis s Vronskim i Anom. Sve dotle nije ponovo bila s Anom, a sad je vide potpuno novu i preobraženu. Opazila je u Ani ono i njoj dobro poznato uzbuđenje zbog uspeha. Videla je da je Ana kao pijana od zanosa koji je budila oko sebe. Kiti je poznavala to osećanje, kao i sve njegove znake, i videla ih je sad kod Ane - videla je drhtavi, naglo plamsavi sjaj očiju; osmejak sreće i uzbuđenja koji joj je i nehotice povijao usne; i jasno izraženu gracioznost, sigurnost i lakoću pokreta.
»Ko? - upita ona sebe. - Da li svi ili samo jedan?« I ne pritičući u pomoć mladiću, svom igraču, koji je bio na muci da nasgavi upušteni razgovor, i prividno veselo se pokoravajući zapovednim usklicima Korsunskoga, koji ih je sve bacao čas u, grand rond, čas u chaine[38] - ona je posmatrala i srce joj se stezalo sve više i više. »Ne, nije nju zanelo divljenje gomile, već ushićenje jednog čoveka. A taj jedan? Je li mogućno da je to on?« Svaki put, kad god bi on počeo da govori s Anom, u Aninim bi očima sinula radost i srećan osmejak
bi izvijao njene rumene usne. Ona kao da se trudila da te znake radosti ne pokaže ali su oni sami izbijali na njenom licu. »A šta on?« Kiti ga pogleda i prestravi se. Ono što je Kiti jasno videla da se ogleda na licu Aninom, videla je i kod njega. Kud nestade njegovo mirno, sigurno ponašanje i bezbrižno miran izraz lica? Svaki put, kad god bi s njom progovorio, on je saginjao glavu, kao da je hteo da klekne pred njom, a u pogledu mu je bio samo izraz pokornosti i straha. Njegov pogled kao da je svaki put govorio: »Ja neću da uvredim, hoću samo sebe da spasem, ali ne znam kako.« Lice mu je imalo izraz kakav nikad ranije Kiti nije videla.
Oni su razgovarali o zajedničkim poznanicima, govorili su o najobičnijim stvarima, ali Kiti se činilo da svaka reč koju oni izuste, rešava i njihovu i njenu sudbinu. I začudo, premda su razgovarali o tome kako je smešan Ivan Ivanovič sa svojim francuskim jezikom, i kako je Jelecka mogla načiniti bolju partiju, te reči su imale za njih naročiti značaj, i oni su to osećali isto onako kao i Kiti. Ceo bal, ceo svet - sve pokri neka magla u duši Kiti. Samo stroga škola dobrog vaspitanja mogla joj je pomoći da čini ono što se od nje traži, to jest, da igra, da odgovara na pitanja i da sama govori, pa čak i da se smeje. Ali pred sam početak velike mazurke, kad već počeše razmeštati stolice, i neki parovi pređoše iz male dvorane u veliku, Kiti obuze očajanje i užas.
Ona je odbila petoricu igrača, i sad eto neće igrati mazurku. Nije više bilo nade da će je ko bilo pozvati da igra, zato što je uvek imala velikog uspeha na balovima, i nikom nije moglo pasti na pamet da ona nije pozvana. Treba reći majci da joj nije dobro, i otići kući; ali nije za to imala snage. Osećala se kao ubijena.
Povukla se u dubinu male dvorane i spustila se u naslonjaču.
Vazdušasta suknja raširi se kao oblak oko njenog vitkog struka; gola, tanka, nežna devičanska ruka, nemoćno opuštena, utonu u borama ružičaste tunike; u drugoj ruci je držala lepezu i brzim kratkim pokretima hladila svoje vrelo lice. Ali, iako je ličila na leptira koji je tek pao na travku i spreman je svaki čas da raširi krilca i da prhne, strašno očajanje joj je grizlo srce.
»A možda se varam, možda to nije bilo?« I ona se opet seti svega što je videla.
- Kiti, šta to znači? - reče grofica Nordston prišavši joj nečujno po ćilimu. - Ja to ne razumem.
Kiti zadrhta gornja usna; ona brzo ustade.
- Kiti, ti ne igraš veliku mazurku?
- Ne, ne igram - reče Kiti, a glas joj zadrhta od suza.
On ju je preda mnom zamolio da s njim igra mazur - reče Nordstonova, znajući da će Kiti razumeti ko je to on i ona. - Ona ga je pitala: Zar vi ne igrate s kneginjicom Ščerbackom?
- Ah, sve mi je svejedno! - odgovori Kiti.
Niko osim nje nije mogao razumeti njen položaj, niko nije znao da je ona tako reći juče odbila čoveka koga je možda volela; a odbila ga zato što je verovala drugom.
Grofica Nordston nađe Korsunskog, s kojim je trebalo da igra veliki mazur, i reče mu da pozove Kiti.
Kiti je bila prvi par, i, za njenu sreću, nije morala razgovarati sa svojim igračem, jer je Korsunski neprestano trčkarao izdajući naredbe parovima. Vronski i Ana bili su skoro prema njoj. Ona ih je videla svojim dalekovidim očima, videla ih je i izbliza kad su se susretali s drugim parovima, i što ih je više gledala sve je više dolazila do uverenja da je njena nesreća potpuna. Videla je da su se oni osećali kao sami u toj prepunoj dvorani. Na licu Vronskog, koje je uvek bilo tako odlučno i nezavisno, videla je izraz zbunjenosti i pokornosti, kao u pametnog psa kad nešto skrivi, i to ju je poražavalo.
Kad se Ana smešila, smešio se i on. Čim bi se ona zamislila, i on bi se uozbiljio. Nekakva natprirodna moć prikivala je oči Kitine za lice Anino. Ona je bila divna u svojoj vrlo uprošćenoj crnoj haljini, divne su bile njene pune ruke s narukvicama, divan je bio snažan vrat sa niskom bisera, divne su bile kovrdžice njene malo poremećene frizure, divni su i graciozni bili laki pokreti njenih malih nogu i ruku, divno je bilo to lepo, tako živahno lice - pa ipak, bilo je nečeg strašnog i svirepog u toj njenoj lepoti.
Kiti ju je posmatrala sa još većim uživanjem nego pre, i sve više i više patila. Kiti se osećala smrvljena, i to se ogledalo i na njenom licu.
Kad Vronski u igri dođe prema njoj i vide je, on je ne poznade odmah, toliko se beše promenila.
- Divan bal! - reče joj on, tek da nešto kaže.
- Jest - odgovori ona.
Usred velike mazurke, kad su ponavljali jednu zamršenu figuru koju beše izmislio Korsunski, Ana iziđe na sredinu kruga, uze dva igrača i pozva jednu damu i Kiti. Kiti ju je gledala preplašeno kad joj je prišla. Ana je pogleda zažmirivši malo i osmehnu se, stisnuvši joj ruku.
Ali kad spazi da Kitino lice odgovara na njen osmejak samo očajanjem i čuđenjem, ona se okrete od nje i poče veselo razgovarati s drugom damom.
Jest, u njoj ima nečeg strašnog, demonskog, i u isti mah bajnog«, reče Kiti u sebi.
Ana nije htela da ostane na večeri; domaćin je uze moliti.
- Nemojte, Ana Arkadijevna - poče Korsunski, mećući njenu golu ruku
pod rukav svoga fraka. Da znate samo kakav sam kotiljon spremio! Un bijou! [39]
I on se polako kretao, trudeći se da je oduševi. Domaćin se smeškao odobravajući mu.
