Antonen Arto, NERVOMER

autoportret- 1915

   Tamo gde drugi pružaju dela, ja nameravam samo da pokažem svoj duh.
Život je u spaljivanju pitanja.
Ja ne držim da je delo odvojeno od života.
Ne volim odvojeno stvaranje. Ni duh ne smatram odvojenim od sebe. Svako moje delo, svaki nacrt samog sebe, svaka lednička cvat moje unutarnje duše balavi po meni.
U istoj meri se pronalazim u pismu koje sam napisao da bih objasnio intimno sužavanje svog bića i besmislenu uškopljenost svog života, u istoj meri u ogledu koji je izvan mene i koji mi se prikazuje kao ravnodušna bremenitost mog duha.
Patim zbog toga što Duha nema u životu, i što života nema u Duhu, patim zbog Duha-organa, Duha-prevoda, ili Duha-zastrašivanja-predmeta, u pokušaju da ih uvedem u Duh.
Ovu knjigu ostavljam neizvesnu u životu, hoću da je ugrizu spoljne stvari, a pre svega svi iščašeni trzaji, svi treptaji mog budućeg ja.
Sve ove strane se razvlače kao kocke leda u duhu. Nek mi se ne zameri na mojoj apsolutnoj slobodi. Odbijam da pravim razliku između svojih trenutaka. Ne prepoznajem u duhu nikakav plan.
Treba svršiti i sa Duhom i sa književnošću. Kažem da Duh i život opšte na svim stupnjevima. Hteo bih da napišem Knjigu koja uzrujava ljude, koja bi ih poput kakvih otvorenih vrata odvela tamo gde nikad ne bi pristali da pođu, vrata koja se jednostavno nastavljaju na stvarnost.
A ovo nije ništa manje predgovor knjizi od pesama koje promiču njom, ili nabrajanja svih jarosti nelagodnosti.
Ovo je tek kocka leda, takođe u grlu zagrcnuta.

______________________________________________________________________________


Osetio sam kako oko mene izistinski kidate atmosferu, kako stvarate prazninu da biste mi omogućili da napredujem, da biste u nemogućem prostoru oslobodili mesto onome što je u meni bilo tek u potencijalu, čitavom jednom virtuelnom klijanju, koje je moralo da urodi plodom, usisano ponuđenim mestom.
     Često sam sebe dovodio u to stanje nemogućeg apsurda, kako bih pokušao da iznedrim misao. Nekoliko nas je danas pokušalo da ubije stvari, da u nama stvori prostore za život, prostore koji ne postoje i čije mesto, izgleda, u prostoru ni ne treba da bude.
      Uvek sam bio zapanjen tvrdoglavošću duha da razmišlja u dimenzijama i prostorima, i da se usredsredi na proizvoljna stanja stvari da bi mislio, da bi mislio u komadima, kristaloidima, i da se svaki vid bivstvovanja svede na početak, da misao ne opšti trenutno i neprekidno sa stvarima, već da se to zgušnjavanje i smrzavanje, određeno preobraženje duše u spomenike, odigra takoreći pre misli. To je očigledno dobar preduslov za stvaranje.
      Ali me još više zapanjuje ta neumorna, munjevita iluzija koja nam suflira te predodređene, opisane, promišljene arhitekture, te kristalizovane komade duše, kao da su nekakva ogromna plastična stranica, u osmozi sa čitavim ostatkom realnosti. A nadrealnost je kao sužavanje osmoze, svojevrsno obrnuto opštenje. Umesto da u nadrealnosti vidim popuštanje kontrole, slutim, naprotiv, čvršću kontrolu, ali koja, umesto da deluje, sumnja; kontrolu koja osujećuje susrete obične stvarnosti i omogućava suptilnije i proređene susrete, susrete stanjene do užeta koje hvata plamen, koje se nikad se ne kida.
       Zamišljam izmučenu, sumpornu i fosfornu dušu tih susretanja kao jedino prihvatljivo stanje realnosti.
      Ali to mi nekakva neimenljiva, nepoznata lucidnost daje njihov ton i krik, dočarava mi ih. Osećam ih u određenoj nerazlučivoj celosti, i to osećanje, hoću reći, nikakva sumnja ne nagriza. A ja sam u odnosu na te nespokojne susrete osetljiv na najmanji potres, izvolite zamisliti zaustavljeno ništavilo, gomilu duha, negde zakopanu, preobraženu u potencijalnost.

Glumac se vidi kao kroz kristale.
Inspiracija po stupnjevima.
Ne sme se previše propuštati književnost.


