ARTO
Arto sa dvadeset sedam godina šalje nekoliko pesama jednom časopisu. Urednik časopisa ih učtivo odbija. Arto onda pokušava da objasni zašto mu je stalo do tih nesavršenih pesama: budući da pati od tolikog zapuštanja misli, on ne može da zanemari čak ni one nezadovoljavajuće forme, izvojevane na osnovu tog centralnog nepostojanja. Koliko vrede tako dobijene pesme? Sledi prepiska, te Žak Rivijer, urednik časopisa, odjednom predlaže Artou da objavi ta pisma, posvećena neprihvaćenim pesmama (ali koje će sada biti delimično namenjene objavljivanju u svojstvu primera i svedočanstva). Arto prihvata, pod uslovom da se realnost ne izneveri. To je čuvena prepiska sa Žakom Rivijerom, događaj od izuzetnog značaja.
Da li je Žak Rivijer bio svestan te anomalije? Pesme koje smatra neuspelim i nedostojnim objavljivanja prestale su to da budu čim ih je dopunila priča o iskustvu njihove nedovoljnosti. Kao da je ono što im je nedostajalo, što im je bilo mana, postalo ispunjenost i dovršenost zahvaljujući otvorenom izražavanju tog nedostatka i produbljivanju njegove nužnosti. Žaka Rivijera ne zanima toliko delo samo, koliko iskustvo dela, kretanje čiji je delo rezultat, i taj anonimni, tamni trag koji ono nespretno izražava. Povrh svega, taj neuspeh, koji ga ne privlači onoliko koliko će kasnije privući one koji pišu i čitaju, postaje upadljiv znak centralnog zbivanja duha na koji Artoova objašnjenja bacaju zapanjujuću svetlost. Nalazimo se, dakle, na obodima jednog fenomena vezanog za književnost, pa i za umetnost: da ne postoji pesma ako njen „predmet“, prećutan ili ispoljen, nije ostvarenje tog teksta kao pesme, i da je kretanje iz kog delo potiče upravo cilj stvaranja tog dela, ponekad i njegovog žrtvovanja.
Podsetimo se ovde jednog Rilkeovog pisma, napisanog petnaestak godina ranije:
Što se više napreduje, to život postaje ličniji, jedinstveniji. Umetničko delo je nužan, neoboriv, zasvagda konačan izraz te jedinstvene realnosti... Tu počiva izuzetna podrška koju delo pruža onome ko je prisiljen da ga stvori... To nam na pouzdan način objašnjava da moramo da se podvrgnemo najekstremnijim izrazovima, ali isto tako, naizgled, da o tim izazovima ne govorimo ni reči, pre nego što utonemo u svoje delo, da ih ne umanjimo spominjanjem: jer jedinstvenost, ono što niko drugi ne bi mogao razumeti, niti bi imao pravo da razume, ta svojevrsna ludost, koja nam je svojstvena, mogla bi da stekne vrednost jedino ako se umetne u naš rad kako bi otkrila njegov zakon, originalni nacrt koji se jedino može predočiti posredstvom prozirnosti umetnosti.
Rilke, dakle, ne želi da neposredno saopšti iskustvo iz kog delo nastaje: taj vrhunski izazov koji zadobija vrednost i istinu jedino u okviru dela u kom se javlja, vidljiv-nevidljiv, pod udaljenim svetlom umetnosti. Ali da li je Rilke uvek imao tu rezervu? Zar je nije formulisao upravo da bi je ukinuo istovremeno je održavajući, znajući povrh toga da ni on, niti iko, nema pravo da tu rezervu ukine, već samo da se postavi prema njoj? Ta svojevrsna ludost koja nam je svojstvena...
NEMOGUĆNOST MIŠLJENJA KOJA JESTE MIŠLJENJE
Žak Rivijer pokazuje savršeno razumevanje, pažnju i takt. Ali u dijalogu, udeo nesporazuma ostaje neosporan, iako se teško može ustanoviti. Arto, koji je u to vreme još uvek veoma strpljiv, neprestano nadzire taj nesporazum. On uviđa da njegov sagovornik pokušava da ga smiri, obećavajući mu da će u budućnosti postići koherenciju koja mu nedostaje, ili pak, pokazujući mu da je krhkost duha duhu neophodna. Ali Arto ne želi da bude smiren. On je u kontaktu s nečim što je toliko ozbiljno da ne može da podnese ublažavanje. On takođe oseća neverovatan i za njega gotovo nepojmljiv odnos između urušavanja njegove misli i pesama koje uspeva da piše uprkos tom „stvarnom propadanju“. S jedne strane, Žak Rivijer ne prepoznaje izuzetnost ovog događaja, a s druge strane, ne prepoznaje ono što je ekstremno u delima duha, stvorenim na osnovama odsustva duha.