- Ne, neću ostati - odgovori Ana smešeći se, ali i mored tog osmejka, i domaćin i Korsunski razumedoše, po njenom odlučnom glasu, da neće ostati. - Ne, i ovako sam u Moskvi, na jednom vašem balu, igrala više nego cele zime u Petrogradu - reče Ana i pogleda u Vronskog koji je kraj nje stajao. - Treba da se odmorim pre puta.
- A vi baš putujete sutra? - upita Vronski.
- Jest, mislim - odgovori Ana, čisto čudeći se smelosti njegova pitanja; ali nezaustavni drhtavi sjaj njenih očiju i osmejka palili su Vronskog dok je ona to izgovarala.
Ana Arkadijevna ne ostade na večeri i ode.
24
Jest, u meni ima nečeg odvratnog što odbija - pomisli Ljevin kad izađe od Ščerbackih i pođe pešice bratu. - I nisam pogodan za društvo. Kažu da je to oholost. Ne, ja nisam ohol. Da sam ohol, ne bih sebe doveo u ovakav položaj.« I on zamisli Vronskog, srećnog, dobrog, pametnog i mirnog, koji izvesno nikad nije bio u ovako strašnom položaju kao on večeras. »Jest, ona je morala njega izabrati. Tako i treba, i ja nemam ni na koga i ni na šta da se žalim. Sam sam kriv. Ko mi je dao pravo da mislim da će ona hteti da sjedini svoj život s mojim? Ko sam ja? I šta sam ja? Beznačajan čovek, koji nikome i nije potreban...« I on se seti brata Nikolaja i radosno zastade pri tom sećanju. »Zar nema Nikolaj pravo: da je na svetu sve gadno i ružno? I teško da smo pravično mislili i da pravično mislimo o bratu Nikolaju.
Razume se, s Prokofijeva gledišta, koji ga je video pocepanoj bundi i pijanog, Nikolaj je čovek dostojan preziranja; ali ja ga znam i s druge strane. Ja mu poznajem dušu i znam da ličimo jedan na drugog. I umesto da odem da njega potražim, ja sam otišao da ručam i došao sam ovamo.« Ljevin priđe fenjeru, pročita bratovu adresu koju je imao u beležnici, i pozva kočijaša. Za vreme duge vožnje Ljevin se živo sećao svih poznatih mu događaja iz života brata Nikolaja. Sećao se kako mu je brat, dok je bio na univerzitetu i godinu dana pošto je završio univerzitet, iako su mu se drugovi zbog toga rugali, živeo kao kaluđer, vršio strogo sve verske obrede išao u crkvu, postio, izbegavao svako uživanje, a naročito žene; a zatim, kao da se u njemu sve preokrenulo, sprijateljio se s najgorim ljudima i počeo provoditi najraskalašniji život.
Setio se zatim događaja s dečkom koga je Nikolaj doveo sa sela da ga školuje, pa ga u nastupu gneva tako isprebijao da je vođena istraga na osnovu optužbe za osakaćenje. Sećao se zatim događaja s varalicom s kojim se brat kartao, i kako je prokockao novac, dao menicu, a onda krenuo optužbu dokazujući da ga je onaj prevario. - (To je bio novac koji je platio Sergije Ivanovič.) Zatim se seti kako je Nikolaj jednom prenoćio u kvartu zbog pravljenja nereda. Seti se sramne parnice s bratom Sergijem Ivanovičem,
koga je Nikolaj optuživao da mu tobož nije isplatio deo materinstva; i najzad poslednjeg događaja, kad je primio službu negde u zapadnom kraju, i tamo odgovarao na sudu što je istukao kmeta... Sve je to bilo vrlo ružno ali se Ljevinu nije činilo tako ružno kao što se moralo činiti onima koji nisu poznavali Nikolaja Ljevina i ceo njegov život, koji nisu poznavali njegovo srce.
Ljevin se seti kako u ono vreme kad je Nikolaj bio pobožan kad je postio, opštio s kaluđerima, išao u crkvu i tražio u veri pomoći i načina da obuzda svoju strasnu prirodu, kako ga onda niko ne samo nije prihvatio, već su mu se svi, pa i on, Ljevin, smejali. Dirali su ga, zvali ga Nojem, kaluđerom; a kad je s tim prekinuo, opet mu niko nije pomogao, već su mu svi sa strahom i gnušanjem okrenuli leđa.
Ljevin je osećao da Nikolaj u duši svojoj, u samoj osnovi svoje duše, i pokraj odvratnog života, nije bio više kriv nego ljudi koji su ga prezirali. On nije bio kriv što se rodio neobuzdane naravi i s nečim što mu je ograničavalo pamet. On je uvek hteo biti dobar. »Sve ću mu reći, nagnaću ga da i on meni sve kaže, i pokazaću mu da ga volim i da ga zato razumem«, odluči Ljevin kad stiže oko jedanaest sati pred gostionicu koja beše označena u adresi.
- Na gornjem spratu, broj 12 i 13 - odgovori vratar Ljevinu na pitanje. - Je li kod kuće?
- Mora biti da je kod kuće.
Vrata od sobe broj 12 behu odškrinuta, i odande je u mlazu svetlosti izbijao gust dim rđavog i slabog duvana, i čuo se nekakav Ljevinu nepoznat glas; ali Ljevin odmah znade da mu je brat tu: čuo je njegovo kašljucanje.
Kad se Ljevin pojavio na vratima, nepoznati glas je govorio:
- Sve zavisi od toga koliko se pametno i svesno počne posao.
Konstantin Ljevin zaviri u sobu i spazi da to govori neki mladić u kratkoj dolami bez rukava, s gustom čupavom kosom; a mlada jedna boginjava žena, u vunenoj haljini bez manžeta i ogrlice, sedi na divanu.
Brata nije video. Konstantinu se steže srce od bola kad pomisli među kakvim tuđim ljudima živi njegov brat. Niko ga nije čuo da dolazi i Konstantin, skidajući kaljače, razabra šta govori onaj gospodin u kratkoj dolami. Govorio je o nekom preduzeću.
- Đavo da ih nosi, te povlašćene staleže - reče brat Nikolaj kašljucajući. - Mašo, donesi nam večeru i daj rakije, ako je ostalo, a ako nije, pošlji nek donesu.
Žena ustade, ode iza pregrade i spazi Konstantina.
Nikolaje Dmitriču, ovde je neki gospodin - reče ona.
- Koga tražite? - začu se ljutit glas Nikolaja Ljevina.
- To sam ja - odgovori Konstantin Ljevin izlazeći na svetlost.
- Ko je to ja? - ponovi Nikolajev glas još više ljutito. Čulo se kako brzo ustade i zape za nešto, i Ljevin ugleda pred sobom, na vratima, ogromnu, mršavu i pogrbljenu priliku brata, s njegovim velikim uplašenim očima, priliku koju je on tako dobro poznavao, a koja ga je ipak neprijatno iznenadila svojom divljinom i obolelošću.
Nikolaj je bio još slabiji nego pre tri godine, kad ga je Konstantin Ljevin poslednji put video. Na njemu je bio kratak kaput. I ruke i široke kosti činile su se još veće. Kosa mu je bila proređena, isti kruti brkovi pokrivali su mu usne, iste oči čudnovato su i naivno gledale u njega.
- A, Kostja! - reče on kad poznade brata, i u očima mu se ukaza radost... Ali u istom trenutku se osvrte i pogleda u onog mladića, učini grčevit pokret glavom i vratom, kao da mu je vratna marama tesna, pokret koji je Konstantinu bio dobro poznat, i sasvim drugi, divlji, patnički i surov izraz pojavi I na njegovu namrštenom licu.