    Cilj mi beše satni mehanizam duše, a uspeo sam da zapišem samo bol pobačenog podešavanja.
Ja sam potpuni ponor. Oni koji su verovali da sam sposoban za potpun bol, lep bol, za ispunjene i mesnate strepnje, strepnje koje su mešavine predmeta, drhtavo drobljenje snaga, a ne obustavljena tačka
       – u kojoj ipak ima uskomešanih, iskorenjujućih nagona, koji potiču iz sučeljavanja mojih snaga sa ponorima ponuđenog apsoluta,
(iz sučeljavanja snaga sa moćnom zapreminom)
i preostaju samo nepregledni ponori, zastoj, hladnoća,-
 dakle, oni koji su mi pridavali više života, koji su mislili da sam na nižem stupnju otpadanja od sebe, koji su verovali da sam utonuo u napaćenu buku, u silovito crnilo s kojim se borim,
      – izgubljeni su u tmini čoveka.



U snu, nervi razapeti duž nogu.
San je dolazio iz izmeštaja verovanja, zagrljaj je popuštao, besmisao mi je gazio po stopalima.


Mora se razumeti da je sva inteligencija samo ogromna mogućnost, i da je čovek može izgubiti, ne kao ludak koji je umro, već kao živ čovek, u životu, koji oseća kako ga privlači i draži (inteligencija, ne život).
     Golicanja inteligencije i to naglo preokretanje delova.
     Reči na pola puta inteligencije.
     Ta mogućnost da se razmišlja unazad i da se odjednom napadne sopstvena misao.
    Taj dijalog u misli.
    Apsorbovanje, kidanje svega.
    I odjednom taj mlaz vode na vulkanu, tanki i usporeni slap duha.



Zateći se u stanju krajnjeg šoka, obasjanog irealnošću, noseći, u kutku samog sebe, fragmente stvarnog sveta.



     Misliti bez najmanjeg prekida, bez stupice u mišljenju, bez onih naglih iščezavanja na koje je svikla moja srž, kao odašiljač struja.
    Moja srž se povremeno razonodi tim igrama, prepušta tim igrama, prepušta tim skrivenim otmicama kojima predsedava glava moje misli.
     Ponekad bi mi zatrebala samo jedna reč, jedna obična nebitna rečca, da bih postao veliki, da bih govorio tonom proroka, reč koja svedoči, precizna, suptilna reč, dobro namočena u mojoj srži, izašla iz mene, koja bi se držala na krajnjem vršku mog bića,
    a koja nikom ne bi značila ništa.
    Ja sam svedok, ja sam jedini svedok samog sebe. Ta kora reči, te neprimetne prošaputane preobrazbe moje tihe misli, tog malog dela moje misli za koju tvrdim da je već bila uobličena, a koja je pobacila,
     ja sam jedini koji može suditi o njenom dometu.


Svojevrsno neprekidno propadanje normalnog nivoa realnosti.

     Pod ovom korom od kostiju i kože, koja je moja glava, postoji neprekidnost strepnji, ne poput nekakve moralne tačke, poput ispraznih rasprava imbecilno sitničave ćudi, ćudi nastanjene kvascem nespokoja u visinu, već poput (taloženja)
     u unutrašnjosti,
     poput oduzimanja moje vitalne supstance,
     poput fizičkog i suštinskog gubitka
     (to jest gubitka od strane suštine)
smisla.

Nesnaga da se kristalizuje nesvesno, prekinuta tačka automatizma, na bilo kom od stupnjeva.


Teško je naći sebi pravo mesto i ponovo uspostaviti komunikaciju sa sobom. Sve je u izvesnoj flokulaciji stvari, u pribiranju čitavog tog umnog dragog kamenja oko jedne tačke koju tek treba naći.
      A evo šta ja mislim o misli:
      INSPIRACIJA SVAKAKO POSTOJI.
      Postoji i jedna fosforna tačka u kojoj se nalazi čitava stvarnost, ali izmenjena, preobražena, – čime to? ? – tačka čarobnog korišćenja stvari. I verujem u mentalne aerolite, u lične kosmogonije.


Znate li vi šta je obustavljeni senzibilitet, ta vrsta užasne vitalnosti, prerezane nadvoje, ta tačka nužne kohezije na kojoj se biće više ne uzdiže, to preteće, to poražavajuće mesto.