Kad piše Rivijeru, sa mirnom pronicljivošću koja zapanjuje sagovornika, Arto nije iznenađen što ovde gospodari onim što želi da kaže. Pesme su te koje ga izlažu centralnom gubitku mišljenja od kog pati: tu zebnju kasnije izražava oštrijim izjavama, na primer, u ovom obliku: „Ja pak govorim o odsustvu rupe, o izvesnoj studenoj patnji, bez slika, bez osećanja, koja je kao neopisivi sudar pobačaja.“ Zašto onda piše pesme? Zašto mu nije dovoljno da bude čovek koji se služi jezikom u uobičajene svrhe? Sve upućuje da poezija, koja se kod njega vezuje za „izvesnu eroziju, koja je i suštinska i neuhvatljiva erozija mišljenja“, suštinski prisutna u tom centralnom gubitku, istovremeno pridaje sigurnost da je jedini izraz mišljenja i obećava mu, u izvesnoj meri, da će sačuvati taj gubitak, da će sačuvati svoju misao kao izgubljenu. Tako će Arto reći, netrpeljivo i oholo: „Ja sam onaj koji je najbolje osetio zapanjujuću smetenost svog jezika u odnosu sa mišljenjem... Gubim se u svojoj misli, uistinu, kao što se sanja, kao što se iznenada vraća u svoju misao. Ja sam onaj koji poznaje kutove kobi.“
Njemu nije stalo „da misli ispravno, da vidi ispravno“, da ima dobro ustrojene misli, dobro udešene i pravilno izražene, ne zanima ga nijedna od tih sposobnosti za koje zna da ih poseduje. I ljuti se kad mu prijatelji kažu: ti misliš kako treba, to što ti nedostaju reči je uobičajena pojava. („Poneki smatraju da sam suviše izuzetan u iskazivanju svojih nedovoljnosti, moje duboke slabosti i nemoći koju osuđujem da ne bih verovao kako ona nije imaginarna, od svih delova napabirčena.“) On zna, sa svom dubinom koju mu iskustvo bola pridaje, da misliti ne znači imati misli, i da ga njegove misli samo navode da nasluti da „još [nije] počeo misliti“. U tome je ozbiljnost nemira u kom se obrće. Arto kao da je dodirnuo, protiv svoje volje, usled patetične greške odakle dopiru njegovi krici, tačku na kojoj misliti znači još ne biti sposoban za mišljenje: „nesnaga“ („impouvoir“), prema njegovoj reči, koja je suština misli, ali koja od nje stvara nedostatak ekstremnog bola, manjak koji istovremeno zrači iz tog centra i, izjedajući fizičku supstancu onoga što misli, deli se na svim stupnjevima u bezbroj samostalnih mogućnosti.
Činjenica da je poezija vezana za tu nemogućnost mišljenja koja i jeste mišljenje – to je istina koja se ne može otkriti, jer se uvek odvraća i prisiljava ga da je iskusi ispod tačke u kojoj bi je stvarno iskusio. To nije samo metafizička teškoća, to je otimanje jednog bola, a poezija je taj stalni bol, ona je „senka“ i „noć duše“, „odsustvo glasa za krik“.
U pismu napisanom dvadesetak godina kasnije, kad je već proživeo izazove koji su od njega napravili teškog i blistavog čoveka, on krajnje jednostavno kaže: „U književnost sam stupio pišući knjige u kojima sam govorio da sam nesposoban da pišem. Kad sam imao nešto da zapišem, moja misao je bila nešto što mi se najviše odupiralo.“ I još: „Oduvek sam pisao samo da bih rekao da nikad nisam ništa uradio, niti da sam mogao išta da uradim, i da, radeći, zapravo nisam radio ništa. Čitavo moje delo sazdano je na ništavilu, i nije moglo biti zasnovano ni na čemu drugom...“ Zdrav razum će se odmah zapitati: ali ako nema šta da kaže, zašto onda ne ćuti? Zato što se ne možemo zadovoljiti da ne kažemo ništa kad je ništa tek skoro ništa, ali ovde se čini da je reč o tako radikalnoj ništavnosti da, samom tom neumerenošću koju predstavlja – opasnošću kojoj pristupa i tenzijom koju izaziva – zahteva, kao da bi se tu predala, formiranje inicijalnog govora kojim će se odstraniti reči koje nešto znače. Kako se onaj ko nema šta da kaže ne bi potrudio da počne da govori i da se izražava? „E pa, u tome je samo moja slabost, samo moja besmislenost što želim da pišem po svaku cenu i da se izražavam. Ja sam čovek koji je mnogo propatio od duha, i po tom osnovu imam pravo da govorim.“