- Ja sam i vama i Sergiju Ivanoviču pisao da vas ne poznajem i da neću da znam za vas. Šta hoćeš ti, šta hoćete vi od mene?
Nikolaj je bio potpuno drukčiji nego što ga je zamišljao Konstantin.
Ono najgore i najteže u njegovoj naravi, što je toliko otežavalo opštenje s njim, Konstantin Ljevin je to zaboravljao kad je mislio o njemu; ali sad kad mu je sagledao lice, a osobito kad je spazio ono grčevito okretanje glave, on se setio svega.
- Nisam došao nikakvim poslom do tebe, došao sa prosto da te vidim - reče Konstantin bojažljivo.
Ta bojažljivost kao da umekša Nikolaja. On mače usnama.
- Tako dakle? - reče. - E, pa uđi, sedi. Hoćeš li večeraš?
Mašo, donesi tri porcije. Nemoj, stani. Znaš li ko je - okrete se bratu pokazujući mu gospodina u dolami: - To je gospodin Kricki, moj prijatelj još iz Kijeva, veoma redak čovek. Policija ga goni, jer nije nevaljalac.
I, po navici, pogleda redom sve koji su bili u sobi. Spazivši da žena koja je stajala kraj vrata hoće da iziđe, on joj doviknu: »Stani, jesam li ti rekao!« I sa onom zbunjenošću i nesređenošću u govoru koja je Konstantinu bila dobro poznata on opet pogleda sve, i poče da priča bratu o životu tog Krickog: kako je isteran sa univerziteta zato što je osnovao društvo za pomaganje siromašnih studenata, i uveo nedeljne škole[40], kako je zatim postao seoski učitelj, i kako su ga i odande isterali, i kako je zatim bio pod sudom zbog nečeg.
- Vi ste đak kijevskog univerziteta? - reče Konstantin Ljevin Krickom, tek da prekine nezgodno ćutanje koje nastade.
- Da, bio sam na Kijevskom univerzitetu - odgovori ljutito i namršteno Kricki.
- A ova žena - prekide ga Nikolaj Ljevin, i pokaza na nju - to je moja saputnica u životu, Marija Nikolajevna, uzeo sam je iz javne kuće - i on izvi vrat kad to reče. - Ali ja je volim i poštujem, i svakoga ko hoće da se poznaje sa mnom - dodade on jače i namršteno - molim da je voli i poštuje. Ona je meni isto što i žena, sasvim isto. Dakle, sad znaš s kim imaš posla. A ako misliš da te to ponižava, vrata su ti tu za zbogom.
I on opet pogleda upitno u sve.
- Šta bi imalo da me ponižava, ne razumem.
- Dakle, Mašo, naredi da se donese večera: tri porcije, rakija i vino... Ne, stani... Neka, ne treba... Idi.
25
Dakle, vidiš li - nastavi Nikolaj Ljevin, silom mršteći čelo i tresući se.
Njemu je očigledno bilo teško da smisli šta da kaže i šta da radi.
- Eto, vidiš... - pokaza rukom neke gvozdene brusove, uvezane uzicama, koji su stajali u jednom kutu sobe. - Vidiš li to? - To je početak novoga posla kojem pristupamo. Taj je posao proizvođačka zadruga...
Konstantin ga gotovo nije ni slušao. On je bio upro oči u njegovo bolešljivo, jektičavo lice, i sve ga je više žalio, i nije mogao da se prisili da sluša šta mu brat govori o udruženju. On je znao da je to udruženje za Nikolaja samo kotva spasenja, da ne bi počeo da prezire samoga sebe. A Nikolaj Ljevin je i dalje govorio:
- Ti znaš da kapital ugnjetava radnika. Naši radnici, seljaci, snose sav teret rada, a međutim rade u takvim uslovima da, ma koliko se trudili da bude drukčije, ne mogu izići iz svog skotskog položaja. Sva dobit od zarade, kojom bi mogli poboljšati svoje stanje, doći do malo odmora, pa time i do obrazovanja, ceo taj suvišak uzimaju od njih kapitalisti. I Društvo je tako uređeno: što više radnici budu radili, sve će se više bogatiti trgovci i spahije, a oni će ostajati tegleća marva. To stanje treba promeniti - završi on i upitno pogleda u brata.
- Pa, razume se - odgovori Konstantin koji je pažljivo posmatrao rumenilo što se ukaza na Nikolajevim jagodicama.
- Mi eto sad osnivamo bravarsko udruženje, gde će sva proizvodnja, i dobit, i glavni alat za proizvodnju, sve biti zajedničko.
- A gde će biti to udruženje? - upita Konstantin Ljevin.
- U selu Vozdremu, u Kazanskoj guberniji.
- A što u selu? Po selima, čini mi se, i bez toga ima dosta posla. Šta će u selu bravarska zadruga?
- Zato što su seljaci i sada robovi kakvi su bili i pre, i zato je i tebi i Sergiju Ivanoviču krivo što hoćemo da ih izvedemo iz toga ropstva - reče Nikolaj .
Ljevin, ljutit što mu protivreče.
Konstantin Ljevin uzdahnu i osvrnu se po mračnoj i prljavoj sobi.
Taj uzdah kao da još više naljuti Nikolaja.
- Znam ja tvoje i Sergija Ivanoviča aristokratske poglede. Znam da on napreže svu svoju umnu snagu da opravda zlo koje postoji.
- A zašto ti govoriš o Sergiju Ivanoviču? - reče Ljevin smešeći se.
- O Sergiju Ivanoviču? Evo zašto! - viknu odjednom Nikolaj Ljevin kad se pomenu ime Sergija Ivanoviča – evo zašto... Ali zar vredi o tome govoriti? Samo jedno... Zašto s ti došao k meni? Ti prezireš sve ovo, pa lepo, i zbogom, idi! - vikao je on ustajući sa stolice - idi, idi!
- Ne prezirem ja ništa - reče Konstantin Ljevin bojažljivo. - Čak i ne sporim.
U taj mah se vrati Marija Nikolajevna. Nikolaj Ljevin pogleda ljutito. Ona mu brzo priđe i nešto mu šanu.
- Bolestan sam, pa sam postao prgav - reče Nikolaj Ljevin umirujući se i dišući teško - a ti mi tu govoriš o Sergiju Ivanoviču i o njegovom članku. To je budalaština, laganje, obmanjivanje samoga sebe. Šta bi mogao pisati o pravičnosti čovek koji sam za nju ne zna?
- Jeste li čitali njegov članak? - upita on Krickog pošto opet sede za sto, i skide sa stola upola napunjenu cigaretu da bi načinio mesta.
- Nisam čitao - reče Kricki natmureno, očigledno željom da ne ulazi u razgovor.
- Zašto? - zapita Nikolaj sad ljutito Krickog.
- Zato što ne smatram za potrebno da i na to trošim uzalud vreme.
- To jest, dopustite, otkuda vi znate da ćete uzalud trošiti vreme? Mnogima je taj članak nepristupačan, iznad njihovog shvatanja. - Ja sam nešto drugo, ja znam sve njegove misli, i znam zašto je taj članak slab.
Svi ućutaše. Kricki polako ustade i maši se za kapu.
- Zar nećete da večerate? Onda zbogom! Dođite sutra s bravarom.
Tek što Kricki izađe, Nikolaj Ljevin se osmehnu namignu.
- I taj ne vredi nizašta - reče. - Vidim dobro... Ali u taj mah Kricki viknu Nikolaja s vrata.
- Šta želite? - reče Nikolaj i iziđe u hodnik k njemu. Kad ostade sam s Marijom Nikolajevnom, Ljevin joj se obrati:
- Jeste li odavno kod moga brata? - reče joj.