Dragi Prijatelji,

Ono što ste smatrali mojim delima bili su samo moji otpaci, strugotina duše koju normalan čovek ne prihvata.
     Da li se moja bolest otad poboljšala ili pogoršala, to za mene sad nije bitno, problem je u bolu i upornom izumiranju mog duha.
Upravo sam se vratio u M..., gde me je ponovo obuzeo osećaj krutosti i vrtoglavice, ta nagla i suluda potreba za snom, taj iznenadni gubitak snaga, uz osećaj nepreglednog bola, momentalne otupelosti.

    Gle ovoga, u čijem se duhu nijedno mesto ne stvrdnjava i koji ne oseća odjednom dušu sa leve strane, strane srca. Gle ovoga, koji drži da je život tačka, da duša nema rezova, ni duh početaka.


    Ja sam imbecil, zbog ukidanja misli, zbog zlo-obrazbe misli, ja sam upražnjen, zbog otupelosti svog jezika.
    Zlo-obrazba, zlo-pabirčenje izvesnog broja tih staklastih telaca koje zlorabiš tako neuviđavno. Rabljenje koje ne poznaješ, kom nikad nisi prisustvovao.
    Svi termini koje biram za mišljenje za mene su TERMINI u izvornom značenju te reči, pravi završeci, vršci mojih umnih , svih stanja kojima sam podvrgao svoje mišljenje. Moji termini mene zaista LOKALIZUJU, a ako kažem da me termini LOKALIZUJU, to znači da ne smatram da su za moje mišljenje vredni. Stvarno me paralizuju moji termini, niz završetaka. I koliko god da je DRUGDE moje mišljenje u tim trenucima, ja mogu jedino da ga propustim kroz te termine, toliko oprečne mišljenju samom, toliko paralelne, dvosmislene koliko to mogu biti, do te mere da u tim trenucima prestanem da mislim.

     Kad bi se samo moglo okusiti sopstveno ništavilo, kad bi se moglo lepo odmoriti u sopstvenom ništavilu, a da to ništavilo ne bude određena vrsta postojanja, a ni sama smrt.
     Tako je teško više ne postojati, više ne prebivati u nečemu. Pravi bol je osećaj da se unutra miče misao. Ali misao kao tačka svakako nije patnja.
     Dosegao sam tačku u kojoj više ne dodirujem život, već sve porive i istrajno golicanje postojanja u sebi. Samo jednu obavezu imam, da sebe ponovo stvorim.

    Nedostaje mi slaganje reči sa nacrtom mojih stanja.
   „Ali to je normalno, svima nedostaju reči, vi ste prestrogi prema sebi, po onom što kažete tako se ne čini, ali vi se savršeno izražavate na francuskom, ali vi previše značaja pridajete rečima.“
    Vi ste budale, svi, od najpametnijeg do najnebitnijeg, od bistrog do okorelog, vi ste budale, hoću reći, vi ste psi, hoću reći: lajete na prazno, svojski se trudite da ne razumete. Ja sebe poznajem i to mi je dovoljno, to mora biti dovoljno, ja sebe poznajem jer sebi prisustvujem, prisustvujem Antonenu Artou.
    – Ti sebe poznaješ, ali mi te vidimo, dobro vidimo šta radiš.
    – Da, ali ne vidite moju misao.
     Na svakom stupnju moje misaone mehanike postoje rupe, zastoji, ne mislim, shvatite me dobro, u vremenu, već u nekoj vrsti prostora (ja sebe razumem); ne mislim na misao u dužinu, misao u trajanju misli, mislim na jednu misao, jednu jedinu, i jednu misao unutra; ali ne mislim na neku Paskalovu misao, misao filozofa, odnosno ocrtano zgušnjavanje, sklerozu određenog stanja. I cap!
      Posmatram se u svojoj prilježnosti. Stavljam prst na tačno određenu tačku pukotine, nepriznatog isklizavanja. Jer duh je gmizaviji od vas, Gospodo, on se otima zmijoliko, otima se dok se ne ostrvi na naše jezike, tačnije, dok ih ne ostavi na cedilu.
     Ja sam onaj koji je najjače osetio zapanjujuću zbunjenost svog jezika u odnosu sa mišljenjem. Ja sam onaj koji je najbolje uočio nacrt svojih najličnijih, najnesumnjivijih isklizavanja. Gubim se u svojoj misli, uistinu, kao što se sanja, kao što se iznenada vraća u svoju misao. Ja sam onaj koji poznaje kutove kobi.