OPISI JEDNE BORBE
Toj praznini koju će njegovo delo – razume se, to nije delo1 - uznositi i optuživati, gaziti i očuvati, koju će ispunjavati i koja će ga ispunjavati, Arto će prići pokretom sa njemu svojstvenim autoritetom. Na početku, pre te praznine, on još pokušava da se domogne izvesne punoće u koju veruje da je siguran, koja bi ga spojila sa njegovim spontanim bogatstvom, celovitošću njegovog osećanja i tako savršenim prianjanjem uz kontinuitet stvari da se već u njemu kristališe u poeziju. Tu „duboku lakoću“ on ima, veruje da ima, kao i mnoštvo formi i reči, pogodnih za njeno iskazivanje. Ali „u odsudnom trenutku kad se duša sprema da uredi svoje bogatstvo, svoja otkrića, to otkrovenje, u tom nesvesnom minutu kad se stvar nalazi na tački emanacije, neka viša pakosna sila spopadne dušu poput vitriola, napadne masu reč-i-slika, napadne masu osećanja, ostavivši mene zadihanog, na samom pragu života.“
Može se reći da je u ovom slučaju Arto žrtva iluzije neposrednog,; lako je to reći; ali sve počinje načinom na koji se on odvaja od te neposrednosti koju naziva „životom“: i to ne nekakvim nostalgičnim onesvešćivanjem niti nesvesnim prepuštanjem snu; već upravo suprotno, raskidom koji je toliko očigledan da u svoje središte uvodi afirmaciju večnog odvraćanja koje postaje ono što mu je najsvojstvenije, kao neko užasno iznenađenje koje je priredila njegova istinska priroda.
Tim nesumnjivim i bolnim produbljivanjem, on uspeva da preokrene koordinate pokreta i da na prvo mesto stavi lišavanje, a ne više „neposrednu celovitost“ u okviru koje se to lišavanje najpre ukazivalo kao prosti nedostatak. Na prvom mestu nije punoća bića, već pukotina i brazda, erozija i kidanje, prekid i lišavanje koje ga izjeda: biće nije biće, već nedostatak bića, živi nedostatak usled kog je život šupalj, neuhvatljiv i neiskaziv, sem pomoću krika užasavajuće apstinencije.
Možda je Arto verovao da poseduje punoću „neodvojive stvarnosti“ samo zato što je razaznavao veličinu senke, koju je u njegovoj pozadini bacala ta praznina, jer o totalnoj punoći u njemu svedoči jedino ogromna sila koja je ništi, neumerena negacija, uvek na delu, uvek sposobna za beskrajno množenje praznine. Taj pritisak je toliki da ga iskazuje, istovremeno zahtevajući da se potpuno posveti stvaranju te praznine i održavanju njegovog iskazivanja.
Ipak, u vreme prepiske sa Žakom Rivijerom, dok još piše pesme, on otvoreno zadržava nadu u ravnopravnost sa samim sobom, koju bi trebalo da ostvare njegove pesme, u trenutku kad je ruše. On tada kaže da „misli na nižoj stopi“; „ja sam ispod samog sebe, znam, patim zbog toga“. Kasnije će dodati: „Ta protivrečnost između moje duboke lakoće i spoljašnje teškoće stvara nemir koji me ubija.“ U tom trenutku, netrpeljiv je i oseća se krivim zato što misli ispod svoje misli, koju dakle održava negde iza sebe, toliko siguran u njen idealni integritet da bi se, ako bi je izrazio, makar i jednom jedinom rečju, on otkrio u svom istinskom sjaju, kao apsolutni svedok samog sebe. Nevolja dolazi otud što on ne može da se oslobodi svoje misli, a poezija u njemu ostaje kao nada da će obrisati taj dug koji pak može samo da produži izvan granica njegove egzistencije. Povremeno se stiče utisak da prepiska sa Žakom Rivijerom, njegovo slabo interesovanje za poeziju, nasuprot interesovanju za centralni nemir koji Arto drage volje opisuje, izmeštaju centar pisanja. Arto je pisao opirući se praznini, pokušavajući da joj utekne. A sada piše tako što joj se izlaže, pokušavajući da je izrazi i da iz nje iznedri izraz.