Već druga godina. Zdravlje mu ništa ne valja; mnogo pije - reče ona. - Šta pije?
- Pije rakiju, a to mu škodi.
- A zar mnogo pije? - prošaputa Ljevin.
- Mnogo - reče ona, i osvrnu se pažljivo na vrata na kojima se ukaza Nikolaj Ljevin.
- O čemu ste razgovarali? - reče Nikolaj mršteći se gledajući poplašeno čas jedno čas drugo. - O čemu?
- Ni o čemu - odgovori Konstantin zbunjeno.
- Kad nećete da kažete, ne morate. Samo ti nemaš šta da s njom razgovaraš. Ona je devojčura, ti si gospodin - reče tresući glavom.
- Vidim da si sve razumeo i ocenio i da žališ moje zablude - poče on opet sve višim glasom.
- Nikolaje Dmitriču, Nikolaje Dmitriču - prošaputa opet Marija Nikolajevna prilazeći mu.
- De, dobro, dobro!... A šta je s večerom? A, evo je – reče kad ugleda lakeja s poslužavnikom. - Metni ovde, ovde - reče ljutito i odmah uze rakiju, nasu čašicu i žurno ispi, - Pij, hoćeš li? - reče bratu, i kao da se razveseli. - E, dosta o Sergiju Ivanoviču. Ipak mi je milo što te vidim. Kako god se uzelo, mi smo ipak svoji. De, pij. Ispričaj mi šta ti radiš? - nastavi, halapljivo sažvaka parče hleba, pa nasu drugu čašicu. Kako živiš?
- Živim sam na selu, kao što sam i pre živeo, vodim ekonomiju - odgovori Konstantin posmatrajući sa strahom kako njegov brat halapljivo jede i pije, i starajući se da ovaj to ne opazi.
- Što se ne ženiš?
- Nije bilo prilike - odgovori Konstantin i porumene.
- Zašto? Sa mnom je svršeno. Ja sam upropastio svoj život. Rekao sam i reći ću: da su mi onda dali moj deo kad mi je bio potreban, ceo bi mi život bio drukčiji.
Konstantin pohita da promeni razgovor.
- A znaš li da je tvoj Vanjuška kod mene u Pokrovskom računovođa? - reče.
Nikolaj drmnu vratom i zamisli se.
- Pa pričaj mi, šta se radi u Pokrovskom? Je li kuća još onakva, i breze, i naša učionica? Je li mogućno da je Filip baštovan još živ? Sećam se dobro hladnjaka i divana!... Pazi, nemoj da menjaš u kući ništa, nego se ženi što pre i zavedi red koji je i bio. Tada ću doći k tebi, ako ti žena bude dobra.
- Pa dođi sad k meni - reče Ljevin. - Kako bismo lepo udesili život!
- Došao bih k tebi, kad bih znao da tamo neću naći Sergija Ivanoviča.
- Nećeš ga naći. Ja živim sasvim odvojeno od njega.
- Da, ali bilo kako mu drago, ti imaš da izabereš: mene ili njega - reče gledajući plašljivo bratu u oči.
Ta uplašenost tronu Ljevina.
- Ako hoćeš da znaš šta ja o tome mislim, reći ću ti da u toj svađi između tebe i Sergija Ivanoviča, ja ne držim ni jednom ni drugom stranu. Nemate pravo, ni ti ni on. Ti nemaš pravo s formalne strane, a on kad se uzme po duši.
- A, a! Ti si to razumeo, razumeo si? - povika Nikolaj radosno. - Ali, lično, ja polažem više na tvoje prijateljstvo, jer...
- Zašto, zašto?
Konstantin mu nije mogao reći da više polaže zato što je Nikolaj nesrećan i što mu je potrebno prijateljstvo. Ali Nikolaj razumede da je on baš to hteo reći, pa, namrštivši se, lati se opet rakije.
- Dosta, Nikolaje Dmitriču! - reče Marija Nikolajevna, pružajući punu golu ruku za bocom.
- Ostavi! Ne dosađuj! Izbiću te! - viknu on.
Marija Nikolajevna se osmehnu blagim, dobrim osmejkom, koji pređe i na Nikolaja, i uze rakiju.
- Misliš li ti da ona ništa ne razume? - reče Nikolaj. Sve to ona razume bolje nego mi svi. Je li da u njoj ima nečeg dobrog i milog?
- Jeste li bili kadgod u Moskvi? - reče joj Konstantin tek da nešto kaže.
- Ne govori joj vi. Ona se toga boji. Niko joj nije govorio vi osim sudije kad je bila pod sudom zato što je htela da ode iz javne kuće. Bože moj, svakojakih budalaština na svetu! - viknu on odjednom. - Te nove ustanove, te sudije za izmirenje, zemstvo, kakve rugobe sve to! I poče da priča o svojim sukobim s novim ustanovama.
Konstantin Ljevin ga je slušao; ali odricanje smisla svima društvenim ustanovama, koje je uostalom on delio s njim i često i iskazivao, sad mu iz usta brata beše neprijatno.
- Na onom svetu sve ćemo to razumeti - reče Ljevin šali.
Na onom svetu? O, ja ne volim onaj svet! Ne volim - reče Nikolaj uprevši uplašene divlje oči bratu u lice. - Vidiš, čoveku se čini da bi dobro bilo da ode iz ove gnusobe iz pometnje i tuđe i svoje, ali ja se ipak bojim smrti, strašno je se bojim. - On se strese.
- De, ispij nešto. Hoćeš li šampanja? Ili hajdemo nekud. Hajdemo da slušamo Cigane! Znaš li da sam veoma zavoleo Cigane i ruske pesme.
Jezik mu se stao prepletati, i on poče preskakati s predmeta na predmet. Konstantinu pođe za rukom da ga, uz pomoć Mašinu, nagovori da ne ide nikud, i namesti ga, potpuno pijanog, da spava.
Maša obeća da će u slučaju potrebe pisati Konstantinu i da će Nikolaja Ljevina nagovarati da pređe da živi kod brata.
26
Konstantin Ljevin krenu ujutru iz Moskve i predveče stiže kući.
Usput je u vagonu razgovarao sa susedima o politici, novim prugama, i, isto onako kao i u Moskvi, misli su mu brkale, ljutio se na sebe samog i stideo se nečega; ali kad je sišao na svojoj stanici, kad je poznao nakrivo izraslog kočijaša Ignjata s podignutom jakom od kaftana, kad je, u slaboj svetlosti koja je padala kroz prozor stanice, video svoje saonice s ćilimima, svoje konje s podvezanim repovima, u amovima s beočuzima i kićankama; kad mu, dok se još nameštao, kočijaš Ignjat ispriča seoske novosti: da je dolazio nastojnik, da se otelila krava Pava - Ljevin oseti da se ona zbrka pomalo rastura, i da ga stid i ljutnja prolaze. To je osetio čim je pogledao Ignjata i konje; ali kad je obukao kožuh koji mu kočijaš doneo, kad se uvio, seo u saonice i krenuo misleći šta će raditi na selu, kad je pogledao logova, donskog konja, koji je nekad bio konj za jahanje, a sad strunjen, ali još dobar konj, Ljevin poče sasvim drukčije suditi o onom što mu se desilo. Osećao je da je opet onaj stari koji je i bio, i drukčiji nije ni hteo biti. Hteo je samo da postane bolji nego što je bio. Prvo toga dana odluči da se više neće nadati sreći kakvu je trebalo da mu da ženidba, i zato neće zanemarivati sadašnjost. Drugo, nikada više neće dopustiti sebi da ga zanese gadna strast razvrata; sećanje na prošli život mnogo ga je mučilo, kad se spremao da prosi Kiti. Zatim, sećajući se brata Nikolaja, on odluči da nikad više neće dopustiti da ga zaboravi, paziće na njega i neće ga gubiti iz vida, kako bi mogao biti gotov da mu priteče u pomoć kad mu bude teško. A to će uskoro biti - on je to osećao. Zatim, razgovor o komunizmu, koji je vodio s bratom i koji je onda tako olako uzeo, natera ga sad da se zamisli. On je smatrao da je besmislica preinačavati ekonomske pogodbe; ali je uvek osećao da nije pravo da on živi u izobilju, kad je narod tako siromašan; i zato, mada je pre mnogo radio i nije raskošno živeo, odluči da odsad još više radi, i živi još skromnije. I sve to činilo mu se da je lako izvodljivo, tako da je celim putem najprijatnije maštao. Sa dobrim osećanjem nade u nov, bolji život, on oko devet sati uveče stiže pred svoju kuću.