   Svekoliko pisanje je svinjarija.
   Ljudi koji napuštaju neodređenost da bi pokušali da preciziraju štagod im se odigravalo u mislima, svinje su.
    Sav književni svet je svinjolik, a pogotovo ovaj današnji.
   Svi koji imaju putokaze u duhu, to jest, s određene strane glave, na precizno smeštenim položajima svog mozga, svi koji su gospodari svog jezika, svi za koje reči imaju jedan smisao, svi za koje postoje nadmorske visine u duši i tokovi u mišljenju, oni koji čine duh epohe, i koji su tim tokovima mišljenja dali ime, mislim upravo na njihove rabote, i na to automatsko škripanje koje njihov duh predaje svim vetrovima,
    – su svinje.
     Oni za koje neke reči imaju smisao i izvesne načine postojanja, oni koji se tako uzorno ponašaju, oni prema kojima se osećanja mogu razvrstati, i koji diskutuju na bilo kom stupnju svojih bednih razvrstavanja, oni koji još veruju u „termine“, oni koji pokreću ideologije zauzevši rang u vremenu, oni čije žene govore tako dobro, a i te žene koje govore tako dobro i koje govore o tokovima doba, oni koji još veruju u usmerenost duha, oni koji slede puteve, koji pretresaju imena, koji izvikuju stranice knjiga,
     – ti su tek najgore svinje.
   Mnogo ste drski, mladiću!
   Ne, ja mislim na bradate kritičare.
   I rekao sam vam: nema dela, nema jezika, nema reči, nema duha, ničega.
   Ničeg sem jednog lepog Nervomera.
   Te neshvatljive stanice koja je potpuno uspravna usred svega u duhu.
    I ne nadajte se da ću vam imenovati tu celinu, na koliko se delova deli, da ću vam reći koliko teži, da ću hodati, početi da raspravljam o toj celini, i da ću se raspravljajući izgubiti, i tako i ne znajući početi da mislim – i da će se celina obasjati, zaživeti, ukrasiti mnoštvom reči, namazanih smislom od prve do poslednje, reči različitih, sposobnih da na svetlost dana iznesu sve stavove, sve nijanse jedne jako osetljive i pronicljive misli.
    Ah, ta stanja koja nikad ne nazivamo imenom, te vrhovne situacije duše, ah, ti intervali duha, ah ti majušni zastoji koji su hleb nasušni mojih časova, ah taj čitav gmizavi narod činjenica – uvek me iste reči služe, i ja zaista kao da uopšte ne napredujem u svojoj misli, ali se zapravo krećem brže od vas, vi magareće brade, preispoljne svinje, gospodari lažne reči, porubljivači portreta, feljtonisti, prizemlja, pašnjakovci, entolomogisti, rak-rane mog jezika.
    Rekao sam vam, da više nemam svoj jezik, to nije razlog da vi i dalje terate inat, da se jogunite u jeziku.
    Gotovo, shvatiće me za deset godina ljudi koji će danas raditi ono što radite vi. Onda će biti jasni moji gejziri, videće se moji lednici, ljudi će naučiti da osujete moje otrove, raskrinkaće moje duševne igre.
    Tad će moja kosa biti izlivena u kreču, sve moje duhovne vene, onda će se uvideti moj bestijarij, i moja mistika će postati šešir. Onda će se videti kako se puše spojne tačke kamenja, a drvenasti buketi duhovnih očiju će se kristalizovati u glosare, onda će se videti kako padaju kameni aeroliti, onda će se videti omče, onda će se shvatiti besprostorna geometrija, i shvatiće se šta je to ustrojstvo duha, i shvatiće se kako sam ja izgubio duh.
     Onda će se shvatiti zašto moj duh nije tu, onda će se videti kako svi jezici sahnu, kako se svi duhovi suše, kako se svi jezici stvrdnjavaju, ljudski likovi pljošte, izduvavaju se, kao da su ih udahnule sušne vetrine, a ta razmaziva opna nastaviće da pluta u vazduhu, ta razmaziva i jetka opna, ta opna dvojake debljine, višestepena, sa beskrajnim brojem pukotina, ta melanholična i staklasta opna, ali tako osetljiva, i ona tako istrajna, tako razmnoživa, udvojiva, tako sposobna da se obrne svojim odražavanjem pukotina, smisla, omama, prodornih i virusnih poplava,
    tada će sve ovo biti shvaćeno kako treba,
    i više neću morati da govorim.



(izvor: Antonin Artaud, Ombilic des Limbes suivi de Le Pèse-nerfs, Gallimard, coll. Poésie, 1968.)


izbor, prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić
izvor : AGON