To izmeštanje centra gravitacije (koje predstavljaju Pupak limba i Nervomer) je bolni zahtev koji ga prisiljava, napuštajući svaku iluziju, da svoju pažnju posveti samo jednoj tački. „Tački odsustva i ništavnosti“, oko koje luta sa izvesnom sarkastičnom lucidnošću, lukavim zdravim razumom, a potom gonjen kretanjem patnje u kojoj se čuje krik bede, krik kakav je samo Sad umeo da ispusti, a ipak, kao ni Sad, nikada ne prihvatajući, sa takvom borbenom snagom da ne prestaje da biva na visini te praznine koju je prigrlio. „Želeo bih da prevaziđem tu tačku odsustva, ništavnosti. To gaženje koje me obogaljuje, koje me čini inferiornim u odnosu na sve i svakoga. Nemam život, nemam život! Moje unutarnje ključanje je mrtvo... Ne polazi mi za rukom da mislim. Razumete li tu šupljinu, to intenzivno i trajno ništavilo... Ne mogu ni napred ni nazad. Fiksiran sam, usredsređen oko jedne, iste tačke, koju sve moje knjige prevode.“
Ne treba se povesti i čitati ove precizne opise kao pouzdane i minuciozne analize psihološkog stanja, kao što nam Arto sugeriše. To jesu opisi, ali opisi jedne borbe. Ta borba mu je delom nametnuta. „Praznina“ je „aktivna praznina“. Ovo: „ja ne umem da mislim, ne polazi mi za rukom da mislim“ jeste zazivanje jedne dublje misli, neprekidni pritisak, zaborav koji, ne trpeći da bude zaboravljen, ipak zahteva jedan savršeniji zaborav. Mišljenje je ubuduće taj korak kojim se zakoračuje unatrag. Borba u kojoj je neprestano poražen uvek se nastavlja na nižem stupnju. Nemoć nikad nije dovoljno nemoćna, nemoguće nije nemoguće. Ali istovremeno, tu borbu Arto želi da nastavi jer u njoj ne odustaje od onoga što naziva „životom“ (od tog iskrenja, te munjevite živosti) čiji gubitak ne može da podnese, koji želi da sjedini sa svojim mišljenjem, životom koji – veličanstveno i užasno tvrdoglavo – apsolutno odbija da razlikuje od mišljenja, pri čemu je ono samo „erozija“ ovog života, „ispijenost“ ovog života, intimnost prekida i propadanja gde ne prebivaju ni život ni misao, već mučenje suštinskog nedostatka kroz koji se već afirmiše zahtev za odlučnijom negacijom. I sve ponovo počinje iz početka. Jer Arto nikad neće prihvatiti skandal mišljenja odvojenog od života, čak i kad je izložen najdirektnijem i najneobuzdanijem iskustvu suštine mišljenja kao razdora, te nemogućnosti koju mišljenje afirmiše protiv samog sebe kao granicu svoje beskrajne moći.
PATNJE, MIŠLJENJE
Bilo bi zavodljivo da ono što nam Arto kaže povežemo sa izjavama Helderlina i Malarmea: da je inspiracija pre svega ona čista tačka sopstvenog odsustva. Ali treba se odupreti tom iskušenju suviše uopštenih tvrdnji. Svaki pesnik govori isto, a to ipak nije isto, već jedinstveno, osećamo to. Artoov udeo njemu je svojstven. Njegova reč je tako intenzivna da je neizdrživa. U njoj se izražava bol koji odbija svaku dubinu, svaku iluziju i nadu ali koji, u tom odbijanju, otvara misli „eter novog prostora“. Čitajući ove stranice, shvatamo ono što ne uspevamo da saznamo: da mišljenje može biti samo remećenje; da je ono što treba da bude mišljeno upravo ono što se odvraća od mišljenja i neiscrpno se iscrpljuje u njemu; da između patnje i mišljenja postoji tajna veza, jer ako je patnja, kad postane ekstremna, takva da ništi snagu patnje, da uvek ispred sebe, u vremenu, uništava vreme u kom bi mogla biti ponovo uhvaćena i dovršena kao patnja, možda je isti slučaj sa mišljenjem. Neobični odnosi. Da li bi ekstremno mišljenje i ekstremna patnja rasprostrli isti horizont? Da li bi patnja, na kraju krajeva, bila isto što i mišljenje?
(izvornik: Maurice Blanchot, „Artaud“, Le Livre à venir, Gallimard, 1959)
________________________
1 „I rekao sam vam: nema dela, nema jezika, nema reči, nema duha, ničega.
Ničeg, sem jednog lepog Nervomera.“
Sa francuskog preveo Bojan Savić Ostojić
izvor: AGON
_____________________________
Moris Blanšo (Maurice Blanchot, 1907-2003) je francuski filozof, književni teoretičar i prozaista. Pisao je romane, pripovetke, a najpoznatiji je po književnim esejima. Njegova dela su izvršila snažan uticaj na filozofiju poststrukturalizma. Najvažnija dela: Thomas l’Obscur (Toma Mračni, 1941, 1950, roman), L'Arrêt de mort (Smrtna presuda, 1948, roman), L’Espace littéraire (Književni prostor, eseji, 1955), Le Livre à venir (Buduća knjiga, 1959, eseji), L’Entretien infini (Beskrajni razgovor, 1969, eseji) i L'Écriture du désastre (Pismo katastrofe, 1980, eseji).
Нема коментара:
Постави коментар