S prozora sobe Agafje Mihailovne, njegove stare dadilje, koja je u kući vršila ulogu ključarice, padala je svetlost na sneg pred kućom. Ona još ne beše legla. Kuzman, koga Agafja probudi, istrča sanjiv i bos na doksat. Vižljasta keruša Laska umalo što ne obori Kuzmana kad izlete, poče cikati umiljavajući se Ljevinu oko nogu, propinjući se i bojeći se da mu metne prednje šape na grudi.
- Brzo ste se vratili, baćuška - reče Agafja Mihailovna.
- Rastužio sam se, Agafja Mihailovna. Svuda je lepo, ali kod kuće je najbolje - reče i ode u kabinet.
Kabinet polako obasja svetlost od sveće koju uneše. Iziđoše na vidik poznati predmeti: jelenski rogovi, police s knjigama, ogledalo, peć s ventilatorom koji je odavno trebalo popraviti, očev divan, veliki sto i na njemu otvorena knjiga, razbijena pepeljara, sveska i na listovima njegov rukopis. Kad sve to vide, za trenutak posumnja da li će moći udesiti novi život o kojem je na putu maštao. Svi tragovi njegova dotadašnjeg života kao da ga obuhvatiše i kao da su mu govorili: »Ne, ti nećeš otići od nas, i nećeš postati drukčiji, nego ćeš biti onakav kakav si i bio: sumnjalo, večito nezadovoljan sobom; uzalud ćeš pokušavati da se popraviš, padaćeš; i večito ćeš očekivati sreću koja ti se ne da i koje nema za tebe.« Ali to su govorile njegove stvari; a drugi glas u duši govorio mu je da se ne treba pokoravati prošlosti, i da čovek može sve od sebe učiniti. I slušajući taj glas, on priđe kutu gde su stajala đulad teška po šesnaest kilograma, i poče ih dizati da bi se osetio bodriji. Pred vratima zaškripaše koraci. On brzo ostavi đulad.
Uđe nastojnik i reče da je sve hvala bogu dobro, samo je heljda malo pregorela u novoj sušnici. Taj glas naljuti Ljevina. Novu sušnicu podigao je, a donekle i pronašao, on sam. Nastojnik je uvek bio protiv te sušnice, i sad mu je s potajnim likovanjem javio da je heljda malo pregorela. A ako je pregorela, mislio je Ljevin, to je bilo samo zato što nisu preduzeli one mere koje im je on sto puta naređivao da preduzmu. Bilo mu je krivo, i on ukori nastojnika. Ali je bio i jedan važan i radostan događaj: otelila se Pava, najbolja i najskuplja krava, kupljena na izložbi krava.
- Kuzmane, daj mi kožuh. A vi naredite da se ponese fenjer, idem da vidim - reče on nastojniku.
Štala za krave od bolje pasmine bila je odmah iza kuće. Pošto prođe preko dvorišta pored smetova snega oko jorgovana, priđe štali. Zamirisa na đubre i toplu paru, kad otvoriše zamrzla vrata, i krave, iznenađene neobičnom svetlošću fenjera, počeše se micati na čistoj slami. Za časak se ukazaše glatka, široka s crnim pegama leđa krave holanđanke. Bik Berkut, koji je ležao s beočugom u usni, htede ustati, ali se predomisli i samo duhnu dva-tri puta kad prođoše pored njega. Pava, crvena lepotica, ogromna kao hipopotam, okrenuta zadnjim delom prema njima, zaklanjala je tele od njihovih pogleda i njušila ga.
Ljevin uđe za pregradu, pogleda Pavu i podiže crveno pegavo tele na slabe duge noge. Uznemirena Pava poče da muče ali se umiri kad joj Ljevin primače tele; teško uzdahnuvši ona ga poče lizati hrapavim jezikom. Tele, tražeći nešto, guraše njuškom majku pod slabine, i mahaše repićem.
- Ovamo, Fjodore, prisvetli, daj fenjer ovamo - govor je Ljevin razgledajući tele. - Sušta mati! Samo ima očevu boju. Vrlo je lepo i dugačko. Vasilije Fjodoroviču, je li da je lepo? - okrete se on nastojniku, opraštajući mu heljdu pod utiskom radosti zbog teleta.
- A na koga bi moglo biti ružno? Posrednik Semjon dolazio je sutradan po vašem odlasku. Trebalo bi se s njim pogoditi, Konstantine Dmitriču - reče nastojnik. - Ja sam vam i pre govorio o mašini.
Samo to pitanje uvede Ljevina u sve pojedinosti gazdinstva, koje je bilo veliko i mnogostruko, te pravo iz štale ode u kancelariju, i pošto porazgovara s nastojnikom i posrednikom Semjonom, vrati se u kuću i ode pravo gore u sobu za primanje.
27
Kuća je bila velika, starinska, i mada je Ljevin živeo sa ipak je zahtevao da se greje cela kuća i stanovao je u svim odajama. Znao je da je to glupo, da ne valja i da se protivi njegovim sadašnjim novim planovima, ali ta je kuća bila za Ljevina ceo svet. To je bio svet u kojem su živeli i umrli njegov otac i njegova mati. Oni su živeli životom koji s Ljevinu činio kao savršen ideal, i on je sanjao da obnovi taj život sa svojom ženom i svojom porodicom.
Ljevin se jedva sećao majke. Sećanje na nju bilo je za njega sveto, i, po njegovu shvatanju, njegova buduća žena trebalo je da bude divna i sveti ideal žene kakav mu je bila mati.
Ljubav prema ženi, on ne samo da nije mogao zamisliti pre braka, već je prvo zamišljao porodicu, a zatim ženu koja će mu dati tu porodicu. Otuda njegovi pojmovi o ženidbi nisu bili ni nalik na pojmove većine njegovih poznanika, za koje je ženidba bila jedan od mnogobrojnih društvenih poslova; za Ljevina je to bio glavni posao u životu, od kojeg je zavisila sva njegova sreća. I sad, eto, trebalo je da se toga odreče!
Kad je ušao u mali salon, gde je uvek pio čaj, i kad je seo u naslonjaču s knjigom u ruci, a Agafja Mihailovna mu donela čaj i rekla kao i obično: »A ja ću, baćuška, ovde sesti«, i sela na stoličicu kraj prozora, on oseti, ma koliko to bilo čudnovato, da se nije rastao od svojih sanjarija i da bez njih ne može živeti. S njom, ili s drugom, ali to će biti. Čitao je knjigu, mislio o onome što čita, zastajao da čuje Agafju Mihailovnu koja je neumorno govorila, u isto vreme u njegovoj se mašti stvarahu, bez ikakve veze, razne slike domazluka i budućeg života u porodici. Osećao je da mu u dubini duše nešto dolazi u red, u ravnotežu sklad.
Slušao je pričanje Agafje Mihailovne: kako je Prohor zaboravio na boga, i kako je s onim novcem koji mu je Ljevin poklonio da kupi konja, pio bez prestanka, a ženu isprebijao na mrtvo ime; Ljevin je slušao, i čitao knjigu, i sećao se celoga toka svojih misli izazvanih čitanjem. Knjiga je bila Tindalovo delo o toploti[41]. On se seti kako je osuđivao Tindala što se samohvališe zbog veštine da čini oglede; a i zbog toga što mu nedostaju filozofski pogledi na stvari. I najedanput dođe mu radosna misao: »Kroz dve godine imaću u čoporu dve holandske krave, i Pava će možda još biti u životu, dvanaest mladih junica od Berkuta, pa ako ga sparim još s ovim trima - divota! On se opet lati knjige.
»Lepo, elektricitet i toplota su jedno isto, ali, možemo li, da bismo prečistili pitanje, staviti jednu veličinu umesto druge? Ne možemo. Pa onda? Veza među rirodnim snagama oseća se instinktom... Osobito ću se radovati kad Pavina kći bude već šarena, riđa i bela krava, i bude ceo čopor od onih triju sparenih!... Odlično! A ja i žena iziđemo s gostima da presretnemo čopor... A žena će tek reći: Ja i Kostja smo negovali ovu junicu kao neko dete. Zar vas to može tako zanimati? reći će gost. Sve što interesuje njega, interesuje i mene. Ali ko je ona?« I on se seti šta se desilo u Moskvi... »Pa šta da radim?... Ja nisam kriv. Ali odsad će ići sve drukčije, po novom. Besmislica je kazati da život to neće dopustiti, da prošlost to neće dopustiti. Treba se boriti da bi se živelo lepše, mnogo lepše...« On podiže glavu i zamisli se. Stara Laska, koja se ne beše stišala od radosti što je on došao, i koja je istrčala bila na dvorište da polaje, vratila se mašući repom i unoseći spolja svežinu hladnog vazduha, prišla mu, podvukla glavu pod njegovu ruku cičeći žalosno, tražeći da je on pomiluje.
- Samo što ne govori - reče Agafja Mihailovna. - Što ti je pas!... Razume da je gazda došao, i da nije raspoložen.
- Po čemu neraspoložen?
- E, zar ja ne vidim, baćuška? Valjda je vreme da poznajem svoje gospodare. Ta ja sam pored gospode odrasla. Ne mari, baćuška. Samo da bog da zdravlja, i savest da je mirna.
Ljevin je pažljivo gledaše i čudio se kako je ona razumela njegove misli.
- Da li da donesem još čaja? - reče, uze šolju i iziđe.
Laska je još jednako gurala glavu pod Ljevinovu ruku. On je pomilova, a ona se savi tu kraj njegovih nogu u krug i metnu glavu na opruženu zadnju šapu. I u znak da je sad sve lepo krasno, ona malo zinu, pomljeska gubicama, i bolje pokrivši vlažnim gubicama stare zube smiri se, sva srećna i zadovoljna. Ljevin je pažljivo pratio taj njen poslednji pokret.
- Tako ću i ja! - reče on u sebi - tako ću i ja! Ne mari ništa... Sve je dobro.
28
Rano ujutro posle bala Ana Karenjina posla mužu telegram da još istog dana polazi iz Moskve.
- Ne, ne, moram, moram ići - objašnjavala je svojoj snahi zašto je promenila odluku, takvim tonom, kao da se sad setila toliko mnogo poslova da ih ne može ni prebrojati; da, bolje je da idem danas!
Stepan Arkadijevič nije toga dana ručao kod kuće, ali je obećao da će doći da isprati sestru u sedam sati.
Kiti ne dođe; poslala je samo pisamce: da je boli glava. Doli i Ana ručale su same s decom i Engleskinjom. Da li zato što su deca nestalna, ili što su vrlo osetljiva, pa su instinktivno osetila da Ana danas nije ni nalik na onu kakva je bila onog dana kad su je onako zavoleli, i da više ne misli na njih, tek se više nisu igrali s tetkom, ohladneli prema njoj, i potpuno bili ravnodušni što ona odlazi. Ana je celo jutro bila zauzeta pripremama za put. Pisala je oproštajna pisma moskovskim poznanicima, beležila u knjižicu račune i pakovala stvari. Sve zajedno, Doli se činilo da Ana nije u mirnom duševnom raspoloženju, već u brižnom, što je Doli iz iskustva dobro znala, i što ne dolazi bez uzroka, a krije se pod tim većinom nezadovoljstvo čoveka samim sobom.
Posle ručka Ana pođe u svoju sobu da se obuče, Doli dođe odmah za njom.
- Danas si nekako čudna! - reče Doli.
- Ja? Misliš? Nisam čudna, nego sam rđava. To se meni dešava. Sve mi se plače. To je vrlo glupo, ali će proći – reče Ana i naže svoje porumenelo lice ka majušnoj torbici u koju je pakovala spavaću kapu i batistane maramice. Oči joj behu neobično sjajne, i neprestano prezahu od suza. - Iz Petrograda mi se nije išlo, a sad mi se opet odavde ne ide.
- Došla si ovamo i učinila si jedno dobro delo – reče Doli posmatrajući je pažljivo.
Ana je pogleda suznim očima.
- Ne govori mi o tome, Doli. Nisam ništa učinila, niti sam mogla učiniti. Često se čudim: zašto se ovaj svet dogovorio da me mazi. Šta sam učinila i šta sam mogla učiniti? U tvom srcu bilo je toliko ljubavi da si mogla oprostiti...
- Ko zna šta bi bez tebe bilo! Kako si ti srećna, Ana! - reče Doli. - U tvojoj je duši sve jasno i veselo.
- Svako ima u svojoj duši svoje skeletons[42], kako vele Englezi.
- Kakve možeš ti imati skeletons? Kod tebe je sve jasno.
- Imam! - reče najedanput Ana, i iznenada, posle suza, lukav i podsmešljiv osmejak joj zaigra oko usana.
- E, onda su ti tvoji skeletons veseli, a ne mračni - smešeći se reče Doli.
- Ne, mračni su. Znaš li zašto putujem danas, a ne sutra? To me muči, hoću da ti priznam - reče Ana, pa se odlučno zavali u naslonjaču gledajući Doli pravo u oči.
Na svoje veliko iznenađenje Doli opazi da je Ana pocrvenela do ušiju, čak do crne, kovrdžave kose koja joj je padala po vratu.
- Da - nastavi Ana. - Znaš li zašto Kiti nije došla na ručak? Ona je ljubomorna na mene. Pokvarila sam joj... ja sam pa uzrok što je ovaj bal bio za nju mučenje, a ne radost. Ali, veruj da ja nisam kriva, ili sam kriva samo malo - reče ona takvim glasom i otegnu reč »malo«.
- E, to si sad kazala isto kao i Stiva! - reče Doli smejući se.
Ana se nađe uvređena.
- A ne, ne! Ja nisam Stiva - reče mršteći se. - Zato ti to i govorim što ne dopuštam sebi ni za trenutak da sumnjam u sebe - reče Ana.
Ali u trenutku kad je izgovarala te reči, ona oseti da nisu istinite; ona ne samo da je sumnjala u sebe, nego je osećala uzbuđenje kad samo pomisli na Vronskog; a odlazila je pre nego što je nameravala samo zato što nije htela da se viđa s njim.
- Jeste, Stiva mi je pričao da si igrala s njim veliku mazurku, i da je on...
- Ne možeš ni zamisliti kako je to ispalo smešno. Taman sam mislila da njoj navodadžišem, a ono ispalo deseto. Možda i preko volje...
Ona porumene i zastade.
- O, oni to odmah osete! - reče Doli.
- Ali ja bih bila očajna kad bi tu bilo nečeg ozbiljnog s njegove strane - prekide je Ana. - Uverena sam da će se sve to opraviti, i Kiti me neće više mrzeti.
- Pravo da ti kažem, Ana, ja baš mnogo ne želim da se Kiti uda za njega. I bolje bi bilo da se to pokvari, kad se Vroiski mogao zaljubiti u tebe za jedan dan.
- Ah, bože moj, to bi bilo tako ludo! - reče Ana, i opet jako porumene od zadovoljstva kad ču iskazanu misao koja ju je zanimala. - Dakle, ja odlazim pošto sam načinila neprijatelja od Kiti koju sam tako zavolela. Ah, kako je ona ljupka! Ali ti ćeš to popraviti, Doli? Je li?
Doli je jedva mogla uzdržati osmejak. Ona je volela Anu, ili joj je bilo prijatno da vidi kako i ona ima svojih slabih strana.
- Neprijatelja? To ne može biti.
- Ja bih tako želela da me svi volite kao što ja vas volim; a sad sam vas još više zavolela - reče Ana suznih čiju. - Baš sam danas glupa!
Ona obrisa lice maramom i poče da se oblači.
Pred sam polazak stiže i Stepan Arkadijevič, sa zadocnjenjem, rumen i veseo i mirišući na vino i duvan.
Osetljivost Anina pređe i na Doli, i ona, kad poslednji put zagrli zaovu, prošaputa:
- Upamti, Ana: ono što si za mene učinila, nikad neću zaboraviti. I pamti da sam te volela, i da ću te uvek voleti kao najboljeg prijatelja!
- Ne razumem zašto - reče Ana ljubeći je i krijući suze.
- Ti si me razumela i razumećeš me. Zbogom, lepotice moja!
29
E, sve je svršeno, i hvala bogu!« beše prva misao koja pade na pamet Ani Arkadijevnoj kad se poslednji put poljubi s bratom koji je sve do trećeg zvonceta stajao na vratima vagona. Ona sede na kanabe, pored Anuške, i osvrte se u polutami vagona za spavanje. »Hvala bogu, sutra ću videti Serjožu i Aleksija Aleksandroviča, i opet će moj život poteći lep, uobičajen, na stari način.«
Još uvek brižna, kao što je bila celog tog dana, Ana se udobno i sa zadovoljstvom namesti; malim, veštim rukama otvori i zatvori crvenu torbicu, izvadi malo uzglavlje, metnu ga na krilo, lepo uvi noge, i mirno sede. Jedna bolesna gospođa spremala se da spava. Druge dve gospođe započeše razgovor s Anom, pri čemu je debela starica uvijala noge gunđajući nešto protiv grejanja. Ana odgovori s nekoliko reči gospođama, ali osetivši unapred da taj razgovor neće biti za nju zanimljiv, zamoli Anušku da nađe fenjerče, okači ga za ručicu od naslonjače, uze iz svoje torbice nožić za sečenje hartije i engleski roman. U prvi mah joj se nije čitalo. Prvo joj je smetalo trčkaranje i pripremanje; zatim, kad voz krenu, nije mogla da ne čuje kloparanje; zatim joj, s jedne strane, privuče pažnju sneg koji je udarao u levi prozor i hvatao se na oknu, i umotani kondukter koji prođe pored prozora sav zasut snegom; i, s druge strane, razgovor o užasnoj vejavici napolju. Docnije se poče ponavljati sve jedno isto: isto trzanje vagona i lupnjava, isto udaranje snega o prozor, isti prelazi od preterane toplote ka hladnoći, i obrnuto, isto promicanje istih lica u polumraku, i isti glasovi, tako da Ana poče čitati, i razumevati što je čitala. Anuška je već dremala, i velikim rukama, u rukavicama od kojih je jedna bila pocepana, pridržavala na krilu crvenu torbicu. Ana Arkadijevna je čitala i razumevala, ali joj je bilo neprijatno čitati, tj., pratiti život drugih ljudi. I suviše je htela sama da živi. Ako je čitala kako junakinja romana dvori bolesnika - htela da to ona ide nečujnim koracima po bolesnikovoj sobi; ako čitala kako član parlamenta drži govor, htela je ona da drži taj govor; ako je čitala kako ledi Meri jaše iza čopora lovačkih pasa i zadirkuje svoju snahu i iznenađuje svakoga svojom smelošću, htela je ona to da čini. Ali, nije se imalo kud, i Ana je tamo-amo premeštala glatki nožić svojim malim rukama i trudila se da čita.
Junak romana je već počeo dostizati svoju englesku sreću, bio blizu da postane baronet i da dobije imanje, a Ana želela da s njim zajedno ode na to imanje, kad, najedanput, oseti: da njega mora biti da je sramota, i da je i nju zbog istoga sramota. Ali zašto je njega sramota? »Što je mene sramota?« zapita sebe uvređeno i začuđeno. Pa ostavi knjigu, navali se na naslonjaču i obema rukama steže nožić za sečenje hartije. Nije bilo ničega sramnog. Ona se sećaše svih svojih uspomena iz Moskve. Sve su bile lepe i prijatne. Seti se bala, seti se Vronskog i njegovog zaljubljenog pokornog lica, seti se svih svojih odnosa prema njemu: ničega sramnog nije bilo. Ali, ujedno, baš pri tim uspomenama, sve većma ju je obuzimalo osećanje stida, kao da joj je neki unutarnji glas, baš tu, kad se setila Vronskog, govorio: »Toplo, veoma je toplo, peče.« »Pa šta? - reče ona sebi, odlučno nameštajući se u naslonjači. - Šta to znači? Zar se ja bojim da tome pogledam pravo u oči! Pa šta? Zar između mene i toga derana oficira ima i može biti drugih odnosa osim onih kakvi bivaju sa svakim poznanikom?« Ona se prezrivo osmehnu i opet se lati knjige; ali sad nikako više nije mogla da razume ono što je čitala. Prevuče nožićem preko stakleta, pa pritište njegovu glatku, hladnu površinu sebi na obraz, i umalo se glasno ne nasmeja od radosti koja je odjednom i bez uzroka obuze.
Osećala je da joj se živci jače i jače zatežu na nekakve čivijice koje su se zavrtale. Osećala je da joj se oči sve većma otvaraju, da joj se prsti na rukama i nogama nervozno pokreću, da joj iznutra nešto pritisuje disanje, i da sve slike i zvuci u tom kolebljivom polumraku neobično utiču na nju. Neprestano je bila u nedoumici: ide li vagon napred ili natrag, ili stoji. Je li to Anuška pored nje, ili neka druga, tuđa žena? »Šta je ono preko naslona: bunda ili neko zverinje? I zašto sam ja sama ovde: da li sam ovo ja ili neka druga?« Teško joj je bilo da se predaje tom zanosu. Ali ju je nešto uvlačilo u njega, i ona je mogla, po želji, da mu se predaje ili ne predaje. Podiže se da dođe k sebi, odbaci pled i skide pelerinu sa zimske haljine. Za trenutak dođe k sebi, i razumede da je suvonjavi seljak u dugom kaputu od nankina, bez jednog dugmeta, bio ložač po vagonima, da je zagledao u toplomer, i da su vetar i sneg uleteli za njim kroz vrata; ali zatim joj se opet sve pobrka... Taj seljak dugačka struka poče nešto kidati sa zida; starica uze pružati noge duž celog vagona i napuni ga crnim oblakom. Zatim nešto strašno zaškripa i zalupa, kao da nekoga kidaju, zatim joj crvena svetlost zaslepi oči, i onda sve zakloni neki zid. Ana oseti da pada. Ali to nije bilo strašno, već prijatno. Glas onoga čoveka koji je bio umotan i zasut snegom, viknu joj nešto iznad uha.
Ona se podiže i dođe k sebi; razumela je da je to bio kondukter i da su na stanici.
Zamoli Anušku da joj doda pelerinu koju beše skinula, i maramu, okrenu se i pođe vratima.
- Hoćete li da iziđete? - upita Anuška.
- Jest, hoću malo da se osvežim na vazduhu; ovde je vrućina.
I otvori vrata. Mećava i vetar jurnuše joj u susret, te jedva zadrža vrata. To joj se učini prijatno. Otvori vrata i iziđe. Vetar kao da je samo na nju čekao: radosno zafijuka, poduhvati je i zamalo ne odnese, ali se ona uhvati rukom za hladnu polugu, i pritežući haljinu siđe na peron i zađe iza vagona. Vetar je na stepenicama bio vrlo jak, ali na peronu, iza vagona, bilo je tiho. S uživanjem i punim grudima je udisala hladan snežni vazduh, i stojeći kraj vagona posmatrala je peron i osvetljenu stanicu.
30
Jak vetar je gruvao i fijukao između vagonskih točkova i među direcima iza stanice. Vagoni, stubovi, ljudi, sve što moglo videti, beše zavejano s jedne strane snegom koji je sve više zavejavao. Za trenutak se mećava utiša, a zatim opet poče takvom snagom, da se činilo: ne može joj se odoleti. Međutim neki su ljudi trčkarali, veselo razgovarali, škripali po daskama perona i neprestano otvarali i zatvarali velika vrata. Povijena senka nekog čoveka promače joj pored nogu i začu se zvuk čekića i gvožđa. »Daj telegram!« ču se ljutit glas s druge strane, iz mećave i mraka. »Ovamo izvolite! Broj 28!« vikali neki glasovi, a umotani ljudi, u odelu na kojem se beše nahvatao sneg, žurili su tamo-amo. Nekakva dva gospodina, sa zapaljenim cigaretama u ustima, prođoše pored nje. Ona dahnu još jednom da se nadiše svežeg vazduha, i već izvuče ruku iz mufa da se uhvati za polugu i da uđe u vagon, kad neki čovek u vojnom šinjelu zakloni baš pred njom treperavu svetlost fenjera. Ona se osvrte i umah poznade Vronskog. On salutira, pokloni joj se i zapita da li joj što treba i može li je čime uslužiti. Ona ga je dosta dugo gledala ne odgovarajući ništa, i premda je on stajao u senci, činilo joj se da mu vidi izraz lica i očiju. To je bio onaj isti izraz ushićenja punog poštovanja, koji je juče načinio takav utisak na nju. Koliko je puta sebi govorila tih dana, pa i maločas, da je Vronski za nju samo jedan od stotine uvek istih mladića koje svuda sretamo, da ona neće nikad sebi dopustiti ni da misli o njemu; a sad, u prvom trenutku viđenja obuze je osećanje radosnog ponosa. Nije trebalo da ga pita zašto je tu. Ona je to tako pouzdano znala kao da joj je on kazao: da je tu zato da bi mogao biti tamo gde je ona.
- Nisam znala da i vi putujete. Zašto putujete? - reče i pusti ruku kojom se beše uhvatila za polugu. Neusiljena radost i živahnost obasjaše joj lice.
- Zašto putujem? - ponovi on gledajući joj pravo u oči - Vi znate, putujem zato da bih mogao biti tamo gde ste i vi - reče - drukčije ne mogu.
U Taj mah, vetar kao da beše savladao prepreke, ponese sneg sa krovova vagona, zadrma neko otkinuto parče lima, a tamo napred zazvižda tužno i potmulo pištaljka na lokomotivi. Strahota ove mećave učini se Ani sad još lepša. On je rekao baš ono što je želela njena duša, ali čega se bojao razum. Ona ne odgovori ništa, a on po njenu licu opazi da se bori.
- Oprostite mi, ako vam je neprijatno ovo što vam rekoh reče on ponizno.
Govorio je učtivo i s poštovanjem, ali tako odlučno i uporno da ona dugo ne nađe šta da odgovori.
- To je ružno što govorite, i ja vas molim, ako ste čestit čovek, da zaboravite šta ste kazali, kao što ću i ja zaboraviti - reče ona najzad.
- Nijednu vašu reč, nijedan vaš pokret nikad neću zaboraviti, i ne mogu...
- Dosta, dosta! - viknu ona pašteći se uzalud da svome licu, koje je on žudno gledao, dade strog izraz. I uhvativši se rukom za hladnu polugu pope se uz stepenice i brzo uđe u hodnik vagona. Ali u tom uzanom hodniku zastade i poče da razmišlja o onome što se desilo. Ne sećajući se ni njegovih ni svojih reči, ona instinktivno oseti da ih je taj trenutni razgovor strašno zbližio; a to ju je i plašilo i činilo srećnom. Pošto postoja nekoliko trenutaka, uđe u kupe i sede na svoje mesto.
Ono napregnuto stanje koje ju je mučilo u početku, ne samo da se obnovi, već se i pojača, toliko da se bojala: svakog trenutka će prsnuti nešto u njoj što je bilo odveć zategnuto. Ne zaspa svu noć. Ali u toj napregnutosti i u sanjarijama koje su ispunjavale njenu maštu, nije bilo ničega neprijatnog i sumornog; naprotiv, bilo je nečega radosnog, vrelog i zbudljivog. Pred zoru, Ana zadrema sedeći u naslonjači, a kad se probudi, bilo je već belo i svetlo, i voz je prilazio Petrogradu.
Odmah je obuzeše misli o kući, o mužu, o sinu, i brige za današnji dan i za dane posle.
U Petrogradu, čim voz stade i ona iziđe, prvo lice na koje obrati pažnju, bio je njen muž. »O, bože moj, što li su mu uši onakve?« pomisli ona gledajući njegovu hladnu i dostojanstvenu priliku, a naročito njegove ušne školjke koje su podupirale obod okruglog šešira i koje su joj sad neprijatno pale u oči. Kad je ugleda, pođe joj u susret, stegnuvši usne u običan podrugljiv osmejak i uprevši svoje velike, umorne oči pravo u nju. Nekakvo neprijatno osećanje steže joj srce kad spazi njegov umoran pogled koji nije skidao s nje. Naročito je iznenadi osećanje nezadovoljstva sobom, koje je obuze pri susretu s njim. To osećanje bilo je domaće, poznato, i nalik na pretvaranje, koje je doživljavala u odnosima prema mužu; ali ranije nije to opažala, međutim sad je jasno i s bolom bila svesna toga.
- Da, kao što vidiš, nežan sam muž, nežan kao druge godine po venčanju; goreo sam od želje da te vidim - reče on laganim tankim glasom i tonom. kojim je skoro uvek s njom govorio, tonom podsmeha nad onim ko bi u istinu tako govorio.
- Kako je Serjoža, je li zdrav? - upita ona.
- To mi je sva nagrada - reče - za moju vatrenost? Zdrav je, zrav...
Nastavci : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар